Gospodine potpredsedniče, gospođo ministre, kolege iz Uprave za veterinarstvo, javljam se povodom amandmana koji je podneo gospodin Krstin u želji da podržim ovaj amandman, jer smo mi iz Srpske radikalne stranke, što je gospodin Krstin i rekao, upravo podneli ovaj amandman u želji i nameri da se sve veterinarske institucije koje će vršiti laboratorijska ispitivanja, pre svega sa aspekta zaštite zdravlja životinja, stave u ravnopravan položaj.
Ovim predlogom zakona se za sve laboratorije u budućim specijalističkim zavodima i veterinarskim naučnim institutima, a po ovom zakonu su to veterinarski instituti, traži obavezno akreditacija laboratorija. U članu 30. stoji da fakultet vrši laboratorijska ispitivanja, a u stavu 2. stoji da Ministarstvo može ugovoriti određene poslove sa nekim laboratorijama Veterinarskog fakulteta.
Na kraju, po postojećem zakonu neke laboratorije fakulteta su referentne laboratorije, tako da je laboratorija katedre za zarazu referentna, a za dijagnostiku slinavke i šapa, i pre šest ili sedam godina imali smo epizodu ove bolesti na području Kosova i Metohije i bilo je prilično problema upravo u postupku dijagnostike i potvrđivanja te zarazne bolesti. Tu se nalazi i katedra za mikrobiologiju, to je takođe referentna laboratorija, dakle, laboratorija za dijagnostiku bruceloze životinja, tu se potvrđuje ta bolest.
Znači, ako neki od tih instituta dijagnostikuje, materijal se šalje u te laboratorije Fakulteta veterinarske medicine gde treba da se postavi konačna dijagnoza. Ako je to tako, bez obzira na osnivanje agencije, o čemu ćemo raspravljati u okviru sledeće tačke dnevnog reda, gde se osniva i nacionalna laboratorija za dijagnostiku zaraznih bolesti, ali nažalost, tim predlogom zakona takođe nije data obaveza da se te laboratorije akredituju. Mislim da bi to trebalo da podrazumeva, jer nije džabe uveden standard ISO 17025, nego upravo da bi te laboratorije koje vrše laboratorijska ispitivanja bile u jednoj ravni, u skladu sa međunarodnim standardima koji podrazumevaju pre svega uvođenje reda, znači, od prijema materijala, toka laboratorijskog ispitivanja, do izdavanja rezultata.
Prema tome, može se desiti u narednom periodu da Fakultet veterinarske medicine u Beogradu, a sutra i fakultet veterinarske medicine u Novom Sadu, jer za sada je to samo kao studijski smer u okviru Poljoprivrednog fakulteta, ali nadamo se da će već ove ili tokom sledeće godine to takođe biti fakultet veterinarske medicine i da će imati svoje laboratorije... Stvarno ne vidim zašto Vlada i Ministarstvo nisu prihvatili da i te laboratorije budu obavezno akreditovane, jer to može biti od koristi fakultetu, jer pouzdano znam da ima nekih fakulteta koji već sada imaju svoja akreditovane laboratorije za određene poslove laboratorijskog ispitivanja.
Prema tome, u želji da unapredimo laboratorije koje će vršiti laboratorijska ispitivanja u okviru veterinarske medicine, mi smo predložili ovaj amandman da i fakultet, barem one laboratorije koje će ugovarati sa Ministarstvom treba da budu akreditovane i ne vidim da to može biti neki veliki problem i za fakultet, jer njima će biti od koristi da uvedu red u te laboratorije, a Ministarstvo će imati zvanično verifikovanu laboratoriju čiji će rezultati biti priznavani i u zemljama evropske zajednice i šire od toga.
Ja molim ponovo gospođu ministra i kolege iz Uprave da razmotre i prihvate predlog našeg amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 96. je regulisan prevoz životinja i u stavu 1. ovog člana se predlaže da se prevoz životinja vrši vozilima koja ispunjavaju tehničke i higijenske uslove i koja su evidentirana u Ministarstvu.
Ovako decidno tumačeći stav 1. ovog člana podrazumeva se da u budućnosti, nakon usvajanja ovog zakona, faktički sva prevozna sredstva kojim će se prevoziti životinje moraju biti registrovana kod Ministarstva za poljoprivredu.
Istina je, u poslednjem stavu ovog člana stoji da ministar bliže propisuje tehničke i higijenske uslove koje moraju da ispunjavaju vozila iz stava 1. ovog člana i način njihovog evidentiranja, kao i veterinarsko-sanitarne uslove za objekte iz stava 3.
Znači, posebnim podzakonskim aktom, najverovatnije nekim pravilnikom, biće preciznije regulisano kako će se vršiti evidentiranje, podnošenje zahteva, izdavanje neke potvrde ili sertifikata o registraciji tog prevoznog sredstva kod Ministarstva i najverovatnije koja prevozna sredstva se mogu registrovati za prevoz životinja.
Međutim, smatrao sam da dopunom ovog člana malo preciznije definišemo u kojim prostorima moraju biti evidentirana prevozna sredstva za prevoz životinja.
Konkretno, prevoz iz jednog u drugo epizootiološko područje trebalo bi da podrazumeva obavezno evidentiranje prevoznog sredstva, a prevoz unutar epizootiološke jedinice...
A epizootiološka jedinica, prema predlogu ovog zakona, otprilike je područje jedne opštine ili možda dve do tri opštine najviše.
Predlog ovog amandmana je upravo da se unutar tog manjeg areala, znači jedne opštine, ili te epizootiološke jedinice, ta prevozna sredstva kojima će se prevoziti životinje (konkretno, seljaci će dovoziti na pijace nekoliko životinja, i to traktorskim prikolicama, čak i zaprežnim sredstvima ili nekim drugim prevoznim sredstvima manjeg gabarita da kažem) ne moraju posebno evidentirati kod Ministarstva, nego moraju samo ispunjavati tehničke i higijenske uslove. Znači, moraju biti propisno dezinfikovana i moraju biti takve konstrukcije da se sekreti i ekskreti koje životinja tokom transporta ispušta ne šire tokom tog transporta i ne zagađuju eventualno put, da se ne stvore uslovi za širenje infekcije ili bolesti životinja u slučaju da se transportuju bolesne životinje.
Kao što ste mogli čuti, Odbor za poljoprivredu je podržao ovaj amandman. Međutim, Vlada i Ministarstvo nisu prihvatili amandman, sa obrazloženjem da će se tim podzakonskim aktom to preciznije definisati. Bojim se da već usvajanjem ovog zakona i stupanjem na snagu u roku od osam dana, ako policija i veterinarska inspekcija budu doslovno primenjivale ovaj novousvojeni zakon, može biti problem, znači kod transporta životinja i da može neko ko transportuje životinje, a da nije evidentirao prevozno sredstvo, eventualno biti prekršajno kažnjen i platiti određenu kaznu.
Ovim amandmanom dala bi se mogućnost da se unutar jedne opštine, na manjem prostornom arealu, životinje transportuju prevoznim sredstvima bez evidentiranja kod Ministarstva. Znači, ako se transportuju na neki duži put, iz jednog okruga u drugi, ili jednog epizootiološkog područja, a epizootiološko područje predstavlja više epizootioloških jedinica, da u tim slučajevima onda prevozna sredstva budu obavezno evidentirana kod Ministarstva za poljoprivredu.
Moram reći i priznati istinu da se najveći broj zaraza širi upravo nekontrolisanim transportom životinja i transportom neadekvatnim prevoznim sredstvima. Sa te strane, podržavam predlog da se izvrši evidentiranje prevoznih sredstava na neku dužu transportnu distancu, kako bih rekao.
Mi znamo iz iskustva da za transport na stočne pijace naši zemljoradnici, seljaci koriste priručna prevozna sredstva. Često ona ne ispunjavaju čak ni tehničke, a ni higijenske uslove. To moramo priznati. Jednostavno, da bi što jeftinije koštao taj transport, koriste svoja sopstvena sredstva. Smatrao sam da takva prevozna sredstva ne treba da budu posebno evidentirana.
Amandman nije prihvaćen, pa ostaje kolegama, a i našim zemljoradnicima i drugim koji se bave stočarskom proizvodnjom, da sami izanaliziraju da li je bilo uputno jedan ovakav amandman prihvatiti ili ostati decidno na stavu da ostane ovako kako je formulisano, a da će podzakonskim aktom to biti bliže regulisano.
Smatram da bi i usvajanje ovog amandmana podrazumevalo svakako da tim pravilnikom ili podzakonskim aktom bude preciznije regulisan način i postupak evidentiranja, a pogotovo šta su tehnički i higijenski uslovi koje moraju da ispune prevozna sredstva kojim će se transportovati životinje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se pozivam na član 101. Poslovnika.
Mislim da je pogrešno protumačeno moje obrazloženje, pošto je gospođa ministarka rekla ovde da prevozno sredstvo u epizootiološkom području treba da bude registrovano. Znači, prevozna sredstva koja prevoze životinje iz jednog u drugo epizootiološko područje treba da budu registrovana. To je nesporno i to sam ja i amandmanom predložio. Znači, da upravo prevoz iz jednog epizootiološkog područja u drugo treba da se obavlja prevoznim sredstvima koja su registrovana.
Epizootiološko područje predstavlja veći broj epizootioloških jedinica. Otprilike jedno epizootiološko područje može, za našu administrativnu podelu, predstavljati jedan okrug. Otprilike, prevoz životinja iz jednog okruga u drugi bi trebalo da podrazumeva obavezno evidentiranje prevoznih sredstava, a upravo suština predloga je da unutar epizootiološke jedinice, manjeg područja (epizootiološka jedinica predstavlja područje jedne ili nekoliko opština), bude omogućeno prevoznim sredstvima koja se ne moraju evidentirati kod Ministarstva.
To je suština predloga, a takođe je nesporno predlogom amandmana da ostane ovaj poslednji stav u ovom članu, da Ministarstvo podzakonskim aktom, određenim pravilnikom reguliše uslove i načine prijavljivanja i evidentiranja prevoznih sredstava.
Ponovo apelujem da razmislite i da stavite našu realnost u prvi plan, da li je unutar jedne opštine moguće zahtevati prevoz životinja isključivo prevoznim sredstvima koja će biti evidentirana kod Ministarstva. Mislim da nije moguće. Sama gospođa ministarka je rekla da se neće insistirati na tome. Ako neće, onda dajte zakonom takvu mogućnost, da onaj ko čita zakon zna da ako transportuje životinje unutar jedne opštine ne mora biti prevozno sredstvo evidentirano.
Suština evidentiranja, ne spori se obaveza tehničkih uslova, da bude pod nepropustljiv, nepromočiv i da bude izvršena dezinfekcija, da ispunjavaju minimalne higijenske uslove. To se ne spori, što je bitno upravo sa aspekta širenja zaraze, a nebitno je sa aspekta širenja zaraze da li je unutar jedne opštine evidentirano prevozno sredstvo ili ne. Jer, veterinarski inspektor na stočnoj pijaci vrši pregled životinja i proverava da li onaj ko prodaje ima adekvatno veterinarsko uverenje da može da iznese životinju na prodaju i veterinarski inspektor može da proveri da li je to prevozno sredstvo dezinfikovano, što je bitno sa aspekta sprečavanja zaraznih bolesti.
Amandman ima smisao da zakonom bude regulisano da na određenom području građani ne moraju evidentirati, ako transportuju unutar opštine, prevozno sredstvo za prevoz životinja.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 115. se reguliše promet reproduktivnog materijala i upravo je svrha podnetog amandmana bila da se ovim zakonom, s obzirom da se donosi nov zakon posle 14 godina, reguliše ili decidno faktički zakonski ugradi, dakle, da se zabrani uvoz kloniranih embriona.
Istina je da je danas u svetu veoma mali broj kloniranih životinja koje se gaje, pogotovo koje su ekonomskoj eksploataciji. Veliki broj istraživača i institucija radi upravo na problemu kloniranja, dakle, organizma životinja ili pojedinih organa, gde životinje faktički treba da budu potencijalni donatori za transplantacije pojedinih unutrašnjih organa, pre svega jetre, bubrega itd. Ali, i danas postoji određeni broj visokih grla, pre svega goveda... Prva životinja koja je klonirana je ovca, ali ima danas i kloniranih goveda, to su krave muzare koje su ostvarile visoku proizvodnju, ali problem je korišćenja proizvoda tih životinja, pre svega mleka.
