Hvala, gospođo predsednice. Poštovani gospodine guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, u pretežnom delu zakon je dobar i nemamo suštinske zamerke na njega. Reguliše zaštitu potrošača, korisnika finansijskih usluga, a dobro je da se davaoci finansijskih usluga obavezuju da čine transparentnim, jasnim, odredivim uslove pravnog posla. To je sve u redu i tu možemo da kažemo da zakon podržavamo. Međutim, pitanje je sledeće, i tu treba da se pogleda druga strana medalje – imaju li naši građani standard da se koriste benefitima koje im nudi ovaj zakon?
Hajde da pitamo bivše radnike fabrike tepiha „Proleter“ u Zrenjaninu nameravaju li da koriste kreditne kartice, kupuju nekretnine na kredit, automobile na lizing, fabrike u kojoj se stečaj ni posle deset godina još uvek nije završio i bez skorih izgleda na kraj. U stečaju je stečajni upravnik ostvario svojih 50.000 evra, a radnici još uvek nisu dobili svoja potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada, što iznosi 30% od ukupnog iznosa od 210.000 dinara po jednom radniku, to je 70.000 dinara po radniku; i tako već deset godina, bez ijednog procenta kamate. Magacini su još uvek puni tepiha koje su oni nekada davno napravili, a fabričke hale mašina koje rđaju i propadaju, a koje su isti ti radnici kupili i otplatili.
Možda bi pitanje trebalo uputiti Vladi, jer država ima obavezu da stvori poslovnu klimu, uslove za privredni rast, rast zaposlenosti, rast standarda. Postoji pet neophodnih uslova za taj razvoj, to su: da se maksimalno iskoriste mogućnosti svetskog tržišta; da se akcenat stavi na uvoz proizvodnih i upravljačkih znanja usmerenih na rast produktivnosti a ne potrošnih dobara, sa izvozom prilagođenim svetskoj tražnji. Kao drugo, makroekonomska stabilnost. Da li je mi ovde imamo? Ostvariti visoku dinamiku efikasnih investicija, privatne, javne investicije, strane investicije. Da li mi to ovde imamo i da li se trudimo da povećamo sve ove investicije? Kao četvrto, aktivna industrijska politika bez favorizovanja privrednih subjekata i bez rasipanja sredstava. Da li mi zaista imamo takvu vrstu industrijske politike bez favorizovanja? Dovoljno je da pomenemo skandal sa „Gorenjem“. Kao peto, stabilna, poštena, predana i kredibilna Vlada koja bi stvorila povoljne makroekonomske uslove, odnosno makroekonomsku klimu.
Potrebne su krupne promene u načinu razmišljanja i ponašanja da bismo dobili kredibilnu vlast, koja može da generiše neophodni politički i društveni konsenzus neophodan za uspešni privredni razvoj. Nije dovoljno, na primer, da porez na korporativnu dobit bude 10%, što je pozitivno, kada sudovi ne funkcionišu, pa se ne može naplatiti isporučeno, čime porez narasta na 100%. Nije dovoljno ni imati visok nivo ekonomskih sloboda, jer valuta je precenjena, pa se ne isplati investirati. Kakva je investiciona klima u Srbiji? Nepovoljni poslovni ambijent u Srbiji, a rezultat je smanjen broj novoosnovanih privrednih društava, a trend je izražen od 2009. godine.
Specifičnost srpske privrede je da više od četvrtine privrednih društava u Republici Srbiji čine ona društva u kojima nije zaposlen nijedan radnik, a više od polovine zapošljava od jednog do pet radnika. Društva koja zapošljavaju do deset radnika čine 86,9% svih privrednih društava, a u njima je zaposleno 15,6% od ukupnog broja radnika. Izrazita koncentracija vlasništva kao posledica privatizacije. Imamo 15,6% radnika zaposlenih u privrednim društvima koja čine vlasništvo u privatnoj svojini. Gde rade ostali radnici? Da li sve njih država zapošljava? Da li su svi oni na budžetu? Da li svi oni predstavljaju teret za one koji plaćaju poreze?
Postoji konfuzija oko prodaje navodno najuspešnijih firmi u državi. Pomenuću NIS i „Telekom“.
Kada pogledamo sve ovo zajedno onda se stvarno postavlja pitanje da li je dovoljno samo da pišemo dobre zakone, da usvajamo dobre zakone, koji ispunjavaju sve standarde koji su predviđeni propisima EU? Da li ćemo na taj način u potpunosti da realizujemo onaj krajnji cilj tog zakona, ukoliko, s druge strane, država ne čini ono što je u njenoj nadležnosti i što je inače obaveza Vlade i vladajuće koalicije? Ukoliko se ona druga strana medalje zaista ne pokrene sa one nulte tačke na kojoj se nalazi, u tom slučaju ćemo imati samo još jedan zakon koji se iscrpljuje na deklarativnom nivou i onda se na kraju sve to definiše – zakon drumom, a praksa šumom.

Poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 6. je jedan od rigidnijih i restriktivnijih članova Zakona o advokaturi. Delimično, on jeste popravljen kroz intervenciju narodnih poslanika. Međutim, dobrim delom je ostao i dalje prilično restriktivan.
Mi smo amandmanom pokušali da popravimo rešenja u ovom članu. Između ostalog, zasmetalo nam je i onih tri godine koje je bilo potrebno po ovom zakonskom rešenju da protekne kako bi se ponovio zahtev za upis u Advokatsku komoru. Smatramo da je to predug rok i da bi to zaista trebalo da se skrati, bar na šest meseci, kako smo mi predložili našim amandmanom.
Sledeći naš predlog odnosio se na polaganje advokatskog ispita i smatrali smo da kandidat koji je obavljao sudijsku ili tužilačku funkciju zaista ne bi trebalo da polaže advokatski ispit. Smatram da je to na neki način ipak dovođenje u pitanje stručnosti tih ljudi koji su radili u sudu ili u tužilaštvu, dakle, bili su sudije ili tužioci i mislim da ne bi na taj način trebalo da degradiramo njihova stručna znanja.
Sledeće rešenje koje je nama i te kako zasmetalo u ovom članu zakona je tačka 7, o kojoj je već bilo reči i koja je, u stvari, povezana sa rešenjem iz člana 83. Zakona, a to se odnosi na nespojivost funkcija sa obavljanjem advokature u smislu da advokat ne može biti direktor pravnog lica ili predsednik upravnog odbora pravnog lica za slučaj ukoliko želi da se i dalje bavi advokaturom.
Smatramo da ovo nije dobro rešenje zato što imenovanje za direktora ili predsednika upravnog odbora u pravnom licu je mnogo širok pojam. Samo pravno lice je mnogo široko da bi se na ovaj način tretirala mogućnost bavljenja advokaturom. Šta to znači? To znači da mi advokatima osporavamo mogućnost da se bave humanitarnim radom.
Mi osporavamo advokatima mogućnost da budu društveno korisni i društveno aktivni izvan one delatnosti koja im služi za pribavljanje osnovnih sredstava za život. Dakle, ne može advokat isključivo da bude posmatran kao jedno lice koje je upisano u Advokatsku komoru sa mogućnošću bavljenja tom advokaturom, nego i neko ko možda želi da se bavi humanitarnim radom, neko ko želi da bude društveno koristan. Sa ovakvim zakonskim rešenjem to se u potpunosti onemogućava.
Smatramo da bi Vlada trebalo da reaguje na sva ova rešenja koja su predložena amandmanima narodnih poslanika koje smo i do sada čuli, a i rešenjima koje smo mi izneli našim amandmanom iz poslaničke grupe LDP.
Smatramo da nije u prirodi advokature, prosto, nije prirodno da advokatura bude toliko rigidna kako se ovim članom nameće, da bi trebalo da se omogući neka veća širina i sloboda delovanja i trebalo bi da se ostavi prostora da advokati i kroz svoju advokatsku komoru urede neka pitanja koja su od značaja i kada se radi o upisu u Advokatsku komoru, o rokovima koja se predviđaju za taj upis, kao i u smislu razloga za prestanak bavljenja advokaturom, odnosno kada se radi o uslovima koji su potrebni da bi se neko upisao u Advokatsku komoru.
Iz tog razloga mi podržavamo sve one racionalne predloge koje smo čuli u smislu poboljšanja ovog člana 6. Jer, ponovo napominjem, ovaj član 6. je zaista restriktivan i neće dati neki pozitivni pomak za reformisanje ove advokatske delatnosti.

Gospođo predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, naš amandman glasi ovako: "Jedinstveni imenik advokatskih ortačkih društava vodi Advokatska komora Srbije po postupku i na način utvrđen aktom ove komore".
Ovo je jako jednostavan amandman, a htelo se da se postigne da se izbegne svrstavanje ovih društava u režim Agencije za privredne registre i smatrali smo da je dovoljno vođenje jedinstvenog imenika u Advokatskoj komori Srbije.
Ovaj amandman je podnet iz razloga što smo mi učestvovali prošlog meseca na javnom slušanju Predloga zakona o advokaturi i na tom javnom slušanju bili su prisutni predstavnici Advokatske komore Srbije, Advokatske komore Vojvodine, Beograda i svih ostalih advokatskih komora koje postoje na teritoriji Srbije.
