Htela bih da zamolim gospodina ministra da nam zaista objasni zašto je ovaj član 4. ubačen u ovaj zakon? Obrazloženje koje je dato prilično je nemušto, a naš predlog je, Liiberalno demokratske partije, da se briše član 4. Moram da ga pročitam i da naglasim zašto je on veoma opasan. Reč je o tome: ''Profesionalnom pripadniku Vojske Srbije nije dopušteno učešće u aktivnostima udruženja kojima se ostvaruju sledeći ciljevi: reforma sistema odbrane i Vojske Srbije, usklađivanje propisa sa opšteprihvaćenim standardima i propisima Evropske unije, izgradnja strategije odbrane i doktrine Vojske Srbije, kojom se utvrđuje sastav, organizacija i formacija Vojske Srbije'' i tako dalje.
Član 4. zabranjuje bilo kakav kontakt između profesionalnih pripadnika Vojske i organizacija građanskog društva, koje se posredno ili neposredno bave pitanjima odbrane i bezbednosti, a takvih organizacija u našoj Republici ima oko četrdesetak. Ova brojka je još i veća, ako tome dodamo i udruženja koja se bave evropskim integracijama, s obzirom na to da su ona, takođe, na ovaj crni spisak.
Mi smo se u našoj stranci pitali, da li je profesionalnim vojnicima dozvoljene samo da sede na sastancima golubara ili udruženja ribolovaca, budući da je pohvalno da se ovolika udruženja građana, dakle, civilnog sektora, bave ovim ključnim pitanjima koja su ovde navedena i da profesionalni vojnici ne smeju da učestvuju u takvim raspravama, pa čak ni da objavljuju tekstove u naučnim časopisima i stručnim publikacijama koja ova udruženja uređuju.
Konačno, ovakva ...
(Predsedavajuća: Dva minuta, možete da nastavite, ako želite.) Izvolite.
... Koristiću minutažu poslaničke grupe. Hvala vam.
Konačno, svaka ovakva potencijalna saradnja između organizacija građanskog društva i Vojske, koja sačinjava sastavni deo savremenih demokratskih i civilno-vojnih odnosa, bila bi u startu onemogućena.
Ukazala bih na dva momenta zašto smatramo da ovaj član treba brisati. Prvo, njegova pravna utemeljenost.
Taj član nije pre svega utemeljen u Ustavu, zato što u Ustavu nigde piše da se ograničava profesionalnim vojnicima da učestvuju u raspravama ovakve prirode, jer postoji poseban član gde se zabranjuje njihovo političko organizovanje, što je u skladu, što smo svi prihvatili, sa depolitizacijom Vojske, znači, da ne budu članovi, pripadnici, političkih organizacija. Ali, zaista, nigde ne stoji da oni ne mogu učestvovati u civilnom sektoru u građanskim udruženjima i u takvim raspravama.
Mislim da je to jako loše, zato što se time umanjuje, a Ustavom je to predviđeno, i civilna i demokratska kontrola rada Vojske, a ovim zakonom se potpuno raskida veza između društva i vojne organizacije. Zaista ne vidimo zašto bi došlo do toga, jer imamo paradoks, navodim, da vojna lica smeju postati članovi stranog stručnog udruženja, član 50. Zakona o Vojsci, ali im je zato zabranjeno bilo kakvo učestvovanje u aktivnostima domaćih udruženja.
Ovom prilikom bih htela da podsetim da su tokom 90-ih godina udruženja građana i civilni sektor bili naznačeni da su to nekakve strane organizacije, odnosno da su to neki unutrašnji neprijatelji. Postavljam pitanje – da li su sada posle 2000. godine ponovo udruženja građana stavljena na nekakvu crnu listu, da državne organizacije, kada je pre svega reč o vojnoj organizaciji ponovo nema nikakve komunikacije između građanskih udruženja i vojnih organizacija.
Pored toga, moram da kažem da smo mi učestvovali kada je bilo reči o Strategiji, gospodin Ostojić je, koliko znam, učestvovao u takvim raspravama. Ne znam, otkud sada da je vojnim profesionalcima zabranjeno da komuniciraju sa ovim veoma ozbiljnim udruženjima koja danas postoje, u kojima su zaista veoma ugledni stručnjaci?
Htela bih, takođe, da kažem, da ovaj raskid ima veliku političku dimenziju, zato što nas svrstava u države koje neće da komuniciraju sa civilnim društvom, da se time ukida demokratska kontrola nad Vojskom, a da svi znamo, da je izračunato od strane i ovakvih koji su mene zamolili da govorim u njihovo ime, znači, ova udruženja građana koji se pre svega bave bezbednošću i ovim pitanjima, dali su statistiku da su demokratska društva koja kontrolišu i koja imaju saradnju između civilnog i vojnog sektara mnogo uspešniji u vojnim akcijama, nego što su to ona koja se otuđuju.
Konačno, zaista, savremena vojna sociologija ukazuje na to da svako otuđivanje profesionalne vojske od širih društvenih vrednosti i društava uopšte zaista ne bi mogla imati uspeha čak ni u svojim uskostručnim vojnim delovanjima, niti naš Ustav ovako nešto omogućava, nego upravo preporučuje vojnu kontrolu. I, takođe, ponovo se postavlja pitanje – da li su vladine organizacije unutrašnji neprijatelj ili normalni saradnik i vojne organizacije i vašeg ministarstva?
Gospodine ministre, molim vas da ubacite nazad ovaj član.

Gospodine ministre, nisam pročitala ceo ovaj član. Mislila sam da je moglo ovde da se precizira i da ste mogli da izađete u susret, mislim da je i gospođa Janković, takođe, tražila brisanje ovog člana, zato što ovde stoji – reforma sistema odbrane.
Znači, učešće u raspravi. To smo radili, učestvovali smo. O tome je reč. Ima i nekih konkretnih stvari gde možda ne treba, nego treba da bude vojna tajna.
Ali, reforma sistema odbrane Vojske Srbije, usklađivanje propisa sa opšteprihvaćenim standardima i propisima u EU. Znači, preširoko ste ovo odredili! Zbog toga je nastalo uznemirenje u građanskom sektoru i oni su zamolili da vam ovo kažem zato što postoji otvorena rasprava o reformama i policije i vojske, a koja bi bila dozvoljena.
Molim vas, ako biste mogli, bar, da preformulišete ovaj član.

Poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, volela bih da moju diskusiju gospodin ministar shvati krajnje dobronamerno. Imam dosta važnih pitanja da postavim. Mislim da će to biti pitanja koja zaista zadiru u prave probleme.
Prvo, ne mogu da se otmem utisku da se zakon donosi samo zato što postoji to ministarstvo. Nije samo vaše, nego su i druga ministarstva donosila nekakve krovne zakone, pa ste nekako, evo, i vi doneli taj zakon. Vi ste se, doduše, pozvali u obrazloženju na to da su i neke druge države donele slične zakone o dijaspori, naveli ste i koje su to države, ali nigde nismo videli da li te države imaju i ministarstva za dijasporu.
Lično smatram da ovakav zakon, kakav je sada ovde priložen, nije potreban, kao što sam i ranije izražavala mišljenje da ni Ministarstvo za dijasporu nije potrebno. To naročito naglašavam u kontekstu kada šale više nema, zato što ovaj zakon, iako vi u poslednjem članu kažete – za primenu ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva, što uopšte ne razumem...
Kako je to moguće kada u članu 5. imate budžet, fond koji se osniva, i kažete da će projekti biti finansirani i iz budžeta? Tako sam pročitala, vi klimate glavom, znači jeste ovako, član 5. Molim vas, pošto ste klimali glavom, onda da odmah to raščistimo. Član 5: ''Sredstva za očuvanje i jačanje veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije''.
Jasno je da ćete, zbog proširivanja aktivnosti ministarstva, morati jako da povećate broj službenika.
Evo, u članu 6, u cilju realizacije aktivnosti iz člana 4. raspisujete konkurse, dodeljujete za projekte, onda birate, selekcionirate projekte, nadzirete projekte... Sve je to potrebno instalirati i institucionalizovati jedno široko i veliko ministarstvo da bi se svi ti poslovi obavili. Imate na kraju čak i evidentiranje. Kako će neko da evidentira bez službenika? Prvo, taj zakon znači jednu veoma široku institucionalizaciju i samog ministarstva, koja podrazumeva značajno povećanje broja službenika. Pa je tu, recimo, izrada Strategije itd.
Da li takvo neko ministarstvo negde postoji, ne znam, to nikad nisam čula. Ali, čak kad bi takav zakon i bio potreban, zaista, gospodine ministre, ovaj zakon dolazi u veliko nevreme.
Da li vi pratite koliko se Vlada muči da nekako potkrpi onaj deficit budžeta? Izgleda da nam 2010. godina ništa dobro neće doneti, a vi donosite jedan manje-više nepotreban zakon - pokazaću i zbog čega, zbog njegovih unutrašnjih nelogičnosti, a ne generalno - u jednoj neviđenoj krizi. Kada se povećava broj nezaposlenih, vi neka nova sredstva za činovnike i Budžetski fond izdvajate.
Nevreme je. Prosto sam mislila da je kontekst nemoguć. Zato se i obraćam pre svega vladajućoj većini, da ona veoma pedantno, umesto što spava - moram da opomenem vladajuću većinu što spava i što ne čita ove zakone - pogleda kakve obaveze uzima na sebe i koliko će novih sredstava Srbija morati primenom ovog zakona da izdvoji.
Sada ću preći na neke probleme, da ne kažem primedbe, a jesu i primedbe, koje se odnose već na prvi član, koji govori o predmetu ovog zakona, a zatim i na drugi član, koji definiše pojmove.
Vidite, kada se pogleda i jedan i drugi, kod prvog člana, gde se u stvari govori o odnosima države Srbije sa određenim elementima, sa Srbima koji ne žive u Srbiji, da tako kategorišem sve zajedno, veoma je čudno da Srbija, kao vrlo precizan identitet, kao država, uspostavlja nekakve odnose sa nekakvim grupama koje su veoma fluidne i koje su, kao što ću pokazati, veoma neprecizno definisane. Ona održava veze s dijasporom nešto vrlo neodređeno.
Pokazaću u kom smislu je neodređeno, a to se vidi iz svih drugih članova. Neki iseljenici koji su se odavno iselili, koji izgleda nisu ni naši državljani, koji se nisu iselili kao Srbi samo iz Srbije, nego su se iselili iz svih država u regionu ili ko zna odakle, a oni se veoma malo u samom zakonu i pominju, čine takođe deo definicije dijaspore.
Znači, kategorija dijaspore je veoma neodređena. Kako jedna država uspostavlja odnose sa nekakvim iseljenicima, sa nekakvom neodređenom dijasporom, a da ne kažem i sa svim Srbima u regionu? To je taj odnos o kojem govorim. Apsolutno ne može na ovakav način, laički, da se definiše.
Kada pogledate definiciju pojmova u članu 2... Molim gospođu potpredsednicu da utiša ove ovde, jer ne mogu da govorim od radikala, koji galame sve vreme. Dajte, smirite se malo.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas da nastavite izlaganje, a narodne poslanike molim da se ili probude ili utišaju.)
Ne mogu da vičem toliko. Sad prelazim na ovo ključno pitanje, koje ovi koji su već izdvojili gledišta, nisu zapazili. Vidite, kada kažete šta obuhvata pojam dijaspore, vi kažete da pojam dijaspore obuhvata državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu.
Molim vas, gospodo, da se razumemo, to nisu Srbi. Naši su državljani, kao što znamo, sada i preko readmisije, i Romi, Albanci, Bošnjaci, Mađari i druge manjine. Ali vi posle u članovima, kada govorite o odnosima sa dijasporom i sa Srbima u regionu, o jačanju tih veza i identiteta, o Savetu o dijaspori, govorite samo o srpskom jeziku, o pismu, o verskim... Očigledno je da sigurno nećete pružati te usluge, zato što se to, jednostavno, kasnije ne vidi.
A videla sam da su ovde i gospoda razumela da su dijaspora, kako vi podrazumevate, Srbi koji žive u drugim državama, a ne državljani Srbije. Molim vas da se ovde potpuno jasno shvati da je tu reč o državljanima Srbije, a ne o Srbima.
