Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vama je zapala jedna vrlo teška dužnost da branite Predlog zakona koga niste pisali. Duboko saosećam sa vašim položajem, mislim da vam zaista nije lako. Uvek vam Vlada Srbije da vruć krompir u ruke da branite nesuvisla zakonska rešenja. Vi ste dobar pravnik i imate dosta parlamentarnog iskustva, ali čak ni vi ne možete da odbranite nešto što je zaista loše.
Evo, gospodine ministre, narodni poslanik Ognjen Mihajlović predložio je svojim amandmanom da se briše član 14. Predloga zakona, koji glasi ovako - sredstva za rad Saveta obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Na prvi pogled, Vladi se učinilo da je amandman besmislen, ali ako pročitate obrazloženje Predloga zakona, onda ćete videti da amandman nije besmislen, odnosno da on pogađa samu suštinu onoga što piše u Predlogu zakona, odnosno u njegovom obrazloženju.
Dakle, član 14. glasi: "Sredstva za rad saveta obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije". Čovek bi sada pretpostavio kada pročita ovu normu da su za rad Saveta potrebna neka finansijska sredstva i da ta finansijska sredstva moraju da se obezbede u budžetu Republike Srbije. Mi do sada u pravnom sistemu Republike Srbije nismo imali Savet za nacionalnu bezbednost, to je jedna nova državna institucija, i naravno kao i sve državne institucije i ova mora da se finansira iz budžeta Republike Srbije.
Pogledajte, gospodine ministre, kako glasi obrazloženje tog dela Predloga zakona. To je odeljak 4. obrazloženja. Inače, sam naziv tog odeljka je smešan. Gospodine ministre, znam da je vama zabavno da pričate sa svojim stranačkim kolegama, pogotovu sa ovima iz DSS-a, oni se retko pojavljuju u Narodnoj skupštini, pa je to atrakcija za vas, ali obratite pažnju.
Pazite, odeljak 4. obrazloženja zove se ovako - Razlozi za sprovođenje ovog zakona. Ovo je jedan novi termin koji do sada mislim da se nije pojavljivao u zakonodavnoj praksi. Dakle, Razlozi za sprovođenje ovog zakona; pa onda kaže, za sprovođenje ovog zakona, gospodine ministre, nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije, a kažete u članu 14 - sredstva za rad Saveta obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.
Ovo što piše u članu 14. i ovo što piše u obrazloženju je besmisleno. Dakle, ili ćete vi taj savet da finansirate iz budžeta, pa je onda potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva, jer je to jedna nova institucija za koju u dosadašnjem budžetu nisu odvojena bilo kakva sredstva ili je tačno ovo što piše u obrazloženju Predloga zakona da nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. Dakle, gospodine ministre, objasnite nam, mi u SRS ne možemo da shvatimo šta je predlagač hteo da kaže.
Da li je hteo da kaže da je potrebno obezbediti sredstva ili da nije potrebno. Ako nije potrebno, onda se postavlja sledeće pitanje, kako mislite da finansirate Savet za nacionalnu bezbednost? Vi u Predlogu zakona ubacujete tri administrativna tela, umesto da se u Predlogu zakona pre svega bavite službama bezbednosti, vi najveći deo Predloga zakona posvećujete nekim administrativnim telima koja nisu službe bezbednosti.
Savet za nacionalnu bezbednost, pa onda imate Biro za koordinaciju, pa Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost. Dakle, tri administrativna tela i sada se postavlja pitanje kako vi mislite sve to da finansirate. Ako ne finansirate iz budžeta Republike Srbije, iz kojih to sredstava će ove institucije da budu finansirane. Da li će biti finansirane od strane neke zapadne države, da li će ih dotirati neke zapadne obaveštajne službe, da li će raditi besplatno, odnosno počasno.
Kako vi zamišljate da Savet za nacionalnu bezbednost funkcioniše ako nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.
Gospodine ministre, bilo bi dobro da oni koji predlažu zakone malo pročitaju šta su im njihovi službenici napisali. Ovako dovode vas, ni krivog ni dužnog, u vrlo težak položaj, da ovde crvenite, da ne znate šta da kažete, gledate u patos i jednostavno ne možete da odgovorite na neka elementarna pitanja.
Ovo su kardinalne greške i to je samo dokaz više da oni koji pišu predloge zakona mnogo se ne razumeju u svoj posao. U stvari, to je samo posledica jedne osnovne stvari, a to je da ne pišete vi predloge zakona. Vi predloge zakona dobijate. Predloge zakona u Republici Srbiji, kako je to neko rekao, pišu prevodioci i daktilografi.
Dakle, neko prevodi ono što dobijete iz inostranstva i neko to mora da otkuca. Nemamo mi iluzija u SRS da je neki činovnik u Vladi Srbije pisao ovaj predlog zakona. Čak i činovnici koji ne moraju da imaju završen pravni fakultet, znaju da ovakve stvari ne smeju da se dese u jednom vrlo važnom zakonu.
Doduše, vi za sve imate obrazloženje i kažete da je to tehnički zakon. Zakon o predsedniku Republike je bio tehnički zakon, pa je zakon o izborima za predsednika Republike je bio tehnički zakon, pa evo sada zakon o službama bezbednosti opet tehnički zakon. Znači, nije bitno šta piše u normativnom delu predloga zakona, šta piše u obrazloženju tog zakona, to je tehnički zakon, ima relativno malo članova, dajte da mi to uradimo i da možemo da kažemo, jeste, mi smo ispoštovali ono što piše u Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava Republike Srbije, doneli smo zakon i mogu da se raspišu izbori za predsednika Republike.
Kakvi su ti zakoni, šta u njima piše, to se vas ni najmanje ne tiče. Dakle, gospodine ministre, vas je Vlada Srbije dovela u bezizlaznu poziciju. Vi ne možete da date nikakav suvisli odgovor na ovo što vam govore poslanici SRS.
Ove gospođe iz poslaničkih klupa DS nešto dobacuju, možda imaju nešto pametno da kažu, pa ih pozivam da izađu za govornicu Skupštine Srbije i da obrazlože šta je to, u stvari, Vlada htela da kaže, da li su potrebna dodatna sredstva ili nisu, i da li to znači da normativni deo predloga zakona piše jedan čovek ili jedna grupa ljudi, a da obrazloženje piše neko drugi.
Ovo što mi imamo u Predlogu zakona, ovo je nešto nezabeleženo u našoj zakonodavnoj praksi, da jedno piše u normativnom delu zakona, a da nešto drugo piše u obrazloženju. Sam naziv ovog dela obrazloženja kaže: Razlozi za sprovođenje ovog zakona. To je besmisleno. Šta to znači?
Ako vi, kao umne glave iz DS, to možete da objasnite, na tome bih vam bio zahvalan, jer bi danas, 10. decembra, oko 21.30, naučio nešto novo.
Gospodine ministre, ako ste sposobni, izađite za govornicu pa objasnite šta je to Vlada htela da kaže, jer mi u SRS to ne možemo da razumemo, a izgleda ne možete ni vi, pošto se smejete kakvu je glupost Vlada Srbije mogla da stavi u Predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministru Milanu Markoviću bi bilo najbolje da se branio ćutanjem. Da je ćutao, mi bismo ostali u uverenju da je on mudar čovek. Ovako nam je samo saopštio koliki se u suštini slabo razume u materiju koju ovaj zakon treba da reguliše.
