Hvala vam, gospodine predsedniče.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, isto kao i član 28. i ovaj član 29. bi u znatnijoj meri mogao da doprinese modernizaciji Srbije, s obzirom da često funkcionisanje određenih državnih organa zavisi od toga ko nadzire te državne organe. Zato ne vidim nikakvu opravdanost u činjenici što je ovim članom 29. predloženo da Ministarstvo finansija i privrede vrši nadzor nad radom Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije.
Podsećam vas da se radi o Direkciji koja za 16 godina upravljanja imovinom Republike Srbije, nije uspela čak ni da evidentira ukupnu imovinu države Srbije. Ona je uspela, otprilike, sa pet procenata te imovine. Dakle, ta direkcija nije mogla na pravi način da upravlja državnom imovinom. Očigledno se čak nije ni trudila, jer za sve ove godine nije preuzela ingerenciju nad celokupnom imovinom.
Prema tome, za ovih 16 godina moglo je da se desi jako puno zloupotreba, jako puno kontraverznih odluka u pogledu i upravljanja tom državnom imovinom, a da pri tom niko se nije zapitao da li je Republička direkcija za imovinu bila u dovoljnoj meri savesna i odgovorna i niko u stvari nije pozvao na odgovornost ljude koji su radili i koji još uvek rade u toj republičkoj direkciji.
Normalno da je u toj nekoj opštoj konfuziji oko te republičke direkcije doprinela i činjenica što je Ministarstvo finansija vršilo nadzor nad njenim radom. To se nastavlja i dalje, tako da ta pogrešna praksa ne može sigurno da da neke bolje rezultate od ovih rezultata koje je ta direkcija do sada pokazala.
Iz tog razloga, predložila sam da Ministarstvo pravde i državne uprave preuzme ingerenciju i nad ovom direkcijom jer je to prosto prirodnije, da pravnici, visoko obrazovani vode računa o radu jedne direkcije koja se pretežno odnosi na svojinska prava, nad ogromnom imovinom koja im je data na upravljanja.
Mislim da biste zaista mogli da se potrudite da pokažete dobru volju i da pokažete kapacitete u kojoj meri ste vi sposobni za neke reforme i u kojoj meri ste spremni da prekinete taj neki kontinuitet sa prethodnim vlastima na koje se posebno osvrćete, kritikujući ih kao veoma negativnim rezultatima dosadašnjeg rada.

Hvala, poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo Ilić, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je podržala reformu pravosuđa, s obzirom da mi imamo jednu proevropsku politiku, s obzirom da smo svesni značaja ove reforme koja ima toliko veliki uticaj na svakodnevni život građana Srbije.

Međutim, sve ono što se dešavalo od početka ove reforme, u toku sprovođenja iste, neminovno dovodi do jednog pitanja koje se mora postaviti. Postoji li zaista ozbiljna politička volja da se reformiše pravosuđe? Ovo pitanje se mora postaviti, između ostalog, iz tog razloga što smo se mi danas ovde našli da razgovaramo o tome da li da se izabere novi član Visokog saveta sudstva, da li isti odgovara svim onim kriterijumima koji su zakonom predviđeni da bi ovaj član Visokog saveta sudstva odgovarao svim zadacima predviđenim u radu Visokog saveta sudstva.

Na Odboru za pravosuđe smo čuli jedno obrazloženje da je kandidat dobio preko 60% podrške među sudijama, svojim kolegama u apelacionim sudovima. To je za pohvalu i to je jako lepo. Međutim, podsetila bih vas da su i drugi kandidati, kada smo razgovarali o njima prilikom izbora za članove Visokog saveta sudstva, takođe dobijali visoke procente podrške svojih kolega i koleginica sudija. Međutim, mi smo došli u situaciju da je rad Visokog saveta sudstva u znatnoj meri kompromitovan.

Šta drugo reći nego da jeste kompromitacija činjenica da je jedan član Visokog saveta sudstva u pritvoru, da je jedan dao ostavku, da jedan nije bio obavešten da bi trebalo da zatraži mišljenje od Agencije za borbu protiv korupcije, da li je u sukobu interesa, s obzirom da je dekan Pravnog fakulteta. Dakle, sve su to neki propusti koji nisu smeli da se dese. Zaista je trebalo vrlo dobro da se proveri ko se predlaže za člana Visokog saveta sudstva. Trebalo bi da se proveri i sada da li ovaj kandidat zaista ima sve one sposobnosti koje su potrebne prema zakonu i koje su u stvari i navedene u njegovoj biografiji, kao razlog da damo podršku ovom kandidatu za budućeg člana Visokog saveta sudstva.

U vezi ove političke volje, jako je bitno da se neke stvari raščiste. Prvo, šta je sve urađeno da se javnost zaista obavesti o tome da Zakon o sudijama je predvideo da se radi o jednom opštem izboru sudija, a nikako reizboru. Da li je ova činjenica približena javnosti, da li je objašnjena, da li je napravljena ta dobra politika u pogledu približavanja jednog gorućeg problema građanima koji treba da snose posledice rada svih organa vlasti? Da li su građani mogli da shvate da, ukoliko se menja mreža sudova u jednoj državi, ukoliko se smanjuje broj sudija, da se u tom slučaju nikako ne može raditi o reizboru sudija, ukoliko, između ostalog, ta mreža sudova i uopšte uređenje sudova proizilaze iz neke ustavne obaveze? Da li je građanim objašnjeno da, ukoliko vi više ne predviđate isti broj sudija koji su zatečeni 31. decembra u godini pre nego što je započet postupak za izbor sudija, da vi jednostavno nećete moći da izaberete sve sudije?

Dakle, tu su napravljeni ogromni propusti koji su dali mogućnosti i prostora za svaku vrstu manipulacije činjenicama, manipulacije tako jednim ozbiljnim procesom kao što je reforma pravosuđa, odnosno izbor sudija. U međuvremenu je jako puno radnika ostalo bez posla, jako je veliki procenat nezaposlenosti, međutim, ovde se celokupna problematika reforme pravosuđa bukvalno fokusirala na izboru sudija.

Pored tog izbora sudija, u prvi plan je izašla i statistika, kao najveći domet rada pravosudnih organa, odnosno najveći rezultat reforme pravosuđa. Dozvolićete, statistika nije dovoljna. Ono što se dešava na terenu, to je ono što u stvari dokazuje da li je reforma pravosuđa na dobrom putu ili nije. Ono što se dešava na terenu, ono što se dešava svakodnevno u sudovima i tužilaštvu, zaista ne pokazuje jednu svetlu sliku ove reforma pravosuđa.

Dakle, ako nije postignut bar početni rezultat, u smislu poboljšanja pristupa pravdi i građanima Srbije, ukoliko nije taj pravosudni sistem napravljen funkcionalnijim od onog prethodnog, a ne vidimo da i dalje postoje napori da se ta reforma pravosuđa u tom smislu vodi, onda ne znam zašto se započeo ceo taj tegobni postupak reforme pravosuđa. Zato se s pravom postavlja pitanje – da li zaista postoji politička volja, jer ta politička volja je bitna, jer ukoliko izvršna vlast, zakonodavna i predstavnička i sudska vlast ne rade zajedno na jednom zajedničkom cilju reforme pravosuđa, u tom slučaju mi ne možemo da očekujemo rezultate. Ne može reforma pravosuđa da padne isključivo na teret i na leđa sudova, tužilaštava, odnosno pravosudnih organa. Daleko je to kompleksniji problem koji mora da nosi celokupno društvo i celokupan državni aparat.

Kada na terenu, recimo u bilo kom gradu, u bilo kojoj opštini u Srbiji, pokušate da ostvarite neko svoje pravo kod sudova i ukoliko dođete do nekih određenih rezultata, to nije dovoljno s obzirom da sudske odluke nisu dovoljno značajne za druge državne organe, jer ukoliko bi sudska pravosnažna odluka bila ona koja u stvari predstavlja jedan konačan odgovor države na jednu određenu problematiku, ona ne bi bila dovođena u pitanje. Verujte mi, mnogo puta se dešava da se pravosnažna sudska odluka preispituje i kod poreskih organa i u katastru i kod drugih državnih organa, organa uprave.

Dakle, da li je to prirodna situacija, da se na taj način tretiraju sudske odluke? Moj odgovor bi bio da nije. To je još jedna od problematika koja jednostavno nije rešena u ovom procesu, u ovom postupku reforme pravosuđa. Suviše ovo sporo ide i suviše puno otpora ima da bi pravosuđe samo nosilo celu ovu priču oko reforme.

Mislim da je premalo značaja dato na analizi da li je mreža sudova dobro procenjena, dobro formirana i da li je ona funkcionalna. Premalo značaja se daje organizaciji rada u sudovima i u tužilaštvima. To su ta krucijalna pitanja na koja treba dati odgovor i u hodu, jer reforma, ako je proces, onda se pitanja i odgovori daju u hodu i tu se u stvari pronalaze rešenja, učeći se eventualno na nekim greškama. Mi nismo primetili da su greške pravilno uočene i da se uradilo nešto da se te greške otklone. Sudovi su i dalje preopterećeni, sudovi se i dalje pretežno bave sami sobom i statistikom, a građani su ti koji trpe tako ozbiljne posledice jednog nereformisanog pravosuđa.

Dakle, ukoliko Visoki savet sudstva nema dovoljno veliki značaj za ovo društvo i za ovu državu, jer Visoki savet sudstva je u stvari glava celokupnog pravosuđa, dakle, odatle bi trebalo da se krene u svaku vrstu promena, modernizacije i poboljšanja funkcionalnog rada svih ostalih činilaca pravosuđa. Ako je Visoki savet sudstva u takvim problemima i na taj način kompromitovan, kao što sam malopre rekla, onda šta možemo očekivati od nižih nivoa sudske vlasti? Kako će oni da se nose sa svim izazovima i problemima ove naše države, ovog društva koje je u ozbiljnoj krizi? Očigledno da na to nema lak odgovor, što možda i ne bi bio veliki problem, međutim, problem je u tome što mi ne vidimo da postoji ozbiljna volja da se daju odgovori na postavljena pitanja i ne vidimo zaista političku volju koja će se potruditi da ono što je započela bar deklarativno i završi, a sve u najboljem interesu građana.