Skoro je bio jedan članak u jednom časopisu, gde je upravo jedan poljoprivredni proizvođač u Americi imao nekoliko krava proizvedenih ovom metodom kloniranja i gde je problem plasmana mleka i drugih proizvoda, jer postoji strah kod tih građana. Danas je to još uvek velika nepoznanica, dakle kakav je životni vek tih životinja, šta sve one nose i pogotovu njihovi proizvodi.
Zato smo smatrali da ovim zakonom treba zabraniti mogućnost da nekome padne na pamet da to uveze ovde, iako je istina da svaki uvoz i semena životinja i jajnih ćelija ide uz prethodnu dozvolu i saglasnost Ministarstva poljoprivrede.
Znači, to je nesporno, ali se za uvoz semena, embriona, jaja živinskih, daje zakonom mogućnost uvoza i, normalno, Ministarstvo samo propisuje šta sve mora da ispuni onaj ko izvozi, znači, mora da da sertifikat da je to seme ili embrioni od zdravih životinja i da ne mogu ući u zemlju, pogotovu ako su zarazni ili inficirani ili kontaminirani većim brojem bakterija ili su morfološki ili fiziološki promenjeni. To je u redu i to je nesporno.
Međutim, pod uslovom da Ministarstvo poljoprivrede daje saglasnost za uvoz, recimo, da neko podnese zahtev da uveze klonirane embrione, ako to zakonom decidno nije regulisano da se zabranjuje, onda je to dozvoljeno. Složićete se barem u tome. Naša namera je bila da stoji da se zabranjuje za sada, dok se ne dobiju veća i sveobuhvatnija saznanja o kloniranju životinja.
Istina je isto tako da se mali broj institucija u našoj zemlji bavi embriotransferom, znači, samo onaj ko je ovladao metodologijom embriotransfera, ali nekoliko disertacija je urađeno. Znači, mi imamo nekoliko, barem pet kolega koji su doktorirali na embriotransferu koji se odnosi na svinje i goveda. Institut za reprodukciju i veštačko osemenjavanje u Novom Sadu je imao, da vas ne slažem, ali sigurno 50, ako ne i više, krava i junica kod kojih je izvršen embriotransfer jajnih ćelija, a isto tako kolega koji je radio u tom institutu je doktorirao na embriotransferu kod svinja. Prema tome, mi imamo kompetentne stručnjake koji bi mogli da urade embriotransfer kloniranog embriona potencijalnog donora.
Svrha amandmana je upravo da u ovoj situaciji kada je to još nepoznanica zabranimo bilo kome da dođe na jednu takvu ideju da uvozi klonirani embrion. Dakle, možda će neko hteti, da bi napravio neki medijski bum. Mada, po logici stvari, i Ministarstvo bi trebalo da zabrani da tako nešto uđe u zemlju. U zakonu to decidno ne stoji da se zabranjuje, onda stoji teoretska i praktična mogućnost da se dozvoli uvoz toga. Pošto se u ovom članu radi o prometu reproduktivnog materijala, gde je decidno navedeno pod kojim uslovima se on zabranjuje, naš cilj je bio da se ovim amandmanom zabrani uvoz kloniranih embriona.

Gospodine potpredsedniče, uvažena gospođo ministre, kolege iz Uprave za veterinarstvo, u članu 124, u kome se govori o izdavanju dozvola za uvoz i za provoz životinja, u petom stavu stoji: "Dozvolom za uvoz može se odrediti da se naknadno sprovede laboratorijsko i dijagnostičko ispitivanje životinja, proizvoda životinjskog porekla, hrane životinjskog porekla, hrane za životinje i pratećih predmeta."
U sledećem stavu stoji: "Ako se veterinarsko-sanitarnom kontrolom utvrdi da su prethodne pošiljke iz zemlje izvoznice, odnosno iz određenog objekta porekla bile bezbedne za upotrebu i praćene ispravnim međunarodnim veterinarskim potvrdama, dozvola za uvoz i promet izdaje se bez laboratorijske kontrole pošiljki proizvoda životinjskog porekla, hrane životinjskog porekla ili hrane za životinje."
Ovim podnetim amandmanom sam želeo da se decidno u prethodnom članu definiše da postoji obaveza obavezne kontrole, odnosno da se ova odrednica "može" promeni i da se obavezno određuje da se naknadno sprovodi laboratorijsko i dijagnostičko ispitivanje živih životinja itd.
Svrha ovog amandmana upravo je u tome da ako bismo ispoštovali ovo što je u sledećem amandmanu, znači da nekog ne kontrolišemo, pa da nakon tih kontrola utvrdimo da iz određenih objekata gde se proizvode proizvodi životinjskog porekla, hrana životinjskog porekla ili hrana za životinje, ili jednostavno iz neke države, sa određenog područja, a odakle uvozimo žive životinje, utvrdimo da te životinje ispunjavaju veterinarsko-sanitarne uslove i da su slobodne od zaraznih bolesti koje su zabranjene da se unose u našu zemlju.
Kako bismo to utvrdili, logično je da treba da stoji obaveza obaveznog ispitivanja, a u nekom vremenu onda primeniti ovu sledeću odrednicu zakona da neki od tih budu izuzeti kada im se bude davalo rešenje.
Ovo za šta se zalažem upravo potvrđuje činjenica da je tokom ove godine uvezen priličan broj goveda u našu zemlju, i to najvećim delom iz Holandije. Holandija je veliki proizvođač mleka, goveda, goveđeg mesa, proizvoda od goveda. Cenjena je u svetu kao proizvođač goveda.
Goveda koja su ušla u našu zemlju iz te države su prilično zaražena bolestima, a radilo se o priplodnim govedima; zaražena su bolestima kojima priplodne životinje, prema našim propisima, ne bi smele da budu zaražene. To je otkriveno upravo zato što je nalagano obavezno dijagnostičko ispitivanje.
Hajde da pođemo od pretpostavke da je neko tumačeći ovu odrednicu rekao – može se ispitati, i rekao – nećemo ovaj kontingent ispitati; uneli bi, da kažem, u akutnoj infekciji virusnu dijareju koja je utvrđena kod tih goveda, uneli bi infektivni bovirinotritraheit, jednu isto tako virusnu bolest koja ne sme da bude kod priplodnih životinja; čak i leukozna grla su nađena kod tih uvezenih životinja.
Poseban je problem kome se sve daju dozvole za uvoz. Nažalost, moram ovde za ovom govornicom reći da je jedan od uvoznika upravo tih goveda i gospodin Saša Vitošević, bivši savezni ministar za poljoprivredu i savetnik gospodina Labusa za oblast poljoprivrede. On, koji je završio zaštitu bilja, bavi se sada prometom goveda i uvozom goveda.
I, želim da postavim u okviru ove rasprave i poslaničko pitanje i da dobijem informaciju – koliko je firma gospodina Vitoševića uvezla goveda i da li su sva grla koja su uvezena bila zdrava i prema našim zakonskim propisima ispunjavala one zahteve i propise, tj. da nisu bila zaražena bolestima koje ne bi smela da imaju priplodna grla.
Imali smo u ranijem periodu određenih problema kod uvoza proizvoda životinjskog porekla i hrane životinjskog porekla, kako smo to ranije u prethodnom zakonu zvali - namirnica životinjskog porekla.
Da je uvezeno, opet od strane određenih klaničara, meso koje je bilo zaraženo određenim bakterijama koje su štetne po zdravlje ljudi ili je uvezena hrana za životinje gde su nalažene određene štetne materije ili opet bakterije ili drugi hemijski produkti koji ne bi smeli da se nalaze u hrani.
Zato ovaj amandman ima za cilj da se obaveže svaki uvoznik, bar dok smo zemlja u tranziciji, dok uvozimo i dajemo mogućnost da uvozi ko hoće i šta hoće, jer imamo slobodno tržište.
Ono treba da postoji kao takvo, ali da imamo poštene trgovce, onda bi bilo u redu; imamo i nepoštene trgovce, a imamo i one koji nam prodaju i znaju da možemo da primimo sve i proturimo sve, i što vredi i što ne vredi.
Zato sam smatrao da treba da stoji ne da može, nego da se mora vršiti dijagnostičko ispitivanje svih uvezenih životinja koje borave u karantinu, i proizvoda, pa onda u nekom kasnijem periodu koristiti ovu drugu mogućnost, koja je pre svega u skladu sa zahtevima Svetske trgovinske organizacije, kada se stekne poverenje i u isporučioce i u naše uvoznike.
Do tada treba obavezati svakog uvoznika da se svaka pošiljka živih životinja, proizvoda životinjskog porekla, hrane životinjskog porekla i hrane za životinje ispituje u ovim laboratorijama koje ćemo osnovati ovom agencijom.
Šta će te laboratorije raditi ako neće kontrolisati upravo ono što ulazi preko granice u našu zemlju? Od toga oni treba da se izdržavaju i, normalno, ovo što će raditi u okviru programa mera.
Prema tome, osnivamo nešto što smatramo da je nužno i neophodno, a sa druge strane zakonom ne obavezujemo da sve to što ulazi preko granice mora da se kontroliše za sada, a eventualno kasnije, u nekim drugim uslovima i okolnostima, onda selektirati i neke proizvode ili hranu za životinje puštati u promet i bez detaljnih analiza kakve se inače rade.
Želim još da kažem, imamo osposobljene laboratorije, imamo i kadrove da mogu da urade sva savremena laboratorijska ispitivanja, a pre svega dijagnostička ispitivanja kod životinja, od PCR tehnike, preko seroloških metoda, preko metoda kulture tkiva, što se tiče virusnih bolesti životinja; imamo i savremene analitičke laboratorije koje mogu utvrditi sve štetne materije, hemijske toksikante, isto tako utvrditi razna bakterijska zagađenja.
Prema tome, ako već sve to imamo, onda treba i tim trgovcima, a moram reći i lopovima koji nam podmeću svašta, pokazati da ne mogu baš sve da nam prodaju.
Ovako, Holandija vrši eradikaciju određenih zaraznih bolesti kod svojih goveda i ono što po njihovim kriterijumima ne zadovoljava, oni to eksportuju u Srbiju i najverovatnije još u neke države slične Srbiji.
Mi uvozimo neke bolesti koje ili nismo imali ili smo na nekim farmama već radili eradikaciju tog IBR-a, a to je jedna herpes virusna infekcija, a leukozu pogotovo, a i bovina dijareja ona je, samo su utvrđivani titrovi, ali sada je određeni broj životinja pobacio i došlo je čak i do uginuća, što se dovodi u vezu sa bovino virusnom dijarejom.
Molim vas stvarno da se povede ozbiljno računa i o ovom amandmanu i o obavezi kontrole svega onoga što ulazi u našu zemlju, jer u protivnom, stvarno će ispasti da smo mi banana-država i da može da radi šta ko hoće.

Upućeno je Ministarstvu za poljoprivredu, izdaje dozvole za uvoz, da izvesti koliko je firma gospodina Vitoševića uvezla do sada krava, jer se on na jednom mestu hvalio da planira da uveze 16.000 grla krava. Da li je to istina ili nije, upravo da bih sebe i javnost razuverio želim da dobijemo preciznu informaciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege iz poslaničke grupe SRS su već iznosile lične stavove, a donekle i stav naše poslaničke grupe o uslovljenosti prihvatanja određenih amandmana da bismo dali podršku ovom zakonu. U načelnoj raspravi izjasnili smo se da je on prihvatljiv i da je struka konsultovana kroz raspravu koja je vođena tokom pripreme ovog zakona.
Na kraju, i sam Odbor za poljoprivredu je imao jednu raspravu u vezi sa nacrtom tog zakona, ali normalno, kod izrade svakog zakona naprave se određeni propusti koji se tog momenta kada se definiše ne uoče i kasnije kada prođe kroz veći broj ruku i vidi veći broj očiju, onda se utvrde mogućnosti dopune određenih članova ili dopuna samog zakona.
Iako smo mi kao poslanička grupa, tj. članovi Odbora iz SRS su u načelu prihvatili ovaj zakon, konačno naše izjašnjavanje će biti uslovljeno prihvatanjem ključnih amandmana, a jedan od ključnih amandmana u ovom zakonu, a pogotovo što je to eksplicitan zahtev struke, jeste da se u ovom zakonu definiše da proces privatizacije javne veterinarske službe, koji neminovno treba da sledi donošenjem ovog zakona, bude na neki način definisan ovde, i to tako da će se privatizacija obavljati po programu Vlade.
Međutim, Vlada nije prihvatila to, a i kod izjašnjavanja na Odboru je došlo do preglasavanja i čak ni sam Odbor nije podržao ovaj amandman.