Sada tu spadaju i ovi iseljenici, za koje ne znam kako ste ih identifikovali, navešću samo da ih pominjete u članu 4, veoma se retko pominju inače u zakonu, gde kažete: ''Republika Srbija može preduzimati mere radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona ako postoji zajednička svest o potrebi očuvanja tradicionalnih odnosa i istorijskih veza''.
Molim vas, kako ustanovljavate postojanje te svesti? Koji su to iseljenici i kako se ta svest uopšte uspostavlja? Ovo kažem i kao sociolog i kao istraživač. Ne znam kako se ova svest uopšte može uspostaviti, ali dobro. Ova kategorija očigledno nije zastupljena u zakonu. Ona je tu nekako prilepljena, pa ako ima i takvih, tu ćemo negde da ih ubacimo, u sve Srbe sveta, pa neka i oni budu tu negde prisutni.
Vidite, opravdana je primedba da, kada pređete na tu drugu kategoriju, na Srbe u regionu, ova prva kategorija državljana i ovi nebulozni iseljenici, kao kategorije, jedna s drugom nemaju nikakve veze.
Kada govorite o zakonu o dijaspori i Srbima u regionu, stalno se ovo dvojstvo ponavlja, ne vidim zašto, pošto se iz obrazloženja vidi šta se tu podrazumeva - Srbi u regionu su srpske manjine u susednim državama, koliko sam razumela. Prvo, jasno je da svaka država na neki način brine o tome kakav je položaj njene manjine u susednim državama. Ali, to pitanje srpskih manjina u drugim državama je deo naše zvanične državne i susedske politike, a nikako nekakvog zakona o dijaspori.
Pored toga, ono što je takođe pobrkano, kada je reč o našim manjinama u Rumuniji, na primer, ili u Grčkoj, kako neko kaže, ako je priznata uopšte takva manjina, a znamo da Grčka ne priznaje nikakve manjine, ali priznata je sigurno u nekim drugim državama, recimo u Hrvatskoj, molim vas, pa upravo smo, ovoga leta, doneli Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
To su međunarodna dokumenta, međunarodni akti i sve nama susedne zemlje koje su sada članice EU, na njima je i da troše sredstva i da imaju određeni visoki stepen uvažavanja nacionalne manjine u sopstvenoj državi, a time uključujući i srpske manjine.
Znači, ne vidim nikakav razlog zašto bi se bilo kakva sredstva izdvajala i zašto bi o mađarskoj manjini brinula Mađarska, sem ukoliko ne bi bilo možda nekakvih problema ili nekakvih okršaja, velikih sukoba, gde bi ona možda tu nastupila.
Ali inače, u jedno mirnodopsko vreme to je deo državne politike dobrosusedskih odnosa i mislim da je to na našoj dugoročnoj i kratkoročnoj politici da održava te veze i da, pre svega, sa susednim državama o tome raspravlja, a ne da se meša u unutrašnje poslove drugih država i da ona tu nešto daje, investira, a to je pre svega obaveza država u kojima te manjine žive.
Pored toga, još veću zabunu u obrazloženju izaziva to što ste posebno rekli da je državi Srbiji izuzetno stalo do toga da održava te veze sa Srbima u Bosni.
Zaista to nema nikakvog smisla, zato što je to rešeno Dejtonskim mirovnim sporazumom. Postoje međunarodni mirovni ugovori, postoje specijalni odnosi sa Srbijom i Republikom Srpskom, a vi sada dodajete tu još neko posebno ministarstvo koje tretira...
Kada je neko konstitutivan narod, koji nije pod vlašću nekakvog većinskog naroda nego slobodno, i možda preterano slobodno, odlučuje o svojim pravima, šta vi imate da dodajete Srbima u Bosni? Pa zar nismo ratovali zbog njih tamo? Zar nisu onoliki zločini izvršeni u Bosni? Zar im nismo onoliko pomogli, i više nego što treba? Samo da vas podsetim na to da naduvavamo još više nacionalistički identitet Srba u Bosni. Pa, čemu to uopšte služi?
Podsetiću vas i na gospođicu Sonju Karadžić. Ne znam da li se sećate toga kada je ona rekla da smo mi Srbi iz Srbije pravi degenerici i da je cvet srpstva upravo na Palama, Srbi u Bosni. Tako da ne vidim šta treba tamo sa tim cvetom da radite, da vi njima, kao ministarstvo, još nešto od tog srpstva dodajete.
Imajući u vidu formalizovane ugovore, zaista ne vidim zašto ste to izdvojili i zašto Srbi u Bosni, koji su konstitutivni narod, ulaze u nekakav zakon o dijaspori bez ikakve potrebe.
Znači, pokazala sam da se ove kategorije ili preklapaju ili jednostavno ne odgovaraju ni problemski da one budu zajedno. Sem da, kada govorite o organizacijama u Skupštini, možda sledite onu ideju da ta skupština treba da bude kao neki organizam - svi Srbi sveta će se skupiti na jednom mestu, pa vam se to nekako čini kao nešto što treba da se dogodi. Eto to, a inače problematika jednih i drugih je potpuno različita, čak i sastav tih ljudi je potpuno različit.
Moram da kažem, kada je reč o definicijama, da je veoma problematična definicija - pojam matične države.
Pojam matične države je isključivo etnička konstrukcija i ne podrazumeva nikakav ni individualni koncept niti koncept građanske države. Srbija ne može biti nikakva matična država Srba u Rumuniji, Albaniji ili Sloveniji ako su to ljudi koji su rođeni tamo i žive kao državljani tih zemalja.
To su njihove matične države, gospodine Srećkoviću, isto kao što Albanija nije matična država Albanaca u Preševu, nego je to Srbija, čiji su oni državljani. Znači, taj pojam može da dovede do veoma opasnih posledica, gde se veze sa pripadnicima svog naroda koje su manjine u drugim zemljama ne koriste kao most saradnje, nego kao nestabilnost i upaljač za sukobe.
S obzirom na to da smo te sukobe imali veoma skoro, neko je i rekao da je ovo veoma osetljiva materija, ovakvi vidovi saradnje, koje ste vi predvideli u ovom kontekstu, sa matičnom državom, odnosno da bi sada svi ovi drugi trebalo da imaju neku svoju drugu matičnu državu, naše manjine, a ne sopstvenu državu gde su rođeni - mislim da taj pojam zaista ne odgovara. Trebalo bi da bude izbačen i iz Ustava i odavde.
Htela bih da kažem i nešto o ovim organizacijama. Možda ljudi nisu svesni toga. Već sam rekla da organizacija koju predviđate, ta skupština, ona obuhvata sve te Srbe sveta, ali ne samo ove koje ste vi nabrojali u ovoj definiciji, nego i najviše funkcionere same Srbije - premijera, desetak ministara, predstavnika crkve, akademije nauka, svih mogućih. Pa ste čak predvideli, što je možda malo i neukusno, da predsednik Republike eventualno bude počasni gost pri održavanju te svesrpske skupštine.
Mene najviše zabrinjava, kada dođete do saveta Srba, pošto ova skupština obuhvata sve Srbe sveta, sada imate Savet za dijasporu, pa imate Savet za Srbe u regionu.
Vidite, taj savet za Srbe u regionu nije sastavljen od Srba u regionu, nego je to institucija države Srbije. Ako budem pročitala šta je sastav tog saveta, vi ćete se totalno zapanjiti. To je naša državna ustanova. Pa je l' mi pravimo anšlus neki ovde, kada je to naše? To nisu neki tamo iz regiona, nego mi.
Znači, sastav Saveta je sledeći: predsednik Republike Srbije, predsednik Vlade, ministar nadležan za spoljne poslove, ministar nadležan za dijasporu, ministar nadležan za prosvetu, ministar nadležan za kulturu, ministar nadležan za vere, ministar nadležan za finansije, predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine, predstavnik SPC, komesar Komesarijata za izbeglice. To je, sami kažete, taj savet je organ naše države koja okuplja te Srbe u regionu.
Kada pogledate šta taj Savet za odnose sa Srbima u regionu radi ovde u Srbiji, ima nekih veoma čudnih tačaka, moram to da pročitam. Tačka 10) zaista mora da nas zabrine, pogotovo ako ljudi uopšte ne obraćaju pažnju, ne čitaju ove zakone i baš ih za to briga i ne čitaju tačku 10) gde kaže da taj savet, znači naš državni savet, ovako sastavljen, razmatra načine za poboljšanje uslova za ostvarivanje biračkog prava državljana Republike Srbije koji žive u regionu.
Znači, tu se govori čak i o biračkom pravu. Toga ljudi ovde nisu svesni. O tome treba da se napravi velika rasprava. Ako ovako budu usvajali ove nebuloze koje postoje u ovom zakonu, to je zaista krajnje neprihvatljivo.
Dalje, Savet za dijasporu, koji se takođe osniva, gospodine Srećkoviću, da je ovo bio zakon koji se odnosi na naše državljane u rasejanju, znači ono što se zaista podrazumeva pod dijasporom, bez ovih Srba u regionu, jer ste napravili neviđenu gužvu s tim, taj savet i ono što bi on trebalo da radi, to bi trebalo, u stvari, da bude umesto vašeg ministarstva.
U tom smislu bi i neka finansijska pomoć, zbog onih koji šalju te doznake, što ste nam govorili, odnosno da se nešto i uloži u to, a pogotovo ja, kao bivši ambasador, mogu da vam kažem de je sve njihove potrebe, administrativne i druge, do sada rešavalo Ministarstvo spoljnih poslova, sem ovog što se odnosi na identitet, veru, kulturu i opismenjavanje.
Ako ste to želeli, tu bi eventualno i mogli da se izdvoje određeni projekti za podršku stvarno dijaspore, u ovom pravom značenju reči, a nikako da mi izdvajamo iz budžeta za Srbe u regionu za njihove potrebe, gde za održavanje njihovog integriteta izdvajaju nama susedne države, a da ne kažem da nema potrebe takva sredstva da se izdvajaju za Bosnu ili za nekoga ko je već takoreći poseban konstitutivni narod tamo.
Znači, napravili ste tu terminološku zbrku, pojmovnu zbrku, a vodila vas je ta ideja "svih Srba sveta", gde Srbe vidite kao nekakav organizam, a pri tome u tom organizmu ne štimaju ti građani, koji se više nigde ne pominju, ti drugi državljani, gde treba u inostranstvu i njima omogućavati, niti se govori o očuvanju njihovog identiteta.
Moram da kažem da ima i nekakvih možda komičnih stvari. Budžet i činovništvo ogromno raste.
Neću više da zadržavam, pošto mi je isteklo vreme. Imam još minut da kažem da ima čak i tako nekakvih dirljivih stvari, da se jedna nagrada zove "Majka Srbija" itd.
Znači, ima i neke patetike, koja apsolutno nije potrebna. Moglo je da bude ovako nešto slično kao npr. car Dušan, kao što stoji... (smeje se)... i ovi drugi nazivi, koji su bombastični, umesto ove "majke", a neko je predložio da bi bilo bolje i patetičnije da se stavi "majčica Srbija".

Mi smo se već do sada izjasnili da je naša glavna primedba na Nacionalnu strategiju bezbednosti u tome što su izostavljeni važni elementi bezbednosnih integracija. Međutim, za jedan momenat proširila bih i rekla da se baš iz ove nacionalne i bezbednosne strategije vidi da je glavni problem, i to naročito od 2003. godine, zamućivanje i nedovoljno jasno profilisanje Srbije, njenog položaja, budućnosti, bezbednosti, uopšte pravca u kome treba da se kreće.
Drugim rečima, nije jasno da se i preko ove strategije Srbija negde smešta između Istoka i Zapada i da ta neodređena pozicija između Istoka i Zapada, što vrlo često čujemo, u stvari na neki način politizira ideju o bezbednosti, zato što se uopšte ne zna šta to znači da Srbija ostane na takav jedan način nedovoljno definisana.
Smatram da je najveći propust skoro potpuno ignorisanje pitanja bezbednosti integracija, a to kažem u kontekstu toga da se Srbija ovim dokumentom nije odredila u odnosu na najvažniji savez, gde treba da pripadamo, budući da se pripremamo da uđemo u EU, a to je integracija u NATO savez.
