Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je jedan od ključnih amandmana, koji potvrđuje naš prvobitni stav da u Zakon o planiranju i izgradnji nikako nije moglo da se unese rešavanje jedne svojinske reforme kao što je sistemski preokret u odnosu prema društvenoj svojini na građevinskom zemljištu.
Ključne reči u ovom amandman su „po službenoj dužnosti“. Naime, predlažemo u stavu 3. ovog člana da se prilikom upisa prava svojine, koji vrši organ nadležan za poslove vođenja evidencije nepokretnosti i pravima na njima, to ne radi po zahtevu tih lica, nego po službenoj dužnosti.
Obrazloženje koje smo dobili od predlagača zašto se ovaj amandman ne usvaja je sledeće: „Amandman se ne prihvata s obzirom da organ nadležan za poslove državnog premera i katastra, pored redovnih aktivnosti na uspostavljanju jedinstvene evidencije katastra nepokretnosti u Republici Srbiji, nema kapacitete da kao redovan posao obavlja po službenoj dužnosti i ovu vrstu upisa.“
Predlagač smatra da bi predloženi amandman trebalo prihvatiti iz razloga navedenih u obrazloženju. Naše obrazloženje koje je pratilo amandman, pored već rečenog, da se ovde radi o jednom specifičnom zakonu, koji se bavi planiranjem i izgradnjom, i da u njemu nema mesta za tu vrstu svojinske transformacije koja je regulisana sa nekoliko članova predmetnog zakona, jeste sledeće: naime, nacionalizacija građevinskog zemljišta urađena je tako što je nadležni organ u javnim knjigama jednostavno lupio svoj pečat sa konstatacijom da je predmetno zemljište postalo svojina države. Građani često nisu ni bili svesni činjenice da su preko noći gubili vlasništvo nad svojom imovinom. Nema razloga da se učinjena nepravda ne ispravi na isti način na koji je i učinjena, konstatacijom državnog službenika po službenoj dužnosti da je prestalo pravo korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu i da prelazi u pravo svojine, bez naknade.
Ovim amandmanom se u stvari pojednostavljuje procedura, izbegava pravna praznina i ubrzava postupak konverzije. Prema tome, ukoliko katastar nepokretnosti ima kapacitete da radi po zahtevima građana, ne vidim zašto ne bi imao kapaciteta da prostim potezom pera, dakle, jednim pečatom, promeni tu suštinu, da li se radi o društvenoj svojini, državnoj svojini ili o privatnoj svojini onoga koji ima izgrađeni objekat na toj parceli.
S jedne strane, katastri bi bili rasterećeni postupanja po silnim zahtevima; dakle, kapaciteti u katastru nepokretnosti bi bili manje opterećeni. S druge strane, građani bi bili oslobođeni plaćanja nepotrebnih taksi, kao i gubljenja vremena prilikom prikupljanja dokumentacije da se podnese zahtev za tu konverziju. Prema tome, benefiti bi bili veliki, postupak bi bio pojednostavljen, a mislim da bi to bilo od velike koristi i za sam katastar nepokretnosti jer bi postupak bio mnogo jednostavniji.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman na član 51, kao i amandman na član 48, bavi se, u stvari, preciziranjem rokova; jasno se definiše vremenski period u kojem može da se zahteva određeno pravo i u kom vremenskom roku je moguće da se to pravo ostvari, odnosno na koji način se državni organ obavezuje da rešava po određenim zahtevima građana.
Jako je bitno da se uvede određeni red u postupanje državnog organa prema građanima kada se radi o tako ozbiljnoj tematici kao što su određeni zahtevi u smislu planskog uređenja nekog segmenta u izgradnji, određene dozvole, početak gradnje, promena određenih prava na građevinskom zemljištu i slično. Zato smo bili mišljenja da i u zakonskom tekstu ti rokovi moraju da se preciziraju i tačno označe.
Da smo imali određenu vrstu razumevanja za takvu vrstu zakonskog rešenja potvrđuje i obrazloženje predlagača. Iako je faktički odbio amandman, ipak se na neki način određuje prema tim rokovima i kaže da je konverzija potpuno prihvatljiva, u smislu određenog vremenskog perioda, i da je ovakav predlog koji je predat od strane Liberalno-demokratske partije, odnosno njenih poslanika, i te kako moguć, kao i da će Vlada raditi na izgradnji određenih podzakonskih akata kojima bi se ti rokovi jasno označili.
Pored ovih rokova koji su prioritetni, u ovom članu 108. osnovnog Zakona o planiranju i izgradnji, jako je bitno da se i u članu 103. jasno definiše šta se u stvari predviđa za građevinsko zemljište, kao uslov da se određeni benefiti ostvare na tom zemljištu, da li je tu potrebno da bude pretežna delatnost kao jedan od uslova, ili namena zemljišta koja je određena planskim dokumentom.
Očigledno je da je tu postignut neki kompromis jer je pretežna delatnost uzeta kao odrednica; jednostavno se previđa činjenica da je namena zemljišta predmet ovog zakona i konkretno tog člana 103. Malo je nejasno zašto se toliko insistira na toj pretežnoj delatnosti, kada je planski dokument kojim je određena namena zemljišta ipak prioritetan; ipak bi trebalo ona da određuje sve te uslove koji su potrebni za postupanje sa tim građevinskim zemljištem.
Dakle, jako je bitno da se u ovom zakonu napokon preciziraju određene volje zakonodavca u pogledu rokova i u pogledu namene građevinskog zemljišta, koje faktički sada menja svoju suštinu. Faktički, menja odnos države prema građevinskom zemljištu, koje gubi onaj kvalitet, odnosno onu mogućnost da država potpuno samostalno raspolaže građevinskim zemljištem, jer građanin, odnosno pravno lice ima samo pravo korišćenja u vezi s istim.

Gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je jako bitan, s obzirom na to da se bavi rokovima.
Mi smo u tekstu amandmana predvideli: „Komisiju za tehnički pregled nadležni organ je dužan formirati u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, a na predlog investitora objekta, sa spiska licenciranih institucija“. Predložena dopuna je veoma važna, s obzirom na to da ova procedura često traje i po godinu dana, zbog toga što se ne donose rešenja o formiranju komisije. Mislimo da bi bilo zaista celishodno da se i ovakvo rešenje unose u tekst zakona i da se na ovaj način komisija obaveže da u jednom primerenom roku reši zahtev građanina koji je zatražio, odnosno pravnog lica koje je zatražilo tehnički pregled.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, opsežnost i kompleksnost izmena ukazuju na to da je možda bilo celishodnije da se donese potpuno novi zakon. Ovako, postojeći zakon u jednom delu postaje prenormiran, a u drugom ima previše pravnih praznina, u trećem se suviše oslanja na buduće uredbe Vlade, u četvrtom zadire u tematiku nekih drugih zakona.
Konkretno, ovaj član 88. ima jedan nedostatak, s obzirom na to da nije oročen rok u kojem bi nadležni organ trebalo da reaguje na nešto što je predviđeno u prethodna tri stava ovoga člana 88. Našim amandmanom smo predvideli da to bude rok od tri dana i da se postojećim stavovima doda još jedan stav, kojim bi se preciziralo na koji način nadležni organ i u kom roku treba da reaguje.
Jako je bitno da se u svakom članu koji predviđa određenu obavezu državnog organa predvidi i termin, odnosno rok u kojem treba da se ta obaveza izvrši, jer samo na taj način možemo da postignemo da država efikasno radi, odnosno da njeni službenici zaista pravovremeno odgovaraju na zahteve građana.
Čini mi se da u članu 52. postoji određeni problem što se tiče primene čl. 103. i 104, jer ukoliko se ne omogući onima koji imaju pravo na konverziju uz naknadu, i odustanu od te konverzije... U tom slučaju im se uskraćuje pravo da ne završe tu konverziju, ako im ne odgovara ta cena. Mislim da bi bilo mnogo celishodnije da se dozvoli odustanak.
Ujedno bih istakla i određene primedbe na neku novu vrstu norme, tzv. urbanu komasaciju, s obzirom na to da urbana komasacija očigledno zadire u jedan drugi zakon, a to je Zakon o eksproprijaciji. Samo pod taj zakon bi moglo da se podvede sve ono što je ovim novim članovima Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju predviđeno.
Prema tome, ukoliko se radi o tako komplikovanom zakonu, koji je od tolikog značaja za državu, ne smemo dozvoliti da se previše često rade izmene i dopune. Mnogo je bolje, ukoliko se primeti da je zakon neprimenljiv, da ima ozbiljnih problema u njegovom sprovođenju, da se pristupi izradi novog zakona, s tim da se iskustvo koje je stečeno primenom postojećeg zakona iskoristi kada se piše i predlaže novi zakon, jer samo u tom slučaju će imati smisla da se donese novi zakon.
Dakle, iskustvo koje je stečeno primenom ovog zakona ukazuje na to da mnogo šta treba da se promeni da bismo imali jedan dobar i efikasan zakon o planiranju i izgradnji. Da ne pričam o tome da je trebalo u međuvremenu da donesemo i zakon o javnoj svojini i sve ostale zakone koji imaju za predmet i sadržinu regulisanje tako ozbiljne materije kao što je svojina.

Poštovana gospođo predsednice, gospodo tužioci, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ima stav u vezi s reformom pravosuđa da se reforma mora podržati i da reforma mora da se završi. Čini mi se da je ta reforma krenula jako sporo, da nije završila čak ni onaj prvi korak, i tu je jako veliki problem. Dvadeset sedmog maja ove godine Evropska komisija šalje svog predstavnika i pretpostavljam da ćemo do 27. maja da se malo uozbiljimo, što se ove reforme tiče.

Čini mi se da su ovi javni tužioci koji su predloženi za članove ovog ozbiljnog tela koje će odlučivati o budućim javnim tužiocima sasvim odgovarajuće ličnosti, sasvim odgovarajuće osobe, dakle, osobe od struke, od integriteta, koje će moći da iznesu sve one zahteve koje im stave i život, i društvo, i država i struka u zadatak. Oni će biti, najverovatnije, osnovni stub budućeg tužilačkog kadra, dakle, osnov za razvoj jednog segmenta, jednog dela pravosuđa.

Mi podržavamo reformu, ali bismo postavili određena konkretna pitanja u vezi s tužilaštvom za ratne zločine, tužilaštvom u vezi s organizovanim kriminalom i korupcijom, pa bismo postavili pitanje da li se razmišlja da struka bude iznad politike, pre svega kada se radi o tužilaštvu za ratne zločine? Jako je bitno da struka bude dominantna, pogotovo što znamo koje su godine prethodile 2011. Znamo šta se sve dešavalo devedesetih godina na teritoriji SFRJ.

Tužilaštvo ima ogromnu ulogu. Tužilaštvo bi trebalo da istraži i da predupredi zločine, da utvrdi istinu i da nastoji da se kazne zločinci. To je toliko veliki zadatak da kada tužilaštvo za ratne zločine krene u neki postupak mora mnogo ozbiljnije da razmisli o tome koji su postupci već pokrenuti, protiv kojih lica i mora da obrati pažnju da, samim tim što mora da se utvrdi istina i da se kazne konkretni zločini i zločinci, ima zadatak da izgradi mostove poverenja među zemljama u regionu, a to znači da se ne nastavi kontinuitet političkih progona, već da struka bude ta odrednica po kojoj će tužilaštvo da radi i po kojoj će pokretati određene postupke.

Nažalost, slučajevi kao što su Jurišić, Purda, sada konkretno Divjak, ranije Ganić, govore o tome da se često ulazilo u neke postupke koji nanose samo štetu i državi i društvu, a i samom tužilaštvu. Složićemo se oko toga da tužilaštvo, ukoliko želi da izgradi svoj ugled i integritet u društvu i državi, mora mnogo ozbiljnije da razmišlja i mnogo ozbiljnije da dela, da ne bi dolazilo u situaciju da se suočava sa oslobađanjem ili odustajanjem od konkretnih postupaka za konkretne ljude, a pri tom se radi o građanima država u regionu sa kojima želimo da izgradimo ozbiljnu saradnju na svim terenima i u svakom pogledu.

Kada razgovaramo o organizovanom kriminalu i korupciji, to su takođe jako ozbiljni problemi za ovo društvo i ovu državu. Prevashodno je reforma pravosuđa usmerena ka tome da se iskorene, bar da se pokuša, i organizovani kriminal i korupcija. Bez reforme pravosuđa mi nemamo ni društveno-moralni preporod, nemamo ni ekonomski razvoj, nemamo ni funkcionisanje države, a nemamo, bogami, ni evropske integracije.

Čini mi se da tužilaštvo još uvek nije pronašlo svoje mesto u funkcionisanju celokupnog pravosuđa, jer još uvek imamo tako puno nerazjašnjenih afera, još uvek imamo otvaranje skandala u žutoj štampi, a imamo tako malo završenih postupaka protiv konkretnih krivičnih dela, protiv konkretnih okrivljenih i optuženih. Nije žuta štampa nadležna da rešava posao tužilaštva, već je tužilaštvo to koje treba da iskoreni, ili bar da pokuša da iskoreni, ova najteža krivična dela.

Kada kažem najteža krivična dela pre svega mislim na organizovani kriminal, bez kojeg bi, složićete se, ova država zaista procvetala. Apsurd je to da organizovani kriminal bez saradnje određenih delova državne strukture ne postoji. Korupcija nije opasna tamo gde se kupi sto grama kafe pa se odnose nekom državnom činovniku. Korupcija je kada se to radi na mnogo višem nivou, kada se to radi za mnogo veće vrednosti, za mnogo veći novac i za mnogo više privilegija. Zajedno korupcija i organizovani kriminal uništavaju i društvo i državu.

Prema tome, ovim tužiocima koji će postati članovi Državnog veća tužilaca predstoji ozbiljan posao. Imaju jako velike izazove koje će morati da reše, a na nama je da im pružimo podršku u svakom pogledu, bez obzira na to da li smo na vlasti ili u opoziciji. Mora da postoji društveni konsenzus oko toga da li želimo ili ne želimo da se rešimo tog organizovanog kriminala i korupcije, kao i da li želimo da rešimo pitanje ratnih zločina, jer odgovornost mora da bude konkretizovana, odgovornost mora da se vezuje za konkretna imena. Odgovornost ne može da se vezuje za etničke grupe, ne može da se vezuje za određene narode, nego se mora znati ko je izvršio zločin, kad ga je izvršio i u čemu se sastoji taj njegov zločin.