Gospodine Milane Markoviću, stvar je sledeća. Mi smo kao narodni poslanici dobili Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije. Na stranu što ova formulacija nije u skladu sa članom 3. stav 2. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije i taj predlog zakona je potpisao predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica.
Vojislav Koštunica je, koliko je meni poznato, doktor ustavnog prava. Vi ovde kažete – kriv je neki činovnik u Ministarstvu zato što je pogrešno prekucao Predlog zakona i kažete – šta ćete, čovek radi za 12 hiljada dinara. Podsećam vas, gospodine ministre, da je prva vlada Vojislava Koštunice krajem 2004. godine donela strategiju, odnosno usvojila Strategiju reforme državne uprave.
Jedan od ciljeva te strategije, je l' tako, gospodine ministre, jeste da državna uprava bude dobro plaćena. Sada je kraj 2007. godine i prošlo je tri godine od usvajanja te strategije, vama sindikati onih koji su zaposleni u državnoj upravi najavljuju generalni štrajk.
Vi sami kažete da su ti ljudi slabo plaćeni. Zašto ih ne platite više? Zašto te ljude ne platite shodno njihovom znanju, trudu, energiji koju ulažu itd?
Dakle, ne može to da bude obrazloženje za to što je Predlog zakona loš i zato što ono što piše u normativnom delu nije u skladu sa onim što piše u obrazloženju. Dakle, nemojte vi krivicu da svaljujete na činovnike u Ministarstvu. Kriva je Vlada Srbije, odnosno kriv je predlagač zakona i krivi ste vi.
Vi, gospodine ministre, da imate malo političke korektnosti, vi biste nama na početku, kada ste obrazlagali ovaj predlog zakona, kazali – dame i gospodo narodni poslanici, potkrala se zaista tehnička greška, umesto razlozi za sprovođenje ovog zakona treba da stoji: sredstva za sprovođenje ovog zakona. A ne treba narodni poslanici da nas prozovu, da pitaju o čemu se ovde radi i da onda vi izađete za govornicu i da kažete – pa, znate, to je štamparska greška.
Ali, nije, gospodine ministre, štamparska greška. Kamo lepe sreće da je reč samo o štamparskoj grešci. Ovde je reč o suštinskoj mani Predloga zakona. U članu 14. se kaže - sredstva za rad Saveta obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, a u obrazloženju piše - nije potrebno obezbedi dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. To nisu štamparske greške, to su kardinalne, materijalne greške. Na ovo pitanje niste uspeli da odgovorite.
Ne znam odakle vam pravo da kažete da se narodni poslanici SRS slabo razumeju u ovu materiju, odnosno da kažete - možda se razumeju jedan do dva, a ostali se ne razumeju. Ispada da se u DS i DSS niko ne razume u ovu materiju, jer niko nije izašao za govornicu Skupštine Srbije i pomogao ministru Milanu Markoviću da se nekako izbatrga iz ovako lošeg Predloga zakona, nego se čovek sam snalazi kako zna i ume, krivi državni činovnici, te slabo plaćeni, te štamparska greška, šta je tu Vlada kriva.
Gospodine ministre, narodni poslanici SRS se izuzetno dobro razumeju u ovu materiju. Vaše obrazloženje ovoga što piše u Predlogu zakona apsolutno ne stoji. Vi sami niste znali da ova greška postoji, dok vam mi nismo ukazali. To znači da čak niste ni pročitali ovaj predlog zakona kako valja. Možda ste pročitali normativni deo Predloga zakona, ali obrazloženje sigurno niste pročitali. Vi ste poslednji koji možete da spočitavate narodnim poslanicima u ovoj skupštini da se slabo razumeju u ovu materiju.
Slabo se razume u ovu materiju Vlada Srbije, a da je to tako dokazali su vam upravo narodni poslanici SRS, koji su uložili kvalitetne amandmane kojima smo se trudili da popravimo loš tekst Predloga zakona.
Gospodine ministre, sedite vi malo duže u ovoj sali, slušajte pažljivo šta pričaju narodni poslanici SRS, pa ćete vi, a i vaše kolege iz DS, nešto da naučite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo pitanje političke i ideološke neutralnosti može da se posmatra sa dva aspekta. Ako je Vlada Republike Srbije htela da kaže da službe bezbednosti u svom radu ne smeju da zastupaju interese i politiku jedne određene političke stranke u Republici Srbiji, onda to može da se razume. Na drugoj strani, ovakva odredba može da bude veoma opasna i da se postavi pitanje, za čije interese u stvari rade službe bezbednosti u Republici Srbiji.
Vidite, jedna od najboljih knjiga predsednika SRS dr Vojislava Šešelja zove se "Ideologija srpskog nacionalizma". Nacionalizam je drugo ime za patriotizam, odnosno za ljubav prema svojoj otadžbini i svom narodu. Dakle, nacionalizam, patriotizam, rodoljublje, kako god hoćete, jeste jedna ideologija.
Onda se postavlja pitanje, da li pripadnici službi bezbednosti treba da se rukovode idejom patriotizma, odnosno srpskog nacionalizma i da li oni u svom radu treba da štite interese građana Srbije i države Srbije ili interese neke druge države i nekog drugog naroda. Mi u SRS smatramo da oni koji rade u službama bezbednosti moraju da budu zadojeni ideologijom nacionalizma, odnosno patriotizma i da, pre svega, rade u interesu države Srbije, srpskog naroda i građana Srbije.
Ne smeju oni u tom smislu da budu ideološki neutralni, da kažu šta nas briga za Srbiju, za srpski narod, za građane Srbije, mi smo ideološki neutralni. Takva odredba može da bude veoma opasna. Da je to tako, potvrđuje sledeća izjava.
Pre nekoliko godina jedan visoki oficir tada Vojske Srbije i Crne Gore, inače blizak, verovatno, ovim demokratskim krugovima, rekao je da je pojam otadžbine u 21. veku potpuno imaginaran i da on ne zna šta to znači, u vreme evroatlantskih integracija, u vreme kada čitava Evropa staje pod kišobran NATO-a, on kaže - ne razumem šta je to otadžbina i za koju se mi otadžbinu borimo.
Plašim se da se ovakvom formulacijom u Predlogu zakona u stvari daje osnov za takve ljude, da kažu šta nas briga i za Srbiju i za građane Srbije, mi smo ideološki neutralni, mi radimo u skladu sa pravilima neke struke, veštine, a Srbija, srpski narod, da li su njihovi interesi ugroženi, šta mi tu možemo, mi smo ideološki neutralni, nepristrasni i mi se u to ne mešamo.
Dakle, ne smeju službe bezbednosti u tom smislu da budu ideološki neutralne. I te kako treba da budu ideološki pristrasne, odnosno da štite, pre svega, interese Srbije i interese njenih građana.
Prema tome, gospodine ministre, ovu odredbu ste morali da brišete iz Predloga zakona ili da makar izađete za govornicu Skupštine Srbije i da objasnite šta podrazumevate pod pojmom ideološke i političke neutralnosti. Ovako, narodni poslanici i građani Srbije, koji prate ovaj prenos, mogu da budu u dilemi čije će interese da brane službe bezbednosti.
Ne želimo da službe bezbednosti budu u interesu ni SAD, ni Velike Britanije, ni Francuske, ni Nemačke, niti bilo koje druge zapadne zemlje. Mi hoćemo da službe bezbednosti budu u službi Srbije, u službi srpskog naroda i u službi građana Srbije. To se, drugim rečima, zove ideologija srpskog nacionalizma.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od najboljih srpskih pravnika prof. dr Laza Kostić je napisao jedno delo koje se zove Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije i treći deo tog njegovog udžbenika zove se Nadziranje uprave.
