Poštovani gosti iz Ministarstva, poštovana predsednice, što se tiče LDP-a, mi ćemo glasati za ovaj inovirani Zakon o javnim nabavkama.
Obavestila bih građane da smo mi doneli 2002. godine prvi Zakon o javnim nabavkama. Pretpostavljam da se nije išlo na izmene i dopune zato što je bilo mnogo tih nelogičnosti i mnogo instrukcija od strane EU kako da se taj zakon popravi, pa se onda išlo na to da se ide na novi zakon, mada je on, u suštini, isti, a ovo je trebalo da bude popravljeni zakon koji je 2002. godine donet.
Prvo bih skrenula pažnju na to zašto mi smatramo da je ovaj zakon jako važan i da je gotovo fundamentalan. Bar iz nekoliko razloga: prvi je razlog taj što je u Srbiji veoma veliki javni sektor i budući da su ovde uvek naručioci oni koji troše naše pare, pare građana, da bi oni bili kontrolisani kako ta sredstva troše.
Naravno, ne treba upozoravati da kada je reč o budžetu ogromna sredstva, sigurno preko dve milijarde evra, odlaze na javne nabavke. To su nekakve procene. Zamislite sada kolika je mogućnost ušteda i efikasnog trošenja novca poreskih obveznika, ukoliko je ovaj proces veoma detaljno definisan.
Sa druge strane, mi treba da smanjimo javnu potrošnju. Ovo je, takođe, jedan značajan izvor gde se može smanjiti javna potrošnja, a da se ne oštete potrebe građana, nego, naprotiv, da te potrebe budu efikasnije zadovoljene. Znači, to je jedan od glavnih razloga zašto mi smatramo da je ovaj zakon fundamentalan i da ima veoma veliki značaj.
Druga stvar, već iz ovoga što sam rekla, znači, koliko se para troši na nabavke, koliko je to nešto što je takoreći svakodnevno, jasno je da se tu tradicionalno korupcija najčešće i najviše odvija. Znači, ukoliko hoćemo ozbiljno da se bavimo korupcijom, bez zakona o nabavkama i bez primene kontrole i svih ovih komplikovanih stvari koje ovde pišu jednostavno neće biti moguće da se izborimo sa korupcijom. Znači, to ima i zbog toga ogroman značaj.
Isto tako, da podsetim naše građane da se vrlo često govori, kada je reč o ulasku u EU, da tu postoji samo nekoliko političkih smetnji. Svi znamo da su neke političke smetnje veoma velike, recimo, završetak saradnje sa Haškim tribunalom ili, otvoreno da kažemo, predaja Mladića i Gorana Hadžića. Tačno je da je to uslov da bismo dalje napredovali prema Evropskoj uniji, ali postoje nekakvi ključni institucionalni zakoni koji su temeljni za ulazak Srbije u EU.
Ovo je jedan od tih zakona, koji je apsolutno uslov da bismo mi mogli da napravimo jedan korak dalje, jer tamo stoji i - borba protiv korupcije, a i direktne instrukcije šta treba raditi kada je reč o zakonu o javnim nabavkama.
Znači, kada je reč o Evropi, ne treba da se zavaravamo da postoji samo nekoliko političkih uslova i da smo mi već tamo, nego tu postoji jedna ogromna institucionalna izgradnja, zbog čega i mislim da je taj put vredan za nas. Da nema tog pritiska, verovatno mi ove institucije nikada ne bismo sredili, ne bismo od ove države napravili nikakav red ukoliko ne bi bilo tog procesa pristupanja EU.
Naravno, pozvaću se upravo na poslednji izveštaj EU. Da budem precizna, Evropska komisija ocenila je kako je Srbija delovala u 2008. godini. To je onaj čuveni izveštaj o kome smo slušali veoma kontroverzne glasine, da je povoljan, da nije povoljan, čak smo imali danas jedan incident na sednici Odbora za evropske integracije, o čemu bih volela i druge poslanike da obavestim.
Imamo predstavnika u tom odboru, gde je ministar Đelić došao sa dve stranice teksta i otprilike prikazao kako je to sve super i kako je jako dobro ocenjeno šta je Srbija radila u 2008. godini, jer to su vrlo sistematične istrage koje se tu odvijaju. Naravno, na jedan lažan način prikazao je kako je EU ocenila napredovanje Srbije prema Evropi, ustanovu po ustanovu, kriterijum po kriterijum. Posle toga je bilo nekakvih izvinjenja na tu temu.