Nije reforma pravosuđa bitna samo zbog evro-atlantskih integracija, reforma pravosuđa je pre svega bitna zbog svakodnevnog života građana, a u te građane spadamo i mi. Ukoliko mi možda i možemo nešto, po osnovu toga što imamo određene svoje pozicije u društvu i u državi, da možda lakše ostvarimo, nemojte misliti da građani, koji su u stvari ona poslednja karika o koje se i ulupavaju sve neuspešne reforme, mogu da se nose sa svim tim svakodnevnim problemima oko reforme pravosuđa.

Prema tome, i te kako je značajno da se Visoki savet sudstva konsoliduje, da Visoki savet sudstva napokon počne da radi u svom punom kapacitetu, u punom sastavu i mora pre svega da vodi računa o tome da se preko njega prelamaju svi problemi koji su toliko aktuelni u pravosuđu.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine premijeru, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko, kao što bi rekao gospodin premijer, odlučujući između Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu, tzv. Borkovoj kancelariji i Kancelariji za regulatornu reformu i analizu efekata propisa, sa jedne strane, a Fonda za podsticanja razvoja poljoprivrede, sa druge strane, odlučila sam se za Fond za podsticanja razvoja poljoprivrede.
O ovoj kancelariji za stručne i operativne poslove čuli smo dosta toga. Smatramo da imamo dosta stručnih tela, organa, agencija pri ministarstvima koji mogu stručno i operativno poslove, tako da je bilo potpuno nepotrebno da se oformi 131 agencija u ovoj državi.
Što se tiče Kancelarije za regulatornu reformu i analizu efekata propisa, mislim da ta reforma regulatorna i analiza na koji način se sprovode propisi to jednostavno živimo svakodnevno i nije nam uopšte potrebna kancelarija da nam kaže kako se sprovodi reforma propisa i kako se ti propisi primenjuju u svakodnevnom životu. Za poljoprivredu je zaista potrebno jako puno novaca s obzirom na značaj poljoprivrede u našoj privredi.
Kada se odlučujem o Antidoping agenciji i Fondu za mlade talente, prioritet dajem ovom fondu za mlade talente, s obzirom da je ova Antidoping agencija je poznata po tome da ima ozbiljne probleme oko sukoba interesa direktora agencije i članova upravnog odbora. O tome nemamo zvaničnu reakciju nadležnih.

Gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, od svih ovih predloga zakona o izmenama i dopunama pravosudnih zakona, ja bih u stvari izabrala poslednju tačku, a to je Predlog odluke o prestanku funkcije člana Visokog saveta sudstva.
Zašto sam se odlučila upravo za ovu tačku, kako bi se fokusirala na nju? To je iz razloga što je ovaj predlog u stvari paradigma na koji način se kompromituju institucije. To je paradigma za tu neku nepodnošljivu lakoću sa kojom se institucije u Srbiji ruše. Jednostavno, institucije se dovode u pitanje, a pri tom imamo ambicije da izgradimo jedan pravni poredak sa ozbiljnim institucijama, sa ozbiljnim integritetima tih institucija.
Evo, Visoki savet sudstva je jedna ozbiljna institucija. Podsetila bih vas šta je sve prethodilo tome da se formira taj VSS. Mi danas u stvari raspravljamo o jednom članu VSS, a to je o gospodinu prof. Dimitrijeviću, dekanu Pravnog fakulteta u Nišu. Samo bih vam ukratko rekla da se radi o članu VSS koji ima u stvari trostruki legitimitet. Prvi legitimitet proizilazi iz činjenice da je ovog profesora za dekana Pravnog fakulteta u Nišu izabrao nastavni kadar tog fakulteta. Dakle, po jednoj demokratskoj proceduri. Drugi deo tog legitimiteta je činjenica da su njega za člana VSS predložili pravni fakulteti u Srbiji. Svi pravni fakulteti su stali iza predloga da gospodin Dimitrijević postane član VSS. Treći legitimitet proizilazi iz činjenice da je prof. biran u ovoj Skupštini za člana VSS. Dakle, dobio je većinu od poslanika, opet u jednoj demokratskoj proceduri, što znači da je on sa tim trostrukim legitimitetom dobio jedan ozbiljan integritet da bude član VSS. To su činjenice nepobitne.
Podvukla bih još nešto, a to da je Skupština, pored toga što je vrhovno zakonodavno telo, ujedno i predstavničko telo, predstavlja građane ove države. Dakle, faktički profesora Dimitrijevića izabrali su građani putem ovih poslanika za člana VSS. Nije li to dovoljno da se potvrdi značaj ovog člana u Savetu? Ja mislim da jeste dovoljno.
S druge strane, imamo činjenicu da je Agencija za borbu protiv korupcije donela prvostepeno rešenje kojim utvrđuje da profesoru Dimitrijeviću prestaje po sili zakona funkcija člana VSS zbog prekluzije roka od tri dana, u kom roku je bio u obavezi po zakonu da se obrati Agenciji i da zatraži njeno mišljenje o tome da li je u sukobu interesa, s obzirom da je dekan Pravnog fakulteta i, eto, sad je postao član VSS. Dakle, to je prvostepeno rešenje. Govorim o činjenicama da prof. Dimitrijević nije čak ni dobio pojedinačnu odluku o tome da je izabran za člana Saveta. Nije ni upozoren na tu činjenicu da se radi o jednom prekluzivnom roku, i to veoma kratkom roku.
Sada bih prešla na drugostepenu odluku Agencije za borbu protiv korupcije. Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije donosi drugostepeno rešenje gde u stvari u obrazloženju kada potvrđuje drugostepeno rešenje ulazi u meritum odluke zašto je profesoru Dimitrijeviću prestalo svojstvo člana VSS. Dakle, oni se uopšte ne obaziru više na prekluziju roka, to je jedno procesno pitanje, to je čista procedura, nego raspravljaju o tome da li je prof. bio u sukobu interesa zato što je bio dekan, zato što je dekan fakulteta i zato što se prihvatio mesta člana VSS. To je, dozvolićete, jedan pravni nonsens. Zašto je pravni nonsens? Zato što bi trebalo da se u prvostepenom postupku rasprave neke stvari, utvrde neke činjenice na osnovu nekih dokaza i nakon prvostepene odluke ima pravo onaj na koga se ta odluka odnosi da podnese žalbu i onda se odlučuje u drugom stepenu. U ovom slučaju u drugostepenom postupku preuzela se funkcija i nadležnost prvostepenog postupka i doneta odluka jeste – on je u sukobu nadležnosti, mimo sadržine prvostepene odluke.
Dakle, šta nam ovo govori? To su činjenice. Govori da postoji jedna ozbiljna nesaradnja, nekoordinacija između državnih tela i institucija, gde su u ovom slučaju bili VSS, Odbor za pravosuđe Skupštine Republike Srbije i Agencija za borbu protiv korupcije. Mislim da je ovde možda najmanje značajno što je Agencija za borbu protiv korupcije uradila to što je uradila, jer ona je samo jedna od 130 državnih agencija, ali je značajno koje su posledice nastale radnjama ove agencije, ponavljam, jedne od 130 državnih agencija, propuštanjem da se rasprave neke bitne činjenice u vezi funkcije člana VSS, načina njegovog izbora, odnosno propuštanja rokova. Propušteno je da se dozvoli mogućnost da je možda bio opravdan propust koji je nastao. Jeste, zakon predviđa rokove, ali to još ne znači da ovakvim postupanjem Agencije za borbu protiv korupcije treba da se dovede u pitanje funkcionisanje VSS.
Podsetila bih vas da je jedan član VSS u pritvoru, jedan je dao ostavku, a ovog člana VSS, prof. Dimitrijevića, funkcija je po mišljenju agencije prestala po sili zakona. Na ovaj način VSS je u svom radu paralisan. Zašto? Zato što u drugostepenom postupku u VSS ne učestvuju sudije koje su odlučivale, odnosno članovi koji su odlučivali u prvostepenom postupku izbora sudija ili donošenja bilo koje odluke. Samim tim, ukoliko se prihvati mogućnost da prestane funkcija prof. Dimitrijeviću, VSS više ne može da obavlja tu svoju funkciju i tu svoju obavezu koja je zakonom predviđena za VSS.
Dakle, o čemu mi ovde razgovaramo? Da li razgovaramo o nedostatku odgovornosti prema društvu, koje u krajnjem slučaju trpi posledice, ili razgovaramo o zakonitosti, legitimitetu i preuzimanju nekih obaveza koje su zakonom predviđene?
Zakonom je predviđeno da se svaka institucija, svaki državni organ mora pridržavati zakona, ali samo u najboljem interesu građana. Taj zakon ne može na ovaj način da se primenjuje, ako proizvede posledice od izuzetne štetnosti upravo po pravni poredak i po društvo u čijem interesu bi trebalo da radi. Dakle, zakoni se moraju primenjivati, institucije se moraju osnaživati i u tu je neophodna saradnja između svih činilaca države i društva, a ne na ovaj jednostrani način da se pristupi dovođenju u pitanje funkcionisanja jedne institucije.
Podsetila bih da smo mi juče raspravljali o budžetu, pa bi Agencija za borbu protiv korupcije zaista mogla da malo pogleda sadržinu tog budžeta, tog Predloga zakona sa otprilike 1000 stranica i garantujem da će se pronaći jako puno toga na šta bi Agencija mogla da se osvrne i našla bih poprilično posla i za sebe.
Dakle, ako je zadatak Agencije za borbu protiv korupcije da se na sve moguće načine stara o sprovođenju zakona i ukaže i bori protiv korupcije, bilo bi dobro da se osvrne, recimo, na jednu od agencija i to Anti-doping agenciju u državi Srbiji, koja, recimo, ima za direktora čoveka koji je generalni sekretar Udruženja medicinskog sporta Srbije. Dakle, ima dva člana koji su u Upravnom odboru Anti-doping Agencije koji su, ujedno, i članovi ovog udruženja. Dakle, direktor i dva člana Anti-doping agencije odlučuju o sredstvima koja transferišu Udruženju, a onda u tom udruženju odlučuju o trošenju upravo tih sredstava.
U toku 2011. godine to udruženje za medicinski sport Srbije dobilo je od Anti-doping agencije pet miliona dinara, a vlasnik jedne medicinske ustanove je ujedno i direktor Anti-doping agencije. Imamo slučaj ozbiljnog kršenja principa - da se učini sve da ne dođe do sukoba interesa. Dozvolićete, sukob interesa je, ukoliko se odlučuje o nekim sredstvima u jednom državnoj agenciji, kome će se ta sredstva proslediti, transferisati, a ujedno vi ste i korisnik tih sredstava u tom udruženju u toj medicinskoj ustanovi u koju je stigao taj novac. Dakle, to je smo jedan primer šta bi sve Agencija za protiv korupcije morala da radi da proverava, da bi se postigao taj proklamovani cilj - da se bori protiv korupcije.
Da li se ovde radi o nekom selektivnom pristupu rada u konkretnoj agenciji ili se radi o jednoj nedovoljnoj kompetentnosti iste te agencije, u nedovoljnom broju kadrova koji bi mogli da rade na ogromnim problemima koji se pojavljuju u vezi korupcije u Srbiji. To je pitanje za Agenciju.
Međutim, jeste pitanje za ovaj parlament da li može na ovaj način, na koji se pristupilo od strane predmetne Agencije, da se negira legitimitet jednog člana VSS, da se dovede u pitanje odlučivanje u ovom parlamentu prilikom izboru tog člana VSS i da li može da se dovede u pitanje koje su posledice ukoliko se do kraja sprovedu ove odluke Agencije za borbu protiv korupcije? Neko će reći da postoji zakon koji predviđa taj kratak rok i ja ću reći – tako je. Jeste, zalažemo se za poštovanje zakona, ali zalažemo si i za poštenu proceduru i zalažemo se za to da ne bude pojedinačni interes u prvom planu, da ne bude u prvom planu ničija sujeta, da ne bude u prvom planu jedna nemogućnost saradnje i koordinacije između VSS, Agencije za borbu protiv korupcije i parlamenta.
Dakle, samo uz jednu dobru saradnju, uz poštovanje zakona, a sve to u jednom zajedničkom cilju – za dobrobit građana, mogu da se postignu i valjani rezultati. Time što će se jedna institucija do kraja kompromitovati, a ona jeste sada već kompromitovana, a njen značaj govori o tome, a značaj je u tome da je organ vlasti koji odlučuje o izboru sudija, od izuzetnog značaja za državu i društvo, od izuzetnog značaja za proces reforme pravosuđa, koji toliko teško teče i ima ozbiljne probleme i u kom procesu tolike prepreke stavljaju.
Dakle, suština je u tome da je danas na opoziciji da brani reformu pravosuđa, na opoziciji je da brani VSS, njegov rad i člana VSS. Dozvolićete da bi to bilo smešno, da nije žalosno. Mislim da je ipak vlast ona koja je nadležna za to, koja je u obavezi i koja je odgovorna za funkcionisanje i pravosudnog sistema i pravnog poretka i svih državnih organa i državnih agencija koje su nastale upravo predlogom Vlade.
Dakle, nije opozicija ta koja treba da brani, nego je opozicija ta koja treba da ukaže na propuste. Ovim mi ukazujemo na propuste svih ovih relevantnih faktora koji su zajednički proizveli ovaj problem. Ovim putem mi ukazujemo na potpuno nepostojanje shvatanja ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazimo kao država i društvo i u potpunom nedostatku odgovornosti da se na pravi način odgovori svojim obavezama.

