Hvala vam na ovim odgovorima. Međutim, nisam čula zaista šta vi nameravate ubuduće da radite. Ako ste već utvrdili izvore opstrukcije, ako ste utvrdili da postoji veliki problem, ako postoji izveštaj Evropske komisije, koji postoji, ako postoji očigledno nerazumevanje u javnosti u vezi ove reforme pravosuđa, šta vi nameravate da radite u jednom kraćem periodu, recimo, sledeće godine?
Šta nameravate da radite u jednom dužem vremenskom intervalu? Da li vi mislite da iskoristite sve institucionalne mogućnosti koje vam se pružaju? Da li mislite da sarađujete sa Odborom za pravosuđe pri parlamentu? Da li mislite da tražite jednu jaču podršku u društvu, u javnosti u vezi te reforme pravosuđa?
Dakle, jako je bitno da se, ako se već utvrde problemi, daju i načini na koji se ti problemi mogu rešavati. Zbog toga je jako bitno da svi zajedno, ne samo pravosuđe samo, koje ako se prepusti samo sebi može da poklekne, može jednostavno da odustane i da ne završi ovu reformu, nego i izvršna vlast, kao i zakonodavna vlast da uključe sve svoje resurse koji su poželjni, definitivno, da se ova reforma sprovede do kraja, jer ova reforma se ne tiče samo pravosuđa, ona se tiče uopšte opstanka ove države i ovog društva.
Dakle, moje konkretno pitanje je – šta nameravate da radite ubuduće?

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman koji je prihvaćen od strane Vlade je pravi primer zašto ovaj predlog zakona o prostornom planu ima određene nedostatke i zašto je ovaj prostorni plan u stvari roba sa greškom.
Krenula bih sa definicijom pet komponenti, odnosno osnovnih ciljeva teritorijalnog razvoja koji su dati u obrazloženju ovog zakona. Recimo, kaže se: "Osnovni ciljevi: 1) uravnoteženiji regionalni razvoj i unapređena socijalna kohezija; 2) regionalna konkurentnost i pristupačnost; 3) održivo korišćenje prirodnih resursa i zaštićena i unapređena životna sredina; 4) zaštićeno i održivo korišćeno prirodno i kulturno nasleđe i predeo, 5) prostorno-funkcionalna integrisanost u okruženju". Dakle, to su ciljevi koji su postavljeni za ovaj prostorni plan.
Svaki zakon koji stigne na dnevni red Skupštine, pre svega, treba da se posmatra u pogledu njegove sadržine, dakle sadržina predloga, a treba i da se pažljivo pročita i obrazloženje zašto je taj predlog zakona stigao u skupštinsku proceduru.
Pročitali smo Predlog zakona i pročitali smo obrazloženje. Kod obrazloženja jasno je šta su ciljevi. Međutim, iz obrazloženja ne vidimo da li se stvarno dijagnostikovalo šta se dešava sa prostornim teritorijalnim razvojem u Srbiji. Da li je ova vlada svesna u kojoj meri je nastao zastoj u teritorijalnom razvoju Srbije?
Dakle, nedostaje prvi od tih preduslova da bi stvarno ti ciljevi koji se predlažu mogli da se postave sa pozitivnim očekivanjem u vezi sa realizacijom tih ciljeva. Potrebno je da se utvrdi u čemu je problem i zašto je potrebno da se donese određeni zakon.
Ovaj prostorni plan je jedan od prostornih zakona koji su do sada doneti i nadam se jedan od mnogih prostornih planova koji će se ubuduće donositi.
Međutim, šta se dešava sa ovim prostornim planom? Jednostavno kada se ne sagledaju konkretne situacije u realnom životu Srbije, a to se ovde dešava, ne može se dati ni način na koji ti problemi mogu da se prevladavaju. Ovo su lepi ciljevi, ovo je jedna nada. Međutim, ako je roba sa greškom, kako očekivati od te robe da se pokaže kao funkcionalna i kako od te robe možemo da očekujemo i neke rezultate?
Dakle, ovde postoje sistemski propusti. Ovaj amandman je dobar primer zašto postoje sistemski propusti. Evo, upravo taj amandman ukazuje na to da ovaj prostorni plan nekako dolazi pre svog vremena, pre određenih akata, odluka, određenih zakonskih rešenja, koji bi trebalo da nastanu pre prostornog plana, kako bi taj prostorni plan dao i određene rezultate. Složićemo se oko toga da svaki zakon treba da da određene pozitivne rezultate, a ovde smo pročitali i koji su ti ciljevi u smislu rezultata koji se očekuju.
Šta nedostaje ovom prostornom planu? Kao prvo, nedostaje decentralizacija. Dakle, to je prvi od uslova, ako ne u potpunosti sprovedena decentralizacije države, onda bar politička volja i određeni pomak u pogledu decentralizacije ove države. Kao drugo, restitucija i denacionalizacija. Kao treće, vraćanje imovine lokalnim samoupravama. Kao poslednje, jedan funkcionalni zakon o planiranju i izgradnji.
Šta je problem kod te decentralizacije? Upravo to što se očekuje da ovaj prostorni plan, na kraju krajeva, sprovedu preko svojih planova lokalne samouprave i Pokrajina Vojvodina i regioni.
Podsetila bih vas da mi nemamo regione, mi imamo statističke regione, a celokupan teret sprovođenja ovog prostornog plana pašće upravo na te lokalne samouprave. Odmah se pojavljuje, u stvari, sledeći problem - kako će te lokalne samouprave, nakon što budu donele svoje te lokalne planove, moći da sprovede te planove, ukoliko nemaju sredstava? Definitivno lokalne samouprave nemaju sredstva da realizuju bilo šta, one jedva imaju sredstva da preživljavaju. Prema tome, na koji način će se ovaj prostorni plan realizovati na lokalu?
Kako to može da se reši? Može da se reši decentralizacijom, da ukoliko se prenesu nadležnosti na lokalne samouprave, ujedno se na te lokalne samouprave prenesu i određena sredstva koja one mogu da koriste, njihovi izvorni prihodi, a pre svega da im se vrati njihova imovina.
Podsetila bih vas da od 1995. godine lokalne samouprave ne raspolažu svojom imovinom, da zbog toga lokalne samouprave trpe ogromnu štetu, oko dve milijarde evra, s obzirom da se već 15 godina primenjuje taj zakon, a ujedno to proizvodi i nedostatak razvoja tih lokalnih samouprava, odnosno ekonomski razvoj, zapošljavanje, otvaranje novih radnih mesta, investiranje i slično.
Ukoliko tome dodamo i to da je lokalnim samoupravama uskraćen i jedan dobar deo transfera novčanih sredstava koji je, normalno, opet u suprotnosti sa važećim zakonom o lokalnoj samoupravi, finansiranju lokalne samouprave, onda dolazimo u situaciju da će lokalne samouprave trebati da sprovode određene prostorne planove, bez određene baze, bez određene novčane podrške, odnosno podrške u materijalnom smislu, što jedino može i da rezultira nekim pozitivnim efektima.
Kada to pogledamo u konkretnim primerima, onda bih vam navela, recimo, kakvo je stanje u teritorijalnom razvoju u opštini Kuršumlija u odnosu na teritorijalni razvoj, recimo, u opštini Zrenjanin, Subotica ili u bilo kojoj opštini ili gradu na teritoriji Srbije.
Recimo, ta Kuršumlija raspolaže, odnosno ima ogromne prirodne resurse, prirodna bogatstva, ima Prolom banju, ima Đavolju varoš, ima kapaciteta za organsku proizvodnju. Međutim, iz ovog prostornog plana ne vidim na koji način će se ta Kuršumlija razvijati, jer ta Kuršumlija nema dovoljno sredstava, jer joj se ne transferiše dovoljno za obično preživljavanje od strane centra. Ta Kuršumlija nema svoju imovinu kojom bi mogla da raspolaže kako bi mogla da pospeši taj neki teritorijalni razvoj, i u pogledu razvoja iskorišćavanja Prolom banje ili Đavolje varoši, ili te organske proizvodnje u okolnim mestima Kuršumlije.
Isti problem se može uočiti i u Zrenjaninu, Kikindi i u Subotici. Kada ti gradovi i te opštine nemaju sredstava, nemaju mogućnosti, nemaju svoju imovinu da planiraju i razvijaju svoj prostor, svoju teritoriju, svoju lokalnu samoupravu, u tom slučaju stagniraju.
Dakle, to je sistemska greška koja se jednostavno nastavlja ovim prostornim planom. Vi imate samo kontinuitet sa prethodnim prostornim planom i očekujemo da se taj kontinuitet nastavi i sledećih 10 godina, a da pri tome ne dobijemo jasan odgovor na to kako će razvija Kuršumlija, Kikinda, Bor, Blace i Boljevac? Kako će se oni razvijati, bez realnog sagledavanja situacije u Srbiji, bez ozbiljne decentralizacije, jer tu vam se javlja, u stvari, velika razlika između centra, između države i između građanina koji živi u toj lokalnoj samoupravi.
Na kraju krajeva, imamo situaciju da građanin ni o čemu ne odlučuju, da centar odlučuje o svemu, a da centar pri tome prilično teoretski zalazi u rešavanje problematike, a da to ne rešava sistematski, životno, tako da svako od tih građana koji žive u lokalnim samoupravama imaju od toga i koristi.
Prema tome, kada se celoj ovoj problematici doda Zakon o planiranju i izgradnji, koji je do kraja nefunkcionalan, a izvolite, prođite po gradovima i opštinama, pa ćete videti na koji način se Zakon o planiranju i izgradnji sprovodi, videćete da opštine i gradovi imaju ogromne probleme u sprovođenju tog zakona, jer je on sam po sebi doveo do takvih kontroverzi u tumačenju samog zakona da ti službenici na lokalu ne umeju, ne znaju, neće, odnosno boje se da ga sprovode.
Dala bih vam jedan mali primer. U čemu je problem? Recimo, problem je kada imate jednu stambenu zgradu izgrađenu na jednom zemljištu od dva ara, a pri tom u dvorištu, koje je takođe prostorno ograničeno na dva ara, nemate stambeni objekat, pa kad radite konverziju koja bi trebalo da bude besplatna, vi u tom slučaju možete da napravite konverziju prava korišćenja u pravo vlasništva na zemljištu na kojem se sama stambena zgrada nalazi, a pri tom morate da otkupite od države svoje dvorište. Ako vam to nije nelogično, zaista ne znam šta bi još moglo da se kaže vezano za nelogičnosti aktuelnog Zakona o planiranju i izgradnji.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega bih htela da postavim jedno pitanje Vladi, kao i Ministarstvu finansija, a pitanje glasi – kada će se vratiti imovina lokalnim samoupravama i pokrajini Vojvodini Kada će se staviti van snage Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, donet još davne 1995. godine?