Upravo zbog ozbiljnosti tog posla koji predstoji ovim tužiocima, kao i svim ostalim tužiocima koji će biti birani, mi ne možemo da zatvorimo oči pred konkretnim problemima sa kojima se tužioci suočavaju, ne možemo da prenebregnemo kojim su sve pritiscima ti tužioci izloženi, a pritisci, složićete se, postoje i u političkoj sferi i pritisci dolaze iz ekonomske sfere. Dakle, pritisci su raznovrsni i, zaista, ti ljudi koji će morati da nose ovaj zadatak reformisanog pravosuđa, reformisanog tužilaštva moraju biti toliko jaki i čvrsti da odgovore ovim zadacima.

Pozdravljam činjenicu da su ljudi koji su predloženi za Državno veće tužilaca pretežno mladi ljudi, ljudi koji su studirali krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Pozdravljam činjenicu da se očigledno dešava jedna generacijska promena među tužiocima, jer i generacijska promena je bitna kako bismo prekinuli onaj kontinuitet koji nas vezuje za neku ružnu i lošu prošlost. Svi oni koji sada dolaze suočavaju se sa današnjim problemima, a problemi koji su postojali u prošlosti ipak treba da se jednostavno mimoiđu i prevaziđu; današnjost je ona koja mora da odredi rad današnjih tužilaca, današnjih delova pravosuđa.

Čini mi se da malo neozbiljno prilazimo čak i konstituisanju, odnosno biranju ovih članova Državnog veća tužilaca, kao i članova Visokog saveta sudstva. Neozbiljno je iz tog razloga što, koliko vidim, u ovoj sali ima jako malo poslanika. Kao drugo, raspravljamo o dvema razdvojenim tačkama dnevnog reda, a bilo je mnogo celishodnije da se spoje ove dve tačke, kako bismo dobili mnogo kvalitetniju i ozbiljniju raspravu i o tužiocima i o sudijama. Međutim, ko zna po koji put parlament mora da se prilagođava nekom drugom ko predlaže tačke dnevnog reda, nekome ko dostavlja materijal parlamentu, pa se onda dešava situacija da ćemo o reformi pravosuđa, koja se tiče i tužilaca i sudija, raspravljati i u prepodnevnom i u popodnevnom delu, odvojeno, za tužioce posebno, za sudije posebno. Mislim da je bilo mnogo racionalnije da se objedini rasprava o jednom i o drugom.

U svakom slučaju, mi iz Liberalno-demokratske partije podržavamo izbor članova Državnog veća tužilaca, podržavamo borbu tužilaca za pravnu državu, koja se iskazuje pre svega kroz ozbiljan rad u tužilaštvu za ratne zločine, u tužilaštvima koja se bave organizovanim kriminalom i korupcijom, pre svega. Ukoliko se taj rad do kraja sprovede, mislim da ćemo imati mnogo zdravije i mnogo pristojnije, civilizovanije i ozbiljnije društvo i državu.

Ukoliko ovo poglavlje broj 27 SSP-a stigne na dnevni red, nakon što se prihvati kandidatura Srbije EU će imati prilike da kaže šta sve očekuje od te reforme pravosuđa.

Sve ono što smo do sada govorili samo potvrđuje da je reforma pravosuđa, kao najznačajnija reforma u državi, toliko potrebna. Nemamo više vremena da je odlažemo i odugovlačimo, nego što pre treba da se pristupi pravljenju i onog drugog koraka, jer ni ovaj prvi korak još uvek nije napravljen do kraja. Tu se negde zaustavio na početku, a prošlo je već dve godine otkako smo doneli onaj set pravosudnih zakona koji su bili baza i preduslov za bilo kakvu reformu pravosuđa.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo predsednice Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da tumačim volju, očekivanja i želje najvećeg broja građana Srbije kada kažem da od reformisanog pravosuđa očekujemo efikasnu borbu protiv korupcije, protiv organizovanog kriminala i procesuiranje svih ratnih zločinaca. Jer, nije nam svejedno da li će ostati nekažnjeni podstrekači za atentat na premijera Đinđića,  nije nam svejedno da li će ostati nejasno koja je politička pozadina ubistva premijera Đinđića; nije nam svejedno da li će žuta štampa da se bavi korupcijom i organizovanim kriminalom ili će to da rade tužioci i sudije; nije nam svejedno kada Tužilaštvo za ratne zločine podnosi određene krivične prijave, odnosno pokreće određene krivične postupke protiv lica koja su navodno počinila krivična dela ratnih zločina, a posle izvesnog vremena se dešava da se postupci obustavljaju, da se ta lica oslobađaju, da odlaze iz pritvora i više se ne vode postupci. Nije nam svejedno da Tužilaštvo za ratne zločine na ovaj način još više produbljuje i komplikuje te osetljive odnose i probleme koji postoje između Srbije i drugih država u regionu, u pogledu ratnih zločina.

Dakle, naš je interes da tužioci tuže, da sudije sude, a sve u interesu građana. Za Brisel, kao i za nas, izbor sudija je tek početak reforme srpskog pravosuđa. Kada Srbija i zvanično postane kandidat za EU pregovaračko poglavlje koje se odnosi na pravosuđe biće prvo na redu. To je ono poglavlje 23, koje je u stvari najkompleksnije.

Reforma pravosuđa se ne završava izborom sudija. To je, dakle, samo prvi korak. Nažalost, ni taj prvi korak nismo završili, jer još uvek postoji najmanje 800 ustavnih žalbi onih sudija koje nisu prošle opšti izbor. To bi moralo da se reši do septembra meseca. Nažalost, ni Ustavni sud se nije baš najbolje snašao u pogledu rešavanja ovih ustavnih žalbi i nije dorastao zadatku, jer je ostao dosledan dinamici donošenja odluka - sto u mesec dana, što je, dozvolićete, premalo kada se pred nama nalazi tako ozbiljno pitanje, da li ćemo završiti napokon opšti izbor sudija.

Prema tome, kada se sudije svakodnevno stavljaju pred određenu kontrolu, kada sudije moraju da odgovore na određene zadatke, kada se ocenjuju, kada se prave raznorazne statistike o kvantitetu njihovog rada, o kvalitetu rada, kada se prave rang-liste sudija i sudova, mislim da se može postaviti pitanje i rada Ustavnog suda, koji recimo još uvek nije odlučivao o tome da li će zabraniti rad izvesnim navijačkim grupama.

U Srbiji, kada govorimo o pravosuđu, očekujemo da to pravosuđe zaista bude odgovorno i da odgovori svim onim zahtevima i očekivanjima koja se stavljaju ispred njega.

Kada govorimo o izboru ovih sudija za Visoki savet sudstva, ovih šest sudija, izrazila bih zadovoljstvo kao Vojvođanka i kao Zrenjaninka zbog toga što je troje sudija iz Vojvodine, a jedan sudija je iz Zrenjanina. Od šest mogućih predloga, troje ljudi: jedan sudija je iz Subotice, jedan iz Novog Sada i jedan iz Zrenjanina.

Kada pogledamo broj glasova koje su dobile ove sudije zaista je impozantan broj kolega sudija koji su glasali za ove ljude, što znači da oni uživaju određeni ugled u redovima svojih kolega. Pored toga što su stručni i pored toga što su ugledni u svojim sredinama, očigledno su ugledni i u ostalim sredinama, među svim sudijama na teritoriji Srbije. Tako bih izdvojila sudiju Aleksandra Stoiljkovskog. To je sudija Privrednog suda u Zrenjaninu. Za njega je glasalo sto sudija, a drugoplasirani je dobio 40 glasova. Mislim da je jako velika satisfakcija za jednog mladog sudiju ukoliko dobije takvu vrstu podrške od svojih kolega i koleginica.

