Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, LDP je od početka, u toku leta kada smo raspravljali o tom famoznom Zakonu o planiranju i izgradnji, govorio o tome da je taj zakon apsolutno pogrešan. Pogrešan je iz jednog osnovnog razloga.
Prvo, sam naziv tog zakona govori da se radi o planiranju i izgradnji. Šta će onda u tom zakonu odredbe koje se odnose na konverziju prava korišćenja u pravo vlasništva? Te odredbe su bukvalno na mala vrata ugurane u taj zakon i sad se gospodin ministar čudi zašto ovaj zakon svi osporavaju. A osporavaju ga svi osim skupštinske većine i njega samog, i verovatno njegovih saradnika, dok svi ostali tvrde da zakon ima očigledne mane zbog kojih stvara ogromne konfuzije.
Zašto je to tako? Zato što su te odredbe koje se odnose na konverziju bukvalno revolucionarne. Zašto? Zato što s tom konverzijom stavljamo van snage pravo korišćenja, koje je jedna socijalistička tvorevina. Socijalističkog sistema, kao takvog, više nema, ali je očigledno da su recidivi društvene svojine i socijalističkog prava korišćenja još uvek veoma snažni i otporni.
Baš iz tog razloga, jer se radi o ozbiljnom pitanju, to nije moglo da se stavi u formi nekoliko odredbi jednog zakona, a toliko specifičnog kao što je Zakon o planiranju i izgradnji. Može gospodin ministar da ima svoje mišljenje o tom zakonu i da smatra da je najbolji na svetu, ali rezultati i činjenice iz sprovođenja tog zakona govore nešto sasvim drugo.
Neka se samo pogleda šta se dešava sa građevinskom industrijom, a građevinska industrija čini 25% industrije Srbije, koja se inače pojavljuje u naznakama. Koliko znam, najmanje 700 građevinskih firmi je prestalo da postoji ili se likvidiralo zbog određenih problema koje stvara ovaj Zakon o planiranju i izgradnji.
Šta je s investicijama, stranim i domaćim? Na svakom koraku čujemo priču o tome da bez investicija nema privrednog oporavka. Evo vam ''srpski Davos'' na Kopaoniku, glavna teza su investicije, investicije, investicije. S ovakvim zakonom, koji bukvalno stavlja dva kriterijuma u pogledu konverzije prava korišćenja u privatnu svojinu, a pri tom to i retroaktivno primenjuje, investicija neće biti, a i one koje su se već dogodile su pod znakom pitanja.
Dobro je primetio gospodin ministar – šta ukoliko onaj koji ne želi da konvertuje, a radi se o nekom pravnom licu, privredniku, pa ostavi da se zaparloži ta njegova nekretnina? Odgovoriću vam – neće ostaviti da se zaparloži, on će je otuđiti ili će, jednostavno, tražiti raskid ugovora, poništaj ugovora, kako god hoćete.
Zašto? Zato što su uslovi prilikom te prodaje, prilikom privatizacije, stečaja ili izvršnog postupka, bili sasvim drugačiji od onih uslova koji se sada utvrđuju ovim Zakonom o planiranju i izgradnji. Vi sada naknadno menjate uslove za privatizaciju određenih nekretnina, za izvršenje određenih nekretnina i za nekretnine koje su bile predmet stečajne mase. Dakle, retroaktivno se radi nešto što definitivno stavlja pod znak pitanja da li u ovoj državi postoji poštovanje zakona, da li se ovde radi o pravnom poretku ili se radi o ad hok sistemu.
Dobro je gospodin ministar primetio da se u bivšim republikama SFRJ besplatno konvertovalo pravo korišćenja u pravo svojine i da, na veliko iznenađenje svih, ne znam na koga je baš mislio, u Srbiji to nije slučaj. Zašto u Srbiji to nije slučaj? Da li Srbija zaista misli to što govore njeni čelnici, da smo mi otvoreni za strane investicije, da smo otvoreni za ekonomsku saradnju sa celim svetom?
Ako je to tako, kako je moguće da se na mala vrata ponovo uvodi neki instrument kao što je podržavljenje? Jer, mi na ovaj način dolazimo u situaciju da će mnogi poslovni ljudi odustati od već kupljenih preduzeća i nekretnina jer im se možda neće isplatiti ukoliko neko nađe za shodno da proceni da su oni kupovinom objekta isti kupili za mali novac, a da zemljište vredi mnogo više.
Ovo, naravno, otvara mogućnost korupcije ogromnih razmera, jer se opet daje mogućnost činovnicima da sami utvrđuju kriterijume i način procene ko je koliko uložio ili nije uložio i koliko će da košta to zemljište nakon što se odbiju troškovi ulaganja.
Mislim da je to nedopustivo. Nedopustivo je, prvo, da jedan takav institut kao što je svojina bude na licitaciji, bude na tržištu političkih volja i bude predmet političkog voluntarizma. Nedopustivo je da se privatna svojina, koja je inače u zdravom ekonomskom svetu svetinja, stavlja pod znak pitanja i da se trguje s već ranije istrgovanim nekretninama, preduzećima itd.