U međuvremenu su bile određene konsultacije ministra sa ministrom za privredu i privatizaciju, kao i kolege direktora Uprave za veterinu i davane su određene ideje da Odbor preformuliše ovaj član i da se u donekle drugačijem obliku ovo definiše.
Kao podnosilac ovog amandmana nisam mogao to da prihvatim, jer to što bi eventualno Odbor definisao nije garancija da će biti prihvaćeno, pre svega od vladajuće koalicije, jer jednostavno Vlada ne bi mogla da se izjasni o tom novom predlogu Odbora.
Po meni, prilika je bila za Vladu, koliko znam drži sednice četvrtkom, Odbor je imao sednicu prošlog utorka i ako je bilo želje i volje da se udovolji pre svega zahtevu struke da se u ovom zakonu definiše postupak privatizacije, Vlada je mogla doneti jednu takvu odluku i podneti amandman za koji se onda podrazumeva da se prihvata od vladajuće većine, a bio bi podržan sigurno i od poslanika Srpske radikalne stranke.
U takvoj situaciji ja bih kao podnosilac amandmana svoj amandman povukao, a ovako svakako nisam mogao da ga povučem.
I dalje smatram da bi ovako formulisan amandman – pogotovo što se Zakonodavni odbor Narodne skupštine izjasnio da je on pravno moguć i nema pravne zapreke da on kao takav egzistira u ovom predlogu zakona – bio značajno olakšanje i sigurnost za kolege koje rade u javnim veterinarskim službama, pre svega veterinarskim stanicama i u specijalističkim veterinarskim institutima ili zavodima, kako će se zvati po usvajanju ovog zakona.
Moram izraziti, pre svega, lično žaljenje, iako je bio jasan zahtev struke, a ja sam u načelnoj raspravi pročitao dopis predsednika Srpskog veterinarskog društva koji se pozvao na poslednje savetovanje veterinara, gde je bilo oko 700 kolega i gde je raspravljano upravo o privatizaciji veterinarske javne službe na temelju zakonskih rešenja po zakonu koji će biti usvojen i gde je jasno iznet stav Srpskog veterinarskog društva i svih kolega da bi bilo dobro da u ovom zakonu stoji da će privatizacija javne veterinarske službe ići po programu Vlade, znači da Vlada ima obavezu da sačini program kojim će se sprečiti, pre svega, da tu službu privatizuju ili kupe neki koji nisu u oblasti veterinarske delatnosti i struke. Pogotovo se smatra logičnim takvo definisanje od strane Vlade, jer postoji ustavna obaveza Vlade i ove države da se na celom području Republike Srbije obezbedi zdravstvena zaštita životinja.
Istina, u privatizaciju se apsolutno ne može ući bez odluke Vlade. Znači, za privatizaciju javne službe Vlada mora doneti odluku, a na temelju te odluke će se ući u postupak, ali smisao dopune ovog člana je da, podrazumevajući odluku Vlade o privatizaciji javne službe, Vlada ima pre svega obavezu da izradi program po kome treba da se privatizuje. Znači, predlog je upravo u ovim prethodnim dogovorima u smislu izmena i mog povlačenja ovog člana, odnosno sugerisalo se da stoji da će ići po odluci Vlade.
Svakako, pravnici iz naše poslaničke grupe su dali tumačenje da se u privatizaciju javne službe ne može ući apsolutno ako Vlada prethodno ne donese odluku da se ide u privatizaciju. Jedno je ta vrsta odluke, a drugo je da Vlada izradi program po kome će se definisati kojim postupkom će ići privatizacija, da li aukcijskom prodajom ili tenderom. Struka se zalaže da to bude tenderska prodaja. Dalje, da se ne može izvršiti preimenovanje delatnosti minimum pet, a bilo je predloga i deset godina, i da ne mogu kupiti oni koji se ne bave ili se nisu bavili veterinarskom oblašću, nego da se na neki način privatizacija te javne službe izvede tako da upravo veterinari koji su radili u tim stanicama... A neki su tu ceo radni vek proveli, oni su ulagali svoja lična sredstva, iako je ta stanica bila podržavljena 1991. godine donošenjem postojećeg zakona, znači onog koji je još uvek na snazi.
Ali, veterinarska javna služba nije od strane države tretirana na taj način kao zdravstvena javna služba, nego je isključivo finansiranje veterinarske javne službe bilo preko programa mera. Znači onaj deo poslova koji se odnosio na sprovođenje programa mera zdravstvene zaštite je finansiran od države, a drugi deo poslova u mnogim stanicama je ostvarivan iz drugih veterinarskih delatnosti. Upravo, odvajanjem dela dohotka ulagalo se u opremanje tih veterinarskih stanica, znači, kupovina sopstvene opreme, instrumenata, dijagnostičkih uređaja itd.
Normalno bi bilo da sutra kada dođe postupak privatizacije da ti ljudi koji su tu radili i radni vek proveli da i oni kupe to i privatizuju.
Ne sumnjam u dobru želju i nameru kolega iz Uprave za veterinarstvo, pa na kraju i ministra, da nije želja da se upravo tim putem uradi sve to. Ako u matičnom zakonu (ja nisam pravnik, ali pravnici tako kažu) ne stoji da će se nešto uraditi za struku, onda to može ići do takvog kraja, jer je Vlada u samom odbijanju amandmana i navela da je proces privatizacije predmet drugih zakona, Zakona o privatizaciji, i Agencije za privatizaciju.
Ako se ide isključivo tim putem, onda veterinarska struka i ljudi, moje kolege koje rade u veterinarskim stanicama neće baš biti srećni i zadovoljni donošenjem ovog zakona, jer će vladati neizvesnost sve do onog momenta dok ne krene privatizacija, odnosno dok Vlada ne donese odluku da se izvrši privatizacija. Ovako, ako u zakonu stoji obaveza Vlade da sačini nekakav program, negde u nekim zakonima, znači, u zakonu o veterinarstvu Republike Srpske stoji da će se privatizacija izvršiti po posebnom programu Vlade. Ovde nije insistirano da to bude posebno, nego po programu Vlade, ali normalno, koji će se sačiniti, a pre svega sa ministarstvom i Upravom za veterinu.
Nažalost, nije prihvaćeno. Prilika je da se danas u toku ove pojedinačne rasprave ovaj amandman ovako formulisan prihvati, jer on je i podnet sa moje strane upravo zbog zahteva veterinarske struke i kolega na savetovanjima i kroz Srpsko veterinarsko društvo, a i tokom javne rasprave bilo je prilike i moglo se čuti, a u nekim prethodnim nacrtima tog zakona je upravo bio jedan član koji je slično formulisan, pa se u međuvremenu on izgubio u ovoj konačnoj formi ovog predloga zakona.
Apelujem još jednom na gospođu ministra, kolege iz Uprave da prihvate ovaj amandman, pa i na kolege poslanike iz vladajuće koalicije kada se budemo izjašnjavali u danu za glasanje da podrže ovaj predlog, jer on ne može ničim da naruši kvalitet ovog zakona, a može samo da da jednu sigurnost veterinarima, a to je minimum oko 1.000 veterinara koji rade u javnim veterinarskim službama, pre svega, veterinarskim stanicama da će, kada dođe vreme, ova država voditi računa o toj struci i da će se privatizovati javna veterinarska služba tako da će biti maksimalno zaštićeni interesi, pre svega, kolega veterinara koji su godinama radili i ulagali.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je, kao što ste mogli da se uverite u proteklom periodu, bila uvek apriori protiv osnivanja agencija, koje su, pre svega, paralelna tela određenim državnim službama ili pogotovu kada su to bila tela koja su paralelna ministarstvima koja imaju, između ostalog, i određene nadzorne funkcije.
Iz tih razloga smatramo, dakle, pre svega kao stranka, da je neprihvatljivo osnivanje ovakve agencije koja će biti vrlo heterogena, jer u članu 1. Predloga zakona stoji: "Ovim zakonom ovlašćuje se Vlada da osnuje agenciju za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije kao javnu agenciju (u daljem tekstu: agencija). Agencija će obavljati stručne i razvojne poslove u oblastima za koje će se osnovati."
Faktički, agencija će, u skladu sa ovim zakonom i osnivačkim aktom, upravljati i koordinirati mrežu laboratorija koje obavljaju laboratorijske poslove koji se odnose na: veterinarsko-sanitarnu kontrolu, fitosanitarnu kontrolu, sanitarnu kontrolu i druge oblike kontrole hrane. Vršiće veterinarsku kontrolu životinja i fitosanitarnu kontrolu biljaka koje se ne koriste u ishrani, kao i sanitarnu kontrolu pijaće vode, kontrolu ispravnosti i sastava biološki aktivnih materija koje se koriste u poljoprivrednoj proizvodnji, i to naročito đubriva, pesticida, semena, sadnog materijala, supstanci za ubrzanje rasta, životinjske hrane, semena, embriona, ovarija, a ovde je napravljena ispravka amandmanom, a to su jaja koja se koriste za uzgoj stoke itd.
Agencija će se starati o uspostavljanju i primeni jedinstvenih standarda kvaliteta za ovako heterogene oblasti, zatim, kriterijuma i smernica za obavljanje poslova u mreži laboratorija. Agencija može, po potrebi, dostavljati uzorke na analizu nacionalnim i međunarodnim laboratorijama.
Ovim predlogom zakona se planira da se osnuju i dve nacionalne laboratorije: nacionalna fitosanitarna i sanitarna laboratorija u Batajnici koja treba da se bavi analizama rezidua, mikrobiologijom, entomologijom, fitopatologijom, testiranjem semena i nacionalna veterinarska laboratorija koja takođe treba da se osnuje ovde sa sedištem u Beogradu, a to je postojeći Veterinarski naučni institut iz Beograda, pa bi trebalo da se prevede u tu nacionalnu laboratoriju za opasne zarazne bolesti životinja.
U načelnoj raspravi sam rekao da ovako heterogena oblast delovanja ovih laboratorija – radi se o 31 instituciji, a unutar tih institucija teško je pobrojati koliko je to laboratorija – treba da bude pod kapom jedne agencije, jednog direktora, koji treba da nadzire rad, a čak i da standardizuje kvalitet rada, kriterijume i smernice koordinacije, gde se radi o veterinarskim laboratorijama, o laboratorijama za ispitivanje biljaka, o sanitarnim laboratorijama, tj. laboratorijama koje vrše uslugu u domenu humane medicine. To su higijenski zavodi, kako se najčešće u narodu zovu.
Smatramo da se ne može uspostaviti valjana koordinacija takvog konglomerata institucija i laboratorija, da se ne može izvršiti standardizacija kvaliteta rada i da je jednostavno to bacanje para. Ako postoje zahtevi određenih finansijera koji žele da pomognu i unaprede laboratorijski rad u ovim oblastima, onda treba primereno našim uslovima ili, na kraju, primereno uslovima tih država koje nam daju te pare i koje nam nameću ovo da organizujemo.
Budite sigurni, ovakvu agenciju i sa ovakvim konglomeratom laboratorija nema nijedna država, niti je moguće uspostaviti.
Bojim se da nećemo ništa postići donošenjem ovakvog zakona. Samo za osnivanje u agrarnom budžetu je odvojeno 22.636.000 dinara, a mnogo više će koštati ovo.
Mnogo će koštati opremanje laboratorija, jer institucije koje treba da uđu u ovu agenciju imaju različitu laboratorijsku opremljenost. Neki instituti su dobro opremljeni, ili ovi zavodi zdravstvene zaštite, ili poljoprivredne stanice koje će ući u sastav ove agencije. Neki su vrlo skromno, pa ako se bude išlo ka tome da se ujednače i da svi imaju unificiran ili jedan nivo opremljenosti, onda će dobiti oni koji su skromno, a oni koji već nešto imaju biće zaustavljeni.
Logično bi bilo da Vlada, tj. Ministarstvo, ako već postoji zahtev za osnivanjem ovako nečega, proglasi određeni broj referentnih laboratorija ili referentnih institucija koje će dobiti sredstva za opremanje i podići svoj kvalitet rada, uvesti međunarodne standarde i kvalitete.
Nažalost, ovim predlogom zakona ne nalažete obavezu laboratorija koje će ući u agenciju da budu akreditovane. Zakonom o kome smo do malopre raspravljali tražite da upravo neki od tih veterinarskih zavoda ili instituta imaju akreditovane laboratorije. Tu je kolizija i nelogičnost.