Pomenula bih i sudiju Sonju Vidanović iz Osnovnog suda u Subotici, za koju je glasalo sto sedamdeset dvoje sudija, što je takođe impozantan rezultat. Ona je druga na rang-listi. Prvi je sudija Blagoje Jakšić, koji je takođe na listi za sastav Visokog saveta sudstva.

Pomenula bih i sudiju Branku Bančević. Ona je dobila 233 glasa podrške svojih kolega i koleginica, a drugoplasirani 57 glasova.

Mislim da su ovi rezultati pokazatelji, o kojima smo govorili kada smo diskutovali o setu pravosudnih zakona, da u Vojvodini radi jako puno dobrih sudija i da je Vojvodina uvek davala jako dobre sudijske kadrove i da je bilo nezamislivo i nepotrebno da se toliko sudova u Vojvodini ukine, jer kadrova je bilo dovoljno, a i mogli su da se pokažu i u tim manjim mestima u kojima danas više nemamo sudova.

Ove sudije imaju jako ozbiljan zadatak, pre svega da završe postupak opšteg izbora sudija. Na njih će se prevaliti odlučivanje o 800 ustavnih žalbi koje Ustavni sud nije rešio i to će morati da urade do jeseni.

Ove sudije će posebno morati da se potrude i da iniciraju i da zahtevaju reformu zakonodavstva u procesnoj sferi. Moraće posebno da se potrude oko toga da zahtevaju i da rade na tome da svi sudovi u Srbiji zaista postignu zavidan nivo kompjuterizacije, jer bez toga nemamo efikasan rad sudova. Pored toga, ove sudije će ubuduće morati da u velikoj meri kreiraju politiku u pogledu izbora njihovih budućih kolega sudija i da od svih mogućih predloga uvek biraju one koji su najbolji i koji će moći da nose sve one izazove koji stoje pred njima, vezano za buduću reformu pravosuđa.

Prema tome, samo bih dodala još jednu stvar – da su naša očekivanja jako velika, da se ovde radi o društvu u tranziciji, da nije dovoljno da se zaustavimo samo na prostom izboru sudija, da je to samo jedan mali segment celokupne reforme koja nam predstoji, da je proces reforme pravosuđa dugotrajan, da nije bilo kratko vreme tokom kojeg je pravosuđe devastirano. Zbog toga se od svakog od budućih nosilaca pravosudnih funkcija, kao i od ovih članova budućeg Visokog saveta sudstva očekuje da urade što je u njihovoj mogućnosti, prema svom najboljem znanju, kako bi maksimalno doprineli uspehu ove reforme pravosuđa.

Poglavlje 23 SSP-a je jako kompleksno. Simptomatično je to da je u pregovaračkom procesu to poglavlje stavljeno na prvo mesto. Prema tome, jasno je šta EU očekuje od reforme pravosuđa i da ne želi da ponovi one greške koje su učinjene u slučaju Rumunije i Bugarske. Podsećam vas da je to poglavlje 23 ostavljeno za poslednju tačku pregovaranja. Nažalost, rezultati su takvi jer nije dovoljno pažnje poklonjeno toj problematici, da se pravosuđe reformiše, pa je i dan-danas u Rumuniji i Bugarskoj i te kako veliki problem korupcija i organizovani kriminal.

Možda je to iskustvo EU sa ovim državama dobro po Srbiju, jer ukoliko na vreme rešimo i to pitanje, to su pitanja nad pitanjima, možemo da očekujemo prevashodno reformisanje ovoga društva, a, sa druge strane, i bržu evropsku integraciju.

Ovim sudijama koje su predložene za Visoki savet sudstva želimo puno uspeha u radu. Očekujemo od njih da pokažu zavidne rezultate, rezultate koji će biti otprilike takvi, ako ne i veći od onih koje su do sada pokazali.