Tada su postignuti u načelu neki dogovori u tom smislu da pored načela koje je sada izneto, da se izbegne svrstavanje ovih društava u režim APR, da se spreči osnivanje novih advokatskih komora bez saglasnosti najvišeg organa Komore čije područje nadležnosti bi bilo zahvaćeno područjem nadležnosti novoosnovane komore.
Zatim da se utvrde stroža merila za oduzimanje javnih ovlašćenja, da se izričito propiše privremenost te mere i da se pod određenim uslovima advokatskim komorama u sastavu Advokatske komore Srbije omogući osnivanje advokatske akademije.
Dakle, to su bila neka rešenja koja su bila prihvatljiva i za Advokatsku komoru Srbije i za Advokatsku komoru Vojvodine, kao i za većinu advokatskih komora čiji predstavnici su sedeli na javnom slušanju ovog predloga zakona o advokaturi.
Podvlačim da i danas razgovaramo o zakonu o advokaturi, ovo su pretpostavke koje su od strane prisutnih advokata isticane kao preko potrebne da bi zakon o advokaturi zaživeo u najbolju korist svih advokata. To su ta načela, to su ti zajednički dogovori koje sam malopre pročitala.
Šta se dešava? Radna grupa koja je sačinila Nacrt zakona o advokaturi sastojala se od osam članova, od toga šestoro ih je bilo advokata, a dvoje iz redova Ministarstva. Dakle, imamo jedan Nacrt zakona, gde je u pretežnom broju zastupljena advokatska profesija.
Imamo neke zajedničke pretpostavke do kojih su došli upravo advokati na jednom zajedničkom sastanku u parlamentu Srbije. Imamo amandmane koji su podneti od strane LDP, koji su u skladu s tim dogovorom, odnosno dogovorima koji su postignuti na tom javnom slušanju.
Od svih tih amandman, koje smo mi podneli, usvojena su samo dva amandmana, na čl. 20. i 54. Podvlačim da su i Advokatska komora Srbije i Advokatska komora Vojvodine otprilike predlagale u tom smislu da se podnose amandmani i jedna i druga komora je definisala potrebu za izmenama zakona otprilike sa 14 do 15 amandmana.
Faktički samo je usvojeno da se izmene član 20. i 54. Dakle, ako je ovaj zakon u interesu advokature, ako su ovaj zakon pisali u pretežnom delu advokati, ako su određene izmene predlagali advokati, zaista ne vidim razlog zašto se na ovaj način reagovalo kako se reagovalo od strane Vlade, kad je od podnetih 25 amandmana usvojeno dva, koja su faktički od strane advokatskih komora sugerisana, a 126 amandmana je odbijeno.
Pogotovo iz tog razloga, jer smo mi danas čuli da je trebalo da advokati odlučuju na koji način će ovaj zakon da reguliše njihovu delatnost, njihovo organizovanje i sve ostalo što spada u rad i delokrug advokature.
Prema tome, iluzorno je da mi danas raspravljamo pojedinačno o svakom amandmanu, da se osvrćemo na sve moguće terminološke izmene, dopune, ispravke ukoliko mi oko ključnih stvari, oko ključnih problema oko kojih su se u načelu saglasili u pretežnom delu advokati, odnosno njihove advokatske komore, jednostavno ne možemo da dobijemo pozitivniji odgovor
Zato postavljam pitanje, da li će ovaj zakon zaista biti zakon advokature ili će to biti samo jedan zakon koji je nametnut i koji faktički predstavlja samo rezultat možda nekog pojedinačnog interesa koji u stvari upravlja sadržinom samog zakona.
Dakle, nije to cilj nijednog zakona koji se pravi, koji se donosi, sprovodi, da zastupa bilo čiji pojedinačni interes i da štiti taj interes, nego je cilj zakona upravo to da u skladu sa realnim životom uokviri određenu problematiku i da sprovođenje tog zakona čini mogućom, a sve u interesu svih onih koji taj zakon na neki način doživljavaju ili koji ga u stvari na kraju krajeva i žive.
Iz tog razloga, dodaću samo još jednu rečenicu, mogu da raspravljam o svim budućim amandmanima koji će stići na dnevni red današnje sednice i mogu da vam iznesem obrazloženje za svaki od tih amandmana, ali u suštini mi ćemo se opet vratiti na ono što je po meni bar i ključno, zašto mi ovaj zakon donosimo ako jedno pišemo, drugo pričamo, a treće na kraju sprovodimo.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je usvojen ovaj amandman ovako kako je podnet, postavljam jedno pitanje – šta se onda dešava sa čl. 6, 21. i 83. ovog zakona, koji se u stvari bave uslovima za upis u Advokatsku komoru, nespojivosti poslova i prestanak prava za bavljenje advokatskom delatnošću?