Samo bih htela da znate kakva je metodologija EU kada piše ovakve izveštaje i zašto je onda moguće da nas ljudi iz Vlade lažu kada je reč o tome kakav je uspeh postigla Srbija u 2008. godini. Ono što je realno i ono što smo mi analizirali u našoj stranci i kada se taj izveštaj pogleda, izveštaj govori da je Srbija stagnirala i da nije napravila ni korak nazad, ali ni korak napred.
Prikazaću da je metod EU uvek takav da za bilo koju oblast gde ona analizira šta se kod nas dogodilo ona pedagoški, tako da kažem, prvo daje jednu količinu komplimenata, a zatim ukaže na realne probleme koje imamo u pojedinim oblastima, kada je reč o zakonima i o pojedinim institucijama. Pokazaću vam kako je onda moguće da ministri, kao što se danas dogodilo na ovom odboru, manipulišu sa takvim izveštajima. Evo, da vidite šta se kaže o javnim nabavkama. Glava 4.1.6 - javne nabavke, to je izveštaj Komisije EU: "U oblasti javnih nabavki načinjen je određeni napredak. Transparentnost postupka koji prethodi zaključenju ugovora o javnim nabavkama je unapređena postavljanjem internet portala, što je takođe dovelo do umanjenja troškova, povećanja konkurencije i kontrole, bolje komunikacije među učesnicima, dobijanja verodostojnosti statistika, povećavanja svesti i boljeg ukupnog okruženja javnih nabavki".
Ovo su izdeljeni komplimenti, ali sve što se u ovom izveštaju konstatuje kao ostvarenje napretka, da je napredak učinjen, u stvari se odnosi na očekivani napredak ukoliko se usvoji i počne sa primenom ovog zakona. Jeste da je Uprava za javne nabavke stavila portal i išla je u susret ovakvom jednom zakonu, ali obaveza upotrebe portala stupa na snagu tek kada se ovaj zakon prihvati. Do povećanja transparentnosti javnih nabavki, koje se ovde hvali, može doći jedino ukoliko se ovakav zakon usvoji i ukoliko dođe do primene ovog zakona.
Prema tome, očigledno je da je takva pedagogija da se ono što se unapred planira prikaže kao napredak, a praktično, u stvarnosti tog napretka nije bilo.
Sada ću pročitati kako izgleda realna ocena (odnosi se opet na Zakon o javnim nabavkama): "Institucije koje rade u oblasti javnih nabavki, među kojima su Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava ponuđača, nemaju dovoljno prostora i ljudskih resursa za rad. Nije unapređena njihova operativna nezavisnost. Potrebno je učiniti dodatne napore radi očuvanja, obučavanja i razvoja sistema javnih nabavki. Strategija za unapređenje sistema javnih nabavki, koja je usvojena juna 2006. godine, još uvek se ne primenjuje. Na primenu sistema javnih nabavki koji bi trebalo da bude nediskriminatorski, koji bi dobro funkcionisao, i dalje se negativno odražavaju slabosti sistema interne revizije", znači, nema interne revizije, "organa uprave. Činjenica je da državna revizorska institucija i dalje ne funkcioniše u punom obimu i da je još uvek visoka korupcija.
Uopšte uzev, Srbija još uvek nema konzistentan, delotvoran i potpuno nezavisan sistem javnih nabavki. Potrebno je učiniti dodatne napore kroz izmene zakona, izmenu strategije javnih nabavki i jačanje kapaciteta u cilju primene zahteva i SSP."
Kao što vidite, nema nikakve pohvale, ali dobro je kada se kaže da će koraci koje preduzimamo i koje ćemo preduzimati u budućnosti dovesti do tog unapređenja.
To smo sada apsolvirali. Videli smo da postoji velika mogućnost manipulacije, da nam se situacija prikazuje mnogo ružičastije nego što jeste, a to ne može da bude kada je reč o ovakvim zakonima. Ukazala sam na njegov značaj, ali bih sada volela da pokažem šta se stvarno dešava sa ovim zakonom.