Veliko mi je zadovoljstvo što sam u parlamentu u kojem danas odlučujemo o tako važnom pitanju kao što je izbor članova Visokog saveta sudstva iz redova sudija jer je ipak to ona osnova koja će kreirati stanje budućeg pravosuđa Srbije.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, Liberalno-demokratska partija je očekivala mnogo sažetiji, racionalniji i kvalitetniji zakon od ovog predloga zakona koji je stigao na dnevni red Skupštine.
Pošla bih od člana 1. zakona, koji definiše sadržinu zakona. Između ostalog, u ovom članu 1. navodi se da se reguliše i sve u vezi sa evidentiranjem i privatizacijom u oblasti sporta. Zatim, ovaj zakon, između ostalog, definiše i osnovna načela na kojima se zasniva. To su, recimo, načelo slobodnog bavljenja sportom, načelo zaštite zdravlja sportista, načelo stručnosti, načelo namenskog korišćenja sportskih objekata, načelo transparentnog i namenskog korišćenja sredstava iz javnih prihoda i načelo potpunog regulisanja oblasti sporta.
Šta je zajedničko u ovom članu 1. koji, između ostalog, reguliše i privatizaciju u oblasti sporta, kao i ovih načela? Zajednički imenitelj je da ovaj zakon reguliše materije koje su inače predmet i sadržina i nekih drugih zakona. Prema tome, ako ovaj zakon reguliše privatizaciju u oblasti sporta, ukoliko reguliše zdravlje sportista, ne vidim prepreku zašto ovaj zakon ne bi regulisao i neke fiskalne olakšice. Vi ste, gospođo ministarka, napomenuli da zakon ne može da zadire u domen poreskog zakona koji se tiče nekih poreskih oslobađanja, odnosno poreskih olakšica. Sama ova načela koja sam nabrojala i član 1. govore upravo suprotno od toga.
Mi iz Liberalno-demokratske partije pre svega zameramo ovom zakonu glomaznost, s obzirom na broj članova, odnosno na dužinu ovog zakona. Ovaj zakon se previše bavi normiranjem, previše je opširan i time opterećuje samu sadržinu, koja bi trebalo da bude mnogo jasnija, mnogo koncentrisanija na glavnu problematiku koja se tiče sporta. Recimo, navela bih jedan primer: definicija sportista. Ova definicija u sportiste ubraja i one koji se rekreativno bave sportom. Mislim da je to prilično čudno za jedan zakon koji pretenduje na to da bude stručan i da se bavi isključivo sportistima, da se bavi, između ostalog, i rekreativcima.
Ovaj zakon uvodi neku vrstu prinudnog rada u regulativu, jer šta je to, ako nije prinudni rad, ukoliko vi primoravate nekoga da igra za državnu reprezentaciju, a taj, recimo, nema volju i želju da to uradi? On najverovatnije neće imati ni posebnu motivaciju da se maksimalno založi tokom neke utakmice u kojoj mora prinudno da učestvuje kao reprezentativac.
Mislim da je malo previše državnog intervencionizma. Iz ovih odredaba, kojih je stvarno more i ima ih previše, upravo možemo da utvrdimo da i te kako postoji intervencionizam. Dakle, država pretenduje da normira i nešto što je možda izvan delokruga njene nadležnosti.
Ima problema u ovom zakonu i što se vidi da se možda na mala vrata uvodi neka vrsta nove nacionalizacije, jer predlogom se stvara osnov za nacionalizaciju imovine sportskih organizacija pod firmom evidentiranja imovine i kapitala sportskih organizacija zarad kasnije privatizacije. Po ovom zakonu bi, eventualno, ponovo došlo do prodaje onih nepokretnosti koje bi trebalo da budu vraćene starim vlasnicima.
Zatim, ideja da se prilikom postupka privatizacije 20% kapitala prenosi članovima kluba bez naknade stvarno se dovodi u pitanje, jer se ne može sa sigurnošću utvrditi ko su članovi većine klubova u Srbiji i koji su to navijači prepoznati od strane kluba, potpuno je neodređeno i sporno.
Dakle, to su glavne zamerke koje mi imamo u vezi s ovim zakonom.
Posebno bih istakla navođenje konvencija koje su uzete u obzir kada se sačinjavao ovaj predlog zakona. To su: Konvencija o sprečavanju nasilja na sportskim terenima, Evropska konvencija o sprečavanju dopinga u sportu Saveta Evrope, Principi politike sporta za sve, Kodeks sportske etike itd. Dakle, ovi propisi koji su navedeni u samom predlogu zakona ukazuju na to da je svet zaista ozbiljno shvatio sport kao delatnost, kao jednu vrstu zajedničkog rada svih građana sveta, zajedničke zabave, koja i te kako ima uticaja na sve ljude koji vole sport i bave se sportom.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Izvinjavam se, samo da završim rečenicu. Šta je naša država uradila u vezi sa sprečavanjem nasilja u sportu, na sportskim priredbama i slično?
(Predsedavajuća: Sedam minuta.)
Dakle, pozivanje na sve ove konvencije obavezuje našu državu da učini sve, između ostalog i ovim zakonom, da se svaka vrsta nasilja spreči.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ponovo se suočavamo sa jednim zakonom o planiranju i izgradnji, nakon nepune dve godine od kada je taj zakon stupio na snagu.
Očigledno je da je vlast i dalje nespremna da donese neke jako bitne zakone, koji su morali biti doneti pre nego što je uopšte Zakon o planiranju i izgradnji stigao na dnevni red Skupštine, a to su zakon o javnoj svojini, zakon o restituciji i denacionalizaciji, zakon o vraćanju imovine opštinama i gradovima i AP Vojvodini. To su neki zakoni koji su bili preduslov da bi uopšte jedan ovakav sistemski zakon dao dobre rezultate i ostvario ambicije koje je predlagač imao kada je zakon pustio u proceduru.
Pored toga što ovom zakonu nedostaju temelji, očigledno je da posle nepune dve godine ceo taj zakon ne daje one rezultate koji su proklamovani i koji su od njega očekivani, čak ima određene mane koje su sistemske prirode, ugrađene prilikom pisanja samog zakona.
Naime, ovaj zakon je imao ambicije da spoji nekoliko oblasti, koje su suviše komplikovane i suviše obimne da bi mogle biti sadržina jednog jedinog zakona, kao što je Zakon o planiranju i izgradnji. Ovaj zakon je trebalo da reguliše pitanje planskih dokumenata, građevinskih i ostalih dozvola, svojinsku transformaciju, legalizaciju. Dozvolićete, ovo su toliko različite oblasti, u jednoj Srbiji koja još uvek prolazi kroz komplikovan period tranzicije, i prosto je nemoguće da se zakon u praksi primenjuje i da olakša građanima da regulišu neka svoja, veoma bitna pitanja koja su predmet ovoga zakona.
Zbog toga se nalazimo u situaciji da ponovo postavljamo pitanja, kao što smo postavili pitanja i jula 2009. godine, kada smo raspravljali o Predlogu zakona o planiranju i izgradnji. Da li ove izmene i dopune zakona pojednostavljuju administrativnu proceduru? Da li je postupak transparentniji, kako je to predloženo u ovim izmenama i dopunama? Da li se pojačava odgovornost učesnika u tom postupku koji omogućava Zakon o planiranju i izgradnji? Da li je pojačana pravna sigurnost? Da li su otklonjena uska grla u primeni ovog zakona?
Dozvolićete da vam navedem koja su to uska grla, a čini mi se da je i ministar govorio o tome. To su, recimo, geodetski zavod, katastar nepokretnosti, sekretarijati za urbanizam, procenitelji. Dakle, svi oni koji bi i te kako morali da barataju zakonom i da znaju koji je pravi cilj i svrha tog zakona i šta se očekuje od njegove primene.
Dobili smo sve osim pojednostavljivanja, transparentnosti, odgovornosti i pravne sigurnosti. Vlada je onda pribegla donošenju nekih uredaba koje su još više zakomplikovale situaciju. Zbog toga je i ovaj Zakon o planiranju i izgradnji i te kako uticao na težak položaj građevinske industrije.
Ne bih se složila sa definicijom ministra da je svetska ekonomska kriza jedini uzročnik opšteg propadanja građevinske industrije, jedne grane koja je i te kako važna za ovu našu ekonomiju, koja upošljava preko 120.000 radnika, koja na svakih 100 zarađenih dinara plaća porez 63 dinara, u državi u kojoj je zvanično preko 900.000 ljudi nezaposleno.
Građevinska industrija je zaista pogođena ovim zakonom, upravo iz razloga što su sva ta uska grla koja su nabrojana zaustavila određene procedure da bi građevinska industrija funkcionisala i poslovala u sistemu. Ako je građevinska industrija morala da radi i proizvodi u skladu sa zakonima, ona jednostavno te procedure nije mogla da mimoiđe. Ukoliko su se te procedure poštovale, građevinska industrija je morala da doživi neku vrstu kolapsa zato što se zakon primenjivao, odnosno, jednostavno se nije primenjivao jer se nije znalo kako da se primeni.
Nažalost, u ovim izmenama i dopunama i dalje imamo određene slabosti. Ne kažem da je ovaj predlog zakona u celosti pogrešan, da nema i neka dobra rešenja, međutim, one osnovne slabosti, one sistemske slabosti koje su bile ugrađena u Zakon o planiranju i izgradnji su očigledno ostale ili su neznatno našminkane i neznatno promenjene.
Čitajući zakonski predlog, recimo, može se uočiti da je i dalje veoma komplikovana procedura i da se daju komplikovana rešenja za neka obična pitanja i za neke obične stvari koje u praksi onaj birokrata ili službenik mora da radi u tom procesu saradnje sa građaninom koji je pristupio da bi zatražio neku dozvolu kako bi legalizovao nešto, uradio konverziju ili slično. Kao primer navela bih komplikovanost procedure, član 70. Zakona o planiranju i izgradnji, koji ambicioznim predlogom u ovom novom zakonskom rešenju pokušava da se promeni na cele tri stranice teksta. Interesuje me na koji način će onaj službenik uspeti da definiše pravu nameru zakonodavca i pravi smisao tog zakona kada se bude taj zakon primenjivao, ukoliko se ovaj član u ovoj originalnoj izvedbi usvoji prilikom glasanja?
Navela bih kao jednu ozbiljnu grešku, sistemsku grešku ovog zakona i pisanje zakona u smislu nekog leks specijalisa. Kao dobar primer bih navela ova nova rešenja iz člana 103. zakona, koja očigledno ukazuju na to da neki pojedinačni problem koji evidentno postoji u Beogradu predstavlja osnov da se ceo Zakon zbog rešavanja tog problema prilagođava. Mislim da nije dobro kada se pojedinačna rešenja ugrađuju u zakon. Zakon ima daleko ozbiljniju svrhu i cilj. Zakon će se primenjivati na mnogo širem prostoru nego što je Beograd. Zakon treba da ima određenu generalnu važnost, a ne da se bazira na nekim specijalnim problemima.
Konkretno, radi se o poslednjem stavu ovog člana koji definiše da zemljište koje je posebnim propisom određeno kao lučko područje neće moći, sve dok ima status lučkog područja, da bude predmet konverzije.
Ne bih da zalazim u to da li se želelo da se ovakvim rešenjem pribave određeni populistički poeni, da se jednim demagoškim rešenjem u stvari iskomplikuje cela ta procedura oko konverzije, ili su namere bile neke druge. Međutim, mi smo i 2009. godine isticali da je jako veliki problem sa zakonom to što neka stečena prava i te kako dovodi u pitanje; radi se o nekim svojinskim pravima, kao što je privatna svojina stečena tokom privatizacije, tokom stečaja ili izvršnog postupka.
Postavlja se pitanje zašto se toliko insistira na toj vrsti konverzije, koja je kao rešenje data i prvobitno i zašto se pribegava nekoj vrsti zamagljivanja i šminkanja cele te problematike sa ovim novim zakonskim rešenjem, kada se već iz tog predloga zakona veoma dobro vidi da se prilikom konverzije uz naknadu država neće nešto okoristiti ukoliko bude dala određene mogućnosti da se troškovi, koji su bili evidentni u toku privatizacije, izvršenja ili stečaja, i dalje uzimaju u obzir i revalorizuju, pa se tako procenjuje vrednost tog građevinskog zemljišta koje bi trebalo da se konvertuje iz društvene u privatnu svojinu?
Dakle, to su ti problemi koji su i te kako ostali sadržina ovog zakona. Mislim da bi pitanje transformacije svojine trebalo da razgraničimo od ovih ostalih pitanja i oblasti koje zakon reguliše nekim novim zakonskim rešenjima, koja će pre svega sadržinski da obrađuju i taj segment tranzicije u Srbiji da bi se napokon dobila tako željena pravna sigurnost kao preduslov za budući ekonomski razvoj i buduće investicije koje su toliko potrebne.
Zakonodavac, kada god pribegava donošenju novog zakona ili izmeni postojećeg zakona, mora da ima jasne ciljeve, mora da ima jasnu definiciju problema koji se želi regulisati zakonom i mora da ima određenu viziju kako misli da te probleme tim novim zakonskim rešenjem rešava. Pre svega, on mora da ima u vidu i na koji način će taj zakon da se primenjuje u praksi.
Nažalost, 2009. godine se nije vodilo računa o svim tim preduslovima da bi se doneo jedan dobar zakon, a očigledno je da se ni u ovim izmenama i dopunama nije vodilo dovoljno računa o tome, pa se ne bih iznenadila ukoliko u skorije vreme ponovo budemo imali neki predlog zakona o izmenama i dopunama ovih utvrđenih izmena i dopuna.
Prema tome, Liberalno-demokratska partija, bez obzira na to koliko je uvek spremna da podrži sva zakonska rešenja koja imaju određenu težinu, u smislu evropskih integracija, ne može da da podršku izmenama i dopunama jednog lošeg zakona, ne može da da podršku ukoliko te izmene i dopune nisu suštinske prirode i zaista kvalitativno ne menjaju sadržinu postojećih zakona. Za saradnju jesmo spremni, međutim, ta saradnja mora biti uslovljena dobrom voljom ili suštinskom promenom zakonodavca, koja se može prepoznati u sadržini teksta predloga zakona koji su na dnevnom redu Skupštine.
Prema tome, i ovaj zakon je jedan od zakona koji će u ovoj skupštini najverovatnije biti usvojeni, ali će i dalje da predstavlja jednu veliku smetnju za privredni razvoj, a pre svega za razvoj građevinske industrije u Srbiji. Mislim da je to nedopustivo i mislim da mi nemamo vremena da se igramo sa zakonskim predlozima i da nataložene probleme samo pokušavamo da zataškamo i sklonimo sa dnevnog reda, makar i privremeno.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici...

