Dame i gospodo narodni poslanici, institucija predsednika Republike je jedna od najvažnijih državnih institucija. Ustav Republike Srbije daje predsedniku Republike značajna ovlašćenja, pre svega u oblasti spoljne politike, u oblasti odbrane, Vojske Srbije, pomilovanja i u čitavom nizu drugih pitanja koja su izuzetno važna po interese države i nacije.
Mi u SRS smatramo da u izborima za predsednika Republike treba da učestvuju samo oni kandidati koji imaju realnu političku snagu, samo ozbiljni politički kandidati, samo oni kandidati koji sutra, ako eventualno pobede na izborima, mogu da vrše ovu odgovornu funkciju u interesu države Srbije i njenih građana.
Amandmanom sam predložio da se u članu 10. stav 1. broj ''10.000'' zameni brojem ''50.000'', odnosno da predlog kandidata za predsednika Republike svojim potpisima treba da podrži ne 10.000 birača, nego 50.000 birača. Smatramo da je 50.000 birača jedna brojka koja govori o tome da je kandidat ozbiljan, da ima stvarno uporište u biračkom telu i da će sutra, ukoliko pobedi na izborima, moći ovu funkciju da obavlja na pravno valjan način, na način koji neće ugrožavati interese države i nacije.
Mi smo u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o izborima za predsednika Republike čuli jedan komentar, odnosno jedno mišljenje predstavnika SVM, da je ovaj amandman u stvari usmeren protiv interesa nacionalnih manjina. Moram ovom prilikom da ponovim da to nije tačno.
Mi u SRS smatramo da nacionalne manjine treba apsolutno integrisati u društvo Srbije, da oni treba da budu građani Srbije kao i svi ostali, sa istim pravima i istim obavezama i da nijedna politička partija, uključujući tu i partije koje se predstavljaju kao zaštitnici prava nacionalnih manjina, ne smeju da imaju isključivi politički monopol na njihove glasove.
Praksa je pokazala da posebno u Vojvodini, gde živi veliki broj pripadnika nacionalnih manjina, Mađara, Slovaka, Rumuna, Roma i svih ostalih, upravo brojni pripadnici nacionalnih manjina glasaju za SRS. Mogu čak i da vam navedem primere pojedinih mesta u Vojvodini koja su pretežno naseljena, recimo, mađarskim stanovništvom, a gde ubedljivo najveći broj glasova dobija SRS.
Mogu da vam navedem primere pojedinih sela u Sremu i u Vojvodini, gde žive pretežno pripadnici mađarske nacionalne manjine, koji nisu hteli da dozvole da, recimo, svojevremeno Jožef Kasa tu održi predizborni miting, jer su smatrali da ih on deli sa njihovim komšijama Srbima i da on u tom mestu nema šta da traži.
Mislimo da je pogrešna pretpostavka da Mađari koji žive u Srbiji, pre svega u Vojvodini, moraju da glasaju za SVM, da pripadnici neke druge nacionalne manjine po definiciji moraju da glasaju samo za političku partiju koja okuplja pripadnike te nacionalne manjine. Mi smatramo da svim građanima Srbije, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, treba omogućiti ista politička prava, odnosno istu slobodu prilikom opredeljivanja na izborima.
Poslanici SVM u ovom parlamentu su tvrdili kako mi ovim amandmanom, u stvari, diskriminišemo pripadnike nacionalnih manjina, odnosno taj limit u broju potpisa podižemo do jednog nivoa koji oni ne mogu da dostignu. To nije tačno, odnosno tačno je ako SVM hoće da osvoji glasove isključivo pripadnika mađarske nacionalne manjine. Mi im i ovim putem poručujemo da se obrate za podršku svom kandidatu i kod onih koji nisu Mađari, neka zakucaju i na srpska vrata, neka zakucaju i na slovačka, i na romska vrata, neka se pokažu kao partija koja zastupa interese svih građana koji žive u Srbiji.
Potpuno razumem potrebu pojedinih političkih partija da štite, pre svega, interese određene nacionalne manjine, ali ne mogu da razumem da se jedna politička partija opredeljuje isključivo za jedan deo biračkog tela i da ih svi ostali birači ne zanimaju.
Dakle, apsolutno smatramo da se ovim amandmanom ne krše i ne dovode u pitanje prava bilo koje nacionalne manjine. Naprotiv, mi smatramo da se njihova politička prava afirmišu. Mi u SRS ne želimo da dozvolimo, na kraju krajeva, bilo kojoj političkoj partiji, koja se predstavlja kao ekskluzivni zastupnik interesa određene nacionalne manjine, da ima monopol na tzv. manjinske glasove.
Gde piše da Mađari koji žive u Vojvodini moraju da glasaju samo za SVM, da Slovaci koji žive u Vojvodini moraju da glasaju samo za neku političku partiju koja zastupa pripadnike slovačke nacionalne manjine ili da Romi koji žive u Srbiji moraju samo da glasaju za neku od romskih partija, kada je činjenica da upravo brojni pripadnici nacionalne manjine, konkretno romske, glasaju upravo za SRS.
Poznata je stvar da upravo u Zemunu gotovo svi Romi glasaju za kandidata SRS, odnosno za izbornu listu SRS.
Dakle, brojka od 50.000 sudski overenih potpisa, kojima se podržava predlog za kandidata za predsednika Republike, apsolutno je politički utemeljena. Smatram da sve poslaničke grupe u ovoj skupštini ovaj amandman moraju da prihvate.
Šta će se desiti ako ostane ono što piše u Predlogu zakona, a to je 10.000? Pojaviće se izuzetno veliki broj neozbiljnih kandidata. Mi smo imali do sada slučajeve da su se pojedinci kandidovali na izborima za predsednika Republike, pa posle dobiju manji broj glasova nego što imaju potpisa koji podržavaju njihovu kandidaturu.
Dakle, izbori za predsednika Republike Srbije ne smeju da budu politički cirkus, ne smeju da budu politička farsa. To mora da bude jedna ozbiljna politička utakmica u kojoj će nekoliko najjačih kandidata da odmere svoje snage. U protivnom, doći će do rasipanja glasova. Na kraju krajeva, nemojte zaboraviti ni to da suviše veliki broj kandidata na izborima za predsednika Republike finansijski u velikoj meri opterećuje budžet Republike Srbije. Dovoljno je da postoji nekoliko ozbiljnih kandidata. Neka ukrste svoja koplja i neka pobedi najbolji.
Što se tiče pripadnika nacionalnih manjina, mi u SRS nudimo jedno sveobuhvatno političko partnerstvo. Oni su sami za ovom govornicom tvrdili da su ih izigrali i Boris Tadić i Vojislav Koštunica. To su baš tvrdili poslanici SVM. Evo, mi im sada nudimo ruku saradnje i kažemo – spremni smo da u razgovoru sa vama pokušamo da rešimo eventualno sve probleme sa kojima se susrećete u vašem svakodnevnom životu.
Nije tačno da je SRS protivnik bilo koje nacionalne manjine. Doduše, i danas postoje neke političke partije i pojedine nevladine organizacije koje pripadnike nacionalnih manjina plaše SRS i zahvaljujući tom strahu koji su izazvali kod jednog broja pripadnika nacionalnih manjina, između ostalog, pobedio je Boris Tadić 2004. godine. Jer su rekli Mađarima na severu Bačke: bude li pobedio Tomislav Nikolić, vi možete odmah da se selite u Mađarsku. Rekli su i pripadnicima neke druge nacionalne manjine: vi možete da se selite iz Srbije.
Nije Tomislav Nikolić, kao kandidat SRS, niti je SRS opasnost za bilo koga. Doduše, jesmo opasnost za kriminalce, za one koji rade protiv interesa države Srbije, odnosno opasnost smo za sve one koji rade na urušavanju teritorijalnog integriteta Srbije. Ali, nijedan Mađar, nijedan Slovak, nijedan Rumun, nijedan Bugarin, nijedan Rom, nijedan Albanac koji živi na prostorima Srbije ne mora da se plaši SRS.
Ovaj amandman nije uperen ni protiv jedne nacionalne manjine koja živi u Srbiji, nego samo hoće da izborna utakmica za predsednika Republike bude ozbiljna i da liči na izborne utakmice kakve postoje u razvijenim zemljama sveta.
Meni je žao što gospodin ministar nije ovde. Ne znam da li državni sekretar ima pravo da govori. Nemate pravo da govorite? Žao mi je što vas ministar nije ovlastio da izađete za govornicu i da u njegovom odsustvu pokušate da obrazložite šta je to što sprečava Vladu Srbije da prihvati ovaj amandman. Inače, obrazloženje odbijanja ovog amandmana je rutinsko, sterilno, bezbojno, pomalo i konfuzno.
