Poštovani poslanici i poslanice, poštovani predstavnici Ministarstva spoljnih poslova, prvo što bih rekla to je da ovde postoji jedan mali nesporazum zbog imena ovog zakona i onoga na šta se zakon stvarno odnosi.
Ovo nije zakon o spoljnim poslovima, i to je bila rasprava sa mojim prethodnicima, poslanicima i ministrom, zato što ovde nema spoljne politike, spoljnih poslova u smislu delovanja strategije prioriteta. Mi smo juče kada je bilo reči o odbrani i Vojsci imali koncepciju odbrane, pa onda posle toga institucija koja treba to da radi. Znači, mi nemamo ovde te elemente. Ovo zaista nije zakon o spoljnim poslovima, nego zakon o radu Ministarstva spoljnih poslova. Znači, to bi bio tačan naziv ovog zakona. Onda tu nastaje nesporazum, zato što ljudi traže koncepcijske elemente, a ovo je zaista, u pravom smislu, tehnički zakon o organizaciji Ministarstva spoljnih poslova, tako da to stvara zabunu i onda imamo preopširne rasprave, jer ovde toga nema.
Znači, mi možemo tražiti da se nekim drugim dokumentom i zakonom to reši, ali ovo je zaista, u pravom smislu, tehnički zakon o organizovanju Ministarstva spoljnih poslova, i to je prava reč, tako da smo zbog ovih nesporazuma koji su postojali gubili vreme, a očigledno nije trebalo.
Ako je to tako, mislim da bi se time otklonili brojni nesporazumi do kojih bi moglo da dođe. Jedan od takvih nesporazuma, na koji ću da skrenem pažnju, nastaje zato što ovde kod organizacije Ministarstva spoljnih poslova ne možemo da odredimo kapacitete i potrebe srpske diplomatije. Kao što znamo, bila je jugoslovenska diplomatija, koja je imala jednu spoljnu politiku, politiku nesvrstanih itd. i velike države, pa onda SRJ, pa onda Srbija i Crna Gora, tako da potrebe sada, nakon što je Srbija postala nezavisna država, ne možemo da odredimo bez ovih nekih uvodnih koncepcijskih strateških pitanja koji je stvarno kapacitet diplomatije države Srbije, koja je nezavisna država.
Zašto to kažem? Zato što nisam primetila da je došlo, zbog odvajanja Crne Gore, do smanjivanja ili procenjivanja šta je potrebno, niti postoji neka javna rasprava, kolika je diplomatija zaista danas u Srbiji potrebna. To govorim kao narodni poslanik, koji treba da vodi računa o tome kako se troše sredstva iz budžeta, jer kada je reč o Ministarstvu to je pokriveno sredstvima građana.
Znači, mi nemamo uopšte procenu, niti mogućnost da raspravljamo o tome koji opseg diplomatije je danas Srbiji potreban i kako se taj opseg diplomatije uopšte određuje. Znači, toga nema, nema kriterijuma, niti možemo da procenjujemo, niti možemo da kažemo da je prevelika, niti da je ona mala.
Ja neki put, kao pozajmljeni funkcioner u tom ministarstvu, čujem, možda nije tačno, ali čujem da se otvara konzulat u Dominikanskoj Republici. Da li je tačno ili nije tačno, ne znam, ali priča se. Hoću da kažem da ima takvih priča i, umesto da kažem na kraju, ja ću to reći sada, nema dovoljno dobre komunikacije, niti bilo kakve odredbe o radu Ministarstva.
Kolega Pastor je rekao da nema uloge Narodne skupštine, ali nema ni regulisanih odnosa javnosti sa Ministarstvom spoljnih poslova, kada već govorimo o radu Ministarstva spoljnih poslova i organizaciji tog ministarstva, regularnog odnosa sa javnošću.
Nema predviđenih konferencija za štampu, pa, recimo, mene zovu iz „Blica“ i pitaju zašto je ministar Jeremić... Nije važno da li se odnosi na njega, može bilo kome da bude upućena primedba. Kažu, mi smo čuli da on razrešava 183 i vraća 183 radnika. A ja kažem, molim vas, gospodine iz „Blica“, da li vi možete da se obratite Ministarstvu ili ja, zato što imate moj broj telefona, treba da vam dam odgovore na pitanja na koja ja stvarno ne mogu da odgovaram po kom osnovu se ljudi vraćaju? Zašto? Zato što treba da budu opravdani svako razrešenje i povratak pre isteka roka, to treba u javnosti da bude obrazloženo zato što je to, to građani ne znaju, veoma skupo, kada se vraćate odande, tu se plaćaju kontejneri itd; znači, ima razloga da se u javnosti sve to opravda.