Pored toga, nigde se u ovoj strategiji ne pominje Rezolucija Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti, niti se bilo šta o tome obrazlaže, niti se to pominje ovde, tako da ako je reč o osnovnom strateškom dokumentu, ne znam u kakvoj je relaciji taj dokument sa tako važnim dokumentom kao što je donela Skupština.
Jer, kao što vidim, toga uopšte u ovoj strategiji nema, niti se govori šta bi bila nekakva vojna neutralnost, kada je reč o ovom strateškom dokumentu.
Time ova strategija umesto da utvrdi strateški pravac Srbije, zapravo doprinosi strateškoj konfuziji u kom se pravcu kreće Srbija uopšte. Takođe, ističe se da osnovno pitanje bezbednosti jeste pokušaj otcepljenja teritorije AP Kosovo i Metohija. Ovo jeste, i svi smo toga svesni, jedno teško i veoma osetljivo pitanje, a ako to bude osnovno pitanje bezbednosti, onda moram da poručim građanima da su oni zaista u svakom pogledu potpuno nebezbedni!
Zašto? Zato što su skoro sve države iz susedstva i članice Evropske unije priznale nezavisno Kosovo, te je logično da su ove države onda i nosioci glavne pretnje po bezbednost Srbije. Međutim, Strategija navodi da Srbija teži razvoju dobrosusedskih odnosa, znači sa državama u regionu koje su priznale nezavisno Kosovo, a, takođe, teži i ka integraciji u Evropsku uniju. Onda ispada, pošto su te države priznale Kosovo, a i same su, u najvećem broju, skoro sve članice NATO-a, da imamo jedni šizofrenu situaciju, umesto koherentnu, i konfuziju u samoj Strategiji i da je to najslabija tačka čitavog ovog dokumenta.
Ja mogu da navedem i neke delove koji su dobro napravljeni u ovom dokumentu. Recimo, kada se govori o nacionalnim vrednostima. Zaista ne vidim šta bih dodala tim vrednostima koje treba da se štite, ali ova, osnovna, suštinska konfuzija oko određenja položaja Srbije, naravno, i kada je reč o susedstvu i Evropskoj uniji, mislim da zaista ne može da se izbegne i da čitav ovaj dokument, praktično sa tom unutrašnjom kontradiktornošću, pada na ispitu jedne jasne i validne strategije nacionalne bezbednosti.
Sada ću samo da se osvrnem konkretno na nekoliko stvari. Čini mi se kao da su neki delovi ove strategije pismeni kao da ih je pisao Veljko Kadijević. Kao da podsećaju na neko drugo vreme i veoma su politizirani.
Na početku kada govorite – Regionalno okruženje, kažete: ''Rizici od izbijanja ratova i drugih oružanih sukoba na prostoru jugoistočne Evrope, iako su smanjeni, nisu eliminisani. Pokušaj revizije odredaba Dejtonskog sporazuma, koji bi bio u suprotnosti sa interesima bilo kog konstitutivnog naroda, destabilizovao bi bezbednosnu situaciju u Bosni i Hercegovini, a time i u regionu.''
Mislim da ovakva formulacija ''suprotnost interesa konstitutivnih naroda'' – pa, zato što su ti interesi bili suprotstavljeni zato je i došlo do destabilizacije, zato je bilo tamo ratova. Dejtonski sporazum je bio sporazum koji je zaustavio rat u BiH. Ali za formiranje, efikasne, funkcionalne države Dejtonski sporazum nije dovoljan.
Verovatno, a na tome se sada i radi, da će sva tri konstitutivna naroda morati, možda, da bi se od te države napravila, ne da bude propala, nego država koja može da funkcioniše, da se odreknu nekih svojih suprotstavljenih interesa da bi ta država mogla da funkcioniše.
Budući da se na tome radi, ovo izgleda, veoma grubo rečeno, da ako se odstupi od Dejtonskog sporazuma, dakle, da je mirovni sporazum u osnovi, a ne izgradnja jedne buduće države koja treba da funkcioniše – da se ovako u zaoštrenoj formi stavi kao mogućnost čak i izbijanja ratnih sukoba.
To bi bila prva primedba, koja mi se čini prejaka, kada je reč o regionu, a da ne govorim da se tu pominju i druge zemlje koje priznaju Kosovo. Već sam rekla da to izaziva dvostruki osećaj, s jedne strane, bezbednosna komponenta nam je dobri odnosi sa susedima, a onda ih navodimo kao izvor nestabilnosti. To su sve te suprotnosti koje su evidentne.
Kada sam rekla da me podseća na neka stara vremena terminološki, moram da vam kažem da se, recimo, stalno pominje u Glavi 2: Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, pa i ovde, na kraju, kada se govori o regionu, o bezbednosti regiona, stalno se govori o višegodišnjem građanskom ratu vođenom na prostorima nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, o međunarodnoj izolaciji. Vi pišete o tome kao da mi nikakve veze sa tim nemamo.
Dalje govorite – sankcije koje su bile izrečene, bombardovanje, a naročito ove sankcije, a posle toga kažete – i tranzicija. Pa, mi vodimo tu tranziciju. Šta je to u toj tranziciji što izaziva nekakve bezbednosne pretnje, ostaje potpuno nejasno. Kada se pozivate na sankcije koje smo imali, sećam se one fraze koja je bila često izgovarana – ''sankcije ničim izazvane i nezaslužene''.
Da li vi, gospodo, iz vojne službe, iz Ministarstva, znate zašto je Srbija 31. maja 1992. godine dobila te sankcije? Zato što su UN i sve države glasale i zato što je Srbija bila umešana u rat u BiH. Sada vi to prikazujete kao neku objektivnu okolnost koja i dan-danas traje, da su ničim zaslužene sankcije, one su sada uzrok svega toga. Idete toliko daleko i tvrdite da su ostali ljudi u Vladi učestvovali u pisanju ovog dokumenta, jer kažete, u istom tom sektoru, da je problem ekonomskog razvoja Republike Srbije nastao usled višegodišnjih ekonomskih sankcija i uništenja vitalnih objekata privrede i saobraćajne infrastrukture, tokom NATO bombardovanja – znači i ekonomsku situaciju i razvoj, a ne onim što se događalo devedesetih godina, ne one katastrofalne inflacije, ne totalna destrukcija naše ekonomije, nego ''nezaslužene i ničim zaslužene i izazvane sankcije''.
Zato sam rekla da ova terminologija nije depolitizirana, nego me zaista podseća na neko vreme kada su možda mogli Božidar Adžić i Kadijević da se lepo zabave ovom terminologijom.
Dodala bih još nešto, možda je malo preterano, da se u Strategiji o nacionalnoj bezbednosti i rizicima govori o destruktivnom delovanju pojedinih verskih sekti. Vi znate da je naš zakon podelio verske zajednice na tradicionalne i na netradicionalne, i da su male verske zajednice izložene diskriminaciji. Koje to satanističke sekte postoje? To sam htela da vam pokažem, da li je moguće da ste morali tako nešto da nabrojite, jer se zaista mogu neke grupacije osećati da su ugrožene zbog ovakvog navođenja.
Ovim ću da završim, to potiče otuda zato što je dokument, koji imamo pred sobom, rađen gotovo isključivo od strane Ministarstva odbrane, nije učestvovao civilni sektor, mnogi nisu bili konsultovani, kada je reč o Strategiji nacionalne bezbednosti, a trebalo je, jer da su učestvovali verovatno bi ovakve stvari bile otklonjene. Ovde se više vidi taj vojno – centrični pristup koji uvek deluje starinski i nedovoljno moderno, pa su se neke stvari provukle.
Na kraju, samo da završim sa tim, zaista se ne zna, ako Srbija ne reši svoje bezbednosno pitanje, ako ne reši pitanje svojih bezbednosnih integracija, postavljam vam pitanje, niste ovde objasnili, da li vi mislite da će Rusija da bude garant bezbednosti Srbije? Mislim da takva koncepcija koja vas je naterala da praktično izbegnete pitanje bezbednosnih integracija u sklopu približavanja i učlanjenja Srbije u EU, a na tom putu nam stoji NATO, da je to jedan ustupak Rusiji, koji nas, kako mi se čini, dovodi u veoma nebezbednu situaciju. Hvala.

Htela sam samo da kažem kada sam govorila o verskim sektama koje ste ovde naveli  da sam svesna toga da ste ispravno naveli nacionalni i verski ekstremizam, o kome sam i ja govorila u javnosti i kome smo bili izloženi vrlo često, a i sada skoro povodom one ''povorke ponosa'', ali ja sam se osvrnula na jedno destruktivno delovanje.
Zaista, ne znam kolika je razmera da pominjete u nacionalnoj strategiji bezbednosti nekakve kultove.
Toga nema ni u nekom, ne znam kom procentu, nula koma ne znam čega, a postoje male verske zajednice, naročito protestantske, koje ovde iz nerazumevanja ljudi zovu sektama, a protestanti imaju prava da tumače slobodno Bibliju i tako se onda formiraju metodisti, baptisti, jer nemaju nikakvu centralnu crkvu. Zbog toga su kod nas stalno izložene ovakvom maltretiranju i zbog toga sam reagovala, pogotovo što je to u toliko maloj meri, procentualno beznačajno.
U Americi imate ogromne kultove, niko neće da navede da to ugrožava nacionalnu bezbednost SAD-a, a kultovi, verske sekte, koji kod nas uopšte ne postoje izazivaju te mogućnosti. Znači, ja sam samo o tome govorila i mislila sam da tome nije bilo mesta, da je to preterivanje i da to može da se dotera, da se izbaci.
Potpuno se slažem kad je reč o verskoj netrpeljivosti, na to se nisam uopšte osvrnula. Pored toga, nisam se osvrnula ni na moj glavni argument da bezbednost Srbije nije osigurana time što ste izbegli da kažete da Srbija u dogledno vreme, zajedno sa koračanjem prema Evropi treba da uđe u bezbednosne integracije sa NATO-om, gde su svi njeni susedi, i da smo mi preko toga ostali jedna bezbednosna rupa i, na kraju krajeva, potpuno nebezbedni.

Htela sam da postavim pitanje Vladi da da odgovor Narodnoj skupštini - povodom pisanja lista "Borba" o tome da Vlada Srbije putem skrivenih ugovora plaća određene lobi firme u SAD i iznos je prilično veliki, inače kada bi iznosi bili mali, možda ne bih ni reagovala, ali taj iznos je oko 2,5 miliona dolara novca srpskih poreznika.
Reč je o tome da se do tih informacija može doći preko dokumentacije Ministarstva pravde SAD, koje je u stvari i potvrdilo - da su ugovori napravljeni sa dve glavne filijale za ovaj posao.
Jedna se zove "Advanced practice solutions LLC", ilinoiskog lobiste Milana Petrovića, interesantno je da se svi ti lobisti vrte oko onoga Roja Blagojevića iz DS, koji je već optužen tamo za određene mahinacije, i druga firma je ''30'' ili "Thirty points strategies LLC", koje zajedno Srbiju koštaju 145 hiljada dolara svakog meseca ili milion i 740 hiljada dolara godišnje.
Takođe je veoma zanimljivo da je ugovor sa ovom prvom firmom "APLSLLC" potpisala Tamara Stojčević, generalni sekretar Vlade, i to ove godine 30. aprila, u stvari istog onog dana kada je sam taj zaključak Vlada usvojila. Tada je ona po naređenju šefa takav jedan ugovor za nas potpisala.
Drugi ugovor, sa drugom firmom koju sam navela, ono "30'' ili "Thirty points strategies LLC" potpisao je Mirko Stefanović, generalni sekretar MSP Srbije. Ugovor je na snazi od oktobra prošle godine i vredan je 42 hiljade evra mesečno ili 59.600 dolara, ako se ovi evri prebace u dolare.
Postavlja se pitanje – kako poreznici mogu da kontrolišu ovakve ugovore? Šta su zadaci ovakvih lobista? Koji je kvalitet ovakvog lobiranja i šta Srbija treba da postigne da se ovakvi veliki novci i ovako velika sredstva izdvajaju za neko lobiranje, za koje mi ne znamo kakvog će uspeha imati, da li je to potrebno, a pogotovu da javnost o tome ništa ne zna?
Ako su to neki uobičajeni poslovi koje normalno Vlada treba da finansira, onda bi bilo dobro da je i ova skupština bila obaveštena i da je javnost srpska bila obaveštena za šta se pare bacaju, kada je reč o krizi i kada će možda doći ili do povećanja poreza ili do smanjenja penzija i plata, a s druge strane, kao što vidimo, pare se teško razbacuju.
