Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pridružujem se mišljenjima koja su ovde izneta danas, da je ovakav Predlog zakona, sa ovim izmenama o kojima danas raspravljamo, trebalo davno doneti, jer bi sigurno to značajno doprinelo da, pre svega, poljoprivredno zadrugarstvo bude sačuvano, jer ono je i bilo najrazvijenije u našoj zemlji i svakako je imalo značajnog uticaja na razvoj poljoprivredne proizvodnje.
Međutim, upravo zbog svih nedaća koje su snašle našu zemlju urušili su se i propali mnogi poljoprivredni kombinati, pa svakako urušile i propale mnoge poljoprivredne zadruge.
A što je svakako najcrnje, upravo zbog nepotpune zakonske regulative, većina tih zadruga, koje su raspolagale društvenom imovinom, ili je otišla u stečaj ili na namirivanje potraživanja ili su je kupili određeni ljudi koji su imali para, kupili zadružnu i društvenu ili državnu svojinu i zemlju, nekretnine i sva sredstva.
Dobro je da i danas, odnosno u danu za glasanje pretpostavljam da će biti donete izmene ovog zakona i da će ovo još malo zadruga koje postoje po Srbiji biti očuvane tj. barem taj društveni kapital da će biti sačuvan od rasturanja, prodaje ili namirivanja onih koji potražuju od tih zadruga.
Upravo sagledavajući taj problem baziraću se u svojoj raspravi na oblast poljoprivrede i poljoprivrednih zadruga, jer mislim da su one najznačajnije i podvlačim ponovo da su najviše urušene.
Sagledavajući taj problem, Odbor za poljoprivredu je u nekoliko navrata imao i raspravu i podsticao, davao upozorenja Vladi Srbije, Ministarstvu poljoprivrede da preduzmu konkretnije korake upravo u donošenju novog zakona iz oblasti poljoprivrednog zadrugarstva. S tim u vezi sredinom prošle godine imali smo raspravu u jednom predlogu zakona o poljoprivrednim zadrugama koji je sačinio Zadružni savez Srbije.
Na pretposlednjoj sednici Odbora za poljoprivredu jednoglasan zaključak skupštinskog Odbora je bio sa zahtevom od Vlade i od Ministarstva poljoprivrede da urgentno sačine predloge zakona o poljoprivrednim zadrugama, zatim, zakona o poljoprivrednom zemljištu, jer je on takođe veoma značajan upravo za očuvanje državnog i društvenog zemljišta koje je u zadrugama i poljoprivrednim kombinatima i, trećeg zakona, zakona o bezbednosti hrane, koji je takođe značajan sa aspekta očuvanja zdravlja naših građana, ali i sa aspekta izvoza životinjskih proizvoda na svetsko tržište.
Nažalost, još ništa od toga nije urađeno. Nijedan od tih zakona nije ušao u proceduru, a uzgred da kažem da tom dugoročnom strategijom razvoja poljoprivrede, o kojoj smo danas govorili i koja je spominjana, a o njoj je raspravljano pre dve i po godine, usvojena je pre godinu i nešto dana, i upravo su tom dugoročnom strategijom u prioritetu donošenja zakona ovi zakoni koje sam spomenuo, a da, evo, ni do današnjeg dana oni nisu ušli u proceduru, što svakako ima nesagledive uticaje pre svega na oblast poljoprivredne proizvodnje i zaštitu državnog zemljišta.
Zato i danas, računajući da me svi prisutni narodni poslanici, a i građani Srbije, podržavaju u zahtevu, upućujem ponovo zahtev Vladi i resornom Ministarstvu za oblast poljoprivrede da učini maksimalne napore da javnu raspravu i svu drugu proceduru privede kraju i upravo ove zakone pusti u proceduru i da ih donese ovaj narodni parlament.
Ovde se ovim izmenama daju određena definisanja da sve šta je društvena imovina zadruga, da se ne može otuđiti bez saglasnosti Agencije za privatizaciju, pa, između ostalog, stoji i davanje u dugoročni zakup.
Malo je čudno da se i to predlaže, da se ne dozvoli davanje u dugoročni zakup, a pre svega poljoprivrednog zemljišta, jer upravo zakonom o poljoprivrednom zemljištu, koji je u pripremi, ide se ka tome da se državno zemljište upravo daje u dugoročni zakup poljoprivrednim proizvođačima i samo na taj način može se na pravi način oploditi, i onaj ko uzme to u zakup da može računati da će ga duži niz godina koristiti, raditi i ulagati u njega.
Zato mislim da ovo ovde što predlažete nije dobro i, nažalost, nisam amandmanom intervenisao da ovo ne stoji, da je po meni bolje da zemljoradnička zadruga i oni koji upravljaju tom zemljoradničkom zadrugom daju u dugoročni zakup nekome zemljište, nego da ono ostane neobrađeno ili zaraslo u parlog.
Ponovo računam da će se zakonom o poljoprivrednom zemljištu upravo to regulisati na pravi način, pa i ta oblast zadrugarstva tj. imovine poljoprivrednih zadruga da će biti na bolji način regulisane. Oporavak naše poljoprivredne proizvodnje je moguć samo obnavljanjem i revitalizacijom poljoprivrednih zadruga ili stvaranjem novih udruženja i asocijacija poljoprivrednih proizvođača koji će upravo brinuti o toj proizvodnji, ali i o plasmanu i prodaji. Znači, izvesno je da razvijene države zapadne Evrope i Amerike ulažu u oblast poljoprivredne proizvodnje, one subvencioniraju pre svega po hektaru obradive zemlje.
Naša zemlja se u ovoj fazi tranzicije opredelila za jedan drugi model podsticaja kroz davanje kredita, faktički uz ukidanje subvencija i neiskazivanje nikakve brige, pre svega, za proizvođače u smislu prodaje i plasmana njihovih proizvoda, nego smo ušli u slobodno tržište i faktički daje se mogućnost svakom poljoprivrednom proizvođaču da u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima nađe tržište i plasira poljoprivredne proizvode.
Međutim, iako je u postupku izrade određeni informatički sistem kojim treba poljoprivredni proizvođači da se obaveste o cenama tih poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu, ali većina naših poljoprivrednih proizvođača još nema personalne računare, kompjutere, nema pristup internetu i dolaženje do informacija, a u krajnjem i na Zapadu, tamo gde je slobodno tržište i gde se tim putem mogu izveštavati, postoje vrlo jake asocijacije i udruženja poljoprivrednih proizvođača.
Prema tome, naša država mora i u tom smislu podsticati formiranje takvih asocijacija i udruženja. Podvlačim ponovo, da li će biti u formi novih zadruga, novih zadružnih i zadrugarskih odnosa ili će to biti u nekoj drugoj formi, ali jedino će to biti garant uz još veće podsticajne mere, uz još veća kreditna sredstva i subvencioniranja po hektaru obradive zemlje kada budemo došli u tu fazu.
Možemo unaprediti našu poljoprivredu proizvodnju, vratiti je na onaj nivo koji smo nekada imali i biti zemlja koja će u mnogo većem obimu nuditi poljoprivredne proizvode na svetskom tržištu, nego što je to bilo ove godine i ovih godina, tako da apelujem pre svega na predstavnike Vlade da što brže i intenzivnije pristupe donošenju onih zakona koji su bitni i značajni za našu zemlju, ne gledajući primarno na ono što nam sugeriše Brisel, Evropska ekonomska zajednica i neki drugi centri političke i ekonomske moći.
Treba da gledamo i naše društvene i narodne interese i da Vlada i te neke zakone koji su bitni i značajni za određene oblasti, a sada govorim o oblasti poljoprivrede, što pre pusti u proceduru, a iskreno se nadam da će to biti uskoro.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću objasniti suštinu mog amandmana i onoga za šta se zalaže Srpska radikalna stranka kada se radi o isplati zaostalih penzija zemljoradnicima.
Kao što ste mogli primetiti, polazište našeg zalaganja je upravo iskazani suficit u budžetu Republike Srbije u 2005. godini i pogotovu projektovani suficit u budžetu za 2006. godinu. Koliko se sećam, kada smo pravili budžet za 2006. i kada smo raspravljali o njemu, ovde za ovom govornicom od strane ministra finansija je izneto da se planira suficit od 39.560.212.000 dinara.
Ako je suficit realno projektovan i ako mislite da je realno to ostvarenje, onda stvarno ima osnova da se isplati dug najugroženijoj populaciji u ovoj našoj zemlji, a upravo su to staračka domaćinstva.
Znači zemljoradnici, dakle oni koji teško obrađuju svoje njive, jer ili nemaju mehanizaciju ili je ta mehanizacija stara maltene onoliko koliko su i oni stari, a pogotovo ako se uzme da je taj dug koji država ima prema zemljoradnicima, kako je ovde izneto, 20 milijardi dinara.
Ako predlažete da se tih 20 milijardi dinara isplaćuje tek od 2007. godine, pa do 2010. godine, a u ovoj godini smo imali inflaciju, neka bude i 18% ili 20%, koliko se zvanično operiše, i ako je projektovana inflacija za sledeću godinu, izneta ovde kod obrazlaganja budžeta, a projektovana inflacija za 2006. godinu je 9,3%, sa ovih 18 ili 20%, to je 25 ili 27% inflacije u ovoj i sledećoj godini, za toliko će se obezvrediti tih 20 milijardi dinara.
Znači, ako bi ostalo na tome što vi predlažete, zemljoradnici u 2007. godini neće imati, neće moći da dobiju u naredne tri godine, pa možda i četiri, 20 milijardi, već će 2007. godine biti manje od 15 milijardi. Da li smatrate da činite uslugu zemljoradnicima time što u suštini reprogramirate, kako je gospodin Krasić rekao, taj dug, a ne da realno želite da isplatite to i da stvarno pomognete tim zemljoradnicima koji žive na rubu egzistencije?
Prema tome, ima osnova apsolutno da se prihvati ono što mi predlažemo kao poslanička grupa, da se tim penzionerima, zemljoradnicima isplati penzija u ovoj godini, znači, taj dug da se isplati, a naš je argument da 94% tih penzionera prima najnižu penziju. Najniža penzija u ovoj državi je 25% prosečnog ličnog dohotka radnika. Ako uzmemo da je prosečni lični dohodak ovih meseci 17.800 dinara, najniža penzija je oko 4,5 hiljada dinara.
Da li mislite da stvarno neko sa 4,5 hiljada dinara u kući, tamo gde je jedan ili dvoje penzionera zemljoradnika sa 9.000 dinara, može preživeti? I, uostalom, kako će živeti te 2007. godine, koja će visina penzije biti; biće otprilike na ovom nivou kako predlažete, ovu isplatu mesec za mesec, da taj dug počne da se vraća od 2007. godine.
Mislim da nemate pošten odnos prema zemljoradnicima, prema onima koji su ovu državu održali ovih proteklih 15 godina. Ako ništa drugo, zemljoradnici svojim radom i angažovanjem nisu dozvolili da narod ove države gladuje prolazeći kroz inflaciju, kroz ratove, nego su marljivo radili i neki su u međuvremenu stekli pravo na penziju. Mislim da je pošteno da im se država oduži, pogotovu država koja već ostvaruje suficit, znači ima pozitivno poslovanje, postaje bogata, postaje država koja se ubraja u one koji imaju dobru ekonomiju, a sa druge strane, nije darežljiva prema svojim građanima.
Nerealno je projektovana i kamata kojom vi želite da ta sredstva kroz četiri godine uvećavate, od 8,5%.
Ako je već projektovana inflacija, prema vama, prema Vladi, 9,3% u 2006. godini, zašto niste bar u 2006. godini uvećali za projektovanu inflaciju, a ne 8,7, koliko ste predložili, ili 8,5? Zašto niste bar u 2006. godini, ako ste već projektovali inflaciju na 9,3, išli na 9,3? Svesno idete na umanjenje tih sredstava.
Isto tako je nerealno da 2008. godine treba da bude inflacija 4,5. Ne znam na čemu se temelji takva procena, kakvu ćete makroekonomsku politiku voditi da biste ostvarili tako nizak inflatorni rast u ovoj državi. Mislim da je nerealno i daj bože da ostanemo na jednocifrenoj i da ne prelazi 10%, a bila su strašna obećanja i zalaganja, kada smo ovde raspravljali o budžetu za 2005. godinu, da se neće probiti tih 10%; sada se to više ne spominje i niko se ne smatra odgovornim zašto je tolika inflacija u ovoj godini.
Želim da kažem da je pored ovog odnosa prema penzionerima zemljoradnicima, nažalost, i kroz vođenje agrarne politike Vlade, ova staračka populacija posebno pogođena, jer upravo ta staračka domaćinstva najmanje dobijaju podsticajnih mera, gde se, istina je, u protekle dve-tri godine u većem obimu izdvaja za poljoprivrednike, ali to opet dobijaju samo određeni ljudi.
