Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri i ostali članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o strategiji ili nacionalnom programu u bilo kom domenu privrede onda pretpostavljamo da je ta strategija predviđena i u pogledu načina rešavanja krize.

Konkretno, kada govorimo o jednom tako bitnom poljoprivrednom zakonu, onda se misli na svetsku ekonomsku krizu i na domaću krizu u okviru ove privredne grane, dakle, na koji način je predviđeno da se prevlada ta kriza, koja strategija je predviđena za prevladavanje krize? Zatim, trebalo bi da postavimo pitanje - ima li Vlada, odnosno Ministarstvo poljoprivrede jednu ozbiljnu strategiju, na koji način će primeniti i sprovoditi ove zakone koji su na dnevnom redu? Kao treće, postavlja se pitanje - postoji li ozbiljna strategija u pogledu reformskog kursa za dalji razvoj poljoprivrede, o čemu se govori i piše u medijima, u novinama, na televiziji i slično?

To su one strategije koje su potrebne da bi poljoprivreda stala na noge, koja se, moraćete priznati, ipak nalazi na veoma niskim granama. Smatram da je za to što je prepolovljen budžet za poljoprivredu u znatnoj meri odgovorno i Ministarstvo za poljoprivredu, jer nije znalo na pravi način da se izbori za sredstva koja će omogućiti poljoprivredi ne samo da opstane, nego i da se razvija, i to po nekom reformskom kursu u koji se Ministarstvo kune i isti propagira.

Sa prepolovljenim budžetom teško da će moći nešto ozbiljnije da se uradi, osim da se neki najnužniji troškovi pokriju.

Poljoprivreda je u ozbiljnoj krizi u Srbiji. Ona se ispoljava u smanjenom broju zaposlenih, u manjim platama, u manjoj tražnji, umanjen je izvoz, kao i uvoz, manje je poljoprivrednih kredita. Rezultati su smanjenje vrednosti proizvodnje, smanjenje profita, teškoće u otkupu pšenice, suncokreta, soje. Predviđa se i ozbiljna migracija, s obzirom da kada se poljoprivreda nalazi u krizi, onda se nalazi i stanovništvo u krizi i odlazi tamo gde bi moglo da nađe sredstva za preživljavanje.

Usporiće se reforme u poljoprivredi, manje će biti stranih direktnih investicija. Već se osetno vidi da je mnogo manje tih direktnih investicija, sporiji razvoj, proizvodnja u višoj fazi prerade, koja je jako važna za privredu i ekonomiju Srbije. Usporava se integracioni proces poljoprivrede u EU.

Država je suočena sa ovom krizom, a daje odgovor tako što izdvaja znatno manja sredstva za poljoprivredu. Nema budžetske podrške za poljoprivredu. Nema direktnih investicija koje će da pospeše tu poljoprivrednu proizvodnju, kao i privatnu inicijativu za pokretanje biznisa od strane pojedinih seljaka.

Potrebni su krediti za finansiranje proizvodnje, za preduzetništvo u poljoprivredi, kao i za otkup proizvoda, kao i za poboljšanje trgovinske razmene. Time što je smanjen, prepolovljen budžet za Ministarstvo poljoprivrede, to je faktički onemogućeno. Moram stalno da ponavljam tu činjenicu, jer to je najbolji pokazatelj gde se nalazi poljoprivreda danas u Srbiji.

Naime, iz godinu u godinu se odlažu određeni koraci koji su potrebni da se preduzmu, kako bi se prevladale bar pojedine teškoće koje se pojavljuju u poljoprivredi. Još 2005. godine je govoreno o tome da će se doneti jedan krovni zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju. Nažalost, četiri godine su prošle i tek je danas na dnevnom redu taj krovni zakon, a te četiri godine su bukvalno izgubljene.

Da je zakon donet 2005. godine, da smo tada imali zakon o bezbednosti hrane, danas sigurno ne bismo imali problema sa izvozom naših poljoprivrednih proizvoda. Štaviše, izvoz bi bio mnogo veći nego što to možemo da pretpostavimo sa ovakvim stanjem naše poljoprivredne proizvodnje i sa ovakvim načinom tretiranja poljoprivrede.

