Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao potpredsednik Skupštine pozivam se na član 31. Poslovnika, koji kaže da potpredsednici Narodne skupštine pomažu predsedniku Narodne skupštine u vršenju poslova iz njegovog delokruga.
Ujedno se pozivam na član 27. stav 1. Poslovnika, koji kaže da predsednik Narodne skupštine vrši poslove predviđene Ustavom. Ustavom je, između ostalog, predviđeno da Skupština donosi zakone. Dakle, predsednik Skupštine, odnosno predsedavajući je dužan da vodi računa o tome da se posao u Skupštini obavi u skladu sa zakonima, pozitivnim propisima, odnosno sa Ustavom.
U konkretnom slučaju, u toku načelne rasprave pojavila se osnovana sumnja da će ova skupština doneti zakon koji je definitivno protivan Zakonu o eksproprijaciji, a ujedno je protivan i Ustavu. Prema tome, ukoliko je to tako, trebalo bi prethodno da sačekamo Zakonodavni odbor, koji je po članu 141. Poslovnika već trebalo da da svoje mišljenje o ovom zakonskom predlogu, da se izjasni o tome da li je ovaj zakonski predlog u skladu sa postojećim zakonom.
Očigledno je da Zakonodavni odbor to odbija. Današnjoj raspravi ne prisustvuje predsednik Zakonodavnog odbora i to ukazuje na svesno negiranje činjenice da će ova skupština doneti jedan zakon znajući da je isti protivan Ustavu, izglasaće ovaj zakon.
Dakle, još jednom podvlačim da ovaj zakonski predlog faktički utvrđuje samo javni interes, a kao korisnika eksproprijacije označava nekog ko nije naveden u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji kao mogući korisnik eksproprijacije. To znači da nemamo dva elementa, po važećim pozitivnim propisima, da bismo utvrdili korisnika eksproprijacije u skladu sa javnim interesom. Prema tome, spremamo se svesno da donesemo jedan zakon znajući da time kršimo Ustav. Da li je to zadatak ove skupštine, ostavljam vama na ocenu i prisutnom ministru.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 104, koji kaže da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine.
Očigledno je da predsedavajuća kao narodni poslanik ne poštuje dostojanstvo Narodne skupštine, s obzirom na to da poslove vođenja ove skupštinske sednice svesno vrši protivno Ustavu. Jer, malopre sam vam predložila, gospođo predsedavajuća, da vam odštampam ovaj član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, koji taksativno navodi ko su korisnici eksproprijacije, ko može biti korisnik eksproprijacije. Koliko znam, „Jugorosgas“ nije naveden kao korisnik eksproprijacije.
Rekli ste da vi znate šta tačno piše u tom članu 3. Ako znate, znate da „Jugorosgas“ nije označen kao korisnik eksproprijacije.
Ukoliko mi danas raspravljamo u pojedinostima o ovom predlogu zakona, gde se utvrđuje kao javni interes eksproprijacija u korist „Jugorosgasa“, u tom slučaju, usvajanjem ovog zakonskog predloga svesno kršimo Ustav, a vi ste takođe svesni toga da se sprema donošenje jednog zakona koji je protivan Ustavu. Vi na ovaj način ne poštujete dostojanstvo Narodne skupštine. Štaviše, namerno saučestvujete u donošenju jednog zakona koji je u direktnoj suprotnosti sa pozitivnim propisima i Ustavom.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kao prvo, htela bih da istaknem činjenicu da je aprila ove godine LDP podneo jedan predlog zakona o ministarstvima, kojim je predloženo da se prepolovi broj ministarstava; umesto 26, da bude ukupno 13  ministarstava. To bi značilo značajniju uštedu u pogledu republičke administracije, uštedu državne uprave. Javna potrošnja bi se znatnije smanjila ukoliko bi Vlada krenula od sebe, ukoliko bi smanjila broj ministarstava.
To je bio naš predlog, jer smo smatrali da ćemo pre ili kasnije doći u ovu situaciju u kojoj se trenutno nalazimo, da moramo priznati da je javna potrošnja velika, da nam je republička administracija preglomazna i da su troškovi toliko veliki da ova država to više ne može da podnese.
Htela bih da vas podsetim na činjenicu da je Srbija faktički preuzela kompletnu administraciju nekih ranijih država koje su prethodile Srbiji, Srbije i Crne Gore, Savezne Republike Jugoslavije, odnosno SFRJ. Ta administracija je bila primerena veličini svih tih država koje su prethodile današnjoj Republici Srbiji, tako da zbog toga imamo situaciju da nam se ministri obraćaju na taj način da, recimo, Ministarstvo prosvete smatra da ima manjak broja zaposlenih, jer je sistematizacijom predviđen 501 zaposlen, a ima 360 i nešto zaposlenih. Smatra da ne podleže ovoj racionalizaciji koja je predložena zakonom o racionalizaciji republičke administracije.
Na isti način razmišlja i Ministarstvo za NIP. I ono smatra da je zaposlilo samo jednu trećinu od potrebnog broja administratora itd. Jedino se Ministarstvo poljoprivrede držalo preporuke da ne zapošljava nove radnike, odnosno da konstantno smanjuje taj broj i to se već pokazalo u nekoj uštedi od dve milijarde dinara.
Ako razmišljamo na način da je zaista potrebno da se uvede racionalizacija, možemo da podržimo predlog predlagača zakona da se smanji broj. Međutim, kod ovog smanjenja broja, postavlja se pitanje – koji su to kriterijumi koji će se primenjivati da bi se postigao efekat racionalizacije? Da li su to kriterijumi u pogledu korisnosti radnih mesta, predviđeni za državnu administraciju? Da li su to kriterijumi u vezi sa stručnosti tih radnika, službenika koji rade na tim poslovima? Da li su to oni najbitniji kriterijumi, ili mi u te kriterijume ubrajamo još ponešto?
Nažalost, dosadašnja iskustva nam govore da možemo očekivati velike kontroverze i velike probleme u sprovođenju ovog zakona, ukoliko bude usvojeni. Iz tog razloga, moja poslanička grupa je podnela određene amandmane na ovaj član 6, gde predlažemo da se napravi transparentnost u pogledu podataka o broju zaposlenih i angažovanih lica, tako što bi se ti podaci prezentirali preko Interneta, pa predlažemo da ta prezentacija bude najmanje jednom u toku meseca, da se, ujedno, na Internetu prezentira i visina plata tih zaposlenih, da se ova procedura iz člana 6. učini potpuno transparentnom i javnom.
Šta se dešava s našim amandmanima? Jednostavno se ne usvajaju. Ne usvajaju se s obrazloženjem da to ne bi bilo racionalno i ne bi bilo nikakvog efekta.
Međutim, efekat bi bio taj da bismo dobili javnost, dobili bismo transparentnost, i to bi rezultiralo demokratskom kontrolom broja zaposlenih. Dakle, jedna kontinuirana kontrola, koja bi predviđala čestu mesečnu kontrolu, a to bi opet rezultiralo time da se postavi pitanje odgovornosti svih onih koji ne poštuju zabranu zapošljavanja, odnosno da se drže obaveze da se racionalno ophode prema javnoj potrošnji i uopšte prema budžetu koji ih finansira.
Vlada će podzakonskim aktima, do kraja ove godine, da utvrdi broj zaposlenih koji su potrebni za 26 ministarstava. Dakle, Vlada će biti ta koja će dati poslednju reč u vezi s ovim zakonom o kom danas raspravljamo. Teško je poverovati da će Vlada, koja je toliko netransparentna u svojim odlukama, da odluči da krene od sebe u vezi s racionalizacijom, pogotovo što je već mogla da učini određene korake s tim u vezi, zato što su sve te agencije koje rade poslove u okviru Vlade, svi ti fondovi, svi ti zavodi itd., podložni kontroli Vlade. Podložni su da Vlada kaže mišljenje, da ocenjuje rad tih agencija, recimo, i ukoliko te agencije ne zadovoljavaju određene kriterijume u pogledu stručnosti, u pogledu zakonitosti svog rada, trebalo bi da one, odnosno vodeći ljudi tih agencija i odgovaraju. U krajnjoj konsekvenci, i da izgube posao koji rade, ukoliko ga ne rade odgovorno, stručno i po zakonu.
Recimo, imamo slučaj da je američka agencija za osiguranje privatnih ulaganja u inostranstvu suspendovala dalje osiguranje svih investicija u Srbiju. Zašto? To je direktna posledica Agencije za privatizaciju i odbijanje vlasti, između ostalog, i tih agencija u Beogradu, da postupe prema pravnosnažnoj odluci Međunarodnog arbitražnog suda. Dakle, pod znakom je pitanja međudržavni Sporazum o podsticanju investicija iz 2001. godine, koji je zaključen između SAD i Srbije.
Ako pođemo od pretpostavke da je ova agencija za privatizaciju prenebregla neke konkretne i određene obaveze i da je time, eventualno, napravila veliku štetu, prouzrokovala posledice koje će biti negativne po Srbiju, postavlja se pitanje – zašto se niko iz te agencije nije pozvao na odgovornost? Eto mogućnosti, recimo, izvršnog organa, Vlade, da racionalizaciju republičke administracije radi i po tom osnovnom kriterijumu odgovornosti i stručnosti rada u toj agenciji.
Kada pođemo od činjenice da je od 2001. godine došlo do bitnijeg smanjenja zaposlenih u Srbiji, recimo, u prerađivačkoj industriji – 248.000, u poljoprivredi – 35.000 itd., dakle, uglavnom se radi o nekoj prerađivačkoj industriji, možemo uočiti da je do povećanja zaposlenosti došlo u prosveti, oko 13.000, u državnoj upravi i u komunalnim uslugama, otprilike, od po 5.500 zaposlenih. Dakle, očigledno je da je javni sektor taj koji zapošljava, a u sektoru koji se bavi neposrednom proizvodnjom, koji se bavi proizvodnjom koju mora sam da finansira, dolazi do manjka zaposlenih. Iz tog razloga imamo konstantno povećanje javne potrošnje i konstantno povećanje zaposlenih u javnom sektoru.
Kada pogledamo da i sada, kada se raspravlja o smanjenju broja republičke administracije, o manje zaposlenih u javnom sektoru, postoje određeni izuzeci koji se odnose na policiju i Vojsku, a i na one koji imaju pet godina do penzije, faktički, mi opet kola lomima na onima koji su najaktivniji, koji se nalaze u situaciji da mogu najviše da rade i najviše da pruže.
Mislim da nije najracionalnije da smanjujemo samo broj zaposlenih, ukoliko to smanjenje ne bude pratilo i nešto drugo, pored te kvantitativne ocene, ako pri tom ne vodimo računa o tome da li ćemo, time što ćemo otpustiti određen broj radnika, dobiti i veće troškove, zbog toga što ćemo imati zastoj u radu tog javnog sektora, odnosno u republičkoj administraciji. Mnogo je tu činjenica koje moraju da se uzmu u obzir da bi se dobio krajnji željeni efekat, a to je racionalizacija i ušteda.