Ta sredstva podeljena su u protekle dve godine u iznosu od 10 milijardi dinara. Javnost ove države nije saznala ko su ti ljudi koji su dobili ta sredstva, a deljeni su krediti od 5.000 do 200.000 evra. Voleo bih da bar za jednog ili pet zemljoradnika u ovoj državi Ministarstvo poljoprivrede i Vlada kažu – to su ti poljoprivrednici koji su dobili 100, 150 ili 200.000 evra, koji će za pet godina svojim radom i angažovanjem, kakav oni treba da imaju kapital i potencijal i koliku površinu zemlje, kakav stočni fond, kakvu mehanizaciju da bi za pet godina, a pogotovo tamo gde je grejs-period od godinu dana, da će vratiti za pet godina i da će ta sredstva dalje da se koriste.
Nažalost, saznanja su, i to je jasno rečeno i ministru poljoprivrede i indirektno predsedniku Vlade, da su ta sredstva u značajnom obimu dobijali opet ljudi koji pripadaju vladajućim strankama.
Bojim se da će ova agrarna politika i ovo što država čini i deli pare građana poljoprivrednicima propasti u značajnom obimu, kao što su propadali "zeleni planovi" i mnogi drugi potezi i investicije u poljoprivredi, jer nema nikakve transparentnosti. Drži se pod velom tajnosti, sa obrazloženjem da to nije u skladu sa bankarskim zakonima i propisima i da se ne može obelodaniti i reći ko su ti ljudi koji su dobijali tako enormne iznose kredita, i kako će oni, uostalom, vratiti.
Obaveza je bila, pre svega, Ministarstva poljoprivrede da posle pola godine od dodeljivanja podsticajnih sredstava izvrši proveru namenskog korišćenja tih sredstava.
Odbor za poljoprivredu je tražio informaciju na tu temu, da budemo informisani koja je provera napravljena i da li su utvrđene određene nepravilnosti. Tražili smo da formiramo jednu komisiju od tri člana i tražili smo od ministra da odaberemo ljude, a to nismo još realizovali ne greškom ministra, nego greškom nas poslanika iz Odbora za poljoprivredu. Budite sigurni, to ćemo uraditi i, ako ništa, kroz to informisati javnost.
Kroz vođenje agrarne politike ne vodi se računa o staračkim domaćinstvima. Oni teško mogu unapređivati poljoprivredu proizvodnju. Kroz projekat ruralnog unapređenja poljoprivrede finansiraju se, a to je dobro, mladi ljudi koji ostaju na poljoprivrednim gazdinstvima. To su poljoprivrednici do 40 godina i mi to pozdravljamo, treba da budu finansirani. U politici dugoročnog razvoja poljoprivrede, tj. strategiji razvoja poljoprivrede izneto je od strane Ministarstva poljoprivrede, i u krajnjem je Vlada to usvojila, da će postojati mnogo značajnija briga upravo o staračkim domaćinstvima.
Ovakvom politikom ne daju se dobri signali ni mladim ljudima da ostaju na selu, jer ako će njihova budućnost i perspektiva biti da će živeti od penzije od nekoliko hiljada dinara, onda će se mnogi zapitati da li treba da ostaju na poljoprivrednim gazdinstvima i da se bave poljoprivredom.
Svi smo svedoci da naša sela odumiru, čak i u žitnicama kakva je Vojvodina, ali i u Mačvi i Šumadiji, gde je sve veći broj staračkih domaćinstava. Ova država mora povesti veću brigu o tome da ostaje veći broj mladih ljudi na tom poljoprivrednom zemljištu i da se tu unapređuje poljoprivredna proizvodnja, proizvodnja hrane, pre svega, ali i da se od strane države pomognu ta staračka domaćinstva koja su na rubu egzistencije i jedva sastavljaju kraj s krajem.
Prema tome, zalagaćemo se da se promeni ovo što je predloženo ovim zakonom i da se prihvate amandmani Srpske radikalne stranke i da se učini napor da se u 2006. godini taj dug koji je stečen po osnovu penzija u proteklom periodu isplati zemljoradnicima, jer ima osnova za tako nešto. Ovim će valjda građani shvatiti laži koje su iznošene sa ove govornice da SRS opstruira donošenje ovih zakona, da ne bi, zaboga, penzioneri ili poljoprivrednici penzioneri dobili. Mislim da se kroz naše rasprave i diskusije mogu osvedočiti ko iznosi istinu, a ko neistinu.
Ako ministar finansija ode u Suboticu, u opštinu i kaže – vi prema zakonu imate pravo da dobijate kao transferna sredstva nekih 100 i nešto miliona dinara, dajem vam još 120 ili 150 miliona, kao da su to njegove pare, zašto onda nije tako darežljiv prema poljoprivrednim proizvođačima.
Takvu politiku ne podržavamo i ne možemo je nikada podržati, ona je na štetu ove države.
Razmislite dobro, vi koji treba da glasate i da podržite ovaj zakon, mislim da ima osnova da prihvatite naš predlog da se prihvate amandmani i da se taj dug prema poljoprivrednicima isplati u 2006. godini, po dinamici koju smo i predložili, a nikako da se prolongira do 2010. godine, a pogotovo da isplata počne od 2007. godine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izneo bih samo još jednu dopunu onoga što u toku rasprave o amandmanu koji sam podneo nisam rekao, a radi se o nedovoljnoj brizi ili nebrizi upravo o zemljoradnicima koji su pred penzijom ili su stekli pravo na penziju. Faktički, ta njihova zaslužena penzija, isplata te zaslužene penzije se prolongira, a znamo svi da ti ljudi izuzetno teško žive.
Vlada Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede imali su obavezu ove godine da donesu zakon o poljoprivrednom zemljištu, jer to je bilo prema projekciji Ministarstva za poljoprivredu u čvrstoj najavi, a tim zakonom upravo bi se značajno olakšao život i obrada poljoprivrednog zemljišta kojim raspolažu ta stara seoska domaćinstva. Predlogom ili nacrtom zakona o poljoprivrednom zemljištu daje se mogućnost davanja zemljišta u zakup.
Znamo da ta staračka domaćinstva izuzetno teško obrađuju svoju sopstvenu zemlju, ili je ne obrađuju, ili je nekvalitetno obrađuju ili daju kojekakvim mešetarima u najam za sitan novac, a predlogom zakona o poljoprivrednom zemljištu trebalo bi zakonski da se reguliše davanje zemljišta u zakup, čime bi se značajno, prvo, povećala površina obradivog zemljišta, a s druge strane obrađivalo i zemljište tih poljoprivrednih proizvođača.
Koristim ovu priliku kada raspravljamo o poljoprivrednim proizvođačima da podsetim pre svega ministra poljoprivrede, ali i Vladu na obavezu koju su svojim programom, i na kraju dugoročnom strategijom razvoja poljoprivrede, dali, da puste u proceduru i da u ovoj skupštini bude donet zakon o poljoprivrednom zemljištu. Time bi se značajno olakšao život upravo tih stari poljoprivrednih gazdinstava.
Smatrao sam da je radi javnosti, pre svega, i značaja teme o kojoj raspravljamo, bitno da ljudi znaju da ova vladajuća većina obećanja koja daje pre svega zemljoradnicima ne ispunjava ni blizu, a pogotovo dinamikom koju sami predlažu.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ako se slažete ja bih povezao amandman na član 35. i član 36. jer su povezani na neki način, pa ako se predsedavajući slaže da dam obrazloženje i za jedan i za drugi amandman, obzirom da gospoda ni Blažić, ni Momčilov nisu tu.
Suština amandmana na član 35. odnosi se na to da mi u SRS smatramo da tzv. državne institute, koji posluju sredstvima u državnoj svojini treba isključivo da osniva Republika i upravo gospodin Blažić je u amandmanu na član 35. predložio novi stav koji treba da glasi: "Republika može osnovati institut i na predlog autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave".
Smatramo da Republika upravo treba da bude osnivač instituta koji posluju sa sredstvima u državnoj svojini i da imaju takve institucije sve prerogative državnih institucija, što znači da takve institucije mogu konkurisati i za programe koji su definisani u članu 10. ovog zakona.
Ovako je nejasno u slučaju da se ipak ne prihvati ovaj amandman i da se da mogućnost osnivanja instituta autonomnim pokrajinama i lokalnim samoupravama, da li će to podrazumevati da upravo takvi osnovani instituti od strane pokrajina ili lokalnih samouprava mogu paritetno konkurisati za programe definisane u članu 10, kao što je recimo program obezbeđenja i održavanja naučno-istraživačke opreme i prostora za naučno-istraživački rad, ili program usavršavanja kadrova za naučno-istraživački rad i druge programe koji su definisani u članu 10, a za koje mogu svi instituti, faktički osnovani od strane Republike, konkurisati.
Smatramo da je bilo osnova da se prihvati ovaj amandman, jer upravo dajemo isključivo pravo i mogućnost Ministarstvu za nauku i Vladi da osniva institute koji će poslovati sredstvima u državnoj svojini i takvi instituti onda će moći da konkurišu za sve programe koji su definisani ovim članom.
U protivnom, ako se neće dozvoliti, onda možda imamo takvu situaciju da neko od tih istraživača budućih takvih instituta ili recimo od Vojvođanske akademije nauka, ako se neko drznuo da osnuje ponovo Vojvođansku akademiju, a znamo koja je struktura vlasti u Pokrajini u proteklom periodu.
Istina, ne daje se mogućnost finansiranja ove akademije ovim zakonom i to je dobro i to smo pozdravili, ali nemojte da se desi da se neki od tih akademika ili cela akademija sutra, neko od istraživača iz tih instituta, požali Savetu Evrope u Strazburu da su im uskraćena prava i da ova država vrši diskriminaciju određenih naučnih institucija ili određenih istraživača.
Upravo to je bila primarna naša motivacija da ovakvom amandmanskom izmenom članova 35. i 36. damo isključivo pravo predlagaču ovog zakona, a to su Ministarstvo za nauku i Vlada, da eventualno potrebu osnivanja instituta od strane pokrajine ili lokalne samouprave proceni upravo Ministarstvo, znači izvrši ocenu elaborata koji je neophodan da se prethodno prezentira, jer u elaboratu treba da stoji opravdanost osnivanja takvih institucija i onda svakako ako prođu sve ocene od elaborata preko akreditacije, da uđu u mrežu naučnih instituta.
Da li će to biti baš naučni ili će biti istraživačko-razvojni institut, to je opet opredeljenje tih koji će predlagati, ali osnova amandmanske izmene je da se isključivo pravo daje ministarstvu i Vladi da osniva institute koji će poslovati sredstvima u državnoj svojini.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što ću kratko diskutovati o članu koji je predložio Odbor i nadam se da će ga parlamentarna većina prihvatiti, a samim tim pogotovo mi je drago da je ovaj amandman prihvatio ministar, tako da su napravljene izmene u članu 70.
Obzirom da juče nisam mogao prisustvovati Odboru, obzirom da nisam član, a bio sam zauzet i drugim poslovima, u toku načelne rasprave sugerisao sam određenu izmenu u ovom članu vezanu pre svega za zvanje istraživač-saradnik.
Nažalost, u ovom amandmanu kojim se menja član 70. stoji otprilike isto što i u Predlogu zakona, da zvanje istraživač-saradnik može steći lice koje je upisalo doktorske, odnosno doktorske akademske studije, koje je prethodne nivoe studiranja završilo sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam, bavi se naučnoistraživačkim radom i ima objavljene recenzirane naučne radove.
Ovo je sve nesporno i sve može da stoji, ali ono što je bilo do sada osnovni kriterijum da neko lice bude birano u istraživača saradnika je njegova magistratura, odbranjeni magistarski rad.
U načelnoj raspravi sam sugerisao da ovde stoji da zvanje istraživač-saradnik može steći lice koje ima odbranjen magistarski rad, upisalo doktorske, odnosno doktorske akademske itd.
Imaćemo situaciju da lica koja su sada ovih dana magistrirala treba da čekaju svoj izbor od strane naučnog veća u zvanje istraživač-saradnik do onog momenta kada upišu ili konkurišu za doktorske studije, a to će biti tek na jesen sledeće godine, obzirom da je počela školska godina, a nažalost, iako većina fakulteta nije napravila programe doktorskih studija. Prosto, ukočićemo izboru u zvanje istraživač-saradnik lica koja su magistrirala do donošenje ovog zakona ili će magistrirati nakon donošenja, koji su već završili svoje magistarske teze i steći će zvanje magistra nauka, a normalno uvažavajući da ta lica moraju da imaju prosečnu ocenu iznad osam u toku magistarskih studija.
Ako postoji mogućnost tehničke redakcije i pod uslovom da se ministar slaže sa ovom mojom sugestijom, bio bih vrlo zadovoljan. Mislim da ćemo učiniti uslugu određenom broju lica koja su stekla zvanje magistra nauka u proteklom periodu i da će moći normalno ići u postupak izbora u zvanje istraživač-saradnik od strane svojih naučnih veća gde će raditi i gde će kao istraživači-saradnici konkurisati za projekte početkom sledeće godine, jer taj konkursni rok tj. nastavak istraživanja na nekim projektima će biti već početkom naredne godine.
Ako je ministar saglasan i ako postoji mogućnost tehničke redakcije, mislim da ovo što predlažem je apsolutno suvislo i od interesa za lica koja su magistrirala, a isto tako od interesa i za sve one koji će u narednom periodu završavati magistraturu. Hvala.