Meni je žao što predlagač ovog zakona nije pročitao to delo, pa bi onda otprilike stekao pojam šta je to nadziranje. Nadziranje ili kontrola je takav odnos gde onaj koji nadzire, odnosno koji vrši kontrolu rada može da primeni određene mere u slučaju da uoči da je u radu onoga koga nadzire došlo do kršenja Ustava i zakona.
Doduše, jedan vaš ideološki blizak politički partner je čitao Lazu Kostića, to je onaj plagijator Stevan Lilić, ali je do te mere preterao u čitanju Laze Kostića da je jednostavno prepisao nekoliko desetina i stotina stranica iz tog njegovog kapitalnog udžbenika, pa ako niste čitali Lazu Kostića, verovatno ste morali da čitate Stevana Lilića, on je bio korifej demokratije i ljudskih prava u Srbiji, i politički i ideološki mentor mnogih koji danas sede u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ovde se postavlja sledeće pitanje: ako Odbor za bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije ima pravo da vrši nadzor nad radom službi bezbednosti, a vi mu to pravo dajete članom 16, koje to sankcije i koje to mere Odbor za bezbednost može da primeni ako uoči da je došlo do kršenja Ustava, odnosno do kršenja zakona u radu službi bezbednosti?
Vi samo kažete Odbor nadzire ustavnost i zakonitost rada službi bezbednosti, nadzire usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane i bezbednosno-obaveštajnom politikom Republike Srbije, nadzire poštovanje političke, ideološke i interesne neutralnosti u radu službi bezbednosti, ali nigde ne piše šta se dešava ako Odbor za bezbednost uoči da je došlo do kršenja i Ustava i zakona?
Šta se dešava ako uoči da nije usklađen rad službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti? Šta se dešava ako uoči da službe bezbednosti nisu stranački neutralne, kao što bi morale da budu? Dakle, koje to akte i mere Odbor za bezbednost Skupštine Srbije može da primeni ako uoči sve ove nezakonite pojave.
Jednostavno, takvih akata i mera nema, i taj nadzor nije nikakav nadzor. Ovo ste stavili reda radi u Predlog zakona. Ako onaj ko vrši nadzor ne može da primeni bilo kakvu sankciju, pravnu ili političku, prema subjektu nad kojim se vrši nadzor, onda tu nikakvog nadzora nema. Recimo, kako Odbor za bezbednost Skupštine Srbije može da primeni neku sankciju ako uoči da službe bezbednosti ne rade u skladu sa Ustavom i zakonom. Tu jedino neke akte može da primeni Ustavni sud Republike Srbije. On je taj koji procenjuje da li je rad državnih organa u skladu sa Ustavom i zakonom ili ne. Ne može to Odbor za bezbednost da ceni.
Dalje, kako Odbor za bezbednost može da utvrđuje da li je rad službi bezbednosti usklađen sa strategijom nacionalne bezbednosti? Ima li Republika Srbija strategiju nacionalne bezbednosti i ko utvrđuje tu strategiju? Ako ne postoji ta strategija, zašto Predlogom zakona niste utvrdili rok u kome se ta strategija ima utvrditi? Koji državni organ je utvrđuje?
Zatim, koje sankcije će da primeni Odbor za bezbednost Narodne skupštine ako uoči da službe bezbednosti nisu politički, ideološki i interesno neutralne. Svaki običan građanin Republike Srbije zna da ovo što ste napisali ostaće mrtvo slovo na hartiji.
Ubedite bilo kog građanina Republike Srbije da Rade Bulatović nema nikakve veze sa DSS. Ubedite bilo kog građanina Republike Srbije da bilo koji drugi direktor neke službe bezbednosti u Republici Srbiji nema veze sa DS, DSS, G17 plus, NS, odnosno svim onim strankama koje čine sada vladajuću koaliciju u Republici Srbiji.
Dakle, vi ste u Predlog zakona stavili neke norme za koje ste unapred znali da su beživotne, da ne mogu da budu ostvarene, a sve u cilju da stvorite neku pravnu formu i da kažete, doneli smo zakon o službama bezbednosti, ispunili smo ono što piše u Ustavnom zakonu, doneli smo zakon i sada predsednik Narodne skupštine može da raspiše izbore za predsednika republike. To što će većina tih odredbi da bude mrtvo slovo na hartiji, to što vi već unapred znate da to što piše u Predlogu zakona ne odgovara činjeničnom stanju, vas za to baš briga.
Vi ste ostavili sebi prostora u prelaznim i završnim odredbama da će rad službi bezbednosti biti uređen posebnim zakonima, a nema te odredbe u Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava Republike Srbije. Tamo jasno piše - organizacija i rad svih službi bezbednosti biće uređeni zakonom o službama bezbednosti.
Sada vi Narodnoj skupštini poturate kukavičije jaje, kao, nećemo se mi dosetiti šta vi hoćete, pa ste onda napisali Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti od čitava, zamislite, 23 člana.
Umesto da ovo bude jedan potpun zakon, detaljan, gde će se do minucioznosti regulisati svaki detalj u radu službi bezbednosti, gde neće biti slobodnog prostora za samovolju, za arbitrarnost, za voluntarizam, vi pred Narodnu skupštinu Republike Srbije izlazite sa predlogom zakona kojim uređujete osnove sistema bezbednosti.
Na taj način kršite član 3. stav 2. Ustava Republike Srbije i onda u taj predlog zakona stavljate svega 23 člana, od kojih se dobar deo čak i ne odnosi na službe bezbednosti, nego se odnosi na neka administrativna tela, na Biro za koordinaciju, pa Savet za nacionalnu bezbednost, pa Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost. Sve to nema suštinski nikakve veze sa službama bezbednosti.
Nema ovde ni gospodina ministra, umorio se, izgleda da nije u kondiciji. Ovi u DS su navikli da rade kako kaže komesar, nema tu mnogo raspravljanja, nema tu mnogo odlučivanja, kako nam kaže Boris Tadić, mi tako radimo.
Mi u SRS se trudimo da detaljno proučimo ono što piše u predlogu zakona i onda kada uočimo da nešto ne valja, onda se ministar vadi - krive su sekretarice, krivi su oni koji prekucavaju predloge zakona, krive su kafe kuvarice, svi krivi, samo su nevini predsednik Vlade i njegovi ministri. Neće biti da je baš tako.

Dame i gospodo narodni poslanici, dok se poslanici vladajuće  koalicije prebrojavaju i hvataju po hodnicima i poslaničkim klubovima gde je koji, da kažem nekoliko reči o amandmanu koga je podneo narodni poslanik Nebojša Stefanović.
U želji da ovaj predlog zakona bude duži i da u njemu piše nešto što ima veze sa Ustavom i sa zakonima, Vlada Srbije je u članu 17, u stavu prvom, napisala i ovu rečenicu - ako je direktor službe bezbednosti sprečen da prisustvuje sednici Odbora, dužan je da uputi na sednicu svog zamenika, odnosno ovlašćenog predstavnika.
U članu 4. Predloga zakona stoji - da se Bezbednosno-informativna agencija, Vojno-bezbednosna i Vojno-obaveštajne agencije posebne organizacije, odnosno organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane.