Predložio sam amandman koji je izuzetno ozbiljan, mislim da sam dao jedno solidno obrazloženje ovog amandmana, a Vlada je dala obrazloženje u svega dve rečenice. Jedna rečenica je ona klasična, ona će ući u antologiju pisanja predloga zakona, a to je da se amandman ne prihvata, iako je prethodno Vlada za čitavu listu amandmana rekla da ih ne prihvata, ali verovatno u nedostatku argumenata ne znaju ljudi šta da kažu, pa onda ponavljaju ono što su rekli na početku, a to je da se amandman ne prihvata.
Sledeća rečenica: „Predlagač amandmana nije pružio dovoljno argumenata u prilog tvrdnje da broj birača koji pružaju podršku kandidatu za predsednika Republike treba da bude povećan sa 10.000 na 50.000.“ Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je argumentacija do te mere jasna da je ne treba posebno ni obrazlagati. Hoćemo da imamo ozbiljnu utakmicu za predsednika Republike, hoćemo da pobedi najbolji kandidat, hoćemo da pobedi kandidat koji će na najbolji mogući način da brani i štiti interese države Srbije i interese njenih građana.
Mi u SRS smatramo da je broj od 50.000 birača jedna solidna brojka koja garantuje ozbiljnost kandidata, a, s druge strane, uvereni smo da će na sledećim izborima za predsednika Republike pobediti kandidat SRS-a Tomislav Nikolić i videćete, a posebno pripadnici nacionalnih manjina, ne da im se neće desiti ništa ružno, njihov svakodnevni život može da bude samo još bolji.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao i kada sam obrazlagao prethodni amandman, izbori za predsednika Republike treba da budu maksimalno ozbiljni.
To treba da bude ozbiljna politička utakmica i svima onima koji učestvuju na tim izborima treba dati dovoljno vremena da svoja prava i obaveze ostvare na sve moguće kvalitetnije načine. Tu mislim kako na kandidate za predsednika Republike, tako i na organe koji sprovode izbore.
Naime, narodni poslanik Momir Marković je predložio amandman na stav 1. člana 11. Predloga zakona o izborima za predsednika Republike.
Sada ovaj stav glasi ovako: ''Predlog kandidata podnosi se Republičkoj izbornoj komisiji najkasnije 20 dana pre dana izbora''. Narodni poslanik Momir Marković je predložio da se ovo "20 dana" preformuliše u "25 dana".
Amandman treba prihvatiti iz više razloga. Pre svega, amandmanom se omogućava organima za sprovođenje izbora da imaju dovoljno vremena da pripreme sve potrebne materijale za sprovođenje izbora.
Inače, ovaj amandman je u vezi s amandmanom koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Zaista je nedopustivo da u Predlogu zakona o izborima za predsednika Republike ne postoji odredba koja reguliše koji organi su zaduženi za sprovođenje izbora. Zaista, amandman narodnog poslanika Vjerice Radete je pravnički perfektno sastavljen, potpuno je jasan, precizan, nedvosmislen i u praksi može samo da olakša sprovođenje izbora.
Zato vas pozivam, gospodine ministre, meni je žao što niste bili tu kada je gospođa Vjerica Radeta obrazlagala svoj amandman, ali evo imate ga u materijalu. Videćete da je amandman zaista idealan, ako išta može biti idealno, i mislim da je Vlada Republike Srbije bila dužna da taj amandman prihvati.
Dakle, organima za sprovođenje izbora, a koji su to organi, to vam je predložila gospođa Vjerica Radeta u svom amandmanu, ostavljanjem roka od 25 dana, daje se dovoljno vremena da pripreme sav materijal koji je neophodan za sprovođenje izbora.
Takođe, biračima, odnosno građanima Republike Srbije koji imaju biračko pravo, ostavlja se dovoljno vremena da se upoznaju sa činjenicom ko su kandidati, kakvi su njihovi izborni programi i da onda svaki građanin Republike Srbije ima dovoljno vremena da se odluči za kog kandidata će se opredeliti na izborima.
Ovim rokom od 25 dana omogućava se dovoljno vremena i kandidatima za predsednika Republike da se predstave biračima, da prestave svoje izborne programe i da pokušaju da uvere građane Republike Srbije da su oni baš ti koji mogu na najbolji mogući način da ostvare interese države i njenih građana. Konačno ostavljanjem roka od 25 dana daje se dovoljno vremena za okončanje postupka za zaštitu izbornih prava, i to kako pred organima za sprovođenje izbora, tako i pred nadležnim sudovima.
Budući da je ovaj amandman u vezi sa amandmanom koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta i budući da oba amandmana i te kako imaju smisla, pozivam vas, gospodine ministre, da oba ova amandmana prihvatite.
Inače, vaše obrazloženje, odnosno obrazloženje Vlade za amandman narodnog poslanika Vjerice Radete i za amandman narodnog poslanika Momira Markovića zaista je šturo i zaista mi nije jasno zbog kojih suštinskih razloga Vlada Srbije ova dva amandmana nije prihvatila.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Slavko Jerković predložio je da se u članu 12. Predloga zakona o izborima za predsednika Republike briše reč: "javnost".
Naime, član 12. glasi ovako: ''Sve obrasce koji su potrebni za podnošenje predloga kandidata propisuje Republička izborna komisija u posebnom aktu, štampa ih i stavlja na raspolaganje javnosti u roku od tri dana od dana raspisivanja izbora''.
Republička izborna komisija je, dame i gospodo narodni poslanici, jedan svojevrstan državni organ. Svi državni organi imaju obavezu da svoje akte objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije". Zaista ne mogu da razumem na koji način Republička izborna komisija, nakon što akt o obrascima za sprovođenje izbora za predsednika Republike bude objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije", te obrasce može da stavlja na raspolaganje javnosti.
Ne znam kako može Republička izborna komisija da te obrasce stavlja na raspolaganje javnosti putem televizije, ili putem radija, ili putem štampanih medija, putem novina. Dakle, ne znam šta je Vlada ovom formulacijom htela da kaže.
Umesto toga, gospodine ministre, mislim da je mnogo suvislije sledeće rešenje - da se svi obrasci koji su neophodni za sprovođenje izbora naravno utvrde od strane Republičke izborne komisije, da Republička izborna komisija te obrasce objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije" i da tek nakon toga, naravno, "Službeni glasnik Republike Srbije", kao javno preduzeće, štampa te obrasce i da oni mogu slobodno da se prodaju.
Ovako kako ste vi napisali u Predlogu zakona ispada da obrasci Republičke izborne komisije ne moraju da budu objavljeni u "Službenom glasniku Republike Srbije", nego da ih samo Republička izborna komisija štampa i, kako vi kažete, stavlja na raspolaganje javnosti, a zaboravili ste onaj ključni segment, a to je da ti akti moraju da budu objavljeni u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Sada, to verovatno nije slučajno. Vas je izgleda uhvatila epidemija da akte koje donose državni organi držite u tajnosti. Ovo je već, ako se ne varam, treći predlog zakona u kome se pokušava od građana Srbije nešto da sakrije.
Da vas podsetim da ste u Predlogu zakona o Vladi koga ste ovde izglasali, odnosno Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi predvideli samo neke akte, opšte i pojedinačne, koje je Vlada dužna da objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", ali da postoji druga kategorija akata, koji mogu da budu objavljeni ako to Vlada hoće, a ako neće, oni će ostati tajna za građane.
Drugi zakon koji je ovde usvojen je Zakon o Ustavnom sudu. Tu ste takođe predvideli da se neki važni akti Ustavnog suda ne objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije", a pre svega odluka po ustavnoj žalbi. Mi smo vam ukazali da je odluka po ustavnoj žalbi izuzetno važna odluka, njome se odlučuje o izuzetno važnim ljudskim pravima i slobodama, u trenucima kada građani više nemaju neki drugi pravni mehanizam da zaštite svoja prava.
To ste odbili, nego ste napisali da Ustavni sud može da odluči, ako on to želi, da se pojedine odluke po ustavnim žalbama objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Evo sada, ovo je treći zakon, zakon o izboru predsednika Republike, gde kažete da Republička izborna komisija obrasce za sprovođenje izbora stavlja na raspolaganje javnosti, a uopšte niste predvideli da se ti obrasci objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije".
I uopšte mi je nejasna tehnologija kako mislite da se jedan pismeni akt stavi na raspolaganje javnost putem medija, jer mediji su izgleda jedino sredstvo da se nešto stavi na raspolaganje javnosti.
Sad, da ne ulazimo u taj difuzni sociološki pojam šta je javnost. Verovatno ste hteli da kažete - narod, odnosno oni koji su zainteresovani za izbore, koji imaju svoje kandidate i koji žele da glasaju na tim izborima, ali jedini način, legalni način na koji Republička izborna komisija može da komunicira sa građanima Srbije, jeste da svoje akte objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Sve ostalo ne može da bude pravno valjano, ne može da ima pravnu snagu. Dakle, otpada ta mogućnost da Republička izborna komisija može akte da objavljuje u medijima, novinama, na televiziji, na radiju itd. Jedini legalan put jeste da se svi akti, i Republičke izborne komisije i svih ostalih državnih organa, objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije". Sve ostalo je vraćanje Srbije u srednji vek, kada su državni organi radili šta su hteli, a da građani o tome uglavnom nisu imali pojma.