Odnosi sa javnošću nisu regulisani, a ima tih pitanja koja jesu veoma važna. Svaki put, dakle, ako je zaista takva premetačina u Ministarstvu, da se izađe i da se javnosti obrazloži, a ne da zovu bivše ambasadore i da postavljaju takva pitanja.
Znači, nema tog člana, ja sam tražila gde je odnos sa javnošću u radu samog Ministarstva, ali toga nema, pa i to pokušavam da kažem.
Takođe, kada je reč o samom organizovanju službe Ministarstva, ono što sam već naglasila, takođe bi bilo dobro, s obzirom na ovu politizaciju o kojoj mi u Skupštini stalno govorimo, da se ambasadori postavljaju po političkoj liniji, da su to isključivi kriterijumi, da se vrlo često zaboravlja da li uopšte znaju strane jezike, ne znaju strane jezike, pa odlaze penzioneri za ambasadore, a na to ću posebno skrenuti pažnju, što je takođe prekršaj i unutrašnjeg propisa samog Ministarstva, da se napravi jedna strateška procena kakvi su ciljevi samog Ministarstva. Recimo, da li može da se kaže da će u bliskoj budućnosti 80% diplomatskih službenika biti postavljeno po profesionalnoj liniji, a 20% po političkoj.
Zašto to kažem? Zato što sve države koje su potpuno profesionalizovale svoju diplomatiju takođe imaju jedan procenat postavljanja i van toga. To nije nešto neuobičajeno i to nije isto što i Ustavni sud. Neki kriterijumi, kada je reč o diplomatiji, moraju se uvažavati i moraju se poštovati, ali potrebna je prognoza šta bi bilo idealno i čemu bi trebalo da težimo, koji procenti bi tu bili dobri itd.
Takođe bi trebalo da bude nekako... Volela bih da sam našla u ovom zakonu, jer se već pominjalo da diplomatija treba da bude moderna, profesionalna, gospodin ministar je to rekao, nekakve kriterijume profesionalizacije, ciljeva profesionalizacije, kada se to može dostići, koji bi to omer u Srbiji odgovarao, mislim da bi i to moglo da se kaže.
Ali, o tome zaista nema ni reči; zakon je toliko tehnički da o ovim pitanjima, koja se odnose zaista na samu organizaciju Ministarstva, a malo su šireg obima, u ovom zakonu uopšte ništa nema
Takođe, rekla bih, da ne čitam član, mislim da je to član 42, gospodine ministre, molim vas da obratite pažnju, da je jako šturo obrazloženo razrešenje. Zaista može da bude veoma proizvoljno. Da ne čitam sada član 42, ali ako baš hoćete, da pogledamo: "Pored razloga za razrešenje sa položaja..." itd. – jedna rečenica. A, razrešenja su dosta važna, zato što, kao što znate, kolaju priče, i tačno je da uvek svaki... I vaš šef partije je nadležan, kao predsednik Republike, sada će da potpisuje nameštenja, a ne znam ko potpisuje, valjda Vlada, razrešenja. Trebalo bi obrazložiti. Kada idete na to obaveštavanje javnosti zaista da vidimo kako se i kada razrešavaju. To je veoma šturo određen član. Kada je reč o razrešenjima zaista bih očekivala malo jasnije i da dopunite taj član 42.
Da nastavimo onu prethodnu diskusiju, kada je reč o tome kako se popunjavaju radna mesta, jer takođe postoje članovi, da li su 34, 35, nije važno, kako se popunjavaju konzularna predstavništva i diplomatska predstavništva u inostranstvu.
Mogu da kažem nešto prema sopstvenom iskustvu - dok sam bila ambasador u Meksiku, verujte mi, ja sam bila sama tri meseca, zato što je moj prvi sekretar, odnosno otpravniku poslova, u statusu savetnika, istekao je mandat i vratio se. Ja sam tri meseca bila sama u ambasadi, sem domaćih službenika, onih koji su bili zaposleni, šofer i sekretarica. Ja sam potpuno sama obavljala sve poslove, bez ikakve potrebe. Posle toga sam videla da se puni ambasada u Meksiku i sekretarima, i ovima i onima. Zašto? Kakvo je opravdanje za to? Nijedna bivša jugoslovenska republika nije otvorila ambasadu u Meksiku. Meksiko je za to vreme spustio diplomatske odnose sa nama na nivo otpravnika poslova, a mi smo poslali ambasadora i punili ambasadu novim službenicima.
