Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP podržava izmene i dopune, odnosno novi zakon o parničnom postupku, koji je dobio određene izmene u odnosu na prethodni zakon o parničnom postupku, iz 2009. godine. Samim tim je poboljšano nešto što se zove parnični postupak.
Mi podržavamo svaku vrstu izmene koja je predložena da bi se postigao određeni pozitivni efekat, pa iz tog razloga i nemamo problem oko toga da te izmene, ma koliko bile nove i neuobičajene za pravni sistem Srbije, prihvatimo i podržimo.
Formula za dobro suđenje u parničnom sistemu Srbije jeste, kao prvo, suđenje u razumnom roku. Do sada smo imali veliki problem sa dugotrajnim suđenjima, koja su trajala godinama. Dakle, suđenje nikada nije moglo da se meri u mesecima nego u godinama, desetinama godina. Sa izmenama koje je ovaj zakon predvideo, taj vremenski okvir je u znatnoj meri pozitivnije rešen. U pripremnom postupku stranke, zajedno sa sudijom, ugovaraju na koji način će to suđenje da teče, koliko je ročišta potrebno za glavnu raspravu, tako da nije nepoznanica ni za sud, ni za stranke, koliko dugo će traje postupak da traje, ukoliko se svi drže postignutog dogovora.
Sledeći element za dobro suđenje je da se utvrde jasna pravila oko tereta dokazivanja. U ovom zakonu možemo da pronađemo elemente i takve vrste pristupa predlagača zakona da se teret dokazivanja jasno definiše u pogledu onoga koji iznosi ili tvrdi neke činjenice. Dakle, on je u obavezi i da pruži dokaze za tu svoju tvrdnju i za te činjenice koje želi da dokaže. Dakle, to je prilično racionalan pristup i prilično dobar pristup, ukoliko se želi utvrditi i odgovornost za učesnike u parničnom postupku. Ako neko ima pravo da se sudi, da podnosi tužbe, da podnosi dokaze, dakle, učestvuje u parničnim postupku, ima i neku vrstu odgovornosti i prema sudu i prema drugoj strani, u pogledu toka suđenja i nikako ne može da zloupotrebi to svoje pravo, već je odgovornost i te kako bitna i kod te stranke koja predlaže da se određeni dokazi izvedu.
Sledeći elemenat je u stvari sudija, sudija koji sada ima ulogu arbitra i to jednog objektivnog, neutralnog arbitra, koji sluša one dokaze i izvodi one dokaze koje su stranke predložile i na osnovu celokupnog dokaznog postupka procenjuje i utvrđuje da li su činjenice utvrđene i ko je u stvari dokazao neko svoje pravo na koje se poziva.
Dakle, ta tri elementa, ukoliko se mogu pronaći u ovom zakonu to je onda jedan dobar iskorak i to je pozitivan razvoj parničnog postupka u Srbiji.
Dakle, mi nemamo problem oko toga da prihvatimo novine, i nemamo problem oko toga da sve ono što je usmereno ka efikasnosti, ekonomičnosti i racionalizaciji parničnog postupka podržimo, međutim mi smatramo da je premalo novina. Dakle, još uvek se mogu videti i određeni recidivi i u ovom zakonu o parničnom postupku, i mi smatramo da ćemo najverovatnije ponovo za koju godinu, možda i ranije da stigne na dnevni red neki predlog zakona o izmenama i dopunama ovog zakona o parničnom postupku.
Ni to nije problem, jer dobro je ukoliko se uoče greške i dobro je ukoliko se želi i ima volja da se te greške poprave, odnosno da se neki nedostaci poprave u zakonu. Dakle, sama praksa će pokazati koliko je ovaj zakon odmakao od prethodnog zakona i budući učesnici u parničnom postupku će da daju krajnji sud.
Na nama je poslanicima, da ovde, tokom rasprava u načelu i u pojedinostima tačno ukažemo koji su nedostaci zakona i kako bi ti nedostaci trebali da se otklone i tokom jučerašnje rasprave, u vezi zakona o krivičnom postupku, jasno su se definisali određeni nedostaci Predloga zakona. Prema tome, od integriteta ove skupštine i svakog poslanika zavisi koliko smo mi sposobni da već u startu promenimo Predlog zakona i u startu nateramo izvršnu vlast da prihvati neke dobre predloge u vidu amandmana, kako bismo otklonili neku kasniju potrebu da se menja zakon, nekim novim zakonom.
U ovom zakonu smo primetili jedno rešenje koje nekako odudara od svih načela koja su nabrojana u obrazloženju Predloga zakona koje mi podržavamo i ukazuje na neke kontraverze oko toga da li se tu štite nečiji interesi. Osvrnula bih se na član 3. stav 2. zakona, koji u stvari definiše na koji način pravosnažna sudska odluka Krivičnog suda u parnici deluje, odnosno da li proizvodi pravno dejstvo ili ne. U ovom stavu 2. navedenog člana, pravosnažna sudska odluka krivičnog suda u parnici ne proizvodi pravno dejstvo, ukoliko se radi o trećim licima koji nisu učestvovali u krivičnom postupku, a mi vrlo dobro znamo da se to najčešće može primeniti na osiguravajuća društva, dakle, osiguravajuće društvo normalno ne učestvuje u krivičnom postupku, optuženi je taj koji učestvuje, optuženi je taj koji je napravio eventualno neko krivično delo u vezi saobraćaja i bezbednosti saobraćaja i osiguravajuće društvo koje će u stvari da plati štetu, kada se završi krivični postupak, parnični postupak, itd. Sada osiguravjuće društvo se javlja kao treće lice u parničnom postupku, postavlja se pitanje – ukoliko su neke činjenice već raspravljanje u krivičnom postupku, vidimo da je Zakon o krivičnom postupku mnogo ubrzaniji, mnogo efikasniji sada ovim novim predlogom, nego do sada, zašto sada da ponovimo utvrđivanje svih tih činjenica u parnici, zašto opet u stvari da postupamo nešto što je u suprotnosti sa proklamovanim načelom efikasnosti, racionalnosti, ekonomičnosti itd.
Mislim da nije dobro da se na taj način pristupa predlaganju, odnosno donošenju ovakvog kompleksnog zakona, kao što je zakon o parničnom postupku, da se nečiji pojedinačni interes, nekako stavlja u prvi plan, a jeste u ovom članu 13. stav 2. stavlja se u prvi plan interes osiguravajućeg društva, najčešće osiguravajuće društvo, je najčešće ono treće lice koje se pojavljuje u parnici nakon krivičnog postupka.
Taj član sam po sebi i u prethodnom zakonu je imao određenu svrhu, imao je svoju određenu ulogu, koja uloga je bila prilično pozitivna u tom smislu, pošto je olakšavala posao parničnog suda u utvrđivanju određenih činjenica, odnosno izvođenju dokaza.
Dakle, ovaj zakon o parničnom postupku je po našem mišljenju dobar, ali je propustio određene stvari da poboljša, propustio je priliku da bude mnogo bolji i smatramo da je razvoj ove materije suviše spor za one izazove koje naše društvo i naša država imaju u ovoj tranziciji koja nikako da prestane, i nikako da je prevaziđemo, a pogotovo što nam je u izgledu kandidatura za pristup Evropskoj uniji, pa iz tog razloga smatramo da je trebalo da se mnogo jasnije pristupi reformama zakona o parničnom postupku.
Dakle, smatramo da je previše spor razvoj ove materije i da bi morali mnogo ubrzanije da radimo na reformi parničnog postupka, jer parnični postupak predstavlja jedan od elemenata za tu neku pravnu sigurnost građana u Srbiji i bez valjanog ovakvog procesnog zakona mi nećemo postići ni pravičnije suđenje, ni brže suđenje, ni bolji pristup pravdi, a pri tom imaćemo mnoge negativnosti i na ekonomskom planu, s obzirom da strane investitore i te kako interesuje na koji način mogu zaštiti svoje investicije i svoj kapital.
Dakle, pravna sigurnost je ona koja bi trebala uvek da nam bude kao jedan cilj kojem streme, ovo društvo, ova država, a način na koji ćemo postići tu pravnu sigurnost je u stvari taj da donosimo dobre zakone koji će moći i da se primenjuju, nije dovoljno imati dobar zakon, nego se taj zakon mora i primenjivati.
Prema tome, Liberalno demokratska partija podržava svaku vrstu izmena i dopuna, svaku vrstu reforme koje imaju za cilj da se domaće zakonodavstvo harmonizuje i sa propisima, pozitivnim propisima Evropske unije i sa standardima Evropske unije, jer ti standardi u stvari će ujedno da poboljšaju i život građana u Srbiji, a šta je inače, u stvari cilj donošenja zakona, da se napravi takav pravni okvir koji će obezbediti jednu stabilnost, društvenu i ekonomski razvoj ove države.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, slušajući današnju raspravu iskristalisali su se neki problemi koji su u stvari i krucijalni što se tiče rasprave o ovako bitnom zakonu, kao što je Zakon o krivičnom postupku.
Prvo pitanje koje se postavlja to je da li ovaj predlog zakona jača pravnu sigurnost u Srbiji? Drugo pitanje se tiče toga da li ovaj predlog zakona ugrožava ljudske slobode i prava osumnjičenog, okrivljenog, odnosno optuženog, odnosno da li na neki način ugrožava krivični postupak njegovo odbijanje? Odgovore na ova pitanje dobićemo u dve faze.
Prva faza će biti ona kada se okonča rasprava i u načelu i u pojedinostima, kada Vlada odluči koje će amandmane da prihvati koji su podneti od strane narodnih poslanika. Dakle, kada budemo imali konačan tekst zakona o kojem će se glasati.
Druga faza je ona koja će uslediti nakon stupanja na snagu ovog zakona, odgovor će dati primena ovog zakona u praksi. Dakle, tek tada ćemo moći da kažemo da li ovaj zakon jača pravnu sigurnost i da li na bilo koji način ugrožava prava i slobode, odnosno ugrožava sam tog krivičnog postupka.
Pravna sigurnost je jako bitan elemenat prilikom ustanovljavanja kvaliteta određenih predloga zakona. Za sledeće dve nedelje kada mi budemo raspravljali o četiri jako bitna zakona možemo reći da će pravna sigurnost zaista biti glavna tema kada budemo donosili svoje zaključke, kada budemo govorili i o krivičnom postupku i o javnoj svojini, kao i o restituciji. Dakle, ukoliko ta četiri zakona zaista pozitivno odgovore na tu ambiciju da se jača pravna sigurnost, u tom slučaju moći ćemo da kažemo da se u znatnoj meri menja sistem vrednosti u Srbiji i da se u Srbiji menja pristup shvatanja, funkcionisanja državnih institucija, kao i na koji način te institucije prihvataju te neke standarde o kojima mi stalno raspravljamo ovde kada govorimo o EU.
Predmetni Zakon o krivičnom postupku daje prilike i prostora da se postave neka konkretna pitanja koja se tiču toga da li predmetni zakon donosi zaista takve novine koje će u znatnoj meri da poboljšati kvalitet krivičnog postupka? Da li predmetni zakon jača već postojeća načela i uvođenjem novih načela da li u stvari daje novi podsticaj za razvoj krivičnog postupka u Srbiji? Novine same po sebi ne znače ništa ukoliko nemaju jasan i konkretan sadržaj, ukoliko nisu usmerene na taj način na koji u stvari trebalo da budu usmereni, a to je da poboljšaju ulogu svih učesnika u krivičnom postupku i tužioca i sudija, sudskog veća, okrivljenog, optuženog, odnosno osumnjičenog, njegovog branioca i svih ostalih. Novine se, pre svega, ovde tiču tužilaca.
Dakle, prvi put se pojavljuje u srpskom Zakonu o krivičnom postupku činjenica da će tužilac imati glavnu ulogu u istražnom postupku. Dakle, prvi put tužilac dobija ogromne obaveze koje rezultiraju i ogromnim odgovornostima. Tužilac je i do sada bio bitan činilac u našem pravosuđu i u znatnoj meri je davao ton vođenja postupka, ali nikada nije u toj meri bio isturena figura krivičnog postupka. Do sada je tužilac imao mogućnosti i imao znatno veću ulogu u procesuiranju određenih krivičnih dela, odnosno izvršilaca krivičnih dela nego što se pretpostavlja. Međutim, uglavnom se javnost fokusirala na sudije i na sudstvo, a nekako se zanemarivala činjenica da je tužilac taj od koga u stvari i započinje procesuiranje, odnosno od koga počinje postupak protiv nekog ko je izvršio krivično delo. Od tužioca je zavisilo da li ćemo sve one silne afere koje su mesecima zabavljale javnost imati na kraju krajeva i završnicu. Od tužilaca je zavisilo i zašto se mnoge te afere negde izgube u nekim fiokama arhiviraju.