Danas se samo priča o racionalizaciji, a ušteda je, nekako, u drugom planu. Ušteda je ta koja je, između ostalog, bila pitanje broj jedan u pregovorima naše vlade s MMF-om i u redu je da se radi na tome da se smanjuje izdatak države i da se smanjuje potrošnja iz budžeta. Međutim, ako ta ušteda bude išla na uštrb svega ostalog, dakle, stručnosti rada republičke administracije, korisnosti njihovog rada, a mi moramo da imamo republičku administraciju koja će da zadovolji, pre svega, interese građana, u tom slučaju, ta ušteda neće biti korisna, biće apsolutno bez tog efekta koji se u zakonskom predlogu i navodi kao obrazloženje za ovu racionalizaciju u republičkoj administraciji.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ne može podržati predlog zakona koji ide na smanjenje broja lokalne administracije, a da prethodno ova vlada nije učinila sve da napravi strategiju kako sprovesti ovaj zakon. Nije dovoljno, jednostavno, seći, nego treba prethodno stvoriti uslove koji će tačno naznačiti na koji će način ta seča da se izvrši.
Ovaj amandman Odbora za pravosuđe i upravu ukazuje na činjenicu da ceo zakon nije dobro promišljen i da se nisu uzeli u obzir svi činioci koji utvrđuju na koji način će se smanjiti lokalna administracija.
Slažemo se s tim da često nismo zadovoljni načinom funkcionisanja lokalne samouprave i njene administracije. Slažemo se da često ta administracija niti je dovoljno stručna, niti je dovoljno ažurna, niti je dovoljno efikasna. To su neke stvari oko kojih možemo da se složimo i o čemu možemo da razgovaramo i da probamo da pronađemo neka rešenja koja će zadovoljiti sve, a, pre svega, osnovne kriterijume – šta je potrebno ovoj državi, šta je potrebno vlasti na lokalnom nivou da bi efikasno funkcionisala, a sa što manje troška građana koji plaćaju porez.
Međutim, podsetila bih vas da ti građani koji su zaposleni u lokalnoj administraciji nisu oni koji su krivi zbog toga što je u poslednje vreme toliko porasla administracija na lokalnom nivou, a, bogami, porasla je i na republičkom nivou. To je taj nedostatak strategije. Strategija bi trebalo da se izgradi za nekoliko godina unapred, a ne za nekoliko godina unazad, odnosno za kraći vremenski period unapred.
Od ovog zakona se očekuju rezultati tek 2011. godine. Ako tek 2011. godine možemo da očekujemo efikasnu, racionalnu i štedljivu administraciju, to je dug vremenski period, s ovakvim zakonskim rešenjima koja su u Predlogu zakona. Ova zakonska rešenja ne daju odgovore na krucijalna i ozbiljna pitanja, na pitanja od kojih zavisi funkcionisanje lokalne samouprave.
Bez decentralizacije, koja nam je i te kako potrebna i koja je i te kako predviđena, na onom putu za evropske integracije, ne možemo da postignemo efikasnost u funkcionisanju lokalne samouprave. Ta decentralizacija predviđa i određenu stručnost u funkcionisanju. Kako ćemo tu stručnost postići, ako već sada drastično smanjujemo, 15% nije malo smanjenje administracije, kada se može očekivati totalna zabuna i paraliza funkcionisanja lokalne vlasti? Očekujemo da sprovodimo reforme tako što ćemo se ponašati kao slonovi u staklarskoj radnji. Gde god se mrdne slon, on nešto polomi. Može da se očekuje da će i ovaj zakon, kao uostalom i zakon o smanjenju broja republičke administracije, i te kako da lomi stvari. Ne znam kako će onda da postigne onaj osnovni cilj, a to je efikasnost i racionalnost.
Predviđa se da se u lokalnoj samoupravi uvede jedan šalterski sistem. Predviđa se da se stvori neka elektronska komunikacija među državnim institucijama. Predviđa se izbacivanje nepotrebnih izveštaja, koji i te kako otežavaju rad lokalne administracije. Predviđa se da se poreske službe modernizuju. Predviđa se da se inspekcijske službe modernizuju. To se predviđa samo usmeno, verbalno, na nekim konferencijama za štampu, a u ovom zakonskom predlogu, gde se predviđa smanjenje broja lokalne administracije, nema ni reči o tome da ćemo zaista da učinimo rad te administracije efikasnijim nego što jeste.
To što sam vam sada rekla je jedan od načina da se efikasnost poboljša. Jer, ko se nije susreo s lokalnim službenikom za nekim šalterom, koji će navesti nekih desetak papira koji moraju da se donesu da bi se regulisale neke osnovne stvari iz domena poreza, građevinske dozvole ili slično. Ali, bez stvaranja jedne nacionalne strategije u pogledu propisa koji postoje a koji se već ne upotrebljavaju, ili su, jednostavno, neupotrebljivi, nećemo moći sve ovo da sprovedemo, ni jedan šalterski sistem, ni tu komunikaciju elektronsku itd.
Recimo, lokalne samouprave su, govorim konkretno o Zrenjaninu, i te kako paralisane činjenicom da se još uvek ne zna na koji način se primenjuju odredbe onog famoznog Zakona o planiranju i izgradnji. Ne rade službe koje bi trebalo da rade u vezi s izdavanjem građevinskih dozvola i svega ostalog što je bitno za tu sferu delatnosti.
To je jedan od načina koji samo pokazuje koliko ta lokalna administracija ne funkcioniše ukoliko nema jedne vizije na koji način ćemo lokalnu administraciju da reformišemo, da je poboljšamo. Dakle, nije dovoljno samo seći, potrebno je prethodno stvoriti uslove da ta seča da rezultate koji se traže.
Recimo, ne znam da li su poslanici upoznati s tim, građani, najverovatnije, nisu, još uvek je na snazi Uredba o državnim praznicima u FNRJ iz 1947. godine. Još uvek je na snazi Uredba o Saveznoj javnoj ustanovi za utvrđivanje pomorskih plovnih puteva iz 1978. godine. To su propisi koji se ne upotrebljavaju više, a čak ne mogu ni da se primenjuju. Pored toga što se ne primenjuju, oni su neprimenjivi, a takvih neprimenjivih, koje je čak i ova skupština donela, ima još, a koliko tek ima propisa koje su raniji skupštinski sazivi izglasavali i donosili, a nisu realni i nisu životni.
Prema tome, očekujem da će i ovaj zakonski predlog, kao i mnogi pre njega, u jednom momentu da prestane da se primenjuje, jer neće moći da se primenjuje, jer će uneti zabunu i konfuziju, jer će toliko da se iskomplikuje njegova primena, pogotovo što smo još uvek i te kako ispolitizovana država, koja, pored stručnosti, daje puno na političku pripadnost prilikom zapošljavanja u lokalnoj samoupravi ili republičkoj administraciji. Javna je tajna da je stranačka pripadnost jedan od osnovnih kriterijuma za zapošljavanje.
Čitajući odredbe ovog zakona, možda na prvi pogled i možemo da nađemo određeni racio u pogledu smanjenja broja, ali nije dovoljno, podvlačim, smanjiti broj i posle izvesnog vremena, navrat-nanos, taj broj povećavati, kada smo pri tom uklonili mnogo dobre i stručne službenike, sa godinama iskustva. U tom slučaju, to može samo da napravi još veću štetu nego što je šteta koju prave ti službenici, govorim o tih 15%, koji su višak i koji dobijaju platu, po mišljenju Vlade, neosnovano, bez razloga, jer ako je nešto nepotrebno u procentu od 15%, u tom slučaju normalno da je to nepotrebno i štetočinski.
Slažem se s tim da smanjimo troškove kad god treba i da se ponašamo skromno i u skladu sa sredstvima koja ova država može da stvori, ali nemojmo zaboraviti da i u lokalnoj samoupravi, i u opštinama i gradovima, u naseljenim mestima, ljudi rade, zarađuju i očekuju da za taj svoj novac dobriju određene konkretne rezultate, brzu, kvalitetnu uslugu, dakle, uslugu koja je civilizovana.
Ukoliko samo smanjimo broj službenika, a pri tom ostavimo sve ono loše što je u prethodnom periodu bilo karakteristično za rad administracije i birokratije, nismo uradili ništa. Zaista je nepotrebno donositi ove zakone koji će stvoriti samo puno jada i muke i tim ljudima koji će ostati neraspoređeni, a i građanima koji bi trebalo da koriste njihove usluge.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo 26 ugovora, sporazuma, konvencija i statuta na dnevnom redu, sve sjedinjene u jednu tačku dnevnog reda. Ujedno, oko 11 časova, stiglo je i ovlašćenje Vlade da njeni predstavnici u Narodnoj skupštini, prilikom razmatranja navedenih predloga zakona, budu ministar omladine i sporta, gospođa Snežana Samardžić-Marković, i gospodin Sulejman Ugljanin, ministar bez portfelja.
Uz sve uvažavanje gospode ministara, smatram da njihov delokrug nekako ne može da se poveže s ovom tačkom dnevnog reda, sa svim ovim sporazumima, ugovorima, statutima, konvencijama, koji su akti koji se tiču isključivo određene ekonomske saradnje Republike Srbije s nekim međunarodnim organizacijama ili drugim državama.
Htela bih da podvučem da se ovde ne radi o ugovorima koji se bave sportom, mladima, zabavom, a pretpostavljam da se ne bave ni poslovima koji spadaju u delokrug ministra koji je bez portfelja.
To samo pokazuje, pored toga što je to ovlašćenje stiglo oko 11 časova, kakav je odnos Vlade prema ovoj skupštini i šta ova vlada očekuje od Skupštine kada ona treba da raspravlja o predlozima zakona koji se tiču ratifikacije određenih međunarodnih pravnih poslova.
Opet, kada pogledamo sve ove zakonske predloge, kada ih uporedimo sa činjenicom da je predsednici Skupštine trebalo skoro 10 minuta da pročita svaki od naslova ovih pravnih poslova, da je ministarki koja je obrazlagala predloge zakona trebalo oko 15 minuta da ukaže na suštinu tih ugovora, postavlja se pitanje – šta je relevantno i bitno za predlagače u vezi s ovim zakonima?
Naime, LDP-u ostaje, otprilike, 40-50 sekundi za pojedine zakonske predloge, da nešto kaže o njima, da nešto preporuči, da nešto kritikuje, odnosno pohvali. Zaista je neozbiljno pretpostaviti da možemo za 40 minuta, pojedinačno, da kažemo nešto iole relevantno o tim predlozima zakona, pogotovo što se, recimo, tačka 31. odnosi na nekih 100 miliona evra, tačka 32, na 25 miliona evra, tačka 33 – na 25 miliona evra, tačka 37 – na 140 miliona itd., a pri tom se radi i o određenim trgovinskim ugovorima, okvirnim sporazumima koji pretpostavljaju da se tu radi o velikim poslovima, o velikim novcima, o velikoj zaduženosti u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti ove Srbije.
Ako pođemo od pretpostavke da je javni dug izuzetno velik u Srbiji, ako pođemo od pretpostavke da je i spoljni dug veoma velik, ako pođemo od činjenice da su društvena preduzeća već odavno, pre par godina, trebalo da se privatizuju, prema svim zakonima koji su bili važeći i koji su još uvek važeći u Republici Srbiji, ako pođemo od toga da su javna preduzeća najveći gubitaši u Srbiji, onda se postavlja pitanje – zašto je tolika količina neozbiljnosti u vezi s ekonomskom saradnjom Srbije s međunarodnim organizacijama i drugih državama, dakle, tamo gde se radi o ozbiljnim novcima, o ozbiljni interesima i jedne i druge strane?