Dame i gospodo, dozvolite mi da u ime gospodina Paje Momčilova obrazložim amandman podnet na član 106. Gospodin Momčilov je predložio da se u članu 106. doda iza stava 2. novi stav 3. koji glasi: "Naučnoistraživačka organizacija koja je konkurisala za ostvarivanje predloženog programa odnosno projekta biće određena oda strane matičnog odbora." U međuvremenu, prvobitno predloženi amandman je imao ispravku, tako da u mesto nacionalnog saveta stoji matični odbor.
Suština ovog predloga je da se ovim članom 106. definiše pravo konkurisanja, tj. ostvarivanja onoga što je definisano članom 10, a to su programi od opšteg interesa. Normalno, Ministarstvo raspisuje konkurs, institucije koje su zainteresovane podnose svoje programe i projekte za ostvarivanje. Gospodin Momčilov je smatrao da ocenu podobnosti, ispunjenosti uslova i svega ostalog za ostvarivanje programa od opšteg interesa, utvrđenog u članu 10, treba da da matični odbor.
Upravo ovim predlogom zakona je precizirano da matični odbori imaju ključnu ulogu u oceni kako prijave na projekte, tako i izveštaja po projektima. Smatrao je da treba da se dopuni ili preciznije definiše ovaj član 106. Zato je predložio ovakav amandman.
Cenim da ima osnova da predlagač ovog zakona prihvati predlog izmene, tj. dopunu člana 106. upravo na temelju toga da se daje ili konkretizuje u suštini uloga i značaj matičnog odbora i kod ocenjivanja tih tzv. posebnih programa definisanim u članu 10. Predlogu zakona. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine, dame i gospodo narodni poslanici, ispred SRS ću dati jedan temeljniji osvrt na predloženi zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti i druge zakona koje danas razmatramo u okviru objedinjene rasprave.
Odmah na početku da zamerim predlagaču, a pogotovo vladajućoj većini u ovom parlamentu, što i ovaj put, kao i više puta do sada kada raspravljamo o važnim, bitnim i fundamentalnim zakonima za određene oblasti, predlažu objedinjenu raspravu.
Mislim da je bilo mesta, a i vremena, u krajnjem i potrebe, pre svega, ceneći da se ovaj zakon odnosi na naučnoistraživačke institucije i ljude koji se bave naučnoistraživačkim radom u ovoj državi, a priznaćete da su to i najobrazovaniji ljudi ove države, da je posebno trebalo razgovarati o zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti, eventualno o Predlogu zakona o inovacionoj delatnosti, a ne umanjujući značaj ova dva druga predloga, možda posebno o ta dva predloga.
No, u želji da se što pre završi rasprava, predložena je i ovaj put, kao i više puta do sada kada je razgovarano o fundamentalnim zakonima, objedinjena rasprava.
Mi, predstavnici SRS, protivimo se takvoj praksi, a da ne kažem da su izmene Poslovnika stvarno obesmislile rad i raspravu o važnim zakonima, u kakve ubrajam i ove zakone o kojima danas razgovaramo.
Pretpostavljam da kamere koje prate ovaj prenos mogu videti, što sigurno neće obradovati ljude koji se bave naučnoistraživačkim radom, da je ovoliki broj narodnih poslanika prisutan u skupštinskoj sali, i to pre svega iz vladajuće koalicije.
Mnogo je više ovde predstavnika opozicionih stranaka. No, to treba vi koji predstavljate vladajuću većinu u ovom parlamentu da se pozabavite tim problemom.
Vratio bih se na predloge zakona o kojima danas treba da raspravljamo. Najviše vremena ću utrošiti na Predlog zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, jer ga smatram veoma bitnim i značajnim za tako važnu društvenu delatnost kakav je naučnoistraživački rad.
Kroz ovu raspravu ću dati i kritički osvrt na određene predloge, a i poređenja sa postojećim zakonskim rešenjima kod nas, eventualno u svetu.
Prvo na šta bih ukazao u ovoj raspravi je upravo donošenje strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Mi smo do sada u proteklim godinama, pogotovo od stvaranja nove države, imali politiku naučnog i tehnološkog razvoja, koja je bila opredeljujući dokument za naučnoistraživački rad i projekte koje je finansiralo Ministarstvo na nauku i tehnologiju.
Mislim da je dobro da se donese strategija naučnog i tehnološkog razvoja za našu državu. Jedino što zameram predlagaču, ako ima nameru da ta strategija ima stvarno značaja i pogotovo kao obavezujući dokument i za narednu vlast ili narednu skupštinsku većinu, onda je trebalo možda razmišljati da se takva strategija usvoji u parlamentu.
Ovako, predlogom ovog zakona, predlaže se da Vlada donese strategiju, a onda je pogotovo nerazumljivo da je Vlada donese za rok od 10 godina.
Mislim da nema nikakvog osnova praviti strategiju razvoja naučnoistraživačkog rada koji treba da donese Vlada, koja vlada najviše četiri godine, može se mandat produžiti na naredne četiri godine, ali zakonima, a i Ustavom je omeđen taj mandat i svakako naredna neka vlada ne mora da prihvati strategiju koju je donela prethodna. Zato smo mi ispred poslaničke grupe predložili da se skrati rok trajanja strategije, da umesto 10 godina bude pet godina.
Ali i dalje smo na stanovištu da sve strategije koje se donose u ovoj državi, da bi imali jasnu utemeljenost, one treba da se donose konsenzusom svih poslanika u Skupštini i onda kao zakonski dokument imaju mnogo veću težinu.
Iako je strategija nešto što svakako u vremenu može i da se menja, ali ako se predlagač opredelio da to bude 10 godina, onda je planirao da pravi jednu dublju i temeljniju viziju za duži vremenski period.
Ono što je relativno dobro u ovom zakonu regulisano je postojanje programa naučnoistraživačkog rada od opšteg interesa za Republiku, i ovde je pobrojano nekih 14 tačaka, gde je obuhvaćeno sve ono što je manje-više i postojećim zakonom bilo određeno kao fundamentalno, što je Ministarstvo i finansiralo i u čemu je participiralo.
Jedino mi nije jasno zašto je Predlogom zakona dato da Ministarstvo, tj. ministar na predlog Nacionalnog saveta utvrđuje programe za osnovna istraživanja, program transfera znanja i tehnologije i podsticanja primene rezultata naučnoistraživačkog rada, program naučnoistraživačkog rada centra izvrsnosti i druge programe u skladu sa strategijom, a ne i druge programe koji su ovde pobrojani, koji su takođe važni.
Složićete se, program istraživanja u oblasti tehnološkog razvoja, program obezbeđenja i održavanja naučnoistraživačke opreme, prostora ili razvoja informatičkog društva, usavršavanje kadrova za naučno-istraživački rad itd, sve ove programe na predlog Nacionalnog saveta ministar i Ministarstvo trebalo je da prihvate, a ne izvlačiti samo ova tri programa, jer ne vidim da su baš izuzetno posebni.
Dalje, ono što smatram da je relativno dobro definisano i uređeno ovim predlogom, a što nije u celosti postojećim zakonom, to je obezbeđenje kvaliteta naučnoistraživačkog rada.
Predlogom ovog zakona daju se način i osnova obezbeđenja kvaliteta naučnoistraživačkog rada, i to pre svega kroz formiranje Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj, Odbora za akreditaciju naučnoistraživačkih organizacija, Komisije za sticanje naučnih zvanja, matičnih naučnih odbora, Zajednice instituta Srbije i na kraju je Ministarstvo stajalo kao šesto u ovom nizu faktora za obezbeđenje kvaliteta.
Mislim da bi Ministarstvo trebalo malo više da bude stavljeno, uvažavajući da treba da se izvrši i određena decentralizacija, ali Ministarstvo je ipak ključni državni organ koji po drugim zakonima odlučuje o mnogo čemu i ne vidim da Nacionalni savet za naučni i tehnološki razvoj treba da bude ispred Ministarstva, a pogotovo neke druge komisije. No, možda je to više tehnički samo ovako poređano, a da suštinski predlagač svoje mesto i funkciju vidi u višoj instanci.
Nešto što je novina u ovom zakonu je upravo Nacionalni savet koji se planira. Mi predstavnici SRS u principu se protivimo formiranju Nacionalnog saveta, jer smatramo ih na neki način paradržavnim institucijama, jer se i ovim, a i nekim drugim zakonima daju ingerencije tim savetima, upravo one koje treba da imaju ministarstva kao državni organi, a mislim da je i ovde u ovom slučaju upravo tako nešto učinjeno.
Ali, ono na šta bi pre svega hteo da ukažem, to je sastav koji je predložen od strane predlagača za Nacionalni savet, da to bude 19 članova, i to paritetno šest članova iz naučnih instituta, kao predstavnici Zajednice instituta Srbije.
Šta će biti sa onim institutima koji nisu u okviru Zajednice instituta, nisu se upisali u Zajednicu ili nisu ušli u sistem, ne mogu ni dati svoje predstavnike dok se ne akredituju, ispune uslove itd.
Zatim, šest predstavnika univerziteta i svakako ima mesta za predstavnike Srpske akademije nauka, Matice srpske i ono što mi zameramo iz SRS, to je predlog da se tri predstavnika daju iz Privredne komore Srbije.
Smatramo da je ipak ovo naučno telo, formirano pre svega od naučnoistraživačkih radnika i dovoljno je da bude jedan predstavnik privrede, tako da smo u tom smislu i dali amandman da se ovaj član izmeni i da bude samo jedan predstavnik Privredne komore, tako da ovaj savet umesto 19 ima 17 članova.
Ono što smatram da je recimo dato kao nadležnost Nacionalnog saveta, a mislim da je bliže Ministarstvu, to je davanje mišljenja o zakonima i propisima ili utvrđivanje mišljenja o zakonima i propisima iz oblasti naučnoistraživačke delatnosti.
Mislim da Ministarstvo pre svega treba da brine i o zakonima i o podzakonskim aktima, kao i o predlaganju strategije. Nacionalni savet treba da bude taj predlagač Ministarstvu. No, možemo se razlikovati u viđenjima.
Ono što smatram da može biti nadležnost, to je da donosi akte o postupku i načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata, imenuje i razrešava članove komisije za sticanje naučnih zvanja itd.
Znači, mi ono što su date kao ingerencije ovom savetu podržavamo, ali u principu treba jasnije samo definisati šta je isključiva nadležnost ili šta trba da bude isključiva nadležnost Ministarstva, a šta eventualnog jednog stručnog i naučnog tela, koje treba da sačinjava predloge neke globalne politike naučnoistraživačkog rada.
Ono što smatramo da ima osnova da se prihvati, to je formiranje odbora za akreditaciju ili akreditacija naučnoistraživačkih institucija.
Mislim da će to značajno uozbiljiti pre svega naučne institute, koji su u proteklom periodu malo posvećivali pažnju i svojoj ukupnoj naučnoj kompetenciji i naučnoj kompetentnosti istraživača, i pogotovo izborima u zvanja svojih saradnika.
Lično imam saznanja, a pretpostavljam i vi, da u nekim institutima nisu obavljeni izbori u zvanje duži vremenski period ili da su vrlo niski indeksi kompetentnosti istraživača, pa samim tim i institucije, da jednostavno neki instituti nisu godinama bili koordinatori i nosioci projekata, jednostavno nisu imali kompetentne ljude da predlože projekte i da budu prihvaćeni od ministarstva, tako da će se akreditacijom svakako taj posao uozbiljiti.
Rukovodstvo instituta i naučno veće kao stručni organ, na kraju svi istraživači moraju povesti brigu da ispune uslove akreditacije. To će dalje omogućiti upis u registar, njihovo kvalifikovanje i vođenje kao ozbiljne naučnoistraživačke ustanove. To je nešto što svakako može da se prihvati.
Sledeće na šta želim da se osvrnem to je komisija za sticanje naučnih zvanja. Tu smo komisiju imali i do sada i ona je dala svoje pozitivne rezultate. Ministarstvo je možda poslednjih 10 godina imalo utvrđene kriterijume za izbor u naučna zvanja, znači koliki indeks kompetentnosti treba jedan istraživač da ispuni, i to iz tih tzv. tvrdih koeficijenata, kako smo ih znali krstiti, i onih drugih, koliko je svaki istraživač morao imati objavljenih radova u međunarodnim časopisima, na međunarodnim skupovima, koji su upravo davali taj jači indeks kompetentnosti, i na kraju koliko tih indeksa kompetentnosti mora da ispuni naučni saradnik, koliko viši naučnih saradnika ili naučni savetnik. Za razliku od toga univerziteti takve kriterijume nisu imali.
Dobro je što je ova komisija ostala i pogotovo što će u svom radu imati olakšanja u oceni ispunjenosti uslova i potvrđivanju krajnjeg izbora kandidata u naučno zvanje, jer će imati prethodno mišljenje naučnog veća instituta i odbora.
Do sada komisija je radila tako što je direktno naučno veće instituta prosleđivalo dokumentaciju komisiji, koja je bila prilično heterogena, ali opet na temelju jasnih kriterijuma manje-više je bila uvek objektivna i tamo gde su poštovani relevantni faktori potvrđivala je ta zvanja. Tu mora uspostaviti jasna koordinacija između matičnih odbora i komisije za sticanje naučnih zvanja.
