Ja vas molim, gospođo Đukić, da mi vratite vreme na početak, jer je počelo da teče pre nego što sam došao do govornice.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što piše u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi može da se posmatra sa tri nivoa, iz tri ravni. Može da se posmatra iz političke ravni, pravne i čisto praktične. Kako izgleda politička ravan? Izgleda da oni koji su pisali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi nisu načisto sa tim šta je Vlada, kakav je to državni organ i koje su njene funkcije. Hvala Bogu, srpski jezik je takav jezik da sama reč u nekim situacijama označava suštinu jedne stvari. Upravo je to slučaj sa terminom – Vlada. Vlada je onaj državni organ koji treba da vlada prilikama u zemlji, da u svakoj situaciji apsolutno bude jedinstvena i da na sve izazove koji joj se postavljaju mogu da odgovore na jedan brz i efikasan način. To je vlada.
Ovo što se sada pravi u Srbiji nije vlada. To je jedna veštačka većina, jedna koalicija baba i žaba i njima samima je jasno, već na početku, pre nego što je izabrana ta vlada, da ta i takva vlada, veštački skrpljena, od lažnih četnika i lažnih partizana, od autonomaša i onih koji, navodno, to nisu, ne može dugo da funkcioniše. Čak i da je ustavno ovo što piše u Predlogu zakona o Vladi, čak i da nema apsolutno nijedne pravne senke, postavlja se pitanje kakva je to vlada. Navodno jedinstvena, vodi jedinstvenu politiku, a na drugoj strani dolazi do preglasavanja i do potrebe da glas jednog čoveka, u ovom slučaju predsednika Vlade, važi kao dva glasa.
Očigledno je da ta vlada neće uspeti da odgovori onim izazovima koji se pred nju postavljaju. Očigledno je da ta vlada neće imati konce državne vlasti u svojim rukama i očigledno je, ono što predlagači zakona ne žele javno da kažu, a to je da će ova vlada, u stvari, imati tutora u liku predsednika Republike Borisa Tadića. Dok on bude uspeo da balansira razne interese članova te vlade, ta vlada će funkcionisati. Čim bude došao u prvu nepriliku, oni koji budu imali većinu u toj vladi, setiće se da u Zakonu o Vladi stoji odredba – ako dođe do raspodele glasova pola-pola, odlučujući je glas predsednika Vlade. To već nije ona vlada koja je opisana u pravnim udžbenicima.
To je jedan konglomerat političkih stranaka i ljudi koji između sebe nemaju ništa zajedničko, sem puke želje da vladaju i da ostvaruju neke svoje, vrlo često privatne, finansijske interese.
Kakva je pravna dimenzija ovog zakona? Vrlo jednostavna. Član 125. Ustava Republike Srbije je potpuno jasan: "Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri". Nigde se apsolutno ne spominje nikakav zamenik predsednika vlade ili nekakav prvi potpredsednik vlade. Jasno je da oni koji su pisali Predlog zakona o Vladi nisu znali o kakvom se državnom organu radi, pa su onda rekli, to je rekao i gospodin Boško Ristić danas na plenarnom zasedanju i na sednici odbora, kako takva praksa, navodno, postoji u Sloveniji i u Hrvatskoj. Doduše, nisam imao ispred sebe slovenački i hrvatski ustav, pa nisam siguran da li je to zaista tako, ali i da jeste, zar vama vajnim evropejcima nema boljih primera za ugled od Slovenije, a pogotovu Hrvatske?
Gde su one zemlje o kojima pričate od 1990. godine? Težite u EU. Piše li tako nešto u propisima Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Španije, Holandije, Belgije itd.? Ima li negde ovakve odredbe, osim što kažete da takva odredba postoji u ustavima Slovenije i Hrvatske? Očigledno je da nema.
Dakle, ne postoji nikakav prvi potpredsednik vlade, niti taj koji je prvi potpredsednik vlade može istovremeno da bude i zamenik predsednika vlade.
Žao mi je što gospodin Boško Ristić nije ovde u sali. On ne zna kako je nastala funkcija predsednika vlade. On je čuo da postoji neki prvi, a da li je prvi ministar ili prvi potpredsednik, nije načisto sa tim.
Postoji prvi ministar u Velikoj Britaniji i naša reč "premijer", ona je odomaćena kod nas, nije čisto naša reč, nastala je baš od engleske reči "prime minister", dakle, onaj koji je prvi ministar. Kako je nastao taj prvi ministar? Početkom 18. veka na čelo engleske države došla je nemačka dinastija iz Hanovera. Pošto prvi kralj iz te nemačke dinastije nije znao engleski i nije mogao da prisustvuje sednicama vlade, pa ga je o rezultatima sednica vlade obaveštavao jedan ministar koga su kasnije nazvali prvi ministar. U Velikoj Britaniji ta funkcije prvog ministra nastala je sasvim slučajno, zato što kralj Džordž Prvi iz Hanoverijanske dinastije, budući Nemac, nije znao engleski jezik.
Tamo postoji nešto što se zove prvi ministar, to je ono što mi zovemo predsednik Vlade ili premijer, ali apsolutno ne postoji, bar koliko ja znam, a znam ponešto o tome, u razvijenim, dobro uređenim demokratskim državama ovo što vi sada nazivate prvi potpredsednikom vlade ili zamenikom predsednika vlade.
E sad, kakva je praktična dimenzija onoga što ste vi stavili u Predlog zakona o Vladi? Vi ste očigledno hteli u slučaju da je predsednik Vlade odsutan ili sprečen da nadomestite to, taj nedostatak, tako što ćete odrediti jednog potpredsednika Vlade za prvog potpredsednika koji će da zamenjuje tog odsutnog predsednika Vlade u svim situacijama, sem u dve situacije: kada treba razrešiti člana Vlade ili kada treba predložiti izbore. Dakle, taj prvi potpredsednik Vlade treba da zameni predsednika Vlade kada ovaj nije tu.
Ono što niste stavili u Predlog zakona, a jedno vrlo praktično pitanje, jeste sledeće – a šta u slučaju kada i prvi potpredsednik Vlade nije tu, kako će onda Vlada da funkcioniše? Nema ni predsednika Vlade ni prvog potpredsednika, ko je onda taj koji će da odredi ko će da vodi sednicu Vlade i kako će ta vlada da donosi odluke? Da li će predsednik Vlade koji nije tu ili prvi potpredsednik Vlade koji, takođe, nije tu? Dakle, čisto praktičnu dimenziju vi opet niste zadovoljili.
Međutim, očigledno je već iz sledećeg stava da vi niste hteli samo da predvidite situaciju šta će biti kad predsednik Vlade nije tu. Vi ste hteli da predsedniku Vlade odredite neku vrstu tutora koji će da ga kontroliše, šta on radi. Da je to tako, napisali ste sami. Kaže: "Prvi potpredsednik Vlade – zamenik predsednika Vlade pomaže predsedniku Vlade u vođenju i usmeravanju Vlade, staranju o jedinstvu političkog delovanja Vlade i usklađivanju rada članova Vlade".
To znači da zamenik predsednika Vlade ima svoje funkcije i kad je predsednik Vlade tu pored njega. Znači, on ga ne zamenjuje samo kad je odsutan ili kad je sprečen nego i kada redovno obavlja svoje funkcije. To znači da je zamenik predsednika Vlade neka vrsta kontrolora onoga što radi predsednik Vlade.
Čisto jezički posmatrano, molio bih da mi se objasni kako to zamenik predsednika Vlade može da pomaže predsedniku Vlade u staranju o jedinstvu političkog delovanja Vlade, na koji način. Koji su to mehanizmi da nekom pomognete tako što se umesto njega starate o navodnom političkom jedinstvu Vlade, a to političko jedinstvo Vlade je do te mere izraženo da ste vi već sada svesni da od tog jedinstva neće biti ništa i onda u Predlog zakona stavljate takvu odredbu da ako se podeli broj glasova pola-pola odlučujući glas bude glas predsednika Vlade.
Vi ste možda i nesvesno kroz ovu odredbu o takozvanom "zlatnom glasu" predsednika Vlade oživeli jedan drevni pravni institut koji je nestao, negde, u 19. veku. Na srpskom jeziku on bi otprilike glasio – umnoženi glas ili na latinskom "pluralni votum", dakle, kada jedan čovek ima dva ili više glasova.
Takav slučaj je, recimo, postojao u Belgiji kada Belgija nije bila demokratska država kao što je danas, nego polufeudalna; tada oni koji su bili bogati, koji su bili učeni oni su na izborima imali dva, tri ili više glasova, ali taj sistem je ukinut, koliko je meni poznato, do kraja 19. veka, a vi ste ga sada ponovo oživeli tako što ste predsedniku Vlade dali dva glasa, odnosno da njegov glas bude odlučujući u slučaju kada je glasanje podeljeno pola-pola.
Opet vas pitam, ako su vaši uzori na Zapadu, ako su vaši uzori dobro uređene demokratske države, pa gde ste našli taj institut koji je ukinut u 19. veku, kako ste toga mogli da se setite? Praktično, od svih tih vaših, navodno demokratskih, ideala kojima težite i demokratskih primera gospodin Boško Ristić je uspeo da napabirči svega dva, za koja sumnjam da su uopšte tačna, ali, evo, proveriću u Ustavu Slovenije i Hrvatske. Dakle, samo Slovenija i samo Hrvatska i nijedna druga država članica Evropske unije. Pri tome, Hrvatska uopšte nije ni članica Evropske unije; vama je ona možda primer za ugled, primer po nekim pitanjima, a nama u Srpskoj radikalnoj stranci nije apsolutno ni po jednom pitanju.