Hvala.
Gospođo predsednice, poštovani gospodine premijeru, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je bilo lepo čuti optimistične tonove u ovoj sali u vezi rasprave o budžetu. Manje je lepo to što taj optimizam dolazi isključivo iz redova vlasti. Još je manje lepo što taj optimizam nema pokrića zato što realan život pokazuje nešto sasvim drugo. Dovoljno je samo da izađemo iz ove sale i odmah će nam biti jasno na koji način ta realnost opovrgava svaku vrstu optimizma koja se ne utemeljeno širi kada se raspravlja o ovom budžetu.
Kada se uporede ovaj predlog budžeta za 2012. godinu i budžet za 2011. godinu onda se mogu učiti krucijalne stvari. Prvo, prihodi se nešto ne uvećavaju.
Međutim, rashodi se i te kako uvećavaju. Deficit je poprilično stabilan, a javna potrošnja je nedodirljiva i prema ovom predlogu budžeta.
Kaže se o tome nešto da je namera bila da ovaj budžet bude socijalan i da ima i neke elemente razvoja. Kako se očekuje da ovaj budžet bude socijalan, ukoliko se ne forsiraju oni delovi budžeta, kao što je privreda, ekonomija, poljoprivreda, od kojih se očekuje da stvore neku novu vrednost, dakle, da napune budžet, pa da se onda iz budžeta finansiraju i oni koji nisu u mogućnosti da stvaraju nove vrednosti i koji u stvari predstavljaju tu socijalnu kategoriju? Dakle, tu je već neka vrsta kolizije između toga kako je budžet koncipiran.
Mi smo čuli o tome dovoljno da se ovde radi o jednom kontinuitetu ekonomske politike. Upravo to je problem, što ekonomska politika koja je vođena unazad nekoliko godina, dala je rezultate one koje je dala i koje mi sada živimo. Dakle, definitivno je budžet neodbranjiv.
Pažljivo sam slušala obrazlaganje gospodina premijera i zaista sam očekivala od njega da da neke jasne razloge zašto se odlučilo da se ova javna potrošnja kao sveta krava i dalje toliko neguje, a zna se koliki je u stvari javni dug, zna se da se dug, u stvari, prenosi za budućnost, zna se da se socijalni mir čuva samo nekim demagoškim potezima i samo time što se govori o tome da će ovaj budžet da zaštiti one najnemoćnije i najsiromašnije mislim da se ne postiže ništa u realnom kreiranju ekonomske politike. Pokazalo se – bez ozbiljnih reformi i prekida tog lošeg kontinuiteta, ne možemo očekivati da ikada prevladamo ovu krizu u kojoj se nalazimo.
Mi ne možemo večito da očekujemo da nas neko drugi pomaže, da neko drugi ima razumevanja, da uzimamo nove kredite. Valjda bi trebalo i mi nešto da se potrudimo i nešto da uradimo da bismo postigli pozitivne efekte u smislu privrednog rasta i u smislu daljeg ekonomskog napretka. Ali, ako vi pogledate, privrednog rasta nema. Međutim, ima i te kako rasta nezaposlenosti. Ako ima rasta nezaposlenosti, kako onda možemo da govorimo optimistično o bilo kom delu ovog budžeta? Pri tom, svesni smo toga da je ta javna potrošnja, što se tiče neke budžetske potrošnje koja nije toliko jasna i očita, kada se radi o ministarstvima, već kada se radi o agencijama i sličnim delovima budžeta, dakle, budžetskih korisnika, onda stvarno dolazimo do te situacije da se zapitamo zašto toliko negujemo 130 agencija, a pri tom stvaramo još jednu novu agenciju – Kancelarija za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu koji nosi 24 miliona dinara. Dakle, pored tih 130, evo nama još jedna agencija, a pri tom, samo nekog upoređivanja radi, da vam napomenem da Nemačka ima šest agencija.
Dakle, evo vama prilike za štednju, a pričalo se o tome da se radi na štednji, da ovaj budžet ima i tu komponentu - zašto se ne ukinu te silne agencije? Zašto se ne prepolove? Evo, na primer, Hrvatska ima 47 agencija a namerava da prepolovi taj broj. Ako može Hrvatska, koja je dostigla taj nivo razvoja da će uskoro biti deo EU, zašto ne bi mogla Srbija da pokaže neki svoj potencijal u tom smislu da reformiše samu sebe i da se prisili na štednju? Ako se pogleda i tih 100 agencija u proseku se pomnoži sa 24 miliona dinara, vi dobijete dve milijarde. To je jako velika svota. A da ne pričam o upravnim okruzima koji takođe nose jako velika sredstva, jako velike izdatke, da ne pričam o upravnim okruzima na KiM itd, itd.
Posebno bih istakla da, ukoliko nema povećanja budžeta za poljoprivredu, a nema, dozvolićete, prošle godine je budžet bio 2,7 a danas je 2,1, ukoliko nema povećanja budžeta za ekonomiju, zašto ima povećanja za Ministarstvo za KiM, ili zašto ima povećanja budžeta za Ministarstvo vera i dijasporu? Dakle, sve se to jednostavno poveže i u tom kontekstu se raspravlja o tome da li se ovde radi o socijalnom budžetu, da li se radi o razvojnom budžetu, da li se radi o štedljivom. Ja vam kažem – ne, jednostavno ne.

Hvala vam gospodine predsedavajući.

Poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, danas kada razgovaramo o ovim izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, mi neminovno moramo da razgovaramo i o Ustavu, zato što su to dve teme koje su apsolutno povezane. One su kompatibilne. One predstavljaju zajedničku temu i kakav Ustavni sud – takav Ustav i kakav Ustav – takav Ustavni sud.

Prema tome, ako ovde imamo određene promene zakona, što mi pozdravljamo, posle četiri godine od poslednjeg zakona o Ustavnom sudu, postavlja se pitanje zašto se čekalo četiri godine? Kada pogledamo Ustav na koji se ovaj Ustavni sud i naslanja, onda veoma jasno se uočava jedna činjenica da taj Ustav kreira stvarnost prema svojim potrebama, a to u stvari dovodi do sledeće situacije – do zamrzavanja konflikata, što se u stvari i traži iz određenih političkih krugova, a ti zamrznuti konflikti u stvari dovode do permanentnih sukoba sa svetom, sa nadom da će možda neka stota generacija da profitira iz tih permanentnih sukoba. To je, u stvari, ona ustavna osnova na kojoj bi trebalo da se poradi. Kada se govori o Ustavnom sudu, Ustavni sud treba da štiti pravni poredak, vladavinu prava i očuvanje demokratije.

Dakle, te pozitivne promene koje su zaista bile neophodne zbog zagušenja Ustavnog suda sa, recimo, sedam hiljada nerešenih ustavnih žalbi, a veoma je interesantno to da je gotovo polovina tih nerešenih ustavnih žalbi u vezi sa povredom prava građana na Ustavom zagarantovano pravo na suđenje u razumnom roku. Dakle, ako se građani žale na povredu tog prava, zaista je ironično da na kraju stignu do Ustavnog suda, pa i Ustavni sud na identičan način u stvari povređuje njihova prava, jer godinama stoje predmeti nerešeni u tom Ustavnom sudu.

Sve te promene su pokazale, a koje su, normalno, sadržina ovog predloga zakona, da postoji određena politička volja da se u toj ustavnoj materiji nešto promeni, a što je, dozvolićete, novina. Jer, promene nisu dovoljne samo da se obave u radu Ustavnog suda, nego su i te kako potrebne i u radu odnosno u sadržini Ustava, jer se pokazalo koji su rezultati tog Ustava, te preambule i određenih delova tog Ustava koji su na kraju dale 9. decembar, kada je Srbija jednostavno odbijena u pogledu evropskih integracija zato što nije dobila kandidaturu. Nazvali to kako god hoćete, kandidatura 9. decembra nije dobijena, između ostalog, i kreiranjem stvarnosti od strane tog Ustava.

