Poštovani predstavnici Ministarstava, poštovane kolege narodni poslanici, mislim da je veoma dobro i veoma važno što danas imamo na dnevnom redu dva zakona, Predlog zakona o tajnosti podataka i izmene i dopune Zakona o pristupu informacijama, jer su ta dva zakona veoma važna kada je reč o poštovanju Ustava, prava građana koja su zagarantovana Ustavom i, takođe, prava na implementaciju tih ustavnih prava građana. Znači, pre svega, zbog toga smatram da su ova dva zakona izuzetno važna.
Kada je reč o Predlogu zakona o tajnosti podataka, istorijat donošenja ovog zakona zaista ima izvesnih zavrzlama. Recimo, možemo da se setimo da je jednom prilikom neko pomenuo u Skupštini, mislim još pre godinu i po dana, da je ovaj zakon predložio, u nekoj različitoj formi, skup nevladinih organizacija koje su prihvatile određeni broj potpisa građana, ali je onda odjedared taj predlog zakona koji su predložile nevladine organizacije nestao iz skupštinske procedure, nigde ga nije bilo, tako da se radujemo što smo ponovo dobili taj zakon i što se pojavio kao predlog Vlade.
Kada je reč o tome, takođe smo imali male ili malo veće zavrzlame, zato što smo u ovom istom domu, ne znam tačno kada, mislim pre godinu dana, doneli Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, kada smo vodili veoma žestoku raspravu zato što je članom 45. Povereniku bilo uskraćeno, ili ograničeno pravo uvida u podatke o ličnosti.
Sam taj zakon je imao smisla samo ukoliko imamo pred sobom i ovaj zakon o kome danas raspravljamo, jer Zakon o tajnim podacima i o zaštiti podataka o ličnosti, koji smo tada donosili, takođe, spada u ovu materiju, tako da je bilo potrebno da se ta dva zakona donose istovremeno, umesto što ih donosimo u različito vreme.
Zašto to pominjem? Zato što je tačno da je u julu ove godine u skupštinsku proceduru poslat Predlog zakona o kome danas raspravljamo, o tajnosti podataka, i da je taj predlog koji se našao u skupštinskoj proceduri izazvao veliku buru u našoj javnosti, da su prava građana teško narušena, pre svega, članom 40, koji onemogućava Povereniku i ograničava njegov pristup podacima, čime su narušena ustavna prava, zagarantovana Ustavom, kada je reč o pristupu informacijama i o zaštiti podataka.
Znači, ova ustavna prava, članom 40. ovog zakona, koji je u julu mesecu ušao u skupštinsku proceduru, jesu bila narušena. Vlada nije pre skupštinske procedure organizovala javnu raspravu, što je bila dužna da uradi, jer kada je reč o ovako važnim zakonima, koji zadiru u oblast ljudskih prava, potrebno je da se povede relevantna stručna javna rasprava. Znači, zakon je prvo ušao u skupštinsku proceduru, a kada se ustalasala javnost, onda je organizovana stručna rasprava, koja je, takođe, bila na inicijativu Ministarstva pravde, a i na inicijativu nevladinog sektora, koji se, takođe, uznemirio. Tačno je i da su neki koji su bili predstavnici u Radnoj grupi, recimo, Beogradski centar za ljudska prava, zatim JUKOM, istupili iz ove radne grupe, zato što nisu mogli da se slože, pre svega, sa članom 40, a i s nekim drugim članovima ovog zakona.
Međutim, moram da kažem da je tom prilikom, bila sam prisutna na toj stručnoj javnoj raspravi, koja je održana u banci, Ministarstvo pravde uvažilo veoma fundirane primedbe koje su se tom prilikom čule i obećalo da će zakon, takav kakav je bio poslat u skupštinsku proceduru, biti povučen i da će nedostaci, koji su bili dobro obrazloženi, biti popravljeni.
Naravno, kada smo dobili ovaj dnevni red, zakon koji smo dobili nije bio izmenjen, bio je isti onaj o kome smo raspravljali na toj javnoj raspravi.
Moram da pitam gospođu ministarku Malović – da li su ovi amandmani koje je ona obrazložila sada sastavni deo Predloga Vlade? Ako je to tačno, imajući u vidu i konsultacije koje ste napravili sa Savetom Evrope, onda mora da se konstatuje da su glavne smetnje i glavni problemi koji su bili vezani za ovaj zakon uklonjeni, pre svega, članom 38, u članu 38, znači, ukinuto je to pitanje odobrenja, jer i tu smo raspravljali da li uopšte treba da postoji odobrenje, pa je predloženo da se umesto odobrenja uvede jedan termin koji bi bio sertifikat, koji bi bio nešto pravilniji nego pitanje odobrenja, naročito kada je reč o Zaštitniku građana i Povereniku.