Zakonom o veterinarstvu se nalaže kao obaveza da u veterinarskim specijalističkim zavodima i u veterinarskom institutu budu sve laboratorije akreditovane. Sada u ovu agenciju ulazi sedam tih specijalističkih veterinarskih instituta i dva naučna instituta. Ne tražite ovim zakonom da budu te laboratorije akreditovane. Šta je primarnije ovde, koji zakon će obavezati ove institute, ili po novom zakonu zavode, da imaju akreditovane laboratorije i čega će se oni pridržavati?
Ima mnogo argumenata da uvažite naš predlog i našu sugestiju da se ovaj zakon povuče iz procedure, da se on pripremi drugačije, bez obzira na sve pritiske koji postoje od određenih institucija EEZ koja radi ili finansira kroz taj "CARDS" program.
Treba naći neki drugi način da ta sredstva dobijemo, da unapredimo kvalitet rada naših laboratorija, ali i da organizujemo nešto što je primereno nama i da ta sredstva namenski potrošimo, a pre svega za opremanje, školovanje ljudi i podizanje kvaliteta rada tih laboratorija.
U nekom kasnijem periodu treba onda videti šta se može objediniti. Verujte da će se ovako nešto vrlo teško objediniti, pogotovo što određeni broj veterinarskih ustanova, specijalističkih, tih izlaznih sistema, više neće biti državne institucije. Ne daje im se mogućnost da budu. O tome ću govoriti kod trećeg člana.
Neke institucije koje su vrhunski opremljene i koje imaju izuzetne reference, kao što je Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada, koji ima najopremljenije laboratorije u našoj državi, koji je apsolutno radio fitosanitarnu kontrolu kod uvoza svega što je ulazilo u našu zemlju, oni su izuzeti iz ove agencije sa obrazloženjem da su oni i proizvođači semenske robe, pa eto ne mogu sebe kontrolisati. Mogu kontrolisati druge, jer imaju najkvalitetniju opremu, najobrazovanije saradnike i stručnjake. Neshvatljivo je da takav jedan institut izađe iz sistema.
Slična je situacija i sa bivšim Jugoslovenskim institutom za tehnologiju i higijenu mesa, a sada je to institut za meso ili kako se već zove. Svojevremeno je bio referentna laboratorija za kontrolu mesa i proizvoda od mesa koje je izvoženo iz naše zemlje.
Oni su sada izbačeni iz sistema kroz ovu agenciju, tako da apelujem još jedanput: utvrdite stvarnu svrsishodnost osnivanja jedne ovakve agencije i da li ona uopšte može funkcionisati i koliko će sve to koštati, ili je bolje povući iz procedure ovaj zakon i sredstva iskoristiti za opremanje, doškolovavanje stručnjaka i namenski ih, u pravom smislu, iskoristite.
U nekom kasnijem periodu, kada bude izvesno naše priključenje EU (mi tek treba ovih dana da počnemo da razgovaramo da li će prihvatiti postupak našeg priključenja), onda da napravimo da li će to biti agencija ili nešto drugo, ali što će biti mnogo efikasnije i primerenije i u kontroli a i u samoj toj delatnosti koju treba da obavlja takva agencija ili institucija.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 3. Predloga zakona stoji da će Vlada doneti osnivački akt, imenovati privremenog direktora i članove upravnog odbora agencije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, a osnivačkim aktom Vlada će utvrditi mrežu laboratorija i opredeliti njihov položaj u mreži, kao referentnih odnosno regionalnih laboratorija, kao i poslove koje one obavljaju u mreži.
Na temelju našeg principijelnog stava da je nepotrebno osnivanje ovakve jedne agencije, predložio sam da se i ovaj član Predloga zakona briše. No, ono što je interesantno sa aspekta sagledavanja na temelju ovog člana 3. i onoga šta treba da sledi, Vlada je u svom obrazloženju za neprihvatanje podnetih amandmana navela: "U početku, agencija bi zapošljavala manji broj ljudi sve dok se ne okonča faza opremanja i stručnog usavršavanja kadrova, da bi zatim zaposlila oko 150 ljudi, koji bi omogućili uspešno ostvarivanje nadležnosti agencije".
Znači, ova agencija, u perspektivi, treba da ima oko 150 zaposlenih, po projekciji najverovatnije Ministarstva za poljoprivredu i onome što je Vlada prihvatila.
Ako pogledamo koje institucije bi trebalo da uđu u sastav agencije, tj. sa svojim laboratorijama, to je nacionalna fitosanitarna i sanitarna laboratorija iz Batajnice.
Ne znam koliko trenutno zapošljava ljudi, ali ona se planira kao referentna laboratorija od nacionalnog značaja, kao i nacionalna veterinarska laboratorija u Veterinarskom naučnom institutu u Beogradu. Ovaj institut ima trenutno između 80 i 90 zaposlenih. Kao regionalne veterinarske ili fitosanitarne i sanitarne laboratorije planiraju se Veterinarski naučni institut iz Novog Sada, koji takođe ima negde između 80 i 90 zaposlenih; Veterinarski specijalistički institut iz Kraljeva, koji ima oko pedesetak zaposlenih. Da ne nabrajam dalje.
Samo ću pročitati institucije koje treba da budu pod kapom ove agencije. To je Veterinarski specijalistički institut, Niš. I ovde je kolizija; u skladu sa prethodnim zakonom ove institute smo definisali i u novom zakonu će oni biti veterinarski specijalistički zavodi, a ovde piše veterinarski specijalistički instituti. Nažalost, to je trebalo barem Vlada da usaglasi, da da predloge amandmana. Donošenjem novog zakona o veterinarstvu neće biti Veterinarski specijalistički institut iz Kraljeva, nego će biti Veterinarski specijalistički zavod Kraljevo itd. Ovde ste to naveli kao institucije koje se po postojećem zakonu tako zovu, ali po novom neće biti tako. Dalje, Veterinarski specijalistički institut - Šabac, Veterinarski specijalistički institut - Sombor, Veterinarski specijalistički institut - Zaječar.
Iz korpusa tih veterinarskih specijalističkih institucija, iz ove agencije su izuzeti Veterinarski specijalistički institut iz Subotice, iz Zrenjanina, iz Pančeva, iz Požarevca i Jagodine. To je pet dosadašnjih državnih veterinarskih specijalističkih instituta u kojima radi sigurno blizu 200 ljudi. Od toga je više od jedne trećine veterinara, čija će dalja sudbina, delatnost i sve ostalo doći pod znak pitanja, jer oni više neće biti u sistemu državnih specijalističkih instituta, neće raditi ono što je iz domena programa mera zdravstvene zaštite. Znači, oni moraju izaći na tržište, raditi neke usluge tržišno orijentisane i ne daje im se mogućnost da se privatizuju, da se na neki način promeni ili preusmeri njihova namena. Ne daje se ni način ni rešenje za te ljude i te institucije, kako će dalje egzistirati.
Dalje, pod kapu ove agencije treba da uđe Institut za zaštitu zdravlja - Novi Sad, Institut za zaštitu zdravlja - Niš, Zavod za zaštitu zdravlja - Šabac, Zavod za zaštitu zdravlja - Požarevac, Zavod za zaštitu zdravlja - Subotica, Zavod za zaštitu zdravlja - Kruševac, Zavod za zaštitu zdravlja - Vranje i Zavod za zaštitu zdravlja - Zaječar. Pretpostavljam, to bolje vi lekari možete da procenite, koliko je ovde ovih bivših zavoda ili higijenskih zavoda, koliko je izuzeto iz ove agencije i da li će oni moći obavljati pregled higijene namirnica životinjskog porekla ili hrane životinjskog porekla, kako se to novim zakonom o veterinarstvu zove, i neke druge poslove koje su ti zavodi radili.
Dalje, u ovu agenciju ulazi najveći broj poljoprivrednih stanica u odnosu na ove veterinarske i zdravstvene zavode. To je Poljoprivredna stanica - Sombor, Poljoprivredna stanica - Kikinda, Poljoprivredna stanica - Kragujevac, Poljoprivredna stanica "Petar Drezgić" iz Sremske Mitrovice, Poljoprivredna stanica - Kruševac, "Agrorazvoj" d.p., Niš, Poljoprivredna stanica - Novi Sad, Poljoprivredna stanica "Agrozavod" - Vrbas, Poljoprivredna stanica "Tamiš" - Pančevo, Poljoprivredna stanica "Ovčar" - Čačak, Zavod za poljoprivredu "Vranje", "Agrozavod" Vršac, Institut "Srbija" - Zaječar i Poljoprivredna stanica "Smederevo" - Kolari.
Znači, ukupno je to 31 institucija koja treba da bude pod kapom te agencije, a unutar nje je sijaset laboratorija koje treba da rade ovu veterinarsko-sanitarnu kontrolu, fitosanitarnu i sanitarnu kontrolu, kontrolu đubriva, pesticida, semena, embriona itd.
Ponovo želim da ukažem na apsurdnost ovakve organizacije i nemogućnost koordiniranja iz Ministarstva za poljoprivredu. Kao veterinar moram otvoreno priznati, pre svega veterinarskoj javnosti, ali i svim drugim građanima, da ovako organizovano, izuzimajući ovih pet instituta, veliki deo poslova će dobiti veterinarska služba i struka, koje do sada nisu bili na ovaj način regulisane. To otvoreno priznajem i odajem zahvalnost i kolegi Krnjajiću, kao direktoru Uprave, na kraju i ministarki.
Ne smatram da jedino to može biti merodavno i meritorno da bih ja, kao veterinar, perspektivno gledano, i da bismo mi kao poslanička grupa prihvatili ovakav zakon i ovakvo regulisanje ili organizaciju tih poslova. Zato ponovo apelujem, razmislite dobro da li skupa činimo pravu stvar za one koji se bave ovom delatnošću, koji su radili i šta će biti sa onima koji nisu ušli u ovaj sistem.
Već sam spomenuo Institut za ratarstvo i povrtarstvo, kao najopremljeniji, kao jednu vrhunsku naučnu ustanovu u ovoj državi, sa ugledom i primerom. Ako oni neće moći raditi više za interes države fitosanitarnu kontrolu, nego to treba da radi ta nacionalna fitosanitarna i sanitarna laboratorija u Batajnici, molio bih, ako je moguće, da mi ministarka barem to objasni - da li ta institucija postoji, šta ona radi, koliko ljudi tu radi i koliko se ona može staviti u ravan sa Institutom za ratarstvo i povrtarstvo.
Ima još institucija koje se bave tim fitosanitarnim ispitivanjima, koje su isto tako kvalitetne i dobro opremljene. S druge strane, siguran sam da neke od ovih poljoprivrednih stanica koje treba da uđu u sistem nemaju ni kadrove, ni opremu, ni potencijal, a biće ovlašćene da za interes države rade određene poslove.
Ne želim više da zamaram narodne poslanike, dosta sam puta izlazio i u načelu sam protiv javljanja više puta, ali ćete me razumeti, s obzirom da sam predsednik Odbora za poljoprivredu i ovlašćeni predstavnik ispred poslaničke grupe, da sam morao uzeti ovolikog učešća u ovome. Na kraju apelujem još jedanput, pre svega na predlagača i na vas narodne poslanike koji imate većinu u ovoj skupštini, da razmislite da li treba jedan ovakav zakonski akt da donosimo ili da prihvatite našu sugestiju da se ovo povuče iz procedure i u nekom kasnijem periodu na jedan drugačiji način osnuje ovako nešto.

Gospodine potpredsedniče, gospođo ministre, gospodine Krnjajiću, vi ste direktor Uprave za veterinarstvo, dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Odbora za poljoprivredu želim prvo da izrazim protest što izveštaj Odbora za poljoprivredu nije još podeljen narodnim poslanicima.
Sinoć je održana sednica Odbora i trebalo je već da bude izveštaj podeljen pre početka rasprave. Ja sam iz Novog Sada došao jutros u 9,00 časova da bih potpisao izveštaj, a zašto služba nije to obavila; molim sekretara da interveniše i da se što hitnije podeli taj izveštaj.
Dalje, želim da informišem narodne poslanike, i javnost, ali pre svega veterinarsku javnost i kolege, da raspravi na Odboru za poljoprivredu o zakonu o veterinarstvu i zakonu o agencijama, mislim na fitosanitarne i sanitarne laboratorije, nije prisustvovao ovlašćeni predstavnik, ministar, gospođa Ivana Dulić-Marković, iako se Poslovnikom to podrazumeva, dakle, da raspravi o zakonima, pogotovu o tako važnom zakonu, treba da prisustvuje ovlašćeni predstavnik, a to je regulisano Poslovnikom, član 78. stav 3.