Dame i gospodo narodni poslanici,  neverovatno je da u Predlogu zakona o izboru predsednika Republike ne piše koja je većina potrebna da bi neko pobedio na izborima za predsednika Republike.
Da je to tako, evo, pročitaću vam stav 1. člana 18. Predloga zakona, na koji je amandman podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Taj stav glasi ovako: ''Za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali.''
U teoriji ustavnog prava postoje dva pojma većine: pojam proste ili relativne većine i pojam apsolutne većine. Sama apsolutna većina u nekim zemljama može da bude i kvalifikovana, pa se traži, recimo, dvotrećinska većina, tročetvrtinska većina itd.
Ovde samo piše većina. Sad smo u nedoumici koja je to većina koja je neophodna da bi moglo nesumnjivo da se kaže da je određeni kandidat pobedio na izborima za predsednika Republike Srbije. Da li je to prosta većina, da li je to apsolutna većina?
Narodni poslanik Zlatan Jovanović predložio je amandman kojim se izbegavaju sve nedoumice oko toga ko je pobedio na izborima i on je predložio da se u članu 18. stavu 1. reč ''većina'' zameni rečima ''najveći broj''.
Stav SRS-a je da na izborima za predsednika Republike Srbije treba da pobedi onaj kandidat koji je dobio najveći broj glasova, odnosno ko je pojedinačno dobio više glasova od svih ostalih kandidata. Na ovaj način izbegava se tzv. drugi izborni krug.
Mi u Republici Srbiji imamo vrlo negativna iskustva sa drugim izbornim krugom. Drugi izborni krug ne znači ništa drugo nego političku trgovinu. Znači razne neprincipijelne nagodbe između određenih političkih stranaka i cilj svih tih nagodbi je da ne pobedi najbolji, odnosno najjači kandidat.
Tipičan primer jedne takve neprincipijelne i vrlo ružne političke trgovine bili su izbori za predsednika Republike 2004. godine, odnosno drugi krug tih izbora. Ako se sećate, u prvom krugu tih izbora kandidat SRS gospodin Tomislav Nikolić dobio je ubedljivo najveći broj glasova. Međutim, došlo je do drugog izbornog kruga i u drugom izbornom krugu udružile su se, kako bi rekao naš narod, babe i žabe.
Ujedinili su se DS, DSS i G17 plus i pri tome su se poslužili nečim vrlo ružnim. Između dva izborna kruga u junu 2004. godine počeli su da plaše pripadnike nacionalnih manjina kako će im se desiti neko veliko zlo ako pobedi kandidat SRS, pa je onda bila priča ako pobedi Tomislav Nikolić doći će do uvođenja novih sankcija Republici Srbiji, pa ako pobedi Tomislav Nikolić maltene doći će do bombardovanja, desiće se neke neverovatne kataklizme ako pobedi srpski radikal na izborima za predsednika Republike.
Onda oni koji su jedni o drugima pričali sve najgore, oni koji su tvrdili da je Boris Tadić izdajnik, a da je Vojislav Koštunica mlitav čovek, koji ne zna ništa drugo da radi nego da se igra sa svojim mačkama, odjednom su se udružili, odjednom su postali veliki politički prijatelji i saveznici i u drugom izbornom krugu pobedio je, nažalost, Boris Tadić. Pobediće gospodin Tomislav Nikolić, nemojte ništa da se sekirate.
Dakle, pobedio je Boris Tadić i pobedio je, kao što su rekli pripadnici stranke SVM, između ostalog i glasovima jednog dela pripadnika mađarske nacionalne manjine, koji su glasali za Borisa Tadića pre svega zbog straha koji su im uneli DS i DSS da će pobeda Tomislava Nikolića da znači neko veliko zlo za pripadnike nacionalnih manjina.
Mi ovim amandmanom želimo, pre svega, da sprečimo tu političku trgovinu, koja je neprincipijelna, koja je vrlo ružna. Želimo da na izborima za predsednika Republike pobedi kandidat koga hoće narod, a ne koga hoće političke oligarhije DS-a, DSS-a i G17 plus. Dakle, neka pobedi onaj kandidat koji odmah dobije najveći broj glasova, odnosno ko pojedinačno ima više glasova od svih ostalih kandidata.
Na taj način izbegavate političku trgovinu, izbegavate razne neprincipijelne sporazume, izbegavate to da unosite zabunu u narod. Umesto da podižete politički moral naroda, da podižete njegovu političku kulturu, da jačate hrabrost građana, vi unosite zabunu.
Pričate početkom juna – ovi iz DSS-a sve najgore o Tadiću, ovi iz DS-a sve najgore o Koštunici. Odjednom, posle 15 dana sve to nestaje, odjednom počinje da se uspostavlja harmonija između do tada ljutih političkih protivnika i onda – šta narod da misli, gde je tu moral, gde je tu etika, gde je tu principijelnost, gde je tu doslednost?
Inače, mi smo tu političku trgovinu, dame i gospodo narodni poslanici, mogli da vidimo i u 2007. godini. Sećate se da je DSS podržala izbor Tomislava Nikolića na funkciju predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Čak su tvrdili da oni neće da dozvole DS-u da preuzme kontrolu i nad Narodnom skupštinom, zato što već imaju predsednika Republike, i bio bi neki elementarni politički red da, ako je predsednik Vlade iz DSS, ako je predsednik Republike iz DS, da onda predsednik Narodne skupštine, kao treće grane, zakonodavne vlasti, bude upravo srpski radikal.
Onda posle nekoliko dana DSS okrene ćurak naopako i sa onima koji su im navlačili hulahopke na glavu odjednom uspostavi pakt, uspostavi trgovinu i sada imamo predsednika Narodne skupštine iz reda Demokratske stranke.
Dakle, da bismo sprečili tu neprincipijelnost, nedoslednost, to što kvari moral naših građana, što urušava neke elementarne principe demokratije, mi smo predložili da se iznađe najjednostavnije i najpravičnije rešenje: neka pobedi onaj kandidat koji dobije najveći broj glasova.
To rešenje je dobro iz još jednog razloga – umanjuju se troškovi izbora. Po nekim procenama, svaki izborni krug košta najmanje oko tri miliona evra. To je veliki novac.
Zašto onda trošiti novac za drugi izborni krug, zašto ponovo organizovati biračke odbore, zašto ponovo štampati izborni materijal, zašto ponovo plaćati politički marketing političkim strankama na radiju, televiziji, u novinama itd., kada sve to može da se završi u prvom izbornom krugu?
Sada mi je jasno zašto Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Nema tu mnogo filozofije. Stvar je potpuno jasna. Vladajućoj koaliciji je jasno da će u prvom izbornom krugu, odnosno ako se prihvati amandman SRS, odmah da pobedi Tomislav Nikolić. Oni znaju da Boris Tadić, a pogotovo neki drugi kandidat, ne može da dobije veći broj glasova od Tomislava Nikolića i onda su oni smislili drugi izborni krug.
Doduše, do te mere su politički nepismeni da to nisu umeli da napišu nego su rekli - ponovljeno glasanje. Velika je razlika između ponovljenog glasanja i drugog izbornog kruga, ali time se već bave neki drugi amandmani i o tome ne želim da govorim.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam vas da prihvatite amandman gospodina Zlatana Jovanovića. On je apsolutno u duhu demokratije i to je jedno rešenje koje, između ostalog, može da podigne politički moral i političku kulturu u Republici Srbiji, a istovremeno da smanji troškove izbora. Mislim da je i jedno i drugo u interesu građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da predsednik Narodne skupštine nedosledno primenjuje Poslovnik. Ne samo da održavamo petkom u 21.00 čas vampirsku sednicu Narodne skupštine, jer se očigledno nekome žuri, ne samo da se fizički i psihički iscrpljuju narodni poslanici opozicije, nego u sali nema ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, nema njegovog zamenika, odnosno državnog sekretara, ima samo nekolicina poslanika DS, koje baš briga šta piše u Predlogu zakona, ali zato sve vreme dobacuju, sve vreme vređaju, iznose neke svoje lične impresije o onima koji govore, a vi, gospodine Duliću, ništa ne preduzimate da ovu sednicu uvedete u iole regularne tokove.
Meni ste juče izrekli dve opomene zato što sam citirao deo naslova jedne knjige dr Vojislava Šešelja, koja je, inače, jako čitana i tražena i po celoj Srbiji se održavaju promocije. Evo, sve vreme vaši poslanici iz DS dobacuju, a vi ne koristite svoja ovlašćenja iz člana 105. i 106. Poslovnika Narodne skupštine, koji vas obavezuju da održavate red na sednici. Ako primenjujete Poslovnik, onda ga primenjujte jednako prema svima i nemojte da gledate ko je iz koje poslaničke grupe.