Htela bih samo da vas podsetim na onaj famozni sporazum u vezi s prodajom NIS-a između Republike Srbije i Ruske Federacije i na dobitak koji je iskazan prošle godine, prvobitni dobitak od tri milijarde dinara, koji je naprasno pretvoren u gubitak od osam milijardi evra, koji je napokon potvrdila druga revizorska kuća u jednoj kontroli, tako da se postavlja pitanje – kako smo uopšte mogli da raspravljamo i da ratifikujemo taj sporazum o prodaji NIS-a, odnosno većinskog paketa akcija, ako nismo znali da li je to javno preduzeće u dobitku ili u gubitku za 2008. godinu?
Dakle, opet se vraćam na srž problema, a srž problema je da su najveći gubitaši javna i društvena preduzeća, koja godinama ne plaćaju poreze, ne plaćaju doprinose, ne plaćaju penzijsko-invalidske, niti zdravstvene doprinose, pa je zato moguće to da danas mnogi radnici nemaju povezan radni staž, a imaju probleme i što se zdravstvenog osiguranja tiče. U tom kontekstu, postavlja se pitanje zašto je ovoj državi toliko bitno da fiskalizuje advokaturu? Advokatura je, moram da vas podsetim, takva vrsta profesije da zahteva određen nivo nezavisnosti, određen nivo nepristrasnosti, određen nivo slobode od svih grana vlasti, jer advokatura je često na braniku prava građana, sloboda građana, u odnosu na samovolju vlasti.
Zašto je potrebno, između ostalog, da advokatura bude i nezavisna? Između ostalog, i zbog toga što mi danas raspravljamo o 26 zakona, konvencija i slično, gde ako se postavi pitanje ko je sačinio te sporazume i ugovore, kao odgovor dobijamo da su to, najverovatnije, najelitnije, najmerodavnije advokatske kancelarije, advokati. Dakle, ako advokati rade ugovore i sporazume, pretpostavlja se da dovode stranke do saglasnosti volja. Ako su se stranke usaglasile, one su faktički angažovale, i jedna i druga strana, tog advokata, tu advokatsku kancelariju koja je sačinila te ugovore.
To su veoma ozbiljni ugovori, svaki od ovih 26. Pretpostavlja se da je onaj ko je radio tehničke stvari zastupao i jednu i drugu stranu. Dakle, bio je objektivan u sačinjavanju tih ugovora, bio je nepristrasan, bio je slobodan, bio je nezavisan. Tim pre je potrebno da imamo zaista nezavisan pristup, nezavisnog ''izvođača radova'' u vezi sa sačinjenjem ugovora, jer očigledno mi u Skupštini nismo sposobni, nemamo vremena, nemamo infrastrukturu da uđemo u srž, u problematiku svakog od ovih ugovora. Nemamo iz tog razloga što Vlada ima veoma čudan odnos prema Parlamentu, a pri tom veoma malo vremena i sami sebi dajemo da bismo analizirali svaki od ovih pravnih poslova, jer sjedinjujemo toliko tačaka, 26 tačaka, u jednu tačku, a ovim pravnim poslovima pravimo za buduće generacije veliki problem, jer samo povećavamo taj spoljni dug.
Ni taj spoljni dug možda ne bi bio toliki problem ukoliko bismo rešavali unutrašnje dugove, unutrašnja potraživanja, naplatu poreza, naplatu potraživanja od onih koji su, u stvari, najveći gubitnici i najveći dužnici.
Bez nezavisne advokature nama adekvatne zaštite prava i interesa pojedinaca. Bez nezavisnog advokata, advokatske kancelarije koja je pravila ove ugovore, mi nemamo pravu zaštitu interesa Republike Srbije.
Dakle, nije dovoljno da vlast da časnu reč da neće zloupotrebiti fiskalizaciju, jer fiskalizacija je veliki problem za advokaturu. Možete zamisliti kako bi izgledale te advokatske kancelarije i advokati koji bi se nakon sačinjenja svakog od ovih pojedinačnih ugovora pojavili s fiskalnim računom, a fiskalna kasa ne pravi razliku između kvaliteta, značaja, težine pravnog posla koji se sačinjava, ne pravi razliku između ugovora o kupoprodaji jedne garaže i ugovora, recimo, o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj itd.
Ukoliko uvodimo fiskalni račun za takvu vrstu poslova, mi, u stvari, dajemo mogućnost poreskom organu da uđe u svaku advokatsku kancelariju pod izgovorom da će kontrolisati da li je taj fiskalni račun dobar, da li je advokat nešto propustio da ukuca, uradi prema važećoj uredbi, i u tom slučaju poreski organ, odnosno izvršna vlast ima direktan upliv na rad svake advokatske kancelarije, ukoliko toj izvršnoj vlasti odgovara da pojedine advokate upristoji, odnosno disciplinuje prema ne znamo čijim potrebama. Dakle, to je ono najopasnije što fiskalni račun uvodi u rad advokata.
Podsećam vas da advokati plaćaju porez, da su advokati u obavezi da izmiruju svoje poreske obaveze, da postoje dva načina plaćanja poreza, jedan je paušalno oporezivanje, a jedan, putem vođenja knjiga, zavisno od toga da li advokat premašuje određeni limit prihoda, a to je 4 miliona dinara preko računa.
Velika većina advokata i te kako vodi računa o tome da izmiri svoje obaveze prema državi. Nažalost, imamo situacije kada se zloupotrebljavaju prava od strane advokata, veoma često imamo ''estradizaciju'' advokature. Mediji, takođe, kumuju toj estradizaciji. Imamo slučajeve kada se advokati ponašaju suprotno advokatskom kodeksu.
Podsećam vas da je to zaista manjina, jer advokati, između ostalog, imaju advokatsku tarifu. Prema toj tarifi, koja je inače objavljena i u ''Službenom glasniku'', imaju obavezu da naplaćuju naknade koje su tarifom predviđene. Normalno, stranke s advokatima mogu da ugovaraju i ispod i iznad tog cenovnika u određenim uslovima, ali to je saglasnost volja. Nisu advokati u tom smislu nezavisni da mogu da rade šta hoće, ali nezavisni su u tom smislu što mogu da se odupru svakoj samovolji vlasti.
Odmah posle Drugog svetskog rata pokušano je da se advokatura disciplinuje nekim staljinskim metodama. Tokom 90-ih godina, bili smo svedoci toga da je opet pokušano da se advokatura disciplinuje, tako što bi se stavila u nadležnost Ministarstva pravde, da Ministarstvo pravde vodi evidenciju o registraciji i upisu advokata i o brisanju iz tog registra. Međutim, nije uspelo ni u prvom ni u drugom pokušaju da se advokati ograniče u toj svojoj najbitnijoj obavezi, da, pre svega, zastupaju interese svojih klijenata i svojih stranaka, da zastupaju njihova prava, koja zadiru i u ljudska prava i slobode, a bez slobodnog i nezavisnog advokata ne možemo da očekujemo da će jedan prosečan građanin da se izbori za svoju slobodu i za svoju pravdu.
Uredbom Vlade koja predviđa fiskalizaciju advokature, velikom broju građana, jednom ozbiljnom sloju na svaki način ugroženih građana onemogućavamo pristup pravdi i sudu, zato što su advokati u obavezi da odmah izdaju fiskalne račune za svaku uslugu koju daju. Dakle, kada klijent uđe u advokatsku kancelariju i zatraži da ga advokat zastupa, već počinje odnos zastupnik – zastupano lice. Tada je već advokat u obavezi da izda fiskalni račun za savet.
Mogu vam reći da velika većina advokata ne radi tako što uzima novac unapred, nego taj novac, odnosno tu naknadu za svoj rad ostavlja za kasnije, kada se ostvari određeni cilj zbog kojeg je advokat angažovan.
Prema tome, ne treba da se generalizuje, ne treba da se na taj način jedna ozbiljna profesija, koja je garant slobode i prava, ugrozi, da se, jednostavno, stavi u nadležnost i pod ingerenciju i samovolju Vlade, izvršne vlasti i poreskog organa.
Poenta je da vlast ne bude u mogućnosti da zloupotrebi svoje pravo. Fiskalizacijom dajemo tu mogućnost vlasti, bez obzira na to što se vlast kune da neće biti zloupotreba.
Stavite se u položaj da morate da angažujete advokata za krivično delo zbog utaje poreza. Poreski organ, pod izgovorom kontrole fiskalnih računa, može da uđe u kancelariju advokata, može da kontroliše predmet, može da dođe do podataka koji su strogo poverljivi, između advokata i klijenta. Šta je to nego pritisak na advokata. To je ugrožavanje poverljivosti odnosa klijent – advokat, to je ugrožavanje slobode da svako ima pravo da se brani i da svako ima pravo da angažuje poverljivog advokata da ga zastupa pred sudom.
Ujedno, ovim fiskalnim računima omogućavamo i zatvaranje advokatskih kancelarija za određeni vremenski period, dakle, zabranu rada advokata na dva meseca, što je, takođe, opasno jer i to je vid pritiska na advokaturu.
Kada sve to sažmemo, onda opet stižemo do kraja ove priče, ovih 26 zakona. Šta bi bilo ako bi se pojavila sumnja da je neko od advokata koji su sačinjavali ove ugovore i sporazume tom prilikom bio pod nečijom prisilom, pod nečijim pritiskom, da nije bio objektivan zastupajući i jednu i drugu stranu, a radi se o velikim sumama, koje će, na kraju krajeva, ipak pasti na naš teret?

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici. Pred nama je jedan zakonski predlog koji je u suštini izmena i dopuna postojećeg Zakona iz 2004. godine. Radi se o određenim izmenama koje poboljšavaju postojeći zakon u pogledu mirnog rešavanja radnih sporova.
Liberalno-demokratska partija podržava zakon, podržava sve napore izvršne vlasti i Vlade u smislu proevropskih integracija. Dakle, ako pogledamo u tom kontekstu ovaj zakon, onda možemo zaključiti, tu su određeni standardi koji su predviđeni i standardima EU. Prema tome, u danu za glasanje mi ćemo podržati ovaj zakon.
Mi inače stojimo na stanovištu da je tolerancija jako bitna za rešavanje bilo kakvih sporova, dakle, ne samo radnih sporova, nego i sporova na nivou države, u samom parlamentu i uopšte sporova koji nastaju u odnosima između partija, u odnosima među ljudima. Ta tolerancija je osnov našeg programa što se tiče saradnje u jednoj državi, što se tiče osnove i baze nekog napretka, dakle, zajedničkog rada u interesu svih građana Srbije.
Kada govorimo o ovom zakonskom predlogu, jasno je da je tolerancija u osnovi ovog predloga zakona; tolerancija, načelo dobrovoljnosti, nepristrasnosti. Dobrovoljnost je jako bitna u slučaju da nastane spor u tom smislu što ukoliko strane shvate da je taj spor nerešiv u njihovom međusobnom dogovaranju i odnosu, već da je potrebno da se pojavi treće lice da reši taj spor, onda je jako bitno da strane dobrovoljno prihvate to treće lice, miritelja, odnosno arbitra.