Podsetila bih vas da je tim zakonom centralizovano upravljanje kompletnom imovinom pokrajine Vojvodine i lokalnih samouprava. Šta to znači? To znači da lokalne samouprave i pokrajina Vojvodina nisu mogle da raspolažu svojom imovinom bez saglasnosti Republičke direkcije za imovinu.

Saglasnost je morala da se traži za prenos prava korišćenja, za otuđenje, za pribavljanje imovine, za stavljanje pod hipoteku, za davanje u zakup, odnosno čak i za raskid ugovora o zakupu. Ovaj način centralizovanog upravljanja imovinom doveo je do štete koja danas posle 15 godina primene ovog zakona iznosi oko dve milijarde evra na štetu lokalnih samouprava.

To nije beznačajna suma, s obzirom da iste te lokalne samouprave nikako ne mogu da dođu do potpunih sredstava, dakle do nenamenskog transfera sredstava iz budžeta Republike Srbije, pod izgovorom da je kriza.

Na ovaj način lokalne samouprave dobijaju manje do 40% od sredstava koja su predviđena Zakonom o finansiranju lokalnih samouprava, a to su ta sredstva koja mnogim lokalnim samoupravama omogućuje da uopšte prežive ova vremena krize. Odgovor ministarke finansija na pitanje – zašto se ne poštuje Zakon o finansiranju lokalnih samouprava bio je taj da su vremena krize, a vremena krize opravdavaju i da Vlada ne poštuje sopstveni zakon.

Dakle, s jedne strane, imamo slučaj da se u potpunosti sprovodi i realizuje zakon iz 1995. godine, koji je proizveo štetu po lokalne samouprave. Ponovo naglašavam dve milijarde evra do sada, a sa druge strane imamo nepoštovanje zakona pod izgovorom da su vremena krize.

Očigledno da postoje dva aršina koje ova vlada, ova izvršna vlast primenjuje na lokalne samouprave. Podsećam vas da se pri tom uopšte ništa ne preduzima da se donese zakon o restituciji. Ništa se ne preduzima da se završi denacionalizacija. Dakle, ništa se ne preduzima u pogledu vraćanja imovine lokalnim samoupravama i AP Vojvodini.

Iz tog razloga ponovo naglašavam i pitam kada će se vratiti imovina lokalnim samoupravama i AP Vojvodini koja im i pripada radi daljeg razvoja i privrede, kao i tih lokalnih samouprava i pokrajine Vojvodine?

Poštovana gospođa predsedavajuća, poštovani gospodo ministri i ministarke, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo u ovom parlamentu čuli dve skandalozne poruke koje su upućene od strane predstavnika Vlade.
Prva poruka je ta da se Mladić hapsi zbog novca. Molila bih vas, gospodine Đeliću, da se izjasnite ovde i sada koji su razlozi za hapšenje Mladića.
Kao drugo, druga poruka je bila gospođe Dragutinovićke u tom smislu da ova Vlada ne misli da sprovodi svoje zakone, odnosno ne misli da poštuje svoje zakone, jer gospođa ministarka je izjavila da zna da je odluka o transferima lokalnih samouprava smanjena i da je to u suprotnosti sa Zakonom o finansiranju lokalnih samouprava.
Međutim, situacija je takva, para se nema. Poruka je ka lokalnim samoupravama i građanima Srbije da Vlada ne poštuje zakon, svoj sopstveni zakon, a šta onda može da očekuje od svojih građana i od tih istih lokalnih samouprava u vezi poštovanja zakona.
Moje sledeće pitanje je u stvari ono koje trebalo da bude primarno, pre nego što sam čula ovo što sam danas čula, kada misli Vlada da vrati imovinu lokalnim samoupravama i AP Vojvodini? Da li Vlada zna da time što se ta imovina ne vraća, kao prvo, ne poštuje Ustav iz 2006. godine, a kao drugo onemogućava istim tim lokalnim samoupravama koje novaca nemaju da ne mogu da raspolažu svojom imovinom? Na taj način te iste lokalne samouprave dolaze pod dvostruki udar krize, em što im Vlada ne da značajne novce koji im pripadaju, a ujedno im ne vraća i imovinu koja im takođe pripada.

Gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, LDP snažno podržava zaštitu životne sredine i mi ćemo podržati i ovaj set zakona koji su usmereni u tom cilju zaštite životne sredine.
LDP je i prilikom predlaganja određenih svojih predloga u vezi Poslovnika Skupštine RS takođe stala na stanovište da je potrebno da postoji jedan Odbor za zaštitu životne sredine pri ovoj skupštini. Samo zahvaljujući tome što smo se zaista trudili i te naše stavove jasno obrazlagali, taj odbor je i formiran u Skupštini, odnosno unet je u najnoviji poslovnik ove skupštine.
Nekoliko reči bih rekla u vezi sa ovim zakonima, na osnovu jednog konkretnog primera, koji u stvari pokazuje koliko se malo vodi računa o životnoj sredini, odnosno koliko je podrška razvoju celokupnog pristupa ove vlasti prema zaštiti životne sredine deklarativna.
Koliko ste vi upoznati, crveni mulj koji je u Mađarskoj istekao u pritoke Dunava, polako stiže i u Srbiju, a pri tome Srbija, recimo, nema adekvatan odgovor šta da se radi za slučaj da se ozbiljnije ugrožavaju njeni vodotoci tim crvenim muljem. Zašto Srbija nema adekvatan odgovor?
Mislim da bi to pitanje zaista trebalo da postavimo i da insistiramo na konkretnom odgovoru, s obzirom da, recimo, Srbija ima jedan brod "Argus", brod-laboratoriju koji je ova država dobila još januara 2003. godine, zahvaljujući pokojnom premijeru Đinđiću, koji je na osnovu toga što je bio izuzetno cenjen u nemačkom Bundestagu, kao i u pokrajini Hesen, izdejstvovao da od svih država u regionu, koje su povezane Dunavom, Srbija bude onaj dobitnik tog veoma značajnog broda koji inače ima vrednost od otprilike 500 hiljada evra.
Nažalost, taj brod gotovo sedam godina stoji ukotvljen u jednom vojnom pristaništu. Taj brod polako propada, a da se pri tome niko ozbiljno ne trudi da se određene ispravke ili popravke rade na tom brodu, da se isti stavi u funkciju, odnosno da služi toj nameni i toj svrsi zbog čega je i poklonjen, podvlačim – poklonjen državi Srbiji.
Brod "Argus" je jedan od dva broda koji postoje u Evropi, a imaju taj karakter i značaj da se njima može kontrolisati kvalitet vode i vodotoka. Jedan brod se nalazi u Nemačkoj, to je taj "Argus" broj dva, a ovaj "Argus" broj jedan je u Srbiji.
Prilikom merenja kvaliteta vode, ta laboratorija na "Argusu" je dala rezultat od 10,7 poena, što je inače daleko veća koncentracija, odnosno, mnogo nekvalitetnija od onog izmerenog 8 poena u Bezdanu, kada se pojavila ta opasnost da će crveni mulj stići i u Srbiju.
Ako uzmemo u obzir da eventualno ta laboratorija ne daje dobre podatke i objektivne rezultate, jer njeni merni instrumenti nisu kalibrisani već sedam godina, ipak ostaje i bojazan da mi nemamo adekvatan odgovor na to šta će Srbija da uradi u slučaju nekih većih akcidenata ukoliko se na taj način odnosi i prema takvom jednom blagu kao što je taj "Argus", brod-laboratorija. Nažalost, to je naša realnost.
Kada krećemo od iste realnosti, htela bih posebno da podvučem činjenicu da su građani Zrenjanina zaista realni ljudi i racionalni ljudi i zaista su Zrenjaninci svesni toga i znaju da raspolažu nekom hemijskom industrijom, da raspolažu prehrambenom industrijom, farmaceutskom industrijom, dakle, celokupna ta industrija u stvari proizvodi određeni opasni otpad.
Mi smo svesni toga da mora da postoji jedan regionalni centar opasnog otpada i što se toga tiče, mi možda ne bismo imali neku posebnu zamerku oko toga da Zrenjanin bude regionalni centar opasnog otpada.
Međutim, kada tome dodamo i činjenicu da je Zrenjanin predviđen i za regionalni centar običnog otpada, tu se već onda postavi neko pitanje - kako to da je Zrenjanin toliko sebe kvalifikovao da bude deponija raznoraznih otpada, a pri tome, kada se postavi pitanje šta je sa postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, šta je sa fabrikom vode, šta je sa međunarodnim aerodromom Ečka, umesto toga se dobija letelište, šta je sa pristaništem na obali Begeja ili Tise, šta je sa Banatskom magistralom, šta je sa forsiranjem obilaznice koja je i te kako od značaja za zaštitu životne sredine Zrenjanina, opštine Zrenjanin i u stvari celog regiona?
Postavlja se pitanje – šta je sa Carskom barom, koja se prostire na teritoriji od sedam hiljada hektara i koja je data, recimo, na upravljanje jednom privatnom ribarskom gazdinstvu, a pri tome Zrenjanin je čak i upisan kao korisnik tog zemljišta na kojem se nalazi Carska bara, a pri tom Ministarstvo za zaštitu životne sredine i regionalnog razvoja plaća silne milione da bi se otklonila ta šteta koju nanosi upravljač tim ramsarskim područjem privatno ribarsko gazdinstvo, pa onda traži novce kako bi otklonili tu štetu koju je samo prouzrokovalo.
Dakle, sva ta pitanja su nekako u korelaciji i povezana su, pa zaista onda nije besmisleno da se pita zašto smo mi baš kvalifikovani za deponije. Dakle, podvlačim, mi smo racionalni i realni ljudi, mi se slažemo s tim da mora da se napravi regionalni centar i ovog i onog otpada.
Slažem se da moramo da uvedemo red uopšte u odnošenje prema toj problematici od strane države, vlasti i koalicije na vlasti, međutim, nije dovoljno da se sa jedne strane na taj način odnosimo prema kapacitetima takvog jednog regiona kao Srednjebanatski region i prema Zrenjaninu koji je toliko značajan grad, a pri tome zaboravljamo da se i opasan i ovaj redovan otpad skladište posebno tamo gde je industrija izuzetno bogata i jaka.
Mogu da vam kažem da se Zrenjanin na listi nalazi tek na 23. mestu, govorim normalno o listi industrijski razvijenih gradova, odnosno industrijske snage, koja se nalazi na određenoj teritoriji, određenom regionu i gradu.
Normalno, kada to stavimo u odnos položaja industrijske razvijenosti Zrenjanina od pre više od 20 godina kada je Zrenjanin bio na drugom mestu u Saveznoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, onda se zaista vidi na koji način je Zrenjanin jednostavno izgubio na svom značaju, što se razvoja tiče, a kapacitetima raspolaže.
Onda se postavi pitanje – da li mi pričamo o marginalizaciji ili o nečemu drugom.
Slažem se da je inače provincija u Srbiji izuzetno marginalizovana, ako se ne radi o gradovima Novom Sadu i Beogradu, u tom slučaju mi pričamo samo o provinciji, ali to je već stvar nekih drugih zakona i radi se u stvari o decentralizaciji.
Prema tome, koliko god da mi štitimo životnu sredinu, ukoliko ne rešimo neku drugu problematiku, ostaćemo samo na nekoj deklarativnoj zaštiti i tu se priča završava.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, prihvatanjem oba amandmana Liberalno-demokratske partije na predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku poslanici LDP-a postigli su jedan veliki cilj, a to je da jedan rigorozniji način primene i određivanja pritvora u redovnom i skraćenom postupku vežu za nasilje, odnosno za nasilničko ponašanje. Dakle, ključne reči su: nasilničko ponašanje.
Na ovaj način, u stvari, ograničava se moć i mogućnost državnih organa da po nekom sopstvenom nahođenju određuju pritvor za određena krivična dela, jer je nasilničko ponašanje ona odrednica koja će omogućiti da se odredi pritvor, ukoliko se radi o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna od preko pet godina i ukoliko se radi o skraćenom postupku, kada se može izreći i maksimalno vremensko trajanje pritvora do trideset dana.
Ovo je još jedan primer kako može da se ispravi jedan dobronamerni, ali možda neprecizni predlog Vlade, u korist građana Srbije. Podsećam vas da je Liberalno-demokratske partije u toku prošlogodišnje rasprave o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika podnela amandman kojim smo, u stvari, za sve vrste javnih skupova i javnih priredbi predvideli i nasilničko ponašanje kao jedan od bitnih elemenata krivičnog dela. Dakle, bez tog našeg amandmana, bez te naše ispravke predmetnog zakona, mi danas ne bismo mogli da procesuiramo sve one izgrednike koji su palili i rušili Beograd.
Dakle, i u prošlogodišnjem slučaju i danas ključne reči su: nasilje i nasilničko ponašanje. Mislim da je došlo vreme da se država možda malo manje bavi posledicama, a da se više bavi uzrocima tog nasilja i da potraži prave krivce, one koji su stvorili to nasilje koje, očigledno, i te kako ugrožava i državu i društvo.
Prilikom rasprave u načelu i danas, prilikom rasprave u pojedinostima, moglo se uočiti koja je ta politika koja, u stvari, favorizuje nasilje. Mi iz Liberalno-demokratske partije zaista nismo spremni da tepamo nasilnicima i da relativizujemo stvari i da nasilje ne nazovemo pravim imenom, da se krivično delo ne precizira jasno kao krivično delo, jer nasilnik je i onaj koji ima 15 godina i onaj koji ima 25 godina, ukoliko zaista vrši nasilje. Nema tu mesta za ublažavanje karakterizacije onoga ko je izvršio nasilničko ponašanje.
Po nama, država je pokazala ovim predlogom izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku da ima ozbiljne namere u vezi s ubrzavanjem procedure izvođenja nasilnika pred lice pravde. Međutim, nije dovoljno da samo nekim rigoroznim metodama, nekim povećanjima zatvorskih kazni regulišemo porast nasilja u državi i društvu. Zato je potrebno, između ostalog, i da se donesu neki novi zakoni, koji bi možda malo preciznije odredili naš odnos, odnos države, odnos društva prema nasilju i nasilnicima.
Juče smo mi iz LDP-a podneli predlog zakona o suzbijanju nasilja i ovim predlažemo da predsednica Skupštine uvede u skupštinsku proceduru, po hitnom postupku, raspravu o predloženom zakonu. Ovim zakonom predlažemo da se odredi posebno tužilaštvo, posebne policijske jedinice, posebno sudsko odeljenje pri Višem sudu u Beogradu u kojem bi svi bili specijalizovani za ove oblike krivičnog dela, kao što smo postigli kada smo napravili odeljenje za organizovani kriminal i ratne zločine. To su efikasni odgovori, s obzirom da očigledno dosadašnja rešenja nisu bila dovoljno kvalitetna.
Još jednom bih podvukla da su ključne reči „nasilničko ponašanje“ i da država mora da nađe adekvatan odgovor na to nasilničko ponašanje. Jedna priča je ako se menja Krivični zakonik, druga je ako se menja Zakon o krivičnom postupku, a treća ukoliko se donese novi zakon, koji bi još jasnije pokazao jednu volju, koja je, eto, možda malo i deklarativno iskazana, za borbu protiv nasilja i nasilničkog ponašanja.
Smatram da je prihvatanjem ovih amandmana poslanika Liberalno-demokratske partije pokazano da ova vlada, ova država imaju kapacitete da sagledaju ozbiljne bolesti ovog društva i ozbiljne probleme, a ujedno da ne prekorače neke granice kojima bi se ograničila ljudska prava i ljudske slobode. Još jednom podvlačim, vreme je da se ozbiljno pristupi borbi protiv ovakve vrste kriminala, kao što je nasilničko ponašanje.

Gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, htela bih na početku da podvučem, i to da bude zaista jasno, da LDP, normalno, ne podržava nasilje. Normalno je da je LDP protiv nasilja. Zaista podržavamo državu u njenoj nameri da se bori protiv nasilja, u bilo kom obliku da se nasilje pojavi.
Tokom današnje rasprave sam primetila dve ozbiljne tendencije u vezi s ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Čini mi se da i s jedne i s druge strane postoji određena relativizacija.
Htela bih da napomenem da se izmene i dopune Zakona odnose na pritvor. Pritvor je faktički lišenje slobode. Nažalost, postoji relativizacija ovog problema od strane predlagača zakona, a postoje i pokušaji relativizacije problema sa one strane koja napada Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
U čemu se sastoji relativizacija problema od strane predlagača? Pre svega, odnosi se na opšti okvir koji se daje u pogledu strožih odredaba o pritvoru. Zašto je to relativizacija? Zato što postoji velika mogućnost da ciljajući jednu ciljnu grupu, jedan problem, uprkos toj dobroj nameri da se bori protiv nasilja, predlagač zakona pogađa sasvim drugu ciljnu grupu i, u krajnjem slučaju, da nastane jedna kolateralna šteta, jer je preširok okvir koji je dat za ove odredbe o pritvoru, koje ovim izmenama i dopunama u stvari postaju strože.
Što se ovih koji napadaju zakon tiče, relativizacija se odnosi na to što se brkaju pojmovi sloboda i pravo. Pravo je samo procedura kako se sloboda koristi. Bez obzira na to što smo svi slobodni ljudi i što imamo određena ljudska prava, ta sloboda mora da se uokviri i mora da funkcioniše po određenoj proceduri, kako ne bismo ugrozili tuđe slobode. Iz tog razloga smatram da svi oni koji napadaju tendenciju i nameru vlasti, odnosno države da zaštiti pravni poredak, da odbrani društvo od nasilja i kriminala, prozivaju i kritikuju.
Nažalost, često se dešavalo da se radi odbrane pravnog poretka čini nešto što na kraju krajeva dovede do ograničavanja određenih ljudskih prava i sloboda. Mislim da nemamo pravo na to da ovakvim izmenama na kraju postignemo taj cilj da se samo represija pojača, a da se pri tom ne postigne ona svrha koja je istaknuta i u obrazloženju ovog zakonskog predloga, a to je da se država uspešno obračuna sa tendencijom rasta kriminala u Srbiji, pogotovo rasta nasilja na ulicama i stadionima.
Liberalno-demokratska partija podržava borbu i nameru države da se obračuna sa kriminalom. Iz tog razloga smo podržali i reformu pravosuđa i zaista i dalje smatramo da je reforma pravosuđa alfa i omega daljeg društvenog razvoja, ali nismo dali blanko podršku za to da se dozvoli da se reforma pravosuđa zaustavi na pola puta. Nismo dali podršku nedostatku promocije značaja reforme pravosuđa za ovo društvo, nismo dali podršku prepuštanju reforme stihiji opšteg napada, otpora i opstrukcije, kao i nebranjenju reforme.
Šta je to, ukoliko se jednostavno zaboravi da su zaista niske plate sudskih službenika, da su sudski službenici i te kako značajan faktor u sprovođenju reforme i u radu pravosudnih organa? Zašto se dozvolilo, na kraju krajeva, da se dese ti štrajkovi koji onemogućavaju da pravosuđe funkcioniše? Mislim da novac nije izgovor. Novac se našao da se plati onaj iznos zbog štete koju je pričinio jedan drugi nasilnik, Miladin Kovačević, a čini mi se da pravosuđe, kako radi, i naplaćuje takse... Jer, prilikom overe kupoprodajnog ugovora, čini mi se, prosečna cena predmeta, odnosno nekretnine zahteva od onog ko zaključuje ugovor da plati sudsku taksu u vrednosti od jedne, recimo, veš mašine. Novac može da bude problem, ali ne može da bude nerešiv problem, da se napokon pravosuđe pokrene sa mrtve tačke. Sa ovim štrajkovima, čini mi se, nećemo se pokrenuti sa te tačke.
Mislim da je propušteno da se postigne jedan ozbiljan društveni konsenzus o ciljevima i sprovođenju reforme. Na tome bi trebalo mnogo više da se poradi, jer čini mi se da su najakutniji problemi društva i države vezani upravo za pravosuđe.
Liberalno-demokratska partija će podržati ovaj zakonski predlog ukoliko se uzme u razmatranje i ono što je ona predložila svojim amandmanima, a to je da iz opšteg pređemo na nešto konkretnije, u pogledu strožih odredaba o pritvoru.

Gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u stvari vratila bih se na već pomenutu temu, a to je tema 40 amandmana Vlade.
Ovo uopšte nije naivna stvar. Vi sa ovih 40 amandmana, gospodo iz Vlade, menjate otprilike 15% do 16% Predloga zakona o vazdušnom saobraćaju. Menjate ga na taj način da ne omogućavate zakonodavnom telu, odnosno poslanicima koji ga čine, da ga menjaju i da utiču suštinski na te odredbe koji se vašim amandmanima menjaju. Dakle, to je uvođenje novog načina pisanja zakona i predlaganja zakona.
Zameram Skupštini što je uopšte prihvatila da na ovaj način stavi u proceduru predmetni zakon i da uopšte mi kao poslanici raspravljamo o tom zakonu, jer ovo je jedna vrsta bahatosti izvršne vlasti, koja nam predlaže jedan predlog zakona i onda ga u hodu dorađuje sa 40 amandmana, a zakon ukupno ima oko 270, a već posle člana 258. idu neke kaznene odredbe. Očigledno se određene suštinske odredbe zakona menjaju uplitanjem izvršne vlasti nakon predaje Predloga zakona u skupštinsku proceduru.
Ponovo podvlačim, i ovaj zakon je, kao i svi ostali zakoni o kojima smo tokom proteklih dana raspravljali, dat u hitnu proceduru, u hitan postupak. Dakle, sve se tako nešto radi na brzaka, sve se nešto radi ad hok, i onda se očekuje da ovaj parlament ima ugled u javnosti, koji bi inače i trebalo da ima, jer se radi o vrhovnom zakonodavnom telu. Očekuje se od građana da parlament prihvate kao nekog ko donosi zakone, ko utiče na kreiranje zakona. Na ovaj način parlament faktički gubi i taj svoj smisao i tu svoju ulogu, jer jednostavno ne može da utiče na te izmene koje je Vlada u toku usvajanja ovoga zakona podnela na razmatranje Skupštini.
Nakon ove moje primedbe vratila bih se na član 3. U stvari ovaj član 3. zakona se odnosi na značenje izraza i posebno bih se osvrnula na izraze, odnosno definicije aerodroma i letilišta. Očigledno postoji razlika između aerodroma i letilišta, očigledno postoji u značaju tih pojmova i uopšte u načinu tretiranja tih objekata, odnosno infrastrukturnih objekata, dakle, i za budući privredni razvoj tamo gde se nalazi aerodrom ili letilište.
Zašto je to bitno po mom mišljenju? Bitno je iz tog razloga što Zrenjanin, mesto iz kojeg dolazim, ima već aerodrom od 1942. godine. To je najveći aerodrom C kategorije na Balkanu za avione od sedam tona nosivosti. To je aerodrom sa betonskom pistom dužine od 1.800 metara i širine 50 metara, koji je u trenutku izgradnje bio najveći na svetu, verovali ili ne. Pored te betonske piste, koja je na neki način oronula, ima i travnatu pistu, koja na svojoj površini ima izgrađene hangare.
Dakle, ovaj aerodrom je prošao već prvu fazu izgradnje radi dobijanja statusa međunarodnog karaktera. Sada bi trebalo da se pređe na drugu fazu da bi se aerodrom priveo nameni. Međutim, šta se dešava? Dešava se to da se u budućem prostornom planu Srbije uopšte ne predviđa da ovaj aerodrom dobije međunarodni karakter, već ostaje na nivou letilišta, koje ima daleko manji značaj od onog koji ima međunarodni aerodrom. Mislim da su tu finansije od jako bitnog značaja za tretiranje ova dva pojma – aerodrom ili letilište.
Za zrenjaninsku privredu je od izuzetnog značaja da dobije aerodrom međunarodnog karaktera, ne letilište, nego baš upravo aerodrom, jer privreda Zrenjanina može da iskoristi maksimalno tu mogućnost koju bi taj aerodrom dao tom delu Banata, tom regionu.
Tako da je zaista potpuno nejasno ukoliko se pročita značenje izraza, odnosno definicija aerodroma i letilišta. Zašto se ipak odlučilo da zrenjaninski aerodrom dobije samo funkciju letilišta. Ovo sam morala da napomenem iz tog razloga, jer mesto gde se nalazi taj aerodrom ima odlične preporuke u smislu korišćenja vazdušnog prostora, određena ruža vetrova može maksimalno da se iskoristi, pa svi ti uslovi, kada se sumiraju, u stvari preporučuju upravo taj aerodrom, za budući aerodrom međunarodnog karaktera.
Dakle, ovaj zakon, ukoliko se usvoji u formi u kojoj je predviđen, smatram da će u dobroj meri da postavi nove standarde u donošenju zakona, jer standard koji je započet tako što se skoro 20% zakona menja od strane predlagača, bez mogućnosti zakonodavnog tela da utiče na te izmene, jeste od i te kako velikog značaja za buduću praksu donošenja zakona.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, htela bih da vas podsetim na jednu činjenicu, a to da je ovaj zakon o potrošačima stigao u Skupštinu da bi se raspravljalo po hitnom postupku.
Dakle, opet se žurilo sa ovim zakonom i danas kada raspravljamo u pojedinostima o amandmanima koji su podneti da se ovaj zakon poboljša, dešava se to da nam ne dođe nadležni ministar, ministar koji bi trebalo da brani stavove Vlade u vezi sa ovim zakonom, pogotovo stavove u vezi sa podnetim amandmanima, nego nam je prisutan ministar zdravlja.
Dozvolićete, zaista cenim ministra zdravlja, cenim tu funkciju i pretpostavljam da je čovek veoma stručan u tom svom zvanju. Međutim, ipak se radi o jednoj specifičnoj materiji, kao što je trgovina, odnosno prava potrošača, što je ipak malo dalje od onoga što je u nadležnosti ministra zdravlja.
Zašto je bitno da bude jedno stručno lice ovde prisutno, jedno stručno lice koje ima određene nadležnosti u vezi sa temom potrošača? Bitno je iz tog razloga što ovi amandmani koje smo podneli mi poslanici iz LDP ukazuju na suštinski problem Predloga zakona što se izostavljaju veoma važne oblasti, kao što su potrošački krediti, daleko šire od običnih bankarskih kredita.
Izostavlja se i jedan deo, jedan segment potrošnje koji se tiče onih opštih ekonomskih usluga, kao što su telekomunikacije, električna energija, gas, komunalije i slično, od izuzetnog značaja za egzistenciju građana.
Dakle, te dve oblasti su izostavljene, pa se onda postavlja pitanje čemu uopšte ovaj zakon, čemu tolika žurba sa ovim zakonom?
Naši amandmani se odnose na te oblasti, da se amandmanima poboljša sadržina zakona, da se reguliše oblast tih kredita, kao i oblast tih specifičnih usluga od izuzetnog društvenog značaja.
Zašto je to bitno? Bitno je iz tog razloga (jer)što današnji građanin Srbije i te kako zavisi od potrošačkih kredita, ne striktno od bankarskih kredita, nego od potrošačkih kredita, preko kojih može da ostvari tu svoju egzistenciju. Bez kredita, sa ovakvom kupovnom moći kojom raspolažu građani, teško da će moći uopšte da preguraju ovu jesen i zimu i predstojeće godine tranzicije, s obzirom na to da je Srbija još uvek zemlja u tranziciji.
Što se tiče ovih specifičnih usluga od opšteg ekonomskog značaja, mislim da možemo da se saglasimo oko toga da su monopoli ti koji i te kako ugrožavaju pružanje tih usluga i pravu zaštitu potrošača. Iz tog razloga mi iz LDP smo već u raspravi u načelu istakli da smo spremni da podržimo zakon u slučaju da se našim amandmanima udovolji, odnosno prihvate naši amandmani u pogledu ova dva suštinska predloga naše stranke.
Međutim, ne možemo zakon podržati ukoliko se amandmani ne usvoje. Očigledno mišljenje Vlade je bilo da se naši amandmani ne usvoje. Dakle, zakon će ostati u prvobitnom izdanju kako je izgledao.
U raspravi u načelu ministar se izjašnjavao o tome zašto smatra da je ovakav predlog zakona, kakav je predat, sasvim dovoljan, sasvim korektan i zašto se toliko žurilo sa zakonom, a da se nije sačekalo mišljenje NBS, odnosno nije se u pravom smislu sarađivalo sa NBS u vezi sa potrošačkim kreditima. Navodno, nisu mogli da se dogovore oko toga kada će NBS da uzme u razmatranje potrošačke kredite i nisu mogli da se dogovore da sednu određena ovlašćena lica i sačine zajedničke predloge u vezi sa regulisanjem potrošačkih kredita.
Podsetila bih vas da je NBS institucija ove države Srbije, da je Vlada Srbije jedna grana vlasti ove Srbije. Ko će sarađivati ako ne ministri iz Vlade i ljudi iz NBS? Šta možemo da očekujemo od bilo koga u ovoj državi ukoliko ne možemo da postignemo da sarađuju guverner i ministri? Dozvolićete da je jako bitno da sarađuju i jedan i drugi ako je predmet – zakon o potrošačima, a ako je sadržina tog zakona od tolikog izuzetnog značaja po svakog građanina Srbije.
Stoga smatramo da je zaista neozbiljno pustiti ovakav jedan zakon po hitnoj proceduri. Neozbiljno je na ovaj način da se pristupa radu na ovom zakonu kako je to Vlada uradila i njen resorni ministar, ministar trgovine.
Ne možemo da se zadovoljimo činjenicom da će eventualno NBS da pristupi izradi predloga zakona u vezi sa potrošačkim kreditima i da će pri tome da vodi računa da ih saglasi sa opštim principima ovog zakona o zaštiti potrošača. Mislim da je to samo jedno obećanje, a mislim da je zaista dovoljno obećanja dato građanima Srbije u vezi sa svim i svačim i da ova Vlada nema više toliko kredita da građani poveruju u jedno obično obećanje.
Htela bih da vas podsetim i na činjenicu da je 2008. godine dozvoljen uvoz enormne količine mleka u prahu. Na hiljade tona mleka u prahu je uvezeno. Za posledicu to je imalo nestašicu mleka 2010. godine. Šta se onda dešava? Opet su ti potrošači mleka najviše ugroženi, a to je opet resor ministra trgovine, a bio je resor tadašnjeg ministra poljoprivrede.
Evo kako se to u stvari kod nas rešava, bilo koji problem koji se pojavi. Ad hok se rešava. Rešava se tako što se određeni parcijalni interesi forsiraju, pa ukoliko ti interesi na kraju dovedu do kolapsa tržišta niko nije odgovoran, niko nije kriv, a kada mi iz LDP insistiramo na tome da se zaštiti potrošača pristupi ozbiljno i odgovorno, u tom slučaju ministar trgovine se ne pojavi u raspravi u pojedinostima, a zakon se na brzaka raspravi. Na kraju će verovatno da se usvoji.
To je normalno. To je demokratska procedura da većina ima uvek moć. Nažalost, kod nas se i taj osnovni demokratski princip tako nakaradno tumači. Bitno je samo da ima većina, a ne koja je sadržina tog propisa koji je većina izglasala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ovim svojim amandmanom jasno je definisala šta su to usluge od opšteg ekonomskog značaja. Ujedno smo i jasno definisali po kojim standardima pružaoci usluga te usluge daju potrošačima.
To su ti evropski standardi koji podrazumevaju tačno utvrđene uslove formiranja cena, kvaliteta, stepena potrošnje, strukture cena, održavanja infrastrukture, tarife za priključenja, pravo na promenu snabdevača, raskidanje ugovora bez penala. To su evropski standardi i samo uz pridržavanje tih standarda može da se očekuje od tih monopolista, i uglavnom javnih preduzeća koja pružaju te usluge, da te usluge zaista budu i pružene na određen način, uz određene kvalitete potrošačima.
Ukoliko se ovaj amandman ne usvoji, a očigledno je Vlada mišljenja da ovaj amandman ne treba da se usvoji, u tom slučaju dalje dozvoljavamo monopolistima i javnim preduzećima koji pružaju ove usluge da netržišno posluju, bahato, a pri tom da ne vode računa o tome da svoj profit zarađuju tako što nemaju nikakvu konkurenciju.
Dakle, nemaju na tržištu nikoga ko bi mogao da im se pojavi kao konkurencija, protivteža, a time da se usluge poboljšaju, odnosno da se snizi cena tih usluga koje pružaju u pogledu isporuke električne energije, u pogledu isporuke gasa, telekomunikacija, vode, dimničarskih usluga i slično. Bez jasnog preciziranja koje su te usluge od opšteg ekonomskog interesa mislim da je ovaj zakon u potpunosti nedorečen.
Prema tome, amandman LDP je od i te kakvog značaja da bi se zakon poboljšao i da bi zakon imao smisao.