Dakle, sistemski, odnosno matični zakon za ove institucije jeste Zakon o državnoj upravi. Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o državnim službenicima i Uredbom Vlade Srbije (predsedavajući: zvono)...ne morate, gospodine Obradoviću, da koristite to zvonce. Dovoljno sam koncentrisan i bez vaše pomoći.

Zahvaljujem se gospodinu Mrkonjiću. Često se menjaju ljudi koji sede na toj fotelji. Nekad sedi predsednik Narodne skupštine, doduše vrlo kratko, nekad gospodin Albijanić, evo i on sada izlazi iz sale, nekad sedite vi. (Predsedavajući: To su leteće izmene, gospodine Martinoviću.)
Tako je, leteće izmene, nekad sedi gospodin Rade Obradović, a pošto nemam oči na leđima, ne znam kad koja izmena nastupa. U svakom slučaju, matični Zakon za sve ove organe, odnosno institucije jeste Zakon o državnoj upravi, Zakon o državnim službenicima, Uredba Vlade Srbije o unutrašnjom uređenju u ministarstvima i pravilnici o sistematizaciji radnih mesta i unutrašnjem uređenju u organima uprave.
Nema nikakvog razloga da u članu 17. stoji rečenica - da ako direktor službe bezbednosti nije u mogućnosti da dođe na sednicu, da je dužan da na sednicu uputi svog zamenika, odnosno ovlašćenog predstavnika, jer odgovarajuća formulacija postoji već u ovim drugim zakonima, odnosno podzakonskim aktima.
Mi u SRS smatramo da nema potrebe tekst Predloga zakona opterećivati normama koje su materija drugih zakonskih, odnosno podzakonskih propisa. U stvari, to je smisao amandmana koji je podneo Nebojša Stefanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o amandmanu, moram da primetim da je predsednik Narodne skupštine sebi uzeo više prava nego što mu Poslovnik dopušta.
Moram da vas podsetim, gospodine Duliću, da je Vatikan, negde 1960. godine, ukinuo takozvani spisak zabranjenih knjiga. Vi ste pre nekoliko dana počeli da izričete opomene zato što vam se ne sviđaju naslovi knjiga. Sada vam se ne sviđaju govori pojedinih narodnih poslanika, ne sviđa vam se stil, vi prosuđujete šta sme da se kaže za skupštinskom govornicom, a šta ne sme.
Mislim da, gospodine Duliću, to nije vaš posao. Dakle, vodite sednice Narodne skupštine u skladu sa Poslovnikom.
Kada već primenjujete disciplinske mere, mislim da bi te mere trebalo da primenite prema narodnim poslanicima DS-a, koji uglavnom ne izlaze za govornicu, nego dobacuju s mesta. Takođe, gospodine Duliću, mogli ste juče da skrenete pažnju Vladi Republike Srbije da je ponižavanje Narodne skupštine, a vi ste prvi koji na to morate da ukažete, kada Vlada odredi, najpre, jednog ministra da obrazlaže zakon, pa pored njega odredi nekakve poverenike, koji nemaju pravo da učestvuju u diskusiji, sem što ovde sede i slušaju, a neki čak i ne sede, pa onda, nakon toga, odredi ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji ni resorno, ni suštinski nikakve veze nema ni sa zakonom o odbrani, ni sa zakonom o Vojsci. Onda se danas, treći dan, pojavi ministar odbrane, mada ni to nije najbolje rešenje.
Da je Vlada pitala nas u SRS-u ko je najbolji da obrazlaže ova dva zakona, mislim da bi naš odgovor bio da je to ministar kulture Vojislav Brajović. Od svih ministara u Vladi Srbije, on se nekako najbolje razume u oružje i vojsku; on je više Nemaca pobio u "Otpisanima", u serijama na TV, nego što su oficiri ministra Šutanovca, uopšte, videli vojnika.
Dakle, bilo bi najbolje da nam ova dva zakona obrazlaže ministar kulture Vojislav Brajović.
Što se tiče amandmana koji sam podneo na član 11, očigledno je da onaj ko je pisao Predlog zakona o odbrani ne razume šta je odbrana zemlje, a šta je Vojska Srbije.
Tačno je da je Vojska Srbije izuzetno važan segment u odbrani Republike Srbije, ali nije jedini. Ako samo letimično prelistate Predlog zakona o odbrani, videćete da tu ima čitav niz odredaba kojima nije mesto u Predlogu zakona o odbrani, nego u Predlogu zakona o Vojsci Srbije, odnosno u nekim drugim zakonima.
Evo o čemu se radi. Neko je ovde, izgleda, pomešao materiju ova dva zakona, i to na najdrastičniji način može da se vidi iz formulacije člana 11. Predloga zakona o odbrani.
U stavu 1. se kaže ovako – predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom Srbije. Dakle, rečenica kojoj, apsolutno, nije mesto u zakonu o odbrani, nego u zakonu o Vojsci. U stavu 2. člana 11, tačka 3, kaže se ovako – predsednik Republike u oblasti odbrane naročito usvaja Doktrinu Vojske Srbije, na osnovu predloga ministra odbrane. Opet materija za zakon o Vojsci.
Onda, tačka 5 – utvrđuje osnove ratne organizacije Vojske Srbije, na osnovu predloga ministra odbrane. Opet materija za zakon o Vojsci. Tačka 6 – usvaja Plan mobilizacije Vojske Srbije. Opet materija za zakon o Vojsci. Tačka 8 – usvaja Plan upotrebe Vojske Srbije i naređuje njenu upotrebu. Opet materija kojoj nije mesto u zakonu o odbrani, nego u zakonu o Vojsci. Tačka 9 – odlučuje, u skladu sa zakonom, o upućivanju pripadnika Vojske Srbije u multinacionalne operacije, na osnovu odluke Narodne skupštine. Čista materija zakona o Vojsci.
Kakve veze ima, gospodine ministre, zar vam nije nelogično da u zakon stavite da će Vojska Srbije biti upotrebljena u multinacionalnim operacijama? Da li vam se čini da Vojska Srbije, ako, ne daj bože, bude upućena u Irak ili Avganistan, brani Republiku Srbiju?
Ovo je zakon o odbrani, valjda, zakon o odbrani Republike Srbije, ne zakon o odbrani Džordža Buša, kada dođe u posetu okupatorima u Iraku ili Avganistanu. Zaista mi nije jasno kako ste mogli ovakve odredbe da stavite u Predlog zakona o odbrani.
Tačka 10. člana 11 – donosi smernice za izgradnju operativne i funkcionalne sposobnosti Vojske Srbije. Čista materija zakona o Vojsci. Tačka 11 – postavlja i razrešava načelnika Generalštaba Vojske Srbije, uz mišljenje ministra odbrane. Čista materija zakona o Vojsci Srbije. Tačka 12 – donosi pravila koja se odnose na upotrebu Vojske Srbije, kao i druga pravila kojima se uređuje unutrašnji red i pravila službe u Vojsci Srbije. Opet materija zakona o Vojsci Srbije. Nije im mesto u zakonu o odbrani.
Sada da vidimo šta kaže Vlada, zašto ne prihvata amandman. Obrazloženja Vlade su opet štura, kao i kod prethodnih zakona kojima smo se bavili. Uglavnom, u nekoliko rečenica i, uglavnom, nemaju veze sa podnetim amandmanom. Daju se onako sterilno, biltenski, birokratski, tek da se nešto napiše.