Takođe postoji i vest - da je SIEPA, Vladina organizacija za promociju izvoza, takođe sklapala u SAD izuzetno teške i nepovoljne ugovore, gde se oko 460 hiljada dolara takođe daju nekim opskurnim organizacijama i nekim firmama za koje se ne zna šta će biti rezultat takvih ulaganja, koja pravi tajno Vlada.
Molim da Skupština bude obaveštena o ovako velikim iznosima i na koji način može generalni sekretar Vlade da potpisuje ovakve sume novca i generalni sekretar ministarstva, a da to javnost ne zna i da ne zna Skupština Srbije?
Da nije ovakva kriza, pa da im pogledamo kroz prste, ali u ovakvoj krizi - kada ljudi nemaju posla, kada se veoma teško živi, kada se ne zna šta će biti, ovako vidimo da se na neke opskurne, trećerazredne političare, možda bez ikakvog uticaja, bez ikakvog znanja o rezultatima tih trećerazrednih ljudi, da se ovako bacaju na tajanstven način pare naših poreskih obveznika.
Molim vas da nam se što pre dostavi odgovor na ovo pitanje što sam postavila.

LDP se već nekoliko puta izjasnila povodom ovog zakona, da je zakon izuzetno važan, da smo dugo na njega čekali, da je bilo i pritisaka da se on donese i mi ćemo za ovaj zakon glasati. Podneli smo jedno šest-sedam amandmana, svi su ti amandmani odbijeni i htela sam da to malo prokomentarišem i da ponovim nekakve generalne primedbe koje sam i prošli put, kada je bila rasprava u načelu, rekla.
Prva zamerka ovom zakonu jeste da je on na neki način preregulisan i, što je rekla koleginica Banović, da je preterano detaljan. To nije samo primedba da bi se nešto primetilo, nego ipak kada je reč o savetima i nacionalnim manjinama, mislim da treba dozvoliti više slobode, da ne treba zakonom sve u detalje i u sitna creva uvek regulisati, zato što tu treba da se dozvoli mogućnost i nekakve samouprave i slobode odlučivanja.
Mogu da navedem, i prošli put sam navela, recimo oko broja članova Saveta nacionalnih manjina, gde je striktno određeno na 10.000 stanovnika po popisu, na 20.000, na 30.000, 40.000, koliko imaju prava da imaju članova Saveta, mada to mogu slobodno da odluče, da se recimo stavi između 15 i 35. Na takvu vrstu rigidnosti sam mislila.
Mislim da je to član 39, da ministar može, ukoliko se šest meseci ne sazove nakon izbora, onda se raspušta i napravi se nekakva prinudna uprava.
Prvo bi moglo da se opomenu, ima i manjih grupa koje možda nisu stigle, ali ne, to je sada konačno i sad ministar raspušta i pravi nekakvu prinudnu upravu manjinskoga sveta. Mislim da je to prestrogo, da jednostavno ne odgovara duhu rada manjinskih zajednica, da su to neka preterivanja koja mogu da se nađu tu i tamo, da je toliko preregulisano da se neki put stiče malo arogancija da je država prestrogo i premnogo organizovala savete, tako da oni nemaju dovoljno samouprave.
To je moja prva primedba. Mogla bih to još i ilustrovati, ali neću na to gubiti vreme. Ministar može da odgovori zašto je takav pristup prihvaćen, ali o tome možemo kasnije.
Stavili smo možda glavnu primedbu na član 70. kada je reč o predlaganju kandidata.
Smatrali smo da bi može da bude predložen kandidat koji je član i druge političke stranke, to znači da ako je LDP, a član je manjine ili DS, ili bilo koje druge, da može biti predlagan.
Mislim da smo mi to hteli da potenciramo da ne bi bilo dobro ukoliko bi se stvarno pravila potpuna segregacija i da se sasvim prave oštre linije između manjina i većina, da tu može da dođe i do nekakvog mešanja ljudi koji su iz većine i nekih koji su iz manjine, a ovo je reč o manjincima. A i ovde bi mogle da budu nekakve mešavine.
Navešću vam jedan primer. Kada govorimo o tim mešavinama, moja prijateljica ceo život je provela gradeći škole za romsku decu u Surdulici i samo se isključivo time bavi. Zašto ona, kao pripadnica većine, ne bi mogla biti predložena ako se ceo život posvetila tom pitanju? Takve stroge granice, kada je reč o ovome, preterane su i vode ka segregaciji u nekakvom krajnjem ishodu.
U obrazloženju na naš amandman na član 70. odgovorili ste ovako, da ne postoji garancija da će nakon izbora za nacionalne savete njihovi predloženi kandidati političkim sredstvima, drugim rečima, da li će biti lojalni.
To je odgovor, ne verujete da li će biti lojalni nacionalnoj manjini. Zašto ne bi bili lojalni? Znači, odbacujete mogućnost lojalnosti, nego bi bili kao neki saboteri koji bi se tu našli da sabotiraju interese manjinske grupe.
Mislim da su takve stvari preterane i da ipak imamo toliko poverenja, mi smo svi građani jedne države i nema razloga da se neko pretvara da će da pomaže manjini, a da tamo uđe da bi sabotirao tu manjinu. To je otprilike vaš odgovor i malo zvuči fobično.
Htela bih to da suprotstavim upravo ovome, takođe smo stavili amandman na član 32, gde tražimo da se obrati pažnja na sukob interesa i dodali smo da taj član 32. glasi: "Za člana Nacionalnog saveta može biti biran pripadnik nacionalne manjine koji ispunjava uslove iz člana 31. ovog zakona i ne obavlja funkciju narodnog poslanika, člana Vlade, predsednika opštine, gradonačelnika, odbornika, sudije, tužioca ili sudije Ustavnog suda".
Nije jedno s drugim baš mnogo logično. Odbili ste da može pripadnik manjine, koji je pripadnik neke druge stranke, da bi taj bio nekakav tu saboter, a ovde dozvoljavate da taj manjinac bude u sukobu interesa i da radi za razne druge ustanove, pa da bude i narodni poslanik, a pri tom stavljate u obrazloženje na ovaj naš amandman nešto što je veoma arogantno - amandman se ne prihvata da se zabrani sukob interesa, iako je to suprotno onome što sam malopre rekla, pa ste kontradiktorni.
Kažete da su neki nacionalni saveti i neke manjine tako male da nemaju dovoljno sposobnih ljudi, pa im se onda može dozvoliti sukob interesa.
To ste praktično odgovorili, da su oni nesposobni, neiskusni i da pošto nemaju dovoljno iskusnih ljudi, onda ovi koji su na funkcijama treba da budu ti koji će da organizuju i da rukovode.
Mislim da je to malo uvredljivo, malo arogantno, da oni nisu sposobni nego moraju da uzimaju ljude u sukobu interesa zbog toga što nisu dovoljno umešni.
Niste rekli nesposobni, da ne bih vređala, kažete nisu umešni za obavljanje poslova iz nadležnosti nacionalnog saveta. Da li sam rođena da budem umešna da budem član ovog parlamenta? Da li je neko po definiciji umešan da bude član Nacionalnog saveta?
Ovaj odgovor mi se čini zaista malo uvredljivim i neodgovarajućim, a ovaj sukob interesa koji smo naveli, da članovi Saveta ne bi trebalo da vrše sve ove funkcije koje sam navela, zaista je logičan, a pogotovo je apsurdno da neko ko je manjinac, a pripadnik neke druge stranke, ne može biti predložen zbog toga što neće biti dovoljno na liniji manjina, a može da bude sve ovo drugo. Zaista jedno s drugim nema mnogo veze.
Mislim da ste bar ovaj član oko sukoba interesa i ove primedbe oko segregacije mogli da prihvatite, ali vi to niste prihvatili i čini mi se da to nije dobro. To su neke dve naše osnovne primedbe.
Ima jedan član, ne znam da li je neko obratio pažnju, a to je član 16. Htela sam da vas pitam da mi objasnite taj član. Nisam ga razumela. On glasi u zakonu:'' U ustanovama kulture čiji je osnivač Republika, AP ili jedinice lokalne samouprave, za koje nacionalni savet utvrdi da su od posebnog značaja za očuvanje identiteta nacionalne manjine, nacionalnog saveta..."
Kakve su to kulturne ustanove gde nacionalna manjina posle toga utvrđuje da su oni od značaja za njihov nacionalni identitet? Nisam mogla da pomislim koje su to kulturne institucije, i onda kaže - imaju prava da imenuju jednog člana upravnog odbora te ustanove, daju mišljenje o predloženim članovima upravnog odbora ustanove, daju mišljenje o postupku izbora direktora ustanove.
Zašto samo jednog, ako je to od interesa za nacionalni identitet te manjinske grupe, zašto bi u taj upravni odbor davala samo jednog člana?
Mogu svi članovi ako je to od interesa, na primer, za romsku grupu, zašto ne bi svi članovi tog upravnog odbora bili Romi? Ne vidim zašto bi bili ovi drugi kada je reč o funkcijama i položajima, a tu bi stavili samo jednog.
Pošto nije ovo dovoljno jasno, možda nisam razumela šta ste imali u vidu i zašto onda sad ovde samo jedan može da bude iz manjine u tom upravnom odboru, iako je reč o njihovom nacionalnom identitetu, ostaje potpuno nejasno.
Ima dosta tih nelogičnosti u samom zakonu, gde neki put imate premnogo nepoverenja, da će recimo većina biti saboter, a onda ovde stavite da samo jedan njihov predstavnik bude, što se ne vidi zašto je to tako.
Mislim da ostaje problem koji su drugi poslanici naveli, da li je dobro rešenje kada je reč o informisanju onaj član 18, da Republika odnosno pokrajina, opština može da prenese nadležnosti kada je reč o informisanju.
To je zaista ustavno pitanje i mislim da tu takođe nije dato adekvatno rešenje. Nećemo to sporiti tako kako ste uradili, da ne bi to pitanje komplikovali zato što i jeste veoma komplikovano pitanje, ali to pitanje ostaje.
Završavam time da u članu 101. tražite da se podnese pismena izjava o nacionalnoj pripadnosti. Takođe, opet kažem da Ustavom nismo dužni da bilo gde dajemo izjave o našoj nacionalnoj pripadnosti. Dovoljno je da neko kaže da je pripadnik manjine, a ne da potpisuje pismenu izjavu da je pripadnik ove ili one nacionalnosti, jer ipak se time ugrožava Ustav.
Valjda toliko neko poverenje koje u ovom društvu postoji i da kada neko kaže da je pripadnik manjine valjda nije totalno nepoznat, nego mora pismeno da izjavi koje je nacionalnosti.
Ovo preterivanje sa segregacijom i nacionalnošću mislim da možda nije dobro, i onda da spada u ovaj okvir preteranog detaljisana, da ste toliko izdetaljisali i onda napravili određene greška i nelogičnosti.

Htela sam da kažem da bi zaista trebalo da pređemo na efikasan rad po članovima. Zaista, ova rasprava je dobila vrlo široke i filozofske dimenzije. Jedino što smo mi hteli da vam kažemo je da kada je reč o članu 70. prihvatite amandman koji je podnela Srpska radikalna stranka, LDP i da izbacite ovo – nacionalnih manjina, da bi smo oslobodili ovo o čemu pričamo, da može da učestvuje u savetu i onaj pripadnik manjine koji je pripadnik i neke druge političke stranke. Znači, da tu ne stavljate granicu.
Jednostavno ste to mogli prihvatiti, pogotovo kad smo dva puta čitali to obrazloženje, gde vi stavljate u sumnju da pripadnost nekoj drugoj političkoj partiji u Srbiji, Socijalističkoj, bilo kojoj drugoj, znači sabotažu manjine i kao da imamo nešto protiv manjina, kao da se mi ne zalažemo za njihova prava. Znači, da bi ste oslobodili nas takvog jednog obrazloženja, mogli ste prihvati i izbaciti to i cela ova rasprava bi bila potpuno nepotrebna. Zašto niste to prihvatili? Ponovo vas pozivam da to prihvatite.