Poštovana gospođo predsednice, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, rezime celokupne današnje rasprave mogao bi da bude sledeći – NBS i Vlada su morali da nađu način i rešenje kako tu oblast potrošačkih kredita da ubace u ovaj zakon o zaštiti potrošača. Međutim, to nisu učinili.
LDP je podnela amandman na celu jednu glavu 11, koja se baš odnosi na ugovore o potrošačkom kreditu. Mi smo smatrali da je nužno da se u okviru ovog zakona reguliše i potrošački kredit. Srbija nema zakon koji reguliše potrošačke kredite. Dakle, nema zakonsku regulativu u pogledu zaštite onog koji koristi potrošačke kredite.
Iz tog razloga ovaj naš amandman se u stvari odnosi na obaveze onog koji daje kredite. Iz tog razloga mi smo definisali na koji način se vrši oglašavanje ponuđenog kredita – obaveštenje i druge obaveze koje prethode zaključenju ugovora o potrošačkom kreditu; obaveze predugovornog obaveštavanja; obaveze predugovornog obaveštavanja kod dozvoljenog prekoračenja računa; obaveza savetovanja i procene kreditne sposobnosti potrošača.
Zatim, definisali smo ugovor o potrošačkom kreditu, formu ugovora, obavezne elemente ugovora, izmene kamatne stope, posledice povrede obaveze obaveštavanja, pravo na jednostrani raskid ugovora, raskid ugovora zaključenog na neodređeno vreme, prevremenu otplatu, povezane ugovore, ustupanje potraživanja, odobreno prekoračenje računa, kreditne posrednike, nagradu za posredovanje, dužničku docnju potrošača, docnju potrošača i zastoj otplate, zahtev za vraćanje ukupnog iznosa kredita, ograničenja.
Dakle, pogledajte koliko je tu u stvari mogućnosti za regulisanje određenih prava i obaveza onog koji daje kredite, a u krajnjem slučaju i potrošača.
Samo jasnom regulativom mi možemo da definišemo koja su to prava potrošača, onog koji uzima potrošački kredit. Bez toga nema zaštite potrošača, nema zaštite onog koji je prinuđen ili je hteo da uzme taj kredit.
Ako mi nemamo u pozitivnim propisima tu regulativu, moramo je sačiniti. Iz tog razloga je LDP, podnošenjem ovog amandmana, u stvari podržala samo direktivu EU, njen sadržaj u vezi sa potrošačkim kreditima, kao i primedbe i predloge udruženja potrošača, jer smatrali smo da samo ta dva relevantna faktora mogu da definišu i pojasne na koji način mogu da se zaštite prava potrošača.
Dakle, bez toga nema adekvatne zaštite, a bez adekvatne zaštite mi ne možemo da govorimo o zaštiti potrošača.
Prema tome, prava potrošača ne mogu da se ograniče isključivo na potrošnju nekih dobara u nekoj trgovini, nego su to mnogo šira prava koja, pre svega, obuhvataju i te potrošačke kredite, jer samo tako možemo da definišemo iznos potrošačkog kredita, uslove pod kojima se uzima, kamatne stope i u stvari cenu tog kredita.
Bez toga nema jasnoće i u tom slučaju, ako nema jasnoće, očigledno da će neko od toga da profitira, a to sigurno nije potrošač.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana potpredsednice Skupštine i predsedavajuća, htela bih da reklamiram Poslovnik i da se pozovem na član 103. i na član 32. Po članu 32. smatram da vi zamenjujete predsednicu Skupštine protivno ovom članu 32. stav 2. Poslovnika…