Nema sumnje sa naše strane da ćemo mi podržati svaki napor koji je usmeren ka jačanju integriteta regulatornih tela. Mi nemamo dilemu oko toga, mi iz LDP, da podržimo ove izmene u Poslovniku i to je sasvim u redu.
Čini mi se da smo svi svesni toga kakav značaj imaju državna regulatorna tela, da je njihova osnovna funkcija kontrola vlasti. A, kako se vlast kontrolisala u poslednje vreme, i do sada, mislim da smo svi svedoci kako se ta kontrola odvijala. Prema tome, očigledno da nedostaje jedan od segmenata za jačanje integriteta tih državnih regulatornih tela, a to je nezavisnost, što je inače i Ustavom predviđen deo opisa tih državnih regulatornih tela.
Samo bih kao jedan primer navela na koji način državna regulatorna tela rade u Srbiji. Uzmimo, recimo, Državnu revizorsku instituciju. Od formiranja te institucije, pa do 2010. godine, kada se ona prvi put ozbiljnije oglasila, prošlo je nekoliko godina. Mi smo tek prošle godine imali, prvi put od 2001. godine, ''završni račun budžeta''. Mi smo tek prošle godine imali neku vrstu kontrole, od strane Državnog revizora, načina trošenja budžeta, od strane ministarstava.
Mislim da je nedopustivo da državna regulatorna tela imaju određeni otklon, imaju određene rezerve kada treba da obavljaju tu svoju osnovnu funkciju, kontrolu vlasti. Dakle, mi imamo potrebu za tim, da naša regulatorna tela rade objektivno, da rade nezavisno i da rade bez rukavica, jer je to u stvari prava kontrola vlasti.
Mislim da je jasno da su potrebne ove izmene u Poslovniku i to je fakat. Mi nemamo problem sa tim izmenama. Mi ih podržavamo, međutim, problem nastaje u tome što je ovaj poslovnik donet pre manje od godinu dana. I, postavlja se pitanje, šta se to toliko promenilo u načinu funkcionisanja vlasti i kontrole te vlasti da je bilo potrebno da se ove izmene predlože, a koje načinom funkcionisanja rada parlamenta i njegovog odnosa prema regulatornim telima nije moglo da se predvidi još prošle godine tokom izrade Poslovnika? Dakle, to je generalno problem sa svim našim propisima.
Zašto je u stvari nama potrebno da nam neka evropska komisija ukaže na to da ne dostižemo određene standarde u različitim segmentima funkcionisanja države, bilo da se radi o ljudskim pravima, o funkcionisanju institucija ili o kontroli vlasti. To je, u stvari, glavni problem sa ovim izmenama i dopunama Poslovnika, jer za manje od godinu dana mi pravimo ozbiljan otklon i ozbiljnu promenu u odnosu parlamenta prema nezavisnim državnim regulatornim telima.
Čini mi se da kada uzmemo u obzir rad Agencije za borbu protiv korupcije, Poverenika za ravnopravnost, Ombudsmana, Državne revizorske institucije, onda možemo da vidimo da im je potrebna pomoć od strane izvršne vlasti, kao i pomoć i podrška od strane parlamenta. Dakle, sve grane vlasti su u obavezi da daju svaku vrstu podrške ovim regulatornim telima, ukoliko zaista želimo da imamo vladavinu prava.
Prema tome, ukoliko očekujemo i zahtevamo od ovih regulatornih tela da obavljaju svoju osnovnu funkciju, a to je, ponovo podvlačim, kontrola vlasti, u tom slučaju moramo dati ovakvu podršku, kao što je između ostalog, i izmena Poslovnika. Složićete se da i to nije dovoljno, da ne može samo parlament da promeni odnos prema državnim regulatornim telima. Taj odnos mora da promeni izvršna vlast, jer je ona, u tom slučaju, taj faktor, ta snaga koja u velikoj meri može da ograničava rad tih državnih regulatornih tela. I onda nam se dešava da kontrola bude nedovoljna, da kontrola bude nejasna, da se kontrolišu neke marginalne stvari, da se ne vide veliki propusti, velike zloupotrebe koje se obavljaju prilikom trošenja budžetskih sredstava.
Prema tome, LDP mora da podrži svaki napor koji je usmeren ka jačanju integriteta regulatornih tela, ka jačanju pravne države. I, iz tog razloga mi ćemo podržati ove izmene i dopune Poslovnika.
Mislim da svako od ovde prisutnih poslanika, ukoliko dobro razmisli o tome da li je nama potrebno da imamo jednog nezavisnog državnog revizora, da li nam je potrebno da imamo jednu nezavisnu agenciju za borbu protiv korupcije ili ombudsmana, da će isto tako da reaguje i da će na isti način da potvrdi bar pokušaj parlamenta da promeni taj odnos prema regulatornim telima. Ali i regulatorna tela kada dobiju ovakvu vrstu podrške imaju obavezu i prema parlamentu i prema građanima koji su birali ove poslanike, koji čine ovaj parlament, da svoje poslove, svoje dužnosti, a napominjem glavnu funkciju i glavnu obavezu kontrole vlasti, do kraja sprovode i realizuju.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 12. lepo se preko njega prelama zastarela, pogubna, retrogradna ekonomska politika Vlade. Posebno bih podvukla činjenicu da, koliko je fiktivno rešenje iz člana 11, u pogledu povećanja transfera lokalnim samoupravama, toliko je fiktivno i ovo rešenje od 50% dobiti, koliko su javna preduzeća u obavezi da uplaćuju u budžet Republike Srbije, obzirom da vrlo dobro znamo da javna preduzeća i ne posluju nešto sa dobitkom, tako da dobiti nema, a ne znam onda kako može da se uplati 50% od nečega što nema?
Mislim da je glavni problem sa ovim predlogom budžeta i to što Vlada nastavlja sa tom politikom etatizma, centralizma i nekontrolisane javne potrošnje. Pri tom, poljoprivreda se zapostavlja, opštine i gradovi su zapostavljeni, a mislim
da Vlada zaboravlja i da su građani oni koji pune budžet, da li tako što stvaraju nove vrednosti, da li tako što plaćaju porez ili tako što otplaćuju kredite i garancije koje ova država i ova vlada daju, da bi pokrili budžetski deficit.
Prema tome, smatram da mora da se napravi jedan ozbiljan rez oko svega ovoga, da se izađe u javnost i da se kaže da para nema i da više ne možemo da govorimo o fikciji i o tome da će budžet da finansira sve i svašta u državi. Očigledno da za to budžet više nije dovoljan. Ukoliko se ne postavi ta granica, mislim da nema budućnosti za ovu državu, a nikome nije u korist da se prećutkuje jedna realna istina – da smo mi veoma blizu bankrota.