Evo, završavam, postaviću vam samo još jedno pitanje. Znate li kako se donose odluke u britanskoj vladi? Tamo ne pada nikome na pamet da bilo koga preglasava, da se uvodi institut "zlatnog glasa", umnoženog glasa itd, tamo se sve odluke donose konsenzusom. Konsenzus znači da postoji opšta saglasnost o svemu što je na sednici dnevnog reda Vlade. Vi taj konsenzus očigledno ne možete da postignete.
Dakle, vama Velika Britanija nije primer za ugled, vama su primer za ugled neke neuređene, haotične države u kojima se vlade smenjuju svakih šest meseci – i onda ćete vi sad pokušati u tih šest meseci da ostvarite neki svoj lični interes tako što ćete veštački održavati jedinstvo Vlade kroz institut "zlatnog glasa", odnosno kroz institut zamenika predsednika Vlade.
Suština ovog zakona jeste u tome da vi na veštački način održavate u životu nešto što se zove vlada, a što je u stvari konglomerat potpuno suprotstavljenih političkih partija koje ništa drugo ne povezuje sem puke želje da budu na vlasti.
Na kraju, meni je kao pravniku potpuno nejasno da postoje neki naročito opravdani razlozi da ovaj zakon, ovakav kakav je, stupi na snagu ne osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", kako je to inače Ustavom predviđeno, nego, kaže, "danom objavljivanja". Ustav je potpuno jasan što se tiče objavljivanja zakona, drugih propisa i opštih akata, u članu 196. stav 4. kaže ovako: "Zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije", e sad pazite dobro, "samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja". Dakle, Ustav čak i ne kaže opravdanih, nego "naročito opravdani".
Šta je to "naročito opravdano" što iziskuje da ovaj ovakav zakon, loš, katastrofalno loš, neustavan, stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"? U pravničkoj praksi postoje neki standardi kad se smatra da je nešto naročito hitno i naročito opravdano. Recimo, da postoji opasnost od ugrožavanja javnog reda, mira, bezbednosti, javnog poretka, da postoji neka šteta koja se ne bi mogla nadoknaditi, da su ugroženi život i zdravlje ljudi ili imovina većeg obima. To su za neka normalna pravnička poimanja naročito opravdani razlozi. Šta će se to strašno desiti u Srbiji ako zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"? Koji su to razlozi hitnosti? Vi ste pokušali da nam nešto o tome kažete, ali na jedan način koji je vrlo nemušt i koji je, u stvari, smešan.
Polazeći od značaja Vlade kao nosioca izvršne vlasti i njene uloge da vodi politiku Republike Srbije neophodno je što pre precizirati zakonske odredbe o položaju potpredsednika Vlade. Zamislite, ne može država da funkcioniše ako se ne precizira položaj potpredsednika Vlade koji zamenjuje predsednika Vlade i u načinu rada Vlade koji ima paran broj članova. Pa, ne mora Vlada da ima paran broj članova, može da ima i neparan broj članova, ali da se na konkretnoj sednici zadesi baš paran broj, recimo, neka dvojica su bolesni i ima paran broj članova, znači, vi apsolutno niste ušli u suštinu onoga što ste hteli da kažete.
Zakon je neustavan, zakon je loš, jezički je nedorađen i apsolutno ne postoji nijedan naročito opravdani razlog zbog kojeg bi ovako loš i neustavan zakon trebalo da stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Smatram, to već sada mogu da kažem, da će Ustavni sud Srbije imati posla da preispita ustavnost jednog ovakvog lošeg i vrlo opasnog zakona, zato što on u pravni sistem Republike Srbije uvodi princip, a pre svega kad su u pitanju organi vlasti, da je dozvoljeno sve ono što nije zabranjeno. Šta će biti sa demokratijom u ovoj zemlji, sa ljudskim pravima i slobodama, sa pravnim sistemom, to izgleda samo Bog može da nam kaže.

Dame i gospodo narodni poslanici, stari Grci i Rimljani su smatrali da starost podrazumeva mudrost, razboritost i promišljenost, pa i naša reč "senat" potiče od latinske reči senex, što znači starac. Međutim, kada vidim kako se vi danas ponašate, postavljam samom sebi pitanje da li su stari Grci i Rimljani bili u pravu.
Gospodine Krkobabiću, vi ste trenutno prisutni na jednom neformalnom skupu. Ovo nije sednica Narodne skupštine Republike Srbije, zato što nastavak konstitutivne sednice nije zakazan na način kako je to propisano Poslovnikom Narodne skupštine. Ovaj neformalni skup, faktički, ne može da donese nijednu pravno valjanu odluku, a pre svega ne može da izabere predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.
Pri tome, uopšte ne ulazim u to da li vi imate većinu u ovoj Narodnoj skupštini ili ne. Uopšte ne otvaram pitanje da li ima političkog morala ta većina. Narod će da kaže, kada dođe vreme, da li je moralno da idu ruku pod ruku narodni sledbenici Draže Mihailovića i sledbenici Nenada Čanka. Narod će da kaže, kada dođe vreme, da li je moralno da idu ruku pod ruku oni koji su isporučili i faktički ubili Slobodana Miloševića i oni koji su navodno njegovi sledbenici. Narod će o tome da kaže svoju reč.
Samo vam skrećem pažnju gospodine Krkobabiću, da ste vi uzurpirali prava predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Vi možda ne znate šta je to uzurpacija. Pokušaću da vam u nekoliko rečenica ilustrujem o čemu se radi.
Godine 2000, moram gospodine Krkobabiću, jer očigledno da se ne razumete, 2000. godine SRS i njen predsednik Vojislav Šešelj poduhvatili su se jednog velikog naučnog posla da objave sabrana dela našeg velikog pravnika Laze M. Kostića. Taj Laza M. Kostić je u svojoj prvoj knjizi Administrativnog prava studentima naveo školski primer šta znači uzurpacija.
U 18. veku, u jednom nemačkom gradu, jedan obućar se proglasio šefom policije i počeo navodno da izdaje nekakve naredbe da se ljudi hapse i da se zatvaraju radnje itd. Studenti, dakle, još pre Drugog svetskog rata znaju šta je to uzurpacija nečijih pravnih ovlašćenja. Vama to očigledno ne polazi za rukom.
Vi ste, gospodine Krkobabiću, odjedanput preko noći postali političar evropske provenijencije. Pre nekoliko dana mogli smo da čujemo da PUPS i SPS više nisu snage prošlosti, da vi niste nosioci mračnih 90-tih. Vi ste prihvatljivi za Havijera Solanu kao moderni evropski socijaldemokrati itd.
Sada vas pitam, kao političara evropske provenijencije, da li ovako radi britanski parlament? Da li ovako radi francuski parlament, nemački, italijanski, španski itd? To su vaši veliki politički uzori. Kada oni budu sazivali SMS porukama nastavak konstitutivne sednice britanskog parlamenta, francuskog ili nemačkog, onda ćete i vi na to imati pravo.
Pozivam vas, gospodine Krkobabiću, da odgovorite narodnim poslanicima da li je ovo sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Možemo li mi na ovoj sednici da donesemo bilo kakvu pravno valjanu odluku ili mi sada ovde sedimo, ćaskamo i pričamo u vetar.
Ne bi bilo dobro, gospodine Krkobabiću, da se ugledate na neke neslavne ličnosti srpske istorije koje su sebi uzeli za pravo da budu tirani, uzurpatori i nasilnici. Srbija i srpski narod takve ljude nikada nisu pamtili po dobru. Vi imate dosta godina. Vas vaše godine obavezuju, pre svega, da budete čovek od autoriteta, da budete čovek od istine i da ne dozvolite da se bruka ugled najvažnije srpske institucije, a to je Narodna skupština Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o amandmanu koji sam podneo na član 3, želim da kažem nešto o obaveštenju koje nam je Vlada dostavila pre nekoliko minuta, potpisnik tog obaveštenja je potpredsednik Vlade Božidar Đelić. Inače, Vlada nas obaveštava da će prilikom razmatranja Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji predstavnik Vlade biti i dr Predrag Bubalo, ministar trgovine i usluga.
Ovo je još jedan od dokaza da se Vlada Srbije, očigledno, igra s Narodnom skupštinom, da, apsolutno, ne uvažava dostojanstvo zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Mogu samo da izrazim čuđenje što Vlada Srbije nije poslala da obrazlaže zašto se ne prihvataju amandmani na Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji, recimo, ministra sporta, ili ministra poljoprivrede, ili ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. On bi još najbolje odgovarao, pošto je očigledno da Vlada Srbije štiti pojedine ministre od narodnih poslanika.

Gospodine Albijaniću, vi mene očigledno provocirate da vam ukažem na to da ste na drastičan način prekršili Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije. Molim vas, ja ću imati razumevanje, zato što vi često nešto uradite, a mnogo ne mislite, pa, evo, sada neću da reagujem po Poslovniku, ali vas upozoravam, budete li me još jedanput na tako bezobrazan način prekinuli, imaćete raspravu po Poslovniku dok se ne završi današnji dan.
Dakle, budite mirni, radite svoj posao, a koliko znam, vaš posao nije da budete drveni advokat Vlade. Ako ste drveni advokat vašeg ministra i vaše poslaničke grupe, nemojte da budete drveni advokat Vlade, nije vas za to izabrala Narodna skupština Republike Srbije.