Nažalost, stvarno bih volela da vam citiram član 103. stav 1. Poslovnika koji kaže: "Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine". Dakle, povreda u postupanju predsednika. Smatram da vi nemate u skladu sa članom 32. stav 2. Poslovnika uredno ovlašćenje…

Hvala vam, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ovo klasičan primer povrede dostojanstva Skupštine i pozivam se na član 107. Poslovnika, član 103. i na član 32.
Podsećam vas da se svaka povreda bilo koje odredbe ovog poslovnika smatra povredom Poslovnika.
Dakle, bilo koja odredba može pogrešno da se primenjuje i, u tom slučaju, radi se o povredi Poslovnika.
U ovom konkretnom slučaju, osoba koja je predsedavala, radila je to bez zvaničnog pismenog ovlašćenja koje je predviđeno članom 32, a vi ga tumačite kako god hoćete. Pismenog ovlašćenja nije bilo, a trebalo je da ga bude. Dakle, to je jedna redovna procedura koja je predviđena Poslovnikom.
Ta osoba, koja je predsedavala bez ovlašćenja, nije mogla da predsedava i da zamenjuje predsednicu Skupštine, dala je reč, potom uzela reč jednom od poslanika, konkretno se radi o predsedniku LDP i o ovlašćenom predstavniku ove partije, da se izjasni o konkretnom predlogu zakona.
Prema tome, povreda ovoliko odredaba Poslovnika zaista povređuje dostojanstvo Skupštine i, bez obzira kako ga vi tumačite, mislim da je potrebno da se pročita Poslovnik i biće svakome jasno u čemu se tu sastoji povreda.
Tražim da se u danu za glasanje Skupština izjasni o tome da li može neko da predsedava Skupštinom, a da za to nije zvanično po Poslovniku ovlašćen.