Dobro je što se ovim zakonskim predlogom arbitar predviđa i za rešavanje ovih kolektivnih sporova i dogovaranje zato što će arbitar faktički imati autoritet da na kraju kaže svoju reč, koja će biti odlučujuća i koja će taj spor da okonča.
Ukoliko postoji ta dobrovoljnost i ako postoji ta nepristrasnost od strane arbitra u odlučivanju, normalno je da će to odlučivanje da bude obavezujuće za sve strane.
Mislim da je jako dobro, kada nastane neki spor, da se pokuša rešiti spor na toj dobrovoljnoj bazi, putem arbitra odnosno miritelja, bez da se u istom momentu krene na rešavanje spora sudskim putem.
Mi znamo koliko je u Srbiji pravosuđe opterećeno i da imamo dugotrajne sudske postupke. Ti dugotrajni sudski postupci često ne dovedu do željenog efekta, u smislu da neko ostvari neku svoju pravdu, već u krajnjem slučaju i jedna i druga strana ostanu nezadovoljne smatrajući da su na neki način oštećene u tom postupku koji je trajao predugo, koji je bio preskup.
Ovo je, u stvari, prilika da se odmah na začetku sukoba, na začetku spora taj spor reši tako što će se izbeći i protek vremena, a i veliki troškovi.
Očigledno je da je ovaj zakon pokazao od 2004. godine svoju životnost, pokazao je da daje određene rezultate. Prema tome, normalno je da se u tom proteku vremena iskristališu i neki problemi i potreba u kom smislu da se isti promeni, pa se onda pojavljuje ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama.
Mislim da ovaj zakon samo može da da nešto na kvalitetu, pogotovo što se sve više pojavljuju i kolektivni radni sporovi, jer često dolazi do nesporazuma prilikom ugovaranja između poslodavca i sindikata, pa je onda mnogo jednostavnije da se to reši ovim mirnim rešavanjem sporova, umesto da se ulazi u skupo presuđivanje.
Srbija je inače poznata po tome da ima preterano veliki broj sporova, između ostalog, i ovih radnih sporova.
Ti radni sporovi su često od životnog značaja za pojedine radnike, jer radni sporovi se obično vrte oko egzistencijalnih pitanja, kao što su stanovi, kao što je posao, dakle, svega onoga što čini egzistenciju i život jednog radnika i građanina. Ukoliko se ti sporovi odugovlače u nedogled i ukoliko, na kraju krajeva, taj radnik izgubi spor, ugroženost egzistencije još više izlazi na videlo; pri tom se izgubilo jako puno vremena, da bi došlo do gubitka i tog stana i tog radnog mesta, a o troškovima da ne govorimo.
Ukoliko se to još u začetku sukoba reši, mnogo je lakše i za poslodavca i za tog radnika koji je pokrenuo postupak smatrajući da ima određena prava u pogledu stana, odnosno zaposlenja.
Mislim da je u situaciji ekonomske krize, kada toliko puno preduzeća ne radi, kada je toliko puno računa preduzeća blokirano, mnogo svrsishodnije da se radnici, odnosno sindikati i poslodavci okrenu mirnom rešavanju tih sporova, umesto skupog i dugotrajnog sudskog postupka.
Nažalost, mi smo svedoci da se u poslednje vreme puno priča o tome koliko ima nepovezanog radnog staža zaposlenih. Često su uzročnici tog nepovezanog radnog staža upravo društvena preduzeća, kojima je godinama tolerisano da ne uplaćuju doprinose za penzijsko i invalidsko, pa se zato došlo u situaciju da jako puno radnika, iako ispunjava uslove za penzionisanje, ne može da ostvari svoja prava iz penzijskog osiguranja, jer preduzeća nisu uplaćivala doprinos, na šta su inače zakonom obavezana.
Da smo ranije imali ovakvo rešenje u zakonu, dakle, mirno rešavanje tih radnih sporova, možda bismo mnogo lakše došli do povezivanja tog staža. Ne bi se išlo na sud, nego bi se kolektivnim pregovaranjem sindikata i poslodavca, tog društvenog preduzeća, uglavnom društvenog preduzeća, došlo do određenih rešenja i danas ne bismo imali ugrožena prava mnogih radnika. Dakle, to je jedan od tih značajnih razloga zašto je dobro postojanje Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.
Inače, ti radni sporovi imaju specifičnu prirodu, jer se zaista koncentrišu na sporove koji nastaju u postupku rada, u postupku zapošljavanja, u pogledu svih onih prava koja proističu iz rada u određenom preduzeću, odnosno drugim pravnim licima, tako da je dobro što imamo određene arbitre i izmiritelje koji su stručnjaci u toj grani prava.
Ne može se reći da sudovi imaju jednu uhodanu i jasnu praksu u radnim sporovima. Često smo svedoci toga da prilikom donošenja odluka kod opštinskih sudova imamo različite odluke, u zavisnosti od toga koji sudija, pojedinac, odnosno sudsko veće je donelo odluku. Često ni drugostepeni sud ne zna na isti način da presudi u tim parničnim predmetima radnih sporova. Često se dešava da i drugostepeno veće donosi različite odluke, zavisno od veća do veća.
Onda imamo situaciju da ne postoje uhodani i jasni pravni stavovi povodom određenih pitanja u ovoj oblasti. To, normalno, rađa nezadovoljstvo i određenu zabunu kod stranaka koje su pokrenule te sporove. Normalno je da u tom slučaju postoji sumnja u postojanje pravnog poretka, u postojanje pravde i primene zakona u Srbiji.
Često i Vrhovni sud daje neke kontradiktorne signale; i njihovi stavovi nisu baš usaglašeni sa realnošću i, uopšte, sa pozitivnim pravom. To sve, u stvari, rađa konfuziju. Zato je možda i najbolje da se u postupku neformalne rasprave i neformalnog dogovaranja stranaka u sukobu reši taj spor, na opšte zadovoljstvo.
Normalno je da to zadovoljstvo ne može biti u potpunosti na strani jedne stranke. Normalno je da svaka od tih strana mora na neki način da malo ograniči taj svoj zahtev i da popusti drugoj strani, tako da se dolazi do kompromisa.
Taj zajednički kompromis, u stvari, može da da rezultat koji je mnogo bolji od toga da se do rezultata dođe nakon višegodišnjeg suđenja, sa velikim troškovima. Mislim da je dobro što se ovim zakonskim predlogom uvodi novina da se pored postojećih sindikata još jedan sindikat, dakle, sindikat koji nije učestvovao u pregovaranju, pojavi kao stranka u tom mirnom rešavanju sporova.
Srbija, kao zemlja u tranziciji, inače ima taj problem zaštite radničkih prava. Znamo da su u proteklom periodu, dok je Srbija bila socijalistička zemlja, sindikati imali ulogu u nabavci svinjskih polutki, brašna, šećera itd, a to, dozvolićete, ipak nije način da se zaštite prava radnika, u okviru tog radnog prava. Sindikati su jednostavno u tranziciji i sindikati treba da promene tu svoju ulogu iz nabavke zimnice, namirnica i slično u ulogu zaštitnika prava, to je uloga sindikata, i to zaštitnika prava radnika, ukoliko su to zaista sindikati, a ne zaštitnika poslodavca, države, odnosno državnih ingerencija.
Iz tog razloga naši sindikati često su u konfuziji i nisu svesni uloge koja im je data i koju su preuzeli, a da pri tom nisu očekivali da će imati i određenu odgovornost prema onima koji su im tu ulogu, tu funkciju predali i nametnuli, da im se odgovara u smislu zaštite tih prava i da se učini sve da se postigne najviše što je moguće u oblasti zaštite prava radnika.
Upravo iz tog razloga ne može nijedan sindikat da preuzme na sebe ekskluzivno pravo zaštite radničkih interesa, pogotovu što do sada nijedan od tih najznačajnijih sindikata, najvećih sindikata, najprepoznatljivijih sindikata nije pokazao da je dorastao svojoj ulozi.
Mi smo imali rezultate, u smislu da je jedan od tih sindikata zaista postigao neke značajnije rezultate, jer smo svedoci da su poslodavci ipak u daleko boljem položaju i u prednosti u odnosu na radnike. Ne govorim o nekim graničnim i pojedinačnim slučajevima, ali generalno gledajući jeste tako. Poslodavci su ti koji nameću pravila igre, a radnici su ti koji ta pravila prihvataju ili ne, a najčešće su prinuđeni da ih prihvataju jer im je to izvor egzistencije.
Ukoliko je neko prinuđen da prihvati neka pravila, u tom slučaju tu nema neke dobrovoljnosti. Mislim da bismo i taj odnos mogli da nazovemo nekom vrstom ucenjivačkog odnosa, zato što je tržište rada preglomazno, a ponuda poslova je premala.
Prema tome, današnja uloga sindikata treba da bude mnogo jasnija, oni treba da budu mnogo realniji, mnogo borbeniji u smislu borbe za radnička prava i za zaštitu tih prava, a ne da se jednostavno priključe mišljenju odbora poverilaca, odnosno državnih institucija. Nije uloga sindikata da smiruje sukobe, nije uloga sindikata da pravi kompromise, nego je uloga sindikata borba i zaštita radnika.
Ukoliko budemo imali jasne granice između učesnika na toj sceni, između poslodavaca, države i sindikata, biće mnogo jasnije, transparentnije i efikasnije svako rešavanje tih radnih sporova, da li putem arbitara, miritelja ili na sudu.
Sve dotle dok imamo nejasne granice, sve dotle dok imamo situaciju da sindikati često preuzimaju ulogu poslodavca, odnosno zaštitnika države, imaćemo samo jedno fingiranje postupaka u mirovnim sporovima, kao i postupaka pred sudom.
Dobro je što je ovaj predlog zakona na današnjem dnevnom redu. Dobro je što uopšte postoji zakon o mirnom rešavanju sporova i LDP će, shodno tom našem stavu da podržavamo sve zakone koji su u funkciji evropskih integracija, u danu za glasanje glasati za ovaj predlog zakona.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, u Srbiji sve reforme idu veoma sporo, korak po korak, eventualno fazno.
Slažem se sa ministrom da nije dovoljno da se donese samo zakon o stečaju pa da time završimo unapređenje celog tog postupka stečaja, jer taj zakon, pored ovih izmena i dopuna Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, nije dovoljan da ceo taj postupak unapredi. Pored tog zakona, potrebno je da se donese zakon o odgovornosti direktora preduzeća koja postaju predmet tog stečajnog postupka, a potrebno je da se reformiše i ceo izvršni postupak. Kada bi se taj izvršni postupak reformisao i unapredio, mislim da bi bilo mnogo lakše da se vode postupci stečaja i mnogo bi bila jasnija situacija oko toga koja su preduzeća zrela za stečajne postupke.
Nažalost, trenutno je u Srbiji 20.000 preduzeća u blokadi preko mesec dana, 10.000 preduzeća je u blokadi oko dve godine, a preko 6.000 preduzeća je u blokadi preko tri godine. To su velike cifre za ovako oštećenu privredu kao što je privreda u Srbiji.