Ova činjenica da se danas pokušava promeniti funkcionisanje Ustavnog suda u stvari daje nadu da će sutra možda da se pojavi neka kritična masa političke volje za promenu Ustava. Jer, ako se to desi, u tom slučaju ćemo moći da se usaglasimo sa realnim životom i u tom smislu da vodimo i politiku.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo se ponovo našli ovde da se dogovorimo oko toga da li je potrebna pomoć građevinskoj industriji ili ne. Mislim da ćemo se oko toga usaglasiti, da jeste ta pomoć potrebna. Saglasićemo se i oko toga da je velika kriza zahvatila građevinsku industriju i da je malo toga pomoglo toj građevinskoj industriji u toku prošle godine, kada je donet taj zakon koji je imao ambicije da podstakne građevinsku industriju u Republici Srbiji, kao i da je malo toga od tog optimizma, koji je tada iskazan od strane ministarstva koje ga je predložilo, zaista i bilo opravdano i malo toga je realizovano što bi moglo da se uknjiži kao jedan ozbiljan rezultat uloženih napora. Pretpostavljamo da je bilo dosta napora, s obzirom da smo mogli da pročitamo koje su to sve mere bile predviđene za podsticanje te građevinske industrije, kao i koje su te mere koje su bile predviđene za podsticanje tražnje.

Podsetila bih vas da smo mi dostigli skoro onu magičnu crtu od 45% BDP u pogledu zaduženosti, tako da još malo treba, 0,2%, po poslednjim pokazateljima statističkim, da se zaista i dostigne tih 45%. To znači da više nema prostora za zaduživanje. To znači da je javna potrošnja i te kako u velikoj meri opteretila celokupan budžet, a da ova vlada ne namerava da promeni neku svoju politiku u pogledu javne potrošnje, a ni u pogledu zaduženosti, koja je velika i na unutrašnjem planu, a možda još veća prema spolja. Dakle, u tim uslovima kada budžet jednostavno nije sposoban da pruži neku svoju značajniju podršku i građevinarstvu i tražnji u sektoru građevinarstva, onda se postavlja pitanje na koji način se misli da se ozbiljnije pomogne ovoj grani privrede?

Složiću se oko toga da je zaista potrebno da se produži rok svake vrste predviđene pomoći građevinarstvu. Saglasiću se i oko toga da je potrebno da se pronađe novac za nove projekte širom Srbije, da se pronađu sredstva za subvencije za stanogradnju, da se smanji učešće za komercijalne kredite koji su sada veoma visoki i iznose 20%, pa su u znatnoj meri snizili mogućnost uzimanja kredita građana. Složiću se i oko toga da je jako potrebno da se da podstrek izgradnji stanova na mestu Kasarne Stepe Stepanović. Međutim, novaca iz budžeta nema i mi očekujemo taj budžet, odnosno predlog zakona o budžetu, da upravo vidimo o čemu se tu radi i da li budžet ima bar neke naznake oko toga da ima namere da bude razvojni, a ne samo potrošački, kao što je pokazao i u prethodnom periodu kada je rađen ovde predlog zakona o rebalansu budžeta. Dakle, glavna smetnja, glavna prepreka za pomoć građevinarstvu upravo se nalazi u novcu.

Sada bih vam citirala ono što ste vi kao ministarstvo predvideli kao mere za podsticanje tražnje. Recimo, vi ste predvideli investiranje u Koridor 10 i druge infrastrukturne projekte: subvencionisanje kamate po kreditima za finansiranje stambene izgradnje, direktno subvencionisanje kamatne stope na potrošačke kredite, kupovinu stanova na lizing, što jeftinije, kao neka vrsta alternativne kupovine stanova na kredit, novi modeli za subvencioniranje kupovine stanova, povećanje sredstava koja država odvaja za finansiranje programa subvencioniranja stanova. Dakle, to su bile te mere za podsticanje tražnje.

Citiraću vam i vašu definiciju kakvo je stanje u građevinarstvu. Vi ste sami utvrdili da je velika kriza u građevinskoj industriji u svetu, a da je još veća kriza u građevinskoj industriji u Srbiji. Vi ste definisali odgovor Vlade Republike Srbije kako zamišljate da se iz te krize izađe, s obzirom da je ona i u toku 2010. godine gubila na snazi i imala veoma negativan odgovor na sve mere koje su bile preduzete. Vi ste predvideli da se utvrdi građevinska industrija kao sektor od posebnog nacionalnog značaja u okviru strategije za prevazilaženje efekata ekonomske krize, mere za podsticanje traženja izlaska iz te krize, a mere za jačanje kapaciteta građevinske industrije da poveća ponudu. To su u stvari samo deklarativna zalaganja i prazna priča na tu krizu u kojoj se građevinska industrija nalazi.

Vi ste predvideli mere za podsticanje izlaska iz te krize i u pogledu jačanja kapaciteta građevinske industrije, kao i te tražnje, kao što smo malopre rekli. Međutim, to što ste vi predvideli na kraju niste ostvarili, iako su vam ciljevi bili i te kako ambiciozni. Recimo, vi ste predvideli prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize. Realnost vas negira u tome da ste zaista u tome uspeli. Vi ste predvideli i podsticanje razvoja i upošljavanja domaćih građevinskih preduzeća i obezbeđivanja likvidnosti ovog sektora. Rezultati su negativni. Mi ne vidimo da je građevinska industrija bar smanjila tu krizu u kojoj se nalazila, nego, šta više, ta kriza se samo produbljuje. Vi ste predvideli podsticanje razvoja i upošljavanje domaćih preduzeća, zadržavanje postojećeg nivoa zaposlenosti, uz mogućnost otvaranja novih radnih mesta, podsticanje privrednog razvoja u Republici Srbiji.

Sve ovo ja samo citiram koji su bili ciljevi tog zakona kada su donošeni. Međutim, ne treba tu mnogo analize da se vidi šta se u stvari dešava u realnosti i šta se dešava u praksi, odnosno na terenu i kako se ta građevinska industrija nosi sa postojećom krizom i velikim gubicima.

Predvideli ste i projekte čija se realizacija finansira i realizuje u skladu sa ovim zakonom, izgradnje škola, obdaništa, bolnica i drugih zdravstvenih ustanova, stanova, auto-puteva, sportskih objekata, objekata za potrebe obavljanja delatnosti iz oblasti kulture i druge objekte od javnog značaja. Dakle, tu ne treba čak nikakvog ni komentara, ovi projekti u stvari govore sami za sebe. Kada se pogleda šta je od toga ostvareno, vidi se da se to može meriti možda promilima. Vi ste predvideli i ubrzavanje određenih postupaka za najboljeg ponuđača. Sve je to u stvari ostalo na nekom nivou dobrih želja.

Kada se pogleda šta se ostvarilo od onoga što ste vi očekivali kao efekte tog zakona na koji smo mi imali ozbiljne primedbe, a to je upošljavanje domaćih građevinskih kapaciteta, povećanje investicija u građevinarstvu, povećanje broja zaposlenih i davanje značaja građevinskoj industriji kao motor privrednog rasta i zapošljavanja i u drugim sektorima privrede, onda možemo konstatovati da je sve to ostalo na papiru kao spisak lepih želja, da je pomoć bila nedovoljna, neodgovarajuća, da je pomoć, ali stvarna pomoć, izostala i da ste se u najvećoj meri oslanjali na budžet. Na budžet koji je inače preopterećen, koji prevashodno forsira javnu potrošnju. U stvari, vi ste predvideli da budete samo jedna od tih karika u povećanju javne potrošnje koja u stvari uništava privredu ove zemlje.

U tom zakonu koji je tada donošen i u ovom novom zakonu koji u stvari samo produžava rok važenja prethodno donetog zakona kao neku vrstu pomoći građevinskoj industriji, vidimo samo jedan rad koji možda ima krajnji cilj da se ništa ozbiljnije ne uradi u smislu reforme, pre svega građevinske industrije, s obzirom da se ovi zakoni odnose na građevinsku industriju.

Dakle, ako ovde nema ozbiljne namere da se nešto zaista ozbiljno i uradi, onda su rezultati ti o kojima sam već govorila. Ali, sve u svemu, nije zadatak nijednog ministarstva da se deklarativno zalaže za određene mere, da napiše sve svoje ambicije, da o tim svojim ambicijama govori i da te ambicije smatra kao vrhunac svog dostignuća i ulaganja u smislu ekonomskog razvoja i ekonomskog napretka. Mnogo više je potrebno tu da se uradi i da se uloži, da bi se efekti osetili. Ali, pre svega bi trebalo da se uloži sopstvenog truda i da se mnogo kreativnije pristupi i građevinskoj industriji od one kreativnosti koju je ovo ministarstvo pokazalo time što je jednostavno bazu svih svojih radnji, svih svojih budućih ambicija, pronašlo u budžetu koji više ne može to da finansira. Taj budžet je toliko preopterećen da ne može da finansira ni građevinsku industriju kao jednu od prioritetnih, kao što ste i sami rekli, jednu od motora privrednog rasta. Ako je građevinska industrija motor privrednog rasta a u takvom je stanju u kojem je, šta onda očekivati od svih ostalih grana privrede u Srbiji?

Mislim da ovde moramo da zaključimo da nemamo neke dobre perspektive i prilično je to sve u stvari jadno kada se sumira.