Znači, nema kriterijuma ovde kako se uopšte i na osnovu čega planira to, zato što vidim da zaista mnogi ljudi (i ja to sa punim razumevanjem kažem) koji rade u Ministarstvu, budući da su u Ministarstvu jako male plate, sede na ivici stolice i čekaju da budu poslati u inostranstvo. Tako se bez ikakve potrebe pune te ambasade nepotrebnim službenicima. Mislim da to nije dobro razrešeno.
Konačno bih htela da kažem da sam se nekako osećala kada sam radila u tom ministarstvu, da su brojni ambasadori... I meksički ambasador u Beogradu je uvek dolazio na konsultacije u Meksiko i posećivao me, jer je imao redovne konsultacije ambasadora sa ministrima u januaru mesecu. To je gotovo poznata stvar da svi ambasadori dolaze na konsultacije, prolaze dodatnu obuku, oni koji su već ambasadori. Verujte mi, nikada nikakvu konsultaciju...
(Vuk Jeremić, sa mesta: 16. decembra će svi ambasadori biti.)
Dobro, ja vam samo zbog zakona kažem da ovde ne stoji obavezna konsultacija ambasadora, nisam našla član o obaveznim konsultacijama. Dok sam videla da je u drugim državama obavezna konsultacija, u organizaciji našeg ministarstva ja tu obaveznu konsultaciju nisam našla. Govorim vam iz iskustva, a gledala sam onda zakon. To nisu nikakve strašne primedbe. Samo kažem, kada sam radila videla sam da nema, pogledam da nema konsultacija, nema odnosa sa javnošću, pa vam onda predlažem, ako već radite na tehničkom zakonu, da taj tehnički zakon uradite tako da on dobro organizuje to ministarstvo, ako već nema ovog drugog dela - prioriteta spoljne politike, o čemu su neki drugi poslanici govorili.
Nema obaveznog člana o konsultacijama i nema čak ni komunikacije. Ako ja, kao ambasador, tražim instrukciju po određenom pitanju, pitaj ti odande do milog Boga, ništa tebi iz Ministarstva neće stići. Ne znam da li još neko ima ko je bio... Piši ti pisma, čekaj odgovore za bilo šta, odgovora nema. Ti si prepušten sam sebi, ti treba da izražavaš državnu politiku... Neki traže da polažemo i neke škole iz patriotizma, a ja sam završila te najviše škole. Prema tome, možda mi nije bilo potrebno, ali drugima je potrebno, ali kada tražite konsultacije, instrukcije o određenim pitanjima, nema odgovora. Ako tražite instrukciju od Ministarstva povodom nekog određenog pitanja, vi možete pitati, pitati, pitati, ali odgovora nema. Komunikacija između diplomatsko-konzularnih predstavništava i Ministarstva je veoma teška, ona ne funkcioniše i vrlo često su ljudi u diplomatsko-konzularnim predstavništvima prepušteni sami sebi, ne mogu da dobiju instrukciju od samog ministarstva.
Pored toga, htela bih da kažem još samo ovo. Molim vas da se zavede red, iskustvo, da vam i to prenesem... Svaki obrazovan čovek koji prođe jednu obuku, nije diplomatija tako neka strašno velika stručnost, kako oni to hoće da prikažu... Ono što je moje iskustvo, verujte mi da iskusni ambasadori, koji ostavljaju najbolji utisak, govore engleski, francuski, nemački. Mi u Nemačku šaljemo ambasadora koji govori engleski, to je apsolutno nedozvoljivo. Tamo gde je mali jezik, gde se ne govori mnogo, to može, ali u velike zemlje to ne može.
Vi šaljete, recimo, ambasadora u Meksiko... To je kontinent na kome se govori španski. Ja sam sa svim ambasadorima, ruskim, nemačkim, francuskim, govorila španski. Niko tamo nije hteo da govori engleski. Posle mene je otišao ambasador koji ne zna španski.
Molim vas da se obrati pažnja, ovde gde su ovi članovi o stručnosti, to je pitanje ugleda zemlje da naš ambasador, ako ode u zemlju gde je u pitanju veliki jezik, govori taj jezik; to mora da se uvede kao apsolutni kriterijum.
Slažem se sa gospodinom Pastorom da odnosi sa Skupštinom nisu regulisani, kao ni odnosi sa javnošću.