Nažalost, u Srbiji se vode i stečajni postupci, i to otprilike 2.000, a tim stečajnim postupcima pogođeni su radnici, otprilike 400.000 radnika. Jula meseca ove godine 300 preduzeća je ad hok otišlo, likvidirano, nestalo sa mape Agencije za privredne registre, s obzirom na to da su možda čak i 20 godina bila u blokadi. Neko preduzeće, recimo, nije plaćalo radnike od 1995. godine.
Kada imamo jednu ovako neveselu sliku onda se radujemo svakoj promeni, jer očekujemo od te promene da se malo ozbiljnije prione na rešavanje svih gorućih problema što se privrede tiče. Pozdravljamo, recimo, načela koja su označena u ovom zakonu, a to je načelo zaštite stečajnih poverilaca, jer poverioci treba da se zaštite, poverioci su oni koji su najviše pogođeni lošim poslovanjem jednog preduzeća.
Pozdravljamo načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti u stečajnom postupku. To je takođe jako bitno da bismo poslali jednu dobru sliku i dobre signale budućim investitorima. Načelo ekonomičnosti, načelo sudskog sprovođenja postupka, načelo imperativnosti i prekluzivnosti, hitnosti, dvostepenosti, javnosti i informisanosti su načela koja su dostojna i EU i civilizovanog sveta.
Dakle, ukoliko se krećemo u okviru tih načela koja se proklamuju u ovom zakonu, onda nećemo imati problema sa sprovođenjem ovog zakona.
Mislim da ćemo, ukoliko zaokružimo set zakona, dakle, pored ovog zakona koji je na današnjem dnevnom redu i Predloga za izmene i dopune Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, u tom slučaju moći da napravimo red u privrednom sektoru i da napokon shvatimo šta se to dešava u industriji, u privređivanju, a da se stvari jednostavno ne sklanjaju iz prvog plana, pa da napokon znamo ko je poslovao po zakonu, ko je poslovao u nekoj sivoj zoni, ko je sklanjao novac, a ko je taj novac koristio tako da zaista razvija to svoje poslovanje.
Ukoliko pogledamo šta se dešavalo u privredi proteklih dvadeset godina, možemo reći da se jako puno privrednih subjekata jednostavno paralizovalo, da li je likvidirano u stečajnom postupku, u postupku pred sudom, da li je otišlo u stečaj ili je jednostavno prestalo da radi, ali pro forme postoji u Agenciji za privredne registre, svejedno je. Bitno je to da ukoliko bismo mi danas zapalili sveću za svako od tih privrednih preduzeća, za svako od tih pravnih lica u Srbiji, mi bismo danas zaista imali veliko svetlo u mraku, zato što bi te sveće zaista pokazale koliko smo mi uništili našu privredu, koliko smo nazadovali za proteklih dvadeset godina.
Dolazim iz Zrenjanina. Zrenjanin je u onoj velikoj Jugoslaviji bio industrijski gigant, a danas je industrijski patuljak u Srbiji. U Zrenjaninu su, recimo, otišla pod stečaj silna preduzeća koja su nekada poslovala veoma dobro. Među poslednjima je pokrenut stečajni postupak protiv Fabrike čarapa „Udarnik“. To je jedno od tih 300 preduzeća koja su jula meseca ove godine jednostavno brisana po nekom automatizmu, jer su toliko dugo u blokadi, toliko dugo ne ispunjavaju svoje zakonske obaveze prema radnicima i uopšte prema državi. U isto vreme, u Srbiji postoji drugo preduzeće koje se bavi istom delatnošću, dakle, proizvodnjom tih čarapa.
Onda se postavlja pitanje kako je moguće da jedno renomirano preduzeće, jedna renomirana firma toliko godina ne zna da posluje, ne posluje?
Zato je dobro što je najavljeno da će se doneti jedan zakon koji će da reguliše odgovornost direktora koji su doveli do te situacije da jedno dobro preduzeće, dobra firma prestane da posluje i da se pokrene stečajni postupak.
Što se tiče ovih stečajnih upravnika, zaista se slažem i pozdravljam rešenje iz ovog zakona o izmenama i dopunama koje predviđa da se stečajni upravnici biraju metodom slučajnog izbora, jer se pretpostavlja, čim su isti dobili licencu da obavljaju taj posao, da su stručni i znaju to da rade. Prema tome, bez obzira na to ko se od tih stečajnih upravnika postavi, on će znati posao da obavi. U krajnjem slučaju, tu je Agencija da kontroliše njihov rad.
Sada je slučaj takav da je od 338 licenciranih stečajnih upravnika 235 imenovano bar jednom, a 103 nijednom. Dakle, trećina nije nijednom imala priliku da bude upravnik u stečajnom postupku. Četiri stečajna upravnika su imenovana u deset postupaka. Pretpostavljamo da su ti postupci završeni jedan po jedan, da su išli sukcesivno, međutim, ne znam da li je to baš tako. Onda se postavlja pitanje – kako to da su četiri stečajna upravnika toliko sposobna, toliko nabijena znanjem, toliko stručna da obavljaju, umesto 338 licenciranih stečajnih upravnika, poslove koje bi mogli svi zajedno da rade?
Kada se pogleda taj statistički podatak onda se, normalno, pojavi sumnja da li su pojedini stečajni upravnici favorizovani. Normalno je da mi pokušamo da otklonimo svaku mogućnost zloupotrebe, pa i zloupotrebe koja može nastati od strane stečajnih upravnika.
U krajnjem slučaju, jako je teško utvrditi da li je stečajni upravnik uradio sve ono što je trebalo da se uradi, da li je sve uradio stručno i odgovorno u tom stečajnom postupku; kada se stečajni postupak završi, da li je zaista postigao onaj cilj zbog kog je stečajni postupak i pokrenut, a to je prvenstveno da se namire poverioci. Recimo, poverioci se do sada namiruju iz tih stečajnih postupaka otprilike sa 25% njihovog potraživanja, a troškovi su oko 24% od stečajne mase. Dakle, kada se procentualno to posmatra, onda se vidi da je to veoma blizu, što se procenata tiče, i namirenje poverilaca, a bogami i troškovi koji postoje u tom stečajnom postupku, a veliki deo tih stečajnih troškova otpada na stečajne upravnike.
Pozdravljamo i to što je uveden sistem za automatizovano vođenje stečajeva i elektronsko izveštavanje, koje je uvedeno pre nekoliko meseci i koje je koštalo 420.000 dolara, uz pomoć USAID-a. To je jedan od načina da se ubrza postupak, da se postigne određena efikasnost u stečajnim postupcima.
Prema tome, ukoliko se ovaj zakon zaista striktno bude primenjivao, uz ovaj informatički sistem najverovatnije ćemo imati mnogo efikasniji način vođenja postupaka u stečajevima i mnogo, mnogo racionalniji i transparentniji.
Prema tome, mi podržavamo svako rešenje u ovim zakonskim predlozima koje vodi ka efikasnosti, odgovornosti i transparentnosti postupka.
Dobro rešenje je i to što su u zakonu striktno predviđeni razlozi zbog kojih je moguće da se pokrene postupak stečaja. To je dobro jer više nećemo imati stečajeve koji će se pokretati kada više te firme, ta preduzeća uopšte ne budu mogla da se reorganizuju, nego će to mnogo ranije da se pokrene. Time postižemo mnogo viši cilj u pogledu oživljavanja proizvodnje i očuvanja zdravog dela, zdravog tkiva tog preduzeća.
Kada govorimo o dugovima koji su u stvari glavni razlozi (dakle, o nelikvidnosti) za pokretanje stečajnih postupaka, bode oči jedan dug koji se iskristalisao ovih dana, kada se u stvari pojasnilo da je NIS, umesto tri milijarde dobitka, koliko je iskazao krajem 2008. godine, u gubitku od osam milijardi dinara.
Podsećam vas da smo mi prošle godine u ovoj skupštini raspravljali o međudržavnom sporazumu Rusije i Srbije u vezi s prodajom 51% NIS-a. Razgovarali smo o tome da je to javno preduzeće. Razgovarali smo o tome da to javno preduzeće ima određene obaveze prema budžetu, prema državi. Očekivali smo da će biti velikog dobitka, s obzirom na to da je iskazan dobitak od tri milijarde dinara. Dakle, tu i država može da očekuje određene iznose. Međutim, na kraju se pokazao gubitak od osam milijardi dinara, gde se izgubio taj novac od plus tri milijarde do minus osam milijardi dinara. Tu možemo da pronađemo elemente nedostatka transparentnosti, odgovornosti i, u svakom slučaju, velike štete po ovu državu.
Dakle, ukoliko se stečajni postupak ovim novim rešenjima koja su predložena zaista upristoji, ubrza, ukoliko se smanje troškovi i, na kraju krajeva, postigne rezultat u smislu oživljavanja bar jednog dela preduzeća koja je zadesila nelikvidnost, odnosno stečaj, u tom slučaju postignut je proklamovani cilj iz ovog zakona.
Iz tog razloga, dajući šansu Zakonu o stečaju, i zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, LDP će u danu za glasanje da podrži ove zakonske predloge, normalno, očekujući da se neće stati sa ovim zakonskim rešenjima, da će se raditi i dalje podzakonskim aktima na poboljšanju sprovođenja ovih zakona, da će se u međuvremenu raditi na reformi izvršnog postupka, da će se raditi na donošenju zakona o odgovornosti direktora, tako da se zaokruži ceo proces oživljavanja privrede u Srbiji.
Dozvolićete, ako vi imate 20.000 preduzeća koja su u blokadi preko mesec dana, dakle možda i više meseci, u tom slučaju privreda je u nekoj vrsti nelikvidnosti i privreda ne može da funkcioniše zbog toga zbog čega i postoji. Dakle, nema tu proizvodnje, nema tu ozbiljnog rada. Tada se poslovanje sklanja iz javne sfere, sklanja se iz prostora transparentnosti, sklanja se u neku sivu zonu, koja opet dovodi do toga da i država gubi, jer gubi na porezu. Gube, bogami, i građani, jer se otvara prostor za nove monopoliste, a mi imamo i stare monopoliste; ne znamo šta ćemo ni sa ovim starim, tako da nam ne trebaju i novi monopolisti.
Dakle, još jednom hoću da potvrdim da LDP jeste za neka rešenja u ovom zakonu o stečajnom postupku. Mi jesmo za rešenja koja će pre svega da smanje troškove. Dužina trajanja stečajnog postupka je već sada smanjena na 2,7, od dve do tri godine, ali ni to nije dovoljno, jer je i to dug period za naplatu potraživanja od strane poverilaca, a znamo da je svaki dan gubitak za onog ko ulaže novac, gubitak je ukoliko mora da čeka taj novac, koji je njegov novac i koji bi on eventualno uložio.
Dakle, ovi zakoni su dobra poruka budućim investitorima, a uz ove druge, koje takođe očekujemo, može se očekivati i neki značajan rezultat u poslovanju privrede Srbije.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u danu za glasanje, LDP će glasati za ovaj zakon, pre svega, iz razloga što je ovaj zakon proevropski, a mi smo govorili o tome da ćemo podržati Vladu u njenom nastojanju da se kreće evropskim putem, evropskim integracijama.
Ovaj zakon ima našu podršku. U ovoj formi u kojoj je stigao na raspravu u Skupštinu, on ima određene kvalitete, a ima i određene manjkavosti. Dobro je to što i ovaj zakon spada u taj set antidiskriminacionih zakona i što je napokon stigao na dnevni red, jer do sada nismo imali ovu materiju regulisanu zakonom.