Vidite, u našoj analizi mi smo pokušali... A, tu moram da uputim primedbu, ne znam kome, predsednici, možda ste žurili u Portugal, ali desila se jedna neprijatnost ne samo našem poslaničkom klubu, nego i drugim poslaničkim klubovima sa kojima sam imala kontakt, kada se na sednici glasalo o hitnom postupku. Mada u ovom zakonu stoji na samim koricama, na predlogu, da je po hitnom postupku, a na poleđini, gde se govori o razlozima za donošenje, takođe piše da je reč o hitnom postupku, međutim, verovatno zbog brzine, nenamerno, jer ne bih imala nikakvu teoriju zavere zbog čega bi predsednica Slavica Đukić-Dejanović to namerno uradila, mi smo bili u zabludi da možemo podnositi amandmane do određenog roka. Međutim, kada je pravljen dnevni red nije bilo stavljeno na dnevni red ovo po hitnom postupku. Svi ti amandmani su propali, osim ukoliko bude dobre volje da Odbor ponovo uzme na razmatranje i pogleda da li je neki amandman zaista ključan, a mi mislimo da takvih ima, mogu da kažem za neke, pa da Odbor onda ponovo razmotri te amandmane.
Kažem, pretpostavljam da to nije urađeno namerno, nego da je bilo slučajno, tako da sam primetila ovih dana da zaista veoma mali broj amandmana stiže na ovako važan zakon. Verovatno zato što nisu usvojeni predloženi amandmani koji su davani od strane poslaničkih klubova.
Htela bih da kažem šta je glavni utisak kada je reč o ovom zakonu. Sigurno je da su načela na kojima se taj zakon temelji, a ja ću vam reći koja su to osnovna načela... Pre svega, da bi ovaj zakon bio dobar, on mora da bude nediskriminatorski, mora da bude uvažavan apsolutno princip konkurencije, da niko ne može biti isključen. To znači da ne možete da nameštate javne nabavke i da nekom svom burazeru, prijatelju, partneru, drugu itd. nameštate javne nabavke. Mora biti transparentan. Mora u svakom momentu, prvo, od samog objavljivanja javne nabavke, dokumentacije i zato se uvodi ovaj portal i internet komunikacija.
To postoji u zakonu ali nema do kraja precizirano kada je reč o internetu, to će se tek naknadno uraditi. Znači, transparentnost je drugi važan princip, a zatim, jednak tretman svih onih koji konkurišu.
Ako su to ti principi - jednakost, konkurencija, procedura koja mora biti potpuno jasna i transparentna, sigurno je da ovaj zakon predstavlja izvesno unapređenje u odnosu na prethodni zakon, da su neke nelogičnosti ukinute. Ono što je moj osnovi utisak o ovom zakonu jeste da je on, gospodo narodni poslanici i građani, strahovito komplikovan. Dobro je što se na jednom mestu u zakonu predviđa da u onim institucijama u kojima postoji veliki broj javnih nabavki mora da postoji jedno lice koje ima sertifikat; bez stručnosti ne mogu uopšte da se obavljaju te javne nabavke, jer je primena ovako komplikovanog zakona veoma teška.
Ja ću reći posle šta su glavne zamerke kada je u pitanju ovakav zakon, ali suštinska zamerka je ta što on nema nikakav zakonski i institucionalni okvir u ovom našem društvu. Vi uzmete jedan zakon koji postoji u jednom jako komplikovanom i složenom zakonodavnom sistemu Evropske unije, prebacite ga u Srbiju, a nemate uopšte nikakav zakonski okvir, institucionalni okvir, pa ni svest o važenju prava, zakona. U jednoj partijskoj državi, gde vi punite institucije partijskim drugovima, gde se sve preko veze može ostvariti, uvodite jednu ovako komplikovanu proceduru, a da nemate neke osnovne stvari preko kojih možete da ga stavite u nekakav okvir da bi to uopšte moglo da funkcioniše.
Evo, navešću taj primer koji sam već ovde pomenula i koji se odnosi na kritiku Evropske unije. Znači, kakva je, prvo, naša unutrašnja kontrola u javnoj upravi? Ja nikada nisam čula da taj sistem upravne kontrole, znači unutrašnje kontrole, uopšte funkcioniše.
Drugo, što je i u ovom izveštaju Evropske komisije evidentno, od svih institucija, budući da se ovde formiraju dve institucije kada je reč o javnim nabavkama, koje je trebalo da budu nezavisne, nijedna nije uspela da to ostvari.
Ova skupština veoma dobro zna kako je izabrala Državnu revizorsku instituciju. Zakon je donet 2005. godine i još uvek, pazite, posle pune tri godine, ne radi tzv. eksterna kontrola; sem one revizorske institucije, još uvek nemamo te revizore koji kontrolišu način trošenja sredstava.