Ne treba zaboraviti da je tužilac imao određenu težinu i do sada, ali ta težina se danas, odnosno sa ovim zakonskim predlogom menja, zato što se mnogo više osvetljava uloga tužioca. Postavlja se pitanje – da li je srpsko tužilaštvo spremno za nošenje ovako velikom tereta? Da li može da odgovori zahtevima, očekivanjima i zakonodavca, kao i javnosti koja očekuje da bude pozitivan ishod kao rezultat usvajanja ovog zakona u smislu funkcionisanja tužilačke istrage?
Tužilac kao bitan element krivičnog postupka mora biti samo jedan od činioca tog postupka i ni u kom slučaju ne može biti favorizovan i pred sudom mora imati istu ulogu i isti značaj, onakav kakav ima i druga strana i u tom slučaju se znatno pomera krivični postupak prema jednom centru, što se tiče sudije. Sudija će biti taj, on će voditi postupak, on će biti arbitar, neutralna strana, biti ona strana koja sluša i jednu i drugu i odlučivati na osnovu svih izvedenih dokaza, kakvu će odluku doneti, odnosno da li smatra da su činjenice jasno utvrđene i jasno dokazane od strane onog na kome leži teret dokazivanja, a to je tužilačka strana. Dozvolićete, tu je jako velika izmene u odnosu na dosadašnju praksu i u znatnoj meri sužava diskrecione mogućnosti i tužilaštva i suda, kada se stvari, odnosno kada se vodi krivični postupak koji rezultira određenom odlukom.
Iz tog razloga je taj član 16. Predloga zakona i te kako značajan, pogotovo stav 4. tog člana, koji jasno kaže da sud može zasnovati svoju odluku samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren.
Dakle, to je jako velika promena i to što se kvaliteta krivičnog postupka tiče, a na praksi je da se utvrdi da li je ta promena zaista pozitivna u srpskom krivičnom postupku.
Nova načela koja su predložena ovim predlogom zakona, načelo suđenja u razumnom roku, načelo ekonomičnosti, načelo srazmernosti, kao i mogućnost uticaja na sud, od izuzetnog su značaja, s obzirom da u znatnoj meri menjaju dosadašnji pristup suda okrivljenom, odnosno optuženom, kao i celokupnom vremenu koje je utrošeno za vođenje krivičnog postupka.
Nije svejedno da li će krivični postupak da se sprovede za nekoliko meseci, da li će da se vodi godinama, i to je između ostalog, takođe, pritisak na onog protiv koga se vodi krivični postupak.
Prema tome, kada se govori o razumnom roku, to daje šanse da ćemo imati mnogo efikasnije sudstvo, mnogo ubrzanija suđenja u krivičnim stvarima.
Kada govorimo o srazmernosti, to je takođe jedna novina koja diže standard vođenja krivičnog postupka, a koji je u stvari od najvećeg značaja za onog protiv koga se vodi, odnosno za okrivljenog i optuženog zato što se uvek gleda da se prilikom odlučivanja izabere ono što je najmanje restriktivno po okrivljenog odnosno optuženog.
Sud koji u istražnom postupku ima ulogu samo neke vrste arbitra, odnosno nekog ko odlučuje o tome da li je tužilac dobro obavio svoj zadatak i da li je tužilac na neki način ugrozio prava okrivljenog, odnosno osumnjičenog, u ovom slučaju preuzima, šta više, ulogu onog koji brani ta prava osumnjičenog, odnosno okrivljenog. To je, takođe, jedna novina i to je ono što takođe je u interesu lica protiv kojih se vodi krivični postupak.
Dakle, celokupna današnja rasprava u stvari se može fokusirati oko tužilačke istrage. Međutim, tužilačka istraga je samo jedna od novina u celom ovom korpusu novih rešenja Predloga zakona o krivičnom postupku i nikako se ne mogu zapostaviti neki predlozi iz zakona odnosno predviđena rešenja koja će ubrzati postupak koji će podići kvalitet suđenja, a ujedno podići i kvalitet zaštite ljudskih prava koliko je to moguće u jednom krivičnom postupku.
Nije dobro to što je ostavljeno dovoljno prostora za određene arbitrarnosti za određene mogućnosti da se preširoko tumače pojedine odredbe, odnosno rešenja istih u pogledu pritvora.
Nije dobro što je tužiocu data mogućnost da sam proceni u kojoj meri je neki od svedoka ugrožen kada se radi istraga u ovim posebnim postupcima koja se tiču organizovanog kriminala, odnosno ratnih zločinaca, da mu je data mogućnost da čak i ne pozove osumnjičenog odnosno njegovog branioca prilikom saslušanja svedoka.
Prema tome, sve to u stvari ukazuje na to da je ovo samo jedan korak, da postoje dobra rešenja, da se ne treba apriori bojati novina, ali da nas čeka još jako puno izmena i ovog zakona kao uostalom što se radi i sa drugim zakonima.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podržavamo Predlog zakona o patentima, a posebno podržavamo obrazloženje koje je navedeno u tom zakonu. Isto mogu reći i za ove izmene i dopune Zakona o autorskim i srodnim pravima, sve sa obrazloženjem koje je takođe dato u ovom predlogu zakona.
Sada bih citirala obrazloženje iz jednog i iz drugog zakona. Normalno, neću vam pročitati celokupno obrazloženje, da vas ne bih zamarala, pa bih onda samo pojedine delove citirala.
Iz obrazloženja Predloga zakona o patentima citirala bih sledeću rečenicu: "Prvenstveni cilj koji se želi ostvariti predloženim zakonom je jačanje pravne zaštite koja se pruža nosiocu prava putem razrađivanja određenih odredaba koje su u praksi izazvale dileme i različita tumačenja". To je u redu i zaista se treba uvek truditi da se pojasne sve odredbe zakona kako bi se otklonila svaka vrsta nedoumice.
Citirala bih takođe i deo obrazloženja zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Kaže se ovako: "Predlogom se precizno uređuju uslovi pod kojima je autorsko pravo suspendovano u korist medija, koji izveštavaju o tekućem događaju, što će im omogućiti nesmetan rad i izveštavanje. Predlogom se bolje i detaljnije uređuju ograničenja autorskog prava u svrhu neposrednog proučavanja, od čega će koristi imati obrazovne ustanove. Predlogom se uvode ograničenja autorskog prava u svrhu parodije, čime se po prvi put jasno uređuje ova oblast, a što bi trebalo da dovede do otklanjanja zabuna do kojih u javnosti dolazi u vezi sa pravom na parodiju i da smanji broj sudskih postupaka koji se sa tim u vezi nepotrebno vode".
Posebno naglašavam sledeći citat: "Izmenama Zakona o autorskom pravu i srodnim pravima, koji se odnose na ograničenja autorskog prava u autorsko-pravni sistem Srbije uvode se jasnija pravila koja će olakšati poslovanje njihovim adresatima".
Time što sam citirala pojedine delove obrazloženja ovih predloga zakona, u stvari sam dovela u pitanje integritet autorskog dela, odnosno takva vrsta citiranja može da dovede integritet autorskog dela, koje je definisano članom 17. postojećeg Zakona o autorskim i srodnim pravima.
S obzirom da se u ovom slučaju radi o izmenama predmetnog zakona, prosto je nejasno i nisam videla razlog zašto je ovaj član 17, koji je inače problematičan, nejasan i neprecizan. Nije ovim izmenama i dopunama obuhvaćen radi preciziranja istog.
Naime, ovaj član 17. je bio jedan od ključnih pravnih razloga za jednu kontraverznu, u najboljem slučaju tako možemo da okarakterišemo, presudu Vrhovnog suda Srbije 2009. godine, kojom je zabranjena jedna knjiga u Srbija. Govorim o 21. veku, govorim o 2009. godini, govorim o Zakonu o autorskim i srodnim pravima, koji ni ovim izmenama nije promenjen u tom smislu da bude mnogo jasniji i da onemogući bilo kakve zloupotrebe od bilo koje institucije, od bilo kog organa.
Zašto navodim tu presudu? Zato što ona u stvari, kao u svom obrazloženju, citira ovaj član 17, smatrajući da su citati koji predstavljaju sadržinu, knjigu "Jukoma", slučaj službenika Aleksandra Tijanića, dovela je do toga da se povredi moralno autorsko pravo onog koji je citiran, s obzirom da nije zatražena njegova saglasnost da se ti citati koji su inače javno publikovani u periodu od 1976. do 2004. godine i citiraju, odnosno unesu u knjigu "Jukomovu".
Radi se o tačno prenetim delovima članaka, napisa autora Aleksandra Tijanića. Međutim, to nije bilo dovoljno za sud. Sud je smatrao da je kritičar, odnosno autor knjige "Jukom" bio u obavezi da zatraži saglasnost i odobrenje kritikovanog.
Inače, ti citati su predstavljali samo argumentaciju kao obrazloženje kritike koja je bila upućena za delovanje, odnosno za sve ono što je javna ličnost Aleksandar Tijanić u tom vremenskom periodu izgovorio, napisao, publikova, prezentovao i slično.
Ovaj član 17. ovim izmenama i dopunama se ne menja, ostaje takav, neprecizan. Sada bih vam citirala taj član 17, da bi ste tačno znali o čemu se radi. Kaže: "Autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela i to naročito da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica", u konkretnom slučaju konkretne presude to ne možemo da vidimo, "da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi".
Ni ovo ne može da se konkretno, jasno, precizno, decidno odnosi na konkretno delo, kao što to sud kaže. Kao treće: "Da daje dozvolu za preradu svog dela". Dakle, i ovo može da bude, a ne mora, ali nije konkretno, nije precizno i ne daje jasna ovlašćenja institucijama, organima, da tumače u korist onog koji je citiran, protiv onog koji je taj citat iskoristio.
Ako je intencija u ovom zakonu, a koliko sam razumela jeste, da se na neki način ograniče autorska prava baš u javnom interesu, u interesu medija, odnosno građana da budu na pravi način informisani u pravom smislu, sa pravom sadržinom, onda ne vidim zašto je samo ovaj član 17. kao prilično neprecizan iz ovih izmena i dopuna. Prosto je neshvatljivo da su autori Predloga zakona izgubili iz vida od kolikog značaja je ovaj član 17. bio 2009. godine, kada se presuda Vrhovnog suda upravo pozvala na ovaj član. Tu ne mogu da shvatim i da razumem da je za njih zabrana jedne knjige toliko nebitna. Kažem – zabrana knjige, a to jeste knjiga, za razliku od raznih pamfleta, za razliku od "Majnkanfa" i slučaja nacionalnog stroja koji vi možete naći u skoro svakoj knjižari i u Beogradu i u Zrenjaninu, a koji nisu nikada zabranjeni i koji i dalje mogu da se kupe slobodno ukoliko odete u knjižaru i imate dovoljno para da ih kupite. Pri tom se zabranjuje ovakva jedna knjiga "Jukoma".
Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima ukazuje na dva velika problema. Prvo, problem u pravosuđu. S obzirom da je takva jedna presuda doneta, koja je u svakom smislu diskutabilna i to samo pokazujem koliko je bilo potrebno da se krene sa reformom pravosuđa i koliko je to dobro što se reforma pravosuđa još uvek sprovodi i što se toliko truda ulaže u to. Sa druge strane, pokazuje koliko su naši zakonski predlozi poprilično polovični predlozi, zato što ne ulaze dovoljno duboko u materiju koja je potrebna da se menja. Dozvolićete, ovaj primer koji sam dala ilustracije radi zašto imamo problem sa ovim predlogom zakona, mislim da je sasvim dovoljan primer za to da se ozbiljnije pristupi izmenama i dopunama ukoliko imamo ambicija da ove zakone približimo standardima EU.
Još jednu ilustraciju bih navela pogrešne primena tog člana 17. Zakona o autorskim pravima. Time ću završiti.
To je u stvari onaj citat koji je predmet knjige, slučaj službenika Aleksandra Tijanića - da ukoliko Zoran Đinđić preživi, Srbija neće. Dakle, to je prilično jasna rečenica, prilično jasan citat, prilično tačno citirano. Međutim, s obzirom da je korišćeno bez saglasnosti citiranog, zbog toga, između ostalog i drugih citata, knjiga je morala biti zabranjena, a pri tom, onaj koji je kritikovao, mora da plati i naknadu štete zbog toga što je uradio onom koga je kritikovao, i koga nije pitao za dozvolu da ga kritikuje.
Dozvolićete, malo je apsurdno i iz ovakvih razloga potrebno je da se mnogo više radi na nacrtima zakona i kada se pišu zakoni, da se obrati pažnja na mnoge činjenice, i kada se usvaja na Vladi da se, između ostalog, uzmu u obzir i ovakve stvari, kao jedna sramna odluka Vrhovnog suda Srbije 2009. godine.