To je sada otklonjeno, zato što je članom 38. na jedinstven način regulisano ko ima pravo pristupa svim tajnim podacima, praktično, bez bezbednosne provere.
Naravno, uvedena je i ta bezbednosna provera, kada je reč o višim stepenima tajnosti – državna tajna i strogo poverljivo, da će biti moguće uz prethodnu bezbednosnu proveru za ova dva stepena, i to u skladu sa članom 54. Znači, nema više onog odobrenja, ali je uvedena ova bezbednosna provera, s tim što moram da kažem da su u onoj prvoj varijanti člana 38. i narodni poslanici mogli da imaju pristup, ali ste sada izbacili poslanike, ne znam iz kog razloga; vidim da ih sada više nema. Navedeno je taksativno ko ima to pravo, ali poslanici ga nemaju.
Ovo što je malopre govoreno, uopštavanje jedinstvenim rešenjem, to je da je ubačen i revizor, zato što mi biramo Državnu revizorsku instituciju, takođe i svi drugi koje bira i Poverenik i Zaštitnik građana; svi su oni sada tu i mogu bez ikakve bezbednosne kontrole, sem u određenim slučajevima, da imaju pristup informacijama, ali narodni poslanici su izbačeni. Jeste da je ono pravilo nekakvu gužvu, zašto nije ovaj tu, zašto nije onaj tu, ali poslanici su ispali, dok su ovi koji su malopre navedeni u govoru moje prethodnice sada na jedinstven način ubačeni i imaju pristup bez bezbednosne provere, sem u izuzetnim slučajevima, kada je reč o ''državnoj tajni'' ili ''strogo poverljivo''.
Mislim da je jako dobro što je član 40. izbačen, zato što su se i Savet Evrope i ta stručna rasprava najviše vrteli oko tog člana 40. Tu je bilo moguće čak da je niži upravni organ, kao što je sam organ vlasti koji definiše tu tajnu, odnosno koji drži tajnu, imao prava da višem organu, nadzornom organu, odbije da da informaciju, što je nečuveno u pravnoj teoriji. To zaista nije bilo moguće, pa i Savet Evrope skreće pažnju da je to potpuno neodrživo.
Drugo, kada sam pomenula prethodni zakon o zaštiti podataka o ličnosti, tamo se predviđalo, u članu 45, da se ograničava pravo Povereniku da, recimo, na žalbu pojedinca u vezi sa podacima, može da ima uvid u to, pogotovo ako je žalbeni zahtev opravdan. On nije imao prava. Međutim, vidim da ste prihvatili izmene člana 109, ne samo 1. stav, nego i 2. i 3. stav, brišete važnost tog člana gde se ograničava pristup Povereniku kada je reč o ličnim podacima.
Tako su otklonjene neke glavne primedbe na rešenja koja su zaista odstupala i od zakona koji važi u Hrvatskoj, koji važi u Sloveniji, koji važi u Crnoj Gori, čime bi Srbija odstupala i od evropskih standarda, a i od regionalnih standarda u ovom pogledu. Imali bismo još uvek zadržavanje neke vrste policijske države, koja bi onemogućavala realizaciju ustavnih prava građana na slobodan pristup informaciji i zaštitu podataka o građanima.
Mislim da su brisanjem člana 40, ukoliko je validno to što ste ovde predložili, te glavne smetnje i glavne primedbe na ovaj zakon otklonjene. U tom smislu bih pohvalila Ministarstvo pravde što je, ipak, makar u poslednjem trenutku, dostavilo ove amandmane, jer sam, moram da kažem, bila veoma razočarana što smo bili prevareni posle one javne rasprave time da će to biti otklonjeno, pa smo dobili zakon u istoj formi, onda kad smo tu javni raspravu držali. To je učinjeno, tako reći, pred sam ovaj...
Možda neke kolege nisu videle da ste dostavili ove amandmane. Verovatno koleginica Janković to nije imala u rukama, to je neko pripremio ranije, pa i ja, da nisam otvorila kovertu juče, ne bih imala uvid u ove promene koje ste dostavili u poslednjem momentu. Iako su dostavljene u poslednjem momentu, mislim da su one dobrodošle i da je dobro što je to učinjeno.
Sigurno je da se amandmani koje smo podneli ne odnose samo na ove krupne primedbe i krupne probleme o kojima sam govorila povodom ovog zakona, da tu ima i određenih upravnih procedura na koje se mogu staviti određene primedbe. Između ostalog, i na član 84, gde se definiše način vođenja evidencije, ali to možda još uvek možete da popravite, ili da odgovorite da je reč o tome da se taj način vođenja evidencije uređuje podzakonskim aktima.
Možda je, takođe, reč o Ustavu u članu 42, gde se kaže da se sve što se odnosi na podatke o ličnosti uređuje zakonom. Volela bih da to uzmete u obzir. Šteta bi bila da to ne uredite, i to zakonom, vođenje evidencije o čuvanju podataka, jer se stalno sudaramo s tim problemom.