Tako, rad samog odbora nije mogao biti, da tako kažem, kvalitetan, jer rasprava na odborima se vodi, pogotovu zbog poslovničkih izmena, jer Odbor ima značajne prerogative upravo u razmatranju svakog zakonskog akta, kako u načelu, tako i u pojedinostima.
Dalje, želim da kažem da je Odbor za poljoprivredu zakazan na vreme, u poslovničkom roku, podeljen je saziv, ali Odbor nije mogao da završi do kraja rad zato što su poslanici iz vladajuće koalicije napustili sednicu Odbora, tako da se Odbor nije mogao izjasniti o drugoj tački dnevnog reda, znači, o prihvatanju u načelu i u pojedinostima zakona o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije.
Ja takođe izražavam protest kao predsednik Odbora, mislim da nije korektno, pogotovu za poslanike koji su na stalnom radu, jer ovde u ovoj sali je još uvek trajala sednica Skupštine, i to po odluci predsednika Skupštine.
I, neki poslanici moraju da sede ovde do 20,00 časova da bi učestvovali u raspravi, a neki, koji isto tako imaju neke druge obaveze, jednostavno bez obrazloženja prema predsedniku napuštaju sednicu Odbora i dovode i mene kao predsednika i Odbor u situaciju da ne možemo da se izjasnimo o zakonskom aktu. Faktički, danas u okviru načelne rasprave i u okviru pojedinačne rasprave u suštini nećemo imati meritoran stav Odbora za poljoprivredu.
Mislim da se ovako nešto do sada, bar na Odboru za poljoprivredu, nije desilo. Jednostavno, ne bih želeo nikada više da se tako nešto desi, pogotovu kada se razgovara o kapitalnim zakonima, da ministar ne dođe, jer je ona na vreme obaveštena.
Ja ne mogu da imam bilo kakvu odgovornost, eventualno, za probleme za koje se gospođa ministar optužuje, vezano za genetski modifikovanu soju, jer trebalo je prošle godine žešće pristupiti tim proizvođačima za koje se već znalo da proizvode genetski modifikovanu soju i suzbiti to, a ne dozvoliti da, recimo, ove godine u tom obimu se zaseje i onda da se jave problemi ozbiljne prirode.
Najverovatnije su postojali neki razlozi zbog čega gospođa ministar nije došla na Odbor, ali je bio red da se obavesti predsednik da neće prisustvovati i da jednostavno znamo zbog čega nije prisutna. Gospodin Rafailović je dao nekakvo objašnjenje, ali ja neću da ulazim u to, tako da sam smatrao da kao ovlašćeni predstavnik ispred Odbora treba da informišem i narodne poslanike i veterinarsku javnost o tome kako od starta ova vlada i ova vlast ima odnos prema zakonu, mislim na ove zakone i ove laboratorije.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih prvo da obavestim da je Srpska radikalna stranka upravo na raspravi na Odboru za poljoprivredu u načelu podržala zakon o veterinarstvu, normalno uz saglasnost predsednika naše poslaničke grupe.
Ocena je da je ovaj zakon pre svega u stručnom smislu, jer je to usko stručni zakon koji reguliše jednu specifičnu, ali vrlo značajnu oblast delatnosti u našoj zemlji, u takvoj formi kako je koncipiran u načelu prihvatljiv.
Normalno, naše definitivno izjašnjavanje o konačnom tekstu Predloga zakona o veterinarstvu biće svakako uslovljeno prihvatanjem amandmana koje smo podneli, jer za neke amandmane smatramo da su vrlo značajni i da značajno popravljaju tekst predloženog zakona. Ukoliko ne budu prihvaćeni, poslanička grupa SRS nažalost neće glasati za ovaj zakon, a moje kolege i ja nastojaćemo da pre svega našim kolegama veterinarima objasnimo eventualno zbog čega nismo podržali ovaj zakon, jer mislim da će struka najviše razumeti ono što smo želeli amandmanima da promenimo.
Ovaj zakon o kome danas raspravljamo veterinarska javnost očekuje u poslednjih šest ili sedam godina. Tada je prvi put počelo da se radi na donošenju novog zakona. U međuvremenu, promenjeno je nekoliko ministara, nekoliko pomoćnika ministara i načelnika Uprave za veterinarstvo; napokon, predlog ovako značajnog zakona je ugledao svetlost dana i došao je dan kada u ovom visokom domu raspravljamo o takvom zakonskom aktu koji svakako treba da ima funkciju, pre svega, unapređenja zaštite zdravlja životinja, zatim unapređenja proizvodnje proizvoda životinjskog porekla koji se koriste u ishrani ljudi, zatim svakako zaštitu zdravlja ljudi, jer veterinari svojom delatnošću i zaštitom zdravlja životinja u značajnom obimu učestvuju u zaštiti zdravlja ljudi.
Ovaj predlog zakona u najvećem delu je sve to obuhvatio i savremeno je koncipiran, preneta su iskustva veterinarskih struka iz razvijenih zemalja i sa te strane svakako pozdravljam napor ministra i njenih saradnika koji su radili, kao i svih kolega koji su učestvovali u radu raznih komisija u postupku i procesu izrade ovog zakona. No, svakako, kao i kod svakog zakona, i ovde su napravljeni određeni propusti ili nisu u pravom smislu definisane neke odredbe koje su možda od većeg značaja za struku nego što je predlagač ovog zakona mislio i procenio.
Moja rasprava ima nameru da iznese šire našoj veterinarskoj struci, a svakako i široj javnosti, šta sve ovaj zakon reguliše. Gospođa ministar u uvodnom delu je manje-više osvetlila sadržinu ovog zakona, ali mislim da nije u potpunosti dala, pogotovo njena stručna usmerenost na druge oblasti, i mislim da mi veterinari možemo najkompetentnije izneti ono što je srž ovakvog zakonskog akta.
Svakako, kroz raspravu ću izneti i ono što smatram apsolutno da je dobro, a isto tako i ono za što smatram da bi trebalo, ili u toku rasprave u pojedinostima, gde su podneti amandmani ili u nekom narednom periodu, učiniti napor i izvršiti izmene ovog zakona koji ćemo najverovatnije doneti u danu za glasanje.
Ovaj zakon u osnovnim odredbama svakako definiše ono što obuhvata sam zakon; zatim, definisao je 55 različitih izraza i pojmova koji se koriste i koji pomažu u lakšem razumevanju i tumačenju ovog zakona.
Dalje, jasno i precizno je definisana veterinarska delatnost, šta je ona, šta sve obuhvata i suštinu veterinarske delatnosti. Predlagač je sve to jasno prikazao.
Dalje, u tim osnovnim odredbama definisana su prava i dužnosti vlasnika i držalaca životinja, jer svakako značajan uticaj na zdravlje životinja ima i način postupanja vlasnika i držalaca životinja prema tim životinjama. Ovim zakonom je jasno propisano koje su zakonske obaveze vlasnika ili držalaca životinja prema životinjama. Na kraju, regulisane su međunarodne obaveze.
Dalje, ovim zakonom su regulisani veterinarski subjekti i njihova delatnost, kao i organizacioni oblici. Veterinarskom delatnošću u suštini može da se bavi pravno lice koje je registrovano u Registru privrednih subjekata, ali u isto vreme i upisano u Registar pravnih lica za obavljanje veterinarske delatnosti koji vodi ministarstvo.
Ovde se jednim zakonom o registru privrednih subjekata nalaže svakom ko radi u oblasti veterinarske delatnosti da se upiše, ali registracija svih tih subjekata treba da se obavi i u registru ministarstva.
Ovim zakonom se osnivaju sledeća pravna lica: veterinarska ambulanta, veterinarska stanica, veterinarska klinika, veterinarska apoteka, centar za reprodukciju životinja i veštačko osemenjavanje i veterinarska laboratorija.
Osnivaju se i drugi oblici organizacije, tzv. specijalistička nadgradnja, a to su veterinarski specijalistički zavodi. Do sada su se oni po postojećem zakonu zvali veterinarski specijalistički instituti, zatim veterinarski instituti, po postojećem zakonu to su bili naučni veterinarski instituti.
Zatim, ovim zakonom planira se takođe osnivanje nacionalne referentne laboratorije za opasne zarazne bolesti, ali i ovim drugim zakonom, o kom ćemo takođe raspravljati, planirano je osnivanje nacionalne referentne laboratorije. Na kraju, u oblasti veterinarske delatnosti određene poslove vrši Fakultet veterinarske medicine, pre svega sa aspekta edukacije i obrazovnog procesa, ali fakultetu se daje mogućnost da određene poslove i ugovori sa Ministarstvom. Znači, ugovorom pre svega određene laboratorije obavljaju određene poslove za Ministarstvo.
Jedino što nije shvatljivo u ovom predlogu zakona, zbog čega je stavljena primedba, to je da upravo te laboratorije veterinarskog fakulteta nisu u obavezi da dobiju sertifikat o akreditovanim laboratorijama. Laboratorije u veterinarskom specijalističkom zavodu, veterinarskom institutu i samoj veterinarskoj laboratoriji treba da budu akreditovane.
Pored ovih pobrojanih veterinarskih subjekata, veterinarska služba se osniva i kod pravnih lica koja se bave uzgojem stoke i stočarskom proizvodnjom, a pre svega farme. Do sada su te farme imale svoju veterinarsku službu, ali ona je bila mimo kontrole Ministarstva za poljoprivredu i često je neovlašćeno radila i neke poslove, što zakonom i nije bilo dozvoljeno.
(Predsedavajući: Gospodine Mašiću, hoćete li koristiti i drugih 10 minuta?)
Hoću. Ovim zakonom se sada tim subjektima, farmama, velikim poljoprivrednim kombinatima, daje mogućnost osnivanja veterinarske stanice, koja mora da ima minimum tri veterinara; takva veterinarska stanica treba da bude zasebno pravno lice i ona onda može obavljati poslove zaštite zdravlja životinja u tim kombinatima i sprovoditi program mera zdravstvene zaštite. Mislim da je to dobro urađeno i da je jasno definisano kako u tim kombinatima služba treba da funkcioniše. Ona će biti izuzeta od rukovodećih organa farme, biće samostalno pravno lice i moći će samostalno da obavlja delatnost.
Kao veterinarski subjekti mogu se osnivati veterinarske ambulante i veterinarske apoteke, i to od strane preduzetnika, a to su pre svega veterinari sa licencom koji nisu u radnom odnosu. Takva lica ovim zakonom mogu osnovati veterinarsku ambulantu ili veterinarsku apoteku.
Oni vrše upis u registar preduzetnika, a isto tako moraju da se registruju i kod Ministarstva u njihovom registru obavljanja njihove delatnosti. Jedino, ovakvim subjektima koji su registrovani kao preduzetnički ne dozvoljava se sprovođenje programa mera zdravstvene zaštite životinja i obeležavanje životinja, a što se inače veterinarskoj ambulanti, kao samostalnom pravnom subjektu, daje mogućnost obavljanja.
Ono što je takođe od značaja u ovom zakonu, to je definisanje veterinarske komore, a ona se osniva pre svega radi zaštite i unapređenja stručnosti i očuvanja profesionalne etike. Zaštita profesionalnih interesa veterinara i članstvo u komori je obavezno za sve veterinare.
Zakonom su definisani poslovi komore, organi komore, statutarno uređenje, sredstva za rad komore, nadzor nad zakonitošću rada komore, a ono što je u suštini najvažnije za veterinarsku struku i što će biti primarna delatnosti komore, to je izdavanje licenci za obavljanje veterinarske delatnosti.
Normalno, statutom će biti određen period za koji se izdaje licenca, a to je pet godina, zatim produžavanje ili oduzimanja licence, i to privremeno ili trajno, ako etički komitet komore utvrdi da je neko od veterinara povredio kodeks etike veterinarske struke.
Ovim zakonom planira se formiranje jednog novog tela koje se zove savet za veterinarstvo. Samo ime kaže, to je savetodavno telo, a funkcija je razmatranje stručnih pitanja u oblasti obavljanja veterinarske delatnosti. To telo daje stručno mišljenje ministru o svim pitanjima vezanim za zaštitu i unapređenje zdravlja i dobrobiti životinja i javnog veterinarskog zdravstva.
Savet svakako daje i stručno mišljenje o proceni analize rizika unošenja, pojave i širenja zaraznih bolesti i mogućih negativnih efekata po zdravlje životinja i ljudi; daje mišljenje o dugoročnoj strategiji zdravstvene zaštite životinja, jer to je jedan novi akt koji će donositi Vlada na period od pet godina. Ovaj stručni savet svakako daje mišljenje o takvom jednom aktu.