Razumem da se ovde radi o pripravnicima, ali ovo moje pitanje u stvari je usmereno u tom smeru da ukoliko mi to omogućavamo advokatskim pripravnicima, zašto ne bismo omogućili i advokatima? To je najlogičnije.
Dakle, ako jedan pripravnik može da bude predsednik Upravnog odbora jednog JUKOM-a, zašto predsednik Upravnog odbora JUKOM-a ne može biti advokat? To je isto jedno nedobitno pravno lice. Radi se o Jugoslovenskom komitetu pravnika.
U slučaju da ovako prođe zakon, kako je predložen, nikako ne može biti advokat predsednik te organizacije. Dakle, to je u stvari problem sa ovim zakonom: da ako mi sa jedne strane želimo da ga popravimo i popravimo ga, na drugim mestima ostaju i dalje nelogičnosti koje su se očigledno zacementirale.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, to je jedan od tih amandmana koje sam malopre spominjala. Radi jasnoće ću pročitati tačno kako glasi naš amandman: "Aktom Advokatske komore Srbije, u skladu sa njenim statutom, uz saglasnost većine advokata na referendumu advokatske komore u njenom sastavu čije se područje nadležnosti menja, mogu se osnovati i druge advokatske komore u sastavu Advokatske komore Srbije".
Dakle, to je jedan jako jasan amandman. Mi smo hteli ovim amandmanom da postignemo to da se spreči osnivanje novih advokatskih komora bez saglasnosti većine advokata zainteresovanih za odlučivanje na području koje bi bilo zahvaćeno područjem nadležnosti novoosnovane komore.
Međutim, amandman nije usvojen. Time se dovodi u opasnost samostalnost, nezavisnost i javni značaj advokature. Time mi, u stvari, osporavamo čak i član 2. ovog predloga zakona o advokaturi. Ukoliko se dovede u pitanje i ta samostalnost, nezavisnost i javni značaj advokature, koji su označeni kao naslov iznad člana 2, u tom slučaju postoji opasnost od moguće samovolje, zloupotreba. To sve dovodi do pravne nesigurnosti.
Advokatska komora je mnogo ozbiljnija organizacija od toga što se, u stvari, ovim zakonskim predlogom predviđa. Prema tome, zaista je nedopustivo da se dozvoli čak i mogućnost da neko zloupotrebljava situaciju da može da odluči o tome da li će da se osniva nova advokatska komora na području gde druga postoji.
Smatram da Advokatska komora Vojvodine, koja postoji više od 200 godina, i te kako ima određeni integritet i ugled u društvu i da, za slučaj da dođemo u poziciju da se na teritoriji Vojvodine namerava da se osnuje neka nova advokatska komora, time ćemo mi samo uništiti ugled te advokatske komore i dovesti u pitanje mogućnost njenog delovanja na teritoriji Vojvodine.

Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, samo kratko. Poenta je u tome da smo ovaj amandman predložili nakon razgovora i dogovora sa advokatskim komorama. To je nešto što je očigledno želja i volja advokata koji su se udružili u advokatske komore i Vojvodine i Srbije, a i ovih ostalih komora.
Prema tome, ovo nije amandman samo radi amandmana, nije radi forme, nego ukoliko advokati smatraju da je ovo jedino dobro rešenje i da se na ovaj način popravlja taj član zakona o advokaturi, mislim da nema mesta obrazloženju da to eventualno može da se uradi i na drugi način, statutom Advokatske komore Srbije.
Mislim da ne možemo da imamo dvojak pristup problematici i da neke stvari rešavamo zakonom, a druge ostavimo da se reše u hodu, nekim statutom ili eventualno na neki drugi način.

Poštovana gospođo predsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 65. definiše javna ovlašćenja.
Javna ovlašćenja su od egzistencijalnog značaja po advokate, dakle, svaki advokat vrlo dobro zna šta to znači biti upisan u imenik advokata, šta to znači biti brisan, šta to znači da se odlučuje o zahtevima za privremeni prestanak prava na bavljenje advokaturom, za nastavljanje obavljanja advokature, o privremenoj zabrani bavljenja advokaturom itd. To sam dala samo kao ilustraciju šta to znači javna ovlašćenja.