Dakle, ja sam predložio da se sve ove tačke brišu iz člana 11, zato što im nije mesto u zakonu o odbrani, nego u zakonu o Vojsci Srbije. To su dva potpuno različita zakona, mi o njima vodimo, o amandmanima, dve odvojene rasprave i bilo bi logično da se sve ove norme nalaze u Predlogu zakona o Vojsci.
Zašto Vlada ne prihvata amandman koji sam podneo na član 11? ''Amandman se ne prihvata jer se članom 11. Predloga zakona na celovit način uređuju položaj i detaljnije razrađuju nadležnosti predsednika Republike u oblasti odbrane, u skladu sa članom 112. stav 2. Ustava Republike Srbije.''
Vi, gospodine ministre, izgleda ne razlikujete dve stvari, odbranu i Vojsku Srbije. Tačno je, ponavljam još jedanput, da je Vojska Srbije važan segment odbrane, ali nije jedini segment odbrane, pogotovo u Predlogu zakona o odbrani, gde ne treba da stoje norme za koje je i laicima jasno da im nije mesto u Zakonu o odbrani, nego u zakonu o Vojsci.
Naveo sam vam primer koji na najdrastičniji način pokazuje kako ste vi u stvari pomešali materiju ova dva zakona. U članu 11. stav 2. tačka 9, ponoviću još jedanput, kaže se da predsednik Republike odlučuje o upućivanju pripadnika Vojske Srbije u multinacionalne operacije, na osnovu odluke Narodne skupštine.
Ta norma, gospodine ministre, nikakve veze nema s odbranom Republike Srbije. To što će Vojska Srbije, eventualno, ne daj bože, ako vi to tako izglasate kao vladajuća većina, da bude upućena u Irak, Avganistan ili na neko drugo belosvetsko ratište, gde su krizu izazvali vaši politički mentori, nikakve veze nema s odbranom Republike Srbije.
Vlada je napisala obrazloženje koje, suštinski, blage veze nema s amandmanom. Uopšte se ne dotiče suštine amandmana i ja vas pozivam, gospodine ministre, dok ste ovde u sali, pošto ne verujem da ćete biti sve vreme, da usvojite ovaj amandman, zato što je zaista dobronameran i usmeren je na to da se popravi Predlog zakona o odbrani, koji je katastrofalno loš, odnosno da se norme kojima nije mesto u Predlogu zakona o odbrani prebace tamo gde im je mesto, a to je zakon o Vojsci Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, sednica je bila u ponedeljak i vi ste predsedavali sednicom Narodne skupštine kada sam ukazao na to da će ministar odbrane Dragan Šutanovac da učini sve što je moguće da ne bude u sali Narodne skupštine i da ne trpi kritike i prozivke na njegov račun od strane narodnih poslanika SRS-a.
Onda ste vi obećali pred svim poslanicima da će ministar odbrane Dragan Šutanovac sve vreme sedeti u sali, sve dok traje rasprava o Predlogu zakona o odbrani i Predlogu zakona o Vojsci, a kada ste rekli - sve vreme, valjda se to odnosi i na raspravu u načelu i na raspravu o amandmanima.
Ja sam vam ukazao da je Vlada htela da obezbedi sebi manevarski prostor, tako što je odredila nekakve poverenike koji, umesto ministra odbrane, treba da sede u sali Narodne skupštine, a pri tom su ti poverenici samo glineni golubovi, mogu samo da sede i da slušaju, ali ne mogu da učestvuju u diskusiji i ne mogu da odgovaraju na pitanja narodnih poslanika.
Sada je Vlada otišla korak dalje, sada se ne zadovoljava ni poverenicima koji sede i ćute. Sada je odredila ministra koji nikakve veze nema s odbranom i sa Vojskom.
Mi smo, gospodine Albijaniću, prešli preko činjenice da je Predlog zakona o predsedniku Republike i Predlog zakona o izborima za predsednika Republike obrazlagao gospodin Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, iako nikakve suštinske veze državne uprava i lokalna samouprava nema ni sa predsednikom Republike, ni sa izborima za predsednika Republike. Prešli smo preko toga i pokazali smo akt dobre volje, ali da sada, na amandmane narodnih poslanika u vezi s odbranom i Vojskom Srbije, odgovara ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, to je lakrdija, to je farsa i mi, narodni poslanici SRS-a, na to ne želimo da pristanemo.
A vi, gospodine Albijaniću, držite se vašeg obećanja koje ste dali u ponedeljak i preduzmite ono što je u vašoj moći da se u sali Narodne skupštine pojavi ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji je jedini ovlašćen da odgovara na pitanja narodnih poslanika, odnosno da komentariše zašto Vlada nije usvojila njihove amandmane.
Gospodin Milan Marković, zaista, nema nikakve veze s ovom materijom i smešno je da je Vlada otišla toliko daleko u ponižavanju Narodne skupštine Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, skrećem vam pažnju da je povređen član 87. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji glasi: "Na sednicama Narodne skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju i članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici drugih predlagača zakona i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, kao i druga lica koja predsednik Narodne skupštine pozove".
Dobili smo obaveštenje od Vlade Republike Srbije, od 8. novembra 2007. godine, da se za predstavnika Vlade u Narodnoj skupštini određuje Dragan Šutanovac, ministar odbrane, a za poverenike Igor S. Jovičić, Aleksandar Miščević i Zoran Jeftić, državni sekretari u Ministarstvu odbrane i general-major Božidar Forca, načelnik Uprave za planiranje i razvoj Generalštaba Vojske Srbije. U pitanju su dva identična obaveštenja za Predlog zakona o odbrani i za Predlog zakona o Vojsci Srbije.
Gospodine Albijaniću, iz onoga što sam pročitao, vezano za član 87. Poslovnika Narodne skupštine, nedvosmisleno proizilazi da jedini koji je ovlašćen da predstavlja Vladu po ova dva predloga zakona jeste ministar Dragan Šutanovac i da Poslovnik Narodne skupštine ne poznaje nikakvu kategoriju poverenika Vlade.
Dakle, jedini ko može da predstavlja Vladu po ova dva predloga zakona jeste ministar odbrane Dragan Šutanovac. Moguće je da će ministar odbrane da kaže da je to dozvoljeno po Poslovniku Vlade, ali ovo je sednica Narodne skupštine i ovde se primenjuje Poslovnik Narodne skupštine, a ne Poslovnik Vlade.
Nama u SRS je potpuno jasno zašto je Vlada pribegla ovom grubom kršenju Poslovnika Narodne skupštine. Ona želi da da manevarski prostor ministru odbrane Draganu Šutanovcu da ne mora da sedi sve vreme rasprave o ova dva izuzetno bitna predloga zakona, nego je odredila nekoliko, uz dužno poštovanje tih ljudi, glinenih golubova koji treba da istrpe sve moguće kritike i koji treba da prime udarce o Predlogu zakona o odbrani i o Predlogu zakona o Vojsci Srbije.
Mi, narodni poslanici SRS, predlažemo, gospodine Albijaniću, da date pauzu dok Vlada ne dostavi adekvatno obaveštenje - ko je njen predstavnik u Narodnoj skupštini, a to može da bude samo ministar odbrane, jer mi želimo od ministra odbrane da čujemo, ne od njegovih poverenika, ne od činovnika u Ministarstvu, nego od Ministarstva odbrane, ko to ima pravo da Srbiju upisuje u NATO pakt, a da narod o tome nije odlučio, ko sme da kaže da Vojska Srbije neće štititi granice Srbije u slučaju da Šiptari jednostrano proglase nezavisnost, ko sme bez Narodne skupštine da šalje Vojsku Srbije u Irak, u Avganistan i u druge okupatorske misije u svetu?