Hvala vam gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, evo danas ja ću da govorim o tački dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o jedinstvenom biračkom spisku i to na način na koji ja mislim da bi trebalo da govorim, kao što je govorio i moj prethodnih iz poslaničkog kluba, gospodin Andrić. Tako da je on jednostavno na taj način na koji je iznosio argumentaciju protiv ovog zakona,  hteo da se obrati ovom parlametnu i javnosti, baš u vezi ovih izmena za koje smatra da su prilično problematiče u vezi jedinstvenog biračkog spiska.
Dakle, u potpunosti se držao Poslovnika, kao što ću i ja prilikom obrazlaganja svog stava i stava mog poslaničkog kluba u vezi izmena i dopuna Zakona o jedinstvenom biračkom spisku.
Posebno bih istakla da su ključne reči u vezi ovih izmena i dopuna zakona, kašnjenje, odgovornost i vreme, a kao poslednje, kontinuitet. Ministar je malopre govorio o tome da se kasni 21 godinu sa tim jedinstvenim biračkim spiskom, jer ipak je najvažnija izmena ta koja je sadržana u članu 6. Predloga zakona, a koja se odnosi u stvari na jedinstveni biračku spisak iz člana 30. postojećeg zakona.
Dakle, ako se kasni 21 godinu - da li je neko za to odgovoran? Odgovornost se postavlja iz tog razloga jer bar za protekle dve godine je moglo nešto da se uradi, a očigledno se nije uradilo. Dakle, odgovornost je ipak na ovom ministarstvu koje nije posao završilo a trebalo je to da uradi, jer tako je to i predviđeno zakonom iz decembra 2009. godine. Zašto se nije uradilo, nismo dobili jasan odgovor, krivac je označen u vidu savremene informacione tehnologije, a to možete pročitati u obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama.
Mi smo svesni toga, da je jedinstven birački spisak itekako potreban. Međutim, za slučaj vanrednih izbora ponovo će se koristiti sa postojećim biračkim spiskovima, koji su poprilično kompromitovani tokom 90-ih godina, a očigledno se nastavlja kontinuitet sa tim 90-im godinama. Nažalost, kontinuitet se ne iscrpljuje samo u jedinstvenom biračkom spisku nego se kontinuitet uopšte nastavlja u jednoj pogrešnoj politici, između ostalog i u odnosu na KiM, a znamo koje su posledice tog kontinuiteta, znamo koje su posledice te pogrešne politike, i Kim i Evropa.
Dakle, od ministra smo čuli da postojeći jedinstveni birački spisak nije u operativnoj funkciji. Ma šta to značilo, očigledno da se neće primenjivati i očigledno da nastavljamo i dalje da se koristimo jednom pogrešnom metodologijom, pogrešnim pristupom u rešavanju društvenih, državnih i svih ostalih pitanja koja su nam data u zadatak, kako ministarstvima tako i parlamentu. Tu bih na taj način obrazložila i činjenicu da ni do dana današnjeg nije stiglo na sednicu ove skupštine rasprava o tako gorućem pitanju, kao što je problematika o KiM, a to je jedan od razloga zašto smo na tako lep način odbijeni 9. decembra, što se naše kandidature tiče.
Sve u svemu, Srbija gubi utakmicu sa vremenom. Srbija nema vremena, međutim, ovde se toliko olako shvata taj pojam i olako se shvata činjenica da je svaki izgubljen dan, izgubljen dan za građane ove države, a to znači da se svakim danom urušava njihov standard, svaki dan se urušavaju njihova ljudska prava i svaki dan se urušava jedan opšti integritet ove države. Sve će biti teže da se nadomesti vreme koje je već izgubljeno.
Dakle, nije arugument za ovaj predlog zakona da se čekalo 21 godinu, pa ćemo sačekati još koji mesec. Prosto je to cinično kada se pozivamo na nešto što je prilično negativno. Ako se posao ne radi i ne okonča jedan proces koji je morao biti okončan, u tom slučaju, to ne može biti neka pozitivna argumentacija za ove izmene i dopune zakona koje su danas na dnevnom redu.
Dakle, još jednom bih podvukla činjenicu, Srbija gubi utakmicu sa vremenom upravo iz tog razloga jer se suviše olako shvataju obaveze i odgovornosti.

Izvolite gospodine Iliću.
Reč ima gospodin Radiša Ilić, ovlašćeni predstavnik SRS.

Hvala gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, počela bih u stvari sa jednim pitanjem koje je postavio gospodin ministar, koje glasi – hoćemo li da poštujemo zakon, ili nećemo?
Pretpostavljam da se ovde radi o jednom retoričkom pitanju, pošto ne mogu da zamislim da jedan ministar dovodi u pitanje da će se jedan zakon koji brani prilikom rasprave u Skupštini da se poštuje.
Dakle, jeste, ja bih odgovorila, mi zakone ne moramo da poštujemo i tu ne može da se ostavi ni na čiju volju da li hoće ili neće, zakon ako je donet stupi na snagu, mora da se poštuje.
S druge strane, postavlja se pitanje da li će ovim zakonom da se uvede više reda, da li će ovim zakonom da se pojača odgovornost državnih organa i svih ostalih koji predstavljaju predmet i sadržinu ovog zakona, da li će ovim zakonom da se pojača transparentnost rada državnih organa, dakle, da li će da se postigne ta svrha nadzora i kontrole koja je ovde istaknuta, kao jedan veoma ambiciozan cilj zakona.
Čitajući pojam kojim se definiše upravna inspekcija i njena svrha postojanja, zaista nemamo šta da dodamo ili oduzmemo. Jer Upravna inspekcija je oblik nadzora nad sprovođenjem zakona i drugih propisa. Postupanjem organa državne uprave, sudova, javnih tužilaštava, Republičkog javnog pravobranilaštva, Službi Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda i službi i organa čije članove bira Narodna skupština, kao i organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave u vršenju poverenih poslova državne uprave i drugim imalaca javnih ovlašćenja.
Dakle, zaista je definicija pojma Upravna inspekcija veoma iscrpna i veoma jasna. Takođe, nemamo zamerke ni na delokrugu Upravne inspekcije koja se definiše članom 3, jer Upravna inspekcija obavlja inspekcijski nadzor nad primenom zakona i drugih propisa kojima se uređuju državna uprava, radni odnos u državnim organima i organima jedinice lokalne samouprave, opšti upravni postupak i posebni upravni postupci, izgled i upotreba grba, zastave, himne Republike Srbije, upotreba službenog jezika i pisama, pečat državnih i drugih organa, birački spiskovi, matične knjige, političke stranke i udruženja i slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
Dakle, ja sam citirala ove članove zbog značaja ovih zakonskih članova za tok dalje diskusije. Pa da ne bi bilo nekih nesporazuma oko toga da li su oni sadržina ovoga predloga zakona ili je slobodna interpretacija narodne poslanice u vezi istih?
Dakle, to je jako bitno da se i svrha Upravne inspekcije ističe u članu 5, dakle, obezbeđivanje poštovanja načela zakonitosti u radu, zatim, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, a sve u svrhu zaštite javnog i privatnog interesa.
Dakle, to je jako dobro i ukoliko se pri tom pročitaju i svi oni poslovi koji su predviđeni ovim zakonom, mi zamerke nemamo jer normalno da ćemo podržati nadzor nad primenom propisa o državnoj upravi, nadzor nad primenom propisa o državnim službenicima, o upravnom postupku, nadzor nad primenom propisa o organima jedinica lokalne samouprave ili nadzor nad primenom drugih propisa.
Sada kada se ovaj zakon stavlja u kontekst sa drugim zakonima i kada se u stvari razmisli o tome da li postoji ozbiljna politička volja da se ovaj zakon primenjuje, onda već imamo određene nedoumice. Zašto? Jer kao što znate, svaki zakon koji se donese i koji stupi na snagu postaje deo pravnog poretka i postaje u stvari deo pravnog sistema ove države. Na isti način je i Zakon o rebalansu budžeta koji je izglasan juče postao deo pravnog poretka ove države.
Podsećam vas, da je tim rebalansom budžeta između ostalog, predviđeno da se poveća obim sredstava koja se doznačuju lokalnim samoupravama na Kosovu i Metohiji. Kao što vidimo i ovaj zakon predviđa, ne mogućnost, nego predviđa, tako bar piše, da funkcioniše na teritorijama svih 150 opština i 24 gradova, kako ste vi sami ovde u toku ove rasprave i napomenuli.
Dakle, ako je to tako, mene baš interesuje, na koji način ćete vi moći, recimo da sprovedete taj postupak nadzora, odnosno Upravne inspekcije i upravni inspektor, na koji način se recimo troše ta sredstva iz budžeta. Znate, ako se ta sredstva namenjuju platama lokalnih samouprava, a nekako su plate povezane sa radnim odnosima, mislim da tu ima nekog prostora i za upravnog inspektora da kaže koju reč o transparentnosti trošenja tih sredstva i o transparentnosti upotrebe tih sredstava u namene u koja su ta sredstva data. Pogotovo što nekako nije životno što se očekuje da će zaista sva ta sredstva da odu u sve te lokalne samouprave na teritoriji Kosova i Metohije, zato što je realna činjenica i to jeste život, da lokalne samouprave su pod znakom pitanja u pogledu njihovih funkcionisanja na teritoriji Kosova i Metohije.
Dakle, to je jednog jako ozbiljno pitanje koje se postavlja i kod primene ovog zakona o Upravnoj inspekciji, a koji zakon ima tu ambiciju da se zaista sprovodi i primenjuje, pogotovo što on sam ima tu kontrolnu ulogu da proverava da li se zakoni sprovode u određenim državnim organima, odnosno na teritorijama lokalnih samouprava i AP.
Dakle, to su pitanja koja su od jako velikog značaja za funkcionisanje celokupnog pravnog sistema.
Gospodine ministre, vi ste i napomenuli da pravni sistem ima određene propuste. Dakle, po meni, jedan od najbitnijih propusta, našeg pravnog sistema i najbitnijih propusta kod svih zakona koji se ovde donose, pogotovu se odnosi na one zakone koji imaju ambiciju da posebno ulaze u funkcionisanje tih lokalnih samouprava, upravnih okruga i autonomnih pokrajina, da se nekako ne vodi računa o životu i o realnosti.
Time što mi obneviđamo realnost, realan život, realne probleme, ne znači da će ti problemi sami po sebi da se reše i ne znači da će nestati u tom periodu dok mi držimo oči zatvorene. Ne, nego će ti problemi i sve ono za koje smo mi fingirali da ne postoje, a pritom smo sprovodili jednu politiku virtuelnog postojanja državnih organa, institucija i mogućnosti da državni organi Srbije imaju određene efikasne kontrole i upliva na rad tih lokalnih samouprava na teritoriji Kosova i Metohije.
Dakle, to je u stvari pitanje da li ovaj zakon može da se sprovodi, može da vrši sve te kontrole, može da vrši sve ove nadzore, može u stvari da bude funkcionalan i tamo gde bi prema definiciji pojma delokruga poslova rada Upravne inspekcije trebalo da funkcioniše.
Znate, kada nama predsednik Republike kaže javno da jeste poslao određene poruke opštinama na severu Kosova koje, realno gledajući, još na neki način i funkcionišu u skladu sa propisima Republike Srbije, ali da ne želi da kaže kakve su to poruke poslate. Šta to znači? Da li mi možemo da tražimo od bilo koje inspekcije, upravne ili inspekcije, u krajnjem slučaju, građana koji imaju pravo da znaju, da nam kaže javo i glasno, transparentno kakve su to poruke, jer to su te poruke koje su od dalekosežnog značaja za postojanje ove države, za funkcionisanje ove države, a u stvari i za naš realni život nas malih građana ove Srbije.
Dakle, ako mi nemamo pravo da znamo šta predsednik Republike poručuje građanima lokalnih samouprava na teritoriji Kosova i Metohije, pa kako mi možemo očekivati da jedan upravni inspektor ili inspekcija funkcionišu na teritoriji Kosova i Metohije.
To su ta pitanja koja je zaista bilo potrebno da se postave, jer kada god se neki zakon donosi, ukoliko taj zakon nema iskrene ambicije, ozbiljne ambicije da se i sprovodi, onda je taj zakon nepotreban. Ako u ovom zakonu ne sagledavate neke realne činjenice to znači da su to neke ambicije o sprovođenju zakona, o poštovanju zakonitosti i te kako dovođene u pitanje i nismo sigurni da ste do krajnosti iskreni u tome da mislite da ovaj zakon sprovodite. Dakle, jeste dobro to što će se pojačati nadzor i kontrola državnih organa, što će se raditi sve na tome da se spreči bilo kakva samovolja države, jer država ima taj neki svoj običaj da pokušava na sve načine da sprovede svoju volju i za to nije potrebno samo da radi preko određenih organa ili ministarstva sile nego često je dovoljno da ima jednog svog službenika, jednog malog birokratu koji fingira svoju vlast preko zastupanja državnih interesa pa da u znatnoj meri zagorča život građanina koji zavisi od tog službenika, preko tog službenika od određenog državnog organa, preko tog određenog organa od države same.
Ako nismo imali još uvek ozbiljnu kontrolu Ministarstva za Kosovo i Metohiju od strane državnog revizora, ako još uvek nemamo izveštaj o tome na koji se način se troše ta sredstva u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, ako pri tom povećavamo plate lokalnim samoupravama na Kosovu i Metohiji, kako možemo očekivati od jednog upravnog inspektora da radi taj svoj posao?
Na Kosovu i Metohiji se jako velika sredstva, ta sredstva plaćaju poreznici i obveznici Republike Srbije. oni pune budžet. Oni su svesni toga da su fondovi ispražnjeni da je potrošnja javna velika, da su prihodi smanjeni, pa ako je to tako mislim da je jako bitno da i ministar i ministarstva koja su nadležna kod predlaganja određenih zakona budu jasni bar prilikom predstavljanja tih zakona, da li ozbiljno misle da se zakon zaista i sprovodi.

