Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarko, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, gledaću da svoje izlaganje sažmem u dva dela. Najpre, bih rekao par reči o setu izmena i dopuna pravosudnih zakona. Ne bih se previše zadržavao na samom meritumu, o tome su dosta rekli uvaženi prethodnici u svojim izlaganjima, a potom bih se osvrnuo na nešto o čemu zaista ne bi trebalo na ovakav način da se govori u jednoj ozbiljnoj državi, a to je ono što je, slobodno mogu reći za mešateljstvo neodgovornog rada Agencije za borbu protiv korupcije.
Što se tiče, seta pravosudnih zakona, analizu izmena i dopuna ovih zakona možemo staviti u pravno-tehnički, materijalno-pravni i politički kontekst. O pravno-tehničko i materijalno-pravnom kontekstu čuli smo dosta od uvaženih prethodnika i gospođa ministarka je dala adekvatno objašnjenje, a po meni lično je najvažniji politički kontekst, jer pravo kao sredstvo političke volje jeste u stvari nukleus funkcionisanja ozbiljne države, ako se tumače i nosioci političke volje odgovornih. U našoj državi to nije slučaj. Zato imamo primenu derogiranih zakona, zato u parlamentu vršimo izmene i dopune nevažećeg zakona. Pre par godina sam i sam govorio o tome, zato postoji dvojstvo primene više propisa, što je u oblasti krivičnog prava, naročito osetljiv teren. Svake godine krajem decembra mi menjamo krivično procesne zakone, hvatajući poslednji voz za ispravljanje nečijeg nemara ili možda još gore neznanja. Meni je jako žao što o tome raspravljamo sa aktuelnom ministarkom pravde, jer se ovde uglavnom radi o ozbiljnim greškama i o ozbiljnom nemaru, pa rekao bih i neznanju nekih prethodnih ministara i nekih prethodnih vlada. Žao mi je što ovde u sali nemamo i protagoniste tog posla, odnosno nemamo protagoniste saučešća, saučestvovanja u tom nemaru o kome sam govorio.
Sada bih se vratio na nešto što sam malo pre nazvao zamešateljstvom neodgovornog rada Agencije za borbu protiv korupcije. U zemlji koja je ogrezla u korupciji, Agencija za borbu protiv korupcije se bavi perifernim stvarima, interesuje ih kako poslanici troše svoje crkvavicu koja se zove poslanički paušal. Traže brojeve tekućih računa i zloupotrebljavaju ih bez odluke pravosudnih organa, umesto da se bave nečim što jeste kvalifikacija našeg čitavog sistema u kome država bitiše, a to je ono što sam malo pre okvalifikovao kao ogrezlost u korupciji.
Da li Agencija za borbu protiv korupcije radi odgovorno svoj posao? Tvrdim, ne. Sada člana Visokog saveta sudstva sa trostrukim legitimitetom, kako reče malo pre moja koleginica Judita Popović, Agenicija za borbu protiv korupcije smenjuje zloupotrebom jednog prekluzivnog roka. Da podsetimo, slušao sam pažljivo diskusije uvaženih prethodnika, niko se nije osvrnuo na to da agencija nikada po tom pitanju nije zašla u meritum, niti je donela rešenje da postoji sukob interesa. Agencija se nije ni bavila onim čime treba da se bavi, pa da konstatujem da je profesor Dimitrijević kasnije zatražio saglasnost i da je u toku postupka ispravljena procesna greška, odnosno procesni nedostatak. To je abeceda postupka u pravu i u bilo kojoj grani prava. Čime se bavila agencija, zaista ne znam, voleo bih da čujem objašnjenje zašto je to tako.
Dakle, da ponovim, meritumom se nije bavila, nije donela rešenje kojim se profesor, u kome se donosi odluka da postoji sukob interesa, što se tiče funkcije profesora Dimitrijevića, a nigde se nije bavila onim što joj je posao, ono što joj je dužnost, da ispravljanje procesnih greški uvede u kontekst onaj koji treba.
Logično se postavlja pitanje šta se krije iza toga? Da li se radi o zloj nameri ili se radi o gluposti. Ako je zla namera u pitanju, onda se otvaraju još neka bolna pitanja gde je rad Agenicije za borbu protiv korupcije samo vrh ledenog brega. Možemo slobodno postaviti pitanje, da li ta agencija radi po nalogu nekog iz vlasti ili je produžena ruka nekih struktura koje na vrlo sumnjiv način ispod žita pokušavaju da upravljaju ovom državom. Ako je to u pitanju, onda smo mi kao država, pored svih ostalih problema u još jednom ozbiljnom problemu. Ako je u pitanju samo glupost, onda ne bih kvalifikovao jer glupost nema definiciju, ali ima bezbroj primera. Hvala na pažnji.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici, odnosno poštovani predstavniče Vlade, pošto vidim da je samo jedan predstavnik Vlade prisutan.

Ne bih da ponavljam ono što je već izneseno o prirodi izmena i dopuna ovog važnog zakona i neću se previše zadržavati na meritumu zato što ima, uglavnom, pravno-tehničke atribute, sem nekih suštinskih stvari o kojima je detaljno govorio kolega Bojan Đurić, a delimično i kolega Krasić. Osvrnuću se na opštu prirodu onog što je postupak donošenja izmena i dopuna ovog zakona, a što je u stvari slika političke scene u Srbiji, pa i jedan segment slike društva uopšte.

Sada smo čuli nekoliko praznih pohvala i ispravljanja sopstvenih loših postupaka od strane predstavnika vladajuće koalicije. To ponekad može da zvuči jako uvredljivo jer se stavlja u opšti kontekst jedne naopake politike koja je uzrok posrnuća svih društvenih struktura u našoj zemlji, nažalost.

Osvrnuću se na par rečenica koje stoje u delu obrazloženja ovog zakona. Zove se "razlozi za donošenje zakona", gde se kaže – Zakon o Ustavnom sudu donet je novembra 2007. godine. U toku primene ovog zakona, pojavili se određeni problemi u praksi Ustavnog suda, koji se, pre svega, odnose na preopterećenost Ustavnog suda, iz razloga nasleđenih predmeta suda Srbije i Crne Gore, kao i velikog broja podnetih ustavnih žalbi itd. Onda kaže – postojeći zakonski okvir nije omogućavao Ustavnom sudu da određene procesne stvari rešava na drugi način, osim na sednici svojih sudija itd. O tome je više govorio kolega Krasić.