Dakle, zaista je nedopustivo da Vlada Srbije štiti pojedine ministre od narodnih poslanika. Očigledno je da je Vlada htela da zaštiti, najpre, ministra za odbranu Dragana Šutanovca, pa je ovde odredila i nekakve poverenike, ljude koji su sedeli, ili čak nisu ni sedeli, a nisu imali pravo da diskutuju i da se javljaju za reč povodom amandmana narodnih poslanika, pa je onda naknadno odredila ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu da ovde objašnjava zašto Vlada ne prihvata pojedine amandmane na Zakon o Vojsci i Zakon o odbrani, a čovek pojma nema ni šta mu piše u zakonima koji dolaze iz njegovog ministarstva, a kamoli šta piše u zakonima koji dolaze iz Ministarstva odbrane.
Sada imamo opet istu situaciju, da nam Vlada Srbije, pored resornog ministra, koji je jedino pozvan da ovde sedi i da obrazlaže zašto Vlada ne prihvata amandmane narodnih poslanika, ovde šalje i dr Predraga Bubala, ministra trgovine i usluga, a, koliko znam, to ministarstvo nikakve veze nema sa privatizacijom društvenog i državnog kapitala u Republici Srbiji.
Očigledno je da Vlada Srbije, pored Dragana Šutanovca, želi da zaštiti i Mlađana Dinkića od oštrih kritika, naravno, argumentovanih, koje će mu sigurno uputiti narodni poslanici SRS-a. Ali, evo, dobro je što građani Srbije prate ovaj prenos i mogu da vide kakav odnos ima Vlada, tzv. demokratska Vlada, prema najdemokratskijoj instituciji u Republici Srbiji, a to je Narodna skupština Republike Srbije.
Što se tiče samog amandmana, izgleda da predlagač ovog zakona nije čuo za jedno od osnovnih načela krivičnog postupka, a to je da se svako smatra nevinim dok ne bude suprotno dokazano, pravosnažnom sudskom presudom. To je jedno od osnovnih načela demokratskog krivičnog zakonodavstva, vekovima postoji i ugrađeno je i u naš Zakonik o krivičnom postupku.
Očigledno je da onaj ko je pisao Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji za to načelo nije čuo, pa se onda u isti koš svrstavaju oni koji su pravosnažno osuđeni za neko krivično delo i oni protiv kojih ne postoji nikakva presuda, već se samo vodi krivični postupak.
Naime, u članu 3. stav 2. tačka 4) Predloga zakona o izmenama Zakona o privatizaciji doslovno stoji ovakav tekst: ''Posle tačke 3) dodaje se tačka 4), koja glasi: "fizičko lice koje je osuđivano ili protiv koga se vodi postupak za sledeća krivična dela".
Dakle, u istu ravan se stavlja i onaj ko je osuđen i onaj protiv koga se vodi krivični postupak.
SRS je nekoliko puta ukazivala na činjenicu da naš pravni sistem počinje ozbiljno da boluje od jedne pravne i političke bolesti, koja se zove tribunalizacija.
Radi se o tome da je Haški tribunal, verovatno, jedina sudska institucija u svetu gde iste sankcije trpe i oni koji su osuđeni i oni protiv kojih se vodi postupak, a najbolji primer za to je upravo predsednik SRS-a, dr Vojislav Šešelj, koji se od februara 2003. godine nalazi u Haškom tribunalu. Suđenje je počelo tek pre mesec dana, ne znamo kada će da se završi i, praktično, dr Vojislav Šešelj je počeo već da izdržava kaznu zatvora, i to na najnečovečniji mogući način, a da mu kazna još uvek nije izrečena, niti mu je na valjan pravni način dokazana krivica.
Otprilike, isti princip sadržan je i u Predlogu zakona o izmenama Zakona o privatizaciji. Zaista je nedopustivo da se sprečavaju pojedina fizička lica da učestvuju u postupku privatizacije društvenog ili državnog kapitala, zbog toga što se protiv njih vodi krivični postupak.
Osnovni je red, osnovno je pravilo da sankcije može da trpi samo onaj ko je zaista kriv, a ko je kriv, a ko nije, ne može da zna ministar, to treba da utvrdi sud, pravosnažnom sudskom presudom.
Predložio sam u svom amandmanu da se u članu 3. stavu 2, u tački 4), reči: "ili protiv koga se vodi postupak" brišu. Mislim da je to u skladu s nekim elementarnim ustavnim principima i s principima Krivičnog zakonodavstva.
Mene čudi što Zakonodavni odbor, kada je razmatrao zakonitost Predloga zakona o izmenama Zakona o privatizaciji, nije doneo zaključak da ovakva odredba u zakonu o privatizaciji nije u skladu s Ustavom.
Ustavno je načelo da se neko može smatrati krivim samo ako protiv njega postoji pravosnažna sudska presuda. Zakonodavni odbor je morao da donese zaključak kojim stoji na stanovištu da ovakva odredba u zakonu o privatizaciji nije u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije.
Kada već govorimo o krivičnoj odgovornosti, mene zanima, gospodine ministre, da li pripremate neki zakon, ili to, možda, piše u Zakonu o privatizaciji, kojim ćete regulisati pitanje krivične odgovornosti onih koji su posle 5. oktobra 2000. godine, sa crnim čarapama na glavi, upadali u Upravu carina, u NBJ, koji su osnivali krizne štabove po javnim preduzećima i ustanovama, koji su harali i pljačkali nekoliko meseci, sve dok u januaru 2001. godine nije uspostavljena, odnosno formirana Vlada Zorana Đinđića.
Ko će da odgovara za brojne finansijske malverzacije, za mahinacije, za brojna krivična dela koja su u tom periodu, skoro više od tri meseca, učinjena, a u kojima su učestvovali pojedini visoki funkcioneri, pre svega, DS-a i G17 Plus?
Sada očekujem da gospodin Mića Albijanić kaže nešto na tu temu, odnosno da me spreči da nastavim dalje, pošto on, očigledno, ima ovde ulogu advokata svog partijskog šefa Mlađana Dinkića.
Inače, želim da obavestim građane Srbije da će jedna od osnovnih tačaka programa Tomislava Nikolića za predsednika Republike Srbije biti bespoštedna borba protiv kriminala i korupcije. Gospodin Tomislav Nikolić, kao budući predsednik Srbije, od 20. januara 2008. godine, tražiće od sudskih organa, pre svega, da pozovu na oštru krivičnu i materijalnu odgovornost sve one koji su u proteklih sedam godina brutalno pljačkali državu i građane, a među tim kriminalcima i pljačkašima ima mnogo visokih funkcionera DS-a i ...

Kažite mi, gospodine Albijaniću, koji sam član Poslovnika prekršio.

Ovo je preventivno ukazivanje na povredu Poslovnika. Dobro, to je vama u tradiciji. Neki su za vreme Drugog svetskog rata preventivno ubijali potencijalne petokolonaše, izdajnike, a među osnivačima ovih demokratskih stranaka ima dosta takvih, pa se onda i ne čudim što vi tako postupate.
U svakom slučaju, građani Srbije, nemojte mnogo da se brinete, 20. januar nije daleko. Svi oni koji su vas pljačkali od 5. oktobra 2000. godine, biće pozvani na odgovornost i pri tom se neće gledati ko je ko. Neće biti tih potpredsednika Narodne skupštine koji će da brane lik i delo onih za koje svi građani Srbije znaju da su do guše upetljani u razne kriminalne i korupcionaške afere.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi u SRS-u se trudimo da uvek diskutujemo na osnovu argumenata, na osnovu činjenica i onoga što zaista piše u Ustavu Republike Srbije.
Ko ne veruje, može da pročita član 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, koji glasi ovako: ''Svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda''.
Gospodine Dinkiću, nije isto kad nekome onemogućavate da se zaposli u državnim organima i kada nekoga sprečavate da učestvuje u postupku privatizacije. Ukoliko se neko zapošljava u organima državne uprave, uopšte, u državnim organima, on dolazi u poziciju da raspolaže sredstvima sile, odnosno polugama vlasti u državi.
Vi znate i sami, pošto ste ministar, na koji sve način se te poluge vlasti mogu i upotrebiti i zloupotrebiti. Ako neko učestvuje u postupku privatizacije, a vi ga sprečavate zato što je protiv njega poveden krivični postupak, onda vi, na drastičan način, kršite Ustav Republike Srbije.
Moram da vas podsetim, gospodine Dinkiću, na akciju ''Sablja'' u proleće 2003. godine, kada je oko 12.000 građana Srbije uhapšeno bez ikakvog pravnog osnova, kada su masovno suspendovana ljudska prava i slobode, sve pod firmom da se Vlada bori, Vlada Zorana Živkovića, protiv organizovanog kriminala.
Nakon toga se utvrdilo da najveći deo tih uhapšenih građana Srbije ne snosi, apsolutno, nikakvu odgovornost za ubistvo Zorana Đinđića, niti je učestvovao u bilo kakvim kriminalnim aferama, nego vam je to poslužilo kao sredstvo političkog obračuna s vašim političkim neistomišljenicima.
Otprilike, ova odredba koju ste uneli u Zakon o privatizaciji treba, verovatno, da posluži istoj svrsi. Da ste hteli dosledno da se borite protiv kriminala i korupcije, protiv onih koji su na nezakonit način stekli svoj kapital, onda je trebalo da krenete od 5. oktobra 2000. godine, jer su, upravo, tada, mnogi, do tada potpuno anonimni, uspeli da na grbači građana Srbije steknu ogromno bogatstvo, da naprave prave imperije, da postanu deoničari, odnosno akcionari u velikim bankama, da tu imaju milionske iznose evra kao ulog itd.
Treba li da vas podsećam na vaše kolege u Vladi Srbije koje su došle u Srbiju, pa onda, pošto nisu imali gde da spavaju, spavali su kod tetke na kauču, a, evo, danas, u 2007. godini, spadaju u red najbogatijih građana Srbije?