Na današnji dan raspravljamo, faktički, o polovini populacije Srbije. Govorimo o ženama, o ravnopravnosti polova. Nažalost, ovaj zakon nema naziv – zakon o rodnoj ravnopravnosti, već samo – o ravnopravnosti polova. Rodna ravnopravnost je malo širi pojam i ta rodna ravnopravnost bi uključila i onu treću kategoriju, a to je drugačiji rodni identitet osoba, pored muškog i ženskog pola, osoba drugačijeg rodnog identiteta. Međutim, i u ovakvoj formi u kojoj je dat, i s ovakvim nazivom, ovaj zakon, ipak, predstavlja revolucionarni korak u rešavanju problematike jednakih šansi, jednakih mogućnosti svih.
Kada govorimo o toj polovini populacije, mislimo na one koji su, što se zapošljavanja tiče, procentualno izraženi u 45%. Govorimo o onoj polovini populacije koja, kada se govori o menadžerima, predstavlja samo polovinu od broja menadžera koji predstavljaju muškarci. To je ona polovina koja je od 2007. godine napokon došla do tog nivoa da predstavlja većinski deo osoba koje su diplomirale na fakultetima. To je ona polovina koju najviše pogađaju sve krize, a svesni smo danas da su žene teško pogođene, prvo, ratnim godinama 90-tih, a, s druge strane, teškom ekonomskom krizom koja je nasleđena iz tih istih 90-tih, a i nadograđena ovom novom svetskom ekonomskom krizom.
Zbog svih tih kriza, čiji smo mi akteri, žrtve i učesnici, žene su prve na udaru kada treba da se otpuste s posla, kada treba da se zatvore fabrike u kojima one rade, a žene obično rade na nekim neatraktivnim mestima, odnosno preduzećima, na, što se dohotka tiče, mnogo slabije plaćenim radnim mestima. Žene su prve na udaru kada treba da se razmisli da li će da se primi mlađa žena koja još nije udata, koja još nije rađala, ili neki mlađi muškarac. Na udaru je u negativnom smislu, jer ako se napravi neki odnos ko će pre biti primljen na to slobodno radno mesto, odmah se procenjuje rizik, procenjuju se troškovi u slučaju da se ta žena uda, da ta žena rodi dete, pa odsustvuje s posla itd.
Žene su te koje najčešće bivaju ugrožene i u porodicama, jer, nažalost, kada je velika nemaština, kada je ekonomska kriza, porodica takođe trpi, a najlakše je tada da se težina života u toj porodici svali na ženu, upravo zbog tog nasleđenog tradicionalnog ponašanja, zbog nekih bioloških predispozicija žena, koje su i fizički slabije od svojih muževa i slično.
U porodici, žena, inače, što se statistike tiče, šest puta više vremena provede u domaćinskim poslovima, u gradskim sredinama, a u seoskim, 12 puta više, od muškog partnera. Kada se to sve uporedi, onda se shvata značaj ovog zakona i zašto on predstavlja deo sistema vrednosti, deo standarda koji je i EU, kao uslov, stavila u zadatak Srbiji da ga ispuni ukoliko zaista želi da se integriše.
Kada pročitamo zakon, mislim da je ovaj prvi član najbolji u celom zakonu, a to je da zakon reguliše i uređuje stvaranje jednakih mogućnosti i ostvarivanje prava i obaveza, preduzimanje posebnih mera za sprečavanje i otklanjanje diskriminacije zasnovane na polu i postupak pravne zaštite lica izloženih diskriminaciji. Ovaj član 1. je ono što je najpozitivnije u ovom zakonu, a sve ovo ostalo se nadograđuje na ovaj osnovni član zakona. Međutim, imamo osećaj da se zakon možda previše zadržava na nekom deklarativnom uređenju odnosa i utvrđivanja određenih prava i zaštite od diskriminacije.
Zašto deklarativan odnos i zašto se očekuje da zakon neće imati realnu, ozbiljnu realizaciju u praksi? Pre svega, iz tog razloga što se zakon ograničava na neke institucije, ograničava se na, recimo, deklarativni način utvrđivanja gde su problemi i kako te probleme rešavati.
Ne vidimo rešenje kako će ovaj zakon stići do onih do kojih treba da stigne. Kako će ovaj zakon da prihvate oni na koje se odnosi, kako će ta polovina populacije na koju se ovaj zakon odnosi da reaguje na zakon i da zaista zahteva da se njena prava zaštite u smislu ovog zakona, ukoliko nemamo neposredne kontakte, neposredan način prenošenja ovih zakonskih odredaba na teren, na one na koje se odnosi?
O čemu se tu radi? Radi se o tome da Srbija, recimo, ima 23,8% ljudi s osnovnom školom, a 41% sa srednjom školom.
Dakle, ako je 41% stanovništva sa srednjom školom, da ne govorimo o onom delu stanovništva koji ima samo osnovnu školu, pitanje je koliko je taj deo populacije zainteresovan, pogotovo ako se radi o ženama, da ovaj zakon nabavi, pročita i da ta svoja prava primenjuje, odnosno da zatraži zaštitu prava, kada su ta prava na neki način ugrožena?
Bez obzira na to što mi ovde imamo obaveze organa jedinica lokalne samouprave, označene u članu 39, te obaveze se, uglavnom, koncentrišu na razvojne planove.
Džaba imamo statističke evidencije, koje, takođe, ostaju samo u sferi deklaracije. Imamo i ovo javno informisanje, ali i to je samo konstatacija problema. Imamo i udruženja koja se, takođe, bave konstatacijom problema, ali kako će oni kojima se konstatuje problem taj problem uspeti da reše u svoju korist, a ovaj zakon im daje mogućnosti da ga reše u svoju korist?
Mislim da bi bilo dobro da se razmisli o tome da se, eventualno, uvede obaveza lokalnih samouprava da putem nekih zaštitnika prava žena na lokalu zaštite ta prava, konkretno i jasno, bez neke deklarativne konstatacije problema, dijagnoze. Toga ćemo imati puno. Potrebno je i da se nešto u praksi od toga sprovede.
Ponovo bih naglasila da će LDP glasati za ovaj zakon. Normalno, nismo u celosti zadovoljni. Smatramo da treba učiniti više. Očekujemo neke sledeće korake od Vlade i od onih koji se bave ovom problematikom, da će uočiti probleme i da će ovaj zakon u hodu dograđivati i poboljšavati.
Dakle, mi ćemo glasati za ovaj predlog zakona.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kada to pročitam u obrazloženju nekog zakonskog predloga meni je drago da je Vlada svesna toga, odnosno predlagač, da međunarodni zakoni imaju primat u odnosu na domaće zakone, po našem Ustavu. Slažem se sa tim da naše zakonodavstvo moramo da uskladimo sa međunarodnim ratifikovanim sporazumima, kao i sa Ustavom, međutim, kada se time što se predlagač poziva na poštovanje jednog ustavnog člana krši drugi član, u tom slučaju takođe dolazi do povrede Ustava, a to se dešava i u ovom slučaju kada se predlaže Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11. Zašto?
Zato što već sam naziv ovog zakona nije tačan. Nije tačan jer sadržina zakona bi trebalo da obuhvati utvrđivanje i javnog interesa, kao i korisnika. U stvari, suština je ta da nema eksproprijacije bez javnog interesa. Suština je ta da se zakonom utvrđuje javni interes, međutim, u ovom slučaju se zakonom utvrđuje i korisnik. Zašto se utvrđuje zakonom, a to se ne označava u nazivu tog zakona, mislim da je to dobro pitanje koje treba da se postavi Vladi.
Kada čitamo član 8. Zakona o eksproprijaciji, koji smo u toku ove godine, čini mi se aprila meseca, menjali izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, onda možemo da konstatujemo sledeće: srećom, „Jugorosgas“ nije ni Republika Srbija, „Jugorosgas“ nije ni autonomna pokrajina, nije ni grad, nije ni grad Beograd, nije ni opština, a bogami, nije ni privredno društvo, koje je osnovano od strane našeg javnog preduzeća, niti je privredno društvo u kojem je naše javno preduzeće većinski vlasnik.
Prema tome, ako je stanje takvo, a jeste, i to su svi mogući korisnici eksproprijacije koji su predviđeni, u tom slučaju „Jugorosgas“, gde je većinski vlasnik jedno strano državno preduzeće, ne može da bude korisnik eksproprijacije.
Iz tog razloga ovaj zakonski predlog je u suprotnosti i sa Ustavom, a i sa Zakonom o eksproprijaciji.
Prema tome, mislim da bi zaista trebalo da se postavi ozbiljno pitanje da li ćemo svi mi ovde prisutni da prihvatimo ovakvu vrstu presedana. Jer, ukoliko se prihvati da se u ovom slučaju napravi izuzetak, to može dovesti do toga da i pravni poredak bude ugrožen radi nečijeg interesa.
Prema tome, mi nemamo ništa protiv javnog interesa, jeste, postoji javni interes za određene delatnosti „Jugorosgasa“, zbog kojih se i utvrđuje potreba za eksproprijacijom; međutim, mi se zaista protivimo da se kao korisnik označi jedno preduzeće u kojem je većinski vlasnik državno preduzeće „Gasprom“. Kako je došlo do tog većinskog vlasništva, to je opet drugo pitanje.
Htela bih da vas podsetim na 2004. i 2005. godinu kada je, u stvari, pregovarano i kada su akcije „Progresgas trejdinga“ prodate „Gaspromu“ i kada je faktički „Jugorosgas“ postao suvlasnik, odnosno vlasnik u 75% ovoga preduzeća. Podsetila bih vas na činjenicu da je Upravni odbor NIS-a doneo odluku da, za nešto više od četiri miliona američkih dolara, otkupi 25% akcija „Progresgas trejdinga“.
Međutim, podsetila bih vas i na to da je naša vlada propustila sve rokove da da saglasnost na ovaj pravni posao, tako da nije otkupljena ova količina akcija. Jednostavno smo prepustili kontrolni paket akcija stranom državnom preduzeću i sada smo u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo. Ne bi bilo dobro da se krše Ustav i Zakon o eksproprijaciji radi peglanja nečijeg nemara, neznanja ili nečega drugog.
Podsetila bih vas i na činjenicu da je oktobra ove godine za otprilike 2,4 miliona evra kupljena „Informatika“. Informatički inženjering je osnovna delatnost ovog preduzeća, i računarska oprema. Na ovaj način, kada su stekli većinski paket akcija u „Informatici“, „Srbijagas“ je pokazao neku vrstu zainteresovanosti da se bavi berzanskim poslovima i da izdvoji preko 200.000.000 dinara (dakle, preko dva miliona evra) za ove poslove, iako mu je osnovna delatnost u problemima. Dakle, opet „Srbijagas“, jedno javno preduzeće.
Ovo javno preduzeće je, recimo, 2008. godinu završilo sa dugovima bankama od oko 14.000.000.000 dinara, sa naznakom da će u 2009. da se uzmu nove pozajmice u visini od 250.000.000 dolara. Dakle, „Srbijagas“ se nalazi u jednoj takvoj dubiozi, a kupuje akcije „Informatike“, čija delatnost apsolutno nema nikakve dodirne tačke sa delatnošću „Srbijagasa“.