Hvala vam gospođo potpredsednice.
S obzirom da se ponovo pogrešno imputira LDP da je protiv penzionera, odnosno da je budžet LDP kritikovala u tom domenu koji se tiče penzionera. Moram da podvučem i da ponovo naglasim, LDP apsolutno pruža podršku penzionerima i zaista ne smatra da penzionerima trebaju da se umanjuju njihova mesečna primanja po osnovu penzija. Međutim, LDP je kritikovala ta izdvajanja koja su predviđena ovim predlogom budžeta za penzije koja iznose 20% od budžeta. Ovim se u stvari pruža podrška tom konceptu javne potrošnje.
Dakle, javna potrošnja i dalje ostaje dominantna u Srbiji, a ta javna potrošnja ukoliko se nastavi ovim tempom, kojim raste u proteklom vremenskom periodu, može dovesti samo do ozbiljnije krize od ove u kojoj se trenutno nalazimo.
Dakle, mi smo se zalagali i zalažemo se za reformu penzionog sistema. Mi se zalažemo za reformu fonda penzionog i izneli smo već argumente zašto se zalažemo za sve ove reforme. Odlaganje ovih reformi samo će još više da produbi probleme koji se pojavljuju upravo u vezi ovih penzija.
Podvukla bih i činjenicu da je 3,6% ovog budžeta predviđeno za agrar, a 20% za penzije. Ako to nije javna potrošnja, onda zaista ne znamo o čemu mi danas pričamo.
Prema tome, još jednom podvlačim, LDP itekako podržava penzionere, ali LDP je predložila reformu koja je zaista potrebna i penzionom sistemu i penzionom fondu.