Da li treba da vas podsećam na slike iz jeseni 2000. godine, kada je ceo svet bio preplavljen informacijama o ljudima u fantomkama, s automatskim puškama, kako upadaju u Upravu carina, u javna preduzeća, formiraju se neki krizni štabovi, nekakva takozvana koministarstva, pa ste u jednom ministarstvu imali pet ministara itd., kad ste palili zgradu Radio televizije Srbije, zgradu Savezne skupštine itd? Gde su vam odredbe u bilo kom zakonu kojima pozivate na krivičnu odgovornost ljude koji su tako nešto činili?
Evo, pošto je bilo reči o Ruskoj Federaciji, želim da obavestim narodne poslanike i građane Srbije da je danas Skupštine opštine Ruma proglasila predsednika Ruske Federacije Vladimira Vladimiroviča Putina za počasnog građanina te opštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam ranije reagovao, ali amandman narodnog poslanika Dragana Čolića me je podstakao da ukažem na jednu lošu praksu u radu Zakonodavnog odbora.
Gospodine Albijaniću, vodite računa o onome što ću sada da kažem da se ta praksa ne bi nastavila.
(Predsedavajući: Tu je i predsednik Zakonodavnog odbora, tako da može i on da sasluša kritike.)
Bilo bi dobro, gospodine Albijaniću, da me malo saslušate da bi ova rasprava konačno bila zaustavljena. Prosto, nije u skladu sa Ustavom.
Neprihvatljivo je obrazloženje da se amandman ne prihvata zato što nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. Mi raspravljamo, koliko znam, o Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu. Ustav Republike Srbije u članu 105. propisuje da se pojedini zakoni, odnosno druge odluke koje donosi Narodna skupština donose apsolutnom većinom glasova.
U pravnim sistemima pojedinih demokratskih država postoji pojam tzv. organskih zakona. To su zakoni koji se donose po strožoj većini nego tzv. obični zakoni. Takve zakone imate, recimo, u Republici Francuskoj.
Ustav Republike Srbije je otprilike preuzeo taj princip, doduše, ne kaže da su to organski zakoni, ali jasno je da je reč o zakonima koji imaju veću pravnu snagu od običnih zakona, jer Ustav propisuje apsolutnu većinu za njihovo donošenje.
Dakle, u članu 105. kaže se da Narodna skupština Republike Srbije većinom glasova svih narodnih poslanika, dakle, apsolutnom većinom, odlučuje o zakonima kojima se uređuju: referendum i narodna inicijativa, uživanje individualnih i kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina, plan razvoja i prostorni plan, javno zaduživanje, teritorija autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora i druga pitanja određena Ustavom.
Dakle, Ustav ne kaže da i Zakon o budžetskom sistemu spada u tu kategoriju organskih zakona za čije je donošenje potrebna većina glasova svih narodnih poslanika. Neprihvatljivo je da razlog za odbijanje amandmana bude to što amandman nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu kad su i Zakon o budžetskom sistemu i Zakon o budžetu jednake pravne snage. U pravu postoji onaj princip da kasniji zakon ukida raniji. Dakle, ako ne postoji saglasnost između dva zakona, onaj koji je kasnije donet ima prednost u odnosu na zakon koji je donet ranije. Taj princip treba da se primenjuje.
Zakonodavni odbor može eventualno da kaže da amandman nije u skladu sa Ustavom, i to bi bilo u redu zato što je Ustav akt veće pravne snage u odnosu na zakon o budžetu, ali da se kaže da se amandman ne prihvata zato što taj amandman nije u skladu sa nekim drugim zakonom o kome mi sad uopšte ne raspravljamo, jednostavno, sa pravne tačke gledišta nije prihvatljivo.
Dakle, skrenuo bih pažnju Zakonodavnom odboru da u budućnosti ukine, odnosno suspenduje ovakvu praksu, da se bazira isključivo na zakonu na koji se podnosi amandman i da vodi računa da li je taj amandman u skladu sa Ustavom Republike Srbije i, eventualno, da li je u skladu sa nekim od ovih zakona za koje Ustav propisuje da se donose apsolutnom većinom glasova narodnih poslanika.
Inače, sa ustavnog aspekta nije prihvatljivo da se kaže da se amandman ne prihvata zato što nije u skladu sa nekim drugim zakonom, o kome mi trenutno ovde uopšte ne raspravljamo, pri čemu su i jedan i drugi zakon jednake pravne snage.
Evo pozivam vas, gospodine Albijaniću, da skrenete pažnju narodnim poslanicima iz vladajućih partija koji su u Zakonodavnom odboru da se sa ovakvom praksom prekine, jer za to nema osnova po Ustavu Republike Srbije.
S druge strane, neprihvatljivo je i da Vlada Republike Srbije ne prihvata amandmane SRS zato što nisu u skladu sa nekim drugim zakonom o kome trenutno Narodna skupština uopšte ne raspravlja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ustavne norme su imperativnog karaktera. Ne može Zakonodavni odbor da kaže – pored organskih zakona, koji su izričito navedeni u Ustavu RS, eto, postoje neki drugi zakoni za koje mi smatramo da su organskog karaktera. Ustav je jasno rekao koji su zakoni organskog karaktera, odnosno koji se zakoni donose apsolutnom većinom glasova svih narodnih poslanika.
Ne može Zakonodavni odbor da dopunjuje Ustav u tom smislu da kaže – to što piše u Ustavu nije konačno, mi smatramo da i neki drugi zakoni u Republici Srbiji imaju organski karakter i zato procenjujemo da li su amandmani ne samo u skladu sa Ustavom nego i u skladu sa tim nekim organskim zakonima.
Dakle, vi možete da smatrate da je Zakon o budžetskom sistemu sistemski zakon, i iz naziva zakona proističe da nesumnjivo jeste, ali nije isto sistemski zakon i organski zakon.
Moram da primetim da se od strane poslanika vladajuće većine u ovoj koaliciji često mešaju neki pojmovi. Recimo, kad smo raspravljali o Zakonu o predsedniku Republike, koji je za sve građane Srbije nesumnjivo sistemskog karaktera, ovde su se čule opaske da je to zakon tehničkog karaktera; pa je onda Zakon o izboru predsednika Republike bio tehničkog karaktera, pa je Zakon o vojsci bio tehničkog karaktera, sve sami tehnički zakoni.
Sad kad se raspravlja o budžetu Republike Srbije odjednom je Zakon o budžetskom sistemu sistemski zakon i sad se procenjuje ne samo da li je amandman u skladu sa Ustavom, što je logično, nego da li je u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, a rasprava o Zakonu o budžetskom sistemu je završena pre nekoliko dana i mi sad govorimo o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu.
Dakle, zaista je nedopustivo da Zakonodavni odbor kaže da pored onih zakona koji su izričito navedeni u Ustavu Republike Srbije, za koje je potrebna većina glasova svih narodnih poslanika, postoje još neki organski zakoni za koje Zakonodavni odbor tvrdi da su organskog karaktera. Dakle, takvo tumačenje nije u skladu sa važećim Ustavom i takva praksa bi zaista trebalo da se ukine.
Da ne govorim o tome, gospodine Ratkoviću, da je upravo Vlada, čiji je ministar ovde, prekršila taj isti Zakon o budžetskom sistemu jer nije na vreme dostavila zakon o budžetu u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Danas je 19. decembar, Sveti Nikola, a zakon o budžetu je trebalo da bude donet 15. decembra. S druge strane, prebacujete poslanicima SRS da su njihovi amandmani neprihvatljivi zato što navodno nisu u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. Dakle, krenite najpre od svog praga, objasnite vašim ministrima da oni prvi treba da se pridržavaju onoga što piše u zakonu, pogotovo što su te zakone predložili ti isti ministri. Zaista je nedopustivo da se neko drugi poziva da se drži rokova kad se sama Vlada ne drži rokova koje je sama odredila u svom predlogu zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Marina Raguš podnela je amandman na član 5. razdeo 43, funkciju 360 zakona o budžetu Republike Srbije, da se taj deo Predloga zakona o budžetu Republike Srbije briše.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju zašto se amandman ne prihvata kaže se sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se predlaže brisanje svih sredstava opredeljenih za Komisiju za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koja je osnovana Zakonom o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kao samostalan i nezavisan organ, i samim tim je ova komisija budžetski korisnik za čiji rad se sredstva obezbeđuju u budžetu Republike Srbije''.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije se sećaju da je SRS, upravo, bila najžešći protivnik donošenja Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava i sloboda.
Donošenje ovog zakona nije ništa drugo nego žal za onim što su ''dosmanlije'' nazivale 6. oktobrom, odnosno to je želja da se još radikalnije, još bezobzirnije, još nečovečnije obračunaju sa političkim protivnicima ''dosmanlijske'' neustavne i nezakonite revolucije, koja je izvedena 5. oktobra 2000. godine.
Malo su tada spalili u Beogradu, malo im je bilo što je zapaljena zgrada bivše Savezne skupštine, malo im je bilo što su zapalili zgradu RTS-a, malo im je bilo što su upali u Carinu, u javna preduzeća, u NBJ, što su formirali krizne štabove, što su radili šta su hteli, već su se, 2003. godine, dosetili da formiraju Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava i sloboda, da formiraju tu famoznu komisiju, za koju Vlada kaže da je samostalan i nezavisan organ, koja treba da ispituje odgovornost bivših državnih funkcionera za kršenje ljudskih prava.
U obrazloženju zašto ne prihvata amandman, Vlada Srbije kaže da je ta komisija samostalan i nezavisan organ. Posmatrano sa ustavno-pravne tačke gledišta, postavlja se pitanje – u koju kategoriju državnih organa ova komisija spada.