Ako je prethodno prošao filter matičnog odbora i prihvaćen izveštaj naučnog veća, onda bi faktički trebalo da verifikuje, da se ne dešava da ona u trećoj instanci odbije i vraća postupak unazad. Mislim da se tako nešto neće uraditi, nego da će u ovoj komisiji biti kompetentni i odgovorni ljudi koji će voditi računa o tome i pošteno vrednovati rezultate naučnoistraživačkog rada, onako kako treba.
Zajednica instituta, planira se njeno formiranje. Mislim da je postojeći zakon davao takvu mogućnost, jer je i do sada sačinjavan registar instituta. Ovde se još jasnije precizira šta ta zajednica čini.
Ona čak može da ima status pravnog lica, a suština predloga je da više srodnih instituta koristi opremu ili vrši nabavku opreme, zatim koristi laboratorijski prostor itd. Znači, zajednički učestvuje na projektima, daje veći kvalitet u naučnoistraživačkom radu i mislim da je to nešto što je dobro koncipirano i nadam se da će se to tako i ostvariti.
Već sam rekao, na kraju kao poslednji faktor u ovim činiocima ocene kvaliteta je Ministarstvo, sa svega nekih devet ključnih tačaka. Mislim da je ovde trebalo još nešto dopisati od onoga što je stavljeno u nadležnost Nacionalnog saveta.
Organizacije koja obavljaju naučnoistraživačku delatnost, to su Srpska akademija nauka i umetnosti, Matica srpska, naučnoistraživačke organizacije i to pre svega instituti, visokoškolske ustanove. Dobro je da Srpska akademija nauka i umetnosti, kao i Matica srpska, imaju mesto u ovom zakonu i nadam se mnogo ozbiljnije i temeljnije da će biti finansirane nego u prethodnim periodima. Matica srpska pogotovo je bila zapostavljena, obzirom da je dislocirana van Beograda, u Novom Sadu. Lično znam koliko su teških godina i problema imali. Mislim da o takvim institucijama Ministarstvo za nauku treba da povede računa i treba da ih na pravi način finansira.
Obzirom da mi je vreme isteklo nastaviću u daljoj raspravi o onome što nisam rekao kroz analizu ovog zakona, tako da se predsedavajućem zahvaljujem na ovom malom prekoračenju.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovani saradnici Ministarstva za nauku, nastaviću tamo gde sam stao u odnosu na moju prethodnu raspravu.
Ono o čemu sam hteo govoriti pre svega su institucije koje obavljaju naučnoistraživačku delatnost, a to su pre svega institucije od nacionalnog značaja, SANU i Matica srpska. Svakako izuzetno cenim da ovde nije stavljena i vojvođanska akademija nauka. Mislim da i ne treba da bude tu. Upravo ove dve institucije treba da budu institucije nacionalnog značaja u Republici Srbiji.
Što se tiče instituta, kao institucija koje su nosioci naučnoistraživačkog rada, vi dajete mogućnost da ti instituti budu registrovani kao ustanove, i to - da osnivači budu Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava.
Mi iz SRS se zalažemo za sve institucije koje se vode kao državne, koje koriste sredstva u državnoj svojini, i osnivač treba da bude Republika Srbija. Stvarno ne vidimo potrebu da te tzv. državne institute osniva AP, pogotovo lokalna samouprava, je l' ne znam, pre svega odakle bi obezbedila budžet i potrebna sredstva za osnivanje jednog istraživačko-razvojnog instituta, ne mora biti to naučni institut, nego istraživačko-razvojni institut, koja bi to potreba bila i koja su sredstva potrebna da se takav jedan institut osnuje od strane lokalne samouprave.
Svakako podržavamo da institut može biti osnovan i kao privredno društvo, znači da može raspolagati sredstvima po Zakonu o privrednim društvima, što u suštini podrazumeva da je to akcionarsko ili privatno, i sa te strane je u redu. Mi smo dali jedan amandman i na ovakav predlog, jer upravo smatramo da će to uvažiti, da instituti koji raspolažu sredstvima u državnoj svojini, treba Republika da bude osnivač, znači da budu tzv. republički instituti.
Dalje, izvršena je kategorizacija instituta, što je takođe dobro, upravo da bi se napravila razlika u oblicima istraživanja, tako da se definišu naučni instituti, čija pretežna delatnost su tzv. osnovna istraživanja i primenjena istraživanja i istraživačko-razvojni institut, opet čija su pretežna delatnost primenjena i razvojna istraživanja.
Što se tiče naučnih instituta, u odnosu na postojeći zakona pooštreni su kriterijumi. Prema postojećem zakonu, da bi se institucija osnovala i registrovala kao naučni institut mora da ima minimum 15 istraživača u stalnom radnom odnosu, i to deset dr nauka i pet magistara ili sa višim naučnim zvanjem. Prema Predlogu ovog zakona, naučni institut mora da ima minimum 20 istraživača, i od toga deset doktora nauka, a deset istraživača saradnika ili sa višim tj. naučnim zvanjem.
Mi, kao poslanička grupa SRS, podrazumevamo te zaoštrene kriterijume i čak smo predložili jedan amandman gde smatramo da naučni institut, da bi se registrovao, od ovih deset doktora nauka mora imati i tri, barem tri viša naučna saradnika, znači, lica sa zvanjem višeg naučnog saradnika, jer smatramo da neko ko preferira da bude naučni institut i da učestvuje u ovim osnovnim i primenjenim istraživanjima, mora imati kompetentne istraživače.
Mi smo išli do nivoa naučnog savetnika, smatrajući da bi možda bilo prestrogo, ali mislimo da taj minimum od tri i više naučnih saradnika može da se prihvati, pa da je svaka ozbiljnija naučnoistraživačka ustanova, koja egzistira bar 15 ili 20 godina, mogla da izabere ili da ima tri doktora nauka sa zvanjem višeg naučnog saradnika.
Takođe, što se tiče istraživačko-razvojnih instituta, podržavamo utvrđeni kriterijum da takva institucija mora imati minimum 12 istraživača u kompetentnim zvaničnim zvanjima za oblast kojim se institut bavi, a od toga sedam doktora nauka i pet istraživača saradnika ili doktora nauka.
Ovde smo mi kao poslanička grupa predložili amandman koji podrazumeva da upravo i ovakvi istraživačko-razvojni instituti, od ovih minimum sedam doktora nauka, moraju barem jednog imati više naučnog saradnika.
Znači, da to bude neki kriterijum za ispunjenje uslova, normalno, pored ispunjenja uslova akreditacije i programa naučnoistraživačkog rada i svega onoga što je definisano određenim članovima ovog predloga zakona.
Ono što takođe mislim da je dobro, što je definisano ovim zakonom, to je upotreba i korišćenje naziva instituta. Mislim da smo tu imali jedno veliko šarenilo, čak i zloupotrebu korišćenja naziva naučnog instituta, jer neki su prosto sebe tako krstili, iako možda imaju jednog ili dva doktora nauka, čak negde ni toliko, tako da je važno zakonom zaštititi ime naučnog instituta i da to ime mogu koristiti samo oni koji ispunjavaju zakonom propisane uslove.
Isto tako, dobro je da je definisano učešće instituta u visokom obrazovanju, ali moram da izrazim sa ovog mesta žaljenje, obzirom da sam učestvovao u raspravi oko donošenja Zakona o visokom obrazovanju, gde tada nije bilo razumevanja od strane ministra za visoko obrazovanje, da se na jedan bolji i pošteniji način reguliše odnos i učešće naučnoistraživačkih radnika iz instituta u obrazovnom procesu.
Ovim zakonom se predlaže ekvivalencija naučnih i nastavnih zvanja i takođe daje se mogućnost učešća u obrazovnom procesu istraživača sa naučnim zvanjima. Jedino što je moj istovremeni predlog Ministarstvu za nauku, a to je da se učini predlog izmene Zakona o visokom obrazovanju, da odrednice koje su tamo definisale učešće naučnoistraživačkih radnika u obrazovnom procesu, a tamo je samo regulisano da istraživači iz naučnih instituta mogu učestvovati u diplomskim, akademskim studijama, magistarskim studijama, i doktorskim studijama, a da faktički ne mogu biti učesnici u osnovnim studijama.
To mislim da nije u redu, jer neki istraživači u nekim institutima su vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti i barem iz te oblasti u delu obrazovnog procesa mislim da mogu meritorno i paritetno učestvovati u izvođenju te nastave. Tako da vas molim, ako je moguće u narednom periodu da se izvrši usaglašavanje sa Ministarstvom prosvete i da se u tom smislu učini predlog izmene Zakona. Nažalost, u postupku donošenja tog zakona, ministar nije imao razumevanja za naše predloge koje smo upravo dali ispred poslaničke grupe SRS.
Mislim da je dobro regulisana ovim zakonom privatizacija instituta. Mislim da je važno da stoji da institutima od državnog interesa ne može biti promenjeno vlasništvo iznad 51%, a isto tako i svi drugi danas državni instituti u proces privatizacije ići će po programu Vlade i po posebnoj odluci Vlade, što mislim da je dobro i da će sprečiti stihijnost u tom poslu ili razna mešetarenja i manipulacije, kakve su nažalost u zemljama u susedstvu učinjene upravo u procesu tranzicije, gde su mnogi kvalitetni instituti jednostavno ugašeni ili privatizovani i promenjena im je namena.
Ovde je Ministarstvo dobro osmislilo politiku transformacije današnjih državnih instituta, što znači da će ta privatizacija ići po posebnom programu i po odluci Vlade, a pogotovu je važno da oni instituti koji su, da kažem, od nacionalnog značaja, u suštini ne mogu biti privatizovani iznad 50% svoje vrednosti.
Što se tiče dalje organa instituta, svakako jedan od najvažnijih je naučno veće koje je stručni organ. Ovde se daje jedno rešenje za razliku od postojećeg zakona, gde u postojećem zakonu stoji da - naučni institut mora imati naučno veće sa 15 članova, a ovde se utvrđuje minimalan broj članova naučnog veća od sedam, a u isto vreme se ne definiše u kom naučnom zvanju treba da bude tih sedam članova naučnog veća, daje se minimalan broj sedam.
Ovde želim da iskažem svoju primedbu. Mislim da je trebalo odrediti da naučno veće u naučnim institutima ima veći broj članova, možda zadržati postojeći broj koji je bio u postojećem zakonu, i da minimum sedam ili osam članova tog naučnog veća bude sa najvišim naučnim zvanjem, a to je naučni savetnik.
Istina, ovde u članu 58. daje se mogućnost da u slučaju da naučno veće nema dovoljan broj naučnoistraživačkih radnika da može u postupku utvrđivanja predloga za sticanje naučnog zvanja uključiti istraživače iz drugih naučnih instituta.
Ovde se ne daje mogućnost, što je bilo po postojećem zakonu, da se mogu uključiti i lica sa nastavnim zvanjima, jer do sada u naučna veća nekih instituta mogli su biti izabrani i uključeni pre svega vanredni i redovni profesori sa fakulteta.
Ovakvim rešenjem vi ovde sprečavate takvu mogućnost, nego isključivo uključenje samo naučnoistraživačkih radnika iz instituta, a mislim da to nije dobro, jer na taj način se donekle diskvalifikuju lica sa nastavnim zvanjima visokoobrazovnih institucija da mogu biti članovi naučnih veća naučnih instituta.
Obzirom, koliko mi je poznato, da nije amandmanom ovde intervenisano, moj je predlog možda na Odboru da se razmotri takva mogućnost i da Odbor da ili vi kao predlagači, ako smatrate da je ova sugestija na mestu, da se izvrši korekcija ovde u članu 58.
Ono što je novo u predlogu u odnosu na postojeći zakon to je formiranje centra izvrsnosti, s tim da smo mi ispred poslaničke grupe dali drugačiju formulaciju.
Predlagač dr Blažić je smatrao da ovo što ste vi definisali kao centar izvrsnosti trebalo bi da bude centar izuzetnih vrednosti. Suština je da se mogu formirati takvi centri od strane instituta ili visokoškolskih ustanova, čiji su rezultati naučnoistraživačkog rada ocenjeni kao vrhunski i imaju međunarodna priznanja.
Mislim da je to dobro, jedino ono što je moja primedba i što ovde nije definisano, najverovatnije će nekim podzakonskim aktom ili aktom Nacionalnog saveta biti bliže određeno šta će biti kriterijum za utvrđivanje centra, tj. ispunjavanje uslova centra izvrsnosti iliti, ako se prihvati naš predlog - centra izuzetnih vrednosti. Moja sugestija je da se o tome povede računa i da ne bude tu određenih subjektivnosti, nego da takav kvalifikativ zasluže samo stvarno izuzetno vredne naučnoistraživačke institucije koje su ostvarile vrhunske rezultate.