Zašto je naš amandman toliko bitan na ovaj član 65? Iz tog razloga što smo mi, u stvari, želeli da se utvrde stroža merila za oduzimanje javnih ovlašćenja i da se izričito propiše privremenost te mere. Dakle, to su ta dva principa koja su i te kako bitna jer, kao što sam već rekla, javna ovlašćenja su zaista od izuzetnog značaja po advokate i po njihovu delatnost kojom se oni bave.
Kao što je već rečeno u više navrata, advokati su bili ti koji nisu zadovoljni ovakvim zakonskim rešenjem, kao što je isti predložen ovim predlogom zakona o advokaturi. Advokati su svesni toga koje su posledice ukoliko se ne definišu ta stroža merila za oduzimanje javnih ovlašćenja i ukoliko se ta privremenost ne propiše.
Stoga, smatram da je zaista celishodno da se ovaj amandman nas, poslanika iz LDP, usvoji.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, time što je Vlada prihvatila amandman Odbora za pravosuđe i upravu, faktički i ovaj naš amandman je prihvaćen, jer i mi smo stavili primedbu na reči "izborna skupština". Smatrali smo da ona ne može biti poseban organ Advokatske komore Srbije, faktički je prihvaćena sugestija LDP u pogledu ovog člana 67. stav 1. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, nama je bilo potpuno jasno da ukoliko niste prihvatili naše amandmane na članove 6. i 21, da u tom slučaju sigurno nećete prihvatiti ni ovaj amandman na član 83, s obzirom da su svi ti amandmani u stvari vezani i odnose se na položaj advokata kada se zaposle kao direktori, odnosno kada budu imenovani za predsednike upravnog odbora u nekom pravnom licu. To je potpuno jasno.
Međutim, čitajući ovo obrazloženje zašto naš amandman na član 83. nije prihvaćen primećuje se određena konfuzija koja je bila u Vladi kada je odlučivala o tome šta raditi sa advokatima koji bi mogli biti direktori pravnih lica ili članovi odnosno predsednici upravnih odbora pravnih lica.
Obrazloženje glasi ovako – Vlada ne prihvata amandman imajući u vidu da je odredbom člana 6. Predloga zakona predviđeno kao uslov za upis u imenik advokata da kandidat ne može biti član upravnog odbora pravnog lica, pa je shodno tome isti razlog i za prestanak prava na bavljenje advokaturom.
Međutim, član 6. tačka 7) predviđa da advokat ne može da obavlja tu svoju delatnost ukoliko je direktor ili predsednik upravnog odbora u pravnom licu. Dakle, uopšte se ne spominje članstvo u upravnom odboru pravnog lica, tako da je zaista nejasno zašto je ovaj amandman odbijen, iako bi mogla da se shvati namera Vlade zašto je amandman odbijen, ali i to samo govori o tome da nisu baš bili jasni kriterijumi i razlozi zašto advokat ne može biti direktor u pravnom licu, odnosno predsednik upravnog odbora.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, cilj našeg amandmana je bio da se pod određenim uslovima advokatskim komorama u sastavu Advokatske komore Srbije omogući osnivanje advokatske akademije.
Pre svega, imali smo u vidu jednu vrstu autonomije, kao da je na taj način data ovim ostalim advokatskim komorama, a ujedno i neka mogućnost stručnog usavršavanja. Time što ovaj naš amandman nije usvojen mislim da je ipak u dobroj meri uskraćena ta mogućnost. Dakle, s jedne strane ta autonomija, a s druge strane mogućnost da advokatske komore same kreiraju stručno usavršavanje i sve ono što je potrebno u radu advokata odnosno advokature.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovih pet zakonskih predloga o kojima danas raspravljamo imaće podršku LDP u danu za glasanje, obzirom da smatramo da su ovi zakonski predlozi deo onog reformskog procesa pravosuđa koji je započet, između ostalog, i u ovom  parlamentu.
Mi smo na početku, kada smo raspravljali o onom setu pravosudnih zakona, rekli da smo svesni toga s kojim problemima se suočava srpsko pravosuđe, svesni smo toga kakvi su sve izazovi da se promeni to pravosuđe, svesni smo teškoća s kojima se s suočava ta reforma, a ujedno smo svesni i toga da reformu, pre svega, treba da iznesu oni koji i sprovode zakone, pre svega nadležno ministarstvo, dakle, izvršni organ, kao i sami sudovi i tužilaštva.
Mi iz opozicije, jedne konstruktivne, ozbiljne i odgovorne opozicije, možemo samo da podržimo sve one zakonske predloge koji idu u interesu građana Srbije, a smatramo da su zakoni koji su vezani za reformu pravosuđa i te kako od koristi i u interesu građana Srbije, kao i u interesu upravo tih evroatlantskih integracija, o kojima toliko puno pričamo.