Ako sam vas pogrešno razumela, onda se izvinjavam, ali nije loše da još jednom istaknemo u stvari naše reformske potencijale i preporuke.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, kao prvo htela bih da istaknem da će Liberalno demokratska partija podržati ovaj tekst izmena pravosudnih zakona iz nekoliko razloga.
Kao prvo, istakla bih činjenicu da je LDP podržala reformu pravosuđa koja je započeta raspravljanjem seta pravosudnih zakona još 2008. godine. Smatrali smo da je reforma pravosuđa Srbiji potrebna. Smatrali smo da je ta reforma pravosuđa jedan proces i da taj proces ne može da se završi preko noći i smatrali smo da je reforma pravosuđa od životnog značaja za građane Srbije, za celu državu, dakle i za ovo društvo.
Međutim, tokom ove godine koja se polako približava kraju iskristalisali su se određeni problemi u pogledu sprovođenja seta pravosudnih zakona, dakle u pogledu iste te reforme pravosuđa.
Reagovali smo još tokom leta 2010. godine. Tražili smo da se raspravlja o sprovođenju reforme pravosuđa, a i novembra ove godine predložili smo jednu tematsku sednicu na kojoj bi se takođe raspravljalo o reformi pravosuđa.
Naša polazna tačka bila je ta da je potrebno da se ozbiljno pristupi celoj problematici, da nema mesta dnevno-političkom aspektu i nema mesta politikantstvu kada se govori o pravosuđu i o reformi koja je u toku.
Tada smo tražili da se svi oni činioci reforme koji su dužni da je sprovode, da se izjasne i odrede, dakle da reaguju na kritike, na opstrukcije, na zastoj koji je bio evidentan u pogledu reforme pravosuđa. Tražili smo da se ti činioci odnosno ti koji su u glavnoj ulozi sprovodbe ove reforme otklone svaku vrstu sumnje u neke nepravilnosti koje su postale dominantne u medijima, da se uradi nešto povodom te reforme pravosuđa koja je zapela u ćorsokak.
Nama je drago što su ovi zakoni stigli na dnevni red Skupštine makar i u hitnom postupku jer samo dokazuju da je LDP bila u pravu kada je tokom cele ove godine tražila da se učini nešto ozbiljno u pogledu reforme pravosuđa.
Smatramo da su neke naše konkretne sugestije ovim predlozima zakona usvojene. Smatramo da će ovi zakoni u dobroj meri da doprinesu da se proces nastavi i da se izbegne ova situacija kada više javnost nije sigurna da li uopšte imamo neki postupak reforme ili se sve to samo svodi na dekorativnu priču.
Htela bih da podvučem i činjenicu da je LDP i tada, kada je raspravljala o zakonima koji su morali biti znatno bolji nego što su usvojeni nakon te skupštinske rasprave, isticala da ćemo sprovoditi zakone, dakle, ova država i ovo društvo i da ti zakoni moraju da vode računa o realnosti, o životu koji se odvija, a da ne mogu ostati mrtvo slovo na papiru i čista deklaracija nego da će morati da imaju kontakt sa realnim životom i sa onima koji će te zakone da osete na svojoj koži.
Činjenica da smo danas, godinu dana nakon što su sudije ušle u taj postupak za opšti izbor, stigli u situaciju da postavljamo pitanje da li je Visoki savet sudstva radio kako je trebalo da radi.
Da li je potrebno da se preispitaju neke odluke, odnosno opšti izbor sudija, govori u prilog tome da smo možda kada smo podržali ovu reformu pravosuđa bili nedovoljno aktivni, odnosno nedovoljno strogi prema onima koji su trebali da vode računa da zakoni budu na nivou standarda i prakse Saveta Evrope.
Međutim, ko radi taj i greši. Sasvim je normalno da kada se ulazi u tako ozbiljnu reformu da se može očekivati da se u toku sprovođenja te reforme uočavaju određeni propusti, odnosno pojavi se potreba da se neka rešenja promene. To je isto pozitivna strana ovih zakona koji su danas na dnevnom redu.
Dakle, dobra je ta samokritičnost koju je predlagač prihvatio, jer samim tim što je predložio određene izmene prihvatio je i činjenicu da su očigledno bili neki propusti, da određeni zakoni nisu zadovoljavali upravo taj nivo standarda i prakse EU koja nam je ipak krajnji cilj, a i krajnji cilj je reforme da Srbija dobije kandidaturu za EU.
Međutim, htela bih da istaknem jednu činjenicu. Nije u stvari jedini razlog zbog kojeg Srbija, odnosno ovaj parlament mora, odnosno trebalo bi, da usvoji ove izmene i dopune seta pravosudnih zakona. Nije samo EU ta koja je nama krajnji cilj. Nama je krajnji cilj pre svega da se naš pravosudni sistem, naš pravni poredak razvije na taj nivo da zaista bude u interesu građana na koje se primenjuje ovaj pravosudni sistem.
Dakle, interes građana je u prvom planu, a normalno da treba da se vodi računa i o tome šta Evropska komisija predlaže, na koji način smatra da treba da se poboljšaju određeni zakoni koji su doneti u ovoj oblasti.
Prema tome, LDP će ove zakone podržati. Podržaće iz tog razloga jer smatra da je reforma pravosuđa jedna neminovnost, da je to potreba da bez reforme pravosuđa ne možemo očekivati strane investicije, ne možemo očekivati ni neki ekonomski prosperitet. Meni je drago što se tokom ovog meseca iskristalisala jedna činjenica, o kojoj sam govorila, da su sudovi u Vojvodini među najboljima u državi.
Drago mi je što su privredni sudovi u Somboru i Zrenjaninu na veoma visokom nivou i da su proglašeni za najbolje privredne sudove. Drago mi je što je i Apelacioni sud u Novom Sadu pohvaljen kao izuzetno dobar.
Dakle, sve ono što smo mi govorili tokom rasprave o setu pravosudnih zakona 2008. godine, sve ono što smo govorili tokom 2009. i 2010. godine, kada smo kritikovali da određena zakonska rešenja, odnosno kada smo podržavali konkretne poteze i napore Vlade u vezi reforme pravosuđa očigledno da su bile na mestu i očigledno da ovom procesu mora da se pristupi mnogo odgovornije, mnogo konkretnije i mnogo jasnije, sa mnogo više elana i energije nego što je to do sada bio slučaj, jer nažalost kritike nisu uvek konstruktivne.
Kritike često predstavljaju i opstrukciju. Upravo iz tog razloga da ne bi zapali u najobičnije kritizerstvo potrebno je da se daju konkretni predlozi i konkretna rešenja, jer samo u tom slučaju možemo da očekujemo rezultate. LDP pored toga što je podržala reformu pravosuđa ovim putem podržava i dalji tok tog procesa, pred kojim, pretpostavljamo, postoji još puno izazova, ali s obzirom da se radi o tako ozbiljnom procesu neminovno je da izazovi postoje, a bitno je samo da postoji politička volja i ljudi i koji su spremni da se maksimalno angažuju oko ovog procesa.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarko, predsednice Visokog saveta sudstva, ne znam da li ste svesni toga, ali čini mi se da je ova sednica najtransparentniji momenat rasprave o reformi pravosuđa nakon donošenja seta pravosudnih zakona. To bi u stvari trebalo da bude najtransparentniji momenat, međutim neće biti, s obzirom da je upravo prestao direktan prenos ove sednice zbog neke utakmice.
Dakle, protivno članu 215. Poslovnika mi danas radimo sa odloženim prenosom, a radi se o tako ozbiljnoj temi.
Htela bih da postavim jedno pitanje, u stvari jedno generalno pitanje koje bi obuhvatilo sva ostala pitanja koja se tiču ove reforme pravosuđa. Pre svega, htela bih da pitam šta je urađeno da bi se predupredila opstrukcija ove reforme pravosuđa, i to od strane Ministarstva pravde, kao i od strane VSS, odnosno samog pravosuđa?
Zašto to pitam? Zato što se na prvi pogled, kada se posmatra šta je urađeno u proteklih godinu dana, vidi da postoje ozbiljni problemi oko sprovođenja te reforme, pa je nejasno zašto se u javnosti nije raščistilo šta se ovde radi, da li se radi o opštem izboru ili se radi o reizboru.
Danas je nekoliko puta napomenuto da se radi o opštem izboru i bilo bi dobro da napokon javnost dobije u pogledu toga jasan input da je prilikom donošenja seta pravosudnih zakona vođeno računa o tome da se radi o opštem izboru sudija. To je jako bitno za reformu pravosuđa.
Ako se radi o opštem izboru, šta to znači? Jedan broj sudija nije izabran, a jedan je izabran. Šta su Ministarstvo i VSS uradili da bi obezbedili tim sudijama, koje su izabrane, da rade, odnosno da obezbede građanima jedan funkcionalni sud, funkcionalno suđenje, pristup pravdi u razumnom roku i objektivno suđenje?
To pre svega pitam iz razloga što, koliko znam, pravilnik o disciplinskoj odgovornosti sudija nije još uvek usvojen, i to je jako veliki problem. Jeste usvojen? Ako jeste, zašto se taj pravilnik ne primenjuje? Očigledno da postoje ozbiljni problemi u vezi suđenja, odnosno ponašanja pojedinih sudija, što šalje jednu pogrešnu i lošu sliku javnosti.
Dakle, za reformu pravosuđa je potrebna podrška javnosti, potrebna je podrška društva, kao i rad svih institucija koje su direktno vezane za tu reformu. Prema tome, zaista je bitno da reagujete, ne samo po osnovu prozivke, odnosno pitanja iz opozicije, odnosno da vam LDP predloži jednu tematsku sednicu, nego je potrebno da se mnogo jasnije angažujete oko reforme pravosuđa i oko javnosti.