Juče vam smeta kad se pominje naslov jedne knjige ili deo tog naslova, a sada vam ne smeta kada vaši poslanici dobacuju, kada vređaju, kada se ponašaju kao u gladijatorskoj areni. Pogledajte, čovek se smeje, jako mu je smešno. U Predlogu zakona pišu budalaštine, ali on se smeje i predsednik Narodne skupštine ništa ne preduzima.
Što se tiče amandmana koji je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović, radi se o amandmanu na član 18. stav 1. Propustio sam nešto da kažem, ali ako dozvolite, gospodine predsedniče, želim nešto da dopunim.
Sada će gospođa Nada da smiri svoje gladijatore. Gospođo Nado, slabo vas slušaju, morate da pojačate tu partijsku disciplinu.
Ono što je karakteristično za ceo Predlog zakona, jedno piše u Predlogu zakona, drugo piše u obrazloženjima zašto se amandmani ne prihvataju. U Predlogu zakona piše ''većina glasova'', a pri tome se ne precizira da li je u pitanju prosta većina, da li je u pitanju apsolutna većina, ali se zato u obrazloženju zašto se odbija amandman narodnog poslanika Zlatana Jovanovića pominje termin "apsolutna većina".
Dakle, sad Vlada nama tumači šta je htela da kaže. Nije to rekla u Predlogu zakona, nego piše ''većina'', a vi, gospodo narodni poslanici, razmišljajte da li je prosta ili apsolutna, ali zato u obrazloženju zašto ne prihvata amandman kaže - radi se o apsolutnoj većini.
Zaista mi nije jasno zašto to ne piše u Predlogu zakona, zašto jedno piše u Predlogu zakona, a drugo piše u obrazloženjima. U stvari, jasno je. Predlog zakona brani ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji suštinski, po svom resoru, nema veze sa ovim zakonom. On ga nije pisao. Zakon je pisao neko drugi, pisao ga je funkcioner iz DSS. Sada je nastala jedna opšta konfuzija. Predlog zakona je pisao čovek čija partija očigledno neće imati kandidata na izborima za predsednika Republike ili, ako bude imala nekog kandidata, taj kandidat nema šanse da pobedi.
Predlog zakona u Skupštini Srbije brani ili bi makar trebalo da brani ministar iz partije koja će imati predsedničkog kandidata. Zato je nastala ova kakofonija, ovaj opšti haos u Predlogu zakona, da jedno piše u Predlogu zakona, a da drugo piše u obrazloženju zašto se pojedini amandmani ne prihvataju.
Da ste imali malo dobre volje, svi amandmani SRS apsolutno imaju smisla i zaista bi u velikoj meri popravili loš Predlog zakona o izboru predsednika Republike Srbije. Nema ovde ministra da nam odgovori. I kada je tu, on ne priča o amandmanima, on daje neke svoje opšte konstatacije i smeška se.
Vas bih, gospodine Duliću, pozvao da Poslovnik primenjujete dosledno i principijelno prema svim narodnim poslanicima. Ako mi možemo petkom u 21.15 da sedimo ovde i da obrazlažemo, najbolje što možemo, amandmane koje smo podneli na ovaj katastrofalni tekst Predloga zakona, onda ono što vi, najmanje što možete, to je da smirite poslanike iz DS.
Jer, vodite računa. Šta bi bilo da ovde sedi ujka Sem iz Bele kuće, šta bi bilo da ovde sedi šef Misije OEBS-a u Srbiji, šta bi bilo da ovde sedi američki ili britanski ambasador, šta bi rekli - gospodo demokrate, kako se to ponašate, gde su tu evropski principi, gde je tu demokratija, gde su tu ljudska prava i slobode, gde su ti vaši neprevaziđeni standardi?
Ponašajte se malo u duhu vaših reči. Nemojte jedno da pričate, a na drugi način da se ponašate. Doduše, nama u SRS je odavno jasno da ste vi vukovi koji ste na sebe navukli jagnjeću kožu. Ali, evo, biće predsednički izbori, pa ćemo tu jagnjeću kožu da vam skinemo sa leđa.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče amandmana narodnog poslanika Čedomira Jovanovića, praksa u demokratskim zemljama je dvojaka.
U nekim zemljama, kada neko bude izabran na funkciju predsednika Republike ili na neku drugu važnu državnu funkciju, on podnosi ostavku u političkoj stranci. Jedan od primera za takvu praksu je Velika Britanija. Poslanik u Donjem domu britanskog parlamenta, kada bude izabran na funkciju spikera, odnosno predsednika Donjeg doma, podnosi ostavku na funkciju u svojoj političkoj stranci.
U nekim drugim zemljama takva praksa ne postoji, pa onaj koji je izabran na određenu državnu funkciju zadržava i dalje, ako to želi, funkciju u političkoj stranci.
Ono što je problem vezano za ovaj amandman jeste obrazloženje koje je dala Vlada Srbije zašto ne prihvata amandman. Inače, obrazloženje je gotovo identično i kad je u pitanju amandman narodnog poslanika Čedomira Jovanovića i kad je u pitanju amandman narodnog poslanika Miletića Mihajlovića.
Kaže se u obrazloženju: ''Budući da funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija, predloženim amandmanom menja se ustavni položaj predsednika Republike. U tome je razlog što se amandman ne prihvata''.
Inače, ova formulacija da se amandman ne prihvata nalazi se na dva mesta. Na početku se kaže: ''Amandman se ne prihvata'' i na kraju se kaže: ''U tome je razlog što se amandman ne prihvata''.
Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da podsetim predlagača ovog zakona na odredbu člana 5. Ustava Republike Srbije koji kaže: ''Jemči se i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana''.
Zaista mi je neshvatljivo da funkcija u političkoj stranci, po predlagaču zakona, nije javna funkcija. Suprotno od javnog jeste privatno. Zaista ne znam da li postoji neko u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da li postoji iko ko se bavi politikom u Srbiji, da može da kaže da je funkcija u političkoj stranci nekakva privatna funkcija.
Političke stranke nisu tajna društva. Političke stranke nisu masonske lože. Političke stranke su registrovane kod nadležnog ministarstva. Ti registri su javne knjige i izvodi iz tih registara su javne isprave. Političke partije se finansiraju iz državnog budžeta. Političke partije imaju obavezu da podnose izveštaje o tome kako su trošile državni novac u predizbornoj kampanji.
Političke partije su te koje daju kandidate za najviše državne funkcije: za funkciju predsednika Republike, za funkciju predsednika Vlade, za ministre, za predsednika Narodne skupštine. Političke partije su te koje kandiduju ljude za funkcije na nivou autonomne pokrajine, na nivou lokalne samouprave.
Ne može se zamisliti demokratski život u jednoj zemlji koja je uređena po principu višestranačke parlamentarne demokratije bez političkih stranaka. I onda mi, u 2007. godini, sedam godina od navodnog uvođenja prave i istinske demokratije u Srbiju, čujemo obrazloženje od te iste, navodno demokratske Vlade, da političke partije nisu javne organizacije i da funkcija u političkoj partiji nije javna funkcija.
Taj isti predsednik Vlade Vojislav Koštunica, koliko ja znam, pošto sam nešto čitao na tu temu, pisao je odrednice u Enciklopediji političke kulture o političkim strankama i tu naglašava njihov javni karakter, ulogu u oblikovanju demokratske i političke volje građana, govori o tome da je dopuštenost postojanja više političkih stranaka jemstvo za jedno istinsko demokratsko društvo, i onda se susrećemo sa jednim paradoksalnim obrazloženjem – da funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija. Mogu samo da pretpostavim šta je uzrok takvog obrazloženja.
Očevi, osnivači demokratije u Srbiji su, u stvari, bivši komunisti. Kad ostanu sami sa sobom, u stanju neke svoje političke intime, oni verovatno i dalje sa onako toplim osećanjima razmišljaju i o Marksu, i o Lenjinu, i o Josipu Brozu i o Kardelju. Nikako se u njihov mentalni sklop ne može ubaciti ideja da nema demokratskog društva bez političkih partija.
Nekako i dalje provejava ona sintagma iz vremena Josipa Broza da može da postoji neka bespartijska demokratija, da društvo može da bude demokratski uređeno, ali šta će nam političke partije, eventualno nek postoji jedna vladajuća politička partija, eventualno nek postoji još neka politička organizacija koja nije klasična politička partija (kako se ono zvala, Socijalistički savez), pa će onda te dve organizacije da budu u jednoj velikoj ljubavi, kohabitaciji i eto vam demokratije. Otprilike mi na to liči obrazloženje koje je dala Vlada Srbije.