Nama se opet i opet ponavljaju politički promašaji koji ishodište nalaze u izmeni loših zakona. Da li je potrebno doneti ovakav zakon i izmene i dopune sa ovakvom sadržinom? Da, potrebno je. Pravo pitanje je – zašto se došlo do toga? Onda se vraćamo na prapočetak stvari, odnosno donošenje osnovnog teksta, odnosno Zakona o Ustavnom sudu i onoga što je krasilo, ili, pre bih rekao, predstavljalo anomaliju Vlade koja je vodila ovu državu 2007. godine.

Žao mi je što ovde nema kolega iz DSS, jer su i oni bili protagonisti donošenja lošeg Ustava, a potom i loših zakona. Doduše, ima protagonista koji su i tada činili vladajuću većinu i sada su vladajuća većina. Bilo ih je, doduše, i u toj vladi više, ali su u vođenju države bili druga violina jalove politike Vojislava Koštunice i zato smo ovde gde jesmo.

Pitanje je isto kao i pitanje koje se tiče samog Ustava. Setimo se, kada je donošen Ustav, a znamo kako je donet, znamo uz kakve anomalije i znamo kakva je bila referendumska krađa koja je trajala 48 sati. Kada smo, odmah, neposredno posle donošenja Ustava postavili pitanje o prirodi normi koje su suprotstavljene jedna drugoj, kao na primer, član 105. u odnosu na član 134. koji odlučuje o imunitetu ministara, a to je samo vrh ledenog brega cele priče o Ustavu. Onda smo na to postavljeno pitanje u ovom domu dobijali prazne poglede i odgovor gospodina Nikolića, takođe, protagoniste referendumskih anomalija, koji je rekao – to je pitanje za Ustavni sud. Što ste doneli Ustav koji je loš i koji je, samim činom donošenja, pitanje za Ustavni sud?

Čini mi se da sada opet imamo nešto slično. Naravno, ima smisla donositi ovakav zakon. Pitanje je – ima li smisla poboljšavati zakon, ako nema političke volje da se usvojena rešenja primenjuju? Vrlo često svojim studentima definišem pravo kao sredstvo, odnosno produžetak politike.

Logično je da sada Ministarstvo pravde ima problem, jer dobra rešenja na kojima insistira Ministarstvo pravde, nailaze na branu naopake politike. Ponovo se onda susrećemo sa problemima o kojima sam govorio. Da li će Ustavni sud imati i odbraniti svoju ulogu koju treba da ima u društvu u ovakvom okruženju i u spletu nemogućnosti primeni zakonskih odredbi?

Malopre sam govorio o problemu koje ima Ministarstvo pravde i meni to ponekad liči na juriš na vetrenjače, jer nešto što je dobro urađeno, jednostavno, nailazi na branu koja se zove naopaka politika.

Voleo bih da i od predstavnika vladajuće koalicije i od svih odgovornih koji mogu sebe da prepoznaju u mojoj diskusiji dobijemo odgovor na pitanja koja sam postavio. Jer, zaista, nema dobrih zakonskih rešenja ako imamo naopaku politiku i ako nema političke volje za njihovu primenu. Hvala na pažnji.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, uputio bih pitanje ministru unutrašnjih poslova, zamenu predsednika Vlade i prvom potpredsedniku, ne znam koje sve titule u nazivu svojih funkcija ima. To pitanje želim da postavim najpre kao Nišlija, neko ko je rođen u Nišu i ko je zabrinut nad činjenicom da i moj grad tone u sivilo beznađa juga Srbije, koji se na neki način uklapa i u sivilo beznađa i stramputica na kojima se Srbija već duže vreme nalazi.
Ne tako davno poslanička grupa LDP postavila je pitanje ministru unutrašnjih poslova: Zbog čega već skoro dve godine niška Uprava policije nema načelnika, zašto se ne postavlja načelnik i zašto se na taj način mnogi nagomilani problemi, ne samo u Policijskoj upravi u Nišu nego i šire, počev od kriminala i stvaranja kriminogenih sredina tamo gde im nije bilo mesto i gde se nisu nalazile, pa do najprizemnijih problema koje treba rešavati, a sa kojima se građani svakodnevno susreću?
Da, ozbiljan je problem da grad te veličine i takav centar na jugu Srbije nema načelnika policijske uprave. U novinama srećemo neke odgovore na ta pitanja, neke je dao i sam ministar unutrašnjih poslova. Citiraću neke od tih odgovora. Na primer, jedan od odgovora koji se skoro pojavio u štampi je da niko ne želi da prihvati tu funkciju. Uz to su išla i objašnjenja da Niš nema kadrove za to mesto i da to svakako mora da bude neko sa strane.
Blago rečeno, bio sam začuđen ovakvim odgovorima, jer oni ne samo da prkose pravilima logike, oni vređaju i zdravu inteligenciju. Kako to da niko ne želi da prihvati tu funkciju? Poznajem najmanje nekoliko dobrih policijskih kadrova koji su završili fakultet u Nišu i koji već duže vreme rade u policiji i koji bi svakako prihvatili tu odgovornost. To potire i onu tvrdnju da Niš nema kadrove za to mesto. Grad koji ima i te kako dobre kadrove sa zavidnom obrazovnom strukturom u redovima policijske uprave, grad koji ima Pravni fakultet, grad koji i te kako daje dobre i kvalitetne kadrove, odjedanput se stavlja u kontekst da za mesto načelnika policijske uprave nema kadrove.
Na kraju, jedna tvrdnja koja, blago rečeno, da ponovim, vređa inteligenciju – da to mora da bude neko sa strane. Apsolutno mi je nejasno kako neko sa strane može bolje da razume probleme Nišlija, može bolje da razume kako treba da funkcioniše policija u Nišu i okolini i može bolje da obavlja tu funkciju nego neko ko je rođen, ko je rastao u Nišu, ko se školovao u Nišu i ko i te kako dobro zna probleme svojih građana i svoje okoline.
Da podsetim, mi na ovo pitanje, kao poslanička grupa, nismo dobili adekvatne odgovore kada smo to pitanje postavili. U međuvremenu su se pojavili ovakvi nazovi odgovori i neke tvrdnje koje iritiraju ne samo građane Niša nego sve nas koji imamo mandat da interese građana Niša zastupamo i u Skupštini i na svim nivoima države Srbije.
Da ponovim pitanje upućeno ministru policije: Zašto Niš skoro dve godine nema načelnika policijske uprave i u kom kontekstu su odgovori da niko ne želi da prihvati tu funkciju, da Niš nema kadrove za tu funkciju i da to mora da bude neko sa strane, dakle neko ko nije Nišlija? Insistiramo na adekvatnom i odgovornom odgovoru na postavljena pitanja. Zahvaljujem na pažnji.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, voleo bih da mogu da kažem i poštovani gospodine ministre, ali ne mogu, nije u sali, ne znam zbog čega…