Dobro je da se uvede vođenje evidencije registra naučnoistraživačkih ustanova i vođenje evidencije registra naučnoistraživačkih radnika. Te evidencije, pre svega naučnoistraživačkih radnika, mislim da moraju biti sa jasno definisanim indeksima kompetentnosti, sa obnovom svake godine i da svake godine Ministarstvo dobija informacije koji indeks kompetentnosti je istraživač u određenoj instituciji ostvario.
Kod cene angažovanja i učešća takvih istraživača u projektima se tačno zna, tj. da vi u vašim bazama imate podatke o tome i da ne može tu biti manipulacija. Znamo da je tu bilo manipulacija, da su nekim istraživačima stavljani neki indeksi kompetentnosti koje objektivno nisu ispunjavali.
Izbori u istraživačka zvanja i ekvivalencija istraživačkih zvanja je na sličan način regulisana kao i po postojećem zakonu. Znači, pokretanje postupka ide od kandidata ili od naučnoistraživačke institucije prema naučnom veću, propisan je tačno i tajming u kom vremenu to treba da se uradi.
To je u redu, upravo da se ne bi dešavalo da neki kandidati čekaju po pola ili godinu dana da se obave izbori u naučno zvanje, nego je jasno propisano u kom vremenu članovi Komisije, koji su određeni od strane naučnog veća, treba da napišu referat, koliko vremena treba da taj referat dođe na uvid javnosti i kada treba odluku o ispunjenosti uslova za izbor u naučno zvanje naučno veće da donese.
Ono što jedino želim kao primedbu da stavim, to je u članu 40, gde se definiše šta sve istraživač saradnik treba da ispuni. To je član 70. stav 4, gde stoji da zvanje istraživač saradnik može steći lice koje je upisalo doktorske, odnosno doktorske akademske studije i koje je na prethodnom nivou studije završilo sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam, a bavi se naučnoistraživačkim radom.
Ovde je ispušteno da istraživač saradnik je magistar. Mislim da je to trebalo da stoji, jer i do sada to je bio osnovni kriterijum kada je neko bio biran u istraživača saradnika da ima zvanje magistra, završenu magistraturu i odbranjen magistarski rad. To je ovde ispušteno.
Jeste, prema novom Zakonu o univerzitetu, završene akademske diplomske studije, ali mislim za one koji stiču naučna zvanja treba da stoji da je osnov ispunjenosti upravo zvanje magistra.
Ono na šta još želim da ukažem, to je finansiranje naučnoistraživačke delatnosti. Do sada je bilo uglavnom finansiranje preko projekata, tzv. projektno finansiranje, i ono i dalje ostaje kao najznačajniji oblik finansiranja. Čak se daje mogućnost finansiranja i pomoćnog osoblja, kao i materijalnih troškova tekućeg investicionog održavanja i održavanja naučnoistraživačke infrastrukture.
Međutim, ako će kroz projektno finansiranje biti isključeno finansiranje tzv. režijskih troškova, onda ovo što predlažete kao finansiranje plata pomoćnog osoblja neće ništa pomoći institutima. Mislim da će ih dovesti u goru situaciju i zato vas molim da povedete računa o tome.
Jer, jedna petina plata pomoćnog osoblja u odnosu na ukupan broj istraživača, ako je to minimum 20, to je četiri radnika kao pomoćno osoblje, gde su i tehnički saradnici i čistačice i sve ostalo, i mislim da je krajnje malo i jednostavno neće biti ta sredstva ni od kakvog značaja, ako se kod finansiranja kroz projekte ne budu finansirali, pored direktnih materijalnih troškova, i delom režijski troškovi koji su podrazumevali finansiranje tehničkog osoblja.
Svakako, ono što još samo želim, a opominju me na probijanje vremena, vezano za finansiranje je moja ocena ukupnih sredstava koja su i ove godine i prethodnih godina u budžetu Republike Srbije odvajana za naučnoistraživački rad. Mislim da ni ova vlada, kao ni ona prethodna, nema dobar odnos prema naučnoistraživačkom radu. Sredstva koja su izdvojena u budžetu ove godine su na nivou četiri milijarde 600 miliona, a ukupna na nivou Ministarstva, zajedno sa platama onih koji rade tamo, to je 5 milijardi i 600 miliona.
Mislim da je to nedovoljan iznos. Možete proveriti, gledao sam u Predlogu budžeta – 4.605.000.000, to je nedovoljna suma sredstava za finansiranje projekata, za inoviranje i nabavku nove naučnoistraživačke opreme, za školovanje mladih kadrova u nauci.
Molim da se o tome povede računa, pogotovo kod rebalansa budžeta, gde se redovno skida i sa stavki Ministarstva, da se izborite da se ta sredstva barem ne umanjuju, a svakako poštujući ovde i predloge drugih kolega, ova država bi trebalo značajno veća sredstva da izdvaja za naučnoistraživački rad, ne na nivou 0,26 posto bruto nacionalnog dohotka. Pošto me opominju, završiću izlaganje, nastaviće moje kolege o tome, ali mislim da sam suštinu stvari koje sam želo da kažem rekao.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako nakon povlačenja iz procedure zakona o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije, a i prihvatanjem donekle modifikovanog amandmana koji sam podneo još kod prethodne rasprave o ovom zakonu.
Znači modifikovanog amandmana koji je usvojen od strane Odbora i Vlade, a koji je podneo gospodin Petrović, bilo je osnova da možda ja i povučem ovaj amandman.
Međutim, smatrao sam da to ipak ne bi bilo u redu, jer će naša stručna veterinarska javnost biti najmerodavniji sud i proceniti koji je amandman bolji i da li je Vlada trebalo da prihvati amandman koji sam podneo kod prvobitne rasprave, a i ponovo kod ove ponovljene rasprave o zakonu o veterinarstvu, ili pak amandman koji je Vlada prihvatila, a koji je podnet od strane gospodina Petrovića.
Suština amandmana koji sam podneo, da bude definisan kao poseban član 164a, jeste da Vlada u postupku privatizacije javne veterinarske službe donese prethodno program po kome će se vršiti privatizacija, jer smatram, a to u krajnjem i struka smatra, da Vlada treba da ima konkretan program privatizacije službe koja je do sada bila državna i koja za narednih godinu dana treba da se privatizuje.
S obzirom na činjenicu da postoji ustavna obaveza da se obezbedi zdravstvena zaštita životinja na celom području Republike Srbije, nužno je da u postupku privatizacije te državne službe postoji jedan konkretan program koji će podrazumevati da se ta služba prvo privatizuje, da ostane u rukama veterinarskih subjekata.
Suština je u tome da tu službu ne kupe neka lica ili neke firme koje su potpuno van veterinarske struke i veterinarske delatnosti, jer iako je ova služba poslednjih 14 godina bila javna služba, u suštini ona je od države dobijala samo deo sredstava kroz sprovođenje programa mera, a veći deo prihoda veterinarske stanice i druge javne veterinarske ustanove su ostvarivale na tržištu sopstvenim prihodima.
I od tih ostvarenih prihoda i ostvarene dobiti ulagali su u osnovna sredstva za rad, opremanje i u objekte, tako da bi apsolutno bilo pošteno da kod privatizacije tu službu privatizuju i u vlasništvo uzmu oni koji su je podizali, ulagali i proveli radni vek u toj službi.
Suština amandmana koji je predložio gospodin Petrović podrazumeva da Vlada treba da donese odluku. Mislim da nije sporno da Vlada prethodno treba da donese odluku da se privatizuje jedna državna služba.
Jer, državna služba ne može ni krenuti u privatizaciju ako Vlada kao izvršni organ ovog parlamenta ne donese odluku da se ta služba privatizuje, ali ništa dalje ne stoji šta se podrazumeva nakon donošenja te odluke.
To je suštinska razlika između amandmana koji sam ja podneo, gde predlažem da Vlada izradi program privatizacije, i onoga što je prihvaćeno kao amandman i što će ući u ovaj predlog zakona – da Vlada samo donosi odluku.
Po meni, a i po većini ljudi iz struke, podrazumeva se da Vlada svakako mora doneti odluku u narednih godinu dana da se uđe u postupak privatizacije.
Kako će se ta privatizacija obaviti, po kom modelu, da li će to biti tenderska, da li će to biti aukcijska prodaja i kako će se prodavati, to služba u odnosu na predlog ovog amandmana koji će biti usvojen i koji će stajati u zakonu ne može imati viziju i ne može pretpostaviti.
Iskreno izražavam bojazan da u postupku privatizacije, kada se bude krenulo u njenu realizaciju, može biti takvih privatizacija da će neke javne veterinarske ustanove, da li će to biti veterinarske stanice ili veterinarski instituti, otići u ruke ljudima koji nisu iz veterinarske struke, a radi se ipak o jednoj značajnoj delatnosti i struci i ponovo podvlačim i obavezu države da obezbedi na celom području zdravstvenu zaštitu životinja.
Izražavam žaljenje što predlagač ovog zakona, odnosno Ministarstvo poljoprivrede i Vlada Republike Srbije nisu prihvatili predlog mog amandmana, iako, podvlačim ponovo, posle povlačenja zakona o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije u najmanju ruku ovaj amandman koji sam predložio morao bi se preraditi, jer sam ja ovde stavio da u postupak privatizacije uđu oni instituti koji su bili izvan sistema državnih instituta po ovom predlogu zakona o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije.
Ali, dobro je i da nešto stoji u ovom zakonu, što podrazumeva oblik i način privatizacije, nego kako je u suštini Predlogom zakona od strane predlagača dato da na tu temu, da tako kažem, odnosno da za taj postupak nije ništa učinjeno.
Tako da je mala korekcija napravljena ovim amandmanom koji je sada definitivno prihvaćen od strane predlagača, ali to će i dalje kod javne veterinarske službe izazivati strah i sumnjičavost sve do onog momenta dok se ne uđe u proces privatizacije, a možda će i moje lične sumnje biti odgonetnute, i možda su i neosnovane u krajnjem.
Sve ovo što sam činio i što govorim za ovom govornicom je bilo upravo na temelju zahteva struke iskazanih u procesu javne rasprave o Predlogu zakona i na raznim naučnim i stručnim skupovima gde se raspravljalo o predlogu zakona iz oblasti veterinarstva.
Smatrao sam da treba da obrazložim predlog ovog amandmana, iako bi on ovakav, u ovoj formi, morao pretrpeti izmene, s obzirom na povlačenje ovog prethodnog zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 38. Predloga zakona o veterinarstvu. Amandman se odnosi na poslove koje veterinarska komora treba da obavlja.
S obzirom da je komora udruženje ili institucija svih veterinara koji rade u veterinarskoj struci, između ostalih poslova koje komora treba da obavlja Predlogom zakona predviđeno je da komora treba da predlaže cene veterinarskih usluga.
Suština amandmana koji sam podneo podrazumeva da veterinarska komora utvrđuje najniže cene veterinarskih usluga i da predlaže cene veterinarskih usluga koje će obavljati i veterinarske službe i veterinarske stanice i laboratorijskih ispitivanja koja će obavljati takođe specijalističke veterinarske ustanove iz okvira programa mera zdravstvene zaštite životinja.
Smatram da je bilo apsolutno osnova da se prihvati ovakav jedan amandman, jer komora, po Predlogu zakona, ima pravo da utvrđuje cene veterinarskih usluga, ali svakako zahtev veterinarske struke je bio da komora utvrđuje najniže cene veterinarskih usluga, jer te usluge ne mogu biti sa istom cenom na celom području Republike Srbije.
Upravo to potvrđuje obrazloženje koje je dao predlagač zbog čega je odbio taj amandman, jer stoji da se amandman ne prihvata iz razloga što je obavljanje veterinarskih delatnosti obavljanje delatnosti na tržištu, gde cene određuje ponuda i tražnja, odnosno kvalitet usluge, te kroz predlaganje cene veterinarskih usluga komora ima mogućnost da utiče na visinu istih.
Mi smo do sada imali situaciju da je upravo Veterinarska komora, koja inače postoji kao organ veterinarske struke po postojećem zakonu, utvrđivala jedinstven cenovnik svih veterinarskih usluga, koje su bile na neki način obavezujuće za sve veterinarske stanice.
Pokazalo se da to nije dobro, upravo iz razloga što neke stanice mogu da pruže veći kvalitet usluga, bolje su opremljene, imaju rendgen, rendgenološku službu, hematološke i biohemijske laboratorije, hirurške ordinacije; samim tim, takve veterinarske stanice kvalifikuje mogućnost i veće cene usluga; u krajnjem, imaju i veći broj izvršilaca i treba prosto da zarade za sve te koji rade u veterinarskoj stanici.
Iz tih razloga struka je predlagala da Komora ima ovlašćenja da predlaže najnižu cenu, a upravo ti tržišni uslovi i konkurencija pružanja usluga da određuju krajnju visinu cena. Normalno, korisnik usluge u skladu sa tim će se opredeliti da li će ići za kvalitetnu uslugu ili će ići kod nekoga ko može onu osnovnu uslugu da pruži, samo medikamentozno lečenje, a da ne može veći kvalitet usluge pružiti.
Drugi deo amandmana koji sam podneo odnosi se na pravo Veterinarske komore da bude partner Ministarstvu poljoprivrede kod utvrđivanja cene usluga koje veterinarska služba obavlja kroz sprovođenje programa mera zdravstvene zaštite životinja, a to je pre svega vađenje krvi za dijagnostička ispitivanja i vršenje tuberkulinizacije, testa na tuberkulozu.
