Ja bih, takođe, prvo htela da pozdravim donošenje ovih zakona. Što se tiče prvog zakona ja ću biti veoma kratka zato što su druge kolege pripremile da govore više o ovom zakonu. Pošto mi imamo ograničeno vreme, onda ću govoriti u onom delu kod onih naših čuvenih 13. 14 minuta.
Ja ću govoriti o ovom zakonu koji se odnosi o zapošljavanju i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, odnosno rekla bih da je dobro da uvedemo ove aktivne mere zapošljavanja, zato što one svakako mogu da doprinesu povećanju zaposlenosti, pogotovo kada se uzme u obzir da ovde postoji ogroman strah i sa ovom nadolazećom krizom od gubitka radnog mesta, a sve je veća zabrinutost da li će uopšte ljudi više moći da se zaposle. Jedno radno mesto individualno, da se ne gledaju veliki procenti i veliki brojevi, uvek pretpostavljam da to mnogo znači.
Htela bih da kažem jednu stvar, kada se tiče naše nezaposlenosti, o tome je govorila gospođa ministar, Verica Kalanović, da su očigledno jako visoke stope nezaposlenosti koje karakterišu Srbiju i koje je svrstavaju u red zemalja sa najvišim stopama nezaposlenosti, koje zaista dolaze zbog makroekonomskih mera, upravo zbog makroekonomske politike i to se kaže u 39. članu – da akcioni plan sadrži makroekonomski okvir za stvaranje primene politike zapošljavanja.
Htela bih da kažem da su predložene aktivne mere, OK, ali moramo ipak da istaknemo u Narodnoj skupštini Republike Srbije pitanje odgovornosti – zašto je i posle devet godina, da ne računam prethodni period, razvoj naše privrede tako loš i zašto se nije napravila nova ekonomija koja bi produkovala radna mesta? Drugim rečima, mislim da je naša tranzicija bila veoma neuspešna, naročito u delu koji se odnosi na privatizaciju i da su te privatizacije u velikom broju slučajeva, mi još uvek nemamo podatke, bile veoma neuspešne, da nismo kontrolisali poreklo novca.
Tu su još pitanja koja su postavljana i od strane drugih stranaka – tu je i pitanje stečaja. I tu su napravljene kardinalne greške koje su u stvari pokazale da nismo podsticali novu i zdravu privredu, nego da smo sekli, uništavali, zbog raznih drugih interesa koji nisu dozvoljeni, koji su koruptivne privrede i to je u velikoj meri naštetilo pitanju, mogućnosti i šansi za razvoj zdrave privrede, koja je praktično jedini uslov za povećanje stope zaposlenosti u našoj zemlji.
Ja sam se inače koncentrisala da govorim o ovom drugom zakonu. Prelazim na drugi zakon koji je ovde predstavljen potpuno tačno, da je reč o potpuno novom zakonu i da je njegovo donošenje zaista opravdano, ne samo kako se ovde navodi, zbog toga što imate jedan tehnološki razvoj, da se društveni odnosi menjaju. To je potpuno tačno. Sigurno da se napredovanje tehnologije omogućava i reflektuje i na mogućnosti zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Ja bih istakla da je ovaj zakon, vrlo je važno da osvetlimo tu činjenicu, ipak posledica niza dokumenata koje smo i mi doneli, s obzirom i na našu tendenciju da se jednog dana približimo pa i učlanimo u EU, to su sigurno podsticajni standardi koji važe u EU koje mi moramo da prihvatimo. Naravno, tu dolazi i socijalna povelja EU i niz dokumenata Međunarodne organizacije rada, njene dve konvencije koje se ovde, takođe, pominju, kao i Konvencija UN.
Moram da kažem ovom prilikom, iako smo ovde gubili ogromno vreme kada je bila reč o donošenju Zakona o zabrani diskriminacije, da vidimo da član 26. u tom zakonu zaista eksplicite zabranjuje diskriminaciju osoba sa invaliditetom. Sada vidimo od kolikog je to velikog značaja, tako da i ovo što je malopre rekla koleginica Kovač, ovaj zakon jeste posledica rasta svesti da nijedna individua ne sme biti diskriminisana po bilo kom osnovu, ni po osnovu invaliditeta. To je sigurno presudno uticalo da se donese ovakav zakon i ja to u punoj meri pozdravljam.