Drugo, ovo što ste malopre navodili oko člana 101. za kandidature, za pismeno izjašnjavanje oko nacionalne pripadnosti. Vidite, čitava ova polemika, i ustavna, svetska i evropska, svetska kada je reč o UN, manjine raznih vrsta su diskriminisane grupe.
Cele ove rasprave i ovoga o čemu mi govorimo danas ne bi bilo da pojedine rase, pojedine religije, pojedini pripadnici etničkih manjina nisu bile diskriminisani.
Znači, to je poreklo toga. Moja intervencija je bila u sledećem, da neke manjine koje su diskriminisane, koje su slabe, mogu da koriste i pripadnike većine da budu njihovi borci protiv njihove diskriminacije. Tu se pozivam na istoriju čovečanstva.
Da li vi mislite da bi ikada mogao biti afroamerikanac, da kažemo crnac, izabran za predsednika SAD, da nisu u borbu za prava i ukidanje diskriminacije crnaca u Americi učestvovali belci? Da li su samo oni učestvovali u tome? Zamislite da je neko rezonovao kao vi i da kaže – ne, ne, ti si belac, ne možeš da učestvuješ za borbe za prava crnaca. Kako to?
Ili u južnoj Africi, veliki doprinos su bili zato što su radili protiv diskriminacije udruženo, i jedni i drugi. Zato sam rekla da neke upravo diskriminisane grupe ne moraju da koriste samo svoju energiju, svoje manjinske grupe, nego mogu da koriste i energiju boraca za ljudska prava te diskriminisane manjine.
Zbog toga ne mora da stoji, recimo – pripadnik sam te i te grupe kod kandidature. Ne mora da stoji. Zašto ste toliko striktni? Dozvolite da neka manjina koristi i većinske ljude u borbi za svoja prava, a znamo da takvih manjina u Srbiji još uvek ima i to su vrlo male intervencije koje se uklapaju u svetski trend. Ženska prava ne bi bila ostvarena da ne daju muškarci takođe podršku. Znači, mi se zajednički borimo i to bi moglo da bude otklonjeno.

Govorila bih o ovom zakonu na principu vremena poslaničke grupe.
Mi na ovaj zakon nismo podneli amandmane, ali bih ukazala na određene probleme. Prvo bih govorila o nekim organizacionim problemima. Čini mi se, što je već rečeno o prethodnim zakonima koji se odnose na oblasti zdravstva i javnog zdravlja, to su sve komplikovani zakoni i vrlo stručni, da se strašno mnogo daje velika uloga ministru.
Ponovo se pojavljuje ministar u organizaciji ovog posla. On u svakom momentu daje dozvolu, ukida, obraća se, koje ustanove, odeljenja, pa to dva puta čini, koja odeljenja zdravstvene ustanove, pa koja zdravstvena ustanova. Jeste da tu figurira Uprava biomedicine, koja je kasnije detaljno obrazložena šta ona sve radi, ali tu se pominju onda i inspektori.
Čini mi se da je ministar umesto ministarstvo, što su već kolege iz SRS skrenuli pažnju, dobija se utisak da je taj ministar nekakav svemoćni čovek koji tu odlučuje, ovde u ovom slučaju zaista o životu i smrti, tako da mi to smeta i to se odnosi pre svega na članove 14, 15, 16. i 17, svuda stoji.
Jednostavno se daje preveliko ovlašćenje samom ministru umesto da se govori o instituciji, umesto da se govori o ministarstvu, umesto da se govori o stručnim ustanovama. Jednostavno, tu je alfa i omega isključivo taj svemoćni ministar.
Takođe bih htela da ukažem da recimo član 35, kada se radi o organizaciji rada, kaže se da su te ustanove ili delovi ustanova koje se bave vantelesnom oplodnjom, da oni imaju koordinatora i da taj koordinator pravi timove.
Ako pravi timove za postupak BMPO, postavljam pitanje zašto se u članu 35. pojavljuje mogućnost da neki zdravstveni radnik ima pravo da odbije u postupku BMPO zbog svojih etičkih odnosno prigovora savesti, kako se uopšte nalaze u tim timovima ukoliko imaju prigovor savesti. Ukoliko se ne slažu sa takvim postupcima, šta će oni uopšte u tim timovima.
Postavljam pitanje zašto se zakon opterećuje time, verovatno stručnjaci, ginekolozi, lekari, oni koji se protive ne moraju biti u ovim timovima i oni jesu specijalno organizovani u zdravstvenoj ustanovi ili u deo zdravstvene ustanove koja se bavi ovim problemom. Ko je sada taj koji se tu nalazi i ima prigovor?
To je toliko retka situacija i zaista ne vidim zašto se to uopšte zakonom pominje kada taj i tu ne treba da se nalazi ako ima prigovor savesti. To su neka organizaciona pitanja. Ima dosta takvih problema i mislim da onaj ko bude radio na redakciji ovog zakona može da to pogleda i da takve nepotrebne stvari izbaci iz ovog zakona.
Nisam se javila zbog toga za reč, mislim da može i ministar Čiplić da se zainteresuje za ovu problematiku, zato što od člana 21. pa nadalje, u svim članovima, 24, 25, 26. naročito, o čemu ću posebno govoriti, i članu 27, pa i dalje, pominje se da pravo na biomedicinsko pomaganje pri oplodnji imaju samo supružnici odnosno muškarac i žena kao partneri.
Mislim da je to veliko ograničenje i da ne odgovara modernim tendencijama, da li se to prenosi iz porodičnog prava, ali znamo da danas porodice nisu samo otac, majka i deca, nego da imamo porodice koje su samo majka i deca, samo očevi, samohrane majke, samohrani očevi, da ta puna porodici je možda čak i manjina u odnosu na različite oblike porodičnog života, tako da mi se čini da nema potrebe da se tako strogo postavlja, pa u članu 27. se kaže – zajednica života iz stava 1. ovog člana mora postojati u momentu unošenja polnih ćelija odnosno embriona u telo žene.
Smatram da žena može samostalno da izloži ovakav zahtev i ne vidim ako postoje i mreže ustanova, ono što bi se dobijalo preko zdravstvenog osiguranja, ali postoje i klinike u privatnoj svojini i zašto bi žene bile sprečene da i bez partnera, i bez muža ima prava da dobije ovu oplodnju. Može neko želeti da ostvari ulogu materinstva a da nema partnera uopšte. Šta sada da radimo? Vi ste takvoj ženi uskratili mogućnost da ona dobije dete, da bude majka zato što ona nije u braku i zato što nema partnera.
Znamo da i u životu mnoge žene rađaju decu bez partnera, bez oca, zato što žele da imaju decu čak i u prirodnim okolnostima, a ne vidim zašto bi ovde takva mogućnost bila isključena.
Znam da je jedan amandman podnet da bi se ovako nešto ispravilo.
Pogledala sam taj amandman, ali mislim da su koleginice u predlaganju tog amandmana bile veoma zastrašene i nisu išle dovoljno radikalno, pa predlažu da ovakva mogućnost, da žena dobije dozvolu bez partnera i bez supružnika na veštačku oplodnju samo u nekakvim izuzetnim situacijama i onda kada se dogovore dva ministra.
Kakvi su to ministri da idem da se dogovaram sa dva ministra da tu nešto radimo. Mislim da se to pretvara, ako dozvolite da ovakav argument prihvatite, da se to pretvori u opšte pravo, a ne u nešto specifično gde će se neke žene u tajnosti dogovarati sa neka dva ministra o takvim stvarima.
Potpuno je neprilično i takav je amandman prihvaćen, umesto da se prihvati moderno stanovište da žena ima prava na to.
Volela bih, ako bi me koleginice podržale u tome, vidim da su i neke druge koleginice poslanice na tom stanovištu, da se takvo pravo dozvoli i da se ne ograničava.
Da ne pominjem belu kugu, da ne pominjem koliko su su žene povređene jer nemaju decu, da ne moraju da čekaju partnere, muževe itd. Mislim da smo se razumele i da je to veoma važno.
Drugo na šta sam želela takođe da skrenem pažnju, gde vidim jednu vrstu diskriminacije, to je u članu 26. gde se kaže – zabranjeno je u postupa BPO uključiti ženu koja po godinama života i opštem zdravstvenom stanju nije sposobna da rađa odnosno koja je u dobi koja nije primerena za rađanje.
Postavljam pitanje koje su to godine, kada se to uspostavlja i da li tu može da se nađe drugo rešenje, umesto da se stavi jedan opšti stav da postoje neke godine kada se ženama isključuje mogućnost da one ostvare tu materinsku ulogu.
Pored toga, ako nešto ovako postoji, to je vrlo neodređeno. Te ustanove sada mogu da kažu ženi koja ima 35 godina – izvini, ali ti si za mene matora, neću tebi da dajem tu mogućnost da ti rađaš decu. Ne znam koje su to godine, da li je to 40, da li je 45, da li je to 35?
Ovo je vrlo neprijatno da ovako nešto stoji u zakonu, da ne znamo koje su to žene i kojih godina, ali kada je reč o muškarcima ne postoji nikakvo ograničenje, mada mi znamo da niti očinstvo, niti materinstvo nisu samo biološki fenomeni, nego da su to i socijalni fenomeni.
Izvinite, otac koji bi imao 50 godina i koji bi mogao, gledajući s biološke strane, da ostvari svojim spermatozoidima takvo jedno oplođenje, ali šta ako on umre, onda ćemo mi iz našeg budžeta izdržavati tu decu zato što nije mogao da obavi svoju socijalnu ulogu.
Smatram da bi trebalo i muškarcima zabraniti da posle određenih godina, kada socijalno nije sigurno da mogu da zbrinu svoju decu, takođe, bude zabranjeno, kao što žene imaju biološku ograničenost, oni takođe imaju socijalnu ograničenost.
Molim gospodina Čiplića da se umeša u ovu tematiku jer ovo spada u oblast ljudskih prava.

Već je ranije rečeno da će LDP glasati za ovaj zakon. Htela sam da napravim nekoliko komentara. Prvo, moj utisak kada je reč o ovom zakonu kao da, gospodine ministre, postoji nekakav višak regulacije u ovom zakonu. Toliko ste sve izregulisali, da mi se čini da je rađeno kao za jednu jedinu manjinu i po tom modelu te manjine je sve to regulisano.
Odmah ću da kažem šta pri tom mislim. Recimo, kod izbora za nacionalne savete, da li direktno ili preko elektora, traži se jako velika dokumentacija, a znamo da postoje neke manjine kojima je vrlo teško da ostvare tu dokumentaciju, recimo, Romi.
Možda bi Romi voleli da ne bude tako skockano sve, kako ste vi ovde preregulisali. Oni možda neće moći da odgovore, zato što iz realnog života znamo da vrlo često oni nemaju ni lične karte, nemaju dokumentaciju.
A onda i kada je reč o popisu stanovništva, gde prema tome određujete koliki broj će imati savet, znamo da kod nekih manjina, jer one se između sebe veoma mnogo razlikuju, postoji fenomen mimikrije, koje se ne prijavljuju kao pripadnici tog naroda, nego se u stvari ili uopšte ne prijavljuju na popisima ili ih je veoma teško uhvatiti na popisu.
A onda, na primer, u članu mislim 8, kažete tako striktno koji broj, najveći je broj 35 članova. Onda, sve prema propisu tačno, kao da pravite neke kutijice, kažete - ako je upisano na poslednjem popisu stanovništva 10.000 onda ima 15 članova, a ako ima od 10 do 20... hoću da kažem to nisu tako egzaktne stvari, kako ste vi ovde postavili. Drugo, šta to vas briga koliko će oni da imaju tih članova. Šta je to toliko važno?
To mislim da je malo preregulisano, ako ih je 10.000, pa neka imaju i 20 u tom savetu. Zašto mora da bude tako precizno? Zašto mora to da bude sve jedno sa drugim tako da se to uklapa?
Možda se za neke manjine uklapa, možda nekoj manjini to odgovara, ali manjine su po svojoj prirodi veoma različite. Neke manjine imaju daleko veću težnju da se na neki način separiraju, da drže veoma jako, čvrsto svoju različitost i možda njima ovakav jedan zakon odgovara.
Vi imate neke manjine koje će da mere koliko mi poštujemo manjinska prava, koliko on ima prava da se integriše. Recimo, opet uzimam primer Roma. Imate jednu manjinu koja je veoma slaba manjina zato što nema svoju matičnu državu. Ne zna se tačno, ima nekakav jezik, ali nije dovoljno afirmisan, kao što su neki drugi jezici afirmisani.