Hvala lepo gospođo predsednice.
Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podnele nas dve članice LDP nije usvojen od strane Vlade. Iz obrazloženja zašto to nije urađeno proizilazi da to rešenje ponuđeno u amandmanu ne odgovara standardima Svetske zdravstvene organizacije pri UN. Ovim obrazloženjem nije jasno, pre svega, da li se mislilo pri tom da su limiti Svetske zdravstvene organizacije preniski ili previsoki za ovo rešenje koje smo mi amandmanom predložili.
Naime, amandman LDP predlaže da se u zakonskom rešenju ove problematike ostavi, između ostalog, i preporuka, odnosno obaveza da se kao povreda pri dolasku, odnosno povratku sa posla smatra povreda na radu. Nažalost, članom 10. predloženih izmena i dopuna zakona predviđeno je da se ove povrede pri dolasku i odlasku sa posla ne smatraju povredama koje su se desile na radu. Morala bih da vam posebno napomenem da u obrazloženju zakona stoji, između ostalog, i to da se unapređuju određena prava iz zdravstvenog osiguranja, što je dobro rešenje.
Međutim, očigledno da ovim zakonskim rešenjem u drastičnoj meri sužavate i smanjujete prava radnika, dakle, zaposlenih lica. Zašto je to loše po privredu, po građane, po društvo, mogla bih da vam obrazlažem na viš načina, ali bih vam skrenula pažnju na činjenicu da imamo jako veliki procenat nezaposlenih lica, a to je preko 20%, da imamo veoma nisku prosečnu mesečnu zaradu koja je među najnižim u regionu, samo još Makedonija ima nižu prosečnu zaradu od Srbije, da mi trenutno imamo skoro milion nezaposlenih ljudi, što je zaista drastično po ovu privredu koja treba da nosi i tranziciju i razvoj i u stvari da finansira zdravstveno osiguranje.
Dakle, mi sužavamo prava onima koji bi u stvari trebali da stvaraju novu vrednost, dakle, onima od kojih zavisi rast i "Dž-D-P", a ne možemo da očekujemo rast bruto društvenog proizvoda, niti možemo da očekujemo stvaranje novih vrednosti ukoliko prava tih ljudi na ovaj način marginalizumemo.
Podsetila bih vas na to da ipak tržišna privreda, između ostalog, pretpostavlja i slobodan protok robe i usluga i radne snage. Srbija je poznata kao visoko centralizovana država, a koncentracija kapitala nekako se nekako sprovela na taj način da su najveći gradovi i najveća mesta u Srbiji ona koja raspolažu sa dovoljnim sredstvima i dovoljnim kapitalom da i privredu finansiraju. Šta to znači? Znači to da, ukoliko želite da se zaposlite, morate da odete u neko veće mesto u Srbiji, a često vi ne možete na drugi način da rešite svoju egzistenciju tako što ćete se i preseliti u to veće mesto, nego ćete putovati do tog svog radnog mesta. Ukoliko želite da putujete do tog radnog mesta, to je normalno skopčano sa određenom problematikom i rizicima, pa ti rizici predviđaju, između ostalog i to da se dese određene povrede. Ukoliko se dese te određene povrede, ovim novim zakonskim rešenjem te povrede se neće kategorizovati kao povreda na radnom mestu, pa i na taj način se ugrožava pravo tih zaposlenih lica.
Šta to znači? To opet znači da ljudi koji se zapošljavaju čak i za minimalac ili za veoma nisku zaradu, pri tom, nemaju baš neke veoma dobre uslove za rad, jer uglavnom se zapošljavaju u privatnom sektoru, a kod nas je privatizacija uglavnom i završena pa se, u stvari, najviše posla i nudi od strane privatnog sektora, a pri tom javni sektor baš ne može posebno da se istakne sa visokim zaradama. Suština je ta da su oni koji se zapošljavaju kod privatnika u daleko lošijoj situaciji što se finansija tiče. Dakle, ta loša finansijska situacija se dodatno može iskomplikovati i otežati ukoliko se desi neka povreda prilikom dolaska, odnosno odlaska sa posla.
Dakle, umesto da još više unapredimo odnos prema tim ljudima koji rade, koji plaćaju porez, koji pune budžet, pa time finansiraju i zdravstveno osiguranje, mi im uskraćujemo ta prava time što jedan segment njihovih prava, koji proizilaze iz njihovog prava na rad, minimalizujemo, marginalizujemo, u ovom slučaju i otklanjamo.
Zaista ne vidim koji su razlozi bili ti koji su odlučili predlagača zakona da ovo rešenje uvrsti u zakonski predlog, jer iz obrazloženja odbijanja amandmana ne može da se shvati koja je to bila namera. Kažem, nije zaista adekvatno obrazloženje da se Vlada poziva na standarde STO, jer zakoni u Srbiji se pišu i donose za dobrobit građana koji žive u Srbiji, a normalno da ti zakoni moraju da odgovaraju određenim svetskim i evropskim standardima u pozitivnom smislu.
Svetska zdravstvena organizacija nije tog mišljenja, niti to može bilo gde da se pročita i sazna, da je povreda na radu, kako se to u Srbiji radilo i ukoliko se povreda desi tokom dolaska, odnosno povratka sa posla, nešto što odudara i što je negativno u odnosu na svetski prihvaćene standarde. Dakle, nigde ne stoji da je to loš standard, nigde ne stoji da Srbija ne može, shodno svojoj politici i shodno potrebama svojih građana, da to pravo ostavi i dalje egzistira u njenim propisima, u njenom zakonodavstvu.
Dakle, ne možemo da se pozivamo na neke standarde ukoliko mi važeće standarde, koji su odgovarajući, koji su kvalitetni, koji su pozitivne po naše građane, po naše zaposlene, ugrožavamo. Ovo rešenje iz člana 10. i te kako ugrožava prava građana, jer je i te kako bitno da taj zaposleni bude na neki način zaštićen kada odlazi, odnosno kada se vraća sa posla. Ne možemo da prihvatimo da se na taj način ugrožava neki svetski standard, da se na taj način ugrožava privreda, da se na taj način ugrožava egzistencija zdravstvenog osiguranja, jer ukoliko mi na kvalitetan način unapređujemo zdravstveno osiguranje, proširivanjem onih koji će imati određene benefite i povećanjem pozicija koje će predstavljati razvoj za korišćenje tih benefita zdravstvenog osiguranja, ne vidim zašto to pravo ukidamo jednom delu društva koje bi trebalo da bude nosilac razvoja tog društva, a to su ti zaposleni od čijeg rada, u stvari, zavisi opstanak i dalji razvoj Srbije i punjenje budžeta, u krajnjem slučaju.
Dakle, nema opravdanja da se to pravo iz postojećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju mimoiđe, odnosno briše.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, od ovih zakona koji su trenutno na dnevnom redu skupštine, čini mi se da je jedan od najvažnijih Predlog zakona o dopuni Zakona o ratifikaciji opcionog protokola, uz konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih postupaka.
Punih šest godina je trebalo da prođe kako bi stigao na dnevni red ovaj zakonski predlog koji predviđa nacionalni mehanizam prevencije protiv torture. Zaista, Srbija se presporo menja, presporo menja te svoje standarde i mislim da je to nedopustivo. Međutim, s obzirom da je na današnjem dnevnom redu formiranje tog nacionalnog mehanizma, to je za pohvalu, ako nije moglo ranije, dobro je što je sada. Nažalost, u roku od godinu dana nakon ratifikacije tog opcionog protokola, uz konvencije protiv torture, trebalo je da se formira i ovaj nacionalni mehanizam.
Dakle, mi smo prekoračili sve rokove, i one koji su predviđeni međunarodnim sporazumima, kao i onaj rok koji nas obavezuje kao člana ovoga društva da menjamo ovo društvo i da menjamo vrednosne sisteme. Nažalost, nasilje je ukorenjeno u ovom društvu, i u politici, i u školi, i u porodici. Jeste da država ima određeni monopol u pogledu represije, u pogledu sile, međutim, ukoliko se ta represija, ta sila, ne stavi u određene kontekste, u određene zakonom predviđene okvire i procedure, u tom slučaju dolazi do torture i tada imamo ozbiljan problem u pogledu onih izdržavanja kazni po zatvorima, po vaspitno-popravnim ustanovama, kao i prilikom izvođenja određenih dokaza, odnosno određene procedure pred policijom ili u zatvoru.
Šta je prevashodno cilj i koji je zadatak ovog nacionalnog mehanizma za prevenciju protiv torture? To je da obrati pažnju i da kontroliše tretman lica koja se nalaze u pritvoru, kao i tretman svih onih lica koja su lišena slobode. Dakle, to se odnosi na sva lica koja se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne, na lica koja se nalaze prinudno na nekom lečenju pri određenim ustanovama, na maloletna lica koja se nalaze u vaspitno-popravnim ustanovama, kao i da pri tom onaj koji je preuzeo na sebe tu funkciju nacionalnog mehanizma prevencije daje određena mišljenja i predloge u pogledu već postojećih zakona, kao i zakona koji su u proceduri donošenja, a tiču se u stvari torture, odnosno prevencije te torture i drugih neljudskih i ponižavajućih tretmana, odnosno postupaka.
Posebno bih se osvrnula sada na nasilje generalno, kao nasilje koje je toliko izražajno i toliko sveprisutno u Srbiji u svakodnevnom životu, dakle, ne isključivo na ovu specifičnu vrstu nasilja koju vrši država preko svojih organa koja se zove tortura, nego uopšte i nasilja koje je toliko pogubno za dalji razvoj društva i države.
Nasilje je posebno izraženo prema ženama, prema marginalizovanim grupama kao što su siromašni, stari, Romi. Nasilje je izraženo prema deci, dakle, prema onom delu populacije koje je na neki način manje zaštićeno i na neki način diskriminisano zbog određenih svojih svojstava i zbog svog određenog položaja u društvu i državi.
Jako je zabrinjavajuća situacija ta da je u Srbiji tokom protekle godine 30 žena ubijeno od strane svojih partnera, muževa, vanbračnih supruga i to je zaista opasno i govori puno o tome na koji način se ovo društvo odnosi prema nasilju uopšte. Međutim, još pogubnije je to što je za prvih šest meseci ove godine ubijeno 28 žena, takođe od njihovih partnera. Dakle, to nasilje eskalira i uzima sve većeg maha, a ne vidimo da se država nešto naročito potrudila oko toga da to nasilje spreči, da do tog nasilja ne dođe ili da adekvatno preduzima one mere koje mogu da zaštite žrtve u tim nasiljima.
Nije dovoljno samo da se donose zakoni, potrebno je mnogo više od toga, između ostalog i da se adekvatno reaguje, odnosno da svi oni koji imaju tu nadležnost, da prilikom prijavljivanja nasilja u porodici i odgovore blagovremeno i na pravi način.
Predložila bih da se posebno obrati pažnja na to na koji način su povezani svi ti elementi za borbu protiv nasilja. Dakle, radi se o sudovima, o parlamentu, o tužilaštvu, o policiji, o centrima za socijalni rad. Da li između svih ovih grana vlasti kao što je izvršna vlast, parlament i sudska vlast napravljena određena koordinacija? Da li je napravljena koordinacija na lokalnu između tužilaštva, policije, centara za socijalni rad i sudova? Da li postoji određena saradnja i da li postoje protokoli koji tu saradnju regulišu, odnosno organizuju odgovor na prijavljeno nasilje? Ne postoji. Ne postoje ni odgovarajući protokoli, ne postoji ni odgovarajuća praksa, a gubi se vreme u tome da se ograničavamo samo na zakonima. To je jedan od razloga zašto je dobro da se na današnjem dnevnom redu Skupštine našao i ovaj nacionalni mehanizam za prevenciju protiv torture.
Navela bih jedan jako loš i tragičan primer koji se desio prošle nedelje u Zrenjaninu kada je poginuo jedan mladi policajac prilikom vršenja svoje dužnosti, a izvršilac krivičnog dela ubistva je jedan mladić koji se nalazio u recidivu, dakle, ovo mu je treće ubistvo za njegovih 30 godina, a policajac koji je podlegao ranama takođe je tu negde u svojim godinama života 30-im.
Dakle, šta govori ovaj tragičan primer? Govori pre svega nešto o tome na koji način je država reagovala kada se prvi put pojavio taj maloletnik u vreme prvog krivičnog dela ubistva. Mladić koji je sada ubio policajca bio je maloletan. On je bio osuđen, odnosno predviđena mu je kazna zatvora u maloletničkom kazneno-popravnoj ustanovi. Šta se dešavalo tada, da je on nedugo posle izlaska iz te ustanove ponovio to krivično delo ubistva, a da je na kraju završio sa ovim krivičnim delom prošle nedelje u Zrenjaninu?
Šta se dešavalo u pogledu rada nadležnih u svim tim ustanovama sa tim mladićem koji je izvršio tako ozbiljna krivična dela? Da li se radilo nešto u pogledu njegove resocijalizacije? Očigledno je da se nije radilo, zato što je on ponovio dva puta to krivično delo koje je prvi put uradio. Ukoliko se ne radi resocijalizacija, ukoliko se ne stavi težište na resocijalizaciju prilikom odsluženja zatvorske kazne, u tom slučaju dolazi do zatvorske inkluzije, odnosno jednostavno se prihvata taj model kriminalnog ponašanja i onaj koji je ušao u tu ustanovu kao izvršilac krivičnog dela izlazi iz nje samo potvrđujući taj svoj status i ni u kom slučaju ne može postati deo društva koji će moći da se odupre nekim budućim iskušenjima i jednostavno će ponoviti krivično delo.
Ovaj nacionalni mehanizam protiv torture, između ostalog, predviđa i kontrolu na koji način se radi ta resocijalizacija onih osoba koje su lišene slobode, dakle, da li se postupa onako kako je to zakonom predviđeno i internim propisima tih ustanova. Jako je bitno da se blagovremeno uoče nedostaci i da se blagovremeno reaguje na to.
Očekujem od ovog nacionalnog mehanizma da se na taj način i odnosi i ponese kada bude krenuo u kontrolu svih tih zavodskih ustanova, zatvora, psihijatrijskih klinika i svega ostalog što je vezano za ograničavanje slobode određenih osoba, određenih lica.
U zatvorima je evidentno da postoji određeno nasilje koje je nasilje vršeno od strane drugih osoba koje izdržavaju kaznu. Pored tog nasilja, koje je moguće i koje se prepoznaje da se vrši od strane osoblja, odnosno onih koji su zaposleni u toj ustanovi. Pored tog nasilja koje je očigledno i koje može da se detektuje i lako uočava, postoji i neko latentno nasilje koje nije toliko lako da se uoči i da se prepozna a to nasilje je prevashodno vezano za korupciju. Ta korupcija je opet vezana za položaj svog tog osoblja i svih tih službenika koji su zaposleni u zavodima u zatvorima i drugim ustanovama.