Mi koji smo obrazovani na nekim klasičnim pravnim principima, na principima demokratije i parlamentarizma, mi koji smo čitali dela klasičnih demokratskih pisaca, znamo da se vlast deli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Potpuno je jasno svima koji državni organ spada u koju kategoriju.
Kad imate jedan državni organ koji se zove Komisija za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, onda svako ko se imalo razume u ustavno pravo i u teoriju države i prava, može opravdano da postavi pitanje – u koju to kategoriju državnih organa spada ova komisija, šta ona treba da radi i koja je pravna priroda odluka koje ta komisija treba da donese? Da li je zakonodavni organ? Nije. Da li je organ uprave? Nije. Da li je sudski organ? Nije ni sudski organ.
Građani Srbije mogu, u stvari, najbolje da vide u šta se izmetnula tzv. dosmanlijska demokratija i u šta su ''dosmanlije'' pretvorile Srbiju. Nema danas države u Evropi i u svetu koja ima ovakvu strukturu državnih organa. Samo u Srbiji se može desiti da imate skoro 20 raznoraznih agencija, pri čemu ni samoj Vladi nije jasno šta su te agencije, da li su to neka paralelna ministarstva, da li su to organi uprave u sastavu ministarstava, da li su to posebne organizacije, javne službe. Šta su, uopšte, te agencije, šta one rade?
Na drugoj strani imate jedan organ koji se zove Komisija koja, navodno, treba da ispituje odgovornost za kršenje ljudskih prava.
Da vas samo podsetim, 2003. godine, tadašnji predsednik Skupštine Srbije i v.d. predsednika Republike Nataša Mićić je predložila jednu gospođu u tu komisiju. Ta žena uopšte nije znala da je predložena za člana ove komisije i posle je javno izjavila za medije da ona s tim nema nikakve veze i da uopšte ne želi da bude član ove komisije. To najbolje govori do koje mere je ova komisija jedno ozbiljno državno telo.
Da vas samo podsetim da su pojedini korifeji ''dosmanlijske'' revolucije 2000. godine bili vrlo istaknuti kandidati za članove ove komisije.
Ne treba da vas podsećam na imena Petra Lukovića, Teofila Pančića i svih onih vajnih lažnih intelektualaca i demokrata koji ništa drugo ne rade ovih sedam godina nego blate Srbiju, blate srpski narod, prikazuju nas kao da smo zveri, da smo genocidni, da smo mi ti koji smo izazvali sve one užase koji su se desili na prostorima prethodne Jugoslavije.
Oni to rade i dan-danas. To su isti oni kojima Vlada Srbije ovim budžetom hoće da da na godišnjem nivou 400 hiljada dinara, a koji iz dana u dan pričaju kako je Kosovo i Metohija izgubljeno za Srbiju, kako je već postalo nezavisna država i nema Srbija šta da traži na Kosovu i Metohiji. Veća prava, kažu, ima Kina prema Tajvanu nego što ih ima Srbija prema Kosovu i Metohiji.
Ovde bi mogli da se nižu biseri antisrpskih izjava koje su dali ili članovi ili potencijalni članovi ove komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Pri tome se potpuno zaboravlja ovde, na ovoj levoj strani Parlamenta, da su upravo očevi i osnivači nekih od sadašnjih vladajućih partija, tu, pre svega, mislim na DS, ljudi koji, pre svega, treba da se pozovu na odgovornost za kršenje ljudskih prava. To su isti oni koji su u vreme Drugog svetskog rata ubijali srpske sveštenike, srpske domaćine, koji su u periodu posle Drugog svetskog rata čupali ljudima brkove zato što nisu imali dovoljno kukuruza i pšenice da daju za obavezni otkup. To su branioci lika i dela Josipa Broza Tita, to su veliki ''praksisovci''. Pitajte gospodina Mićunovića, ako vi ne znate o čemu govorim, zna on.
Odjednom, 2000. godine, ti bivši veliki boljševici, staljinisti, revolucionari, informbirovci, praksisovci, bilo je tu svega i svačega, odjednom, 5. oktobra 2000. godine postaju velike demokrate, počinju nama i celom narodu u Srbiji da sole pamet o demokratiji, o ljudskim pravima, o evropskim standardima. Evo, to rade i dan-danas.
SRS smatra da ovu komisiju za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava treba ukinuti. Vlada kaže da je ta komisija osnovana zakonom.
To je tačno, ali nikada u praksi nije zaživela. Voleo bih da mi jedan predstavnik Vlade objasni šta je ta komisija uradila za protekle četiri godine, koje je to slučajeve kršenja ljudskih prava i odgovornosti ta komisija ispitala, ko je tu pozvan na bilo kakvu odgovornost, da li je tu doneta bilo kakva odluka.
Pri tome vas podsećam na to da Vlada Srbije, iz godine u godinu, u budžetu Srbije predlaže sredstva za rad ove komisije. Ta komisija u praksi ne funkcioniše, ona ne postoji. Onda se postavlja pitanje kako Vlada Srbije pravda ova sredstva koja svake godine opredeljuje za rad ove komisije?
Ako je u Srbiji u proteklom periodu, i pre 5. oktobra, bilo kršenja ljudskih prava i sloboda, onda mi u SRS-u smatramo da time treba da se bave oni državni organi koji su za to jedino pozvani, a to su sudovi. Neka sud, u jednom objektivnom postupku, koji je zakonom utvrđen, ispita da li je bilo ko u Srbiji na bilo koji način kršio neka ljudska prava i slobode i neka izrekne sankciju koja je zakonom predviđena: kaznu zatvora, novčanu kaznu, bilo šta. Ovako, formirati neko političko telo na koje samo stranke vladajuće koalicije imaju uticaja i telo koje će selektivno da ispituje slučajeve kršenja ljudskih prava, jednostavno, nije opravdano. Ne postoji danas zemlja u Evropi koja ima sličnu instituciju.
Lustracija, koja je uvedena u politički rečnik Srbije, uvedena je sa namerom da se uradi ono što nije urađeno 6. oktobra.
Mene zanima da li je ova komisija ispitivala slučajeve kršenja ljudskih prava u operaciji „Sablja“, kada je 12 hiljada građana Srbije, bez pravnog osnova, lišeno slobode. Posle se utvrdilo da nema gotovo nijednog ko je na bilo koji način umešan u bilo kakve kriminalne afere, a pogotovo nema nijednog koji je na bilo koji način umešan u ubistvo premijera Đinđića.
Šta ćemo s tim? Da li će se te stvari gurnuti pod tepih?
Lustraciju će, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, da izvrše građani Republike Srbije, evo, već na Svetog Jovana 2008. godine, i neće vam biti potrebne nikakve komisije, nikakvi Teofili Pančići, Lukovići i drugi korifeji petooktobarske revolucije, uzeće narod stvar u svoje ruke, lustriraće i Borisa Tadića, i DS, i sve one koji su ojadili građane Srbije od 5. oktobra 2000. godine naovamo, a predsednik Republike Srbije postaće najbolji srpski domaćin, Tomislav Nikolić, za koga je ceo srpski narod svim srcem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da se ova vlada makar malo pridržava nekih elementarnih demokratskih načela, potpredsednik Vlade gospodin Đelić i ministar Cvetković ne bi trebalo ovde da sede pošto ove vlade ne bi bilo.
Naime, Vlada Srbije je probila rokove i termine koje je sama sebi odredila za donošenje budžeta Republike Srbije za 2008. godinu. Ako pogledate važeći Zakon o budžetskom sistemu i ako pogledate ovaj Predlog zakona o budžetskom sistemu videćete da se tu ništa nije promenilo – budžet Republike Srbije je već trebalo da bude donesen. Za to što nije donet, odgovorna je isključivo Vlada Republike Srbije.
Elementarno je načelo i svih parlamentarnih demokratija da vlada pada na budžetu ukoliko se taj budžet ne donese u roku koji je zakonom bio predviđen. To je pravilo koje važi i u Velikoj Britaniji i u Francuskoj i u Nemačkoj. Izgleda da ne važi u Srbiji.
Sad se postavlja jedno prethodno pitanje: Da li će Vlada taj isti princip, koji je sama za sebe odredila, a to je da je ne obavezuju rokovi koji su određeni zakonom, da primeni i na sve druge građane, odnosno pravna lica u Republici Srbiji?
Da li će ova vlada, ovakva kakva je, ikada bilo kome u Republici Srbiji moći da kaže - ne možeš da ostvariš neka svoja prava ili ćeš biti sankcionisan zato što nisi poštovao rokove koji su utvrđeni zakonom? Da li će ova vlada imati obraza da tako nešto nekome kaže kada ona sama, evo, mi smo svi svedoci, i građani Srbije koji prate prenos, krši zakonske norme koje se odnose na rokove za donošenje budžeta Republike Srbije?
Da je to tako, vidi se iz člana 45. Predloga zakona o budžetskom sistemu. Član je prilično jasan: Budžet se donosi za period od jedne fiskalne godine i važi za godinu za koju je donet. U slučaju da Narodna skupština ne donese budžet u roku utvrđenom budžetskim kalendarom, vrši se privremeno finansiranje u vremenu od najduže prva tri meseca fiskalne godine.
Dakle, gospodine Đeliću, mi smo već faktički ušli u jedan period privremenog finansiranja, rokovi za donošenje zakona o budžetu su istekli.