Da je ta diskriminacija je prisutna i osobe koje imaju invaliditete prolaze velike nedaće od najranijeg detinjstva, to je nesumnjivo, na to ukazuje i onaj šturi podatak da je od 22.000 osoba sa invaliditetom koje traže zaposlenje 7% visokoobrazovanih. Vidite, to je strašno visok procenat ako se zna kvalifikaciona struktura u Srbiji, koja, koliko god da se mi pozivamo na naše ljudske resurse, vi u Ministarstvu sigurno znate i mi svi znamo, koliko malo ima obrazovanih i sposobnih ljudi u našoj zemlji, a ja mislim da ovo čak prevazilazi onaj procenat Srbije, ako zaboravimo koji je procenat bio u nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, ovo čak prevazilazi ovaj prosečni procenat sa visokim obrazovanjem.
Ovo je, za Srbiju, jako visoki procenat da je 7% visokoobrazovanih među osobama sa invaliditetom, koje nemaju zaposlenje i koje traže zaposlenje. Već sama ta činjenica ukazuje na diskriminaciju ovih ljudi ili da se naš sistem zaista nije prilagodio ovim najvišim standardima građanskih prava, znači jednakih mogućnosti, a ne diskriminacije i marginalizacije koja je postojala u ovoj oblasti.
Smatram da su neka rešenja u ovom zakonu veoma dobra, naročito ona koja se odnose na profesionalnu rehabilitaciju, gde imamo čitave modele i zakonske formulacije koje pokazuju da smo izgleda prihvatili te socijalne modele koji su najsavremeniji, a takođe i podsticanje samih poslodavaca i samih osoba sa invaliditetom za zapošljavanje. To su dobra rešenja i svakako ih treba pohvaliti.
Međutim, ako krenemo od tih vrednosti, od potpune jednakosti građana, i naročito od onoga što se u Nacionalnoj strategiji ističe, a to je inkluzija, ja ne volim da upotrebljavam te strane reči pa ću zato odmah tu reč prevesti, to je u stvari ''inklužn'', na engleskom znači uključivanje, i vrlo često mi odavde sa ove govornice upotrebljavamo takve termine koje naši građani ne mogu da razumeju, jer su strane reči, a masovno ulaze u upotrebu, dakle, inkluzija znači da se uključuju, odnosno što veće uključivanje svih građana, bez obzira na nekakva lična svojstva, na opredeljenja, bilo da su politička, seksualna, bilo da je reč o osobama sa invaliditetom, dakle, uključivanje u sve sfere društvenog života – politike, rada i naročito zapošljavanja, što je ključno.
Ako se govori o ovome, ja bih sa tih najviših standarda nediskriminacije, otvaranje mogućnosti za sve građane, za uključivanje u sve oblasti društvenih aktivnosti, stavila određene primedbe na ovaj zakon i ukazala na određene njegove manjkavosti. S obzirom na ovu kritiku koju ću ovde izneti podnela sam i određeni set amandmana i volela bih da ih Ministarstvo razmotri i da vidi koje bi amandmane moglo da prihvati, s tim što sam kod jednog amandmana, govorim o članu 8, napravila jednu krupnu grešku, prosto se potkrala u samom kucanju, ali ću nju sada usmeno ispraviti, a posle ću je dati pismeno.
Znači, šta bi bila nekakva osnovna zamerka na ovaj zakon? Osnovna zamerka se odnosi na pitanje i možda izvesne suprotnosti između standarda kada se govori o obrazovanju, profesionalnoj rehabilitaciji i osposobljavanju, i jedne institucije koja se ovde uvodi i kod statusa, o čemu je govorila gospođa ministar, to je član broj 4, gde se utvrđuje po prvi put status osoba sa invaliditetom, pa se navodi šest tih statusa, pri čemu se šesti status odnosi na lice kome se, u skladu sa ovim zakonom, procenjuje radna sposobnost saglasno kojoj ima mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja, odnosno radnog angažovanja.
Vidite, od samog člana broj 1. procena radne sposobnosti, pa do člana 4. gde sam sada citirala status osoba sa invaliditetom, pa posle toga ide poglavlje broj 3 – Procena radne sposobnosti, pojedina udruženja građana koji su aktivni kada je reč o ovim problemima imaju primedbu na procenu radne sposobnosti i ja sam u tom pogledu tako i uskladila svoje amandmane.
Koje su to primedbe?