Jedini ko na ta pitanja može da odgovori jeste ministar odbrane. Svaka čast svima ostalima, ali samo on po Poslovniku Narodne skupštine može da predstavlja Vladu.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za povredu Poslovnika još pre pauze. Zaista mi nije jasno kako je predsednik Narodne skupštine mogao da da reč ministru Šutanovcu, kada sam se pre toga javio po Poslovniku.
Elementarno je pravilo da poslanik koji se javi po Poslovniku ima prvenstvu u odnosu na sve ostale narodne poslanike i u odnosu na predstavnika predlagača. Ostajem kod onoga što sam rekao, da je povređen član 87. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, zato što u tom članu Poslovnika jasno stoji da predstavnik po predlogu zakona može da bude samo član Vlade. Jedini član Vlade, koji trenutno sedi u Narodnoj skupštini, jeste ministar odbrane Dragan Šutanovac.
U članu 87. jasno stoji da član Vlade kada učestvuje na sednici Narodne skupštine Republike Srbije, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, praktično ima određena prava koja imaju i narodni poslanici. Pre svega, ima pravo da učestvuje u radu u smislu da diskutuje, odnosno da može da odgovori na pitanja, primedbe, komentare, sugestije itd, koje mu daju narodni poslanici.
Pitao sam, kada smo raspravljali o Predlogu zakona o predsedniku Republike, državnog sekretara u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, da li je on ovlašćen od ministra ili od Vlade da može da diskutuje, odnosno da li može da odgovara na pitanja narodnih poslanika, on je rekao da ne može.
Sada me zanima, da li ovi tzv. poverenici koje je Vlada odredila, imaju pravo da diskutuju, odnosno da obrazlažu ono što piše u Predlogu zakona. Da li mogu da odgovaraju na pitanja poslanika ili će ovde samo da sede? Onda rasprava o Predlogu zakona nema mnogo svrhe. Imali smo prilike, kada smo raspravljali o Predlogu zakona o predsedniku Republike i o izborima za predsednika Republike, vrlo često da pričamo u vetar.
Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu često puta nije bio prisutan u sali, iako je bio ovlašćeni predstavnik Vlade, a državni sekretar, odnosno njegov zamenik nije bio ovlašćen da diskutuje. Jednostavno se čovek pita, čemu rasprava, čemu čitanje ovih predloga zakona, čemu postavljanje pitanja ako na ta pitanja nema ko da vam odgovori.
Dakle, ako u članu 87. piše da na sednici Narodne skupštine, kada je reč o raspravi o predlogu zakona mogu da učestvuju samo članovi Vlade, onda zaista ne znam, gospodine potpredsedniče, o čemu se ovde radi i o čemu je spor i u čemu su dileme.
Dakle, ukoliko smatrate da mogu i poverenici da sede u sali Narodne skupštine, onda bi bilo dobro da nam ministar odbrane odgovori na prethodno pitanje: da li oni mogu da izlaze za govornicu i da odgovaraju na pitanja poslanika? Ako oni to pravo nemaju, onda je čitava rasprava potpuno besmislena.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman narodnog poslanika Miletića Mihajlovića je apsolutno pravno moguć, apsolutno je u skladu sa Ustavom, u skladu je sa nekim elementarnim ljudskim i moralnim standardima.
Kao što je rekla narodni poslanik Vjerica Radeta, istorija u Srbiji ne počinje od 5. oktobra 2000. godine. Bilo je i do tada predsednika Republike koji su birani takođe po nekim zakonima, čak je prvi predsednik Republike Srbije, pokojni Slobodan Milošević, 1990. godine za predsednika Republike izabran sa tolikim brojem glasova da nijedan dosovski kandidat nije taj broj glasova dobio ni u polovini.
Mi ovom prilikom ne branimo lik i delo Mirjane Marković, niti bilo koje druge supruge bilo kojeg bivšeg predsednika Republike. Radi se o jednom elementarnom principu. U Republici Srbiji višestranački demokratski sistem uspostavljen je 1990. godine. Te iste godine donet je tada važeći Ustav i u decembru 1990. godine bili su prvi izbori za narodne poslanike i za predsednika Republike. Valjda bi bio neki elementarni red da, kada je reč o pravima bivših predsednika Republike, odnosno njihovim suprugama, ta prava teku od 1990. godine.
Što se tiče, gospođo Jagoda, vi ste lekar, vi se slabo razumete u retroaktivnost, ali evo pokušaću da vam objasnim. Dobro, vi "žuti" znate sve, samo ne znate ono što treba da znate. Kada je u ovoj skupštini usvajan Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, gospođo Jorga, za vašu informaciju, onda je gospodin Milan Marković ovde javno priznao: pa jeste, kaže, da je retroaktivnost, ali znate, šta ćete, nemamo vremena, nisu raspisani konkursi za državne službenike, svesno ćemo da pogazimo ustavnu normu koja zabranjuje retroaktivnost, ali, eto, šta ćete, u vremenskom smo tesnacu i to tako mora da bude. To je bilo njegovo glavno obrazloženje. Tada ste ćutali.
Sada, kada govorimo o pravima bivših predsednika Republike, vi se smejete, ali vam govorim da je jedan bivši predsednik Republike Srbije mučki ubijen u Haškom tribunalu. Vama je to možda smešno, nama nije smešno. Taj čovek je junački branio Srbiju i srpski narod. Bez obzira na sve ono šta smo mi o njemu govorili dok smo bili opozicija, činjenica je - dok je bio u Haškom tribunalu apsolutno nije optužio ni jednog jedinog Srbina. Branio je srpski narod, branio je pozicije Srbije i zbog toga je u Haškom tribunalu i ubijen.
Što se tiče prava na penziju, dame i gospodo demokrate, da vas podsetim, današnja SR Nemačka, koja je vaš veliki politički mentor, iz svog budžeta i dan-danas isplaćuje penzije bivšim pripadnicima Vermahta, dakle, nemačke vojske u vreme Hitlera, koja je činila masovne zločine, između ostalog, i u Srbiji. Ne znam kako vam to ne smeta. Ne znam kako su to Slobodan Milošević i Mirjana Marković veća opasnost od bivših pripadnika Vermahta, koji su streljali u Kragujevcu, Kraljevu, Šapcu itd.
Vidite, ovde se digla velika polemika oko toga da ne treba priznati prava bivšeg predsednika Republike Slobodana Miloševića. Na drugoj strani, videli ste juče, brani se lik i delo Nataše Kandić. Juče sam samo citirao one atribute koje joj je u naslovu svoje najnovije knjige dao predsednik SRS dr Vojislav Šešelj, i to u političkom smislu.
Inače, reč je o toj gospođi koja je, između ostalog, dala i sledeće izjave - ja sam za jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu bez entiteta, sa velikom lokalnom autonomijom; Kosovo je de fakto nezavisno od Srbije od juna 1999. godine, ali to mora da nosi zvanični pečat; neću da glasam za Ustav Republike Srbije jer on podrazumeva teritorijalnu pretenziju Srbije prema drugima, tu pre svega mislim na Kosovo.
Dame i gospodo, to je ta Nataša Kandić, čiji se lik i delo ovde brani i eto nju je profesor doktor Vojislav Šešelj izabrao kao primer onog zla koje je 1992. godine iskonstruisalo lažnu aferu Hrtkovci, ne bi li se uspostavila ravnoteža između ustaškog režima Franje Tuđmana i političkog režima koji je tada važio, odnosno bio na snazi u Beogradu.