Videli ste da je Ustavni sud, mada to sad nije povezano, samo upoređujem, odnosno da Vlada i ministarstva ponekad prečesto uredbama i podzakonskim aktima definišu neke materije koje treba da budu uređene zakonom. Kada je bila reč o sporu oko sportskih nacionalnih penzija, videli smo da se Ustavni sud nije protivio tome da postoje nacionalne penzije kada je reč o velikim sportskih rezultatima, ali da se to ne može doneti uredbom, nego zakonom. Tako je isto i ovde. Vrlo se često susrećemo s istim problemima.
Kada je reč o zaštiti, rehabilitaciji i obrazovanju invalida, na čemu sam takođe radila, udruženja se ponovo žale da ono što je bilo obećano da će podzakonskim aktima biti definisano, kada nije ovako javno i kada to ne mogu svi da čuju, podzakonskim aktima se posle sužavaju ta prava.
Zato vam skrećem pažnju da ste mogli da usvojite i ovu primedbu Saveta Evrope, kada je reč o članu 84, gde se kaže da će način vođenja evidencije i čuvanja podataka, to su članovi 80. i 81, propisati Vlada, a mislim da bi bilo dobro da se propisalo ovim zakonom.
Razmislite o tome. Možda možete, imate vremena da podnesete kao Vlada amandman i da to, takođe, sredimo.
Mislim da je Vlada napravila veliki iskorak time što je veoma sporni član 40. izbrisala, član 38. doterala, a u članu 109, veoma važnom, ukinula zabrane iz onog zakona i tako uskladila ova dva zakona. Inače je trebalo da idu kao set zakona, umesto što idu razdvojeno, kao što sam već rekla.
Kada je reč o ovom drugom zakonu, takođe je izuzetno važan za sve ove stvari koje je ministar Bradić pomenuo, kada je reč o pristupu informacijama od javnog interesa, demokratizaciji, sprečavanju korupcije; to su zakoni koji su od izuzetno velike važnosti. Oni se primenjuju već pet godina. Dali su određene rezultate. Međutim, mislim da je dobro što je ovim zakonom promenjeno da više nije vaše ministarstvo nadležno za nadzor, jer taj nadzor niste vršili, niste uopšte bili opremljeni da vršite taj nadzor.
Ovaj je član suštinski, budući da sada zaista postoji nadzor i po žalbenom postupku i taj nadzor počinje da deluje, jer pre toga, nadzora, praktično, uopšte nije ni bilo, budući da nije bilo ovog zakona o klasifikaciji tajnih podataka, gde je svaka služba, kada smo tražili određene informacije, mogla da stavi oznaku – poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna, vojna tajna, bilo šta iz one stare klasifikacije i da potpuno arbitrarno, pošto nije postojao ovaj zakon, onemogući građanima pristup informacijama od javnog značaja i time ih skine s vrata, da arbitrarno odredi šta je državna tajna, šta nije državna tajna.
Sada, u kombinaciji sa zakonom koji donosimo, takođe je moguće da ovaj nadzorni organ stupi u dejstvo. Mislim da je to dobro i da je to dobro što je predato drugom ministarstvu, a ne vašem, jer, kao što vidimo, to nije funkcionisalo, a bez ovog zakona je bilo besmisleno. Zaista su građani vrlo često bili oštećeni, pa su čitave borbe, ako se sećate, bile vođene oko određenih podataka, da bi građani do njih došli.
Pošto nije tu ministar Marković, u čijoj je to nadležnosti, podneli smo jedan amandman i molim da ga usvojite. To je poslednji član, kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Član 17. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja odlaže primenu odredbe o vršenju nadzora nad sprovođenjem ovog zakona za šest meseci.
LDP smatra da nije potrebno da se to odlaže, iz nekoliko razloga. Već je napravljena upravna inspekcija. Ovaj zakon i ove izmene i dopune predložene su još u aprilu, pre šest meseci. Upravna inspekcija postoji. Ne vidimo nikakav razlog da se to odlaže sada na šest meseci.
Građani su već pet godina lišeni ovog nadzora, nije nadzor, a sad ga odlažete već šest meseci bez ikakve potrebe. Upravna inspekcija postoji, predložena je pre šest meseci i nema razloga da sada nema mogućnosti žalbe, da se ne izađe građanima u susret i da se ovaj nadzorni organ ne uspostavi.
Molim vas da ovaj naš amandman uzmete u obzir i da ga prihvatite, zato što ovo odlaganje nije potrebno. Imamo sada u zakonu član 13, i to može odmah da počne da deluje po izlaženju u "Službenom glasniku", kako je bilo i predviđeno. Hvala.