Primedbe su te što tu postoje određene komisije, prijavljuju se praktično Zavodu za zapošljavanje ili Agenciji za zapošljavanje, moram da kažem da te aktivne mere zapošljavanja uvek povećavaju administraciju, pa onda neki put možemo da se zabunimo kad kažem zavod ili agencija, dakle, prijavljuju se tamo gde svi traže zaposlenje i onda one određuju nekakve komisije koje treba na osnovu medicinskih, socijalnih i drugih kriterijima da određuju taj stepen sposobnosti.
Oni imaju sumnju da ovakve procene sposobnosti, koje u stvari predstavljaju nekakvu selekciju, neku vrstu odabira, da su one jednokratne primedbe i da nije dobro da osoba koja je već bila izolovana nizom okolnosti, koja nije ušla u proces komunikacije, koja nije ušla u proces osposobljavanja bude negde procenjivana (održavajući te komisije verovatno je uzeto u obzir da i one treba da opstanu, to su nekakvi ljudi koji možda tu uzimaju nekakve honorare) da se oni tako jednokratno procenjuju zato što bi to moglo da dovede do njihove marginalizacije ili do, kakao da kažem, presecanja tog kontinuiranog puta gde bi se one mogle rehabilitovati, a zatim i zaposliti.
Dakle, ta procena je preterano gruba. Ukoliko ne prihvatite tu argumentaciju koju ja sada ovde iznosim, da se izbaci ova procena radne sposobnosti, da bi takva jednokratna procena mogla u stvari da indirektno da dovede, ovde to direktno ne piše, do diskriminacije ovakvih ljudi već na prvom koraku, a da ne uzmemo u obzir čitav kontekst načina života ovakvih ličnosti.
Pored toga, upozoravam vas i pozivam se i na neke druge stvari. Setite se, molim vas, kada smo mi sami na ispitu, pa da li na ispitu pokazujemo svoje najveće mogućnosti ili kada smo oslobođeni? Dakle, osoba koja već ima određene smetnje, ako dođe na tu komisiju, njene će se smetnje samo pojačati. Pitanje je kolika je uopšte mogućnost takve jednokratne komisije koja uspostavlja neke kriterijume, gde praktično dominiraju lekari. Mislim da bi to trebalo da se preformuliše i da bi trebalo govoriti u stvari o proceni, ali ne na taj način, nego na drugi način. U stvari, da se pokazuje koje su sve podrške potrebne takvoj jednoj osobi, koja su sve osposobljavanja potrebna, na koji bi način neki određeni socijalni servisi mogli da pomognu toj osobi.
Dakle, reč je o podršci, o proceni podrške, a ne o tome da se neko zakuca preko nekakvih kriterijuma i kad će ponovo da stigne na tu komisiju, da li će neki njegov razvoj onda biti uzet u obzir ili je to još jedna nova etiketa koju bi tom prilikom dobio, da mu se kaže – ti moraš da se zaposliš ovde, ti možeš ovo ili ti ne možeš ili da kažu – ne možeš uopšte da se zapošljavaš!
Ukazujem na mogućnosti grubosti ovakvih komisija, kakve do sada poznajemo i predlažem, ukoliko se moji amandmani odbace, da se prihvati ono što ima na jednom mestu – da može ministar o tome da odlučuje, da se u podzakonskim aktima prihvati razrađivanje i da se tu uvede jedan novum, da se prihvati jedno razrađivanje da bi se pokazalo da bi ta procena bila u kontinuitetu sa osobama koje, takođe, predstavljaju neko prirodno okruženje ovakvih osoba, da bi zaista onda mogla da se da prava šansa u toj proceni, a ne da bude ovako, kao što znamo one gužve i gde postoje invalidske komisije.
Evo, zbog čega ovo posebno naglašavam?
Ovo posebno naglašavam zato što se stiče utisak da ovaj zakon daleko više implicite obraća pažnju i pokušava da otvara nove šanse za osobe sa fizičkim invaliditetom, a da im se manje pokazuje mogućnost kako se zapošljavaju, kako se rehabilituju i da li ne postoji mogućnost i dalje velike socijalne marginalizacije ljudi, osoba sa intelektualnim individualitetom. Nema dovoljno pokazatelja da ovakav sistem uzima u obzir takve osobe i da njima daje jednake šanse.
S tim u vezi, postavljam pitanje – ovaj zakon ne otvara uopšte pitanje poslovne sposobnosti. Ako se to pitanje ne otvara, znate da su osobe sa intelektualnim invaliditetom po pravilu lišene poslovne sposobnosti, da su one pod starateljstvom i da se tretiraju kao osobe koje nemaju četrnaest godina, a znate da već osobe koje imaju petnaest godina, koje nisu punoletne i nisu poslovno sposobne u punom smislu reči, da one imaju radnu sposobnost.