Kada govorimo o ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu, moramo da uočimo jednu konkretnu stvar, a to je da se održalo obećanje da će, pored seta pravosudnih zakona koji su bili striktno vezani za rad sudova i tužilaštva, stići na red i neki zakoni koji u velikoj meri mogu da ubrzaju taj reformski proces.
I zakon o advokaturi, i zakon o izvršenju i obezbeđenju, i zakon o javnom beležništvu i zakon o izvršenju krivičnih sankcija, sve je to deo tog procesa i sve je to proces koji će u velikoj meri da rastereti radu sudova, u velikoj meri da zaštiti pravni poredak i u velikoj meri da omogući građanima Srbije mnogo lakši pristup pravdi i radu sudova.
Prema tome, kada se uzme u obzir sve ovo što sam rekla, onda možemo samo u pozitivističkom smislu da raspravljamo o ovim zakonima, normalno, očekujući da neka rešenja koja smo predlagali putem naših amandmana, koja će u znatnoj meri da poboljšaju već predložena zakonska rešenja, budu prihvaćeni i o kojima ćemo razgovarati i u toku ove parlamentarne diskusije, dok budemo govorili o konkretnim zakonima.
Predlagali smo određene promene rešenja iz Predloga zakona o advokaturi, koja su se, pre svega, ticala određivanja advokature kao obavezne organizacije, dakle, pored toga što je advokatura definisana kao nezavisna i samostalna.
Predlagali smo između ostalog i da se održi prvostepena nadležnost advokatskih komora u sastavu Advokatske komore Srbije u pogledu upisa, brisanja, poništaja i promena sedišta u svim oblicima rada u advokaturi, a time i da se obezbedi devolutivno dejstvo pravnog leka i dvostepenost u odlučivanju i kada su u pitanju ortačka advokatska društva, da bi se izbeglo svrstavanje ovih društava u režim APR-a, a dovoljno je vođenje jedinstvenog imenika u Advokatskoj komori Srbije.
Ujedno te izmene koje smo mi predlagali tiču se i sprečavanja i osnivanja novih advokatskih komora bez saglasnosti najvišeg organa komore, čije područje nadležnosti bi bilo zahvaćeno područjem nadležnosti novoosnovane komore.
Ujedno da se utvrde stroža merila za oduzimanje javnih ovlašćenja i da se izričito propiše privremenost te mere. Nikako ne možemo zanemariti činjenicu da se pod određenim uslovima advokatskim komorama u sastavu Advokatske komore Srbije omogući osnivanje advokatske akademije, stručnog usavršavanja advokata koji nakon završetka pravnog fakulteta i polaganja pravosudnih ispita sada imaju u obavezi i da se i dalje usavršavaju, a advokatska akademija je ta koja će im omogućiti takvu vrstu usavršavanja.
Sama advokatura, kao što sam već rekla, jeste samostalna, nezavisna delatnost, i jeste advokatura i obavezujuća. Bez jedne takve advokature mi nemamo zaista mogućnost da u potpunosti zaštitimo prava građana u sudovima, pred tužilaštvima, pred organima unutrašnjih poslova.
Dakle, advokatura je ta brana građanina prema državi koja je i te kako od značaja i zaista čini sastavni deo pravosudnog sistema i pravnog poretka, i bez dobre i bez jake advokature nikada nećemo dostići taj nivo i taj standard zaštite građana koja se očekuje od nas ukoliko ozbiljno mislimo da pristupimo EU.
Zakon o izvršenju i obezbeđenju takođe je veoma značajan zakon u procesu reforme. Očekivali smo možda neka revolucionarnija rešenja, možda neka rešenja koja će još u znatnijoj meri da skrate taj postupak od momenta podnošenja tužbe, pa do realizacije te sudske odluke, dakle, do okončanja samog sudskog postupka.
Očekivali smo da se možda spoje ta dva postupka, parnični i izvršni, u smislu jednostavnog nastavka parničnog postupka u izvršni, bez otklanjanja te barijere, koja nastaje nakon postizanja pravosnažnosti sudske odluke, dakle, bez odvajanja, striktnog odvajanja parničnog od izvršnog postupka, jer bi možda najcelishodnije rešenje bilo to da sudija, odnosno sudsko veće koje je sudilo u prvom stepenu, jednostavno nastavi taj postupak i u izvršnom postupku, dakle izvršenje bi bilo u nadležnosti prvostepenog parničnog suda i na taj način bi postigli mnogo efikasniji način rada i u izvršenju.