Prema tome, mi se ponovo vraćamo na istu tu temu šta se dešava u pogledu strategije borbe protiv korupcije, jer i sama ta korupcija u zatvorima može da generiše određenu vrstu torture, jer ukoliko se ta korupcija ne namiri u smislu kupovine nekog blažeg tretmana ili privilegija u korist zatvorenika, u tom slučaju, može da trpi određene posledice i često se ne prepoznaje taj vid torture a bilo bi dobro da se i o tome povede računa.
Prema tome, kada govorimo o torturi ne smemo zaboraviti nekoliko bitnih činilaca, a to je da se učini transparentnim ponašanje same te uprave koja je na čelu određenih zavoda, ustanova i zatvora, da se učini transparentnim sam život u tim ustanovama i zavodima, odnosno zatvorima, da se učini transparentnim postupci svi koji su na dnevnom redu svakodnevnog života tih kažnjenika i izdržavalaca zatvorskih kazni.
Dakle, transparentnost je jedna od bitnih činilaca koja može dati određene rezultate protiv torture. Pored te transparentnosti jako je bitno da se i učini nešto, kada se dođe do određenih podataka, da li u pogledu torture, da li u pogledu korupcije ili svakog drugog nezakonitog ponašanja prekoračenja službenog položaja, a to je u stvari ono što je jako bitno za nacionalni mehanizam prevencije protiv torture. Jer u slučaju da se blagovremeno reaguje i za slučaj da se blagovremeno preduzmu određeni koraci, tada se situacija neće ni skalirati i neće doći u stvari do ozbiljnije torture koja narušava ljudska prava i tih ljudi koji se nalaze na lišavanju slobode odnosno na izdržavanju zatvorske kazne.
Dakle, prevencija je uvek bolja od one torture a nažalost, kod nas organi najčešće reaguju i deluju kada se već desi neka šteta, kada se već desi ta tortura i tada je to zakasneli postupak i zakasnela reakcija jer ne može da popravi ono što je pokvareno, ono što je učinjeno. Šteta postoji i može samo da se kazni ili da se samo medijski proprati nešto što je ugrozilo nečija ljudska prava.
Zbog toga je dobro da smo napokon odlučili da se i ovaj nacionalni mehanizam prevencije protiv torture, napokon formira. Dobro je to što je ta nadležnost data Zaštitniku građana, koji već ima određene ingerencije u pogledu kontrole dešavanja po svim ovim zavodima, zatvorima i policijskim stanicama. Ukoliko se ozbiljno pristupi tom poslu, možemo očekivati i dobre rezultate. Dakle, neće to biti samo isključivo u domenu torture jer tortura nije nešto što je odvojeno i nezavisno uopšte od nasilja koje je toliko dominantno u Srbiji i rešavajući problematiku u jednom segmentu mi ćemo u stvari moći da rešimo i generalno problem nasilja u društvu.
Bitno je samo da se prepozna potreba da se sve to ne zaustavi na nekoj medijskoj promociji, da se ne zaustavi na jednoj opštoj propagandi, odnosno slavodobivnoj priči, eto koliko smo mi uznapredovali u pogledu približavanja evropskim standardima nego da se ti evropski standardi ugrade, pored toga što se ugrađuje u zakone, da se ugrađuju i u primenu svih tih zakona i propisa tih konvencija i opcionih protokola protiv torture.
Jako je dobro da taj deo bude i osnovni element u ponašanju i onih ljudi koji su na terenu i po policijskim stanicama i prilikom lišavanja slobode lica koja se stavljaju u pritvor kao i onih koji odlaze na zatvorske kazne, a normalno tu se podrazumeva i ona lica koja su upućena na obavezno lečenje u određene neuro-psihijatrijske bolnice.
Dakle, jako je dobro da mi kao društvo postanemo senzitivni, visoko senzitivni u pogledu ove vrste ugrožavanja ljudskih prava.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, normalno da, ukoliko u zakonskim predlozima postoje određena dobro dobra rešenja LDP iste mora podržati. Nesumnjivo da u ovim predlozima zakona postoje dobra rešenja i zato ih i podržavamo.
U Zakonu o zdravstvenom osiguranju moramo podržati unapređivanje ostvarivanja određenih prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno proširenja određenih prava. Moramo podržati i unapređivanje sistema izabranog lekara, kao i proširivanje kruga lica koji ispunjavaju uslove da steknu stvojstvo osiguranog lica. U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti moramo podržati stvaranje uslova za dalje unapređenje ostvarivanja prava pacijenata, pre svega kroz unapređenje prava koja se odnose na zdravstvenu zaštitu dece mlađe od 18 godina, poštovanje pacijenta ovog vremena, zaštitu lica obolelih od retkih bolesti, unapređenje kvaliteta i standarda u obavljanju zdravstvene zaštite, harmonizaciju propisa u oblasti zdravstvene zaštite sa principima i načelima Svetske zdravstvene organizacija, kao i usklađivanje Zakona o zdravstvenoj zaštiti sa ostalim propisima.
Dakle, to su razlozi zbog kojih mi možemo da kažemo da nemamo problema oko toga da li ćemo glasati za ove predloge zakone. Međutim, ovi predlozi zakona i ova dobra rešenja u zakonima teško da mogu da promene zaista očajnu i ozbiljnu problematiku u zdravstvu, koja je pre svega nastala zbog jedne sveobuhvatne i sveprisutne korupcije.
Poštovani gospodine ministre, nažalost, danas kada se kaže zdravstvo često je to sinonim za korupciju i vi ste ovih dana često govorili o tome da je korupcija sveprisutna i da je sveobuhvatna i da Ministarstvo nema kapacitete da se izbori sa tim. Govorili ste o tome da ste nemoćni protiv korupcije, da ste nemoćni da se izborite sa mitom, govorili ste o tome da vam je potrebna pomoć pravosuđa, da vam je potrebna pomoć policije, Agencije za borbu protiv korupcije, da nema radikalnih reformi zdravstva na kraju mandata. Dakle, sve su to konstatacije. Međutim, vi zaboravljate, pri tom, da vi niste neko lice koje stoji izvan tog ministarstva, nego da ste vi upravo ministar za zdravstvo. Prema tome, s obzirom da ste vi dugogodišnji zdravstveni radnik, znate da ukoliko želite da se borite protiv određene bolesti patologije, morate da dijagnostikujete šta je prouzrokovalo tu bolest, tu patologiju i tada da konstatujete na koji način može to da se leči. Dakle, vi morate da pronađete lekove za to, bili vi na početku ili na kraju mandata, to je potpuno nebitno. Sama konstatacija problema neće dovesti do promene nabolje u tom zdravstvenom sistemu, u zdravstvu Srbije, koje je opterećeno tom korupcijom.
Na primer, kada se govori o tome da treba da se utvrdi šta je to generisalo, šta je u stvari uzročnik te korupcije, postavila bih vam pitanje – da li ste vi izvršili ozbiljnu analizu, koliko sredstava iz tog zdravstvenog budžeta se izdvaja za zarade zaposlenih? Da li vi znate koliko zaposlenih radi u zdravstvu? Da li vi znate kako su ti zaposleni nagrađeni, počev od onih zdravstvenih radnika koji rade sa srednjom stručnom spremom, onih koji su specijalisti ili oni koji imaju subspecijalizaciju? Da li ste razmišljali i da li ste izvršili analizu oko toga koliko radi ne medicinskih radnika u zdravstvu? Da li znate da je to 26%. To znači da je četvrtina zaposlenih u zdravstvu izvan te medicinske struke. Da li ste izvršili neku analizu, na koji način rade ombudsmani pri kliničkim i bolničkim centrima? Da li ste razgovarali sa tim ombudsmanima koji imaju neposredne kontakte sa pacijentima koji su iz nekog razloga bili prinuđeni da se obrate ombudsmanu? Da li ste razgovarali sa direktorima zdravstvenih ustanova bolničkih centara, sa bilo kojom ustanovom koja se bavi pružanjem zdravstvenih usluga, sa kojim teškoćama se susreću i kako oni te teškoće prevazilaze? Da li ste uopšte razmišljali o tome da napravite neku strategiju, dakle, vi kao Ministarstvo, nezavisno od policije, od sudstva, od Agenciju za borbu protiv korupcije? Kako uraditi prevenciju protiv korupcije? Kako tu korupciju utvrditi u redovima tamo gde se ustvari i daju te zdravstvene usluge i kako se izboriti protiv te korupcije?
Iz vaših medijskih nastupa, iz današnjeg vašeg ekspozea, izlaganja u Skupštini, nisam primetila nijednu rečenicu sa kojom vi ustvari kažete, jeste, ta korupcija postoji, jeste, mi radimo to i to, jeste, preduzećemo to i to i očekujemo efekte to i to u roku tom i tom. Dakle, opet podvlačim, nebitno je da li je to na početku ili na kraju mandata. Zdravstvo Srbije je u takvom haosu, u takvim problemima da je prosto nemoguće da mi dočekamo da prođu svi izborni postupci, svi izborni krugovi i da sačekamo neki budući početak nečijeg mandata da bi se počelo nešto da se radi. Ukoliko sačekamo kraj vašeg mandata, mi ćemo morati da čekamo nekoliko meseci. Za to vreme, mi imamo i dalje ozbiljne probleme u vezi korupcije.
Vi kažete da sami ne možete to da uradite, a pretpostavljam da ste mislili na Ministarstvo, kao jedan deo izvršne vlasti. Međutim, vi kao ministar možete da predlažete zakone, možete da predlažete određene akte, koje može da donese upravo u ovom cilju o kom govorim, dakle, u cilju borbe protiv korupcije. Vi možete da radite sa svim vašim prvim ljudima po zdravstvenim ustanovama po tom pitanju. Dakle, vi možete i imate ovlašćenja, svaku nepravilnost koja dođe do vas, da prostudirate, analizirate, imate timove koji rade sa vama, imate državne sekretare. Dakle, morate da imate, pre svega, volju da imate za to dovoljno vremena, a vremena morate napraviti, jer zato ste ustvari i ministar, da svoje vreme ustvari poklanjate, dajete i žrtvujete za taj deo izvršen vlasti, na čijem čelu ste sad.
Vi morate da brinete o kvalitetu, morate da se borite da teče nesmetan rad u zdravstvenim ustanovama, a takođe morate da se borite i za adekvatnu nagradu svim tim zdravstvenim radnicima, koji obavljaju tako težak posao. Vi ne smete dozvoliti da 108.000 ljudi bude kompromitovano zbog nekoliko njih, koji zbog mita i korupcije to zdravstvo dovode na loš glas.
Ukoliko zađete među građane, najverovatnije će vam svaki drugi reći da se nekada u svom životu susreo sa tom nemani, lično susreo sa korupcijom ili mitom. Ako se nije susreo, onda je bar čuo iz svog neposrednog okruženja.
Vi kao ministar morate da se borite protiv zloupotreba u zdravstvu, protiv monopola, protiv negativne selekcije koja je i te kako izražena u zdravstvu. Vi morate da vodite računa o tome koliko doktora nauka trenutno radi po raznim zdravstvenim ustanovama, kliničko-bolničkim centrima u Srbiji, ne samo u Beogradu nego i u provinciji. Da li vi znate, recimo, da je Zrenjanin imao jednog doktora nauke, hirurgije, jednog čoveka koji je bio subspecijalista i taj je po sili zakona otišao u penziju nezadovoljan, kompromitovan, zato što mu jednostavno nisu dozvolili da radi, upravo iz tog razloga, jer su u njemu prepoznali ozbiljnu konkurenciju i ozbiljnu opasnost za sopstveno napredovanje.
Dakle, mora se voditi računa o tome da mi imamo jako dobar i stručan kadar i moramo voditi računa o tome da taj stručni kadar ne bude žrtva zloupotreba, korupcije i nečijeg nemara.
Vi kažete da vam nedostaje podrška ostalih institucija u toj borbi za korupciju. Ja bih vam rekla da se vi možda okrenete oko sebe pa da pogledate, imate vi i neko udruženje "Doktori protiv korupcije". Pogledajte malo šta možete preko tih doktora koji verovatno imaju neposredna saznanja o ozbiljnim kršenjima zakona u pogledu korupcije, pa bi možda mogli da vam pomognu i da vas usmere u kom smeru bi mogli da pokrenete ovu stvar sa mrtve tačke. Jer definitivno, priča o korupciji, priča o tome da mi moramo da se borimo protiv korupcije, neće dati nikakve rezultate. Dakle, pre svega utvrđivanje šta je to izazvalo, šta izaziva i šta ubrzava tu korupciju, šta je još uvek drži na tom nivou na kojem jeste u zdravstvu, kako treba istu lečiti, kojim sredstvima, s kim, i da pri tom zacrtate konkretne rokove, koji su jako bitni, jer ti rokovi u stvari utvrđuju i nečiju odgovornost, jer može da se analizira da li je nešto urađeno u tom roku što je dogovoreno ili nije i valjda bi trebalo neko da snosi odgovornost ukoliko nije, a ne samo da se zaboravi.
Podsetila bih vas na jednu ozbiljnu aferu oko ovih nesrećnih vakcina za svinjski grip. Mi smo kupili paresirani broj tih vakcina i to je prošlo. Ali, mi sad moramo uništiti 600 hiljada tih vakcina. Kako ćemo ih uništiti? Navodno, postoji neko rešenje da to bude u Beču i da uništavanje jedne vakcine košta šest evra. To je još tri miliona i 600 hiljada evra. Da li je, gospodine ministre, to tačno? Da li postoji neki drugi način i neko drugo mesto i da li postoji neka druga cena da se mi rešimo tog medicinskog otpada? Da li vi vodite računa o tome, da li razmišljate i da li se konsultujete oko toga ko bude biran, postavljan, imenovan za direktora javnih nabavki Republičkog zavoda zdravstvenog osiguranja? Mislim da je sve to u delokrugu ministra zdravlja.
Da li vi kao ministar razmišljate o tome da se treba pre svega boriti i protiv uticaja političkih stranaka u zdravstvenom sistemu, jer smo svedoci toga da je ta partokratija i te kako opasna i pogubna za realan život građana, a mislim da i zdravstvena zaštita spada u tu realnost?
Prema tome, dobra rešenja, dobri predlozi iz ovih zakona zaista predstavljaju više jednu šminku, jedan kvalitet ali nikako nešto dovoljno što u znatnoj meri može da reformiše i da poboljša sistem zdravstvene zaštite, zdravstvenog osiguranja i uopšte funkcionisanja zdravstvenog sistema u Srbiji. To je nedovoljno. Sve dotle dok se ozbiljno ne krene u radikalne reforme zdravstvenog sistema, a za to je uvek kasno. Mi smo to trebali da počnemo mnogo ranije, a ne tek u budućnosti, kako očigledno vi predlažete.
Ove zakone mi podržavamo, saglasni smo sa tim da se unapredi položaj pacijenata i u pogledu zdravstvene zaštite i u pogledu zdravstvenog osiguranja, ali, s obzirom da je Srbija u tako velikim problemima što se javne potrošnje tiče, što imamo problema sa punjenjem budžeta, teško ćemo mi to, te lepe želje i lepa rešenja iz ovih predloga zakona i da realizujemo.
Ali, vi ste kao ministar dužni, pre svega, da uradite sve što je u vašoj moći da unapredite zdravstveni sistem u Srbiji putem tog svog ministarstva, angažujući sve svoje resurse, svog ministarstva, normalno, uz podršku celokupnog društva i ostalih institucija.

Gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru tri minuta, koliko mi je ostalo, fokusirala bih se na probleme ovog zakona iz ugla prava deteta.
Postoje četiri tačke koje su jako bitne i koje su najprimerenije da se ovde komentarišu u pogledu lošeg rešenja koje se nudi u ovom zakonu. Ne sumnjamo da postoje dobra rešenja i iz tog razloga podržavamo ovaj zakon, ali moramo da istaknemo i ono što ne valja.
Kao prvo, odnosi se na učenički parlament. Ovim članom 13. zakona u stvari se izostavlja mogućnost učenika odnosno dece da utiču na bilo koji način na izbor udžbenika, da daju mišljenje ili uopšte da kažu šta misle kakav je kvalitet udžbenika koji se koristio u toku te godine kada su učili iz tog udžbenika.
Smatram da se na ovaj način sužava mogućnost da deca postaju aktivni subjekti, aktivni učesnici u svom obrazovanju i u svom vaspitanju ostaju i dalje pasivni predmeti na koje se primenjuju određene vaspitne i obrazovne mere.
Druga primedba se odnosi na vaspitno-disciplinski postupak. U okviru tog vaspitno-disciplinskog postupka postoji nekoliko loših rešenja u ovom zakonu. To je izostavljanje primena pravila opšteg upravnog postupka, uvođenje pismene izjave, što u stvari na mala vrata uvodi jedan policijski način usleđivanja. Kao treće rešenje iz ovog člana 17. smatram da je jako loše što se 60 dana predviđa da se stavi onaj rok u kome se može pokrenuti određeni vaspitno-disciplinski postupak. Mislim da je to predugo vreme, ukoliko se uporedi sa članom 25, koji se odnosi na pokretanje odnosno na vođenje disciplinskog postupka protiv zaposlenog, jer u ovom slučaju za tri meseca zastari i pravo pokretanja disciplinskog postupka, vođenje disciplinskog postupka zastareva u roku od šest meseci. Na ovaj način daje se jedna mogućnost zaposlenima odnosno nastavnom i vaspitačkom kadru da na neki način eventualno zloupotrebi te mogućnosti u tom nekom postupku vaspitno-disciplinskom, jer ukoliko se radi o disciplinskom postupku protiv nastavnika i ostalih zaposlenih, tada se daju veoma komotni rokovi i veoma brzo zastari taj postupak. Kada se radi o učenicima, ostavlja se veoma dug period koji psihološki i te kako može da ugrozi učenika.
Sledeća tačka na koju bih se osvrnula odnosi se na premeštaj učenika. To je iz člana 18. Mislim da se nije našlo adekvatno rešenje u slučaju u koliko se nađe da bi trebalo da se premesti učenik od petog do osmog razreda u drugu osnovnu školu jer se traži, pored odluke nastavničkog veća, mišljenje roditelja, odnosno staratelja, ali i škole u koju prelazi. Ipak bi trebalo možda malo bolje i malo kvalitetnije da se razradi ceo ovaj postupak, a ne na ovaj način koji u stvari može da prouzrokuje izuzetno teške posledice za onog učenika na koga se to odnosi.
Četvrta tačka na koju bi se osvrnula radi se o proveri psihofizičkih sposobnosti nastavnika odnosno vaspitača. Mislim da je to prevelika odgovornost koja se stavlja na te ljude i nikako ne bi trebalo da se ostavi službi za poslove zapošljavanja da primeni standardizovani postupak i ocenjuje sposobnost nekog budućeg nastavnika, učitelja ili profesora da li je isti sposoban da vaspitava naše buduće generacije.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, tokom rasprave u načelu i u pojedinostima iskristalisalo se nekoliko bitnih pitanja u vezi Predloga zakona. Tu se u stvari radi o tri pitanja.
Prvo, na koji način je definisana vrsta i složenost poslova, na osnovu kojih državni organi naplaćuju te svoje takse kao naknadu? Sa druge strane, iz efekata koji se predviđaju donošenjem ovog zakona i koji su označeni u obrazloženju Predloga zakona, ne vidimo u kojoj meri će budžet biti napunjen? Dakle, koji su benefiti koji se očekuju od primene ovog zakona? Kao treće – da li su zaista konsultovane sve tri strane koje su i te kako zainteresovane za donošenje ovog zakona, odnosno za izmenu i dopunu ovog zakona?
Vlada kaže da je konsultovala drugu stranu. Druga strana su ti organi koji vrše tu uslugu za koju se i naplaćuje taksa. Nigde se ne spominje ta treća strana, a to su pravna i fizička lica na koje se direktno odnose posledice za koje će uslediti naplata tih taksi. Dozvolićete, ovaj predlog zakona u velikoj meri se sastoji u tome što se povećavaju takse. Takse se povećavaju ili na taj način što se povećava broj onih usluga za koje se naplaćuju takse – da li se povećava visina takse ili se, u stvari, pogrešno ili neprecizno utvrđuje vrsta i složenost poslova koje iziskuju naplatu takse?
Da krenemo od ovog člana 40, odnosno tarifni broj 85. koji govori o tome, u kojoj meri će da se povisi taksa i to od 7.290 dinara na 30.000 dinara, a sve radi zaštite bilja, odnosno primeni pesticida u poljoprivredi i šumarstvu. Neko slično povećanje je sadržano i u tarifnom broju 49, gde se takođe za ishranu bilja i oplemenjivače zemljišta povećava taksa sa 13.990 na 45.000, a za rešenje po zahtevu za izdavanje rešenja za stavljanje u promet sredstava za zaštitu bilja sa 13.990 na 80.000 dinara.
To su veliki rasponi u povećanju taksi i ne daju odgovore na ova pitanja koja sam postavila, na ta tri krucijalna pitanja. Ukoliko, a to je čini mi se i ministar govorio, poljoprivreda predstavlja jednu ozbiljnu razvojnu šansu i izvoznu šansu Srbije, na ovaj način se odnosimo prema povećanju produktivnosti, odnosno jačanju proizvodnje u poljoprivredi, povećanjem taksi - kako možemo da očekujemo i da zaista ono što se proklamuje, prilikom sprovođenja tog proklamovanog u delo, ono da i ozbiljne rezultate? Opet, u primeni zakona, odnosno u primeni dobrih namera se konkretizuje nešto sasvim suprotno od toga.
Postoje tu određene disproporcije i u pogledu članova koji će uslediti naknadno u vezi ovih taksi. Međutim, o tome ćemo govoriti kasnije. Primećuje se ozbiljna razlika između toga, šta to u stvari i koga dotiče povećanje takse?
Ukoliko se u tarifnom broju 2 kod tumačenja propisa republičkih za fizičko lice naplaćuje nekih hiljadu i nešto dinara, a za pravno lice se traži 10.000 takse, ne vidi se u čemu se tu razlikuju vrste i složenost poslova kada se usluga daje fizičkom licu, a kada se usluga daje pravnom licu.
Volela bih da posebno istaknem jednu činjenicu da u Srbiji 50% privrednih društava posluje bez i jednog zaposlenog, tako da je zaista ozbiljna stvar to kada za pravna lica u toj meri povećaju takse sa obrazloženjem da to i nije tako veliki teret za pravna lica.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, najmanji je problem usklađivanje dinarskih iznosa taksi iz Predloga ovog zakona, druge su nedoslednosti problem za ovaj zakon, kao primer bih navela određena rešenja u veze visine taksi iz tarifnog broja 197. i 201, pa bih volela samo da uporedim da vidite na koji način se ta nedoslednost realizuje u ovom predlogu zakona.
Recimo za dozvolu za uvoz neopasnog otpada radi tretmana plaća se taksa od 25.000 dinara a za dozvolu za uvoz i stavljanje u promet supstance koja oštećuje ozonski omotač 4.660 dinara. Ogromna je razlika. Za dozvolu za izvoz neopasnog otpada 150.000 dinara a za izvoz te supstance koja može da ošteti ozonski omotač 4.660 dinara. Za izdavanje dozvole za sakupljanje otpada plaća se 15.000 dinara, a za mišljenje za uvoz ili izvoz proizvoda ili opreme koji sadrže ili se oslanjaju na supstance koje oštećuju ozonski omotač 1.000 dinara. Za potvrdu za izuzimanje od obaveze pribavljanja dozvole 2.200 dinara a za izdavanje dozvole za sopstveno upravljanje ambalažnim otpadom 60.000 dinara.
Ogromne su razlike u plaćanju taksi za nešto što je ekološki opasno i za ono što u stvari predstavlja samo čišćenje i uređenje Srbije. Mislim da se na ovaj način ne motiviše niko da, pre svega, vodi računa o sopstvenoj životnoj sredini. Dakle, pretpostavljam da nije bila intencija zakonodavca da na ovaj način reguliše zaštitu životne sredine i ekološka pitanja, ali iz rešenja koja su predložena u pogledu visine takse upravo to proizilazi, a svaki zakon nosi određenu poruku, jer svaki zakon u stvari predstavlja i postaje deo pravnog poretka.
Prema tome, treba se voditi računa o tome i kada se utvrđuje visina takse, šta se želi sa tom taksom poručiti javnosti.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici LDP podržava odluku o obrazovanju komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija. Svesni smo toga da je mnogo ranije trebalo da se donese ova odluka. S obzirom da je Zakon o izvršenju krivičnih sankcija donet još septembra 2005. godine. Međutim, nisu bila predviđena pravila na osnovu kojih je komisija mogla da se oformi. Nije predviđeno šta sve predstavlja nadležnost te komisije, tako da faktički komisija nije mogla ni da se osnuje ni da se formira.