Prema tome, nema analize čitavog ovog problema i naglašavam da tu onda postoji ogromna mogućnost jedne marginalizacije velikog broja invalida, ljudi sa intelektualnim invaliditetom, osobe koje zbog poslovne sposobnosti mogu i na ovim procenama automatski da bivaju odbačene. Ističem da je taj problem zaista ostao ovde nerešen. Pokušavali smo sa tim udruženjima nekako na brzu ruku taj problem da otvorimo, ali u tome nismo imali uspeha i zato kažem da ovo ostaje kao veliki problem. Ne znam kako ćete ga rešiti i da li to znači da ipak i ova velika načela koja bi sad mogla da čitam, iz tih evropskih konvencija i akcionih planova i povelja, da i pored toga ovde imamo dosta veliki problem. Ja kažem da ovaj zakon taj problem nije rešio i zbog toga ističem njegove manjkavosti, upravo u pogledu tih najviših principa.
Druga stvar koju smo istakli u našoj analizi i pokušaju da popravimo ovaj zakon, odnosi se upravo na forme zapošljavanja osoba sa invaliditetom, to je član 43. Vidite, vi ste ovde pohvalili jednu novu instituciju, ne znam da li je potpuno nova, nekada su bile zaštitne radionice, čitava tendencija kada je reč o invalidima, ide se na još jedan novum koji je strahovito važan za antidiskriminaciju. Ako sam malopre govorila o integraciji, to znači da oblici zapošljavanja ili oblici pomaganja osobama sa invaliditetom idu u one forme i rada kao što je otvoreno tržište, dakle, da se ide na deinstitucionalizaciju, jer glavna segregacija invalida je bila preko toga što se osnivaju posebne institucije i one su se sklanjale sa očiju da ih mi ne vidimo, pa idu da rade ili da budu institucionalizovane.
Što se tiče pojma radnog centra, koji ovde stoji kao mogućnost zapošljavanja u odvojenom smislu, mi smo insistirali da se omogući zapošljavanje invalida sasvim i isključivo u otvorenoj privredi, ali sa određenim podrškama koje bi dolazile od određenih službi. I, da invalidi i oni koji pate od intelektualnih ili fizičkih smetnji imaju mogućnosti da se zapošljavaju u otvorenoj privredi.
Radni centri, moram da kažem, da tu postoji specifična grubost na koju hoću da ukažem, da se tu govori o nekakvoj radnoj terapiji. Kaže se da je reč ''zaposlenost'' kao radna terapija. Očigledno je da se to odnosi na osobe sa intelektualnim smetnjama, to nisu nikakvi bolesnici, radna terapija, ako hoćemo, verovatno, ovde ima onih koji se razumeju u psihijatriju, da psihijatrijski bolesnici mogu određenom radnom terapijom da popravi svoj status.
Kada je reč o statusu invaliditeta, ne radi se o bolesnicima, tako da ovaj patronistički pristup, da su to neke terapije koje se tu sprovode, tu se ne sprovode nikakve terapije, nego je reč o zatvorenom zapošljavanju, mislim da ovo nije dobro i da ovo otvara velike mogućnosti, ponovnog vraćanje na institucionalni pristup, a Nacionalna strategija je odustala od takvog pristupa.
Na kraju, završavam sa još jednim kompleksom, o kojem moj amandman govori, gde možete to veoma lako da popravite, kaže se da ove radni centri i druge nove organizacije o kojima se govori, preduzeća, organizacije, socijalna preduzeća i socijalne organizacije, može da osniva Republika, pokrajina ili lokalna samouprava.
Nema razloga da te ustanove ostanu potpuno državne institucije, nego, to sam u amandmanu dodala, da mogu da ih osnivaju i nevladine organizacije, i privatnici, i da se to proširi, pa predlažem da se taj amandman prihvati.
Molim da ozbiljno razmotrite ove moje dobronamerne kritike, jer ne mislim da je ova oblast izložena na nekakva stranačka i politička prepucavanja, nego smo svi dužni da se sa jednakom pažnjom obratimo i pomognemo, kao i da učinimo sve da osobe sa invaliditetom, bilo fizičkim ili intelektualnim, dobiju sva prava i mogućnosti za razvoj. Hvala vam. (Aplauz.)