Uglavnom su to bili poslovi koje je obavljala veterinarska služba; veterinari iz veterinarskih stanica i veterinarskih ambulanti su te poslove radili iz okvira programa mera, a drugi, dijagnostički deo ili laboratorijsko ispitivanje su radili specijalistički veterinarski instituti i ova dva veterinarska naučna instituta.
Smatrao sam, a to je i mišljenje kolega koji rade na sprovođenju programa mera, koji inače država iz budžeta finansira, da Komora treba da ima partnerski odnos sa Ministarstvom i Vladom upravo kod određivanja tih cena i pravljenja budžeta za svaku poslovnu godinu.
Da se prethodno s jeseni dogovore cene tih ispitivanja i da se na osnovu toga postigne konsenzus i da se na kvalitetan način sprovede program mera zdravstvene zaštite životinja.
Zato je po meni neprihvatljivo obrazloženje koje je dato od strane Vlade da u pogledu formiranja cena po programu mera koji će se finansirati iz budžeta ne postoji opravdanost da za tu vrstu usluga cene formira Komora, već odgovornost za visinu i način korišćenja ovih sredstava pada na teret Ministarstva. Amandmanom nije ni traženo da komora formira te cene, nego samo da bude partner u utvrđivanju tih cena sa Ministarstvom.
Ja sada pitam i Ministarstvo i ministra, nažalost, nema je, ni nje ni kolege Krnjajića, kao direktora Uprave, ali pitam sa ove govornice i njih i Vladu šta će se desiti kada se donese program mera, kada bude kompletno privatna veterinarska služba, veterinarske stanice, a veterinari procene da je ta cena koju je država u budžetu odredila i koju je Ministarstvo odredilo za sprovođenje programa mera za njih neprofitabilna i da neće da rade taj deo posla. Ko će to raditi?
Danas mogu tako da se ponašaju Ministarstvo i Vlada, dok još imamo javnu ili državnu službu, ali za godinu dana, kada će se privatizovati kompletno javna veterinarska služba, veterinarske stanice, gde će državne biti samo na područjima i opštinama gde neće biti interes privatnika da otvaraju veterinarske stanice, pitam šta može da se desi u takvoj situaciji ako te službe nisu zadovoljne cenom koju nudi Ministarstvo za sprovođenje programa mera.
Isto tako, specijalistički instituti; no, nažalost, oni će još izvesni broj godina sigurno ostati državni; neki će najverovatnije biti duži vremenski period državni, oni se mogu naterati da rade to, ali biće problem ko će materijal uzeti od tih životinja koje treba da budu podvrgnute dijagnostičkim ispitivanjima iz okvira programa mera zdravstvene zaštite.
Prema tome, veterinarska komora, kao organ i telo veterinara, koje treba da štiti interes veterinara, apsolutno treba da ima pravo i mogućnost partnerskog odnosa sa Ministarstvom i Vladom upravo kod utvrđivanja cena usluga koje treba da rade za državu.
U protivnom, ako tu ne bude konsenzusa i ta služba bude nezadovoljna cenom, može da postoji takva opasnost i mogućnost da se ne može realizovati jedan državni program.
Mislim da je bilo osnova da se prihvati to. Prilikom rasprave na Odboru što se tiče ovog amandmana, kolege iz Ministarstva su to pravdali time da će komora cenu predlagati i određivati statutom, ali na statut takođe Ministarstvo za poljoprivredu daje saglasnost.
I, jedno je cena veterinarskih usluga koje su mimo programa mera zdravstvene zaštite, ali za program mera amandman nema suštinu i ne preferira da komora bude izričiti učesnik tj. da ona određuje cenu, nego da samo ima partnerski odnos sa Ministarstvom i da se cene tih veterinarskih usluga iz okvira programa mera zajednički određuju.
Moram izraziti žaljenje što ovaj amandman nije prihvaćen, kao što želim javno da izrazim na neki način zahvalnost zbog razumevanja Ministarstva za poljoprivredu i Vlade koja je povukla iz procedure jedan predlog zakona za koji smo rekli da apsolutno nema osnova da se, u ovakvom obliku kako je predložen, razmatra u ovom visokom domu i kao takav da bude donet.
Dobro je da je uvažila, pre svega, sugestije nas iz Srpske radikalne stranke, jer smo mi jedini predložili amandmane na taj zakon i osporavali potrebu donošenja jednog takvog zakonskog akta. Izražavam zadovoljstvo što je upravo taj predlog zakona povučen iz procedure i nadam se, ako se opredeli Vlada da priprema novi, da će se na mnogo kvalitetniji način pripremiti. Hvala.

Pojašnjenja radi, samo da kažem, gospodine Kroniću, ovo što ste izneli donekle ne stoji. Predlog je da komora utvrđuje najniže cene veterinarskih usluga, a misli se na usluge koje nisu iz okvira programa mera zdravstvene zaštite, da predlaže cene veterinarskih usluga i laboratorijskih ispitivanja iz programa mera.
Predlog je da komora samo predlaže Ministarstvu i da normalno to podrazumeva dalje usaglašavanje, a utvrđuje najniže cene za druge usluge koje nisu iz okvira programa mera, tako da se najverovatnije nismo razumeli.
Istina je da u članu 38. Predloga zakona stoji da komora predlaže cene veterinarskih usluga. To stoji u tački 8), a ovde je predlog da utvrđuje najniže cene, a predlaže cene za program mera. Mislim da je u tome nesporazum, najverovatnije.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo gospodin Dragan Petrović u suštini je ono što sam ja predlagao i prilikom prvog razmatranja i u amandmanu, koji nažalost Vlada nije prihvatila.
Moje zalaganje je bilo da se popravi tekst u članu 96, da se u epizootiološkoj jedinici, a to je područje jedne ili nekoliko opština, može vršiti prevoz životinja bez obaveze evidentiranja prevoznih sredstava kod Ministarstva za poljoprivredu.
Drago mi je da je amandman prihvaćen od strane gospodina Petrovića, jer mislim da je suštinski od značaja upravo za naše poljoprivredne proizvođače i stočare da kod prevoženja životinja unutar jedne opštine na pijace gde se trguje životinjama neće biti obaveza registrovanja prevoznih sredstava kod Ministarstva za poljoprivredu, nego ta prevozna sredstva moraju ispunjavati minimalne tehničke i higijenske uslove.
Smisao mog zalaganja i mog amandmana je upravo to. I dalje sam na stanovištu da je formulacija koju sam ja dao i ponudio Ministarstvu i Vladi potpunija i sveobuhvatnija, jer sam predložio i kada prevozna sredstva moraju biti registrovana – ako se prevoze iz jednog u drugo epizootiološko područje, da to treba da podrazumeva registraciju prevoznih sredstava, iako u poslednjem stavu ovog člana stoji da će Ministarstvo kroz pravilnik ili podzakonski akt bliže odrediti način i postupak registracije prevoznih sredstava i šta se podrazumeva pod tehničkim i higijenskim uslovima.
Upravo sve dok takav pravilnik ne ugleda svetlost dana i dalje će biti zabluda kod velikog broja poljoprivrednih proizvođača i stočara, zatim kod veterinarske inspekcije i, u krajnjem, kod policije koja će kontrolisati ta prevozna sredstva da li, recimo, iz jedne opštine u drugu, ili uzmimo primer iz Inđije ako se prevoze životinje u Rumu na rumski vašar, da li treba to prevozno sredstvo da bude registrovano ili ne.
Znači, dok se ne definišu epizootiološke jedinice i epizootiološko područje i dalje će sa ovakvim zakonskim rešenjem biti dilema koja prevozna sredstva treba da budu registrovana kod Ministarstva, a koja se mogu koristiti za prevoz životinja bez prethodne registracije kod Ministarstva.
U svakom slučaju, želim da pozdravim dobru nameru Ministarstva da je barem ovim amandmanom koji je gospodin Petrović podneo izmenilo osnovni tekst Predloga zakona. I to je za početak dobro, a dalje ćemo sačekati pravilnik kojim će se to bliže regulisati, pa ćemo eventualno predlagati izmenu ovog člana zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 124. gde sam predložio da se u postupku izdavanja dozvola za uvoz i dozvola za provoz životinja, pre svega se ovo odnosi na uvoz životinja, proizvoda životinjskog porekla, hrane životinjskog porekla i hrane za životinje obavezno vrši prethodno laboratorijsko ili dijagnostičko ispitivanje.
Znači, da dozvola podrazumeva obaveznu kontrolu nakon ulaženja u našu zemlju.
Predlagač ovog zakona kao mogućnost daje da se može vršiti kontrola. Više puta sam obrazlagao zašto smatram da bi ovo što sam predložio amandmanom trebalo da se usvoji. Stvarno izražavam žaljenje da predlagač, Ministarstvo i Vlada, nije ovo prihvatio.
Pogotovo za mene, kao čoveka koji se bavi strukom i koji se bavi upravo laboratorijskim ispitivanjima svih ovih 26 - 27 godina kako radim u struci, obrazloženje koje je dato, a moram ga pročitati, pa neka čuje naša stručna javnost da li je ono stvarno, uz izvinjenje onima koji su dali ovaj predlog za obrazloženje, da li je suvislo ili nije.
Kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se laboratorijsko i dijagnostičko ispitivanje životinja, proizvoda životinjskog porekla, hrane životinjskog porekla, hrane za životinje i pratećih predmeta naknadno sprovodi na osnovu izvršene analize rizika, koji se vrši na osnovu precizno utvrđenih kriterijuma navedenih u stavu 4. ovog člana, a ne prilikom svakog uvoza pošiljke.
Navedena odredba predstavlja i usaglašavanje odredaba koje se odnose na izdavanje uvoznih dozvola sa preporukama OIE, međunarodnim konvencijama i drugim međunarodnim sporazumima".
Analiza rizika, u ovom predlogu zakona u stavu 4. doslovce stoji, čitam kako u Predlogu zakona stoji pod tačkom 1), znači, ispitivanje onoga što se uvozi u zemlju opredeljivaće se, kaže: "namena za koju će se koristiti proizvodi životinjskog porekla, hrana životinjskog porekla ili hrana za životinje".
Šta to znači? 2) "geografske i druge karakteristike zemlje izvoznice, odnosno zemlje provoza koje utiču na pojavu, širenje i opstanak bolesti; 3) postojanje područja bez zaraznih bolesti životinja; 4) istovetnost u radu veterinarske službe zemlje izvoznice i veterinarske službe u Republici; 5) istovetnost mera u Republici i zemlji izvoznici, odnosno u zemlji provoza na suzbijanju zaraznih bolesti životinja".
Pre svega, ovo što je ovde pobrojano u stavu 4. ne može predstavljati ozbiljnu procenu i analizu rizika. Prvo da pođemo od toga. Tu ni iz daleka nije na pravi način definisano šta sve može da čini kao faktor procene rizika, pogotovo "namena za koju će se koristiti proizvodi".
Da li će ići u paštete ili u kobasice, mislim da je svejedno. Ako se radi o proizvodima životinjskog porekla, trebalo bi kontrolisati, a da ne kažem o živim životinjama koje uvozimo.
Juče sam u načelnoj raspravi izneo svež podatak, do koga sam došao od mojih kolega koji rade u određenim institucijama, o tome kakva su goveda koja se koriste za priplod i koja treba da se daju privatnim vlasnicima uvezena i sa kojim bolestima su zaražena.
Samo to je bilo dovoljno Ministarstvu i predlagaču ovog zakona da naloži obavezu, a predlagao sam, upravo dok smo u fazi tranzicije, da kontrolišemo barem ono što možemo, a možemo mnogo toga da kontrolišemo.
Upravo iz države koja ima razvijeno stočarstvo, koja ima mnogo viši nivo stočarske proizvodnje nego mi, uvezli smo grla zaražena bolestima koje ne bi smele da budu zastupljene. Sada ćemo ta grla slati na klanje, a platili smo ih tamo kao priplodna.
Bez obzira da li je taj koji je uvezao napravio ugovor sa obavezom da se to i vrati nazad u tu zemlju, ali je bruka od te zemlje koja je izvezla, a i od nas. Da to nismo kontrolisali, da nije naloženo, takva grla bi mogla otići u priplod i širiti zarazu kod životinja.
Danas kada imamo ovu opasnu zaraznu bolest - influencu živine, koja preti, moram priznati da je Ministarstvo donelo rešenje o zabrani uvoza žive živine iz zemalja gde se to javilo i proizvoda od živine.
To je sasvim u redu, ali mogu da navedem iks primera iz sopstvene prakse, s obzirom da se bavim ishranom životinja, koliko je uvezeno kontingenata ribljeg brašna sa povećanom količinom teških metala, recimo, kadmijuma i žive, ili soje ili sojine sačme sa prisustvom mikotoksina, da to nije kontrolisano.
Do ovog zakona, svako rešenje koje se izdavalo za uvoz, a izdavalo se po saveznom zakonu, podrazumevalo je obavezno da se kontroliše, da li se radilo o živim životinjama, o namirnicama životinjskog porekla, o hrani za životinje, o bilo čemu što se koristi kod nas, podrazumevalo je obavezu.