Zatim, stručni savet daje mišljenje o programu mera zdravstvene zaštite životinja. Ovde se pravi razlika u odnosu na postojeći zakon. Do sada je program mera zdravstvene zaštite životinja donosio ovaj dom – Narodna skupština, i to na period od tri godine. Ovim zakonom se predviđa da program mera ubuduće donosi ministar, i to svake godine, i to najkasnije do kraja januara treba da donese program mera.
Struka se izjasnila da je to prihvatljivo, jer se često, upravo zbog opterećenosti Skupštine, dešavalo da se program mera ne donese u predviđenom roku, nego bude problem u realizaciji programa mera i kod ministarstava i pogotovo kod veterinarske struke. Program mera podrazumeva da se sprovodi svake godine, a recimo, bilo je slučajeva da je Narodna skupština donela u drugoj polovini godine, a program je trebalo da krene već od januara, februara. Ovakvim rešenjem omogućava se brže donošenje programa mera. Svakako, mišljenje o tom programu mera daje i ovaj stručni savet.
Na kraju je posebni program iz oblasti zdravstvene zaštite životinja u slučaju kada je nešto opasno, zarazne bolesti i egzotične bolesti – takođe stručni savet daje svoje mišljenje.
Ovim zakonom su regulisane obaveze vlasnika i držaoca životinja u vezi sa sprovođenjem programa mera. To je važan segment ove zakonske regulative. Po postojećem zakonu često vlasnici životinja nisu hteli da sprovedu program mera zdravstvene zaštite, a pogotovo onih mera koje su oni sami plaćali. To sada predstavlja zakonsku obavezu, mada je po postojećem zakonu bila obaveza. Kroz kaznene mere mnogo rigoroznije će biti kažnjavani ti vlasnici koji neće na pravi način da zaštite zdravlje svojih životinja, neće da dozvole sprovođenje programa mera.
Dalje, definisan je postupak dijagnostike zaraznih bolesti i mere za sprečavanje širenja; naknada štete, što je isto tako važno. Jasno je definisano kada se ona ostvaruje, kada vlasnik i držalac životinje može i ima pravo da ostvari naknadu štete, a kada nema, kao i visina naknade štete.
Dalje, regulisani su objekti za obavljanje veterinarske delatnosti. Objekti svakako moraju da ispunjavaju veterinarsko-sanitarne uslove i upisuju se u registar objekata i dodeljuje im se veterinarski kontrolni broj. Posebno su definisani izvozni objekti iz kojih se isključivo mogu izvoziti životinje ili proizvodi i hrana životinjskog porekla, što do sada nismo imali u postojećem zakonu.
Ono što je isto tako bitno i što je u savremenom konceptu, to je obaveza pravnih lica i preduzetnika koji obavljaju delatnost klanja životinja, proizvodnju i promet hrane životinjskog porekla, hrane za životinje, kao i sakupljanje, preradu i uništavanje otpadaka životinjskog porekla da imaju tzv. sistem za osiguranje bezbednosti proizvoda koji je uveden i koji se održava na principima dobre proizvođačke i higijenske prakse i analize opasnosti i kontrole kritičnih kontrolnih tačaka, tzv. "Hasap" ili HACCP sistem.
Danas upravo institucije i organizacije koje se bave ovim delatnostima koje sam pročitao imaju obavezu uvođenja ovog programa ili sistema, tako da je dobro da se u našoj zemlji u narednom periodu taj sistem uvede i zaživi.
Dalje, ono što je značajno, regulisan je prevoz životinja. Tu smo imali primedbe. Odredbama člana 96, kojim se reguliše prevoz životinja, nalaže se eksplicite da sva prevozna sredstva budu registrovana kod Ministarstva, što će stvoriti velike probleme poljoprivrednim proizvođačima, jer znamo kako se sve i na koji način transportuju životinje, kako na pijace, tako i u klanice. Predložen je amandman koji bi malo bolje regulisao to, a nažalost, predlagač to nije prihvatio.
Takođe, regulisano je i klanje životinja. Donošenjem ovog zakona klanje životinja se može obavljati samo u registrovanim klanicama, i to, pre svega, klanje kopitara, živine i kunića, a papkara u registrovanim klanicama koje imaju odvojene linije klanja za pojedine vrste papkara. Izvan registrovanih klanica vlasnici ili držaoci životinja mogu obavljati klanje svinja, ovaca, koza, živine i kunića isključivo ako su namenjeni za upotrebu u sopstvenom domaćinstvu.
To je isto prihvatljivo za veterinarsku struku, jer će se time sprečiti prenošenje zaraznih bolesti životinja nekontrolisanim klanjem i prodajom, što bi rekli - ispod ruke, mimo veterinarske kontrole.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Mašiću.)
S obzirom da je vreme isteklo, ono što nisam završio, a poprilično nisam završio vezano za zakon o veterinarstvu, pogotovo nisam se osvrnuo nijednom rečju na zakon o agenciji za veterinarske, sanitarne i fitosanitarne laboratorije, o tome ću govoriti u načelnoj raspravi.

Gospodine potpredsedniče, gospođo ministre, saradnici iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u svojoj raspravi nastaviti otprilike tamo gde sam stao u načelnoj raspravi i kroz diskusiju izneti ono što je dobro i prihvatljivo za veterinarsku struku, a regulisano je ovim predlogom zakona. Svakako, ukazaću i na ono što mi iz SRS mislimo da nije dobro urađeno, a pogotovo ću posebno apostrofirati ono što je stav i gledište veterinarske struke, jer za određene regulative koje su predviđene ovim zakonom stigli su određeni pisani dopisi ispred veterinarskih organizacija.
Ono što je ovim zakonom relativno dobro regulisano u odnosu na prethodni odnosi se na karantiniranje životinja. To je značajan segment u kontroli prometa životinja. Često se dešavalo da životinje budu u prometu bez adekvatne dokumentacije, pre svega potvrde o zdravlju životinja, bez tzv. pasoša kojim veterinari u stanici i veterinarski inspektor garantuju da su te životinje podvrgnute zdravstvenom nadzoru i bio je problem šta raditi sa takvim životinjama kada se nađu u prometu.
Obezbeđivanje karantina sada postaje obaveza, kako lokalne samouprave, jedne ili više opština, tako će i Vlada osnivati karantine kao javne službe u opštinama gde ti karantini ne postoje. Mislim da je to dobro, jedino da se realizuje, jer to nije tako jeftin posao. Veoma mali broj opština danas u Srbiji ima karantine ili takve objekte gde bi se mogle skladištiti, zadržati ili smestiti životinje i držati do njihove identifikacije i vraćanja vlasniku ili slanja, eventualno, na klanje, tako da je ovo značajna odredba, jedino da država iznađe sredstva i da u opštinama gde postoje karantini obezbedi adekvatne prostore i uslove.
Pogotovo je problem što danas imamo vrlo neuslovne karantine, gde se smeštaju životinje koje uvozimo, i to životinje koje se uvoze kao reproduktivne. Jeste da veterinarski inspektor mora da napiše rešenje i potvrdi tim rešenjem da objekat ispunjava veterinarsko-sanitarne uslove za smeštaj životinja, ali i sam znam, a i veliki broj kako kolega veterinarskih inspektora, tako i veterinara terenaca vrlo dobro zna u kakvim sve objektima su karantinirane i smeštene životinje koje su uvožene kao priplodne životinje, gde se često dešavalo da u toku karantina dođe do porođaja tih životinja.
Imali smo u štampi pre par meseci da je kod uvoza određenog broja priplodnih junica upravo zbog neadekvatnog karantina došlo do uginuća teladi i krava uvezenih i to kao priplodnih životinja.
Isto tako imamo situacije, opet zavisno od toga ko uvozi, da veterinarski inspektori često znaju da zažmure i napišu rešenje da objekat ispunjava uslove za karantiniranje životinja, iako objektivno ne ispunjava veterinarsko-sanitarne uslove, ali zato što je to neki uvoznik koji pomaže neku stranku ili ima drugi politički uticaj. Imam i takvih saznanja i argumenata za takvo karantiniranje životinja iz uvoza od pojedinih uvoznika koji su vezani za vladajući establišment.
Tako nešto ne bi smelo ubuduće da se dešava i zato je dobro da imamo izgrađene prave karantine o kojima će država da brine na pravi način i da postoje adekvatni smeštaji životinja koji će obezbediti upravo tu dobrobit koja se ovim zakonom reguliše kao obaveza u postupku držanja životinja.
Ovaj zakon svakako treba značajno da unapredi razvoj stočarstva i kvalitet stočarske proizvodnje. Zato smo predložili jedan amandman kojim se u ovu državu do daljeg treba zabraniti uvoz kloniranih embriona. Imamo već pojavu u svetu da se životinje kloniraju i da se kao takve gaje i koriste njihovi proizvodi u ishrani ljudi.
Moram reći, pre svega, da je istina da mali broj takvih životinja postoji, koje se drže kao proizvodne životinje, ali nedavno, pre možda 10-15 dana, bio je jedan članak u novinama da u Americi jedan vlasnik ima oko 10 krava kloniranih kao muzare i ima problem da mleko od tih životinja ne može da plasira, jer jednostavno ljudi neće da kupuju zbog straha od upotrebe jedne takve namirnice proizvedene od životinja koje su dobijene genetskim inženjeringom, odnosno kloniranjem.
Mi smo mišljenja da ovim zakonom treba do daljeg zabraniti uvoz kloniranih embriona, a da njihove uvoz eventualno može biti dozvoljen isključivo za naučnoistraživačke svrhe, kao što se dozvoljava uvoz živih patogenih mikroorganizama koji se uvoze pod kontrolisanim uslovima i isključivo za naučnoistraživačke svrhe, ili eventualno u proizvodnim veterinarskim zavodima koji se bave biološkom proizvodnjom, a kojima su potrebni određeni mikroorganizmi da bi izvršili imunizaciju životinja od kojih se dobijaju hiperimuni serumi ili vakcine.
Svakako, tu dozvolu izdaje Ministarstvo i to je dobro da bude pod kontrolom Ministarstva. Mislimo da je dobro da pod maksimalnom kontrolom bude i uvoz reproduktivnog materijala, znači sperme, jajnih ćelija, oplođenih jajnih ćelija, embriona, ali apsolutno da se ne dozvoljava uvoz kloniranih embriona.
Ovde je već spomenuto da se ovim zakonom na jedan dobar način reguliše skupljanje, prerada i uništavanje leševa životinja i otpadaka životinjskog porekla, jer imamo pojave masovnijih zaraznih bolesti čak i u nekim razvijenim zemljama.
U poslednje vreme imamo ovaj ptičji grip, gde se vrši ubijanje radi suzbijanja zaraze velikog broja životinja; u nekim državama smo imali tzv. bolest ludih krava, gde je takođe mera koja se preduzima ubijanje zaraženih životinja, čak i sumnjivih; tu se radi o velikom broju takvih životinja i postoji problem kako ti leševi ili takve životinje neškodljivo da se uklone, pa da njihovi delovi tela ne budu potencijalni izvori zaraze.
Ovim zakonom se predviđa da se osnuje javna služba koja će vršiti sakupljanje, preradu i uništavanje životinjskih leševa. Nažalost, mi imamo nekoliko većih, i nekada, u neka vremena su bile i kvalitetne, kafilerija. One su uglavnom locirane u Vojvodini.
Neke su uspešno radile i proizvodile te sporedne proizvode ili, da kažem, proizvode kafilerija, a to je mesno i mesno koštano brašno i koštano brašno. Međutim, zbog ukupne situacije, ali i nebrige, faktički te institucije ili pogoni su maltene uništeni.
Dobro je da se preduzima obaveza od strane države da se ta služba reguliše tako što će biti javna i što će Vlada osnovati i obezbediti sredstva, nabaviti novu opremu i omogućiti u slučaju pojave takve zarazne bolesti, gde dolazi ili do masovnog uginuća ili gde je mera eradikacije ili suzbijanja zarazne bolesti, treba izvršiti ubijanje velikog broja životinja i da se one mogu na adekvatan način i neškodljivo ukloniti.
Ovim zakonom reguliše se veterinarsko-sanitarna kontrola i međunarodni promet životinja, što je isto tako važno. Međutim, ono na šta smo mi stavili primedbu i što smatramo da nije na pravi način regulisano, i pogotovo nije u skladu sa postojećom zakonskom regulativom, jeste upravo veterinarsko-sanitarna kontrola i međunarodni promet.