Njena je mera upravo u tome koliko će biti upisano u najobičniju školu njihove dece, jer ih već u prvom razredu likvidiraju iz tih škola. Oni nemaju nastavnike, oni nemaju lekare, oni nisu uopšte komparabilni u nizu struka. One bi više imale meru svoje ravnopravnosti time što bi imale mogućnost da se integrišu, nego da dobiju sve svoje posebno.
Kada je ovako preregulisano i suviše precizno rečeno, pitanje je koliko to kojoj manjini odgovara. Čini mi se kao da ste pred očima imali samo jednu manjinu, pa prema njoj ste sve to skockali, a da druge manjine možda bi malo više razbarušeno voleli da mogu slobodnije, fleksibilnije da se organizuju nego što je ovde dato, jer ovu preciznost kao manjina ne mogu da ostvare.
Znači, to je jedna generalna primedba, ona onda pokazuje jednu krutost ovom vašem zakonu. Već sam navela ovaj član 8, gde ministar, na primer, raspisuje, onda ministar određuje, onda vi, na primer ste isto u vašim intervencijama, kao što znate, izjavljivali, eto, mi imamo nacionalne manjine, eto, one su danas…
(Predsednik: Vreme gospođo Pešić, završite molim vas.)
… jeste, ali vi ste se više puta stalno izjašnjavali kakvom narodu vi pripadate. Vi ste ovde državni činovnik. Meni apsolutno to nije važno i tu i jeste stvar.
Znači, možemo da gledamo koliko jedna manjina ima prava upravo prema tome koliko će da bude sudija, koliko će da bude državnih činovnika, a ne samo to koliko će ona da ima mogućnosti da izražava određene kulturne ili druge potrebe, koliko će imati prava na rukovodeće položaje, da li je reprezentovana rukovodećim položajima. Recimo i kod one…

Htela bih prvo da kažem da se ministar Dulić i njegovi saradnici nalaze pred velikim problemom da, prvo, izrade jedan ovako veliki i kompleksan zakon i da pokušaju da uvedu red u oblast koja je najhaotičnija, a mnoge oblasti kod nas su haotične - obrazovanje, zdravstvo, ali mislim da je ova najhaotičnija, jer smo imali '90 godine kada je, čini mi se, država potpuno izgubila bilo kakvu upravljačku moć nad prostorom u Srbiji, tako da smo u tom periodu dobili ogromnu većinu divlje gradnje, oko 300 hiljada nelegalnih objekata, zatim koncentraciju nehigijenskih naselja, pre svega u okviru Beograda, ispražnjavanje čitavih sela i gradova.
Jednostavno, pitanje uređenja prostora, planiranja prostora je potpuno izmaklo bilo kakvoj kontroli, tako da se zaista nalazimo, i zakonodavno, i vizuelno, kako god hoćete, u jednoj potpuno haotičnoj sferi.
LDP smatra da je možda bilo bolje, ne jednim udarcem i ne ovako velikom, kako da kažem, kupusarom od zakona, ne misleći pri tom da bilo koga vređam, da se jednim udarcem reše ovako složena i komplikovana pitanja.
Znam da je motiv bio taj da se pokuša da se omogući da Srbija privuče što više stranih ulaganja, i to je sigurno plemenit motiv, i da bi se to strano ulaganje omogućilo sigurno da je bilo važno rešiti pitanje svojine nad zemljištem i ubrzati dobijanje građevinskih dozvola i druge dokumentacije koja je potrebna za gradnju.
Kada pogledamo da je to verovatno bio taj osnovni motiv koji je rukovodio donošenje ovog zakona, pitanje je - koliko je ovaj zakon uopšte uspeo da ova pitanja reši, da simplifikuje proceduru, da li će, kada se gleda ovo oko građevinskih dozvola, malopre smo čuli neke veoma interesantne rasprave, zaista to biti ubrzano ili će biti još više problema ili nekakvih dozvola, na to ću ukazati, koje su možda nepotrebne, da li je zaista izvršeno jedno raščišćavanje pravne procedure ili je ono još komplikovanija i teže primenljiva? To za mene ostaje otvoreno pitanje.
Čak mogu da navedem i neke momente gde bi se pokazalo da zaista ima nekih procedura koje nisu potrebne. Da ne bih premnogo oduzimala vremena, smatram da kada je reč o članu 4, traženje sertifikata o energetskoj podobnosti objekta, da je potpuno nejasno ko su ti koje će te sertifikate da izdaje. Zar tehnička komisija ne može da bude stručna, da se to standardizuje, nego je potrebna nekakva služba koja će da izdaje takve sertifikate.
Kada je reč o lokalnim samoupravama i drugima može to ponovo da postane jedan monopol i ne znamo ko će to da radi.
Imate, na primer u članu broj 8, neki registar investitora na lokalnom nivou. Šta znači registar investitora na lokalnom nivou? Ako sam registrovana kao investitor u Nišu, da li sam onda i u Bačkoj Palanci? Kakvi su to registri? Ko vodi te registre? Čemu služe uopšte ti registri? Umesto slobodnog protoka kapitala, odjedanput imamo neke registre investitora koji su potpuno nepotrebni.
Pored toga, imate republičku agenciju za prostorno planiranje, članovi 71. do 81. Ne znam šta će vam ta agencija, zato što ona ima tolika zaduženja da treba samu sebe da kontroliše. Pravimo institucije koje su iznutra u sukobu interesa i koje će unapred biti korumpirane i koje niko živ neće moći da kontroliše.
To je možda, gospodine Duliću, ovo što su neki imali neke sumnje da tu može da bude određenih prostora. Nije reč o tajkunima, ali takve neke neprozirne institucije koje se stvaraju svakako izazivaju neku sumnju, od tih registara, kao što sam rekla, do ovakve neke agencije.
Zašto državni organ uspostavlja takvu neku agenciju, gde će da zapošljava neke svoje partijske činovnike i da pravi silne, nove institucije? Ne vidi se uopšte zašto je to potrebno.
Vrlo često za upotrebne dozvole ti su pregledi čisto formalni. Nemojte da pravite čisto formalne preglede objekata. Neka budu stvarne, pa onda vam sve te institucije koje ste vi ovde nabrojali uopšte ni na koji način vam ne bi bile potrebne, ukoliko ne bi predstavljale čistu formu, a da u stvari nema nikakvog značaja.
Za mene je, takođe, važno što je nekada bilo, i moram da kažem sa sociološke strane, učestvovala sam u istraživanjima, recimo, kada je pravljen Novi Železnik, u odnosu na stari koji je bila seoska zajednica i Novi Železnik koji je bio urbana zajednica, pravili smo sociološka istraživanja građana koji žive tamo.
Nemate nikakvu javnost od koncepta, a u celom procesu planiranja jednostavno javnost je svedena na onih 30 dana, ali tako kad je to već sve završeno i kada javnost i građani nigde nisu istraživani i nigde nisu anketirani, nigde ne mogu više da učestvuju u samom procesu planiranja, nego kad je sve završeno, onda se opet forme radi daje nekakvih 30 dana, kad oni ništa više ne mogu da urade.
Kažem, evo 70-tih godina sam u takovom istraživanju učestvovala, da su se pitali i građani, i koji su odlučivali o svom prostoru i o svom ambijentu, a mi sad vidimo, danas u 21. veku, naši građani nemaju nikakvu šansu da uređuju svoj prostor.
Imaju samo u onome, i time ću da završim pošto imamo malo vreme, naša poslanička grupa, da skrenem pažnju, jedino je bila ta nedisciplina i taj haos je bio dat građanima kao mogućnost, to da prave divlju gradnju. Kako će ići ta legalizacija? To je veliko pitanje.
Mislim da što se bude više legalizovalo to će drugi trčati da to više urade da stvaraju nove nelegalne objekte. Ne vidi se kako će to uopšte da se spreči, ne vidi se uopšte iz ovog zakona kako će se takva jedna haotična situacija uopšte u budućnosti zaustaviti.
Tako da to su nekakva glavna pitanja koja sam imala, a ostaviću još kolegama koji hoće nešto da dodaju, da i oni imaju prilike da kažu, da je možda bilo bolje da smo išli postepenije, zakon po zakon, da smo sistematičnije to uradili, nego što smo dobili ovakav jedan konglomerat ovog zakona, čija primena zaista nije jasna i ima puno znakova pitanja.

Poštovani gospodine ministre, državni sekretari i poštovane kolege poslanici, već je u ime našeg poslaničkog kluba govorio prof. Žarko Korać. Htela sam samo nekoliko stvari još da dodam i neke moje, tako da kažem, impresije o ovom zakonu i da prenesem neke ocene o ovom zakonu koje su pristigle i od strane nevladinog sektora. Mislim da je uvek dobro da se čuje i šta nevladine organizacije misle o ovom zakonu, a ovaj zakon spada u takve zakone da je takvo mišljenje dosta važno.
Prvo bih rekla da su verovatno i drugi narodni poslanici dobili jedno pismo koje je uputila Koalicija za inkluzivno obrazovanje i koje je potpisalo pet organizacija, to je grupa "Most", Inicijativa za inkluziju "Veliki Mali", Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, Inkluzivni pokret i Udruženje studenata sa hendikepom.
U ovom dopisu koji imam oni su molili da nikako ne dozvolimo da se bilo šta promeni amandmanski kada je reč o članovima 77, 97, 98, 99, zato što zakon u celosti i na kvalitetan način vodi izjednačavajuća prava za svu decu, razvoj demokratskog društva putem izjednačavanja sa standardima Evropske unije i gde se u stvari omogućava potpuna ravnopravnost i inkluzija različite vrste dece u sistem obrazovanja.
Ova udruženja su izuzetno pohvalila ovaj zakon i na neki način pokušala da nas obavežu da se ne dozvoli da neko pokvari to što ste dobro uradili. Tako da krećem sa komplimentima, da smo i takve dopise imali, koji jako cene napore, da ne bude kao što je do sada bilo, da deca sa različitim hendikepima budu potpuno izdvojena, separatna, nego da je ovo jedan inkluzivan, znači integrativan pristup. Mislim da bi tako trebalo da ostane i slažem se sa ovim dopisom.
Drugi kompliment koji bih htela da dam zakonu, meni je najbolje ovde sam pristup izvođenju procesa obrazovanja i vaspitanja, zato što je naša škola imala jedan običaj onog bubalačkog sistema, i svi smo tako prošli tu vrstu nastave, hvatamo beleške dok nastavnik govori, pa onda sutradan kad propituje dignemo prst, ponovimo nekoliko rečenica koje je on izgovorio i on upiše nekakvu ocenu, i mi smo se lepo provukli.
Međutim, ovaj zakon je potpuno suprotan takvom jednom sistemu, jer se pokazalo da u neko savremeno vreme takav način hvatanja beleški i reprodukovanja onoga što je nastavnik izgovorio, sa manje ili više razumevanja, da takav sistem nije davao mogućnost zaista sticanja pravog znanja i načina kako se stiče samo znanje.
Naši đaci su na nekim takmičenjima pokazivali slabe rezultate, ne zato što nemaju nagomilano znanje, mi smo svi imali ta nagomilana znanja, ali ovaj pristup u stvari sada zahteva da đaci sada koriste svoj um, upotrebljavam taj termin koji se koristi u samom zakonu, znači, traži da koriste svoj mozak, da mogu da analiziraju probleme, traži se da može da se raspravlja o problemu i traži se mogućnost problemskog strateškog mišljenja koji do sada nije bio u našim školama prisutan.
Mislim da je to za veliku pohvalu, zato što je u stvari danas mnogo važnije da imamo instrumentarij kako da rešavamo određene probleme, nego da nagomilavamo znanje koje nam manje ili više ostane u memoriji, ono što smo nabubali, ali ne umemo da mislimo o problemima, a današnji moderni svet upravo traži takav način obrazovanja koji nam omogućava da probleme rešavamo i da umemo da mislimo o problemima, da znamo gde da se obavestimo, gde da činjenice nađemo, a ne da ih učimo napamet, pa koliko nam ostane, a koliko nam izvetri iz glave i da to posle toga ne umemo da primenimo.