Nešto se oko tog gasa zaista radi mimo zakona, mimo javnosti i netransparentno.
Kada govorimo o setu ovih zakona koji su na današnjem dnevnom redu mislim da bi bilo dobro da se setimo i međunarodnog sporazuma o prodaji kontrolnog paketa akcija NIS-a stranoj državi. Govorimo o poslu o kojem je bilo mnogo lepih reči, o poslu koji je označen kao istorijski posao, a sada radimo zakon o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu, gde se naglasak stavlja na činjenicu da bi trebalo da se poboljša naplata taksi i poreza u pogledu iskorišćavanja minerala i rudnog blaga.
Mi smo tada, LDP, skrenuli pažnju da je rudna renta u Srbiji 3% i da je takva vrsta rudne rente u inostranstvu od 30 do 35%, tako da Srbija gubi na takvoj vrsti rudne rente ukoliko to ostane i dalje na snazi, a ostaje na snazi zahvaljujući članu 13. ovog sporazuma koji je zaključen između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije, jer taj član 13. ne dozvoljava da se promeni naplata poreza, taksi i slično, ukoliko bi to išlo na štetu inostranog partnera. Mi ćemo u sledećih trideset godina i dalje naplaćivati 3% rudne rente, a eto, u ovom zakonskom predlogu opet govorimo o nekoj tržišnoj naplati poreza i taksi.
Sve u svemu, u energetskom sektoru imamo ozbiljne propuste, ozbiljne probleme. Bilo bi dobro da svi zajedno, koliko nas ima u parlamentu, dobro razmislimo da li je nama ovaj energetski sektor bitan, koliko je bitan, da li je bitan u tom smislu da kršimo zakon i Ustav, za koga je to bitno da se krši zakon i Ustav, kome je to u interesu. Da li je nama u interesu da jednostavno zaboravimo na koji način je „Progresgas trejding“, odnosno njegove akcije, prodat stranom državnom preduzeću? Da li mi zaista treba da zatvorimo oči pred ovakvim nepravilnostima ili da transparentno govorimo o tome?
Ako je potrebno da se zaista eksproprišu određene nekretnine, zar nije mnogo jednostavnije da se promeni Zakon o eksproprijaciji u tom delu, nego da se napravi ovakav pravni precedent koji će definitivno da ugrozi i pravni poredak Srbije?

Dame i gospodo, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, javljam se u smislu člana 31. Poslovnika, zato što predlažem da se rad u ovoj skupštini odvija efikasno i konstruktivno, jer ukoliko na svaku kritičku primedbu nekog poslanika ministri budu davali ovako opsežne političke govore, ova rasprava može da izgubi svrhu zbog koje se vodi.
S obzirom na to da kao potpredsednik Skupštine imam pravo da pomažem u radu predsedniku Skupštine, odnosno predsedavajućem, predlažem da krenemo u jednu konstruktivnu i efikasnu diskusiju, bez nepotrebnih političkih govora od strane ministara. Ministri, normalno, po Poslovniku, mogu da daju odgovore na postavljena pitanja, ali mogu i da sačekaju neki red, u smislu da saslušaju nekoliko govornika i da nakon toga daju jedan okvirni odgovor.
Iz tog razloga, predlažem da zaista krenemo u ozbiljan rad, bez nepotrebnog političkog odugovlačenja celog postupka raspravljanja o ova tri zakona koja su na dnevnom redu po hitnom postupku.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici (dok izređamo sve, prođe vreme), meni je drago što mogu danas da vam postavim određena konkretna pitanja, iako nemam baš neko dobro iskustvo u dosadašnjem radu u smislu postavljanja pitanja, traženja obaveštenja i slično od strane Skupštine, a koja su uperena prema članovima Vlade.
Sve mi ovo više liči na neki debatni klub. Ministri se ovde pojave sa premijerom, članovi parlamenta postavljaju određena pitanja i to se sve završi na tome da li će dobiti odgovore ili neće dobiti odgovore.
Međutim, mislim da bi zaista trebalo malo da promenimo ceo pristup ovoj problematici, jer ovo je Skupština, ovo je parlament, i parlament kao vrhovno zakonodavno telo ima pravo da zatraži određena obaveštenja od izvršne vlasti putem svojih poslanika. Parlament ima pravo određenog nadzora nad sprovođenjem zakona za koje je nadležan izvršni organ.
Javljam se sa određenim pitanjima povodom uredbi, izmene i dopune uredbi o zaštiti dela preduzeća čije sedište se nalazi na teritoriji bivših republika SFRJ. Već sam tražila određena obaveštenja o ovim uredbama, i to sam konkretno zatražila da se ministarstva izjasne o tome da li će i kada ukinuti te uredbe. Radi se o uredbama 61/08, 109/08, 14/09, a sada im se pridružuje i uredba 79/09.
Zašto je toliko ta uredba bitna? Zato što je 2004. godine stupio na snagu Zakon o sukcesiji, što se tiče imovine bivših republika SFRJ. To je jedan međunarodni ugovor, koji ima apsolutni primat u odnosu na sve zakone, a pogotovo u odnosu na podzakonske akte.
Taj zakon, inače, stavlja u prvi plan Aneks G, kojim se zaštićuju sva svojinska prava fizičkih i pravnih lica koja su stečena i koja su postojala u preduzećima, odnosno u firmama čije se sedište nalazi na prostorima svih bivših republika SFRJ.
Dakle, radi se o sukcesiji i, kada se govori o Aneksu G, govori se o reciprocitetu. Postavlja se konkretno pitanje – da li se u Vladi raspravljalo o stavljanju van snage ovih uredaba i da li se nešto preduzelo po pitanju poboljšanja tih uredaba?

Delimično jesam zadovoljna odgovorom, međutim, on ne daje suštinski način na koji će se rešiti problem najmanje 30 domaćih pravnih lica koji su kupili, konkretno od "Borova", čije sedište se, znamo, nalazi na teritoriji Hrvatske, nekretnine, poslovne prostore, i oni te svoje pravne poslove ne mogu do kraja da realizuju, ne mogu te nekretnine da preuzmu na korišćenje. Dakle, oni su ograničeni što se njihovih svojinskih prava tiče, jer ne mogu da raspolažu svojim nekretninama.
To su ugovori zaključeni pre nego što je doneta ova uredba, koja je doneta od tehničke vlade, koja čak i nije bila nadležna i ovlašćena da donosi uredbe, jer je 2008. godine bila vlada u ostavci. Ta uredba je bukvalno, sa svojim članom 2a, u potpunosti menjala suštinu uredbe kojom je htelo da se zaštiti imovina tih preduzeća, čije sedište se nalazi na teritorijama bivših republika SFRJ.
Svaka uredba koja je sledila posle te uredbe iz juna 2008. godine samo je nastavljala tu praksu ograničavanja prava korišćenja i svojinska prava konkretno tih domaćih pravnih lica koja su svojinu i imovinu stekla pre donošenja te, po mom mišljenju, nezakonite uredbe.
Dakle, šta se tu dešava? Imamo pravna lica koja se vode u javnim knjigama kao vlasnici tih nekretnina, međutim ne mogu da raspolažu tim nekretninama i čekaju da se navodno završi neki postupak reciprociteta. Reciprocitet se u Aneksu G spominje samo u smislu prava na pristup sudovima. Dakle, samo se u tome iscrpljuje taj reciprocitet, a ne zadire se u neka svojinska prava koja se veoma jasno i transparentno regulišu tim Aneksom G i ta prava su nedvosmisleno zaštićena.
Zato je to problem, što se kod nas u kontinuitetu odlaže od strane Vlade, od strane izvršne vlasti, da se sprovede nešto što je utvrđeno međunarodnim ugovorom, odnosno zakonom koji ima primat u odnosu na domaće zakonodavstvo, a podvlačim, i u odnosu na ove podzakonske akte.
Sve ovo može da dovede do velike štete. Podvlačim, uredba se čak i retroaktivno primenjuje na te pravne poslove, što je u potpunosti nezakonito i protivustavno.
Šta ova pravna lica mogu da očekuju za ubuduće, kada se svaka tri meseca produžavaju neki rokovi, a oni trpe štetu što ne mogu da koriste svoje nekretnine? Oni mogu da raskinu ugovore, to se i očekuje ukoliko Vlada ne rešava gorući problem. I šta onda? Mogu da tuže ovu državu za naknadu štete.
Kao što mi danas pričamo o tome da je velika kriza, recesija, da treba štednja, otpuštanje republičke administracije itd., a pri tom se od strane gubitaša kupuje ''Informatika'' za tri miliona evra, a Vlada to ne stavi na svoj sajt, ne objavi transparentno, ne kaže zašto je jedan gubitaš dao tri miliona evra za ''Informatiku''. Dakle, ćuti se, kao i za taj "Jugorosgas".
Dakle, u kontinuitetu se rade neke stvari od strane Vlade koje bukvalno čine samo štetu. I ko će to opet na kraju da plati? Platiće onaj ko puni budžet, građani ove države. Jer, nema ko drugi, samo onaj koji je sposoban i može da stvori neku novu vrednost koja će i kroz taj budžet da se produkuje.
Prema tome, opet postavljam pitanje – da li Vlada razmišlja o tome, kada donosi uredbe, da uredba ne može da bude, kao što je ova, u suprotnosti sa Zakonom o svojinskopravnim odnosima, u suprotnosti sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, u suprotnosti sa međunarodnim ugovorom koji je ratifikovan od strane ove skupštine, u suprotnosti sa Ustavom. (Predsednik: Vreme.) U međuvremenu je pokrenuta i ocena ustavnosti i Ustavni sud je ušao u proceduru ocene ustavnosti ovih uredaba.

U potpunosti sam razumela to što ste govorili o Aneksu G i, očigledno, imamo neka suprotstavljena mišljenja o primeni tog aneksa. Kao pravnik, smatram da ipak na drugačiji način treba da se tumače odredbe tog aneksa.

Međutim, ostaje otvoreno goruće pitanje – šta sa tim domaćim pravnim licima koja su kupila od "Borelija" poslovne prostore, nekretnine, redovno overili ugovore, redovno platili poreze, redovno uknjižili to svoje svojinsko pravo u javnim knjigama još 2004. godine, dakle pune četiri godine pre donošenja ovih izmena predmetne uredbe.

Šta će biti s tim domaćim pravnim licima? Ovde reciprociteta nema, zato što nema međunarodnog elementa. Šta ljudi da rade? Da li onda da pribegnu raskidu ugovora, da potraže pomoć od države, u tom smislu što će država morati da snosi, na kraju krajeva, krajnje konsekvence plaćanja štete, ili da ostanu pri tim ugovorima i da očekuju od Vlade da konkretno prione na rešavanje tih njihovih problema?

Da li postoji način da Vlada, u pogledu ovih svojinskih prava, donese neku odluku koja će biti važeća i koja će moći da se primenjuje? Jer, po postojećim pozitivnim propisima to bi morali da primenjuju i sudovi i katastri, međutim postoji neki zastoj koji onemogućava korišćenje i raspolaganje imovinom.

Dakle, konkretno pitanje je – da li ćete nešto preduzeti u vezi s ovim licima koji isključuju reciprocitet?