Vlada je mogla da kaže mnogo jednostavnije: postoji praksa u određenim demokratskim državama da građanin, kada bude izabran na važnu državnu funkciju, ne mora da podnese ostavku u svojoj političkoj partiji. I takvo obrazloženje bi bilo i osnovano i razumljivo i logično. I bilo bi tačno, na kraju krajeva.
Ovako, obrazloženje da funkcija u političkoj partiji nije javna funkcija, jeste, na neki način, politički skandal. Da li to znači da svi mi koji ovde sedimo, sedimo po nekoj privatnoj osnovi? Da li je Narodna skupština privatni skup građana ili je to institucija koja ne može da bude javnija? Nema institucije čija je javnost rada obezbeđena u većoj meri nego što je institucija Narodne skupštine Republike Srbije.
U Narodnoj skupštini, dame i gospodo, sede narodni poslanici. Narodni poslanici su predstavnici određenih političkih partija. Ljudi iz političkih partija, posebno funkcioneri, pojavljuju se u medijima, oblikuju političku svest građana, oblikuju njihovu izbornu volju. Od političkih partija u najvećoj meri zavisi kako će se građani opredeljivati na izborima. Političke partije su te koje definišu ideologiju. Ljudi ili prihvataju tu ideologiju ili prihvataju ideologiju neke druge partije.
I onda se susrećemo s obrazloženjem gde Vlada kaže da su političke partije neke privatne organizacije i funkcija u političkim partijama je nekakva privatna funkcija. Zaista ne znam, gospodine ministre, da li ste čitali to obrazloženje, da li ljudi koji su pisali to obrazloženje znaju o čemu govore. Ne mogu da shvatim, ne mogu da razumem, i pored najbolje volje, da političke partije svrstavate u neku sferu privatnosti, u neku sferu koja nije javna.
Samo je jedan korak, verujte mi, ako se teorijski posmatra, da se političke partije u Srbiji zabrane, odnosno da se zabrane političke partije koje ne odgovaraju vladajućoj koaliciji. Mi smo imali, i danas imamo, pokušaj nekih minornih političkih partija, pre svega LSV, da se zabrani SRS, pa – kada ne možemo da pobedimo radikale na izborima, kad ne možemo ništa protiv činjenice da najveći deo građana Vojvodine upravo podržava SRS, onda ajde da zabranimo političku stranku koja se zove SRS i da je na taj način uklonimo iz političke konkurencije. Verujte mi, samo je jedan korak do takvog poteza.
Proglašavanje političkih partija privatnim organizacijama i funkcija u političkim partijama privatnim funkcijama jeste, u stvari, atak na demokratiju u Srbiji i jeste, u stvari, atak na Ustav Republike Srbije koji jemči ulogu političkih partija u oblikovanju političke volje građana.
U Ustavu iz 1990. godine političke partije se nisu izričito definisale. Dakle, nije bilo izričite ustavne norme koja je jemčila tako važnu ulogu političkih stranaka u jednom demokratskom društvu kakvo bi Srbija trebalo da bude. Ali je i tada bila jedna pretpostavka, jednostavno, niko tu činjenicu nije dovodio u pitanje, da bez političkih stranaka nema demokratije.
Onda, u novom Ustavu iz 2006. godine izričito se zapiše da su političke partije te bez kojih nema demokratije u Srbiji i onda, samo godinu dana kasnije, dobijemo obrazloženje Vlade gde se kaže da funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija.
Gospodine ministre, zaista bih voleo da izađete za ovu govornicu i da nam objasnite: ako funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija – kakva je, da li je možda privatna, i šta je, u stvari, za ovu postojeću Vladu Srbije pojam javnog, šta je pojam demokratskog i kako aktuelna Vlada Srbije definiše ulogu političkih partija u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, danas smo svedoci da je tačna ona latinska izreka da je najveća mržnja među onima koji su nekad bili u najvećoj ljubavi. Uopšte ne želim da ulazim u suštinu ove brakorazvodne parnice između DS-a i LDP-a, ali hoću da kažem sledeće. Kada se piše obrazloženje predloga zakona, onda tu formalna logika mora da funkcioniše besprekorno.
Suprotno od javnog jeste privatno. Ne postoji neka treća kategorija između javnog i privatnog. Dakle, ili su političke stranke javne organizacije ili su privatne. Ili je funkcija u političkim partijama javna funkcija ili je privatna funkcija. Trećeg rešenja, po logici, nema.
Zaista mi je neprihvatljivo da je funkcija u političkoj stranci privatna funkcija. Mislim da to niko ko ozbiljno razmišlja o demokratiji i o ulozi političkih partija u jednom demokratskom društvu ne može da prihvati.
Što se tiče argumenta koji je dao ministar, da pored političkih partija postoje i nevladine organizacije, udruženja građana itd., gospodine ministre, velika je razlika između političke partije i neke nevladine organizacije. Ne može da se poredi politička partija sa ribolovačkim udruženjem ili sa udruženjem šahista. Zato što politička partija učestvuje u izbornoj utakmici, nevladine organizacije ne učestvuju.
Doduše, postoje političke partije koje, u stvari, predstavljaju interese određenih nevladinih organizacija, ali formalno posmatrano, učesnici u političkoj utakmici su isključivo političke partije i njima Ustav garantuje ulogu u oblikovanju političke volje građana a ne nevladinim organizacijama.
Prema tome, to trpanje u isti koš političkih partija i nevladinih organizacija sa aspekta samog Ustava nije tačno.
Dalje, argument koji ste izneli vezano za Zakon o sprečavanju sukoba interesa, prilikom vršenja javnih funkcija. Pojam javne funkcije ima domašaj isključivo u okviru tog zakona. Ako pažljivo pročitate početak tog zakona, videćete šta tamo piše – u smislu ovog zakona, javnom funkcijom smatra se to i to – ali ne u smislu Ustava, ne u nekom opštem smislu, nego samo u smislu Zakona o sprečavanju sukoba interesa.
Pojam javne funkcije koji je sadržan u Zakonu o sprečavanju sukoba interesa ima domašaj isključivo u okviru tog zakona. Pojam javnosti i pojam javne funkcije Ustav tumači znatno šire nego što je slučaj sa Zakonom o sprečavanju sukoba interesa i u tome je stvar.
Uopšte ne ulazim u argument Vlade da amandman ne prihvata zato što je praksa u pojedinim zemljama da, kada je neko izabran na određenu državnu funkciju, ne mora da podnese ostavku. To je sasvim logično, osnovano, razumljivo, to ima smisla i u tu suštinu uopšte ne želim da ulazim.
Ovde se postavlja jedno prethodno pitanje: da li je za Vladu Srbije funkcija u političkoj partiji privatna funkcija ili javna? Ako Vlada kaže da je funkcija u političkoj partiji privatna funkcija, onda se ceo sistem demokratije u Srbiji okreće na glavu i onda sve ono što smo znali o elementarnim pojmovima i principima demokratije više ne važi.
Zato, gospodine ministre, ja bih vas pozvao, izađite još jedanput za ovu govornicu i recite nam – ako funkcija u političkoj partiji nije javna, onda je ona privatna, pa ćemo probati da utvrdimo šta je to privatna jer očigledno postoji spor oko toga šta je javna.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da, kao čovek, to sam rekao i juče, iskreno saosećam s gospodinom Milanom Markovićem. Njemu zaista nije lako.
Ono što pada u oči svakome ko prati sednicu Narodne Skupštine Republike Srbije jeste to da je gospodin ministar Milan Marković bukvalno ostavljen na cedilu od strane vladajuće koalicije, odnosno pre svega svojih kolega iz DS-a.
Čovek se ovde bori, odnosno stavljen je u sistem baražne vatre. Znači, napadaju ga i poslanici SRS-a, ne njega lično, kao čoveka, nego stav koji brani, i SPS-a, i LDP-a, i, evo, sat i po vremena niko da se javi iz DS-a. Sede tu umne glave koje bi trebalo da kažu neku pametnu reč u odbranu one argumentacije koju je izneo gospodin Milan Marković.
Verujte mi, gospodine ministre, meni dođe, kao čoveku, da pređem preko svega što sam rekao i da prihvatim vašu argumentaciju i da, eto, pokušam da vam olakšam vaše muke, ali šta ćete, partijska disciplina me tera da nastavim do kraja.
Dakle, gospodine ministre, vi ste pitali da li studenti moraju da prihvataju neke logičke principe itd. Znate, čitav sistem nauke – evo, iza vas sedi gospodin Dragoljub Mićunović, on je istaknuti naučni radnik – pre svega počiva na principima formalne logike. U nauci je nešto ili crno ili belo.
Znam da biste vi hteli, po svom dobro proverenom običaju, da nekako sve bude sivo i da se ne zna ni ko je gde, ni da postoje jasni pojmovi, jasne kategorije itd., da zakukuljite, da stavite pod tepih itd., ali, znate, čitav razvoj pravničke misli, čitav razvoj filozofije, hiljadama godina do sada nije uspeo da nađe neki treći pojam pored javnog i privatnog.