Ipak je prošlo nekih šest godina do realizacije odluke, odnosno odluka je stigla pred ovaj parlament posle punih šest godina. Dobro je to što je ipak stigla odluka. I dobro je što će ona predstavljati jedan opšti akt o obrazovanju komisije, tako da će nadležni odbori predložiti svoje kandidate za članove te komisije, izabrati predsednika i krenuti sa radom u smislu poboljšanja položaja pozicije svih onih ljudi i svih građana koji se nalaze na izdržavanju krivičnih sankcija.

Ja bih rekla nekoliko reči o tome kakva je trenutno situacija u našim ustanovama u zavodima gde se izvršavaju te krivične sankcije. Očigledno postoji određeni pomak i očigledno postoji neki pozitivni napredak u ovim zavodima. S obzirom, da postoji ozbiljna pravna regulativa koja reguliše način izvršenja krivičnih sankcija, a postignuta je i jedna doza transparentnosti, dakle mnogo se lakše može izvršiti uvid šta se dešava u našim zatvorima. Dobro je to što i civilni sektor, dakle organizacije civilnog sektora imaju mogućnosti pristupa ovim zavodima, zatvorima, dakle mogu da izvrše jednu nezavisnu kontrolu i mogu da o tome izveste javnost ukoliko primete neke negativnosti i neke nepravilnosti.