Smatramo da bi to bilo rešenje izuzetno celishodno i u znatnoj meri bi efikasnost celokupnog rada sudova povećalo, jer sudija, koji je doneo odluku koja je postala pravnosnažna, vrlo dobro zna na koji način je tu odluku koncipirao, na koji način je predvideo da ta odluka bude i moguća i u kojoj meri ona može da se realizuje prostim izjašnjavanjem parničnih stranaka o tome, odnosno tužioca, a sada već poverioca, da li se slaže sa izvršenjem te pravnosnažne odluke, mi bismo jednostavno postigli, u stvari, samo jedan kontinuitet i nastavak samog tog sudskog postupka, bez nepotrebnog odugovlačenja i nepotrebne cele te procedure oko posebnog donošenja rešenja o izvršenju, koje bi u stvari bilo sastavni deo te sudske izvršne odluke.
Normalno da podržavamo i osnivanje izvršitelja, odnosno izmeštanje izvršitelja u određenim postupcima iz nadležnosti sudova. Smatramo da je to dobro rešenje i da će to u znatnoj meri da rastereti rad sudova. Smatramo samo da je potrebno, s obzirom da je to neko novo rešenje u našem pravnom sistemu, da se pojačaju kontrolni mehanizmi rada tih izvršitelja, kako ne bismo kompromitovali i to dobro rešenje i tu dobru nameru da se ubrza postupak izvršenja.
Jeste da je potrebno da se ubrza postupak i jeste da je potrebno da se podigne efikasnost, ali nikako ne smemo da zanemarimo i kvalitet kao sastavni deo tog postupka i ne smemo da zanemarimo mogućnost zloupotreba i eventualnih korupcija, jer to moramo na svaki način da onemogućimo, pa čak i u naznakama, čak i pod znakom sumnje.
Što se tiče zakona o beležništvu, to jeste potpuno nova institucija u srpskom zakonodavstvu. Ne računamo onaj zakon iz 1930. godine, koji nije zaživeo na celoj teritoriji Srbije. Međutim, jeste zaživeo na teritoriji Vojvodine i jeste dao dobre rezultate i samo beležništvo, odnosno notarski sistem, daje odlične rezultate u uporednom pravu i u drugim državama
EU, koje imaju taj beležnički sistem i tog javnog beležnika, takođe u znatnoj meri rasterećuje rad sudova i u znatnoj meri ubrzava određene postupke koji su od izuzetnog značaja za građane. Pođite samo od pretpostavke overe bilo kog dokumenta, bilo kog ugovora, sa koliko prepreka i sa koliko traćenja vremena se suočava svaki građanin kada se pojavi na sudu i kada vidi te silne redove koje mora da sačeka da bi došao do najobičnije overe bilo kakvog akta, dokumenta.
Od početka kada smo govorili o tome da je reforma pravosuđa i u smislu smanjenja broja sudskih jedinica i u smislu nove mreže sudova od bitnog značaja i da će vremenom dati dobre rezultate, sada se samo potvrđuje, jer ukoliko u znatnoj meri rasterećujemo sudove, na taj način u stvari samo dajemo prostor sudovima da se zaista bave onim poslom kojim treba da se bave, a to je da dele pravdu, a da svi ostali poslovi koji su i te kako otežavali i odugovlačili rad sudova, sada se rade mimo sudova, preko određenih institucija koje će to samo da ubrzaju i da pojednostave.
Sve su ovo dobra rešenja. Međutim, ta dobra rešenja mogu biti mnogo bolja. Zato ćemo danas raspravljati u načelu, a za koji dan ćemo govoriti i u pojedinostima. Svaki predlog koji dolazi od strane opozicije i koji ima cilj i svrhu da se poboljšaju zakonska rešenja iz ovih predloga mislim da moraju ozbiljno da se razmotre, jer među poslanicima ima popriličan broj advokata, popriličan broj pravnika koji se razumeju u svoj posao i znaju koliko je teško u praksi primenjivati određena zakonska rešenja, ukoliko ona nisu realna, odnosno ukoliko nemaju onaj cilj koji bi svaki zakon trebalo da ima, a to je pre svega da racionalizuje pravni sistem i da racionalizuje pristup pravdi onom najobičnijem građaninu Srbije.
Prema tome, i kada govorimo o zakonu o advokaturi i kada govorimo o beležnicima, kada govorimo o zakonu o izvršenju, svi oni imaju zajednički cilj, a to je pojednostavljivanje celokupne procedure, što se tiče procedure u sudovima, rasterećenje sudova, skraćenje onog postupka od početka podnošenja tužbi, pa do završetka okončanja tog postupka.
Poslednji cilj jeste pravna sigurnost i očuvanje pravnog poretka.