Hvala, gospođo predsednice. Poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kratko domet ove nacionalne strategije, zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama iscrpljuje se u naknadnoj pameti, reakciji i sanaciji.
Dakle, zašto to govorim? Materijal sam pronašla u samoj strategiji gde se recimo, kao prvo, govori o sprovedenoj analizi i navode se nedostaci postojećeg sistema zaštite i spasavanja i onda se kao nedostaci navode institucionalno organizacioni od kojih, recimo, nabrojala bih, nepostojanje uslova za doslednu primenu propisa, ne odgovarajuća organizacija i sprovođenje preventivnih mera itd. još jedno tri puta.
Onda, materijalno tehnički nedostaci, recimo, ne zadovoljavajući nivo saobraćajne i druge infrastrukture, zastarela i nepouzdana oprema itd. Zatim, saradnja i raspoloživost informacija u koje spada nedovoljna koordinacija između subjekata sistema zaštite i spasavanju u vanrednim situacijama itd. Sledeći nedostatak bi spadao u ljudske resurse i edukaciju, pa se navodi ne adekvatna stručna, kvalifikovanost i tehnološka disciplina raspoloživih ljudskih resursa, nedostatak specijalizovanih kadrova itd.
Dakle, to je pod prvom tačkom zašto smatramo da je ova nacionalna strategija u stvari samo jedna reakcija već na postojeću ugroženu bezbednosti. Pod dva, navela bih sve one elementarne nepogode koje su navedene i u obrazloženju ove strategije zašto je ona potrebna. To su zemljotresi, bučne poplave, klizišta i odroni na padinama i kosinama, nepovoljne i opasne atmosferske nepogode, grad, suša, epidemija zaraznih bolesti, tehničko-tehnološka nesreća, dejstvo opasnih materija, nuklearni i radiocioni akcidenti, posledice terorističkih akata. Ukoliko pažljivo analizirate sve ove nepogode onda možemo zaključiti zajednički da su samo zemljotresi oni koji su ne zavisni od ljudskog faktora.
Dakle, sve ovo ostalo zavisi od toga u kojoj meri građani, dakle, jedne države utiču na svoju životnu sredinu, samim tim i u kojoj meri je ugrožavaju, pa onda proizvode sve ove posledice koje spadaju u elementarne nepogode i u stvari rezultiraju sa ugrožavanjem života i zdravlja ljudi kao i da prouzrokuju velike materijalne štete.
Dakle, to su svi oni elementi koji jednostavno nam ne dozvoljavaju da budemo preterano optimisti iako u ovoj nacionalnoj strategiji možemo da pronađemo i viziju i misiju na koju se sastavljač ove nacionalne strategije i poziva.
Dakle, ako postoji i vizija i misija, onda bismo možda mogli malo više da se osvrnemo na činjenicu da su poplave sigurno u najvećoj meri zavisne od svega onoga na koji način se država odnosi prema svojim prirodnim resursima, prema vodotocima reka, prema regulacijama tih vodotoka, prema odvodnim kanalima koji su i te kako bitni u poljoprivredi, a kanali su recimo jako bitni za poljoprivredu Vojvodine gde imamo nekoliko velikih kanala koji su na žalost, zaista devastirani, pa veliki Bački kanal, recimo, danas predstavlja u stvari kanalizaciju koja protiče kroz Kulu ili kroz Vrbas, a sanacija tog velikog Bačkog kanala bi proizvela samo još veću elementarnu nepogodu jer jednostavno to izmuljavanje, bi znatno ugrozilo životnu sredinu od tog silnog otrovnog mulja.
Grad danas ne bi trebao da predstavlja neku ozbiljniju opasnost i ne bi trebalo da predstavlja elementarnu nepogodu ukoliko bi se zaista malo više poradilo na prevenciji tog grada koji je u izgledu, pogotovo u letnjim mesecima, kao što najverovatnije i vi znate. Pozivati se na sušu danas u poljoprivrednoj proizvodnji je u najmanju ruku zaostalo i nekako ne primenjujuće za modernu proizvodnju u poljoprivredi, zato što postoji između ostalog i navodnjavanje i to navodnjavanje je nedostajući faktor naše poljoprivrede tako da ova nacionalna strategija zaštite spasavanja u vanrednim situacijama ni u kom slučaju neće pospešiti poljoprivrednu proizvodnju time što će sanirati neke posledice suše ukoliko se ne prione malo ozbiljnije rad na izgradnji i prokopu tih kanala koji bi u stvari navodnjavali poljoprivredno zemljište.
Ukoliko se ne prione malo ozbiljnije rad na izgradnji i prokopu tih kanala koji bi stvari navodnjavali poljoprivredno zemljište. To sve pogotovu govorim iz tog razloga jer čitajući ovde određene analize i tabelarne prikaze, šteta koje su se dešavale do 2009. godine za period 2002-2009.godine, vidi se da je u stvari najveća šteta, proizvedena u poljoprivredi, i to je ono što je zabrinjavajuće.
Zabrinjavajuće je to što ste se uglavnom bavili podacima od najkasnije od 2009. godine, mislim da je nedozvoljavajuće da se koriste podaci zaključno sa 2009. godinom, kada se radi takva jedna nacionalna strategija, šta se dešavalo 2010. godine. Recimo, bilo bi dobro da se i ti podaci nađu u obrazloženju ove nacionalne strategije.
Dakle, kada se pored sve nabrojanih elementarnih nepogoda, pridoda i epidemija zaraznih bolesti, a pri tom imamo u vidu koje probleme ima zdravstveni sistem sa korupcijom i sa poslednjom korupcionaškom aferom u vezi vakcina protiv svinjskog gripa, i jednostavno, ta afera još uvek nije završena i još uvek je aktuelna, a pri tom se ne zna da li će u stvari da se pronađe i pravi čovek koji je u stvari najviše odgovoran za sve to što se dešavalo u zdravstvu proteklih par godina.
Dakle, sve ove nabrojane stvari imaju još jednu veliku manu što se finansiranja tiče, zato što se to finansiranje svodi na finansiranje iz budžeta republičkog, kao iz budžeta lokalnih samouprava, kao što znamo republički budžet ima problema sa prihodima i rashodima.
Prihodi su znatno smanjeni, rashodi su povećani, tako da tu nekog velikog prostora nema. A lokalne samouprave već su na ivici egzistencije, tako da će se teško naći novac za saniranje elementarnih nepogoda, a to se inače u praksi i vidi. Dakle, sve te posledice, tih elementarnih nepogoda, direktno pogađaju život, zdravlje i standard građana.
Ja bih u svakom slučaju navela još jednu od tih elementarnih nepogoda, koja ovde možda nije navedena ali je od jako bitnog značaja za budućnost ove države.
To je po ne zvaničnim rezultatima popisa Srbije, Srbija godišnje gubi 20 hiljada građana, ono jeste elementarna nepogoda. Jer šta će se u stvari desiti sa budućim penzionerima ukoliko mi ne budemo imali dovoljno radno sposobnog stanovništva da zaradi te buduće penzije.
Šta će biti sa penzionerima, koliko mladi i ti imamo ne budu mogli da se zaposle. Pa to znači da je budućnost Srbije ta, da će budući penzionere da dočekaju generacije bez budućnosti, zato što jednostavno, em što svake godine gubimo veliki broj građana, ujedno ni te mlade koje imamo u Srbiji ne umemo da zaposlimo i ne umemo da napravimo neki privredni preokret.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine premijeru, dame i gospodo narodni poslanici, smisao našeg amandmana je bio, u stvari, ne samo to da javnost stekne uvid o stanju javnog duga, nego da se Vlada u parlamentu jasno izjasni zašto je taj javni dug takav kakav je, dakle, da se svakog meseca prati na koji način se taj javni dug povećava. Ovo je izuzetno potrebno iz razloga što smo svedoci toga da je javni dug sad već prešao neke granice koje su podnošljive za stanje privrede i za ovaj budžet, uzevši u obzir da su budžetski prihodi u znatnoj meri podbacili, a da su rashodi povećani. Pri tom se približavamo čak i onom procentu koji zakon predviđa kao granicu javnog duga.
Dakle, kada uzmemo u obzir ovu činjenicu da javni dug, ma koliko polako, ali ipak raste iz godine u godinu, onda je zaista svrsishodno da javnost, odnosno svi mi imamo uvid u to na koji način se troši novac iz budžeta, da ne bismo dolazili u situaciju da jednog dana proglasimo bankrot zato što nismo znali u kom smeru se kreće povećanje javnog duga. Mi smo svedoci ovih dana, ovih nedelja i meseci, da svaki čas se desi neka mala bura u čaši i to se desi, u stvari, između koalicionih partnera određeni nesporazumi oko toga da li podržati ili ne podržati neki zakon, konkretno i ovaj zakon o rebalansu, a do skoro smo imali problem oko Zakona o javnoj svojini i restituciji.
Interesantno je to da se jedno izvesno vreme vodi borba među koalicionim partnerima vlasti o tome da li će proći konkretni zakon ili neće proći. Normalno to se uvek završi, na kraju, tako što svi proglase pobedu. Bez obzira što je ta borba vođena pod određenom krinkom ili plaštom, brige za interes nacionalnih manjina, za ljudska prava ili za interes građana Vojvodine na kraju dođemo u situaciju da se sve to smiri, a da to nije donelo neke rezultate u smislu poboljšanja ljudskih prava, manjinskih prava. To i dalje ostaje kao otvoreno pitanje u kojoj meri kao država i društvo unapređujemo ta ljudska i manjinska prava, a normalno ni građani Vojvodine ne vide neku veliku korist od toga ukoliko neko ko se zalagao za građane Vojvodine proglasi pobedu. Ukoliko bi zaista i bilo rezultata toj nekoj koalicijskoj zavrzlami, u tom slučaju mi se ne bi večito vraćali na istu temu da li su manjinske zajednice zadovoljne sa određenim zakonima, zakonskim rešenjima, odnosno da li je Vojvodina dobila sve ono što joj Ustav garantuje, odnosno sve ono oko čega su se koalicioni partneri prethodni dogovarali.
Dakle, prosto je neprirodno da se koalicioni partneri koji su na vlasti sukobljavaju, a da pri tom te predloge zakona radi Vlada, pretpostavljamo, u nekom sadejstvu i u koaliciji i uz zajednički rad svih koalicionih partnera. To je normalno pretpostavka jedne funkcionalne i dobre Vlade.
Međutim, normalno je da se sve to dovodi u pitanje kada se uporede rezultati između one kolone korisnika koji su na kraju ovoga predloga zakona o rebalansu budžeta uskraćeni sa određenim prihodima i onih koji u stvari dobijaju više prihoda. Dakle, kada uporedimo te dve kolone onda možemo da shvatimo na koji način funkcioniše ova vlada i ova koalicija i ništa nas više ne može iznenaditi. Možemo da vidimo da se ovde radi u stvari o forsiranju i o davanju šanse većoj potrošnji na uštrb ekonomskog razvitka i privrednog razvoja.
Zato bi trebali da pogledamo zašto je bilo potrebno da se poveća obim sredstava Ministarstvu spoljnih poslova, MUP, VOA, BIA, Ministarstvu za životnu sredinu, rudarstvo i prostorno planiranje, Antidoping agenciji, Ministarstvu za KiM, upravnim okruzima. To su, dakle, primeri onih korisnika budžeta čiji prihodi su povećani, a pri tom su smanjeni prihodi, odnosno doznake Tužilaštvu za ratne zločine, Tužilaštvu za organizovani kriminal, DRI, Fiskalnom savetu, Ministarstvu poljoprivrede, Fondu za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanje osoba sa invaliditetom, Republičkom geodetskom zavodu, kapitalna ulaganja su smanjena za osam milijardi dinara, subvencije poljoprivredu su smanjene. Dakle, šta to nama u stvari kazuje i koju analizu možemo dati za funkcionalni značaj ove vlade. Mislim da Vlada dobija veoma lošu ocenu na koji način planira budžetsku potrošnju, na koji način realizuje tu budžetsku potrošnju, na koji način forsira pojedine budžetske korisnike.
Prema tome, kada mi raspravljamo o rebalansu budžeta nama je u potpunosti jasno da ova vlada očekuje da ovaj rebalans prođe, da ovaj rebalans samo otvori taj status kvo za koji se Vlada zalagala unazad tri i po godine, da ova Vlada u stvari ne namerava da iskorakne iz one pozicije u kojoj se nalazi već više od tri godine.