Dakle, to je ono što je dobro u funkcionisanju naših zavoda za izvršenje krivičnih sankcija. Međutim, postoje i neke nepravilnosti i postoje neke negativne pojave koje još uvek nisu otklonjene. Ali s obzirom da mi ovaj postupak posmatramo kao jedan proces u okviru sveobuhvatne reforme pravosuđa, tako očekujemo da protekom vremena mnogo šta se promeni i u ovoj oblasti.

Posebno bi skrenula pažnju na to da postoji određena preopterećenost naših zatvora. Ta preopterećenost premašuje 5.000 osoba od onih predviđenih 7.000 koliko bi po evropskim standardima naše ustanove mogle da daju priliku, odnosno mogućnost da se izvršavaju krivične sankcije u određenim zatvorima. To znači da skoro duplo više zatvorenika, osuđenika imamo od onoga što naši zatvorski kapaciteti omogućuju. To je nedopustivo. I na tome i te kako mora da se radi.

Pored toga imamo problem i sa službenicima, odnosno sa osobljem koje je zaposleno u ovim zatvorima. Te službenike bismo podelili u dve grupe. Jedna grupa bi predstavljala zaposlene koji su zaduženi za prevaspitanje, a drugu grupu bismo svrstali u onu koja je zadužena za obezbeđenje. Sad imamo mali broj i ovih koji bi trebalo da se potrude oko toga da prevaspitaju ona osuđena lica, koja će pre ili kasnije jednog dana izaći iz tih ustanova. Normalno od njihovog rada zavisi u kojoj meri će oni biti u mogućnosti da se ponovo reaktiviraju i uključe u redovan normalan život. A kad a vi imate nedovoljan broj radnika koji su zaduženi za tako osetljiva pitanja i tako osetljiv rad, teško možete da očekujete i neke druge rezultate.

Prema tome, tu bi trebalo daleko više da se potrude nadležni, sva ministarstva koja imaju određene nadležnosti nad zatvorima, moraju da na tome mnogo više porade i mnogo više sredstava izdvoje za prevaspitavanje osuđenih lica.

S druge strane, mi imamo problem i sa ljudima koji rade u ovim zatvorima, a trebalo bi da obezbede neki mir, odnosno, redovno funkcionisanje ovih ustanova, ali zbog toga što ih je mali broj i s obzirom na činjenicu da na jednog, recimo radnika, obezbeđenja dođe od 100 do 150 osuđenika, dozvolićete to je preveliki broj i to je jako veliko opterećenje za te ljude koji nisu ni adekvatno nagrađeni za svoj rad, predstavlja izuzetno veliki stres i izuzetno veliki napor.

Prema tome, i jedna i druga grupa ljudi koji su zaposleni u zatvorima morali bi biti na mnogo bolji način tretirani i u pogledu materijalne naknade a i u pogledu zapošljavanja, odnosno povećanja broja ljudi koji će da im se pridruže jednog dana na tom ozbiljnom i osetljivom poslu koji obavljaju. Kada posmatramo kategoriju lica koja se nalaze u ovim ustanovama onda bismo mogli da zaključimo da je u stvari najveći broj onih osuđenika koji su osuđeni na kratke zatvorske kazne od tih 12 hiljada koje sam spomenula otprilike devet hiljada ih je osuđeno na kraće zatvorske kazne. To je dobra vest, što znači da se ne radi o osuđenim licima koja su izvršila izuzetno teška krivična dela.

Kada govorimo o drugoj vrsti kategorije lica koja se nalaze u ovim zatvorskim ustanovama, mogli bismo napomenuti da je jako veliki broj onih koji su pritvoreni ili prekršajno kažnjeni. Čini mi se da je najveći problem oko smeštaja ljudi koji su u nekom procesu pred sudom, upravo oni koji su osuđeni, odnosno kojima je izrečena pritvorska mera. Ta pritvorska mera nažalost se veoma često izriče od strane suda i to je možda jedan od razloga zašto imamo tako veliki broj pritvorenih lica a to se ne koristi kao krajnja i nužna mera da bi se obezbedilo prisustvo lica koje je procesuirano nego kažem najčešće je to po nekom automatizmu što je inače u našem sudu poprilično česta pojava.

Mislim da bi trebali mnogo više pažnje da posvetimo, dakle, pored toga na koji način funkcionišu ove zavodske ustanove i na to koji način se završava svaki sudski postupak krivični postupak, odnosno prekršajni postpuak i na koji način se primenjuju one mere koje obezbeđuju prisustvo lica protiv kojeg se vodi određeni prekršajni ili krivični postupak. Dakle, ne možemo odvojeno da posmatramo rad ovih zavodskih ustanova od rada suda, to je jedna harmonizacija uopšte rada državnih institucija i samo zajedničkim radom mogu da se postignu određeni efekti. Ukoliko bi možda bolja saradnja bila između te dve institucije, možda bi i manja bila prenaseljenost u ovim zatvorima i možda bi manje opterećenje bilo za one ljude koji su zaposleni u tim zatvorima.

Ne bismo mogli da izgubimo iz vida ni činjenicu da su lica osuđena lica pored toga što imaju određene obaveze prema društvu, samim tim što su izvršila krivična dela, imaju i određena prava u smislu zaštite njihovih ljudskih prava a između ostalog i zaštitu zdravlja. Tu je, takođe, jedan od većih problema koji se pojavljuje u zatvorima, s obzirom da je za lečenje ovih osuđenih lica, pre svega nadležno Ministarstvo pravde a ne Ministarstvo zdravlja. Samim tim i naknada koja se isplaćuje lekarima i ostalom osoblju koje se stara o zdravlju osuđenika, često mnogo manja od one naknade koja je predviđena za lekare koji rade u bolnicama ili drugim zdravstvenim ustanovama sa građanima koji se nalaze na slobodi. Možda bi i tu trebalo da se nađe neki modus da se prevaziđe taj problem i da se obezbede sredstva da i ta lica koja se nalaze na izdržavanju kazne imaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu.

Prema tome, kad smo nabrojali sve ove nedostatke koji su inače najvidljiviji u zatvorima u Srbiji, mislim da je dobro da se uočava i volja Vlade, odnosno ministarstava u čijoj nadležnosti se nalaze i ove ustanove. Ta volja se između ostalih ogleda i u tome što je razrađena jedna strategija, a donet je i Akcioni plan da bi se prevazišli ti nedostaci i u smislu kapaciteta i u smislu adekvatne nagrade odnosno davanja podrške zaposlenima u tim ustanovama. Očekuje se da budu određeni pomaci do 2015. godine, s obzirom da smo i do sada mogli da uočimo da ima nekih promena, možemo biti optimistični da će to ići mnogo brže. Međutim, čini mi se da će ova komisija koja će se oformiti od strane dva parlamentarna odbora takođe doprineti i toj strategiji Akcionom planu, jer jako je bitno da parlament ima određenu moć kontrole nad izvršavanjem ovih krivičnih sankcija.

Jako je dobro to što će parlamentarci zajedno sa organizacijama iz civilnog sektora moći da tu transparentnost još pojačaju i da učine znatno vidljivijim svaku vrstu zloupotrebe koja može i koja se vrši u zatvorima. Čini mi se da ne možemo da pričamo o tome da će već sutra da se mnogo šta promeni. To ne znači da od danas, kad mi o ovoj odluci raspravljamo, ne možemo da očekujemo mnogo veću vidljivost i mnogo jaču saradnju Parlamenta i ovih zatvorskih ustanova.

Ne bih volela da govorim o tome i nekim konkretnim nepravilnostima i zloupotrebama koje se svaki dan mogu uočiti, odnosno koje se prezentiraju preko medija. Mislim da to neće u znatnijoj meri da poboljša situaciju u našim zatvorima. Međutim, ukoliko se formalizuju stvari i ukoliko pravna podloga, odnosno pravni okvir i pravna regulativa daju prostora uz sve ove vrste nadzora i kontrole, mi možemo očekivati da će situacija da se promeni i u onim pojedinačnim slučajevima. Izvršavanje krivičnih sankcija sama po sebi predstavlja jednu jako osetljivu problematiku i temu. Sama po sebi daje mogućnosti za ogromne zloupotrebe i za priliku za često kršenje ljudskih prava. Iz tog razloga, moramo biti veoma oprezni i veoma konkretni kad se donose zakoni, kad se kontroliše sprovođenje tih zakona.

Prema tome, i ova odluka skupštinska će biti jedan od tih načina da se postignu određeni ciljevi, nezavisno od toga ko tu odluku predlaže, da li vlast ili da li se sa tim saglašava opozicija ili ne. Bitno je samo da se promeni situacija oko koje možemo da se složimo da nije baš najbolja, ali normalno da treba da se radi kako bismo poboljšali stvari.

Normalno je i to da ko god radi, taj i greši i normalno je da ko god radi u tako teškim uslovima u kojima rade zaposleni u zatvorima i te kako mogu da pogreše, ali to ne znači da te greške mogu jednostavno da se zapostavljaju.

Rekla bih samo još nekoliko reči o tome da, nažalost, ova parlamentarna komisija neće imati prilike da kontroliše i rad organa MUP u toku policijskog pritvora. Svedoci smo toga da se često krše ljudska prava upravo u policijskom pritvoru, ali to je opet jedna druga tema i oko toga takođe bi trebalo da se i te kako potrudimo da se promeni društvo, da se promeni odnos vlasti, Vlade, da se promeni odnos ministarstva prema toj problematici. Tu moraju da se uključe, pored ministra i ostali članovi Vlade, kao i svi ti zaposleni koji rade neposredno na terenu, dakle, rade po sekretarijatima unutrašnjih poslova, jer čini mi se da ni jedno krivično delo, ni jedan osumnjičeni za izvršenje krivičnog dela ne može da bude na taj način obrađivan, na taj način ne smeju da mu se krše ljudska prava, kao što je to rađeno u jednom vremenskom periodu, a to je, čini mi se, jedan od tih posledica jedne opšte društvene paralize, jednog opšteg problema sa našim institucijama, o čemu mi, i te kako, vrlo dobro znamo da postoje.