Prema tome, očekivanja su velika. Želje su očigledne. Međutim, bilo bi dobro da sva ta očekivanja i sve te želje ne ostanu samo prazna slova na papiru, nego da se ovi zakoni zaista i sprovode i da daju one očekivane rezultate.
Ukoliko ostanemo samo na deklarativnom nivou, onda ne možemo očekivati ni rezultate u reformi pravosuđa, niti možemo očekivati reforme ovih pojedinačnih zakonskih rešenja odnosno ovih pojedinačnih zakona. I advokatura, i izvršenje i javni beležnik su suviše ozbiljna pitanja, suviše ozbiljne institucije da bi se bilo ko poigravao sa njima i da bi bilo ko pravio oko istih samo najobičniju političku priču i politički marketing.

Hvala. Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je prihvatila amandmane poslanika LDP na članove 32, 62. i 49. Na ovaj način će zakon u dobroj meri da bude poboljšan, s obzirom na to da smo se mi iz Liberalno-demokratske partije vodili određenim principima u građevinarstvu, koji su i te kako potrebni za ovu devastiranu privrednu granu. Ti principi su, pre svega: efikasnost, racionalnost i celishodnost. Ti principi se ogledaju u svim našim amandmanima koji su predloženi da bi se poboljšala zakonska rešenja u Predlogu izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji.
Ovaj naš amandman na član 19. predviđa da se naslov iznad člana 34. i član 34. menjaju. Zakonskim tekstom predviđeno je da se i naslov i član 34. brišu. Naš predlog je da se kao naslov označi „Obavezna dostava priloga planskog dokumenta“, a da član 34. glasi: „Organu nadležnom za poslove državnog premera i katastra dostavlja se prilog regulacionog i nivelacionog rešenja ulica i javnih površina sa elementima za obeležavanje na geodetskoj podlozi.“ Naše obrazloženje je da ukoliko se na ovaj način ne uredi obaveza dostavljanja navedenih dokumenata, u radu katastarskih službi će se i dalje pokazivati ogromni problemi i nemogućnost efikasnog postupanja.
Nažalost, nismo naišli na pozitivnu saradnju od strane predlagača, koji je ovaj amandman odbio sa obrazloženjem da se organu nadležnom za poslove državnog premera i katastra dostavlja prilog regulacionog i nivelacionog rešenja ulica samo za slučaj da katastar vrši obeležavanje na geodetskoj podlozi prema prilogu naznačenom u podnetom amandmanu.
Prema tome, jednostavno se katastar abolira od jedne obaveze koja bi u znatnoj meri poboljšala efikasnost prilikom rešavanja određene problematike iz ovog Zakona o planiranju i izgradnji.

Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, ovim amandmanom smo predložili da se pravilo da se ne može naknadno tražiti dokumentacija proširi i na izdavanje građevinske dozvole, što je veoma važno zbog sprečavanja nesavesnosti u radu administracije. Pored toga, predložili smo da se poslednji stav dopuni rečju „izgradnja“, a to je onaj stav koji se bavi izdavanjem lokacijskih dozvola, zbog toga što poenta problema nije samo u nadogradnji postojećih saobraćajnica, već u izgradnji novih, a efikasnost lokalnih samouprava ogledaće se upravo u fleksibilnosti ove norme u situaciji kada je urbanistički ambijent slabo uređen.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom smo predložili jedan način rešavanja problematike u pogledu jedne vrste preparcelacije, odnosno spajanja više parcela. Mi smo predvideli mogućnost da se uz zahtev iz stava 1. ovog člana dostavljaju uslovi za ispravku granica katastarskih parcela i projekat geodetskog obeležavanja.
Namera nam je bila da se odmah u startu organi koji se bave ovom specifičnom delatnošću, a to je utvrđivanje uslova za ispravku granica katastarskih parcela, kao i za geodetsko obeležavanje određenih parcela, uključe u to i procene da li je uopšte moguća ta ispravka granica parcela i da li je moguć projekat geodetskog obeležavanja.
U slučaju da se ne pribave ovi uslovi ne bi mogao da se podnese taj zahtev vlasnika. Na taj način bi vlasnik u startu bio obavešten da je nepotrebno da se izlaže troškovima, jer se vidi da je nemoguće da se sprovede određena ispravka.
Na ovaj način bismo smanjili opterećenost organa koji se bavi ispravkom granica tih katastarskih parcela, a ujedno bismo rasteretili i kućne budžete vlasnika parcela koji bi se nepotrebno izložili troškovima jer ne bi mogli da ostvare onaj cilj koji su predvideli kada su podneli zahtev za ispravku granice parcele.