Gospođo predsedavajuća, molim vas za toliko uvažavanja da mi dozvolite da završim misao…

Kao što svako ima pravo da izlazi iz sale zbog svojih ličnih potreba, i ministri i poslanici…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas o temi dnevnog reda. Ja vas najozbiljnije upozoravam da su odredbe Poslovnika vrlo jasne i da smo svi dužni da ih poštujemo.)
Dozvolite mi da završim misao. Ovo je krajnji bezobrazluk.

Pre nego što pređem na meritum, izraziću žaljenje što se zlonamernim pristupom ograničavaju moja poslanička prava. Žaljenje imam prava da izrazim i žaljenje koje izražavam jeste deo teme o kojoj govorimo. Sve je ovo što se događa u Skupštini vezano za temu i vezano za ono što je naš osnovni posao. Ako neko ima pravo da ima takav odnos prema izlaganju poslanika, i ja, kao narodni poslanik, imam pravo da izrazim žaljenje. To pravo poslanika niko ne može da mi oduzme.
Takođe, vrlo je hrabro profesoru prava tumačiti Poslovnik, kada se za Poslovnik niko nije kačio niti se bilo ko pozivao na Poslovnik. Ono što sam želeo da kažem jeste uvod u ulazak u meritum onoga o čemu želim da izlažem. Jako mi je žao što ste moj pristup protumačili pogrešno i što ste to izrazili na tako bahat način. A sada bih prešao na temu.
Govoriti o ovom zakonu, razmišljao sam da li uopšte da učestvujem u raspravi jer, ono što je navedeno u delu obrazloženja koje se zove – razlozi za donošenje zakona, urađeno je pristojno, rekao bih korektno, struktura zakona je urađena korektno, uz uvažavanje onoga što je rekla koleginica Gordana Pop-Lazić a tiče se jezika i stila, o tome bismo mogli da raspravljamo. Dakle, previše razloga za kritiku onoga što se zove meritum zakona nema. Naročito što su i o nedostacima zakona ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa jako korektno govorili, tako da ja ne bih ponavljao ono što je govorila koleginica Judita Popović, niti ono što je kolega Palalić na jedan jako korektan način kroz svoju analizu izneo. Već sam rekao da je vrlo korektno ukazala na jezik i stil i koleginica Pop-Lazić.
Ali, diskusije koje sam slušao i odgovori gospodina ministra su me naveli na to da dam neke svoje impresije koje se tiču zakona uopšte, ali koje se tiču ne samo onoga što je meritum zakona nego onoga što se zove postupak donošenja zakona i onoga što se zove primena zakona. Sve je to suštinski vezano za zakon o kome govorimo.
Kada sam govorio o nedostacima, pozvao sam se na ono što je rekao kolega Palalić. Dakle, neću ponavljati ono što je rečeno, samo bih se zadržao na nečemu što se tiče onoga što se zove nadzor nad organima uprava u pokrajinama. Naravno da LDP podržava apsolutnu odnosno potpunu autonomiju Vojvodine, ali je sasvim razumljivo da je potrebno da se zakonopisac, a i zakonodavac kada usvaja jedan zakon, osvrnu na ono šta su ovlašćenja republičkih organa i na poslove nadzora republičkih organa u samim pokrajinama. To je jedan od nedostataka ovog zakona.
Dodao bih i to da ne samo u ovom zakonu, nego i u mnogim drugim zakonima, se nigde ne pominje kako republika svoja upravna ovlašćenja vrši na celoj svojoj teritoriji? Da li to znači da vladajuća većina odnosno Vlada Srbije svesno krši Ustav, prećutno priznajući kroz ovakve zakonske tekstove da KiM više nisu u sastavu Republike Srbije? Na to pitanje nismo dobili odgovor. Nezavisno od programskih opredeljenja moje partije, sa pravničkog aspekta, to je činjenica i mi na to pitanje zaista nismo dobili odgovor.
Takođe se gospodin ministar osvrnuo, dajući obrazloženje odnosno odgovarajući kolegi Palaliću, da je mnogo toga nužno da država učini kako bi joj se vratio autoritet. Pomenuo je nešto što ga vređa i što u krajnjem slučaju svakog građanina Republike Srbije treba da vređa, a to je pitanje zastave na zgradama državnih organa u Preševu koje su često iscepane. Uopšte ne razumem zašto se, obrazlažući jedan zakon koji je poprilično korektno urađen, zašto se koristi takva zamena teza? Zna se odnos prema zastavi, da može da se podvede pod odredbe Krivičnog zakonika a sve što može da se podvede pod odredbe Krivičnog zakonika posao je policije i pravosuđa.
Zašto nam ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu to objašnjava? Da li želi da pokrije nesposobnost i nerad drugih državnih organa? Ovo nije pitanje samo za ovaj dom u kome donosimo zakone, to je pitanje opšteg bitisanja države Srbije.
Takođe, nešto što je suštinski vezano ne samo za ovaj zakon nego uopšte za zakonsku proceduru jeste – postoji li vladina većina za ovaj zakon i kako će se odvijati izglasavanje ovog zakona? Nisam siguran da je Vlada obezbedila nesmetan tok ovog postupka. Zašto nisam siguran? Zato što slušam predstavnike vladajuće većine kako govore sa apsolutno opozicionih stanovišta. Ja znam da se bliže izbori i da je pred izbore najbolje biti opozicija, ali, takođe znam i da vršiti vlast tri godine za sobom povlači i odgovornost. Nemojte, kolege iz vladajuće većine, kao "pontijev pilat" da perete ruke u odnosu na sve ono što je rađeno prethodne tri godine.
Gospodin ministar je govorio o primeni zakona, da se napravi konkuretna državna uprava, da se vrati autoritet državnim organima, itd. Ne znam zašto su državni organi izgubili autoritet? Očigledno, ako ministar kaže da državnim organima treba da se vrati autoritet, znači da ti državni organi nemaju autoritet.
Kada se pominje primena prava, to nije samo pitanje merituma ovog zakona i ono što će ovaj zakon nakon donošenja sa sobom doneti, to je opšte pitanje za sve državne organe. Kako nam se primenjuju zakoni? Da li zbog neprimene zakona ili zbog nesposobnosti državnih organa, kako organa državne uprave tako organa MUP, tako i organa pravosuđa. Zbog njihove nesposobnosti dolazi do toga da nam pripadnici pojedinih državnih organa divljaju, skrnave prava pojedinih građana ove države, diskriminišu položaj vodećih političara u ovoj državi a da za to nikome ne odgovaraju.
Konkretno, ilustracija - gospodin Čedomir Čupić, član Agencije za borbu protiv korupcije, ne samo da je izašao iz okvira svojih kompetencija, nego gomilom zloupotreba unosi nemir na političku scenu Srbije, diskriminišući konkretno Čedomira Jovanovića, Liberalno demokratsku partiju, radeći na tome da Visoki savet sudstva više ne postoji tako što direktno atakujem, ne znam po čijem nalogu, ali znam da je po nalogu na prof. Dimitrijevića, kao člana Visokog saveta sudstva, kršeći sve norme pristojnog ponašanja i sva pravila, odnosno sva ovlašćenja koja mu položaj u Agenciji za borbu protiv korupcije daje.
To je državni organ, država u odnosu na sve to ćuti. To što je gospodin Čupić radio, pa žao mi je što ne mogu da elaboriram više, jer ako bih nastavio da elaboriram morao bih da koristim reči koje se ne nalaze u standardnim rečnicima. Na takvim anomalijama, prema takvim anomalijama država nema nikakvu neophodnost, država užasno i opominjujuće ćuti.
Kako onda, sada govorimo o primeni zakona koji će uvesti nekakav red u inspekcijski nadzor, u organima državne uprave kada imamo ovakvo faktičko stanje. I na to pitanje državni organi, i na to pitanje Vlada nama ne daje odgovor. I što je najžalosnije kolege iz vladajuće koalicije, posebno kolege iz Demokratske stranke nad tim ćute. Nismo čuli da se uputi ijedna ozbiljna kritika na očiglednu anomaliju čitavog našeg društva, ne samo našeg političkog sistema. To opominjujuće ćutanje je u stvari slika dekadencije naše države.
Jednom sam, mislim baš za ovom govornicom rekao da Demokratska stranka liči na Socijalistički savez radnog naroda. Žao mi je što je tako, ali voleo bih da se zamisli nad tom kvalifikacijom, jer zna se kako je završio Socijalistički savez radnog naroda, utopio se u SPS. Hvala na pažnji.