Pre nego što bilo šta kažete o bilo kom predlogu zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu sednice Narodne skupštine Srbije, vi treba da izađete za ovu govornicu i da objasnite narodnim poslanicima i građanima Srbije: ko vas je ovlastio da vi sami kršite Zakon o budžetskom sistemu, koji su razlozi za nedonošenje zakona o budžetu za 2008. godinu i da li ćete vi taj isti princip da primenjujete i na sve druge pravne subjekte u Republici Srbiji?
Samo da vas podsetim, gospodine Đeliću, Zakonom o lokalnoj samoupravi je propisano da se lokalna skupština, dakle skupština opštine, odnosno skupština grada, može raspustiti ako ne donese budžet u roku utvrđenom Zakonom o budžetskom sistemu.
Sada vas pitam, gospodine potpredsedniče Vlade: da li će ova vlada da raspusti neku lokalnu skupštinu ako ta lokalna skupština ne donese budžet u roku koji je utvrđen Zakonom o budžetskom sistemu, a ta ista vlada je prekršila rok za predlaganje budžeta Republike Srbije Narodnoj skupštini i to za više od mesec dana?
To je skandal sam po sebi. Da ne ulazimo u to šta piše u Predlogu zakona u budžetskom sistemu, šta piše u svim ostalim predlozima zakona, to je jedno prethodno pitanje, i pravno i političko, da je Vlada Republike Srbije sama sebi dala pravo da se ne pridržava rokova koji su utvrđeni zakonom, ali to nisu zakoni koje je predložio neko drugi, to su opet zakoni koje je predložila sama Vlada Srbije.
Gospodin Đelić je izašao, ali, evo, tu je gospodin Cvetković. Zaista ne razumem, gospodine ministre, kakva je potreba vas u Vladi da za neke pojmove za koje postoje lepi termini u srpskom jeziku koristite neke strane izraze koje ne samo da građani ne razumeju, nego je veliko pitanje da li ih razumeju svi oni koji će ovaj zakon sutra da primenjuju.
Naime, u članu 2. tačka 21) pominjete izraz aproprijacija. Dajete jednu prilično glomaznu definiciju ovog pojma, a ja vas podsećam da u srpskom jeziku imate mnogo lepši izraz, koji je svima prepoznatljiv i koji svi razumeju, da ne lome jezik, a to su budžetska davanja. Umesto da upotrebite izraz budžetska davanja, vi koristite izraz aproprijacija, da li zato što želite da fascinirate narodne poslanike i građane Republike Srbije kako koristite strane reči koje onako glamurozno zvuče ili je već neki drugi razlog u pitanju.
Dalje, jedan od pojmova koji definišete na početku Predloga zakona o budžetskom sistemu nalazi se u članu 2. tačka 34), a to je razvojna pomoć Evropske unije. I na više mesta u ovom predlogu zakona insistirate na toj sintagmi razvojna pomoć Evropske unije.
Građani Srbije su svedoci da Evropska unija, evo, nedavno, pre nekoliko dana, i svaki dan, manifestuje neskrivenu volju da prizna nezavisnost Kosova i Metohije koju će proglasiti, jednostrano i protivno Rezoluciji 1244, šiptarski separatisti i teroristi na Kosovu i Metohiji.
Sem Kipra, Slovačke, Rumunije i Španije, ako se ne varam, sve ostale članice Evropske unije izrazile su spremnost da se pregovori oko budućeg statusa Kosova i Metohije obustave i da se prizna faktičko stanje, a to je, u stvari, priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, za koju se šiptarski separatistički lideri već uveliko spremaju.
Kada nam Evropska unija daje pomoć, onda ona određuje i šta ćemo da trošimo, i za koje namene, i kojim tempom, a mi samo treba da spremimo pare, odnosno novac građana Srbije. Niko još nije ovde za govornicom Skupštine Srbije, od 2000. godine pa do danas, objasnio narodnim poslanicima i građanima Srbije kako su to trošena finansijska sredstva koja nam je davala Evropska unija.
Ako se sećate, pred one septembarske izbore 2000. godine, glavni slogan DOS-a bio je: dajte, građani Srbije, da mi oborimo režim socijalista i radikala i, čim se to desi, stići će neke velike pare u Srbiju, stići će neki ogromni bespovratni krediti, poteći će Srbijom med i mleko, a rešiće se usput i pitanje Crne Gore i Kosova i Metohije jer, zaboga, to nije ni nacionalno pitanje, ni versko pitanje, ni istorijsko pitanje, sve su to demokratska pitanja.
Slobodan Milošević nije uspeo da reši pitanje Crne Gore i Kosova i Metohije zato što nije bio demokrata, a evo, izaberite nas, dajte da mi preuzmemo Vladu Srbije, svi ti problemi će već sutra biti rešeni, ostaće Crna Gora u sastavu zajedničke države, biće skinuto sa dnevnog reda pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije, dobićemo donacije, dobićemo strane kredite i, evo, u decembru 2007. godine građani Srbije su svedoci da od toga nema apsolutno ništa.
Sahranili ste jednu zajedničku državu, Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa ste posle tri godine sahranili drugu zajedničku državu, Srbiju i Crnu Goru, evo, Kosovo i Metohija su na pragu da se odvoje od Republike Srbije, a blagoslov za sve to daće upravo ona međunarodna asocijacija koja će nama navodno da daje razvojnu pomoć.
Žao mi je što je gospodin Đelić izašao iz sale. To pitanje mogu da postavim i gospodinu Cvetkoviću, ali mislim da je gospodin Đelić pozvaniji da na to pitanje odgovori pošto je, koliko sam obavešten, u Vladi Srbije zadužen za evropske integracije: Da li se to sprema jedna velika i nečasna trgovina u vezi s Kosovom i Metohijom?
To pitam iz dva razloga. Prvo: da li će ta razvojna pomoć Evropske unije Srbiji biti uslovljena našom saglasnošću za odvajanje Kosova i Metohije od Srbije i onda se postavlja pitanje koliko to košta, ta zavetna zemlja srpske istorije, koliko to milijardi evra i dolara će da je plate zapadni mentori ove vlade?
Drugo pitanje: da li se, kada se govori o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Evropskom unijom, nekim slučajem ne postavlja kao uslov to da se Republika Srbija, na jedan ili na drugi način, odrekne Kosova i Metohije?
Dakle, da li nam Evropska unija kaže: u redu, bićete primljeni, makar u predvorje ove naše organizacije ako ne već i u punopravno članstvo, ali pod uslovom da u tu asocijaciju uđete obogaljeni, kao država invalid, dakle, bez Kosova i Metohije?
Pošto mogu da pretpostavim šta misle pojedini članovi Vlade o ovom problemu, plašim se da su određeni delovi Vlade Srbije, a pre svega oni iz redova DS, spremni da prihvate ovu nečasnu trgovinu i da se odreknu Kosova i Metohije za šaku srebrnjaka koja će navodno doći iz Evropske unije.
Zaista je neshvatljivo da nam u Predlogu zakona o budžetskom sistemu Vlada Srbije predlaže da se budžet može doneti na period od tri godine. Da vas podsetim da je samo u 2007. godini donet budžet bez rebalansiranja, i to ne zato što su ministri koji su predlagali ovaj budžet jako sposobni i jako pametni, nego zato što je budžet Republike Srbije za 2007. godinu donet tek u junu ove godine pa prosto nije bilo uslova za rebalans budžeta.
Kako vi mislite, gospodine ministre, da se donese stabilan i dobar budžet za tri godine kada su, evo, sve dosovske vlade unazad pokazale da nisu u stanju da donesu nijedan čestit budžet, čak ni za jednu kalendarsku, odnosno fiskalnu godinu?
Da li vi možda na taj način planirate da ukinete instituciju izbora u Republici Srbiji, da ukinete instituciju Narodne skupštine i da Skupština uopšte ne raspravlja o budžetu, da Skupština uopšte ne raspravlja o tome kako Vlada Srbije, kako ministarstva, kako sve te silne agencije troše budžetska sredstva? Doneće budžet za tri godine i za naredne tri godine pitanje budžeta, njegovog trošenja, zakonitosti, opravdanosti, celishodnosti biće stavljeno ad akta.
Plašim se da je to pravi razlog zašto nam Vlada predlaže i ovu mogućnost. Na svu sreću, ova vlada Srbije očigledno neće biti u mogućnosti da se koristi ovim zakonskim ovlašćenjem pošto je samo pitanje dana kada će ova veštačka koalicija da se raspadne, a raspad koalicije, razume se, podrazumeva i pad Vlade.
Dalje, u članu 15. tačka 8) - zakonom se može uvesti porez na upotrebu, držanje i nošenje određenih dobara.
Gospodine ministre, ovaj porez je krajnje štetan i nepotreban. Kada se neka dobra stave u upotrebu, onda se već tada plaća porez. Nametati građanima da iz godine u godinu plaćaju porez na upotrebu, držanje i nošenje određenih dobara, nema nikakvog opravdanja. To je jedan neosnovan namet za građane, jedno finansijsko opterećenje koje nema dovoljno utemeljenja ni u ekonomskoj, ni u finansijskoj, ni u političkoj, ni u pravnoj teoriji.
Predlažem vam, odnosno poslanici SRS su predložili da se tačka 8) u članu 15. briše.
Dalje, u članu 21. - Primanjima od zaduživanja i prodaje finansijske imovine smatraju se: primanja od domaćeg zaduživanja, primanja od inostranog zaduživanja, primanja od prodaje domaće finansijske imovine i primanja od prodaje strane finansijske imovine.
SRS je predložila da se član 21. u Predlogu zakona briše. Prvo, već sam rekao, nema potrebe da se preteruje sa zaduživanjem Republike Srbije ni u zemlji ni u inostranstvu. Sve prethodne dosovske vlade su očigledno drastično zloupotrebljavale to zaduživanje u inostranstvu.