Donošenjem ovog novog zakona, da bismo se dodvorili i da bismo ispoštovali zahteve Svetske trgovinske organizacije, mi stavljamo jednu odrednicu "može se naložiti ispitivanje", što će biti dobra volja onoga koji izdaje rešenje ili potpisuje, pa će se nekome naložiti, pošto te troškove plaća uvoznik.
Znači, neko će biti, kao uvoznik, opterećen obavezom da ispita sve ono što je kod nas propisano, a neki uvoznik može proći i da uveze, a da se ne ispita njegova ili hrana za životinje ili žive životinje.
Mislim da nije u redu što nije prihvaćen ovaj amandman, pogotovo što u sledećem stavu 6. stoji: "Ako se veterinarsko-sanitarnom kontrolom utvrdi da su prethodne pošiljke iz zemlje izvoznice, odnosno iz određenog objekta porekla bile bezbedne za upotrebu i praćene ispravnim međunarodnim veterinarskim potvrdama, dozvola za uvoz i promet izdaje se bez laboratorijske kontrole pošiljki proizvoda životinjskog porekla, hrane..." itd.
Znači, prvo, moramo ga kontrolisati ili treba sistematski kontrolisati. Ako se stvarno dokaže i pokaže da je taj pouzdani dobavljač ili izvoznik, onda ga u nekom periodu osloboditi.
Ovakvim definisanjem u ovom članu se daje mogućnost diskrecionog odlučivanja Ministarstvu kome će naložiti obavezno ispitivanje i šta će se, a šta se neće morati dijagnostički ili laboratorijski ispitivati. Mislim da se ozbiljnim zakonom ovako ne reguliše ova oblast.

Uvaženo predsedništvo, uvažena gospođo ministre, uvaženi gospodine direktore Uprave za veterinarstvo, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da kao ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke nešto kažem o ova dva zakona o kojima danas raspravljamo.
U prethodnoj raspravi sam opširno govorio i izneo i dobre strane pre svega zakona o veterinarstvu, a i neke propuste koji su učinjeni u tom zakonu, i sa neodobravanjem izneo argumente zašto zakon o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije ne treba da se usvoji. Sugestija je bila da se povuče iz procedure.
Međutim, nažalost, imali smo situaciju, moram reći na moje žaljenje, pre svega kao veterinara, prema kolegama koji čekaju gotovo 14 godina donošenje novog zakona, da taj zakon o veterinarstvu nije izglasan. Vladajuća većina, zahvaljujući pre svega medijima, vrlo vešto je zamaskirala tu činjenicu da jedan značajan, jedan kapitalni zakon nije usvojen u narodnom parlamentu, nego je čak na državnoj televiziji to veče rečeno – izašli su iz skupštinske sale poslanici Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke i iz tih razloga nije izglasan zakon, a ne ono što je bilo istinito, a to je da za taj zakon nisu glasali predstavnici Srpske radikalne stranke, tj. za oba zakona, zatim predstavnici Socijalističke partije Srbije, a da su poslanici Demokratske stranke bili uzdržani, znači nisu glasali.
Vlada je takođe požurila da ponovo vrati u proceduru ovaj zakon, ne želeći na pravi način da ga izmeni u skladu sa datim primedbama u toku načelne rasprave i rasprave u pojedinostima, sa obrazloženjem da će ta procedura trajati još možda narednih mesec dana, da se dobiju iznova sve saglasnosti relevantnih ministarstava, pa da onda ponovo ide u proceduru.
Jednostavno, posle nepune dve nedelje vraćeni su ovi zakoni, sa određenim izmenama u zakonu o veterinarstvu putem određenih amandmana. To su bile sitne popravke nekih članova, gde su prihvaćeni amandmani poslanika Srpske radikalne stranke i drugih stranaka.
Suštinski, zakon o veterinarstvu je samo donekle izmenjen, a ono što je bila suštinska primedba ovde u ovom parlamentu, a što je bio zahtev pre svega veterinarske struke, to ni u ovom predlogu zakona nije učinjeno.
Jedino, istine radi, moram reći sa ovog mesta da su predložena dva amandmana od poslanika vladajuće većine, i to pre svega poslanika iz grupacije odakle potiče i gospođa ministar, poslanika G17, da se ono što je bilo predloženo kao amandmani od poslanika SRS i što smo mi želeli da se promeni u tom predlogu zakona i poboljša.
Tako da će ovaj predlog zakona o kome ćemo raspravljati danas i najverovatnije sutra u pojedinostima u suštini biti izmenjen amandmanima G17, a nije nažalost prihvaćeno da to bude iz poslaničke grupe SRS, bez obzira što je to predložila moja malenkost koja ima neki ugled i autoritet u veterinarskoj struci, bez ikakve lažne skromnosti. To je politika i to je nešto što je donekle i normalno u parlamentu.
Obrazlažući ovde Predlog zakona gospođa ministar je rekla da je splet okolnosti uticao da se ne prihvate ili ne izglasaju ova dva zakona. Ne bih se složio da je to splet okolnosti; upravo je to bio politički stav stranaka koje su tog momenta glasale. Najverovatnije je u međuvremenu promenjen politički stav stranke koja podržava vladajuću većinu u ovom parlamentu i Vladu i stekli su se uslovi da se taj zakon izglasa.
Međutim, ja moram reći da je donekle, da ne kažem možda najviše, krivo upravo Ministarstvo i uz sve uvažavanje gospođe ministra mislim da je ona dobrim delom kriva što i u tom prvom glasanju taj zakon nije izglasan, jer nije, prvo, želela da iskaže više razumevanja za podnete amandmane.
Poslanička grupa SRS je imala ozbiljnu nameru da podrži u celosti taj zakon, ja sam to predočio i na Odboru za poljoprivredu i ovde za govornicom, da su bili podržani naši amandmani, ali se nije imalo razumevanja za to.
S druge strane, mislim da politika koju vodi Ministarstvo poljoprivrede u oblasti poljoprivrede nije dobra i da su previše u oblacima ljudi iz Ministarstva, i samim tim i ministar, u odnosu na ocenu koja je data od strane Evropske ekonomske zajednice za reforme koje su učinjene u oblasti poljoprivrede. Ja ih stvarno ne vidim, jer, prvo, doneto je malo zakona. Nešto što je urađeno nije predočeno javnosti.
Želim sa ovog mesta da pitam – šta je sa strategijom razvoja poljoprivrede? Vlada Republike Srbije je usvojila pre dva meseca ili nešto više, niko tu strategiju ovde od nas poslanika, prvo da pođem od članova Odbora za poljoprivredu, nije ni video ni dobio. Možete reći da to stoji na sajtu Ministarstva, pa možete tamo pročitati.
Ja se slažem, najverovatnije postoji, mada nisam otvarao sajt Ministarstva za poljoprivredu skoro, ali ima određeni broj poslanika koji jednostavno neće tim putem da se informiše, a pogotovo naši građani koji su i te kako zainteresovani, i to pre svega poljoprivredni proizvođači, za strategiju poljoprivrede koju je ova država usvojila. Vi taj dokument nigde niste prezentirali. Mislim da je to nešto što je trebalo da se učini.
Programom Vlade Republike Srbije i Ministarstva budžetom su opredeljena značajna sredstva za podsticaj poljoprivrede u ovoj i prošloj godini i u obliku kredita podeljena su značajna sredstva poljoprivrednim proizvođačima. Do današnjeg dana vi niste hteli dostaviti članovima Odbora za poljoprivredu informaciju ko je dobio sve ta kreditna sredstva i jesu li namenski iskorišćena, a obavezni ste bili, prema uredbi koju je Vlada donela.
Radite nešto što je netransparentno, nešto što ne može da bude interes građana, a ne može biti ni prava politika ni Ministarstva za poljoprivredu, ni Vlade Republike Srbije, jer to su sredstva svih građana i obaveza je Ministarstva poljoprivrede da da prave informacije, pogotovo što je Odbor za poljoprivredu u dva navrata tražio te informacije, a Ministarstvo se oglušavalo pozivajući se na Zakon o bankarskom poslovanju, da se iz tih razloga ne može dati na uvid ko je sve i u kom iznosu i za koje namene dobio sredstva, a uredbom je to drugačije regulisano.
Prema tome, gospodo iz Ministarstva, gospođo ministre, morate shvatiti da je možda dobrim delom takva politika Ministarstva bila razlog nedonošenja ovog zakona na prošloj raspravi. Nadam se da u narednom periodu... Da apstrahujem i odnos, u poslednje vreme, Ministarstva poljoprivrede prema Odboru za poljoprivredu, gde na prošloj raspravi nije bila prisutna gospođa ministar. Na poslednju raspravu Odbora, gde se raspravljalo o štetama izazvanim poplavama, došao je načelnik inspekcije, čovek koji kao da je pao sa neba.
Glasao je tamo, za šta god su članovi Odbora glasali, on podiže ruku i glasa, glasa kao da je član Odbora. Ako šaljete ljude u Odbor za poljoprivredu kada raspravljamo o konkretnim stvarima, onda pošaljite kompetentne ljude, jer se i mi trudimo da budemo kompetentni za ono o čemu raspravljamo ili bar pozivamo kompetentne ljude.
Ja želim sa ovog mesta kritički da se osvrnem pre svega upravo na te činjenice koje su dobrim delom i doprinele da ovako jedan važan zakon - zakon o veterinarstvu, koji se toliko dugo pripremao i koji je od značajnog interesa za veterinarsku struku, nije prošao. Ja nisam kao veterinar srećan što ponovo moram da raspravljam o tom zakonu, jer je on svakako jedan od značajnih zakona pre svega za veterinare, za unapređenje...
(Predsedavajuća, Gordana Pop-Lazić: Gospodine Mašiću, da li koristite i drugih deset minuta?)
Da svakako. Za unapređenje zaštite zdravlja životinja, ali isto tako je značajan i za unapređenje razvoja stočarstva i pogotovo naše pojavljivanje na svetskom tržištu, a pogotovo što imamo jednu značajnu situaciju pojava određenih zaraznih bolesti životinja koje se masovno pojavljuju i zaraznih bolesti koje se sa životinja prenose na ljude, tako da nam je i te kako značajan ovaj zakon.
Zato ćemo mi u ovoj raspravi kao poslanička grupa pokušati da damo kritički osvrt na ono što nije na pravi način regulisano ovim zakonima.
Što se tiče političkog stava o agencijama, naš politički stav kao političke stranke je nepromenjen, mada amandmanima koji su podeljeni pre početka rasprave mi pokazujemo dobru volju, i polazimo od činjenice da se neće prihvatiti ono što u osnovi predlažemo da se brišu članovi i ne prihvati ovaj zakon; dali smo i predlog tri amandmana da se popravi taj zakon. Bojim se da ni to neće biti prihvaćeno, no vi na to, kao vladajuća većina i predlagači, imate pravo.
Ono što želim posebno da apostrofiram, vezano za zakon o veterinarstvu, što nije na pravi način regulisano, pre svega, kod veterinarske komore. Veterinarska komora jeste telo koje se osniva radi zaštite i unapređenja stručnosti i očuvanja profesionalne etike, zaštite profesionalnih interesa veterinara i članstvo u komori je obavezno za sve veterinare.
Međutim, krucijalni kontrolor veterinarske komore je Ministarstvo poljoprivrede. Znači, od toga da statut te komore treba da odobri, na neki način da da saglasnost Ministarstvo, do određenih drugih stvari koje su propisane pre svega članom koji reguliše delatnost i poslove komore. Između ostalog, to su cene veterinarskih usluga. Zalaganje veterinarske struke je bilo da komora formira najniže cene veterinarskih usluga, jer one objektivno ne mogu biti identične na celom području Republike Srbije.
I pogotovu, zahtev struke bio je da veterinarska komora bude partner Ministarstvu za poljoprivredu kod određivanja cena veterinarskih usluga iz programa mera zdravstvene zaštite životinja, onoga što država finansira iz budžeta.
U tom smislu je predložen jedan amandman; bio je predložen i prošli put u nešto izmenjenom obliku od kolega iz DS-a, ali ovaj put smo predložili ispred Srpske radikalne stranke taj amandman, ali predlagač juče na rastavi na Odboru nije prihvatio, tako da ostaje da komora određuje cene usluga kao najniže cene i faktički da komora nema nikakvog udela u određivanju cene rada veterinara u okviru programa mera, kako veterinara operativaca, tako i veterinara u specijalističkim ili naučnim veterinarskim institucijama.
Sledeća stvar na koju želim da ukažem jeste, po meni, nedovoljna angažovanost Uprave za veterinarstvo u ovih proteklih mesec i po dana, kada se govori u medijima o pojavi jedne opasne zarazne bolesti, to je influenca živine. Nekako je primat u informisanju građana o opasnosti od te bolesti preuzela zdravstvena služba i maltene svaki dan se ministar zdravlja ili neko iz Ministarstva pojavljuje da objašnjava građanima koje su opasnosti od te bolesti, a ministar poljoprivrede i gospodin Krnjajić, kao direktor Uprave, po mom mišljenju, po mojoj informisanosti, po onome koliko ja pratim, nedovoljno ističu taj problem sa veterinarskog aspekta.