Reklamiram član 107. Poslovnika Narodne skupštine, po istom osnovu gospođo predsedavajuća, po kome ste dali pravo na repliku gospodi Nadi Kolundžiji, dužni ste bili da date pravo i repliku meni.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani predsednici i predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege, ja bih zaista se vratio na ono što jeste suština ovog zakona, a to je ispravljanje nekih istorijskih nepravdi i zato bih se osvrnuo i apelovao na sve kolege, da se ne služimo zamenom teza i da se ne bavimo masiranjem istorijskih poluistina u ideološke svrhe. Zloupotreba istorijskih poluistina, najčešće vodi u kršenje prava, a Boga mi i u zločin.
I zbog toga je možda dobro da se ne bavimo istorijskim poluistinama, jer ako otvorimo stranice antisemitizma u Srbiji, onda bismo mogli možda da podsetimo i neke da pogledaju knjigu Vladike Nikolajeva Velimirovića - Poruke Srbima kroz Tamniški prozor. Pa, onda da sebi postavimo pitanje o antisemitizmu u Srbiji. Bolje da se vratimo temi i da o tim stvarima ne raspravljamo, ima nas ovde koji mnogo znamo o tome. Hvala.

Poštovana gospođo potpredsednice, poštovani gospodine Đeliću, uvažene koleginice i kolege, samo jedna kratka dopuna izlaganju mojih kolega i osvrt na ono što smo čuli, vezano za naš amandman.
Naš amandman je jasan, u skladu je sa Ustavom i zakonom, o tome se jednoglasno izjasnio i Zakonodavni odbor. Samo bih dodao da pojam "javno" i pojam "državno" ni lingvistički ni pravnički nisu sinonimi. Da li to tako treba da stoji u Ustavu, o tome možemo da diskutujemo, ali je činjenica da su za takva ustavna rešenja glasali i kolege radikali i da su učestvovali u svim anomalijama postupka donošenja takvog Ustava. Doduše, to je bilo u vreme kad im je šef bio Tomislav Nikolić, pa su možda zbog toga bili takvi, ali, to je njihov problem.
Što se tiče ustavnosti i zakonitosti, naš amandman je jasan. Što se tiče svih drugih atributa našeg amandmana i njegove korisnosti, takođe je sve jasno. Zahvaljujem na datoj reči.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, poštovane kolege narodni poslanici, naravno, zamolio bih da vreme koje ću upotrebiti za neka svoja obrazloženja oduzme od vremena ovlašćenog predstavnika, pošto sam ja ovlašćeni predstavnik ispred LDP.
Zamolio bih, vratio bih se na sam meritum i vratio bih se na sam član 9. i izneo jednu svoju impresiju, odnosno izneo bih nezadovoljstvo da politiku mešamo u struku. Jeste da je politika sve prisutna u ovom parlamentu ali kada je zakon o krivičnom postupku u pitanju, hajde da prvo pitamo struku i da u našem obrazloženjima bude manje politike, a da malo više primenimo logiku.
Imam utisak da su neki amandmani odbijeni zbog toga što se predstavnici Vlade rukovodili logikom, odnosno obraćali pažnju ko je podneo amandmane, a ne kakva je sadržina amandmana jer na taj zaključak me navodi što su svi naši amandmani, odnosno amandmani poslaničke grupe LDP, a i jedan dobar amandman kolege iz DSS odbijeni, a obrazloženja su po meni vrlo prazna, po negde i nesuvisla.
Vratio bih se sad na sam član 9. Ovde postoje neki delovi ovog člana koji prkose pravilima logike i ne razumem zbog čega je zakonopisac imao takav odnos prema jednom amandmanu koji je isključivo išao ka tome da se poboljša sadržina ovog člana i da se ono što prkosi pravilima logike jednostavno ispravi.
To se tiče naša tri amandmana koja smo mi podneli i koji se upravo tiču arogancije države, odnosno usmereni su ka tome da se jednostavno arogancija države skloni jer njoj u savremenom zakoniku o krivičnom postupku nema mesta. Upravo amandmani sa takvom sadržinom bivaju odbijeni, baš arogancijom zakonopisca. To se tiče i člana 9. koje su kolege iz DSS sasvim korektno, amandman na član 9. koje su kolege sasvim korektno uradile i koji zaista ima funkciju da ono što prkosi pravilima logike, da se vrati u normalu. Zaista, ne znam zbog čega je ovaj amandman, zaista ne znam zbog čega su naši amandmani odbijeni. Zahvaljujem na datoj reči i na pažnji.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege, u uvodnom ekspozeu naše ovlašćene predstavnice za raspravu o Predlogu zakona o parničnom postupku, iznela je stavove našeg poslaničkog kluba. Pažljivo sam pratio raspravu i nastojaću da ne ponavljam ono što je već rečeno, nego da istaknem ono što je dobro u zakona i apostrofiram ono što mislim da bi moglo da bude  popravljeno i da postavim određena pitanja.
U krajnjem slučaju, mi iz LDP nikada se nismo držali pravila da je opozicija tu da kritikuje, a vlast da hvali, naročito ne kod fundamentalnih zakona na kojima počiva pravni sistem jedne države, jer u takvim trenucima je to nedopustiv luksuz. Dakle, tu smo da loši predlozi zakona budu bolji, a da dobri predlozi zakona budu još bolji.
Već smo čuli koje su dobre strane ovog predloga zakona. Neću ponavljati, smo ću kao ilustraciju toga, mislim da o tome nije bilo previše reči u raspravi, osvrnuću se na proširenje mogućnosti da se zaključi poravnanje. Ova mogućnost postoji, po sadašnjim rešenjima, sve do pravosnažnog okončanja postupka, za razliku od važećeg rešenja prema kojem se poravnanje može zaključiti samo do okončanja prvostepenog postupka.
Odlično je rešeno i pitanje sudbine prvostepene odluke i žalbe u slučaju zaključenja poravnanja u toku drugostepenog postupka, dakle, oglašavanje prvostepene odluke bez dejstva i uzimanje da je žalba povučena. Tako je otklonjen veliki problem koji je sudovima najpre nametala primena Zakona o medijaciji i to na najbolji mogući način, budući da niti ukidanje, niti stavljanje van snage prvostepene odluke, niti isključivo fikcija o povlačenju žalbe, nisu mogli poslužiti svrsi u ovom slučaju. Da ne nabrajam dalje.