Prema tome, LDP će podržati ovu odluku, sa očekivanjima da će ova odluka biti samo jedan od koraka za jednu buduću reformu i ove oblasti zavodskih sankcija.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se zbog povrede ugleda, časti i dostojanstva Skupštine. Smatram da se odredbe ovog poslovnika ne primenjuju onako kako bi trebale da se primenjuju.
Očigledno je nesporazum nastao oko replike, kada može poslanik da replicira, da li je to diskreciono pravo ili ne.

Poštovana gospođo predsedavajuća, vi mene ne možete da prekinete i ne možete da me isključite iz elektronskog sistema kada ja obrazlažem zašto smatram da je povređeno dostojanstvo ove skupštine.
Dakle, u obrazloženju sam htela da navedem da ste vi u obavezi, ukoliko se pojavi neka nedoumica, da li vi na pogrešan ili dobar način primenjujete Poslovnik i odredbe Poslovnika, vi morate tu nedoumicu da otklonite, ne tako što ćete vi kreativno da tumačite Poslovnik, nego ćete pročitati odredbe odnosno članove Poslovnika na koji se pozivate. Zato je najbolje da vi to lepo pročitate, pa da čuje i ovaj cenjeni skup o čemu se tu radi oko replike.
Kada se kolega Andrić javio za repliku, očigledno je…

Hvala, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ova dva minuta mogu samo da rezimiram. Definitivno poskupljuje gorivo u toku ovog meseca, najmanje četiri i po dinara, a možda i više. Prema tome, to je posledica onih nesrećnih izmena Zakona o akcizama, a u stvari i ovih novih izmena, onih izmena Zakona o akcizama.
Može se uočiti jedna matrica na koji način se ponaša Vlada, odnosno ova parlamentarna većina i u pogledu donošenja zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, kao i u pogledu nekih ostalih odluka. Povukla bih paralelu između ovih zakona o akcizama, kao i između odluke Vlade u vezi subvencija poljoprivrednicima. Jako je bitno da se povuče ta paralela, s obzirom na to da se radi o istoj matrici. Dakle, radi se u stvari o tome da su obe te odluke kratkovide, neodgovorne, a pri tom najveću štetu i najveće posledice trpe građani, odnosno privreda ove države.
Akcizama koje su ustanovljene januara meseca, a koje sada i menjamo, u stvari, uveden je jedan dvostruki standard poreskog opterećenja privrede, odnosno građana. Taj dvostruki standard je primenjen i na poljoprivrednike, a mislim da smo bili svedoci toga da je Vojvodina nedelju dana bila blokirana, upravo iz tog razloga, jer je Vlada jednom kratkovidnom odlukom odlučila da subvencionira samo one oranice do 10 hektara, pa je onda nakon cenkanja odlučila da to bude 30 hektara, pa je stigla do 50 hektara i na kraju 100 hektara, nakon što je ta blokada u toj meri ugrozila celu privredu Vojvodine, kao i građane, slobodan protok roba, usluga i ljudi, tako da je to ugrozilo već i odnos Pokrajine prema republičkoj vlasti.
Mislim da je nedopustivo da se na ovaj način Vlada, odnosno parlamentarna većina odnosi prema svima onima koji moraju da na kraju snose posledice, odnosno da plate štetu jedne neodgovarajuće, neodgovorne odluke, odnosno zakona, koji su u stvari u suprotnosti sa ostalim načelima i slobodnog tržišta, i Privremenog trgovinskog sporazuma, i SSP itd.
Prema tome, mi zaista moramo da vodimo računa kad god donosimo zakone, odnosno kad god vršimo kontrolu nad sprovođenjem tih zakona, da se ustanovi da li su zaista ti zakoni u skladu sa tim evropskim standardima, jer u suprotnosti, radi se samo o nekoj deklarativnoj podršci tom evropskom putu, a nikako pravoj podršci, jer upravo ovaj zakon o izmenama i dopunama akciza govori nam to. Očigledno da je Vlada reagovala …
(Predsedavajuća: Vreme na raspolaganju je iskorišćeno.)
… na određene pritiske i tada smo došli u situaciju da sada odlučujemo o akcizama, a ne odlučujemo o akcizama, nego, upravo, odlučujemo o tome da ponovo poskupi gorivo, koje će se olupati o građane koji to gorivo i koriste.

Poštovana predsedavajuća, poštovani guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, zaista mislim da danas razgovaramo o jednom zakonu koji bi trebalo da uvede neki red u pravni poredak, da obezbedi neku pravnu sigurnost, i to pre svega za korisnike finansijskih usluga. Između ostalog, trebalo bi da se obezbedi mogućnost da onaj ko želi da koristi finansijsku uslugu zaista dobije pravi uvid u sadržinu ugovora koji će zaključiti i da tačno zna koje obaveze preuzima kao korisnik te usluge. Radi se o tome da on treba da razume sadržinu tog ugovora ukoliko se radi o pripadniku nacionalne manjine, a ne govori baš sasvim čisto i jasno jezik koji je u službenoj upotrebi u Srbiji.
Ima dosta ljudi koji žive u Vojvodini i koji su pripadnici nacionalnih manjina, koji takođe žele da koriste usluge uzimanja kredita, međutim, imaju problem sa razumevanjem ugovora koji su sačinjeni na srpskom jeziku. Prema tome, ovde se čak ne radi o tome da li su neka njihova prava ugrožena kao pripadnika nacionalnih manjina, nego se radi o tome da su njihova prava kao potrošača, kao korisnika tih finansijskih usluga ugrožena. Jer, oni neće moći sami da se usude da pristupe ugovaranju i zaključivanju tog ugovora. Oni moraju da povedu neko stručno lice sa sobom, ili bar neko lice koje govori srpski jezik, a pitanje je da li će to lice moći u dobroj meri da prevede sadržinu odnosno tekst ugovora.
Prema tome, ovde se radi o čisto pravnom pitanju, da li obezbeđujemo korisnicima finansijskih usluga da zaista razumeju sadržinu tog ugovora. Ukoliko želimo da ovo bude jedan evropski zakon, koji dostiže evropske standarde za koje se toliko zalažemo, a toliko smo dugo čekali ovaj zakon da bismo napokon izbegli one situacije iz ugovora o kreditu kada smo imali gomilu sitno ispisanog teksta, na koji ljudi ili nisu obraćali pažnju ili su pogrešno razumeli, onda moramo da vodimo računa i o pripadnicima nacionalnih manjina. Ovakvim zakonskim rešenjem stavljamo te nacionalne manjine u neravnopravan položaj. Možda ćemo na taj način onemogućiti ljude da se koriste benefitima ovoga zakona za koji se kaže da je evropski, za koji se kaže da daje određene mogućnosti transparentnosti u ugovaranju između davaoca kredita, lizinga i korisnika finansijskih usluga.
Smatram da nikada nije na odmet biti mnogo predusretljiviji od onoga što bi možda, realno gledajući, bilo sasvim dovoljno, pogotovo ukoliko se radi, u ovom slučaju, o interesu korisnika usluga. Mislim da čak i davaoci kredita, odnosno lizinga imaju interes da pronađu korisnike i među pripadnicima nacionalnih manjina, dakle i u Vojvodini.
Smatram da nije razložno i realno obrazlagati ovo zakonsko rešenje time da će to da poskupi celu proceduru davanja kredita, odnosno lizinga. Ne može ništa toliko da poskupi kredit, odnosno lizing kao nerazumevanje određenih obaveza koje se preuzimaju. Normalno, pravo je potrošača, odnosno korisnika da se koristi tim svojim pravom da zahteva, odnosno da traži i moli od davaoca kredita, lizinga da mu omogući da dobije ugovor na svom jeziku. Ukoliko smatra da mu je to skupo ili nepotrebno, on to neće tražiti.
Mislim da bi banke pokazale jedan pristup dobrog privrednika u zaključivanju ugovora ukoliko bi, između ostalog, vodile računa o tome na koji način će pristupiti potrošaču, odnosno korisniku i da bi pokazale dobru volju ako kažu – evo, mi želimo da naši potrošači u potpunosti razumeju sve obaveze i sva prava koja su prihvatili potpisivanjem tog ugovora, odnosno zaključivanjem istog.

Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zatražiću jedno obaveštenje od Vlade, kao i od premijera Mirka Cvetkovića, i to kao od predsednika Vlade i kao od ministra finansija.
Mene interesuje koji su podaci tačni, statistički, u vezi rasta i pada BDP unazad nekoliko godina. Da li su tačni oni podaci koji su za sada još uvek zvanični ili oni podaci koji su se u proteklih nekoliko dana čuli u javnosti i koji su dati i utvrđeni na jednom naučnom skupu ekonomista? Jako je bitno da mi dobijemo pravo obaveštenje o tome koji su podaci tačni.
Zašto? Da li se ovde radi o falsifikovanju srpske ekonomske stvarnosti. Jako je bitno da znamo da li se desila statistička greška, kada se utvrdio rast društvenog proizvoda u proteklih nekoliko godina, i to u kontinuitetu, i da li je zaista pad društvenog bruto proizvoda 2009. godine bio samo 3,1%?
Naime, po novim podacima rast bruto društvenog proizvoda unazad nekoliko godina je bio znatno manji od onog koji je prezentovan, a pad je bio najmanje duplo veći od onog što nam je zvanično rečeno 2009. godine.
Postavlja se pitanje ako se na ovaj način javnost upoznaje sa jako bitnim činjenicama koje su od značaja za realni život u Srbiji, da li mi uopšte možemo da poverujemo bilo kojem podatku koji stiže iz nekih zvaničnih izvora? Ovi podaci, naime, pokazuju zašto postoji neka vrsta disharmonije između zvaničnog optimizma i realnog pesimističkog života.
Dok se govori o prevladavanju krize, s druge strane imamo situaciju da nezaposlenost raste iz dana u dan, da imamo deficit budžeta, da imamo deficit trgovinskog i tekućeg bilansa, da imamo prezaduženu državu, a pritom očigledno da nemamo taj rast BDP-a kao što nam je prezentirano, a da je daleko veća ekonomska propast od one koja nam je rečena.
Da li se ovde radi o anesteziranju javnosti domaće, da li se radi o teme da se želi prikazati nekim inostranim institucijama da je Srbija mnogo ekonomski stabilnija nego što jeste? Da li se ovde radi o nekoj zloj nameri ili samo o običnoj grešci. Republički zavod za statistiku nije izašao i nije se javno izjasnio o tome. Nažalost, to je uobičajeno u Srbiji.
Nažalost, u Srbiji nema transparentnog rada ni političara, ni institucija, pa tako nema ni transparentnog rada tako jednog značajnog zavoda kao što je Republički zavod za statistiku.
Srbiji je najmanje potrebno da dobija anesteziju u pogledu stanja njene ekonomije. U Srbiji je potrebno da dobijemo jasnu dijagnozu u kom stanju se nalazi srpska ekonomija. Kada pogledamo šta to radi Republički zavod za statistiku, kako očigledno manipuliše podacima, onda je jasno zašto se nailazi na tako veliki otpor kada se traži da se u Vojvodini konstituiše i napravi pokrajinski zavod za statistiku. Da li se na taj način želi pokriti još jedna stvarnost i anestezirati javnost i u Pokrajini?