Šta će nam ovako komplikovan zakon o javnim nabavkama? Dobro je što postoji. Ali, kako će on funkcionisati u jednom ambijentu gde uopšte nema kontrole kako ko dolazi na određena mesta, kako se troše sredstva, kako će se uopšte i ovo kontrolisati? Zaista ne vidim kako će ovaj zakon da izvrši tu svoju ulogu ukoliko ovakvih praktičnih institucija nema.
Kada je u pitanju svih šest institucija - za kontrolu konkurencije, Ombudsman, za pristup javnim informacijama, Komisija za zaštitu prava, sad je Republička komisija za zaštitu prava ponuđača, znači, to je nezavisna institucija, svuda se pokazuje da niti je dovedeno dovoljno kadrova, niti ima dovoljno resursa, a pitanje je i načinjenog izbora. Koliko ja vidim, ona se bira tako što Vlada predlaže tu komisiju, a posle toga je bira Skupština. Ako bude tako kao što smo birali Državnu reviziju, tu instituciju, onda znam da od toga unapred nema ništa. Ili će tu biti neki retki hrabri ljudi, koji će se boriti sa vetrenjačama, ali koji će imati veoma mnogo teškoća da funkcionišu. Znači, u sistemu gde ne može da se utemelji nezavisna institucija, gde ne može da radi nezavisno od drugih uticaja ovakav zakon zaista postaje vrlo problematičan i pitanje je šta se uopšte može dogoditi s njim.
Sada bih htela da kažem još nešto, da mora da postoji taj kontrolni mehanizam, znači, uključujući i te druge institucije koje moraju da funkcionišu, da bi ovakav kompleksni zakon uopšte imao smisla. To je, recimo, kada vi kažete, i ovde smo u Skupštini često o tome raspravljali, svrhovitost nabavke nije rešena ovim zakonom. Znači, on rešava samo središnji deo procedure između naručioca, znači onoga koji kupuje, i onoga koji prodaje. To je taj središnji deo kada je reč o javnim nabavkama. Ali, kako će se proceniti šta treba uopšte, da li treba da se, recimo, kupi 200 automobila ili 10 automobila, da li treba da se menjaju tepisi u Skupštini ili ne treba da se menjaju, da li treba da se kupuju kompjuteri ili ne treba da se kupuju? Sve to ne spada uopšte u ovaj deo, nego u drugo zakonodavstvo, koje ne dopunjuje ove delove. A da ne pričamo o tome kakvi su sporazumi i ugovori uopšte sklopljeni. U to ovaj zakon uopšte ne ulazi, znači, u samu svrhovitost javnih nabavki ne ulazi i naravno da onda možemo imati tu velike probleme što se tiče toga. Znači, samo taj središnji deo, a ova dva vise, a nemate institucija koje to mogu da kontrolišu.
Budući da mi vreme ističe, reći ću da mi je žao što Vlada nikad nema dovoljno hrabrosti da dirne u neke druge delove Vlade koji bi mogli jedanput da se ipak na neki način ograniče. Jedan od naših amandmana, od kojih bar za pet-šest mislim da su veoma značajni, odnosi se na poverljive nabavke. To vam je član 7, ne znam tačno koja tačka u članu 7, gde imate neke nabavke koje su praktično najkrupnije. Od pamtiveka do danas se zna da je najveća korupcija kod vojnih nabavki i svi uvek vole da trguju sa vojskom, zato što su to poverljive nabavke i nema nikakve kontrole. Samo da bih upozorila građane, tada se i ovaj komplikovani zakon o kome sam govorila stavlja ad akta i nema nikakve kontrole. Znači, možda nekakva unutrašnja kontrola u okviru vojske, u okviru policije, mada znamo kako je to do sada bilo, ali one se izdvajaju iz ovog postupka, nema ovog postupka.
Mi smo predložili tim amandmanom da se ovo preciznije definiše, da se donese jedna uredba da se što više smanje takve ogromne nabavke koje su sklonjene od očiju javnosti i da se ovaj kompleksni zakon, koji treba da predstavlja određeni napredak, što više primenjuje. Jer, ako te delove izdvojimo, ako ispadne da se tu ne mogu primeniti i tako vi im date tu veliku slobodu da se ne kaže ni šta je bezbednost, ni šta je nacionalni interes, da se to ne precizira, onda mi se čini da ovaj zakon već unapred za veliki deo javnih nabavki uopšte neće važiti.
O drugim amandmanima će govoriti druge kolege, pošto verovatno u pojedinačnoj raspravi neću imati prilike da govorim o njima. Hvala vam.