Pored velikog broj odličnih rešenja kojima se zaista postižu deklarisani ciljevi ili otklanjaju praznine koje su izazivale velike probleme u praksi, po meni, Predlog zakona sadrži određene nedoslednosti koje mogu da budu podložne korekciji i koje se odnose, pre svega, na domašaj dispozicije stranaka, kao i načela materijalne istine, odnosno raspravnog i istražnog načela.
Naime, predlagač insistira na ograničavanju domena primene istražnog načela, koje je, prema važećem Zakonu o parničnom postupku, konkretizovano odredbom da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i predlaže rešenje kojim je sud dužan da uzme u obzir samo one činjenice koje su stranke predložile i u vezi kojih su izvedeni dokazi. Takvo rešenje se opravdava navođenjem da se stranke bore za svoje interese i da je sud arbitar koji ceni na osnovu određenih pravila i posebnog pravila o teretu dokazivanja.
Međutim, može se zaključiti da na ovaj način, zapravo, na račun načela materijalne istine se donekle reinstitucionalizuje nekada dominantno načelo formalne istine i zanemaruje se uopšte društveni značaj uloge suda koji nikako nije arbitar, jer arbitar je privatni sudija, već nosilac jedne važne, možda i najvažnije državne i društvene funkcije.
Sa druge strane, autonomija stranaka kao dopuštena mera njihove odgovornosti za sopstveni uspeh u parnici drastično se umanjuje kada je reč o regulisanju zastupanja od strane punomoćnika. Mogućnost stranaka da se opredele u pogledu ličnosti punomoćnika sada je reducirana isključivo na advokate, a mogućnost izbora, da li će uopšte biti zastupana, limitirana je na prvostepeni postupak.
Mišljenja sam da su ovakva rešenja obrazložena potrebnom, dakle rešenja u obrazloženju koja su data, doslednog sprovođenja ustavne odredbe prema kojoj pravnu pomoć može pružati samo advokatura, kao i stavom da je rešenje iz važećeg zakona, pre svega, neprihvatljivo sa stanovišta advokature kao profesije koja podrazumeva višestruku pravnu kvalifikaciju, završen pravosudni ispit, odgovarajuću praksu, kao i posebne kriterijume za prijem u advokaturu.
Prema postojećim rešenjima kao punomoćnik stranke u parničnom postupku može se pojaviti svako poslovno sposobno lice, dakle sad se apostrofiram na postojeća rešenja, dok u slučaju zastupanja od strane advokata sudovi primenjuju niži stepen tolerancije učinjenih grešaka u zastupanju. Advokatska profesija štiti se tako što svako ko nije advokat, a pojavljuje se u više parnica kao punomoćnik stranaka i svoje usluge naplaćuje, podleže odgovornosti za nadri pisarstvo.
Kada je u pitanju obavezno advokatsko zastupanje, ono se primenjuje tek u postupku po vanredno pravnom leku, dakle reviziji, a ne u postupku po žalbi kako je predloženo.
Da li se moglo razmišljati na sledeći način, postavljam pitanje? Rešenje kojim bi se stranci ostavila sloboda da za punomoćnika izabere bilo koje lice, bez obzira na to da li je advokat ili nije, uz povećanje stepena odgovornosti stranaka za sopstveni izbor. Što bi se postiglo izjednačavanjem tretmana grešaka, a i zadržavanje odredaba o nadri pisarstvu. Time bi se, po mom mišljenju, postigao dovoljan stepen zaštite advokatske profesije. Ustav svakako ne bi bio povređen, budući da je termin pravna pomoć u članu 67. Ustava višeznačan. Ustavotvorac je očigledno imao u vidu pojmove pravne pomoći koji obuhvataju i delatnost drugih subjekata, a ne samo advokature. U krajnjem slučaju i obrazloženju Predloga zakona se zakonopisac poziva na Ustav. Dakle, Ustav time, po mom mišljenju i rekao bih po opšte prihvaćenom mišljenju, ne bi bio prekršen.
Rešenjem kojim je advokatsko zastupanje obavezno u postupcima po pravnim lekovima i redovnim, ne samo da je kao i prethodno očigledna refleksija i aspiracija i realizovanog uticaja advokature, već je pod znakom pitanja i sama mogućnost da se praktično primeni. Ono na primer nameće pitanje - kako protivnika žalioca kao stranku koja je uspela u prvostepenom postupku primorati da angažuje advokata, odnosno kako ga sankcionisati ukoliko to on ne želi ili ne smatra svrsishodnim da učini? Da li se može takvoj stranci uskratiti pravo da sama lično i neposredno preduzima parnične radnje? Da li žalbu treba uopšte i razmatrati ili je odmah usvojiti? Sa aspekta logike parnice, imajući u vidu činjenicu da ona predstavlja funkcionalno jedinstvo procesnih radnji koja se nadovezuje jedno na drugo sve do pravosnažnog okončanja, mišljenja sam da nije opravdano stranci koja se, verujući u sopstvene kapacitete, opredili za samostalnu borbu za svoja prava i interese uskrati mogućnost da tu borbu na sopstveni rizik bez ičije pomoći vodi i do samog kraja.
Na kraju bih se, postavljajući ova pitanja i dajući adekvatne predloge, osvrnuo na oblike udruživanja bez svojstva lica u pravu. U predlogu i dalje kao i u postojećem Zakonu o parničnom postupku postoji odredba kojom je normirano ovlašćenje parničnog suda da svojstvo stranke prizna i oblicima udruživanja bez svojstva lica u pravu, dakle bez pravne sposobnosti, i to pod uslovom da raspolažu imovinom na kojoj se može sprovesti izvršenje. Po meni ostaje nejasno ko to može raspolagati imovinom, a da uopšte nema pravnu sposobnost, tj. da uopšte ne može biti nosilac bilo kojeg prava. Voleo bih da dobijemo razjašnjenje kako je zakonopisac video taj problem i kako je osmislio primenu adekvatnih odredbi. To bi u suštini bila srž zamerki i suština pitanja koje bih postavio, a inače podržavamo generalni stav da se radi o fundamentalnom zakonu čije osvajanje uz adekvatne popravke treba podržati. Hvala.