Mislim da je taj preokret u ovom zakonu dosta vidljiv. To se odnosi ne samo na način korišćenja znanja, nego se koristi i u drugom vaspitnom delu. Vidim da su tu bile nekakve kritike, međutim, mislim da što se tiče vrednosnih orijentacija, da su one po mom mišljenju veoma dobre.
Recimo, navešću ovde da imate čak član 4. stav 1. tačka 15), gde se kaže: ''Razvoj i poštovanje rasne, nacionalne, kulturne, jezičke, verske, rodne, polne i uzrastne ravnopravnosti, tolerancije, nediskriminacije (mislim da je neko rekao da se ne zna šta znači kod nas nediskriminacija, mislim da je to preterano, naravno da svi znamo šta znači nediskriminacija) i uvažavanje različitosti.''
Takav jedan sistem vrednosti koji se na više mesta pominje mislim da je jako dobar, da je veoma savremen i da, s obzirom na naše društvo koje je prošlo kroz velike, teške situacije ratova, nacionalnih mržnji, pa i danas smo tome izloženi od pojedinih organizacija, da ovakav školski sistem vrednosti za osnovne i srednje škole je izuzetno značajan i mislim da to takođe treba da doprinese unapređenju celokupnog našeg društva, ukoliko se ovakav sistem vrednosti prihvati.
Možda je, recimo, kada se kaže – tolerantnost na različitost, možda je malo nejasno, zato što može da bude da je različitost i nešto na šta ne treba biti tolerantan, recimo, kada je upotreba alkohola ili droge, to jesu različitosti, možda je to malo nejasno.
Ukazaću da je u zakonu, a ima i na drugim mestima nekih nejasnosti koje nisu dovoljno precizne, ali u osnovi mislim da je i sistem vrednosti koji se ovde predlaže veoma dobar, da je ta vrednosna komponenta izražena i naročito ovaj novi sistem pristupa sticanju znanja, upotrebe znanja i rešavanja problema, mislim da su to najveći doprinosi ovog zakona. Ne znam čija je to zasluga konkretno, ali mislim da je verovatno cela ekipa imala u tome svog udela.
Naravno, možda ću malo pokazati da ima nekih nepreciznosti u samom zakonu. Recimo, kada pogledate član 2, kaže – sistem obrazovanja i vaspitanja obuhvata predškolsko vaspitanje i obrazovanje, osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje, predstavlja sastavni deo ukupnog procesa učenja tokom celog života svih građana.
Mi smo predložili da se ovo izbaci zato što ovaj sistem obrazovanja ne može biti deo ovog procesa, nego proces učenja treba da bude deo sistema obrazovanja, jer čini mi se da je tu jedna inverzija napravljena koja ne zvuči mnogo logično.
Zatim, ima nekih termina, recimo, gde se kaže na jednom mestu – preduzetništvo, da li je to preduzimljivost ili preduzetništvo, jer tu je ipak reč o deci. Preduzetništvo je neka vrsta struke, koja bi se teško mogla tu upotrebiti i ne znam da li je to nepreciznost ili je neko hteo nešto time da kaže, a nije dovoljno jasno.
Onda, recimo, vođenje karijere. Tu opet ne razumem šta znači vođenje karijere nekoga ko je u srednjoj ili u osnovnoj školi, ali ima nečega sada što je prisutno u modernom obrazovanju, da deca koja su u srednjoj školi, u stvari, stvaraju svoju interesantnu biografiju zato što su velike konkurencije za upise na fakultete, pa onda idu u Afriku ili dolaze u Srbiju, pa volontiraju, tako da njihova biografija izgleda mnogo interesantnija jer se preko tih raznih mogućnosti razvija njihova ličnost i širi se ličnost, pa zbog toga dobijaju veću mogućnost upisa, recimo, na elitne fakultete. Ne verujem da je to bilo u pitanju. Tako da, ima tih nekih nepreciznosti koje bi svakako trebalo rešiti.
Znači, pored ovih ključno dobrih stvari, verovatno da bi trebalo napraviti jednu redakciju koja bi bila možda malo stroža, da se ta terminologija usaglasi i da se te neke nelogičnosti ili možda nisu nelogičnosti, možda je samo nezgrapno rečeno, da se to ukloni, jer bi bila šteta da u ovakvom jednom, u osnovi veoma dobrom, zakonu ostanu nekakve nejasnoće, da se neko pita šta to uopšte znači.
Htela bih da ukažem na nekoliko primedbi koje su opet meni dostavljene i ukazala bih na sastav Nacionalnog prosvetnog saveta, koji broji 43 člana. Međutim, primedba je da taj sastav Nacionalnog saveta možda nije najidealniji.
Recimo, kada je reč o nacionalnim manjinama, s obzirom da nacionalne manjine imaju 15 nacionalnih saveta, one imaju pravo da imaju samo jednog predstavnika od 43. Moglo bi se čak smatrati da je to neka vrsta marginalizacije uticaja nacionalnih manjina u takvom jednom telu zato što ima po 3-4 nastavnika, recimo, četiri nastavnika Beogradskog ili tri, ne mogu sada, da me baš ne hvatate za reč, recimo, sa Beogradskog univerziteta, pa iz Niša, puno univerzitetskih nastavnika.
Ne znam zašto bi se oni gomilali, a ovako prilično velike i dosta rasprostranjene različite grupacije imaju samo jednog predstavnika, pogotovo kada je reč o manjinskim zajednicama. Mislim da takav jedan manjinac koji bi se našao u grupaciji od 43, da bi bio praktično marginalizovan i da ne bi mogao da ostvari onu ulogu za šta se on uopšte u takvom savetu nalazi.
Takođe bih htela da skrenem pažnju da postoji kod jezika, takođe se odnosi na nacionalne manjine, kaže – predviđa se da se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku. U redu, takođe, kada je reč o nacionalnim manjinama, obrazovno-vaspitni proces ostvaruje na maternjem jeziku, naravno, to je sve u redu, dvojezično ili na srpskom jeziku, a onda stoji nekakva zapeta i kaže – u skladu sa posebnim zakonom.
Ako već imamo ovako jedan opširan zakon, ne znam kakav je sad to poseban zakon, kada je već sve to nabrojano na srpskom, dvojezično. Šta će nekakav poseban zakon? Ostavlja nekakvu nejasnoću i uliva malo neko nepoverenje.
Kakav je to poseban zakon koji se tu još treba dodati, tako da to više postavljam kao pitanje, jer ne znam šta se time uopšte htelo, da se tu još nekakav poseban zakon uopšte predviđa.
Drugo što bih htela da skrenem pažnju, to je da jedna vrsta diskriminacije o kojoj se mnogo piše u štampi, a to je verska diskriminacija, da se onda, ako se uvede u zakon o verskim zajednicama, ako se tu uvede diskriminacija, onda se ta diskriminacija krene širiti po svim mogućim zakonima, pa sada imamo i u ovom zakonu takođe dve vrste diskriminacije.
Kada je reč, opet da se vratim na Nacionalno-prosvetni savet, vi imate ovde predloženo da bude iz redova verskih zajednica, ali jedan mora biti iz Srpske pravoslavne crkve. Znači, Srpska pravoslavna crkva podnosi listu, a onda se jedna osoba iz te crkve predlaže u savet.
Međutim, takođe se pojavljuju te tradicionalne crkve i verske zajednice. Ne znam zašto u Srbiji mora da postoji jedna takva nejasnoća kada je to u pitanju, tako da i te tradicionalne verske zajednice i crkve takođe imaju prava da predlože jednog predstavnika, ali 170 ostalih verskih zajednica nemaju uopšte nikakvo pravo da u tom Nacionalnom prosvetnom savetu imaju bilo kakvog predstavnika.
Moram da objasnim da postoji jedno bazično nerazumevanje u našem društvu – šta je uopšte protestantizam. Protestantizam je nastao tako što svaka individua, na tome se i zasniva ideja modernog društva i ideja ljudskih prava, da svaki čovek ima prava da interpretira Bibliju. Zbog toga u protestantskoj crkvi ne postoji jedna crkva, nego svaka grupa ima pravo da osnuje svoju kongregaciju, svoju crkvu oko sopstvene interpretacije.
Znači, Biblija nije više sveto pismo, nego podleže interpretaciji, i otuda potiče i sloboda mišljenja, i sloboda savesti i druga ljudska prava i slobode koje danas nazivamo ustavnim pravima. To što tamo može svaka grupa da tumači Bibliju ne znači da su to kultovi, jer treba praviti razlika između kultova i normalnih kongregacija koje samostalno interpretiraju Bibliju.
Sve su te organizacije, koje kod nas postoje, izbačene i nemaju nikakvog svog predstavnika. Takva diskriminacija malih verskih zajednica nažalost nastavlja se i u ovom zakonu. Zašto je to bilo potrebno, zašto je to moralo da se nastavlja dalje, zašto to ne razumevanje? Ne znam ko to nameće i dokle će da traje ta vrsta širenja te osnovne diskriminacije iz jednog zakona, koja se prebacuje i u ovaj zakon, koji je inače u mnogim stvarima veoma uspešan.
Sada sam htela da skrenem pažnju na član 4. stav 14.

Pošto je isteklo vreme, samo da kažem da mislim, ovde, čak kada je reč o tradiciji 19. veka, kada je reč o spajanju nacionalnog identiteta, ličnog i nacionalnog identiteta, ovde je suviše povezano za neku vrstu naroda u smislu etnosa, i to je u redu da to bude srpski i ovi drugi etnički identiteti, ali mi moramo da prihvatimo građanski pristup, gde se u stvari govori o patriotizmu i pripadanju određenoj državi.

Htela sam da postavim pitanje u vezi s jednom polemikom koja je bila u novinama, a koja je izazvala velike sumnje. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević je doneo nekakvu uredbu koja treba da onemogući mali biznis, koji se odnosi na optičarske radnje, propisivanjem nekih nemogućih uslova, kvadrata za skladištenje, za prodajni prostor... Takođe, onemogućava uvoz ramova i čak je nekako ispalo iz te uredbe da građani ne mogu da biraju ram i da isprobavaju te ramove.
Zaista je zanimljivo zašto on troši vreme kada svuda u svetu možete da ulazite u optičarske radnje, birate ramove i nikakvi takvi strogi uslovi za taj mali biznis ne postoje. On to prikriva iza navodno ''regulacije svih medicinskih sredstava'', u šta je ubrojao i optičarsku radnju.
Postavljam pitanje da li je istina da se to radi zbog toga što je gospodin Mišković kupio prodavnice "Optike", državnog preduzeća, i da li time treba da se smanji konkurencija, pa da onda ima određene benefite iz ovakve komične uredbe koja kaže da ne možemo da biramo ramove za naočare, nego će Tomica Milosavljević da nam kaže kako ćemo to ubuduće da radimo. Hvala.

Imam zaista vrlo važne primedbe na ovaj zakon. Evo, prozvan je moj kolega Dragoljub Mićunović. Kazaću neke stvari, a Mićun neka me dopuni, ako treba, kada je reč o ovom zakonu. Mogao bi, kao predsednik Odbora za inostrane poslove, da kaže nešto o ovom zakonu.
U ovom prvom članu zapravo su dve promene. Reč je o tome da na predlog ministra Vlada odobrava sistematizaciju radnih mesta u ministarstvu. U obrazloženju se kaže da u Ministarstvu spoljnih poslova postoji mnogo više rangova nego što postoji inače u državnim službama, da ima bar duplo više radnih mesta, službeničkih po rangu, nego što je to u drugim državnim institucijama, pre svega, u ministarstvima. I to je potpuno tačno.
Postavljam pitanje gospođi ministarki koja je ovde prisutna da li je reč o nekoj novoj sistematizaciji, zato što je to i do sada bilo tako, da u Ministarstvu spoljnih poslova imate niz radnih mesta, koja su službena i zvanična radna mesta, koja ne odgovaraju onom zakonu o službenicima zato što je ova služba specifična. To se odnosi i na DKP.
Znači, da li se uvodi nešto novo? Da li je reč o novoj sistematizaciji kako su do sada ta mesta raspoređivana ili je to sada neki novitet, pa se priprema nova sistematizacija gde se traži odobrenje od Vlade na predlog ministra? Nije jasno šta je do sada rađeno, po kom zakonu i po kojoj sistematizaciji, zato što je ta razlika postojala i do sada. Znači, ovo nije jasno.