Evo, ako biste vi uspeli da mi objasnite da pored javnog i privatnog postoji neki treći pojam, neki srednji pojam, bio bih vam zaista duboko zahvalan jer bih naučio nešto novo.
Imam za vas, ministre, jedan zaista dobronameran savet. Ne vredi vam da na sednici Narodne skupštine, kad već stigne obrazloženje Vlade, koje je nesuvislo, neargumentovano, koje ne pije vodu, da se ovde mnogo batrgate i da pokušavate da pronađete neke razloge. Umesto toga, kad pišete predloge zakona, konsultujte ljude koji se razumeju u materiju iz koje je taj zakon. Kad pišete obrazloženje predloga zakona, makar ga pročitajte. Pre nego što dođete na sednicu Narodne skupštine, postarajte se da to obrazloženje korigujete, da ono na nešto liči, da znate, kad dođete na sednicu Skupštine, šta ćete da pričate.
Ovako, dođete nepripremljeni i meni je prosto žao vas, kao čoveka. Evo, ovde sede toliki poslanici DS-a, pa vaši prijatelji iz DSS-a, pa iz G17 plus, itd., i apsolutno niko da se javi za reč i da vam kaže: gospodine ministre, nisu u pravu poslanici SRS-a, zaista postoji nešto između javnog i privatnog i, evo, sad ćemo mi to iznesemo. Ovako ostavljeni, prepušteni ste sami sebi i, evo, sat i po vremena i više vi se ovde mučite s pojmovima koji su, na vašu nesreću, i studentima dobro poznati.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, ne znam kako vam je promaklo da smo mi, evo, upravo sada čuli jednu neverovatnu stvar – da će, po nekakvom nacrtu statuta AP Vojvodine, postojati funkcija koja se zove predsednik AP Vojvodine i kako će taj budući predsednik AP Vojvodine da bude vanstranačka ličnost.
Pozicija AP Vojvodine je jasno definisana Ustavom Republike Srbije i nema tog statuta AP Vojvodine koji može da predvidi nešto drugo osim onoga što piše u Ustavu Republike Srbije. Doduše, uopšte ne sumnjam da gospodi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine zaista leži na srcu republika, samo ne znam koja. Ako im leži na srcu republika Vojvodina, moram odmah da im kažem da od tog posla nema ništa.
Vojvodina niti je ikada bila republika niti će biti, a pogotovo tu republiku Vojvodinu ne mogu da ostvare Liga socijaldemokrata Vojvodine i njeni politički partneri i saveznici jer je svima jasno i svi rezultati izbora pokazuju da je upravo srpska Vojvodina najjače uporište SRS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, nama u SRS je odavno jasno da se političari iz LSV slabo razumeju u istoriju. Oni su falsifikovali samu ideju Vojvodine, odnosno autonomije srpskog naroda u Južnoj Ugarskoj.
U XIX veku su se za tu ideju borili i najveći Srbi na tim prostorima, oni koji su godinama robovali po peštanskim kaznionicama zbog ideje da svi Srbi treba da se ujedine u jednu jedinstvenu državu, a da prva etapa u tome bude srpska autonomija u Habzburškoj monarhiji.
Taj Dušan Bošković, koji se pominje, izbačen je iz Narodne radikalne stranke Nikole Pašića i postao je visoki funkcioner Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića, a taj isti Svetozar Pribićević je sklopio pakt 1927. godine sa Hrvatskom seljačkom strankom i uspostavio tzv. Seljačko-demokratsku koaliciju – SDK. Taj isti Dušan Bošković na kraju je završio svoju političku karijeru kao savetnik ustaške vlade Ante Pavelića u Zagrebu.
Pozivati se danas na Dušana Boškovića i njegove političke ideje ne znači ništa drugo nego otvoriti vrata nekakvom novom fašizmu u Vojvodini. Oni kojima su puna usta antifašizma, demokratije, ljudskih prava, Evropske unije itd. danas u sali Skupštine Srbije ne rade ništa drugo nego veličaju lik i delo onih koji su svoj život završili kao poklonici ustaškog poglavnika Ante Pavelića.

Gospodine Mrkonjiću, vratite vreme na početak. Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta hoće Liga socijaldemokrata Vojvodine, to je svima jasno. To je partija koja se krije iza ideje o autonomiji Vojvodine, a u stvari hoće republiku Vojvodinu odvojenu od Srbije.
Gospodin Dušan Bajatović je ovde pozvao, između ostalog, i SRS da ne dozvoli da se usvoji novi statut Autonomne Pokrajine Vojvodine. Iskoristio bih ovu priliku da pozovem baš SPS, odnosno poslaničku grupu SPS u Skupštini AP Vojvodine, da više, neposredno ili posredno, ne omogućava Bojanu Pajtiću i Kostrešu da vrše vlast i da, zajedno sa srpskim radikalima, jednom za svagda izmaknemo stolicu toj separatističkoj, autonomaškoj vlasti u Vojvodini, i da Vojvodina konačno ponovo postane i formalno ono što je oduvek bila, bastion srpstva u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi istorije moram da kažem sledeće. Rat na prostorima bivše Jugoslavije izbio je zbog navodne želje pojedinih bivših jugoslovenskih republika da se utvrde tzv. čisti računi.
Onaj ko poznaje istoriju, zna da je moderni hrvatski nacionalizam 1971. godine, tzv. Maspok, nastao kao želja da devize koje su stvorene u Hrvatskoj – u Hrvatskoj i ostanu, a da ne idu u tzv. hegemonistički Beograd.
Vlatko Maček je još pre toga izneo devizu koju, faktički, evo, ponavljaju i ovi današnji autonomaši, njegovi sledbenici: hrvatska lisnica u hrvatskom džepu i hrvatska puška o hrvatsko rame. Otprilike je to ista ideologija, odnosno ista logika kao i ova današnja. Sve pare koje se zarade u Vojvodini da ostanu nama Vojvođanima. Šta nas briga kako živi narod na jugu Srbije, kako živi narod na Kosovu, bitno je da sve pare koje mi zaradimo ostanu u Vojvodini.
Na toj ideologiji je i počeo rat na prostorima prethodne Jugoslavije. To je bila ideja Franje Tuđmana, to je bila ideja Milana Kučana, to je bila ideja Alije Izetbegovića. Svi su kao nešto bežali od Beograda, nikom nije bilo lepo pod beogradskim režimom, a taj isti beogradski režim je svima njima doneo slobodu. Niti bi bilo danas Hrvatske, niti bi bilo Slovenije, niti bi bilo ovakve nakaradne Bosne i Hercegovine, da srpska vojska nije sve to 1918. godine oslobodila. Niti bi bilo Vojvodine danas, ovakve kakva je, da srpska vojska u jesen 1918. godine nije ušla na te prostore.
Što se tiče razloga zašto nismo glasali za fondove koji su osnovani na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, stvar je jednostavna. Ti fondovi nisu ništa drugo nego velika politička prevara, odnosno pokušaj da se DS u Vojvodini predstavi kao dušebrižnik građana Vojvodine, između ostalog, izbeglog i raseljenog srpskog naroda.
Svi fondovi koji su osnovani pri Izvršnom veću Vojvodine služe isključivo za politički marketing DS-a. Predsednici opštinskih odbora DS u Vojvodini su članovi upravnih odbora tih fondova. Oni odlučuju kome će da idu pare. Je l' mislite da te pare može da dobije bilo koji građanin Vojvodine?
Idite, gospodine Bajatoviću, u Fond za kapitalno ulaganje AP Vojvodine i pitajte ih gde možete da dobijete formulare koji su vam potrebni da biste dobili kredit od tog fonda. Oni će vam reći: gospodine, idite u opštinski odbor DS u opštini u kojoj živite, tu možete da dobijete sve potrebne podatke, da pokupite dokumentaciju, i ne bi bilo zgoreg da se tom prilikom i učlanite u Demokratsku stranku; volimo mi sve Srbe koji su došli iz Republike Srpske Krajine, iz Bosne i Hercegovine i koji su proterani sa Kosova i Metohije, ali nekako najviše volimo Srbe koji su članovi DS-a. I to je živa istina.
Za takve fondove nikada nećemo da glasamo, a vaša je sramota, gospodine Bajatoviću, što ste, glasajući za tu odluku, u stvari, podržali Bojana Pajtića i Bojana Kostreša.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlagač zakona se nije potrudio čak ni da doslovno prepiše ono što piše u Ustavu Republike Srbije, vezano za ostavku predsednika Republike, nego je pokušao da improvizuje, odnosno da na jedan prilično nevešt način protumači ono što je Ustav hteo da kaže.         Ustav je, kada je reč o ostavci predsednika Republike, uglavnom jasan i ne izaziva bilo kakvu konfuziju.