Zahvaljujem. Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministar, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani koleginice i kolege, pred nama imamo jedan važan sistemski zakon, na takvim zakonima počivaju u stvari pravni sistemi ozbiljnih država.
Ovaj zakon možemo ocenjivati na razne načine, shodno pristupu onome što nam je zakonopisac ponudio. Najpre bih se osvrnuo na neke dobre stvari i na neke objektivne nužnosti koje prate ovaj zakon.
Da li je bilo nužno da reformu pravosuđa prati i reforma zakonodavstva? Da, naravno, bilo je nužno. Da li je bilo nužno da fundamentalni zakoni, kakav je zakonik o krivičnom postupku, bude perjanica u toj reformi? Da, naravno, i to je bilo nužno. Naravno, to otvara i neka pitanja.
Najpre bih se osvrnuo na ono što je gospođa ministar govorila u svom ekspozeu i što je, u suštini, nešto što nužno treba da prati dobre zakone i dobre reforme u državama kakva je naša.
Gospođa ministar je govorila o onome što je novina u zakoniku i o nekim načelima čijom primenom, u stvari, treba da se poboljša funkcionisanje pravosuđa, odnosno njegovog krivičnog segmenta u celokupnom sistemu pravosuđa.
Trudiću se da ne ponavljam ono što je već rečeno. Naročito ću se truditi da ne prepričavam u kratkim crtama ono što stoji u zakoniku. Suština toga što dobijamo u materijalu je da se oni ne prepričavaju, nego da se vodi diskusija o suštinskim stvarima.
Ovde je rečeno par stvari o poboljšanju brzine i efikasnosti. Naravno, to moramo da podržimo, shodno činjenici kakvi su nam bili krivični postupci i shodno činjenici, da su neki krivični postupci koji su bili od suštinske važnosti za promene u našem društvu, trajale u nedogled, neki još nisu okončani, a neki su okončani na traljav način. To što će brzina i efikasnost biti poboljšani, to je nešto što treba da bude suštinski atribut ovakvog jednog zakonika.
Tu je i zaštita nevinih lica. Svi krivični zakonici, zakonici o krivičnom postupku su imali pristup da niko ko nije osuđen, odnosno o prezumpciji nevinosti, ne može da bude tretiran kao kriv. Ovde vidimo neka poboljšanja i to je zaista dobro, jer ako želimo evropske standarde, onda moramo evropske standarde da unesemo u sve segmente zakonodavstva.
Nešto je rečeno i o usklađenosti. Kada budem govorio samo o meritumu zakona, zadržaću se na tom pitanju. Zaista nam je neophodna usklađenost sa evropskim propisima. Ali, da li ta usklađenost treba da ide toliko daleko i da li treba da budemo veći katolici od pape, to je pitanje oko koga možemo da se sporimo, ali oko koga možemo da se usaglasimo.
Na kraju, rečeno je par stvari o načelima. Svim mi koji smo studirali pravo znamo od kakve su suštinske važnosti načela u bilo kom postupku, pa u samom krivično- procesnom pravu. Osvrnuo bih se na poštovanje načela suđenja u razumnom roku i osvrnuo bih se načelo ekonomičnosti.
Kako je istaknuto, u glavnom pretresu se utvrđuju samo sporno – činjenična i pravna pitanja, izbegava se dvostruko ili višestruko izvođenje istih dokaza u različitim fazama postupka. Da ne nabrajam ostale atribute ovog načela, ali zaista smatram da je to ono što je falilo našem pravosudnom sistemu, ne samo što se tiče krivičnog postupka, nego i ostalih segmenata našeg pravosuđa.
Sada bih se osvrnuo i na opštu sliku, odnosno karakter debate koju vodimo u parlamentu povodom ovakvog sistemskog zakonika, koji je fundament funkcionisanja pravosudnog sistema i čitavog političkog sistema jedne države.
Imam pitanje – kakav smo pristup do sada imali u utvrđivanju mesta jednog sistemskog zakonika u našem pravosuđa? Kakva je društvena uloga? Kakvu poruku šaljemo društvu ovakvim pristupom? Shodno tome, potpitanje – kakve su perspektive primene dobrih rešenja u zakoniku? Kakav je odnos zakonopisca prema onome što je očigledno loše u zakoniku?
Zašto postavljam ova pitanja? Najpre ću se osvrnuti na nešto što se u obrazloženju zove – razlozi za donošenje zakonika po hitnom postupku. U obrazloženju se kaže – donošenje ovog zakona po hitnom postupku. Ne znam zašto reč zakon? Moglo je i u obrazloženju da stoji zakonika, jer znamo kakva je razlika između zakona i zakonika. Kaže se – donošenje ovog zakona po hitnom postupku se predlaže radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa sa propisima EU.
Znamo da smo po tom pitanju u cajtnotu. Gde smo bili dosad? Ovaj posao je trebalo odrediti znatno ranije.