Zemlja nam je prezadužena, odnosno mnogo smo više zaduženi, evo, sada u 2007. godini nego što smo to bili 2000. godine, kada je DOS na neustavan i nezakonit način preuzeo vlast.
Gospodine ministre, treba zaustaviti nekontrolisano štampanje i emitovanje hartija od vrednosti. U finansijskom smislu to proizvodi isti efekat kao i nekontrolisano štampanje novca. Od tog nekontrolisanog štampanja hartija od vrednosti korist nemaju građani Srbije. Korist imaju samo berzanski špekulanti, oni koji pokušavaju da operu novac i, naravno, ne sumnjamo u to da veliku korist od svega toga imaju i pojedini ministri u Vladi Srbije, pojedini direktori agencija itd., koji od svega toga uzimaju izuzetno visoke provizije.
Na kraju, da ne bih više oduzimao vremena mojim kolegama iz SRS, daću samo jednu pravničku primedbu. Radi se o članu 100. Naime, mi u SRS smatramo da sva krivična dela u Republici Srbiji moraju da budu sistematizovana na jednom mestu. I praksa je pokazala da je takvo rešenje najbolje. Građani Srbije, sudovi i svi oni kojima su potrebni krivični zakoni mogu na vrlo jednostavan način da se upoznaju sa tim koja su krivična dela u jednoj zemlji, kakve su sankcije itd.
DOS je uveo praksu da se krivična dela propisuju velikim brojem različitih zakona i onda su građani Srbije i privredni subjekti u nedoumici da li nešto jeste krivično delo ili nije krivično delo. Mi smatramo da to paralelno krivično zakonodavstvo treba ili potpuno ukinuti ili ga treba svesti na najmanju moguću meru.
Vi ste, gospodine ministre, u članu 100. propisali jedno krivično delo - ''Novčanom kaznom od 30.000 do 300.000 dinara ili zatvorom do jedne godine kazniće se za krivično delo odgovorno lice...''.
Dakle, mi smatramo da ovim krivičnopravnim odredbama jednostavno nema mesta u predlogu zakona o budžetskom sistemu, da ovo treba da bude materija krivičnog zakona Republike Srbije, a da u zakonu o budžetskom sistemu mora da stoji samo ona materija koja se pod nazivom ovog predloga zakona i podrazumeva.
Pošto je gospodin Đelić napustio sednicu Narodne skupštine, evo, ja vas pozivam, gospodine ministre, još jedanput, objasnite narodnim poslanicima i građanima Srbije koji prate ovaj prenos – na osnovu kog ovlašćenja je Vlada prekršila i rok za donošenje, odnosno predlaganje budžeta Republike Srbije Narodnoj skupštini i da li će ova vlada moći da raspusti ijednu lokalnu skupštinu u Srbiji zato što ta lokalna skupština nije donela budžet u roku utvrđenom zakonom.
Odbornici u tim lokalnim skupštinama uvek će, s punim pravom, moći da vam kažu: Gospodine ministre, držite se najpre vi zakona, a onda insistirajte da se zakon primenjuje u skupštinama opština.

Dame i gospodo narodni poslanici, razumem da se predsedniku Narodne skupštine žuri, i vladajućoj koaliciji, ali nas to u SRS mnogo ne brine, niti se mi na to obaziremo. Mi hoćemo da iskoristimo svoje vreme koje nam je predviđeno za diskusiju po amandmanima.
Amandman narodnog poslanika Zorana Krasića Vlada je morala da prihvati, jer je njegova argumentacija bila apsolutno na mestu. Naime, članu 6. zaista nije mesto u zakonu o spoljnim poslovima.
Ova materija je regulisana jednim podzakonskim aktom Vlade. Reč je o Uredbi o načelima za unutrašnje uređenje i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade.
Obaveštavam članove Vlade da im je ta uredba, odnosno prečišćen tekst te uredbe nedavno objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije". Neka malo pročitaju tu uredbu pa će videti da se unutrašnja organizacija u ministarstvima reguliše podzakonskom aktom Vlade, da se tu reguliše pitanje savetodavnih tela, radnih grupa, projektnih centara itd. i da je zaista smešno da se u zakon o spoljnim poslovima unosi odredba o nekim savetnicima ministara.
A obrazloženje Vlade zašto ne prihvata amandman narodnog poslanika Zorana Krasića je zaista smešno. Kaže - amandman kojim se predlaže navedena izmena neprihvatljiv je budući da je odredba potrebna kako bi se utvrdila stručnost kao kriterijum za izbor Saveta i njihov status koji ima karakter počasne funkcije.
Gospodin Zoran Krasić nije predložio da se član menja, nego da se član briše zato što mu nije mesto u zakonu o spoljnim poslovima. Evo, ministra nema ovde, ali i da je ovde, on verovatno ne bi umeo da odgovori pošto nije pisao Predlog zakona, a ova gospoda koja sede pored njega verovatno nisu ovlašćena da diskutuju.
A vi, gospodine predsedniče Narodne skupštine, nemojte da budete nervozni, pustite narodne poslanike da rade svoj posao i nemojte vi da utvrđujete kada će se ko javiti za reč po Poslovniku. To ostavite narodnim poslanicima na njihovo slobodno odlučivanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica je apsolutno u duhu Ustava Republike Srbije i u duhu jedne dobre diplomatske tradicije. Da je Vlada imala i malo sluha za ono što govori opozicija, ovaj amandman bi morao da bude prihvaćen.
Ono što pada u oči kada je reč o Predlogu zakona o spoljnim poslovima, to se vidi na više mesta, to je da je Vlada izgleda svesno htela da umanji ulogu predsednika Republike u vođenju spoljne politike. Između ostalog, to se vidi i prilikom odbijanja amandmana narodnog poslanika Milete Poskurice na član 23. stav 1. Predloga zakona o spoljnim poslovima.
Sasvim je logično, dame i gospodo, da predsednik Republike treba da da saglasnost na otvaranje diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu. Ustavna je norma, koju vi izgleda zaboravljate, da je predsednik Republike jedini državni organ koji predstavlja zemlju u inostranstvu. Neustavno je ono što ste uneli u Predlog zakona, da državu Srbiju u inostranstvu, pored predsednika Republike, predstavlja i ministar spoljnih poslova.
Od kako je sveta i veka, državu u inostranstvu predstavlja šef države – u monarhijama monarh, u republikama predsednik Republike. Vi sada uvodite dvojstvo u predstavljanju Republike Srbije u inostranstvu, pa kažete: pored predsednika Republike, to radi i ministar spoljnih poslova. Ali, za to, gospodo iz vladajuće koalicije, nema primera u uporednoj praksi.
Kada se otvara diplomatsko-konzularno predstavništvo u stranoj državi, onda Republika Srbija na taj način izražava svoju spremnost da tu drugu državu prihvati kao ravnopravnog člana međunarodne zajednice, kao jednog budućeg partnera u političkim, ekonomskim, bezbednosnim i drugim odnosima.
Budući da je ustavna norma da predsednik Republike predstavlja zemlju u inostranstvu, sasvim je logično ovo što je predložio narodni poslanik Mileta Poskurica, da predsednik Republike treba da da svoju saglasnost prilikom otvaranja diplomatsko-konzularnog predstavništva u nekoj stranoj državi.
Doduše, nama u SRS je potpuno jasno zašto vi imate tendenciju da sklonite predsednika Republike u stranu i da ne izražavate dosledno ono što piše u Ustavu Republike Srbije.
Jasno je da se vi plašite pobede kandidata SRS na predstojećim predsedničkim izborima. Vi znate, kao što zna i cela Srbija, da će budući predsednik Srbije da bude srpski radikal Tomislav Nikolić i već sada stvarate zakonski osnov da sutra, kad Boris Tadić ne bude predsednik Republike, odnosno kad Tomislav Nikolić postane predsednik Republike, taj predsednik Republike, koji nije iz vaših redova, u spoljnoj politici ima što manju ulogu.
Tomislav Nikolić neće dozvoliti da se vodi tajna diplomatija kada je reč o nekim suštinskim pitanjima za Srbiju, između ostalog i o pitanju Kosova i Metohije. Svima je jasno da se ta tajna diplomatija vodi i da se upravo, nažalost, iz Srbije, iz redova vladajuće koalicije, a pre svega iz redova DS, šalju određeni signali u inostranstvo, da se Republika Srbija neće mnogo buniti bude li se iznašlo rešenje za Kosovo i Metohiju koje nije u skladu sa Ustavom Srbije i koje nije u skladu sa međunarodnim pravom.
A da je to tako, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, vi sami priznajete. Meni je žao što moram da se vratim malo unazad u obrazlaganju ovih amandmana, ali, evo, gospodine ministre, znam da vi niste pisali Predlog zakona, ali nije loše, pošto ste dobar logičar, da uočite šta ne valja u Predlogu zakona.
Član 10: "Kulturno-informativni centar obavlja poslove'' (i sad pazite formulaciju) ''javne diplomatije iz delokruga Ministarstva i drugih organa državne uprave iz oblasti kulture, u cilju povećanja ugleda Republike Srbije".
Da li to znači, gospodine ministre, kad kulturno-informativni centar obavlja poslove iz javne diplomatije, da neki drugi državni organ obavlja poslove iz tajne diplomatije? Pošto mi znamo da postoji tajna diplomatija u ovoj zemlji i pošto to znaju građani Srbije, pozivam vas, gospodine ministre, izađite za ovu govornicu i objasnite šta je to javna, šta je to tajna diplomatija, ko u Srbiji vodi tajnu diplomatiju i na osnovu kog Ustava i na osnovu kog zakona?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, javljanja narodnih poslanika SRS po Poslovniku u tesnoj su vezi s amandmanom koji je podneo narodni poslanik Goran Cvetanović.