U članu 116. Ustava Republike Srbije kaže se: ''Mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje je izabran, ostavkom ili razrešenjem''. Poslednji stav člana 116. kaže: ''Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine''. Ako je predlagač zakona već odlučio da popuni tekst Predloga zakona sa što većim brojem odredbi iz Ustava, onda je makar mogao da ovu jasnu odredbu Ustava prepiše. Ovako je stvorio samo dodatnu konfuziju.
Član 14. u stavu 1. kaže: ''Predsednik Republike može podneti pismenu ostavku, koju dostavlja predsedniku Narodne skupštine''. Ako se ostavka dostavlja, onda se valjda podrazumeva da je u pisanoj formi. Ne može se dostavljati nešto što nije u pisanoj formi. Ako i zanemarimo ovaj terminološki, jezički problem – da li treba kazati ''pismena ostavka'' ili ''pisana ostavka'', ne znam da li možda postoji nepismena ostavka – ostaje problem suštine.
Kako predsednik Republike dostavlja tu pismenu ostavku predsedniku Narodne skupštine? Da li je on lično nosi, da li to radi neka služba, da li se ostavka dostavlja na ruke predsedniku Narodne skupštine ili se najpre zavodi na pisarnici Narodne skupštine – to je u ovom članu ostalo potpuno nejasno. A da to uopšte nije nebitna stvar potvrđuje nam sam Ustav, koji kaže: ''Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat''.
Predlagač zakona je verovatno trebalo da dodatno, odnosno detaljnije objasni ono što piše u Ustavu, dakle, koji dan će se smatrati kao dan podnošenja ostavke – da li onaj dan kada je predsednik Republike potpisao tu ostavku i stavio datum na nju, da li dan kada ju je poslao predsedniku Narodne skupštine, da li dan kada je ostavka zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine ili dan kada je predsednik Narodne skupštine zaista faktički primio, odnosno upoznao se sa sadržinom te ostavke? Predlagač zakona po ovom pitanju apsolutno nije jasan.
Još je smešnija formulacija u stavu 2. člana 14. Predloga zakona. O njoj sam govorio i u načelnoj raspravi. Evo, sada ću pokušati da vas ubedim da ono što piše u Predlogu zakona nije dobro.
''Mandat predsednika Republike prestaje kad ostavka'' – i sad pazite formulaciju, ne znam gde su ovo izvukli – ''prispe u Narodnu skupštinu''. Zaista ne razumem kako to ostavka, koja nije živo biće, može prispeti u Narodnu skupštinu. I šta znači sama reč ''prispeti'' u kontekstu člana 14. Predloga zakona? Verovatno je predlagač zakona hteo da kaže: kad se ostavka nađe u Narodnoj skupštini. Ali, iz ovakve formulacije nije jasno na koji način ostavka dolazi u Narodnu skupštinu.
Može ostavka da bude ostavljena na vratima Narodne skupštine, jednostavno da je vetar odnese. Da li to znači da je ona prispela u Narodnu skupštinu? Da li znači da je ostavka prispela u Narodnu skupštinu onoga dana i časa kada je zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine ili, pak, onoga dana i časa kada se predsednik Narodne skupštine upoznao sa sadržinom te ostavke?
To uopšte nisu naivne stvari. Vi se ovde u Predlogu zakona na više mesta frljate raznim izrazima koji uopšte nemaju utemeljenje u pravničkoj terminologiji. Umesto da upotrebite neke realne izraze koji su već duže godina u normativnoj tehnici, vi izmišljate raznorazne izraze, neke novotarije koje u praksi mogu da izazovu izuzetno veliku konfuziju.
Podsećam vas, mi donosimo zakon o predsedniku Republike. Tom pojedincu je Ustav stavio u nadležnost čitav niz poslova, izuzetno važnih po interese države i nacije, i uopšte nije naivna stvar od kog dana će se smatrati da je predsednik Republike u ostavci. Umesto da Predlogom zakona tu stvar objasnite, vi je dodatno komplikujete.
U stavu 3. se kaže: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''. Funkcija predsednika Republike je jedna od najvažnijih državnih funkcija. Bilo bi logično da ta ostavka mora biti obrazložena. Dakle – koji su to razlozi zbog kojih predsednik Republike podnosi ostavku?
Ne možemo se igrati sa državom. Ne može neko danas da bude izabran za predsednika Republike, da mu se u ruke stavi ogromna politička moć, i da posle izvesnog vremena kaže: ja više ne želim da budem predsednik Republike, uopšte me ne zanima u kakvom su stanju država i nacija, da li postoji opasnost od ugrožavanja teritorijalnog integriteta zemlje, da li postoji opasnost od nekih vanrednih događaja koji mogu da uslede zbog toga što ja podnosim ostavku, mene to apsolutno ništa ne zanima, ja podnosim ostavku i ne želim da je obrazložim.
Vi ste tom budućem predsedniku Republike jednostavno ostavili mogućnost da se igra sa državom, da on odlučuje o tome da li će tu svoju ostavku da obrazloži ili ne.
Narodni poslanik Sulejman Spaho nije imao nikakvo drugo i pametnije rešenje nego da vam amandmanom predloži da se član 14. briše. Ako već niste uspeli da nađete adekvatne izraze kojima biste detaljnije objasnili ono što piše u članu 116. Ustava Republike Srbije, onda je bolje da ne postoji ni ova formulacija iz člana 14. Predloga zakona, koja samo unosi dodatnu konfuziju.
Ovu priliku bih hteo da iskoristim i da skrenem pažnju predlagačima zakona da vode računa o terminologiji i o jeziku koji koriste u svojim predlozima koje dostavljaju Narodnoj skupštini Republike Srbije. Svaki iole obrazovan pravnik, svako ko ima iskustva u pisanju pravnih akata, terminima koje koristi predlagač zakona u ovom predlogu zakona može samo da se smeje. To može da bude smešno na prvi pogled, ali ta neprecizna terminologija, nesavršena terminologija, ta dvosmislenost u izražavanju može u praksi da izazove prilično opasne posledice. Naravno, vas to očigledno ne zanima.
Evo, danas raspravljamo o Predlogu zakona o predsedniku Republike. Većina poslanika DS-a ni ne pokušava da obrazloži da je dobro ono što piše u Predlogu zakona. Mi danas dva i po sata vodimo pravi pravni i politički rat sa ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, dokazujemo mu da to što piše u Predlogu zakona nije dobro, i gotovo nijedan narodni poslanik iz DS-a, odnosno iz vladajuće koalicije, nije se našao tu da kaže: jeste, gospodine ministre, u pravu ste, vaša argumentacija je ispravna, a ovo što pričaju poslanici SRS-a nije tačno.
Ovoga časa, u 16.30, pričamo o Predlogu zakona o predsedniku Republike. Demokratskoj stranci su puna usta izbora za predsednika Republike, kako jedva čekaju da usvoje taj zakon u Narodnoj skupštini, kako je taj zakon bitan, evropski, demokratski, korak napred itd. Sve smo to mogli da čujemo u medijima. I onda, niti ima ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, niti ima njegovog državnog sekretara.
Prosto se čovek pita zbog čega mi danas pričamo, ima li to bilo kakve svrhe. Ministar, i kada je tu, priča sa svojim stranačkim kolegama, telefonira, šeta se, ne sluša ono što mu se govori.
Moguće je da su narodni poslanici ponekad i maliciozni prema ministru, moguće je da su ponekad i zajedljivi, sve je to deo političke borbe, ali mislim da je on i danas i juče mogao da čuje mnogo toga što može da mu koristi i u njegovoj funkciji vršenja te značajne državne delatnosti kao što je biti ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Sutra će ovaj predlog zakona, ukoliko se usvoji u Narodnoj skupštini, a vi većinu imate, u praksi da izazove izuzetne probleme. Onda ćete opteretiti budućeg predsednika Republike, koji neće biti Boris Tadić, lošim rešenjima koja su sadržana u zakonu o predsedniku Republike. Vodite računa o tome da se zakon o predsedniku Republike ne donosi ad personam, ne donosi se on za Borisa Tadića, donosi se za neke buduće predsednike Republike, koji će biti daleko odgovorniji i prema državi i prema naciji, i koji će biti svesni odgovornosti koju im je dao Ustav. Poslanici vladajuće većine toga očigledno nisu svesni, niti o tome razmišljaju.
Samo ne želim da dozvolim da ljaga za ono što se dešava u Narodnoj skupštini, vezano za ovaj predlog zakona o predsedniku Republike, padne na narodne poslanike SRS-a. Mi smo učinili sve što je do nas bilo da popravimo loš Predlog zakona o predsedniku Republike. Potrudili smo se da vodimo računa i o pravnim i o jezičkim kvalitetima Predloga zakona. Zaista smo uložili svu svoju pravničku energiju, znanje i iskustvo da popravimo sva loša rešenja u Predlogu zakona.