Ovde smo dobili informaciju da je skoro tri godine rađeno na utvrđivanju teksta Zakonika i tako dugačak period trebalo bi da daje jednu garanciju da je sve urađeno temeljno i da se u stvari insistiralo na dobrim i primenljivim rešenjima. Ali, da se setimo jedne poslovice – koga su zmije ujedale, taj se i guštera plaši. Da se setimo, šta smo uradili sa Zakonom o krivičnom postupku u prethodnom periodu odnosno kakav je Zakon o krivičnom postupku koji smo do sada primenjivali? Sećate se, donosili smo, odnosno odlučivali o izmenama i dopunama već derogiranog Zakona o krivičnom postupku, što je u pravnom normiranju jedan nonses, da bismo izbegli konsekvence u krivičnom zakonodavstvu, kakve je mogla da izazove neprimenjivost zakonika, odnosno zakona koji je bio na snazi. Doduše, to je bilo u vreme vlade Vojislava Koštunice, pa se može i razumeti zašto takav galimatijas primene, odnosno kreiranja takvih propisa, ali s obzirom na mnoge atribute neefikasnosti Vlade gospodina Cvetkovića, možda se i ovom prilikom ne bi trebalo čuditi takvom pristupu.
Dakle, uz sve pohvale što je jedan ovakav važan posao, kako-tako, priveden kraju, sada bih se osvrnuo i na sam meritum i postavio bih neka pitanja. Voleo bih da dobijemo odgovore na ta pitanja. Kada sam govorio u načelima, uz sve pohvale i uz sve pozitivne atribute onoga što nose načela za čiju primenu je dato objašnjenje u obrazloženju ovog zakonika, osvrnuo bih se na načelo materijalne istine. To načelo, sećamo se svi, kada smo polagali krivično procesno pravo, bilo je jedno među osnovnim načelima krivičnog postupka, a ovde u zakoniku ga ne vidim na takav način. Da se podsetimo abecede krivičnog postupka - zahtev za pokretanje krivičnog postupka je osnovana sumnja, optužnica - verovatnoća, prvostepena presuda - izvesnost, drugostepena presuda – istina. Da li odsustvom načela materijalne istine u krivičnom postupku možemo da se držimo abecede krivičnog postupka? Razumem intenciju zakonodavca da primenom pojedinih instituta iz anglosaksonskog prava ima ovakav pristup, ali bih želeo da dobijem obrazloženje zbog čega takav pristup i šta je zakonopisac time hteo da postigne? Takođe bih voleo da dobijemo i obrazloženje odluke o razdvajanju predistražnog i istražnog postupka. Postoje tu razlozi i za i protiv. Zašto je zakonopisac imao takav pristup?
Sada bih se osvrnuo na ono što je najznačajnija novina u ovom zakoniku u odnosu na prethodno zakonodavstvo, a to je tužilačka istraga. Obrazloženje zašto je to tako trebalo da se uradi smo čuli i ta obrazloženja su na mestu. Tužilačka istraga je nešto što nas vodi ka usklađivanju sa propisima zemalja EU i o tome smo i malopre govorili kada smo govorili o načelima i razlozima. Ali, postavlja se pitanje kako će se tužilačka istraga primenjivati u sadašnjem našem pravosudnom sistemu?
Kada smo već kod primene, napravio bih digresiju i vratio bih se na još jedno prethodno pitanje, to je član 608, gde se kaže da će primena zakonika početi od 1. septembra naredne godine, izuzev za slučajeve krivičnog postupka u slučajevima organizovanog kriminala. Mene kao profesora prava interesuje šta ako se u toku postupka utvrdi da se ne radi o organizovanom kriminalu, nego o običnom kriminalu? Šta sa tim? Kako se od tužilačke istrage prelazi na ono što je istraga koju vodi istražni sudija? Taj postupak nam nije dovoljno jasan i nije na adekvatan način obrazložen. Voleo bih da dobijem obrazloženje zbog čega je to tako urađeno.
Sada da se vratim na samu tužilačku istragu, odnosno na atribute tužilačke istrage. Imam utisak da su uz tužilačku istragu nekako prošvercovani, oprostite mi na tom izrazu, i neki atributi anglosaksonskog prava. Imam utisak da će sada stranke imati odnos prema krivičnom postupku kao prema parnici pred državnim organom, gde imamo dve suprotstavljene strane, jedna je tužilac, a druga je okrivljeni, odnosno optuženi i imamo sud koji se neće baviti načelom materijalne istine, nego će se više ponašati kao u parničnom postupku. Znam da to nije tako, ali voleo bih da dobijemo obrazloženje kako se došlo do takvih rešenja. Pogotovo što, kada smo govorili o usklađivanju sa propisima EU, možemo da se osvrnemo i na nemačko pravo, oni nisu išli toliko daleko u primeni tužilačke istrage i sasvim drugačiji odnos su imali prema načelu materijalne istine i svemu onome o čemu sam govorio u svom prethodnom izlaganju.