Drugo pitanje oko ovog prvog člana odnosi se na poslove bezbednosti. Mi smo pre jedno godinu i po dana u ovoj skupštini doneli jedan krovni zakon o službama državne bezbednosti i u tom zakonu nisu predviđeni poslovi bezbednosti, neka posebna služba koju treba regulisati, kaže se u ovom zakonu, podzakonskim aktima, jer ta služba nije predviđena glavnim krovnim zakonom o službama državne bezbednosti. Ovde se opet traži da se na predlog ministra uredi način delovanja ove službe ili, kako kažu, poslova bezbednosti.
Moje ključno pitanje je – kome ova služba ili ovi poslovi državne bezbednosti uopšte odgovaraju? Znamo da je vrlo mala odgovornost službi državne bezbednosti, ali bar formalno svi znamo da za to jeste zadužen parlament. To što dobijemo u parlamentu, to je drugo pitanje, ali je forma, ako ništa drugo, ispunjena.
Kada je reč o ovoj službi bezbednosti, Ministarstvo spoljnih poslova, koji se nekada zvao SMIP, ne znam da li se i sada tako zove, izgleda da izvršna vlast, sam ministar, kao da je sam sebi osnovao nekakvu službu, jer se na njegov predlog ta služba podzakonski uređuje i Vlada daje dozvolu. Znači, Vlada samo daje dozvolu i čini mi se da ministar kao da ima nekakvu svoju službu, koju on uređuje i koja je njemu odgovorna, a da nema nikog nadređenog, nema demokratske kontrole ove službe ili ovih poslova bezbednosti.
To je problem kada je reč o članu 1. predloga promene ovog zakona. Nema nikog relevantnog ko bi mogao da nam objasni o čemu je tu reč. Prošli put ministar spoljnih poslova gospodin Vuk Jeremić nije hteo nijednu reč da kaže o ovim zakonskim promenama i predlozima, tako da smo zaista ostali u velikoj nedoumici o čemu je ovde uopšte reč i na koji način se ovi poslovi bezbednosti vrše u Ministarstvu spoljnih poslova.
Kada je reč o članu 3, moram da se složim sa prethodnicima koji su o ovom članu već dosta govorili. Ovde je reč o tome da je moguće zapošljavati na određeno vreme u pun radni odnos na četiri godine ljude koji se bez konkursa šalju u diplomatsko-konzularna predstavništva Srbije. Koliko znam, i ranije je bilo moguće, evo pročitaću vam, molim vas, sada citiram, da mi to vreme oduzmete.
U dosadašnjem članu 42. piše: "U izuzetnim slučajevima, kada potrebe diplomatske službe to uslove, ministar može bez sprovođenja konkursa doneti rešenje o prijemu u radni odnos na neodređeno vreme lica sa odgovarajućim iskustvom u naučnoistraživačkom radu, značajnim diplomatskim iskustvom, profesionalnim znanjima i veštinama ili iskustvom u radu u međunarodnim i drugim organizacijama".
Vidite, najveći broj ambasadora (ajde, ne mogu da kažem najveći broj, ne znam koliki je procenat profesionalno, onih koji su već zaposleni u DKP kao diplomatski kadar, a koliko ovih po naučnoistraživačkom radu i iskustvu, znači ambasadora koji se postavljaju po političkoj liniji), ali veliki broj ambasadora se postavljao po ovom članu do sada. Postavljam pitanje – koji su to sada drugi ljudi koji se na četiri godine postavljaju u DKP? Znači, već postoji to do sada. Moram da kažem pred svim kolegama ovde, ja sam po ovom članu bila postavljena za ambasadora u Meksiku, kao naučni radnik, kao iskusan političar itd. Bila sam postavljena po tom kriterijumu, bez konkursa, kao i mnogi sadašnji ambasadori koji su otišli bez konkursa na ambasadorska mesta u pojedine zemlje.
Zaista se postavlja pitanje ko su sada ovi drugi koji bez konkursa mogu da prođu, jer ovde postoji nekakav opis, da su to osobe koje raspolažu nekim specijalnim iskustvima, bave se naučnoistraživačkim radom, znači da imaju određene kvalifikacije.
Međutim, za ovu drugu kategoriju se ništa ne kaže, koji su to ljudi koji imaju prava da zasnuju radni odnos i da se pri tom na njih čeka kod poslodavca te četiri godine, pa i bračnog druga. Ne znam da li su to ljudi koji idu kao nekakvi špijuni, pa mi ne treba da znamo ko su oni, ne treba da nam se kaže. Da li to BIA postavlja nekakve ljude, pa je onda ministar tu kao nekakav protočni bojler koji treba da postavi takve ljude bez konkursa.
Ovo pitanje postavljam ne samo zato što možemo da pretpostavimo ono što je malopre rečeno - da će se po partijskoj liniji puniti DKP nekakvim licima iz stranaka, da ih treba zaposliti, da ih treba smestiti negde, da smo negde nekome dužni, pa da mu učinimo onda neko ode na četiri godine u inostranstvo - sve to možemo da pretpostavimo, ali ja postavljam pitanje odgovornosti. Ako ministar ovako može ove niže službenike, dakle nije reč o ambasadorima, jer to je već pokriveno ovim prvim članom i starim zakonom...
Imali smo skoro veliki sandal sa Miladinom Kovačevićem. Neću ponovo da izlažem taj slučaj, ali i ministar i čitavo ministarstvo su se oglasili kao potpuno neodgovorni kada je u pitanju slučaj konzula Igora Miloševića koji je potpisao, izdao putnu ispravu, falsifikovao, dao lažnu izjavu na sudu u Americi.
Imali smo ogromne probleme, građani su zbog toga platili milion dolara, niko u ministarstvu zbog toga nije odgovarao i sada mi dajemo mogućnost da, bez ikakve odgovornosti, ministar koji se ovom prilikom oglasio da nije odgovoran za službenike koji su bili u konzulatu u Njujorku, ponovo, bez ikakve kontrole, bez ikakvog konkursa može da postavlja neke ljude u DKP koji nikom živom ne odgovaraju.
Ovako nešto je zaista neshvatljivo. Da posle ovakvih skandala koje smo imali sa postavljenim ljudima u DKP niko u ministarstvu posle toga ne odgovara, a da građani plaćaju toliki novac, zaista je potpuno neprihvatljivo.
Sada bih postavila jedno pitanje koje nije u vezi sa ovim zakonom, ali i jeste u vezi, pa ću se vratiti ponovo na ovaj zakon. Možda biste vi, gospođo Diana, mogli da nam odgovorite.
Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj postavlja i otvorio je konkurs za 20 ili 30 ekonomista koji će se rasporediti u DKP, u naše ambasade, koji treba da se bave privlačenjem stranih investicija. Pročitala sam u novinama da svako takvo radno mesto treba da nas košta iz budžeta 75.000 evra.
Molim vas, odgovorite mi kao ekonomista – da li postoji ikakva studija, ikakvo istraživanje gde se pokazuje da može da se isplati ovakva ogromna investicija, ili je to sada navlačenje ponovo, kao što će gospodin Jeremić da dobije mogućnost da zapošljava neke ljude bez ikakve kontrole po DKP, tako će i gospodin Dinkić da dobije mogućnost, navodno preko konkursa, da zapošljava neke ljude? Jer, kao što znate, oni imaju svoje savetnike ovde, postoje konsultantske kuće. Da li mi privlačenjem investicija, uređivanjem situacije u zemlji to možemo da činimo?
Mogu da vam kažem kao bivši ambasador da nema nikakvih ekonomskih poslova u kojima u inostranstvu ne učestvuje ambasador, niti će takvog službenika ambasade bilo ko da primi bez ambasadora.
Prema tome, i do sada su šefovi DKP imali nadležnost da privlače investicije i obavljaju te poslove, a nije bilo potrebno da se na teret budžeta otvaraju ovakva nova radna mesta, gde opet ne znamo kome odgovaraju i na koji način, da li odgovaraju ministru spoljnih poslova ili gospodinu Dinkiću koji ih šalje tamo.
Sada se vraćam i na ono prethodno. Kaže se da ova mesta bez konkursa na četiri godine, gde miruje radni odnos, gde ne preuzima nikakav reskir, čak i da bude u radnom odnosu vraća ga nekakvom poslodavcu, i njega i njegovu ženu, da je to 5% od ukupnog broja radnih mesta u ambasadama i konzulatima.
Postavljam pitanje – da li se zna apsolutni broj, pošto mi to ovde ne znamo, osim da nam to Ministarstvo spoljnih poslova dostavi, da li znamo koliki je ukupni broj tih mesta, da bismo znali šta je to 5%? Da li je 5% troje ljudi ili sto ljudi? Ne znamo šta je tih 5% od ukupnog broja sistematizovanih mesta u diplomatsko-konzularnim odeljenjima.
Vrlo je velika razlika u tom broju. Molim vas da mi odgovorite na ovo pitanje, zato što je zaista neshvatljivo kada se kaže 5% od ukupnog. Znači, mora da se kaže šta je ukupno, da bismo mi mogli da kažemo koliki je to broj ljudi, da vidimo kolika će šteta da se nanese. Jer, što je veći broj takvih ljudi koji će da ulaze u DKP bez ikakve kontrole, bez ikakvog konkursa, šteta će biti veća.
Podvlačim da je član 42. bio potpuno dovoljan za potrebe Ministarstva spoljnih poslova da poveća svoj kapacitet u DKP, kao što je to i do sada činilo. A kao što ste do sada primetili, čak taj kriterijum uglednih ličnosti za ambasadore više ne važi, nego odlaze u ambasade ljudi koji nemaju nikakvog ugleda, za koje niko živi ne zna ko su, i to odlaze u velike i važne zemlje.
A onda se sa druge strane otvara mogućnost da se i za druge ljude daje po tom istom kriterijumu da li neko pripada nekom društvancetu, da li se oni zatvaraju, pevaju negde, svi drže mikrofone i onda se u tom pevačkom društvu izabere ko će biti ambasador ovde, ko će biti tamo, a potrebno im je njihovo lično osoblje koje se ponovo zapošljava bez konkursa. Mislim da je ovaj zakon i ova dopuna zakona velika sramota i kada se kaže da je to vođenje uspešne kadrovske politike, da je to podizanje naših diplomatskih mogućnosti i uticaja na viši nivo, da se uvodi racionalizacija itd., mislim da su ovakva objašnjenja zaista neprihvatljiva.
Neću da upotrebim neku jaču reč, ali zaista nema nikakvog smisla da se predstavlja kao veliki napredak naše diplomatske službe to da se bez konkursa može zapošljavati bilo ko na takvim mestima, a da se ministarstvo pri tom odriče takvih ljudi, pa kažu – mi ne znamo ko su ti ljudi i zašto su tako radili, pa onda ti ljudi ogovaraju, a oni ne odgovaraju ni za šta.
Dosadašnji zakon, time ću završiti, daje mogućnost zapošljavanja svih ljudi koji rade u ministarstvu, koji su već tamo, da se zapošljavaju na četiri godine, i to je nekakav maksimum i po dosadašnjem Zakonu o spoljnim poslovima, pa se onda za ove ''uletače'' na četiri godine, na određeno vreme bez konkursa, takođe predviđa isti taj period od četiri godine.
Postavlja se pitanje da li je moguće da u jednom ministarstvu gde postoji toliko veliki broj službenika, gde se omogućava sistematizacija koja je veoma široka i mnogo šira nego što je u ostalim ministarstvima, treba neko van da se angažuje. Zar nije moguće da se iz ministarstva, kako zakon lepo i kaže, na četiri godine upućuju ljudi koji već rade u ministarstvu, a pogotovu što je sistematizacijom dozvoljeno i daje se mogućnost ministru da predvidi i nekakva druga radna mesta koja su mu potrebna, da to bude pod kontrolom, a ne da se na te četiri godine stavljaju neki ljudi koji nisu u radnom odnosu u ministarstvu i koji ne odgovaraju nikome. (Predsednik: Vreme.)
Molila bih gospođu ministar da mi objasni sa ekonomske strane ovo pitanje koje sam postavila, verujem ste tu bar nadležni i možete da nam kažete da li to ima nekakvog smisla da iz budžeta dajemo toliki novac.