Rešenja za uvoz životinja, proizvoda životinjskog porekla i hrane za životinje izdavana su prema saveznom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti životinja i tim rešenjima uvek je nalagano da onaj ko uvozi obavezno podleže kontroli zdravstvene ispravnosti proizvoda ili hrane životinjskog porekla ili hrane za životinje, kao i obavezi dijagnostičkog ispitivanja uvezenih životinja, a opet u skladu sa programom mera, ali i u skladu sa potencijalnom ugroženošću pojedinim zaraznim bolestima ili iz zemlje izvoznice ili u našoj zemlji.
U svakom slučaju, postojala je zakonska obaveza kontrole svega onoga što prelazi granicu i ulazi u državu.
Sada se to daje samo kao mogućnost da se može vršiti kontrola, ne nalaže se eksplicitno i mi smatramo da to nije dobro, a pogotovo u periodu kada smo zemlja u tranziciji i kada svašta kupujemo ili nam mogu svašta prodati. Mislim da je dobro da postoji zakonska obaveza da se kontroliše, a u nekom narednom periodu onda eventualno selektirati.
Mada, istina je, u članu 124, gde se reguliše izdavanje uvoznih dozvola i dozvola za provoz, postoji mogućnost da kod subjekata koji su kontrolisani prethodno i gde postoje dokazi da ti proizvodi zadovoljavaju zdravstvenu ispravnost mogu se uvoziti ti proizvodi i bez kontrole. Prethodno, pošiljke iz tih i takvih objekata ili takvih država moramo kontrolisati, da bismo onda mogli reći – evo, ovi zadovoljavaju naše zakonske propise i njih nećemo više kontrolisati.
Zato je naš predlog bio da to bude eksplicitnije za sada i da se mora kontrolisati, a eventualno kasnije izmenama zakona da se omogući i drugačije regulisanje toga, a u skladu sa zahtevima, pre svega, Svetske trgovinske organizacije. Svestan sam toga da tu postoje zahtevi te vrste, ali mi nismo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i bojim se da će još prilično godina potrajati da mi postanemo član Svetske trgovinske organizacije. Zašto mi onda sami sebi vezujemo omču oko vrata ili zakonski regulišemo nešto na šta nas ne obavezuje niko?
Ono što želim da potenciram, a pre svega vezano je za dobrobit životinja, imamo priličan broj udruženja ljubitelja životinja koji su često vršili pritisak na veterinarsku struku, na veterinarsku inspekciju da se neadekvatno sa životinjama postupa. Ovim zakonom jasno se propisuje da je zabranjeno zloupotrebljavati ili mučiti životinje i vlasnici i držaoci životinja moraju se odnositi prema svojim životinjama na human način i štititi ih od patnje i bola tako što će bez odlaganja uvek obezbediti odgovarajuću veterinarsku pomoć.
Ovo je samo deo onoga što se reguliše u članu 138. On je još širi od ovoga što sam pročitao i mislim da će zadovoljiti upravo sve te pobornike zaštite i dobrobiti životinja. Na kraju, treba da postoji zakonska obaveza onih koji drže ili gaje životinje da se prema njima na adekvatan način ponašaju i da obezbede adekvatnu zdravstvenu zaštitu.
Ono što je isto tako u odnosu na prethodnu zakonsku regulativu dobro regulisano, to je obaveza stručnog usavršavanja i veterinara koji rade u terenskoj praksi i pogotovo veterinarskih inspektora. Mislim da je to nešto što je u duhu savremenog gledanja i savremenih zahteva za veterinarsku struku.
Nažalost, kod određenog broja veterinara postoji navika ili praksa da kada su završili fakultet da su ostavili knjige i zaboravili da postoje; eventualno, ako su otišli na neki naučni ili stručni skup ili nešto novo čuli.
Kroz ovaj zakon, faktički, nalaže se pre svega veterinarskim inspektorima da prate savremenu zakonsku regulativu, a isto tako se veterinari koji se bave veterinarskom praksom moraju edukovati, jer će im i to biti jedan od uslova i kod licenciranja, imaju dodatnih edukacija, znači kod produženja licence.
Na kraju, vezano za ovaj zakon o veterinarstvu, što je po nama iz Srpske radikalne stranke najvažnije, to je zahtev struke da se ovim zakonom reguliše način i postupak privatizacije veterinarske službe. Ovde je već rečeno da veterinarska služba u našoj državi, govorim o terenskoj, 50% je privatna, a 50% državna. Normalno, veterinarski inspektori su državni službenici ili činovnici. Ovih 50% državnih javnih ustanova, pre svega to su veterinarske stanice i specijalističke veterinarske ustanove, donošenjem ovog zakona treba da uđu u proces tranzicije i transformacije.
Zahtev struke je bio izražen i na poslednjem savetovanju veterinara održanom na Zlatiboru, a biću slobodan da vam posle pročitam dopis od predsednika Srpskog veterinarskog društva, koji je uputio ovoj skupštini, meni kao predsedniku, a vezan za ovu problematiku. Zahtev je da se ta veterinarska služba privatizuje po posebnom programu Vlade. Znači, da prvo služba bude proglašena da je od opštedržavnog interesa, jer je kao takva od državnog interesa i samim tim da država ima ustavnu obavezu da na celom području Republike Srbije obezbedi zdravstvenu zaštitu životinja. Prema tome, ako postoji ta obaveza, onda država mora da brine da celokupno područje Republike Srbije bude pokriveno veterinarskom strukom, znači, adekvatnim veterinarskim ustanovama, nebitno da li su to ambulante, stanice, klinike itd.
Zato smatramo da Vlada treba da izradi poseban program privatizacije, a ne da privatizacija javne veterinarske službe bude po postojećem Zakonu o privatizaciji i da taj posao obavlja Agencija za privatizaciju, kao što se privatizuju sve druge fabrike, ustanove itd.
Bojim se da ćemo imati, a to je opravdan strah ljudi iz veterinarske struke, situacija da će neku veterinarsku stanicu ili neki veterinarski specijalistički institut kupiti neki vlasnik koji se bavi nekom delatnošću koja nema veze sa veterinom, kao što smo imali situaciju da je Veterinarski zavod iz Zemuna kupila firma koja se bavi, između ostalog, trikotažom tj. šivenjem odela itd. Mislim da je tako nešto nedopustivo, pre svega za veterinarsku službu.
Zato je ispred Srpske radikalne stranke podnet amandman da se privatizacija javne veterinarske službe obavi po programu Vlade, normalno u roku od godinu dana da se uđe u taj postupak, jer će tu biti mnogo problema, jer ima mnogo nerešenih imovinskopravnih odnosa u tim veterinarskim stanicama. Normalno, privatizovati se ne može gde nisu rešeni imovinskopravni odnosi.
Moram vas, a pre svega poslanike iz vladajuće koalicije, sve kolege iz veterinarske struke, obavestiti da je temelj našeg konačnog opredeljenja za glasanje o ovom zakonu upravo ovaj član, jer ne možemo prihvatiti ovaj zakon ako u njemu neće biti definisano da će privatizacija javne veterinarske službe biti po programu Vlade.
A propo, prikazujem pismo sa memorandumom Srpskog veterinarskog društva, koje je upućeno meni kao predsedniku, a mislim da je upućeno i predsedniku Skupštine, gde stoji: "Na održanom 17. savetovanju veterinara Srbije, od 7. do 10. septembra na Zlatiboru, u okviru predložene problematike razmatrano je pitanje usvajanja zakona o veterinarstvu koji se nalazi u Skupštini, a u svetlu novog zakona i potreba donošenja plana privatizacije veterinarske struke u Republici Srbiji.
Na osnovu donetih zaključaka na održanom savetovanju, molimo vas da u ime veterinarske struke Republike Srbije zastupate interes i stav naše struke, i to: prvo, da je veterinarska struka služba od posebne važnosti. Stoga je privatizacija veterinarske struke deo programa rada svih veterinarskih institucija u zemlji. Drugo, privatizaciju javne veterinarske struke, veterinarskih stanica, centara za VO, veterinarskih instituta treba regulisati i obaviti po programu Vlade u roku od godinu dana od dana stupanja zakona na snagu. Treće, privatizacija veterinarske struke na Kosovu i Metohiji takođe treba da se obavi po istom programu Vlade".
Svakako, računalo se na one opštine i enklave gde Srbi rade u javnim veterinarskim stanicama. Nažalost, a mislim donekle i na sramotu Ministarstva za poljoprivredu, pre svega, a i Vlade Republike Srbije, te javne veterinarske stanice na Kosovu i Metohiji apsolutno nisu finansirane od strane ove vlade, kao što se finansira zdravstvena služba, kao što se finansiraju druge službe, nego su bukvalno prepuštene same sebi. Odbor za poljoprivredu je u dva navrata upućivao dopis Ministarstvu za poljoprivredu i molio da se iznađe način i mogućnost finansiranja te službe koju obavljaju, da kažem, kolege veterinari u enklavama i opštinama gde su Srbi većinsko stanovništvo. Nažalost, ništa do sada nije urađeno u tom pogledu.
Sa ovim bih završio svoju raspravu vezanu za ovaj zakon o veterinarstvu.
Dozvolite mi da kažem nešto o ovom drugom zakonu o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije. Želim na početku da kažem, a to i javnost i poslanici vladajuće većine u ovom parlamentu znaju, da je SRS apsolutno protiv osnivanja agencija, jer to smatramo paralelnim institucijama već važećim i postojećim državnim institucijama koje imaju kontrolnu ili nadzornu funkciju nad određenim subjektima.
Pogotovo smo protiv osnivanja ovakve jedne agencije, jer ne vidimo ni smisao, a biće nemoguće koordinirati rad ovakve jedne agencije, gde će biti i veterinarska struka, ratarska struka, kroz fitosanitarne laboratorije i zdravstvena služba, znači, humana medicina, kroz sanitarne laboratorije, gde pod jednu kapu treba da stane 31 institucija, a u okviru te 31 institucije pedesetak, ako ne i više, različitih laboratorija.
Prosto je neverovatno da je neko ovako nešto mogao da predloži, tj. u obrazloženju koje je ovde dato jasno stoji ko nam je to naložio i predložio, i to još 2002. i 2003. godine. Godine 2002. i 2003. u ovoj državi je bila druga vlast. Vi koji ste sada došli na vlast niste trebali ili niste smeli ovako nešto prihvatiti, jer ne vidimo smisla. Ovo je samo zato, kada dobijemo kroz program pare, mislim da bi ti koji daju novce, mogli bismo drugačije da objasnimo, valjda smo i mi dovoljno stručni, kompetentni i pametni da sagledamo, jer to što nam nameću i predlažu oni nemaju. Voleo bih da čujem u kojoj državi postoji jedna ovakva agencija koja funkcioniše.
U obrazloženju odbijanja amandmana navodite: "U početku agencija bi zapošljavala manji broj ljudi, sve dok se ne okonča faza opremanja i stručnog usavršavanja kadrova, da bi zatim zaposlila oko 150 ljudi, koji bi omogućili uspešno ostvarivanje nadležnosti agencije." Šta će značiti 150 ljudi? Čemu 150 ljudi, kada tih 150 ljudi već radi u institucijama koje vi ovde planirate da budu pod tom agencijom? Da li treba iz tih instituta, zavoda za zaštitu zdravlja, poljoprivrednih stanica da uzimate ljude, da ih okupite na jednom mestu da bi bili samo pod kapom Ministarstva za poljoprivredu ili Vlade? Mislim da je to nešto što je apsurdno i što je neprihvatljivo za stručnu javnost.
S obzirom da sam potrošio vreme, ne bih ulazio u detalje oko ovoga, mislim da je dato dovoljno argumentacije, a daćemo i prilikom razmatranja u pojedinostima.
Sve ovo što ste dali kao analizu efekata apsolutno ne stoji, na primer, da će se uspostaviti bolja koordinacija. Kako se iz jednog centra može uspostaviti koordinacija 31 institucije? Za mene bi bilo logično da određeni subjekti... Recimo, da uzmem primer veterinarskih specijalističkih instituta, koji po određenim kriterijumima nemaju kadrovski potencijal, nemaju opremu, nemaju uveden sistem kvaliteta, akreditovane laboratorije itd. i vi iz Ministarstva kažete – gospodo, vi ne zadovoljavate više naše kriterijume i ne možete više da obavljate poslove iz okvira programa mera, ne možete da radite više laboratorijska ispitivanja i morate se privatizovati, promeniti namenu ili nećete raditi za državu, nego za neke druge subjekte.