Osvrnuo bih se na nešto što se zove tradicija procesnog zakonodavstva u srpskom narodu. Mi imamo bogatu zakonodavnu tradiciju, i ustavnu i zakonodavnu, i time možemo da se podičimo, ne među zemljama na Balkanu, nego među zemljama u Evropi. Ali, da podsetimo, do 1929. godine tužilac je bio, sem u segmentu vojnog zakonodavstva, odnosno vojnog tužilaštva, tužilac je bio deo suda, odnosno za vršenje uloge tužioca bio je određen jedan sudija nadležnog suda. Te 1929. godine dobijamo Zakon o državnom tužilaštva, ali tada ne dobijamo tužilačku istragu. Sve do današnjeg dana toga nema u našem zakonodavstvu. Dakle, tužilačka istraga je jedna ozbiljna novina.
Da li je naš sadašnji pravosudni sistem sposoban da primeni tu novinu? Kada govorim o tome, postavio bih pitanje o edukaciji, odnosno da li je dovoljan rok od godinu dana da se izvrši edukacija i da se kadrovi kojima sada raspolažemo, kakvi su takvi su, pripreme za primenu ovakvog jednog zakonika, pogotovo što je on sasvim suprotan tradiciji procesnog zakonodavstva u Srbiji? Ne kažem da je to loše, ali postavljam pitanje kako?
Na kraju bih se osvrnuo na nešto što se zove obavezna odbrana. Da li je zakonopisac razmišljao o neukoj stranci koja je siromašna? Da li će takva neuka stranka biti prepuštena na milost i nemilost tužiocu, koji se i te kako spremio da taj protiv koga se vodi krivični postupak bude osuđen? Dakle, voleo bih da dobijem odgovor i na to pitanje, jer ako ne dobijemo adekvatan odgovor na to pitanje možda budemo imali problema sa sudom u Strazburu. To nam uopšte u ovom trenutku nije potrebno.
Na kraju jedan opšti pogled, osvrnuo bih se na ono o čemu smo mi iz LDP govorili od naše antiustavne kampanje pa do današnjeg dana. U redu je tužilačka istraga, u redu je to što sto stremimo i težimo da svoje pravo unifikujemo, odnosno približio pravu zemalja EU, ali je notorna činjenica, to smo govorili kada smo kritikovali i sadržinu i način donošenja Ustava, da tužilac zbog načina svog izbora i te kako zavisi od izvršne vlasti. Da li onda sve ovo o čemu smo govorili pada u vodu, jer nam tužilac i, rekao bih, dobar deo pravosuđa zavise od volje izvršne vlasti i od volje pojedinih partija? Kako tome stati na put? Mi znamo, treba promeniti Ustav, ali kako u ovom trenutku?
Na samom kraju, dodaću da, naravno, treba podržati donošenje jednog ovakvog sistemskog zakonika, naravno treba podržati unifikaciju, odnosno približavanje prava u EU, ali naravno da treba i insistirati na poboljšanju teksta zakonika, insistirati da se sva pitanja koja su ovde postavljena razjasne, jer pred EU ne možemo sa nerazjašnjenim pitanjima i ne možemo na način na koji smo išli do sada. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem na datoj reči. Malopre sam govorio o načelu materijalne istine. Voleo bih da mi neko kaže šta je u onome što sam izneo neistina. Dobio sam kvalifikativ da se radi o politikanstvu. Činjenica je da je u vreme Vlade Vojislava Koštunice rađeno nešto sa Zakonom o krivičnom postupku, za šta mi obaramo studente na ispitima. Žao mi je što je to tako, što se to dešavalo u mojoj zemlji i u ovom parlamentu, ali je tako i to niko ne može da ospori, kao što niko ne može da ospori činjenicu da je Vlada Vojislava Koštunice radila ono što je nedopustivo. Setimo se promene predsednika sudskog veća u Specijalnom sudu, promenu u Specijalnom tužilaštvu, i to u vreme trajanja procesa ubicama premijera Zorana Đinđića. Ne sa političkog, sa pravničkog, ljudskog, moralnog stanovišta, to je nedopustivo, a to je radila Vlada Vojislava Koštunice. Voleo bih da mi neko kaže da nisam u pravu i da dokaže da se to nije dogodilo. Žao mi je, to se dogodilo. Hvala.

Oprostite što se javljam još jednom, ali shodno dnevnom redu, bio sam ubeđen da se danas vodi rasprava o Zakonu o krivičnom postupku i o krivičnom zakonodavstvu i o funkcionisanju pravosudnog sistema u oblasti krivičnog zakonodavstva, a ne o tome kako je narod živeo. To mogu da budu paušalne ocene, ovakve ili onakve. Činjenično stanje da je nešto urađeno ili nije urađeno, da je smenjen predsednik sudskog veća, da je menjan tužilac, da je u vreme Vlade Vojislava Koštunice bilo i te kako, na sreću neuspešnih pokušaja da se uništi Specijalni sud. To su činjenice, to nije politikanstvo.
Naravno, ubijeni su i svedoci saradnici, da ne nabrajam šta je sve rađeno. Niko ovde ne može da kaže da se to nije dogodilo. Nažalost, u državi Srbiji se to dogodilo. To su notorne činjenice i žalosno je što je tako. Hvala.