Gospodine Duliću, moram da kažem još nešto zbog javnosti. Ta ista Nataša Kandić je ove godine dobila odlikovanje od novog ustaškog poglavnika Stjepana Mesića.
Onaj epitet koji joj je dao profesor dr Vojislav Šešelj u svojoj knjizi apsolutno za nju nije uvredljiv. Ne znam zašto ste juče smatrali da to nju vređa. Iz onoga kako se ona ponaša i iz onoga kako ona radi protiv Srbije i srpskog naroda mislim da je ona na taj atribut iz naslova knjige čak vrlo ponosna.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što na početku mora da se kaže, to je da je Boris Tadić nelegalnim formiranjem Narodne kancelarije izgleda hteo da obnovi neke tradicije iz vremena kneza Miloša Obrenovića.
Naime, nakon završetka Drugog srpskog ustanka knez Miloš je u dogovoru sa Turcima formirao u Beogradu Narodnu kancelariju koja je trebalo da štiti srpske nacionalne interese pod turskom okupacijom i ta narodna kancelarija je imala čak izvesna sudska ovlašćenja.
Međutim, ova Narodna kancelarija Borisa Tadića apsolutno ne štiti bilo kakve nacionalne interese, ona je formirana bez zakonskog osnova i njena jedina svrha je da služi u svrhe političkog marketinga DS. Ta Narodna kancelarija je, da zlo bude veće, čak bila i još uvek je korisnik budžetskih sredstava Republike Srbije i velika sredstva se izdvajaju za finansiranje ove potpuno nelegalne institucije.
Narodna kancelarija ima istu onu svrhu koju imaju i fondovi koji su obrazovani u AP Vojvodini od strane pokrajinske skupštine, a koji u stvari treba da kao svoju krajnju posledicu imaju širenje biračkog tela DS u Vojvodini. Kao što Narodna kancelarija služi tome da navodno kupuje kompjutere za ugroženu srpsku decu na Kosovu i Metohiji, da pravi toalete po osnovnim školama koje to još uvek nemaju, tako fondovi Skupštine AP Vojvodine imaju svrhu da promovišu DS.
Mi smo juče imali jednu raspravu vezano za ove fondove i zašto SRS u Skupštini Vojvodine nije glasala za odluku o osnivanju tih fondova. Ti fondovi su obrazovani da bi DS dobila jedan deo biračkog tela u Vojvodini, pošto na redovan način to ne može da joj pođe za rukom. Oni znaju da je upravo Vojvodina najjače uporište SRS-a i onda pokušavaju da kupovinom glasova to obezbede. Obrazovano je nekoliko fondova, Fond za kapitalna ulaganja, Fond za pomoć izbeglom i raseljenom stanovništvu itd. Međutim, ne kažu da je jedini uslov da se dobije bilo kakva pomoć iz tih fondova da neko bude član DS-a.
Ono što sam juče rekao, to je istina i to možete da proverite. Ako odete u bilo koji fond u Novi Sad i pitate gde možete da dobijete dokumentaciju vezano za podnošenje zahteva da biste dobili određenu finansijsku pomoć, oni će vam reći da se obratite opštinskim odborima DS-a. Čak su pojedini predsednici opštinskih odbora DS u Vojvodini članovi upravnih odbora tih fondova.
Istu svrhu kao ti fondovi ima i ova Narodna kancelarija. Čak zakon i nije potreban da bi ta Narodna kancelarija prestala da radi. Kao što nije bilo zakonskog osnova da se ona formira, tako ne treba zakon ni da se ona ugasi. Dovoljno je da aktuelni predsednik Republike Boris Tadić smogne dovoljno hrabrosti, da mu proradi savest i da je svojom odlukom, kojom je i osnovao tu nelegalnu Narodnu kancelariju, i ukine.
Inače, kada sam se već javio za reč iskoristiću priliku da kažem nekoliko reči o amandmanu koji je podneo narodni poslanik Dušan Bajatović. Vi ste, gospodine Albijaniću, preko tog amandmana prešli.
(PREDSEDAVAJUĆI: Nisam, lepo sam pročitao, nije bilo javljanja za reč.)
Javio se jedan narodni poslanik po Poslovniku, završio je svoje izlaganje po Poslovniku i vi ste već prešli na amandman narodnog poslanika Milutina Mrkonjića, a da niste dali prilike narodnim poslanicima da kažu nešto o amandmanu Dušana Bajatovića.

Dakle, mislim da je amandman koji je podneo Dušan Bajatović apsolutno osnovan i da ima smisla.
Naime, tu se kaže: U članu 43. stav 1. posle reči ''koji je razrešen'' dodaje se zapeta i reči ''ili je izgubio državljanstvo''. Narodni poslanik je predložio da bivši predsednik Republike koji je razrešen, a i kome je prestalo državljanstvo Republike Srbije, izgubi prava koja inače po Predlogu zakona pripadaju bivšim predsednicima Republike.
Onda je Vlada dala još jedno svoje briljantno pravničko obrazloženje zašto ne prihvata ovaj amandman. Inače, obrazloženje ima dve rečenice i prva rečenica je ona već klasična formulacija Vlade Srbije koja će ući u anale pisanja zakona: ''Amandman se ne prihvata''. Druga rečenica glasi, pazite dobro kakva genijalnost: ''Gubitak državljanstva nije Ustavom predviđen kao razlog za prestanak mandata predsednika Republike''.
Vidite, dame i gospodo narodni poslanici, ako pročitate Ustav Srbije, ni smrt nije predviđena kao razlog za prestanak mandata predsednika Republike. Ako bismo stali na stanovište Vlade, mogli bismo da kažemo - jeste čovek umro ali, znate, ne piše u Ustavu da je smrt razlog za prestanak mandata, on je još uvek predsednik Republike.
Dame i gospodo narodni poslanici, početkom '80-ih godina desio se jedan istinit događaj. Nama, sa ove distance, on izgleda neverovatan, ali zaista se desio. Naime, sud u Sarajevu osudio je jednog čoveka koji je pričao vic o pokojnom predsedniku Josipu Brozu Titu. Onda je sud u obrazloženju presude rekao kako drug Tito nije umro, a to se desilo negde 82/83. godine, nego je samo sprečen da obavlja svoju dužnost.
Otprilike ista je logika i u obrazloženju ovog amandmana. Ne piše u Ustavu da je gubitak državljanstva razlog za prestanak mandata. Ne piše ni da je smrt razlog za prestanak mandata. To se valjda, gospodo pravnici iz DS, podrazumeva.
Nelogično je da se za čistačicu, da bi se zaposlila u nekom državnom organu, traži državljanstvo. Po zakonu je to jedan od uslova za zasnivanje radnog odnosa, ali po vama nije razlog za prestanak mandata, odnosno za gubitak prava iz zakona ako nekome prestane državljanstvo Republike Srbije. To je zaista neverovatno.
Inače, neću sada ovde da tražim, u obrazloženju jednog od ovih amandmana zašto ga ne prihvatate kažete - smrt je podrazumevajući, odnosno prirodni razlog za prestanak prava. Kada vam odgovara, kažete da se to podrazumeva, a kada vam ne odgovara, kažete da ne piše u Ustavu.
Podrazumeva se, dame i gospodo, ako nekome prestane državljanstvo Republike Srbije, da ne može da ostvaruje prava koja ima kao bivši predsednik. To je valjda svima jasno, jedino nije jasno ovim genijalcima iz DS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, formulacija koja je sadržana u članu 2. Predloga zakona o izborima za predsednika Republike nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije i predložio sam amandman kojim se član 2. usklađuje sa važećim Ustavom.