Ono što je rekao gospodin Dragan Todorović apsolutno je tačno. Svima u Srbiji je poznato da američka ambasada i ambasada Velike Britanije, pored onih redovnih diplomatskih poslova, koje obavlja svako diplomatsko predstavništvo, obavljaju i određene špijunske poslove i poslove koji su usmereni na destabilizaciju Republike Srbije.
Ali, to nije slučaj samo sa Republikom Srbijom. Hteo bih da podsetim narodne poslanike da su upravo američki ambasadori u zemljama Latinske Amerike bili glavni kreatori građanskih ratova, prevrata, trgovine drogom i svih onih užasa koji su se dešavali u Latinskoj Americi '50-ih, '60-ih, '70-ih godina 20. veka. Američki ambasadori su u stvari bili pravi komandanti eskadrona smrti i u Nikaragvi i u Salvadoru i u drugim zemljama Latinske Amerike.
Šta su te ambasade radile na prostorima bivše Jugoslavije, još dok je postojala SFRJ, dobro je poznato. Šta i danas rade ta ambasade u Republici Srbiji, vezano za rešavanje konačnog statusa Kosova i Metohije, i to je tačno.
Gospodin Dragan Todorović ovde nije iznosio bilo kakve insinuacije. Ono što je rekao vezano za to da će posle kosovske krize da se otvori pitanje Raške oblasti i pitanje Vojvodine, to nije rekao gospodin Dragan Todorović. On je samo ponovio ono što je jasno i glasno pre izvesnog vremena rekao bivši nemački ambasador u Beogradu Cobel. On je poručio, pre svega vladajućoj koaliciji u Srbiji, da će Srbija ući možda u EU negde oko 2025. godine, da Mađarska ima legitimne interese u Vojvodini jer je to nekada bila mađarska teritorija koju je Srbija 1918. godine okupirala.
Prema tome, to nisu bilo kakve insinuacije. Ono što je Cobel rekao, to u stvari Zapad misli. On je samo glasno rekao ono što zapadne diplomate ne žele da kažu.
Gospodine Poturak, nemojte zaboraviti jednu maksimu kada je reč o odnosu zapadnih sila prema malim zemljama: pustite vi šta oni govore, vodite računa šta rade. Pričali su oni lepo i na početku jugoslovenske krize kako će da nam ponude usluge dobre volje, da pomire sukobljene narode, kako će da obezbede očuvanje teritorijalnog integriteta SFRJ, pa se na kraju to pretvorilo u jedan krvavi građanski rat.
Očigledno je da je scenario isti. Ne dolaze oni u Rašku oblast da vam dovedu investitore, da vam daju hleb, da vas zaposle. Njima Raška oblast treba kao žarište sukoba. Ako nema sukoba između Srba i muslimana, odnosno, kako vi kažete, Srba i Bošnjaka, dovoljan je sukob između Bošnjaka, pa će oni da se pojave kao neko ko će taj sukob da reši. Ali, vodite računa o tome, oni uvek u svaku zemlju dolaze tako što u jednoj ruci nose vatru, a u drugoj ulje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je činjenica, to je da je državna administracija suviše glomazna i da se iz zakona u zakon ta administracija povećava. Mi danas raspravljamo o Predlogu zakona o službama bezbednosti, odnosno, kako je rekla Vlada Srbije, Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije.
Umesto da se najviše pažnje pokloni upravo službama bezbednosti, mi se bavimo nekim novim administrativnim telima koja će da opterećuju budžet Republike Srbije. Ono što je najgore, Vladi se daju određeni instrumenti vezano za osnivanje tih tela.
Predlogom zakona propisano je osnivanje Saveta za nacionalnu bezbednost, a članom 8. Vlada predlaže formiranje Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i da će biti obrazovana uredbom Vlade Srbije, da će imati svojstvo službe Vlade i da će obavljati stručne i administrativne poslove za potrebe Saveta.
Mi smo se trudili da, amandmanima koje smo podneli na Predlog zakona, popravimo loš tekst ovog predloga. Moj amandman je usmeren u tom pravcu da se Vladi oduzme pravo da ona svojim podzakonskim aktima uređuje službe bezbednosti.
Ako već osnivate Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost, ako smatrate da je to toliko bitno, onda smatramo da je bolje rešenje da se ta kancelarija obrazuje zakonom, a ne uredbom Vlade, odnosno njenim podzakonskim aktima.
Veliki broj narodnih poslanika SRS podneo je u suštini istovetne amandmane. Naime, mi smatramo da ovaj zakon treba da nosi drugačiji naziv, odnosno da u skladu sa članom 3. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije ovaj zakon treba da se zove zakon o službama bezbednosti Republike Srbije. Narodni poslanici SRS su obrazlagali već zašto smo podneli toliki broj istovetnih amandmana i sada ću otprilike to pokušati da ponovim.
Republika Srbije nije federativno uređena država. Republika Srbija je unitarna država i na njenoj teritoriji se ne nalaze bilo kakve federalne jedinice. U vreme kada je postojala Socijalistička Federativna Republike Jugoslavija i kada je postojala Savezne Republika Jugoslavija onda je bilo ustavno rešenje koje je bilo i logično za jednu federalno urađeno državu da federacija, odnosno savezna država uređuje osnove u jednoj pravnoj oblasti, a da se bliža zakonska regulacija ostavlja republikama članicama.
Ako se ovaj zakon nazove onako kako ste ga vi nazvali, odnosno kako je Vlada predložila – zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, onda iz toga mogu da proizađu dva logička zaključka. Prvi zaključak je da vladajuća koalicija namerava da federalizuje Republiku Srbiju, da vrati sistem koji je nekada bio i da Republika Srbija više ne bude unitarna država, već da bude federalno uređena država, na čijoj će teritoriji postojati određeni broj federalnih jedinica.
Dalje, možemo da zaključimo da možda vladajuća koalicija prihvata politiku Nenada Čanka, odnosno politiku Lige socijaldemokrata Vojvodine da Vojvodina recimo treba da bude Republika, odnosno da treba da ima status federalne jedinice u Republici Srbiji ili da se možda formira neka druga federalna jedinica u Srbiji, pa da onda Republika Srbija uređuje zakonom samo osnove službe bezbednosti, a da se tim budućim, ne daj bože, federalnim jedinicama prepusti da svojim zakonima detaljnije regulišu tu materiju.
Drugi zaključak, takođe logičan, inače nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, jeste da će Narodna skupština zakonom da uredimo samo osnove uređenja službi bezbednosti u Republici Srbiji, a da će onda Vlada svojim podzakonskim aktima detaljnije da reguliše tu materiju. Da je ovaj drugi zaključak osnovan proizilazi iz člana 8. Predloga zakona, gde se kaže da će Vlada svojom uredbom da obrazuje Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost, kao službu Vlade i da će tom uredbom Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost da obavlja stručne i administrativne poslove za potrebe saveta.
Mi u SRS smatramo da sve službe bezbednosti u Republici Srbiji, kako civilne tako i vojne, moraju da odgovaraju isključivo Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Narodna skupština Republike Srbije je ta koja svojim zakonom osniva službe bezbednosti i Narodna skupština mora da bude ta koja imenuje, odnosno bira starešine službi bezbednosti. Starešine službe bezbednosti jedino treba da odgovaraju Narodnoj skupštini Republike Srbije koja ih i bira.
Ukoliko se predvidi, kao što ste vi predvideli, da službe bezbednosti odgovaraju ne samo Narodnoj skupštini, nego da odgovaraju i predsedniku Republike, i Vladi i, kako vi kažete, javnosti, onda se ta odgovornost gubi, ona postaje jedna dispenzivna kategorija i na kraju od te odgovornosti neće biti ništa.
Službe bezbednosti u Republici Srbiji delovaće na način kako su delovale i do sada, dakle manje-više tajno, narodni poslanici neće imati mnoge informacije vezane za rad tih službi, one će i dalje delovati kako one hoće, onako kako želi vladajuća koalicija i onako kako žele strani mentori te vladajuće koalicije.
Mi hoćemo da službe bezbednosti za svoj rad odgovaraju isključivo Narodnoj skupštini Republike Srbije i smatramo da se samo na taj način postiže onaj standard za koga se vi navodno zalažete, a to je demokratska i civilna kontrola službi bezbednosti.
Jedina iskrena i prava demokratska kontrola jeste kontrola koju vrši Narodna skupština Republike Srbije, jer je Narodna skupština jedini državni organ koji uživa najveći stepen političkog legitimiteta u Republici Srbiji.
Mi smatramo da Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost, ako već ne želite da je izbacite iz teksta Predloga zakona, mora da se osniva isključivo zakonom i da Vladi, kao izvršnom organu vlasti u Republici Srbiji, mora se ostaviti što manje prostora da svojim podzakonskim aktima uređuje ovu materiju.
Ukoliko se ostavi Vladi Srbije da ona bliže uređuje materiju službi bezbednosti, onda će to u praksi da izazove voluntarizam, arbitrarnost, samovolju i na kraju od te demokratske i civilne kontrole službi bezbednosti neće biti ništa.
Zato vas, gospodine ministre, kao ovlašćenog predlagača Vlade pozivam da usvojite i ovaj amandman i druge amandmane SRS, jer su apsolutno u skladu i u duhu Ustava Republike Srbije i jedino ti amandmani omogućuju jednu efikasnu, civilnu i demokratsku kontrolu nad službama bezbednosti u Republici Srbiji.