Sutra, kad ovaj zakon u praksi izazove velike probleme, a izazvaće, u to budite sigurni, odgovornost za to neće snositi niko drugi nego poslanici vladajuće koalicije i Vlada, koja je ovako loš Predlog zakona uputila u Narodnu skupštinu.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko se propiše obaveza predsednika Republike da obrazloži svoju ostavku, pa ako on to ne učini, naravno da je neprimereno propisivati nekakve krivične sankcije. O tome niko nije ni govorio. Ali, zašto, recimo, ne bi bilo moguće da se propiše neki vid političke odgovornosti za predsednika Republike koji podnese ostavku a to ne obrazloži?
Još jedanput skrećem pažnju na izuzetno važnu činjenicu. Predsednik Republike je, naravno, građanin Republike Srbije kao i svi ostali, ali u jednoj izuzetno delikatnoj političkoj poziciji. Od njega mnogo toga zavisi i iz njegovog obrazloženja zašto podnosi ostavku građani mogu da izvuku dalekosežne zaključke, između ostalog i o sudbini zemlje.
Zamislite situaciju – jednu moguću, realnu situaciju – da velike sile pritiskaju predsednika Republike da mora da prihvati otcepljenje Kosova i Metohije. Zašto, recimo takvom predsedniku Republike ne bismo dali pravo, ali mu i nametnuli obavezu, da u svojoj ostavci kaže: poštovani građani, podnosim ostavku zato što ne želim da dozvolim da se narušava teritorijalni integritet zemlje. Građani će iz toga da izvuku izuzetno korisne zaključke. Imaće priliku da se upoznaju sa istinom o tome šta se dešava na planu spoljne politike, kakav je odnos velikih sila prema Srbiji, prema pitanju njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Predsedniku Republike su, naravno, data velika prava, a vi mu ovim predlogom zakona dajete, pored prava, i čitav niz privilegija. Ali, on mora da ima i velike obaveze. Jedna od obaveza je da objasni građanima Srbije, koji su ga birali, zašto podnosi ostavku. I to ne sme da zavisi od njegove slobodne volje. On mora da kaže, čak iako su u pitanju neki lični razlozi, niko ne insistira da on iznosi stvari iz svog privatnog života i svoje intime, ali može da kaže: podnosim ostavku zbog ličnih problema, zbog zdravstvenih problema, zbog problema u porodici – to je dovoljno. A može, isto tako, da kaže: podnosim ostavku zato što me velike sile pritiskaju da učinim nešto protiv svoje države. Zašto građani ne bi trebalo da budu upoznati s tim? O tome se radi.
Drugo, ako se propiše obaveza predsednika Republike da mora da obrazloži ostavku a on to ne učini, time se nameće politička odgovornost i za partiju koja ga je kandidovala, a mi to i želimo da postignemo. Neka se zna da je taj predsednik Republike bio kandidat te i te partije i da se na grub način poigrao sa državom i sa nacijom. Zašto vi to izbegavate?
Juče sam skrenuo pažnju na to da ste vi već počeli da uvodite lakrdijaške metode u Narodnu skupštinu Republike Srbije – te imamo izveštaj Zakonodavnog odbora, te ga nemamo, pa ga onda imamo ali ga ne uvažavamo, pa onda nemamo izveštaj matičnog odbora, pa će biti sutra u 10.30 časova, pa smo ga dobili danas pred pauzu.
Taj isti princip uvodite i sad, kada je reč o predsedniku Republike. Može on da podnese ostavku, ne piše u zakonu jasno da li ta ostavka važi od dana kada ju je on potpisao, kada je, kako vi kažete, prispela u Narodnu skupštinu, kada je zavedena u pisarnici ili kada se predsednik Narodne skupštine upoznao s tom ostavkom – to ništa nije bitno, to nas ništa ne zanima. Može on da podnese ostavku ali ne mora nikome da polaže račune. Eto, to je njegov ćef. Podneo je čovek ostavku i šta nas briga zbog čega.
To je, prosto, neozbiljno kada je reč o tako važnoj državnoj instituciji. Bilo bi idealno kada bi to bilo regulisano Ustavom. Ali, kad već niste uspeli da u Predlogu zakona detaljnije uredite ono što piše u Ustavu, a inače ono što piše u Ustavu mnogo je jasnije nego što piše u Predlogu zakona, onda smo mi u SRS smatrali da je još najbolje da se ceo član 14. izbriše, pošto je nejasan i konfuzan, i da ostanu formulacije koje su prilično jasne u Ustavu Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, i u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o predsedniku Republike ukazao sam na to da stav 1. člana 16. Predloga zakona nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Ovo je još jedan od primera da se predlagač zakona nije potrudio čak ni da doslovno prepiše ono što piše u Ustavu, nego je pokušao da improvizuje, odnosno da da neko svoje nevešto tumačenje onoga što piše u Ustavu.
Naime, stav 1. člana 16, koji je narodni poslanik Božidar Koprivica predložio da se briše, glasi ovako: ''Predsedniku Republike mandat ne može isteći dok traje ratno ili vanredno stanje, već se produžava po sili Ustava dok ne isteknu tri meseca od dana kada je prestalo ratno ili vanredno stanje''.
Pojam mandata u ustavnom pravu može da znači dve stvari. Može da znači ovlašćenje da se sastavi vlada i to je ono kad se kaže: predsednik Republike je nekome poverio mandat za sastav vlade. U kontekstu u kojem mi sada govorimo, mandat znači vremenski period na koji se neko bira na određenu funkciju, u ovom slučaju predsednika Republike.
Vreme je fizička kategorija i nema tog zakona koji može da zaustavi protok vremena. Da je to tako, gospodine ministre, svedoči i sam Ustav koji kaže: ''Ako mandat predsednika Republike ističe za vreme ratnog ili vanrednog stanja, produžava se...''. Takva odredba je potpuno logična. Dakle, ako nešto ističe, to treba da se produži. A vi kažete u Predlogu zakona: ''mandat ne može isteći''. Mandat može da istekne jer vi nemate tu moć da zaustavite vreme.
Možda i imate, gospodine ministre, ali niste mi do sada pružili neka pouzdana uverenja da ste zaista u takvoj mogućnosti. Mada, ko zna, vama svašta može da padne na pamet. Besmisleno je da mandat ne može da istekne, a onda kažete da se on produžava. Čemu ga produžavati ako ne može da istekne? Dakle, gospodine ministre, stav 1. člana 16. je besmislen i protivan je Ustavu Republike Srbije i narodni poslanik Božidar Koprivica je s pravom predložio da se taj stav briše.
Što se tiče stava 2, narodni poslanik Božidar Koprivica je predložio da se taj stav preformuliše. U vašem Predlogu zakona stav 2. glasi ovako: ''Predsednik Republike kome je mandat produžen zbog ratnog ili vanrednog stanja ima sve nadležnosti kao i pre produžetka mandata''. U amandmanu se predlaže da se kaže ovako: ''Predsednik Republike kome je mandat produžen zbog ratnog ili vanrednog stanja ima sva prava i dužnosti kao i pre produžetka mandata". Smatramo da je ovakva formulacija jezički ispravnija, jasnija i da je treba prihvatiti.
Što se tiče stava 3, on je besmislen. To je nepotrebno opterećivanje teksta Predloga zakona jednom normom koja se podrazumeva. U stavu 3. vi kažete ovako: "Predsednik Republike može podneti ostavku ili biti razrešen za vreme dok mu je mandat produžen". To se podrazumeva. Ako mu je mandat produžen, znači da je on i dalje predsednik Republike. Dakle, ima sva prava, obaveze, odgovornosti kao i predsednik Republike kome traje redovan mandat, odnosno kome mandat nije istekao. Zaista ne znam šta će vam ova norma.
Inače, ako želite da budete dosledni svom načinu pisanja predloga zakona i tumačenju, onda ste u stavu 2. posle "predsednik Republike kome je mandat produžen" mogli da nabrojite sva njegova prava i obaveze koja inače ima predsednik Republike po Ustavu i po Predlogu zakona koji ste dostavili. Ovako, vi ste se ograničili samo na dve stvari, da predsednik Republike kome je mandat produžen može da bude razrešen sa svoje funkcije ili može da podnese ostavku.
Dakle, vi ste, verovatno u želji da taj tekst Predloga zakona bude što duži, odnosno da spolja izgleda što ozbiljnije, odlučili da najpre prepišete jedan deo ustavnih normi, ali se onda niste čak ni potrudili da ih doslovno prepišete nego ste ih izvrnuli naopačke i ono što piše u Predlogu zakona dobrim delom nije u skladu sa Ustavom Srbije. I posegnuli ste za još jednom stvari, a to je da tekst Predloga zakona opteretite nekim besmislenim normama koje se same po sebi podrazumevaju.
Gospodine ministre, pozivam vas da ovaj amandman prihvatite. On i te kako ima smisla, pogotovo onaj deo koji se odnosi na stav 1. člana 16. zato što ispravlja neustavnost koja je sadržana u vašoj formulaciji koju ste predložili.