Sve ono što ukazuje na činjenicu da mi danas raspravljamo o tome da li povećati korisnicima penzije penzije i time napraviti jednu budžetsku rupu od sedam milijardi dinara, a pri tom uskratiti kapitalna ulaganja u iznosu od osam milijardi dinara, samo po sebi to pitanje je problematično. Kada pogledamo ko će u stvari da snosi najveću štetu za ova smanjivanja kapitalnih ulaganja onda možemo videti da će najviše tu da pogodi lokalne samouprave, pa u lokalnim samoupravama neće biti ulaganja za određene komunalne projekte, za infrastrukturu, za popravljanje puteva, za kanalizaciju, za vodovod i slično, a da pri tome neka kapitalna ulaganja, koja su i te kako popularna i koja su prilično bombastična po milioniti put će u stvari samo da pojačaju potrošnju po tim stavkama i za te korisnike, a sve radi marketinga i promociju određenih političkih stranaka koje čine ovu Vladu.
Prema tome, mi ne možemo da podržimo ovaj rebalans budžeta iako smatramo da će ovaj rebalans najverovatnije proći, s obzirom na karakter ove koalicije na vlasti. Smatramo da su sva ta sredstva koja su ovde navedena, koja predstavljaju određenu promenu za ranije budžetsko planiranje, da su već promenjena i potrošena, tako da nema ovde puno toga da se priča. Suština je ta da je Vlada u stvari ostala dosledna u tome da nikakve promene ne sprovodi ukoliko i sprovodi, te promene se sprovode samo radi toga da se u suštini ništa značajnije ne promeni.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovani predstavnici predlagača, dame i gospodo narodni poslanici, ovi ugovori o kreditima, kao i garancije, sami po sebi ne predstavljaju problem. Sasvim je prirodno da ćemo mi podržati svaki kredit koji je usmeren za pospešivanje građevinske industrije, ali podvukla bih jednu činjenicu da je, recimo, građevinska aktivnost u prvom kvartalu ove godine smanjena za skoro 6%.
Nemamo ništa protiv da se grade stanovi za socijalno ugrožena lica. Međutim, podsetila bih vas da se radi o poslu vrednom 32 miliona evra, a bilo bi dobro da se zaista transparentno ophodi izvođač radova, kao i onaj koji je zadužen za kontrolu trošenja tih sredstava, na koji način se ta sredstva troše, da ne bismo došli do situaciju da za jedno veoma kratko vreme ponovo budemo kao država garanti za neki kredit koji će morati da dopuni već prethodni budžet za tu namenu.
Nemamo ništa protiv toga da se osiguraju posledice elementarnih nepogoda. Međutim, podsetila bih vas na način na koji se u Srbiji saniraju elementarne nepogode. Recimo, ove godine juna meseca Moravički okrug je pretrpeo veliko nevreme. To veliko nevreme je prouzrokovalo štetu u vrednosti od najmanje 604 miliona dinara. Šteta je na stambenim, ekonomskim objektima, na poljoprivrednim kulturama, lokalnim i nekategorisanim putevima. To je jedna ogromna šteta za taj okrug, kao i za opštinu Lučane.
Na koji način se Vlada ophodila prema tako visokoj šteti i prema tim građanima koji su štetu pretrpeli i koji žive u tom okrugu? Tako što je sanirala štetu u vrednosti od četiri miliona dinara. To je ona šteta za koju se Vlada opredelila da nadoknadi.
Nemamo ništa protiv ni da se poboljša funkcionisanje i da se unapredi funkcionisanje elektroprivrede, ali zar ne bismo trebali malo da popričamo i o tome na koji način javna preduzeća funkcionišu, koliko je njihovo poslovanje netransparentno? Dovoljan vam je primer sve ono što se dešava u Kolubari.
Ovo su krediti i ovo su garancije koje preko 100 miliona evra povećavaju javni dug Srbije.
Još jednom bi istakla da mi nemamo ništa protiv toga da podržimo sva ona kreditna zaduživanja koja su realna i koja su usmerena za neku privrednu aktivnost i za poboljšanje poslovanja u Srbiji. Mi to pre svega podržavamo iz tog razloga jer smatramo da je ovoj državi i te kako potrebno da dođe do rasta privrednog, a ne do privrednog pada, odnosno do smanjenja privrednih aktivnosti.
Prošle godine je Vlada projektovala privredni rast od 3%. Mi smo i tada govorili da je to previše, da je to suviše optimistično očekivanje i to se pokazalo tačnim. Sada smo se našli tu negde na 2%.
Ni to ne bi bio tako veliki problem da se prihodi ovoga budžeta nisu drastično smanjili. A kada govorimo o ovim kreditima i garancijama, ne možemo a da ih ne posmatramo u relaciji sa rebalansom budžeta o kojem smo razgovarali pre dva dana. Ukoliko stavimo u kontekst ove nove kredite i nove garancije sa tim rebalansom, onda možemo uočiti jednu ozbiljnu negativnu tendenciju. Dakle, 19 milijardi dinara su smanjeni budžetski prihodi, a preko tri milijarde dinara su povećani rashodi.
Šta to znači? To znači da je ova vlada nastavila sa ekonomskom politikom unazad tri godine, koja u stvari forsira budžetski deficit, a pri tom zaista odlaže iz meseca u mesec, iz godine u godinu bilo kakvu reformu koja bi dovela do jačanja privrede, koja bi dovela do poboljšanja poslovne klime u državi, na koji način bismo mi privukli mnogo više investicija i sa kojim investicijama bismo mogli drastično da promenimo tu sliku budžetskih prihoda koji su, mogu da vam kažem, šest puta manji od onoga što se predviđalo.
Dakle, Srbija sa ovim kreditima i garancijom povećava javni dug. Ni taj javni dug ne bi bio tako veliki problem da se ne približava onoj granici, onoj crti, onoj magičnoj brojci od 45. To je u stvari 45% DžDP, koji po zakonu predstavlja mogućnost veličine javnog duga. Ukoliko se pređe ta magična cifra, ta magična linija, u tom slučaju možemo govoriti o velikim problemima, možemo da pričamo o bankrotu.
Dakle, Vlada je ostala na toj liniji da izbegava reformu javnog sektora, da se ne obazire za činjenicu da je za 12 mesta pogoršana njena pozicija na Forbsovoj listi zemalja sa najboljim uslovima za poslovanje, a da smo pri tome, najgore plasirana država što se poslovne klime tiče prema istoj toj Forbsovoj listi u okruženju, odnosno među ostalim zemljama regiona.
Stanje duga ove države sada već iznosi 13 milijardi i 700 i nešto miliona, to je skoro 14 milijardi. Od toga, na direktne obaveze otpada preko 11 milijardi, a na garancije dve milijarde. Veliki je procenat i veliki je iznos unutrašnjeg duga, što je nedopustivo, s obzirom da je za unutrašnji dug najčešće kriva upravo država koja se pokazala kao veoma loš platiša i veoma loš dužnik.
Ukoliko uporedimo te velike rashode, a smanjen priliv prihoda, neizostavno se postavlja pitanje – zašto su u tom rebalansu budžeta, sa jedne strane povećani obimi sredstava za pojedine korisnike, a za druge je smanjen obim? Recimo, povećan je obim sredstava za Ministarstvo spoljnih poslova, MUP, VOA; BIA, Antidoping agenciji, upravnim okruzima. Sa druge strane, smanjeno je DRI, Fiskalnom savetu, Ministarstvu poljoprivrede, šumarstvu i vodoprivrede, Fondu za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, Republičkom geodetskom zavodu, kapitalna ulaganja su drastično smanjena, subvencije za poljoprivrednu, kao i sredstva Republičkom geodetskom zavodu.
Kada se uporede ove dve kolone, tada se postavlja pitanje – u kojoj meri su ovi krediti i ove garancije pozitivne za građane Srbije, jer sa jedne strane, i dalje se forsira onaj troškovni deo budžeta. Daleko više se izdvaja za plate i penzije. Sa druge strane, oduzima se od onog dela koji bi mogao da pospeši privredni rast i koji će sutra da obezbedi i te plate i te penzije. Pravi se jedna nedopustiva greška, što se u stvari seče grana na kojoj se sedi.
Ako vi smanjite za osam milijardi dinara kapitalna ulaganja, a ujedno povisite sedam milijardi dinara za penzije, pri tome, penzije će porasti za 1,4%, što je neznatni procenat za povećanje i poboljšanje egzistencije svih korisnika penzija. Šta ste u stvari uradili? Uradili ste jednu demagošku stvar, povisili ste penzije, a pri tome ste napravili ogromnu štetu time što ste smanjili za kapitalna ulaganja, koja će normalno, ukoliko se zaista taj novac troši za kapitalna ulaganja, obezbediti daleko bolja poslovna klima od one koja je trenutno u Srbiji aktuelna i koliko je pogubna za ekonomski položaj Srbije.
Pored toga što je poljoprivreda prepoznata kao jedna strateška grana proizvodnje, subvencije poljoprivredi su takođe smanjene. Ne znam kako očekujete da se ta grana, industrijska, poljoprivredna ili kako god da je nazovete, i dalje razvija ukoliko joj onemogućavate time što subvencije smanjujete? Pored toga, kada napomenem subvencije, subvencije železnice ostaju netaknute.
Za kraj samo da stavim u jednu korelaciju jedno čudno rešenje iz rebalansa budžeta, a sa ovom garancijom između Republike Srbije, odnosno Sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, koji iznosi pet miliona dolara, pri tome, predviđeno je da se za Agenciju za borbu protiv korupcije kupi poslovna zgrada, možda je i kupljena, u vrednosti od 4,5 miliona evra. Ako za otklanjanje posledica elementarnih nepogoda izdvajamo pet miliona dolara i smatramo da je to dovoljno, a nadasve je to primer na koji način se u stvari saniraju posledice elementarnih nepogoda, pri tome, tako velika sredstva izdvajamo za poslovni prostor jedne agencije kojoj je prevashodno u opisu poslova da se bori protiv korupcije, između ostalog, da se bori protiv nepotrebnog trošenja državnih sredstava, omogući takva vrsta luksuza jednog poslovnog objekta u vrednosti od 4,5 miliona evra.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovim rešenjem iz Predloga zakona vlasnik nepokretnosti ne može da dobije ni svojinu, ni državinu, ukoliko je onaj koji drži tu nekretninu i stekao je na neki način, uvećao njenu vrednost, odnosno povećao veličinu tog objekta.
Na ovaj način se, u stvari, krši načelo člana 8, a to je načelo o prioritetnom vraćanju u naturalnom obliku nepokretnosti, odnosno imovine. Na ovaj način se, u stvari, onemogućava bivši vlasnik da se koristi mogućnostima koje su mu date članom 17. stav 2. zakona, s obzirom da ukoliko ne može da dobije ni svojinu, ni državinu, on ne može da stekne ni pravo aktivne legitimacije da stupi u pregovore sa sadašnjim korisnikom, odnosno sticaocem te nekretnine čije je on bivši vlasnik, niti se može u budućnosti rešiti taj problem oko vraćanja u naturalnom vidu, pa će onda bivši vlasnik biti prinuđen da bude obeštećen u sledećih 15 godina, najmanje, što se apsolutno protivi ovom članu 8. zakona.
Iz tog razloga sam podnela ovaj amandman koji u stvari predviđa razdvajanje svojine i državine tako što se bivšem vlasniku vraća svojina i to na oduzetoj nepokretnosti, što znači da se ta oduzeta nepokretnost već može definisati članom 42. stav 3. tačka 2. ovog zakona, gde se tačno kaže koji su dokazi potrebni da se podnesu za tu oduzetu imovinu.
Dakle, ukoliko se njemu vraća svojina, njemu se vraća ta mogućnost da može da aktivira ovaj stav 2. člana 17, dakle, stiče aktivnu legitimaciju za sporazumevanje, odnosno za ulazak u neku parnicu da bi tražio državinu. Ukoliko on traži državinu od onoga koji tu nekretninu koristi, koji je uvećao vrednost, odnosno objekat, u tom slučaju taj može da se brani i da traži protivtužbom da se utvrdi njegovo pravo suvlasništva, odnosno, po osnovu sopstvenog ulaganja, da traži da sud presudi u tom smislu što je uvećao nekretninu, prema tome, ima određena stvarna prava na tu nekretninu.
Dakle, to je jedino celishodno rešenje za ovaj član 16. Ne postoji drugo celishodno rešenje. Zaista sam puno razmišljala o tome na koji način to može u praksi da se primeni i, verujte mi, jedini je to način koji sam sada navela.
Ukoliko se ovaj moj amandman odbije, u tom slučaju mi ćemo imati problem sa mnogim bivšim vlasnicima koji jednostavno, dakle, ne što ne mogu da dobiju svojinu i državinu, nego ne mogu čak ni da steknu to pravo da se na bilo koji način bore za tu svoju imovinu. Verujte mi, mnogo je bolje ukoliko se nekome vrati imovina u naturalnom obliku, a mislim da je to zaista i proklamovano načelom člana 8.