Naime, u članu 2. Predloga zakona stoji podnaslov - Pasivno i aktivno biračko pravo, i između ostalog se kaže: ''Pravo da bira predsednika Republike i da bude biran za predsednika Republike ima svaki punoletan i poslovno sposoban državljanin Republike Srbije koji ima prebivalište u Republici Srbiji (u daljem tekstu: birač).''
Član 52. Ustava Republike Srbije je potpuno jasan. Zaista mi nije jasno da se predlagač zakona nije potrudio samo da prepiše ono što piše u Ustavu, pošto je to inače činio kada je reč o ova dva zakona, nego je u ustavnu formulaciju stavio nešto što u Ustavu ne stoji.
Naime, u stavu 1. člana 52. Ustava Republike Srbije kaže se sledeće - svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran, i tu je tačka.
Onda predlagač zakona, umesto da ostane pri ustavnoj formulaciji, dodaje još jedan uslov koga Ustav ne poznaje, a to je da birač, odnosno i kandidat za predsednika Republike, mora da ima prebivalište u Republici Srbiji.
Mi smo maločas govorili da je to jedna odredba koja je diskriminatornog karaktera, da je suprotna Ustavu Republike Srbije i suprotna nekim elementarnim demokratskim principima. Svaki državljanin Republike Srbije, ma gde živeo u svetu, mora da ima aktivno i pasivno biračko pravo, kako na izborima za narodne poslanike, tako i na izborima za predsednika Republike.
I ne može Vlada svojim predlogom zakona da menja Ustav. Ne može se građanima Republike Srbije, dakle državljanima Srbije, stavljati neki novi uslovi koji ne pišu u Ustavu. Svaki državljanin Republike Srbije, ma gde u svetu živeo, od SAD-a, preko Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Ruske Federacije do Australije, mora da ima pravo da bira i da bude biran na izborima za predsednika Republike Srbije.
Mi smo vam u ovom prvom amandmanu, koji je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović, dali i metodologiju, odnosno tehnologiju kako to pravo da iskoriste građani Republike Srbije koji žive u inostranstvu, a to je da glasaju putem pisma. Takav način glasanja je ekonomičan, racionalan i apsolutno omogućava da svaki građanin Srbije koji živi u inostranstvu iskoristi svoje biračko pravo.
Dakle, mi ne tražimo od vas da vi obrazujete biračke odbore u inostranstvu. Ne tražimo od vas da država Srbija iz budžeta izdvaja značajna sredstva kako bi se organizovali izbori u inostranstvu.
Dovoljno je da naši ljudi koji žive u inostranstvu glasaju putem pisma, da to pismo upute u odgovarajući birački odbor koji im je dao taj koverat, odnosno glasački listić i tu se čitav postupak izbora završava.
Zaista ne znam, gospodine ministre, odakle vam pravo, hrabrost da vi predlogom zakona menjate Ustav. Pogotovo mi nije jasno zašto se ne ugledate na vaše velike prijatelje iz Zagreba, kojima se izvinjavate, kojima pišete hvalospeve i vaši politički prijatelji od tog istog Zagreba dobijaju čak i visoka odlikovanja. Ustaškog poglavnika Stjepana Mesića birali su svi državljani Hrvatske koji žive ma gde u svetu.
Notorna je činjenica, to znaju svi, od 1990. godine kompletna ustaška emigracija dobila je državljanstvo Hrvatske i glasa na svim izborima koji se održavaju u Hrvatskoj, kako na izborima za Sabor, kako na izborima za predsednika Republike, tako i na lokalnim izborima. Niko od toga u svetu ne pravi bilo kakvo pitanje. Najgori ustaški emigranti, potomci onih koji su ubijali Srbe u Drugom svetskom ratu, danas su ugledni građani Republike Hrvatske i imaju pravo da biraju predsednika Republike Hrvatske.
Uzgred, to je onaj isti predsednik kome se ovaj aktuelni predsednik Srbije, na svu sreću neće još dugo biti, izvinjava zbog zločina koje su navodno Srbi počinili nad Hrvatima. Zašto se onda niste ugledali malo na te svoje prijatelje? Zašto malo od njih ne naučite kako se brane interesi države i naroda? Zašto malo ne poprimite tog patriotizma od tih vaših prijatelja?
Ne tražimo mi od vas da vi dajete biračko pravo ustašama. Mi tražimo od vas da omogućite građanima Republike Srbije koji imaju prebivalište u inostranstvu da glasaju, ne za ustaše, gospodine Ristiću, da glasaju za predsednika Republike Srbije. Među našim ljudima, gospodine Ristiću, u inostranstvu ima mnogo čestitog sveta, ima mnogo čestitih starina koji su samo iz političkih razloga '45. godine morali da napuste zemlju, ima mnogo njihovih potomaka.
Njima je Srbija i danas na srcu i duši i oni bi vrlo rado glasali za predsednika Republike Srbije, samo kada bi im to zakon omogućavao. Ustav im to već omogućava. Zakon treba samo da predvidi postupak kako da se to pravo, koje je sadržano u Ustavu, ostvari.
A ne, Ustav kaže - svaki državljanin Srbije može da glasa, da bira i da bude biran; i onda vi predložite zakon u kome kažete - da, ali mora da ima prebivalište u Republici Srbiji. Šta ćemo sa onim stotinama hiljada Srba, odnosno državljana Srbije koji žive u inostranstvu, koji su državljani Srbije ili imaju nameru da to postanu i koji hoće da glasaju?
Istovremeno, od te iste emigracije, odnosno dijaspore, tražimo da se uključi u investicije u Srbiji, da pomogne. Pa zar nije bolje da u Srbiju dođe srpski kapital nego američki, francuski, nemački ili bilo koji strani?
Zar nije bolje da i na ovaj način Srbija pokaže jedan akt dobre volje prema našem rasejanom narodu u svetu i da im kažemo - ljudi, izvolite, glasajte za predsednika Republike Srbije, glasajte za narodne poslanike u Narodnoj skupštini, koristite se svim svojim političkim pravima koje inače imaju državljani Republike Srbije?
Ovako, mi sve naše ljude koji žive u inostranstvu, a ima ih mnogo, čak ih možda ima i više nego što ih živi ovde u Srbiji, odbijamo od Srbije, onemogućavamo im da budu ravnopravni sa ostalim državljanima, postavljamo im neke dodatne prepreke.
Zaista ne znam, gospodine ministre, odakle vam pravo da menjate Ustav? Tražite da se Ustav poštuje. Tražimo da se Ustav poštuje kada je reč o Kosovu i Metohiji od strane zapadnih sila. Naša jedina veza sa Kosovom i Metohijom, pravna veza, jeste Rezolucija 1244 i ovaj Ustav, i onda vi sami gazite Ustav.
Ustav lepo kaže - svi državljani imaju pravo da glasaju, a vi kažete - da, ali moraju da imaju i prebivalište u Republici Srbiji. Amandman koji sam podneo je, gospodine ministre, apsolutno prihvatljiv, u skladu je sa Ustavom i, jedino ako nemate jednu preteranu dozu političkog inata, vi ćete taj amandman morati da prihvatite. U protivnom, odbićete od Republike Srbije stotine hiljada našeg naroda koji živi u rasejanju, a to, svakako, nije u interesu ove države.