Stvarno bih volela da vidim te situacije kada je neki poverilac, koji je u toku izvršnog postupka došao do određene imovine, objekta i prava korišćenja zemljišta na kom se objekat nalazi… A mogu da vam kažem, kada god se procenjuje vrednost objekta, ona uvek ide u paketu sa zemljištem, s položajem tog zemljišta i objekta. To nisu razdvojene kategorije, to je jedna kategorija. To može da vam potvrdi i potpredsednik Skupštine gospodin Novaković, koji je takođe advokat. Možete straćaru da kupite u Beogradu po veoma visokoj ceni samo zato što se nalazi na mestu gde se nalazi. Položaj te straćare određuje i tržišnu vrednosti iste. Dakle, tržišna vrednost, a ne građevinska vrednost je najčešće predmet kupoprodaje i prema tome se i određuju uslovi poslovanja.
Ako su uslovi poslovanja bili jedni, mi te uslove poslovanja nakon zaključenog pravnog posla, retroaktivno, ne možemo da menjamo. Ma koliko hteli neke nove metode da uvedemo, mi ćemo opet biti izuzetak u odnosu na sve okolne republike, bivše republike SFRJ. Mi smo ti koji ćemo da čuvamo društvenu, državnu ili već ne znam čiju imovinu samo zato da bismo podilazili onom populizmu koji viče – ne dajte, molim vas, to je društveno, to je državno, ne ispod cene, ne tajkunima.
A interesantno je, ovaj zakon napadaju svi, i tajkuni i oni koji štite društvenu svojinu, pa se postavlja pitanje – ako je ovaj zakon zaista pod takvim napadom, kako onda može biti da se još niko nije dosetio da bi eventualno morao da se promeni?
Još jedno bih posebno istakla, a to je, da vas podsetim – nije samo Beograd Srbija, nije Beograd centar sveta, nije Luka Beograd jedina bitna imovina i nekretnina u ovoj državi; postoji još jako puno imovine, preduzeća, fabrika, nekretnina koje su privatizovane, koje su prodate u postupku stečaja ili izvršnog postupka.
Prema tome, nemojmo se toliko fokusirati. Hajdemo malo da izmestimo politiku iz nekih pravnih stvari. Tamo gde bi pravo trebalo da ima najvažniju ulogu, gde bi pravobranilac trebalo da ima ulogu, gde bi sudovi trebalo da imaju najveću ulogu, meša se politika, pa se licitira oko cifara od kojih se stvarno zavrti u glavi. Da li se radi o milionima, stotinama miliona ili milijardi, mislim da je to samo stvar mašte. Realnost je nešto sasvim drugo.
Dakle, opet se potvrđuje ono o čemu LDP govori, da je nedopustivo da se sistemska rešenja (konverzija prava korišćenja u privatnu svojinu je sistemsko rešenje u okviru Zakona o planiranju i izgradnji) ne mogu na ovakav način rešavati. To mora da se radi sistemskim zakonima, na mnogo višem nivou i mnogo ozbiljnije. U protivnom dolazimo u situaciju da je zakon nesprovodiv, otvara jako puno pitanja i apsolutno sve je pod znakom pitanja.
A mi nemamo vremena i ne smemo dozvoliti da se već na prvom koraku zastane. Jer, od investicija, od stranih ulaganja, ukoliko nemate sigurnost, pravnu sigurnost poslovanja, a pre svega pravnu sigurnost privatnog vlasništva, tada nema ništa.
Ako vas napada i Agencija za borbu protiv korupcije i ako vas napadaju tzv. tajkuni i ako vas napadaju i branioci državne i društvene svojine, šta vam to govori? Šta vam govori to da je cena građevinskog zemljišta u Beogradu, u vremenima krize, nakon donošenja ovog zakona, na nivou cena u Dubaiju?
Zar je Beograd neka bolja destinacija od Dubaija? Da li je Beograd bolja destinacija od Londona, Pariza, Barselone ili bilo kog velikog evropskog grada? Prosto je neshvatljivo da cene građevinskog zemljišta u Beogradu budu toliko visoke.
Dakle, sve je to verovatno plod i rezultat jednog lošeg zakona, ovog poslednjeg, od 31. avgusta 2009. godine, a da ne pričam o pogrešnom sprovođenju tog zakona, o prilično čudnom pristupu i razmišljanju o tome šta se želi tim zakonom. Očigledno se baš i ne zna ili se krije prava istina.
Mislim da je vreme da napokon dođemo do novih zakona što se javne svojine tiče, da se novim zakonom o konverziji prava korišćenja u pravo svojine, kao i sa denacionalizacijom, restitucijom, promeni klima u ovoj državi i omogući da se zaista i proizvodi i ulaže i, samim tim, omogući bolji život za građane Srbije, a ne da se sve svede na političke igre i intrige. Jer, jedino što je ovaj zakon postigao, to je da su se intrige razmahale do vasione.