Poštovana potpredsednice, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo jedan stav, dakle, LDP ima stav da podrži sve Vladine zakonske predloge koji imaju reformski kapacitet, odnosno koji imaju kapacitet harmonizacije propisa s propisima EU. Iz tog razloga, mi bismo mogli da podržimo i intenciju ovog zakona o Pravosudnoj akademiji, kada zakon kao glavni cilj ustanovljava efikasnost suda, stručan rad pravosuđa, sve ono za šta se zalaže i LDP.
Namerno ću se osvrnuti samo na ovaj zakonski predlog, od seta zakona koji su na današnjem dnevnom redu, iz razloga što smatramo da je ovo neka novina u našem pravosuđu i da zbog toga zaslužuje ozbiljnu analizu.
Ponovo podvlačim da LDP, kada se radi o reformskim zakonima, pruža kompletnu podršku tim zakonima. Međutim, ukoliko se u zakonskim predlozima nađe nešto što, po našem mišljenju, ne predstavlja rešenje koje bi moglo da se okarakteriše kao reformsko, niti kao poboljšanje našeg pravosuđa, odnosno ako ne odgovara zakonskim rešenjima koja su već usvojena u EU, u tom slučaju moramo da se o tome izjasnimo i da budemo rezervisani prema takvom zakonskom predlogu.
U pogledu ovog zakona o Pravosudnoj akademiji, imamo nekoliko zamerki, a glavna je, između ostalog, ta da ovaj zakon uvodi jednu novinu, to je Akademija, a da pri tom zaboravlja da već imamo neku vrstu rešenja za obrazovanje budućeg sudijskog kadra, imamo tzv. pravosudni ispit.
Da bi jedan diplomirani pravnik mogao da polaže pravosudni ispit, mora prvo da radi kao pripravnik, mora da polaže pravosudni ispit i tek tada ima pravo da konkuriše za određena slobodna sudijska, odnosno tužilačka mesta.
Mi ostavljamo ovo rešenje, a pri tom uvodimo i novo, i to Pravosudnu akademiju. Ona, u stvari, predstavlja samo overu i nadoveru već ranije stečenog stručnog znanja kandidata, koje je on stekao tokom svog školovanja, dakle, studiranja, tokom pripravničkog staža, tokom polaganja pravosudnog ispita. Kada se prijavi kandidat za Pravosudnu akademiju, on prvo mora da polaže prijemni ispit. Kada je položio prijemni ispit, on je još dve godine u obavezi da radi u toj pravosudnoj akademiji, odnosno da radi praksu i stiče određena stručna i praktična znanja, da bi na kraju polagao završni ispit.
Dakle, vidimo koliko tu puno ima ispita, koliko tu puno ima provera, da bismo na kraju dobili jednog kandidata za budućeg sudiju, odnosno tužioca. Da li je to toliko potrebno? Da li je potrebno da imamo taj međustadijum između diplome i završnog ispita Pravosudne akademije, stvarno bih postavila to pitanje, jer ne vidim svrhu cele te procedure? Smatram da je mnogo jednostavnije da se ide od diplome, pa do okončanja celog tog postupka u Pravosudnoj akademiji.
Sledeća zamerka, veoma bitna, možda i najbitnija, jeste ta da je, bukvalno, komisija od pet članova te pravosudne akademije, pred kojom kandidat polaže prijemni ispit, merodavna i odlučuje o tome ko će biti primljen na Pravosudnu akademiju. Faktički, ta komisija ustanovljava, utvrđuje, postavlja budućeg sudiju. Kada je kandidat položio s uspehom taj prijemni, kada je završio celu tu obuku i položio završni ispit, on ima obavezu, dakle, dužan je da se prijavi na svako slobodno sudijsko, odnosno tužilačko mesto. Visoki savet sudstva je, opet, u nekoj vrsti obaveze da ga stavi na prioritetno mesto što se tiče kandidata za izbor sudije ili tužioca. To ne mora da uzima u obzir jedino kada nema kandidata koji su završili Pravosudnu akademiju.
Dakle, postoji jedna obaveza i što se tiče roka od tri godine, jer se tu nešto uokvirilo oko te obaveze kandidata koji je završio Pravosudnu akademiju. Mi smo fokusirali i utvrdili jednu komisiju koja je merodavna i ovlašćena da nam postavlja sudije, jer se tu, čak, i ne radi o izboru, kada već postoje neke obaveze i od strane kandidata i od Visokog saveta sudstva. Sledeća zamerka ovom zakonskom predlogu je ta da Pravosudna akademija glavno težište stavlja na teorijsko sticanje znanja, na jedno stručno osposobljavanje, osposobljavanje koje je više okrenuto učenju, sticanju znanja, ne neposrednim iskustvom, nego jednim knjiškim, dakle, teoretskim sticanjem stručnog znanja.
Ovim zakonskim predlogom je, recimo, utvrđeno da se praktična obuka obavlja u sudu ili u drugim institucijama ili advokatskim kancelarijama, a da se ta praktična obuka, po nekim fazama, i ocenjuje samo u sudu, odnosno tužilaštvu, a da se ocene ovih drugih institucija, što se te praktične i teorijske obuke u toku Pravosudne akademije, ne traže i nema ih.
Inače, ovaj zakonski predlog ne prati neko praktično rešenje u pogledu načina sticanja te obuke, praktične obuke u sudovima, odnosno tužilaštvima. Zašto?
Praktična obuka može, u stvari, da se stekne samo za slučaj da neko sam učestvuje u sprovođenju postupka, u donošenju odluke. Inače, po našim pozitivnim propisima, postupak sprovodi, saslušava svedoke i donosi odluku sudija, a nikako pripravnik, ili sudijski pomoćnik. Ukoliko se to radi, onda je to protivzakonito. Opet, ukoliko se vrši ta stručna obuka, vrši se tako što je to prilično pasivan način sticanja obuke.
Dakle, to su te osnovne zamerke koje imamo na ovaj zakon o Pravosudnoj akademiji. Inače, opet primećujemo jednu staru boljku naših zakonskih predloga, a to je da se daje opet preveliki upliv izvršnoj vlasti, a to se može videti u Upravnom odboru, gde tri člana predlaže Vlada. Zaista je nepotrebno da se i u Pravosudnoj akademiji Vlada pojavljuje sa svojim predstavnicima i da učestvuje u upravljanju njom.
Ukoliko bismo saželi sve te naše zamerke ovom zakonskom predlogu, mogli bismo da konstatujemo da se radi o uplivu Vlade, izvršne vlasti, tamo gde joj mesto nije, da se nepotrebno komplikuje i razvlači ceo taj postupak, od momenta završetka školovanja, pa do izbora sudije, odnosno tužilaca, i da se radi o jednom zaista nepraktičnom i nejasnom načinu, tj. zašto je ostavljena ta mogućnost, u stvari, obaveza polaganja pravosudnih ispita, ukoliko smo već uveli Pravosudnu akademiju. Prema tome, tu ima nekih dobrih rešenja, međutim, ukoliko se nova rešenja nadovezuju na stara, onda ne možemo dobiti rezultat koji se očekuje od ove pravosudne akademije.
Inače, ma koliko se trudili da pojačamo efikasnost i stručnost rada pravosuđa, nažalost, stalno se gubi iz vida da je rad sudija i tužilaca direktno vezan za sistem vrednosti koji se u jednom društvu proklamuje, za koji se jedno društvo zalaže.
Taj sistem vrednosti, u stvari, određuje i to na koji način će se ti propisi primenjivati, da li će ti propisi ostati na nekom deklarativnom nivou, ili će zaista, ukoliko imaju taj reformski i proevropski kapacitet, da zažive u praksi, tako što će ih sudije primenjivati.
Iz razloga što, očigledno, nemamo jedan izgrađeni sistem vrednosti, kolebamo se oko toga šta su dominantne vrednosti našeg društva.
Može da se desi i to da se u Nišu rehabilituje predsednik Vlade Dragiša Cvetković, to je onaj predsednik Vlade koji je, inače, potpisnik Trojnog pakta, a da se izgubi iz vida da je isti taj Dragiša Cvetković potpisnik i dve zaista antisemitske uredbe, 1940. godine.
Jedna uredba se odnosi na rad radnji koje se bave trgovinom proizvoda za ljudsku upotrebu, a da su vlasnici Jevreji.
Vrši se obavezna revizija, odnosno vršila se revizija, po toj uredbi, tih radnji čiji su vlasnici Jevreji, s tim da Jevreji nisu mogli da nakon te uredbe osnivaju nove radnje za trgovinu proizvodima za ljudsku ishranu.
Druga uredba se odnosila na ograničen broj studenata i učenika koji će se primati u srednje škole, učiteljske škole, visoke, više i fakultete u Srbiji, za učenike i studente jevrejskog porekla. To su dve uredbe koje su jasno označene kao antisemitske, koje se direktno oslanjaju na ideologiju fašizma, jer ih se ni Hitler ne bi postideo.
Ukoliko se zalažemo za ulazak u EU, ukoliko imamo u vidu da se ta EU zalaže za antifašizam, da je EU nastala kao rezultat težnje Evrope da se više nikada ne ponovi Drugi svetski rat i fašizam, ukoliko se zalažemo za to da taj fašizam više nema plodno tlo u Srbiji, ukoliko smo doneli Zakon o zabrani diskriminacije, ukoliko smo predvideli krivično delo za rasnu, versku i nacionalnu netrpeljivost, odnosno širenje te netrpeljivosti, u tom slučaju, ne vidim kako je moglo da se desi da se rehabilituje takva jedna ličnost koja se otvoreno zalagala za fašizam, za ideologiju fašizma.
(Predsednik: Vreme.)
Možemo mi donositi kakve god hoćete zakone, o poboljšanju efikasnosti i stručnog rada sudstva, međutim, ukoliko mi, s jedne strane, rehabilitujemo takve otvorene fašiste, a, s druge strane, aplauzom pozdravljamo državnika i predsednika Medvedeva u istoj ovoj skupštini kada govori o borbi protiv fašizma i zalaže se za antifašizam, mi šaljemo veoma pogrešne signale sudijama koji će morati da primenjuju zakone i koji bi, pre svega, i pored toga što sude, morali i da dele pravdu.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom smo hteli samo da pojasnimo situaciju oko splavova, da se konkretizuju stvari što se prava i obaveza vlasnika tih splavova tiče i da ovaj zakon, ukoliko već govori o objektima, o zgradama i slično, ujedno obuhvati i temu splavova, jer i ti splavovi mogu da se iskorišćavaju i kao objekti za stanovanje, kao i za druge namene, za zabavu i slično.
Prema tome, ne vidimo razlog da se ovaj amandman ne usvoji, jer ima sve elemente koji su potrebni da poboljšaju zakonsku regulativu iz ovog člana 2.
Iako se u obrazloženju Vlada poziva na član 150, gde se navodno lokalne samouprave obavezuju da regulišu to pitanje i plovećih objekata, ponovo napominjem da se ovde ne radi samo o plovećem objektu, ovde se radi o jednoj objektu na vodenoj površini, ne na zemlji, ne na tlu, nego na vodenoj površini, ali ipak se radi o jednom objektu. Prema tome, nije bilo razloga da se odbije amandman gospodina Kenana Hajdarevića i moj.