Što se tiče veterinarskih instituta, vi predlažete da pet instituta izađe iz tog sistema. Znači, oni se moraju u narednom periodu privatizovati, promeniti svoju delatnost. Ali, ako već to želite da napravite, odredite tih sedam instituta, a proglasili ste i Beogradski veterinarski institut kao manje opremljen i manje kadrovski sposoban za nacionalnu veterinarsku laboratoriju u odnosu na Veterinarski institut iz Novog Sada.
Ne zato što sam tamo radio i bio direktor i tamo imam radni odnos, nego objektivno, veterinarska struka u ovoj državi zna da je Veterinarski institut iz Novog Sada najopremljenija, stručno najosposobljenija institucija. Ako ste želeli da imate pravu referentnu i nacionalnu instituciju, zašto sve mora biti u Beogradu? Mogao je i taj institut iz Novog Sada da bude kandidovan za tu nacionalnu laboratoriju koja će biti javna.
O tome je trebalo da vodi računa i rukovodstvo tog instituta, zajedno sa Ministarstvom. Znači, mogle su se od strane Ministarstva proglasiti referentne laboratorije koje ispunjavaju uslove i koje će biti iz CARDS programa finansirane i reći – gospodo, to su laboratorije.
Isključili ste Institut za ratarstvo i povrtarstvo, kao najorganizovaniju i stručno najosposobljeniju i najopremljeniju instituciju da obavlja fitosanitarne preglede. Da li stvarno mislite da oni treba da budu isključeni iz sistema samo zato što se bave proizvodnjom semena i što kontrolišu svoju proizvodnju? Odredite neka njih kontroliše, pored toga što sami sebe kontrolišu, neka poljoprivredna stanica koja je barem blizu onoga što oni imaju. Ali, nemojte jednu takvu instituciju izbacivati iz sistema fitosanitarne kontrole kada su oni bili ključni u fitosanitarnoj kontroli svega onoga što ulazi preko granice do današnjeg dana. Sada ćete da osnujete jednu nacionalnu laboratoriju u Batajnici, koja će biti fitosanitarna i koja će raditi taj posao. Mislim da to nema smisla, jer to sve košta ovu državu.
Kažete da će finansijska sredstva za osnivanje biti 22 miliona. To je samo za početak. Koliko će to kasnije koštati, to će tek poreski obveznici videti. Imali smo situaciju, kada je osnivana Agencija za lekove, rečeno je da je odvojeno 100 miliona dinara i to će se iskoristiti. Ove godine rebalansom budžeta odvojeno je još novih 20 miliona za Agenciju za lekove. Tako će biti i za ovu agenciju.
Da li treba tako nešto davati da bi se ne znam ko zaposlio i da bi se uvela neka kvazikontrola, ako već u svetu postoji sasvim drugačije, stručnije i logičnije povezan nadzor i kontrola nad određenim institucijama, što u krajnjem mislim da je i svrha jednog ovakvog zakona koji se naziva zakon o agenciji.
Vi koji imate kompetencije u oblasti poljoprivrede, uradite to za veterinarske i fitosanitarne, a zdravstvo neka uradi za sanitarne institucije ili zdravstvene zavode i neka se te pare koje će se iskoristiti za osnivanje iskoriste za opremanje i povećanje kvaliteta rada tih institucija, a ne za ovako nešto. Hvala na pažnji.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, želim da se uključim u ovu raspravu, obzirom da sam, kao direktor jednog naučnoistraživačkog instituta, prošao postupak akreditacije instituta, znači, uvođenje međunarodnih standarda kvaliteta. Radilo se o standardima, a i akreditaciji laboratorija. Slični postupci akreditacije treba da se sprovedu i na univerzitetima i na fakultetima.
Stvarno ne vidim nikakvu potrebu zagovaranja tajnosti recenzenata, ljudi koji treba da obave tu akreditaciju, da daju svoje mišljenje o ispunjenosti uslova, jer upravo i te komisije, obzirom da je i u institutu u kome sam nekada radio i rukovodio, upravo bila međunarodna komisija koja je vršila akreditaciju, znači, sastavljene su sa spiska ljudi koji su ovlašćeni u toj ustanovi da rade taj posao.
Došli su, izvršili ocenu, potpisali i rekli šta je u skladu sa važećim propisima i međunarodnim standardima kvaliteta, a koje korektivne mere treba da se sprovedu i šta dodatno treba da se uradi, eventualno, ako nije bilo usaglašeno.
Takav postupak akreditacije i ovde treba da se sprovede, tako da i ono što je profesor Simonović predložio i ovo što predlažu kolege iz SPS, mislim da ima osnova da se prihvati. Nema nikakvog osnova da postoji tajnost recenzenata, ljudi koji će vršiti akreditaciju, tj. ocenu ispunjenosti uslova, jer ako ustanova ne zadovolji propisane norme, ti ljudi treba da daju korektivne mere i ta ustanova, po ovom zakonu, ponovo ima pravo da se kandiduje i da traži ponovo ocenu akreditacije, i ako bude odbijena, onda definitivno da prestane sa radom. Pridružujem se predlogu kolega iz SPS da se ovaj amandman prihvati. Mislim da nema nikakve realne osnove da u nekakvoj tajnosti budu imena ljudi koji treba da urade jedan tako važan i odgovoran posao.

Dame i gospodo narodni poslanici, pridružio bih se ovim kritikama koje iznose moje stranačke kolege vezano upravo za ovaj član 29. koji je jedan od bitnih članova u ovom zakonu.
Ovako kako je dat i pogotovo kada se uklopi u ovaj član amandman 9, koji je u međuvremenu Vlada dala u smislu izmene ovog člana, onda stvarno bojim se da može nastati prilična zbrka, nejasnoća i da može biti problem posle kod usvajanja konačnog teksta, i da se opet ne desi da predsednik Republike Srbije neće da potpiše zakon zato što nije usvojen u integralnom tekstu koji je ovde, odnosno da nije kompletiran onako kako je usvojen, a bojim se da i mi kada budemo usvajali ove amandmane silne, da ne pogrešimo.
Upravo u članu 29. izmene koje su date posle stava 9, gde je ranije stajalo magistarske studije, sada više kao takve ne postoje, nego postoje akademske studije, nije nam data mogućnost da magistarske studije upišu oni koji su završili strukovne studije, nego isključivo akademske studije sa 180 ili 240 bodova. Izmenama se daje takva mogućnost da diplomske akademske studije i diplomske strukovne studije faktički mogu da upišu i oni koji su faktički završili strukovne studije, ostvarili ovih 180 bodova.
Odmah bih želeo da pitam da li se faktički time, nastavljajući dalje stav 10, daje mogućnost da ti koji su završili diplomske akademske studije upišu treći stepen ili doktorske studije, pogotovo što je ovde tačka 2) kod doktorskih studija faktički predložena da se briše. Po meni to čini prilično zamešateljstvo i molim predstavnike Ministarstva da do konačnog usvajanja ovog teksta zakona još jedanput dobro pogledaju ono što je dato u ovom integralnom materijalu koji smo dobili i u ovim izmenama amandmanskim koje je Vlada dala, a koje se u principu prihvataju u parlamentu od parlamentarne većine.
Apsolutno se pridružujem ovome što su kolege Momčilov i Poskurica rekli vezano za medicinske studije i specijalizaciju, za koju se zna koliko tamo traje i koliko lekar specijalista treba da se edukuje da bi mogao samostalno i odgovorno kao specijalista da obavlja taj posao. Ako se to reguliše ovim zakonom, onda je to trebalo preciznije regulisati.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 34. koji u suštini glasi da se iz ovog člana izostavi da su fakulteti visokoškolske jedinice unutar univerziteta.
Jer, kao što ste mogli čuti od mojih stranačkih kolega i prethodnika koji su govorili, mi se zalažemo da ovaj zakon faktički, iako mu je to u osnovi značajna intencija, daje osnovne prinadležnosti univerzitetu, to jest da univerziteti budu nosioci kompletnog obrazovnog i naučnog istraživačkog procesa, a da unutar univerziteta izvršioci tog procesa budu tzv. visokoškolske jedinice tj. sadašnji fakulteti.
Mi smatramo da fakulteti i dalje, bez obzira koliko imaju odobrenih ili akreditovanih studijskih programa, treba da budu samostalne naučnoistraživačke i obrazovne institucije u okviru univerziteta. Znači da nikakvu prednost ovim zakonom ne dobijaju univerziteti i da ostane apsolutno diskreciono pravo svakog fakulteta da li želi da odstupi od svoje samostalnosti koju je imao po svim dosadašnjim zakonima i da tu samostalnost ustupi univerzitetu ili pak bez obzira da li realizuje samo jedan odobreni studijski program.
Jer istina je da ovaj zakon članom 47. daje mogućnost da fakultet može biti samostalno pravno lice, ali pod uslovom da ima tri odobrena i akreditovana studijska programa. Mi smatramo da ne treba da se uslovljava da to budu tri studijska programa, nego da je dovoljan jedan studijski program i da ima pravo da zadrži tu svoju samostalnost unutar univerziteta.
Istina je, poznato je da su toku javne rasprave i postupka donošenja ovog zakona određeni univerziteti bili kategorički protiv ovakvih odredbi da univerziteti budu samostalna pravna lica, da fakulteti budu visokoškolske jedinice, pre svega je za to bio Beogradski univerzitet, i zato je napravljen jedan ovakav kompromis koji je realizovan u članu 47, da se nekim fakultetima koji imaju tri akreditovana i odobrena studijska programa da mogućnost samostalnosti.
Dok su neki univerziteti od starta maltene podržavali ovakav koncept zakona. Mislim pre svega na Novosadski univerzitet, zato što tamo na velikom broju fakulteta već postoji departmanska nastava i mnogo lakše bi se takvi fakulteti transformisali u univerzitete, a ti odseci i smerovi u suštini bi bili te obrazovne jedinice i u suštini stvorilo bi se više tih granskih univerziteta.
Lično nemam ništa protiv da se formira više, pre svega, granskih univerziteta, koji mogu biti efikasniji i veću brigu pružiti upravo usko specijalizovanim studijama, na tim srodnim fakultetima, nego što je ovakav koncept da postoji na jednom univerzitetu, od prirodno-matematičkih nauka, društveno-socioloških do medicinskih.
Znači sve je pod kapom jednog univerziteta, što je mnogo teže koordinirati.
Apsolutno sam protiv, a i mi iz SRS da fakulteti gube pravni subjektivitet, pravno lice i pogotovo što ima na dobrom broju univerziteta, pre svega Beogradskom, pa i Novosadskom univerzitetu, da ima fakulteta koji su stariji od samih univerziteta i stvarno nema osnova da ti takvi fakulteti izgube svoj subjektivitet i osobenost samo zato što se to kao zakonska rešenja daju ovim zakonom.
Zato se nadam da ako već Vlada i ministarstvo, pre svega prosvete i sporta, nisu prihvatili ovaj amandman, da ćete tokom glasanja vi koji predstavljate skupštinsku većinu prihvatiti ipak ovakav jedan amandman, jer mislim da će to biti pozdravljeno od većine fakulteta.
Znači, mi nećemo sporiti pravo onim fakultetima koji ovim zakonom prosto žele da izgube svoj subjektivitet i utope se u novoosnovane eventualno univerzitete. Ali, fakulteti koji realizuju jedan odobreni i akreditovani studijski program, ako ljudi koji su podizali taj fakultet i rade na njemu žele da očuvaju samostalnost jednog takvog fakulteta, onda to treba dozvoliti i to bi podrazumevalo da se predloženi amandman na član 34. i prihvati, tako da stoji da su fakulteti, odnosno umetničke akademije, visokoškolske ustanove u sastavu univerziteta, ali samostalne visokoškolske ustanove, koje ostvaruju akademske studijske programe i razvijaju naučnoistraživački rad, stručni i umetnički rad u jednoj ili više oblasti.
Na kraju, želim da kažem da podržavam ovo što je prof. Simonović rekao, da bi fakulteti trebalo da budu nosioci akademskog obrazovanja, a ne strukovnog, jer stvarno onda zašto se osnivaju strukovne studije posebno, pa čak i specijalističke strukovne studije, ako će i fakulteti imati takvu ulogu i kompetenciju da osnivaju strukovne studije, biće preklapanja i prosto otimanja za studente, a pogotovo one profitabilne struke koje su školovane na tim tzv. ili dosadašnjim višim školama.
Mislim da je propust predlagača ovog zakona da je dao u članu 34. u stavu 2. fakultetima mogućnost da ostvaruju i strukovne studijske programe.