Primarno je to bolest životinja od koje živina oboleva u značajnom broju i nažalost uginjava. Istina je da taj virus može mutirati, da je mutirao u nekim državama i da su ljudi oboleli, ali još uvek nije utvrđeno da li se prenosi sa ljudi na ljudsku populaciju, nego je za sada utvrđeno direktno prenošenje sa životinja na čoveka.
Usvajanjem zakona i osnivanjem ovog saveta za veterinarstvo, on bi trebalo da se bavi procenom analize rizika unošenja, pojave i širenja zaraznih bolesti i procenom mogućih negativnih efekata po zdravlje životinja i ljudi. Time upravo veterinarska struka treba da dobije veći ugled i popularnost, da se više čujemo u medijima kod naroda i da ono što pripada nama kao struci mi i više afirmišemo.
Poslednjih dana imamo na TV reklamu Ministarstva o uvođenju HASAP sistema. Istina je, ovim zakonom se uvodi obaveza uvođenja kontrole kritičnih tačaka u procesu proizvodnje, pre svega, u objektima gde se kolju životinje, i to je dobro, to je nešto što je nužno kod nas.
Međutim, mislim da ta reklama ili reklamiranje na taj način ovoga nije primereno sadašnjem vremenu, a pogotovu vremenu za koje se govori da će se uvesti taj sistem. Ja vam odgovorno tvrdim da se nigde, ni u jednoj klanici ne može za tri meseca uvesti HASAP sistem.
Sa druge strane, dato je obećanje građanima ili bolje rečeno onima koji imaju te objekte da će Ministarstvo pomoći sa 80%, da će pokriti troškove, što isto tako mislim da nije u redu, iz agrarnog budžeta. Jer, to je nešto što neko, ako želi kvalitetnije da proizvodi ili želi da bude konkurentan na tržištu, treba da uvede pre svega svojim sredstvima, većim delom svojim sredstvima.
Na primer, pomoći jednom gospodinu Matijeviću u Novom Sadu, koji ima industriju mesa sa 80% uređenog sistema HASAP-a, mislim da je van pameti, uz sve izvinjenje, ili nekim drugim klaničarima. Pare koje se odvajaju za tako nešto treba usmeriti na drugu stranu, tako da je moja sugestija upravo u tom smislu.
Dalje, mislim da Ministarstvo treba da objašnjava šta čeka građane koji se bave proizvodnjom namirnica životinjskog porekla, da tako kažem, ili, to je sada zakonom regulisano, proizvoda životinjskog porekla – to je da onaj ko iznosi na pijacu zaklane piliće ili drugu živinu ne može više klati kod svoje kuće i nositi na pijacu, nego se isključivo ta živina može klati u registrovanim klanicama za klanje živine ili eventualno kunića. To je nešto za šta treba građane pripremati, da ih donošenjem ovog zakona čega tako nešto i u tom smislu se oni i prestrojavaju.
Dalje, dobra je ideja da se osnuju javne ustanove koje će se baviti sakupljanjem, preradom i uništavanjem leševa, ali u odnosu na sredstva u agrarnom budžetu, u odnosu na stanje tih subjekata, da li je i koliko je realno da se to stavi u funkciju? Ako to već zakonom donosite, onda očekujem da se prilikom usvajanja novog budžeta odvoje značajnija sredstva za tako nešto. Pogotovu zbog pojava zaraznih bolesti masovnog karaktera, gde će morati da se ubija veliki broj životinja, moramo imati objekte gde će se takve životinje neškodljivo uklanjati. Ja to pozdravljam, samo se pitam da li imamo para da to revitalizujemo i pripremimo dalje.
S obzirom da vreme ističe, uvažiću tu činjenicu; govoriću u načelnoj raspravi ono što nisam rekao, a to je o zakonu o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije. I, nisam se dotakao izdavanja dozvola, jer imamo i tu velikih problema. Ja sam i prošli put govorio – uvozimo životinje koje su zaražene opasnim zaraznim bolestima, koje prema našem zakonu ne smeju da se uvoze, ali biću konkretniji kada budem govorio u načelnoj raspravi. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospođo ministarko i gospodine Krnjajiću, dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih hteo da ukažem na demokratičnost i pluralizam mišljenja u Srpskoj radikalnoj stranci, i radi vas ovde prisutnih poslanika i radi naše ukupne kako građanske, tako i stručne javnosti, jer svakako, svaki poslanik može da da svoje viđenje zakona, i u tom smislu su i poslanici SRS-a diskutovali. Normalno, jedno je politički pravac i opredeljenje, koji je zajednički i obavezujući za sve nas.
Upravo iz razloga da nešto što smo za interes struke i za interes građana predlagali da se popravi u zakonu o veterinarstvu, s obzirom da od strane predlagača nije prihvaćeno, to je primarno opredeljujuće za naš politički stav u smislu prihvatanja zakona o veterinarstvu. Zakon o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije je kritikovan od svih poslanika i, svakako, on je i politički i stručno za nas neprihvatljiv.
Ja bih u ovom vremenu koje je na raspolaganju hteo da ukažem na nekoliko stvari koje su upravo u zakonu o veterinarstvu možda nedovoljno kvalitetno regulisane, mada, istine radi, a to je i spomenuto ovde, sa dva amandmana se to menja, ali ja ponovo izražavam žaljenje da to nije predloženo u integralnom tekstu Predloga zakona.
Pre svega, radi se o prevozu životinja, a to je član 96, gde je bila sugestija i predlog da se na drugačiji način reguliše kada prevozna sredstva moraju biti registrovana kod Ministarstva, a kada se prevoz može vršiti samo u prevoznim sredstvima koja ispunjavaju higijenske i tehničke uslove. Drago mi je da je od strane Ministarstva predloženo poslanicima druge poslaničke grupe da predlože amandman koji je prihvaćen i da će taj tekst koji je u Predlogu zakona dat u krajnjem obliku biti izmenjen.
Međutim, žao mi je i neprihvatljivo je sa stručnog aspekta da nije prihvaćen i amandman na član 115, gde se radi o prometu reproduktivnog materijala, gde smo takođe kao poslanička grupa želeli da ukažemo na potrebu zakonskog regulisanja zabrane uvoženja kloniranih embriona.
Jer, to je nešto što će možda za nekih narednih pet ili deset godina biti stvarnost, pa ćemo imati institucije koje će se baviti proizvodnjom kloniranih embriona i to tržišno nuditi.
Teoretski postoji mogućnost da neko dođe na ideju i da tako nešto uvozi, koristi, a koliko su nepoznanica genetski modifikovani organizmi, toliko su još veća nepoznanica klonirani embrioni životinja. Nažalost, predlagač nije želeo da prihvati ovaj amandman i ostaće bez jasnog definisanja u članu 115. zabrane uvoza kloniranih embriona.
Takođe izražavam žaljenje što predlagač nije prihvatio izmene u članu 124. zakona o veterinarstvu, gde se radi o izdavanju uvoznih dozvola i dozvola za provoz životinja, gde smo takođe predlagali da se davanjem dozvole za uvoz mora u isto vreme odrediti i naknadno sprovođenje laboratorijskog dijagnostičkog ispitivanja.
Znači, ne kako je predlagač predložio – da se može odrediti, nego smo decidno tražili da je obaveza da se odredi ispitivanje.
To smo predložili sa dosta argumenata i sa velikim razlogom. Razlog je upravo i ovo što imamo poslednjih mesec dana sa uvezenim kontingentom krava iz Holandije koje je uvezao "Imlek" iz Beograda, gde su te životinje u svojoj pratećoj dokumentaciji imale zdravstveno uverenje da su slobodne od zaraznih bolesti, a ovde je u našim dijagnostičkim ustanovama tj. specijalističkim ustanovama, gde je izvršeno dijagnostičko ispitivanje utvrđeno da je određeni broj tih grla zaražen leukozom, IBR-om, znači infektivnim bovinim rinotrahitom, to je jedna herpes-virusna infekcija goveda, i zaražene su virusom bovine dijareje i čak je određeni broj životinja imao abortuse ili pobačaje zbog toga.
Prvo, mislim da je trebalo Ministarstvo u medijima da saopšti da izražava protest prema holandskom ministarstvu poljoprivrede i firmama koje su izvezle ta grla i dale sertifikat o tome da su zdrava, a da smo mi ovde utvrdili te zarazne bolesti, koje su prema našim propisima nedozvoljene.
Životinje koje su u reprodukciji ili prihodu moraju biti slobodne od tih bolesti, pogotovo od leukoze; isto tako, mi imamo tog infektivnog bovinog rinotrahita, ali imali smo i farme koje su izvršile eradikaciju te bolesti, a isto tako bovina virusna dijareja, samo titrovi su nalaženi, ali nije bilo evidentiranih pobačaja, gde je izolovan virus. To su bile životinje u akutnoj infekciji.
Ovo apsolutno govori da je obaveza Ministarstva kod izdavanja dozvole za uvoz da obavezno nalaže dijagnostičko ispitivanje živih životinja, kao što je po nama obavezno da se vrši kontrola proizvoda životinjskog porekla, hrane životinjskog porekla i hrane za životinje.
Jer, tu je povremeno u ranijem periodu bilo da su izdavana od isporučioca, stranih dobavljača, uverenja o zdravstvenoj ispravnosti, a da je u našim laboratorijskim ispitivanjima utvrđena kontaminiranost ili zaraženost nekim mikroorganizmima.
Mislim da je bilo osnova da se prihvati, ja sam to i predlagao, da u ovom periodu tranzicije svaka dozvola, svako rešenje o uvozu podrazumeva obavezu kontrole, a ne ovako da stoji - može, jer to će podrazumevati onda da možda neki uvoznik ima privilegiju i da može da uveze nešto i da ne mora da ispita, a neki će morati ispitivati.
Takođe, žao mi je što nije prihvaćeno ono što smo amandmanima predlagali, vezano za privatizaciju. Iako je određenim amandmanom barem nešto stavljeno u ovom zakonu, a vezano za privatizaciju javne veterinarske službe, mi smo predlagali da stoji da će se privatizacija javne veterinarske službe vršiti po programu Vlade. Predlagač novih amandmana je predložio, uz saglasnost i podršku Ministarstva za poljoprivredu, da će se to vršiti po odluci Vlade.
Mi smatramo da suštinski to ništa ne znači, jer, svakako, radi se o privatizaciji javne državne službe i da bi bilo ko to započeo mora Vlada doneti odluku, ali odluka je jedno, a program po kome će se privatizovati je nešto drugo. Mi smo se zalagali za program. Međutim, to nije prihvaćeno.
Želim još par reči da kažem o ovom zakonu o agencijama, jer nisam gotovo ništa govorio. Apsolutno, moje lično mišljenje i mišljenje naše poslaničke grupe je da je taj zakon trebalo povući iz procedure i da on suštinski ništa bitno kvalitativno neće poboljšati u radu laboratorija koje sada rade taj posao, i to kako veterinarskih, tako fitosanitarnih i sanitarnih.
Jednostavno, nije trebalo podleći Evropskoj agenciji za rekonstrukciju, jer je ona taj zahtev ispostavila još krajem 2002. i početkom 2003. godine i na temelju tog zahteva je napravljen ovaj predlog zakona, nego je trebalo sagledati naše realno stanje, odrediti referentne laboratorije koje ispunjavaju određene tehničke i personalne uslove i proglasiti ih referentnim i opredeliti njih da rade posao za državu, uz svu državnu kontrolu koju inače Ministarstvo poljoprivrede apsolutno ima i po postojećem zakonu, a imaće i po novom.
Neprihvatljivo je neproglašavanje nacionalnim laboratorijama... Dakle, mislim da dve institucije gotovo ništa danas nemaju kvalitetno da bi mogle biti nacionalne. To je nacionalna fitosanitarna i sanitarna laboratorija u Batajnici i nacionalna veterinarska laboratorija. Veterinari znaju koja je najopremljenija i najstručnija veterinarska ustanova u ovoj našoj državi. Dakle, bez ikakvog hvalisanja, to je Institut iz Novog Sada, i po opremljenosti i po stručnom kadru.
Ako je trebalo da neko bude proglašen za nacionalnu, onda je to trebalo da bude Institut iz Novog Sada, jer ima sve resurse. On ima laboratoriju sa trećim nivoom sigurnosti, dakle, tu se može raditi sa visokozaraznim materijama.
Isto tako, Institut za ratarstvo i povrtarstvo je, kakvo god mišljenje imalo Ministarstvo za poljoprivredu, najstručniji i najopremljeniji institut iz oblasti biljne proizvodnje kod nas i nije se mogla zamisliti jedna ovakva agencija bez neke od tih laboratorija iz tog instituta.
Ako ništa drugo, samo su ova dva argumenta dovoljna da se ozbiljnije pristupi našem predlogu da se za sada povuče taj zakon iz procedure i da se drugačije pripremi. S obzirom da je vreme isteklo, uvažavajući vreme svih prisutnih, o ovome ću govoriti u pojedinačnoj raspravi. Hvala.