Hvala vam poštovana predsedavajuća. Poštovani gospodine ministre, Dame i gospodo narodni poslanici, tokom prepodnevne rasprave mnogo puta se čula jedna reč, a to je - katastrofa, neko katastrofalno rešenje. Ne bih na taj način okarakterisala ovaj predlog zakona koji je na dnevnom redu, ali bih na taj način okarakterisala ovaj Zakon o sredstvima o svojini Republike Srbije, jer to je taj zakon čija posledica je u stvari i današnji Predlog zakona o javnoj  svojini i sve ono što je proisteklo iz loše centralizacije Srbije.
Ovim zakonom iz 1995. godine nacionalizovana je sva imovina pokrajine Vojvodine i svih lokalnih samouprava, opština i gradova i na taj način su i pokrajine i lokalne zajednice onemogućene da koriste svoju imovinu, da koriste svoja prava, a pri tom, kada je sve to nacionalizovano, država nije preuzela na sebe i određene obaveze, znači, obaveze je u znatno manjoj meri preuzela na sebe od svih ostalih prava i svojine, kao što su nekretnine i pokretnine.
Prema tome, ovaj zakon kada se uporedi i stavi u kontekst sa Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, onda se može uočiti jedna činjenica, a to je da se nije puno odmaklo od onih rešenja koja su toliko bila loša u ovom zakonu iz 1995. godine. Prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa u celosti su ostala u svojini države, odnosno Republike, a dobra u opštoj upotrebi u nekom malom delu su preneta na AP Vojvodinu, odnosno na lokalne samouprave, a mogu da kažem, veoma nedovoljno.
Iz tog razloga smo mi uložili ovaj amandman na član 10. Taj član je inače ključni, pored člana 9, jer ova dva člana Predloga zakona definišu način brzine i sadržinu te decentralizacije kojoj stremi Srbija, a ta brzina je veoma lagana, spora, a ni sadržinski se nije nešto pokazala volja da se konkretno uradi ta decentralizacija.
Konkretno, ovaj amandman koji su podneli poslanici LDP predviđa da se dobra u opštoj upotrebi i druga dobra od opšteg interesa koja se nalaze na teritoriji AP, odnosno dobra u opštoj upotrebi koja se nalaze na teritoriji lokalne samouprave pređu u javnu svojinu pokrajine, odnosno lokalnih samouprava. To je jedan od načina kako je mogao ovaj predlog zakona da sadržinski u mnogo jačoj i boljoj meri oslika tu potrebu za decentralizacijom ove države.
Zaista ne možemo da učestvujemo u kompromitaciji decentralizacije, sa pričom koja je pokrenuta i koja se non-stop sprovodi i vode se rasprave oko razgrađivanja Srbije, kao nešto što je moguća posledica pokrenute decentralizacije. U svakom slučaju, ne možemo da se složimo ni sa onom drugom grupom mislilaca, odnosno drugim stavom da ovde postoje određene stranke koje mogu i koje su preuzele ekskluzivno pravo za zastupanje interesa Vojvodine.
Mi smatramo da LDP ima dovoljno kapaciteta da u jednoj građanskoj opciji u velikoj meri zaštiti prava Vojvodine, odnosno da se bori za prava te Vojvodine, a upravo i ovaj amandman ukazuje na to.