Htela bih da vam skrenem pažnju, pogotovo s obzirom na koji način smo započeli današnju raspravu, na činjenicu da utanačena pravila i procedure predstavljaju bazu pravnog sistema. Dakle, pravila i procedura upravo postoje iz tog razloga da se zaštitimo od anarhije, da se zaštitimo od haosa.
Htela bih da vam skrenem pažnju na činjenicu da mi imamo novi Poslovnik, da imamo novu jesenju redovnu sednicu, a da ipak se stvari ne kreću u tom smeru da se poštuje taj poslovnik i da zaista prionemo tom jesenjem zasedanju u skladu sa važećim Poslovnikom.
Naime, važeći Poslovnik predviđa, između ostalog, da Skupština zaseda utorkom, sredom i četvrtkom, da radni dan sednice odnosno zasedanja Skupštine traje od 10.00 do 18.00 časova, po pravilu. Dakle, tako bi trebalo ukoliko poštujemo pravila.
Međutim, postavila bih vam jedno pitanje. Da li je juče bio utorak, da li je bila sreda ili da li je bio četvrtak? Ne. Dakle, već nismo radili po pravilu nego po nekim izuzecima. Da li smo juče završili raspravu u 18.00 časova? Ne, nismo. Počeli smo upravo da raspravljamo o ovom predlogu zakona o potrošačima u 18.00 časova, dakle, nakon isteka radnog vremena koje predviđa Poslovnik. Po pravilu, je l' tako, a rađeno je po izuzetku.
I to nije dovoljno. Mi smo na današnjem početku sednice doživeli to da se narodnom poslaniku, predsedniku poslaničke grupe i drugim narodnim poslanicima isključuje ozvučenje. Prekida se narodni poslanik, iako je po Poslovniku predviđeno tačno da niko, ali niko ne može da prekine izlaganje narodnog poslanika osim predsednika Skupštine kada je to predviđeno odredbama ovog poslovnika.
Mogu da vam skrenem pažnju na činjenicu da nijednom od narodnih poslanika koji su prekinuti nije izrečena mera oduzimanja reči koja bi eventualno mogla da prouzrokuje isključenje iz elektronskog sistema odnosno isključenje ozvučenja.
Kada se sve ovo sumira, šta se dobija? Dobija se jedan haos. Mi smo krenuli da raspravljamo o jednom zakonskom predlogu koji je izuzetno značajan, to je jedan od onih proevropskih zakona, koji bi trebalo da uvede neki red u odnos onog koji pruža usluge i onog koji prima odnosno potrošača. Šta se dešava? Dešava se to da mi haotično krećemo da raspravljamo o zakonskim predlozima koji su od i te kakvog značaja za ovu državu i ovo društvo.
Da ovo ne bude kao jedini primer haosa koji prati recimo Predlog zakona o potrošačima, navela bih i činjenicu da je po obrazloženju predlagača zakon bio dve godine na javnoj raspravi. Kaže – bilo je 12 javnih rasprava.
Nije suština u kvantitetu javnih rasprava. Suština je u kvalitetu javnih rasprava, suština je u tome da li su primedbe na taj zakon uzete u obzir, da li su te primedbe bile dobre. Iz ovog teksta Predloga zakona to baš ne bih mogla da kažem.
Iz ovog zakona nedostaju neki ozbiljni elementi, ozbiljni segmenti oblasti potrošnje bez kojih ovaj zakon ne može biti kompletan, ma koliko bio obiman, ovako na prvi pogled, ma koliko bila debela knjižurina, ukoliko ovaj zakon ne poboljšava suštinski odnos prema potrošaču. Dozvolićete – potrošači su svi građani ove Srbije, prosečni građani ove Srbije, koji i te kako zavise na koji način ćemo regulisati odnos prema potrošačima ovom novom zakonskom regulativom.
Iz ovog predloga zakona proizilazi nekoliko stvari. Kao prvo, tokom tih javnih rasprava, 12, koliko je navodno bilo, negde se zagubila oblast koja se tiče potrošačkih kredita. Htela bih da podvučem činjenicu da potrošački krediti predstavljaju malo širi pojam od običnih bankarskih kredita i da ti potrošački krediti predstavljaju predmet inače i evropske direktive 2008/48, na čemu inače Evropa i te kako insistira. Dakle, i ta direktiva, odnosno njen sadržaj, ima tu evropsku suštinu sa kojom bi normalno trebalo da harmonizujemo domaći propis sa propisom Evropske unije.
Šta se dešava kada izostavimo tako važnu oblast kao što su potrošački krediti? Recimo, ostaje potpuno bez regulative taj odnos bankar-trgovac-potrošač. Jednostavno se ne reguliše ono famozno odloženo plaćanje, a nema ni regulisanja keš kredita. Dakle, potrošači ostaju nezaštićeni.
Potrošači tih kredita, recimo, gube pravo da eventualno jednostrano otkažu odnosno odustanu od već zaključenog kredita u nekom zakonskom roku od 14 dana, a to je bio jedan od predloga u onom famoznom Nacrtu zakona o potrošačima koji se negde zagubio tokom javne rasprave u protekle dve godine.
Zatim, ovim zakonom neće se voditi računa ni o tome da će možda neko ko je uzeo kredit hteti taj kredit da vrati prevremeno, a da pri tom ne mora da plaća penale banci zato što je ažuran. To je nacrtom bilo i te kako regulisano i predviđeno. Dakle, oblast potrošačkih kredita ne postoji u ovom zakonu. Dozvolićete – to je nedopustivo.
Drugi segment koji je prilično neprecizan i očigledno da ima određene mane a čini sadržaj ovog zakona – to su te usluge od opšteg ekonomskog interesa. Nažalost, mi smo svesni toga da su te usluge kao usluge u telekomunikacijama, električne energije, komunalnih usluga i slično, gasa tog famoznog, da u tim uslugama dominiraju monopoli, a pre svega državni monopol. Pri tom, mi se nismo zadržali samo na državnom monopolu srpske države, nego smo uveli još jednu državu da dopuni taj monopol države – Rusiju.
Podvlačim, radi se o onom famoznom gasnom aranžmanu, radi se o gasu o čijem poskupljenju se već naveliko priča, pa se licitira da će biti 30, 20, pa ćemo negde da se nađemo na 18% i onda će građani biti jako zadovoljni jer nije povećanje cene od 30% nego je, eto, samo 18, 15, 10%. Dozvolićete, svaki procenat povećanja cene gasa je od velikog značaja za kućni budžet svakog građanina Srbije koji živi od svog rada.
Ukoliko ova važna oblast nema dovoljno jaku potporu u smislu regulisanja prava i obaveza onih koji te usluge pružaju i onih koji primaju, tada te odredbe neće biti dovoljno konkretne, neće biti dovoljno efikasne.
Liberalno demokratska partija odnosno nekoliko nas iz LDP smo podneli amandman u tom smislu i očekujemo da se taj amandman uzme u obzir kako bi se zaista popravio odnos države prema potrošačima ovih opštih ekonomskih usluga, odnosno dobara.
To su dve osnovne zamerke koje imamo u odnosu na ovaj zakon, a ima još jedna ozbiljna primedba, a to je na član 129. tačka 4. zato što se potpuno nerazumno i nepotrebno predviđaju uslovi za nosioce sistema zaštite. Šta to znači? To znači, recimo, da Ministarstvo vodi ne samo evidenciju udruženja i saveza, nego da Ministarstvo vodi računa o tome i preuzima diskreciono pravo da ceni da li ta udruženja imaju kadrove određenih kapaciteta u smislu profesionalnosti, znanja i veština.
Dozvolićete, to je zaista neumesno i to je prekoračenje ovlašćenja Ministarstva u pogledu udruženja i saveza koji imaju pre svega obavezu da štite potrošače. Valjda će se udružiti i zaista zaštititi te potrošače, a ne da Ministarstvo vodi računa o njihovim sposobnostima, da sprovedu zaštitu prava potrošača.
Dakle, sve u svemu, ovaj predlog zakona o potrošačima ima takve nedostatke koji ga jednostavno ne kvalifikuju za to da ih LDP podrži, pa iz tog razloga, ukoliko se amandmani LDP ne usvoje, mi u danu za glasanje ne možemo da damo podršku za ovaj zakonski predlog.