Naime, sa pravnim okvirom EU, sa pravilima i procedurama Svetske trgovinske organizacije i sistemom kontrole lanca hrane od njive do trpeze danas bi Srbija, umesto smanjenja, imala povećanje obima izvoza. Povećao bi se čak i broj izvoznih proizvoda, a u Srbiji nije obezbeđena zdravstvena bezbednost hrane, pa još nema izvoza svinjskog mesa, živinskog mesa, prerađevina od mesa, mleka, prerađevina od jaja, izvoz mleka je onemogućen. Bukvalno smo izgubili ove četiri godine koje su protekle od prvog nagoveštaja da bi moglo da se nešto osavremeni u našem zakonodavstvu što se poljoprivrede tiče. Zaista ne vidim razloga tome i ne razumem zašto se toliko čekalo i zašto je tek posle četiri godine stigao na dnevni red ovaj tako bitan zakon o ruralnom razvoju.

Nažalost, što se reformskog kursa Vlade tiče, i to je veoma diskutabilan kurs. Zašto? Zato što novi koncept poljoprivrede predviđa poljoprivredna gazdinstva kao usamljene jedinice, samostalnog odlučivanja i poslovanja, slabo informisanih seljaka. Bez plana i podrške unutar neke njihove asocijacije, seljaci su pred svetskom i unutrašnjom krizom ostali neodlučni.

U svetu se pospešuje udruživanje, tzv. zadrugarstvo, jer udruživanje organizacija i planiranje su jako bitni za agrobiznis, koji je inače jako ozbiljan biznis, a u Srbiji se za taj agrobiznis slabo mari, tako da je poljoprivreda uglavnom skrajnuta. Kako inače objasniti tu situaciju da je za NIP od 2007. godine do današnjeg dana izdvojeno preko jedne milijarde evra, a taj NIP nije pokazao ništa konkretno ni u pogledu izgradnje jednog mosta, a da ne pričamo o putnoj mreži, Koridoru 10 itd. Taj novac utrošen u poljoprivredu verovatno bi dao mnoge dobre rezultate i verovatno bi dao podsticaja tom agrobiznisu za izvoz i za dalji razvoj.

Da se vratimo na ove zadruge koje su kod nas bukvalno zamrle, neka vrsta udruživanja i asocijacije koje su veoma potrebne da bi se poljoprivrednici, odnosno ljudi koji se bave poljoprivredom, mogli pojaviti kao ozbiljni faktori na tržištu. Inače, mogu vam reći da u Evropi ima najmanje 40 miliona ljudi zaposlenih u tom agrobiznisu, u tom savezu zadruga, a ima najmanje 15 miliona seljaka udruženih u taj savez.

Dakle, tu postoji ozbiljan faktor koji može da se pojavi i da diktira određene uslove proizvodnje, određene uslove trgovine. Oni mogu da se organizuju, mogu da planiraju, mogu da posluju, za razliku od našeg individualnog seljaka, koji je bukvalno prepušten sam sebi da se snalazi, pogotovo danas u vreme krize.

Ponavljam, ova kriza ne potiče isključivo iz inostranstva. Ova kriza najmanje je uzrokovana svetskom ekonomskog krizom. Mi imamo ozbiljnu krizu u našoj poljoprivredi.

Polazim opet od toga da i sam budžet i planiranje budžeta nisu računali sa poljoprivredom kao ozbiljnim faktorom amortizacije krize, ozbiljnim faktorom ne samo amortizacije, nego i razvoja srpske privrede. Inače, kako drugačije objasniti ako tako ozbiljnoj privrednoj grani prepolovite budžet.

Taj prepolovljeni budžet će u znatnoj meri da utiče i na privredu Vojvodine, koja, poznato je, i te kako zavisi od poljoprivrede. Na taj način i Vojvodina je u neku ruku oštećena, jer ostaje da se sama snalazi i planira, i organizuje se, a pri tom ni pomoći, a ni razumevanja za to snalaženje neće dobiti.

Prema tome, bez novaca nema razvoja poljoprivrede. Bez novaca ostaje samo priča, ostaje da se plaćaju dugovi iz prethodnih godina. Ministarstvo, ukoliko se samo na plaćanje tih subvencija ograničava, ništa nije uradilo, a te subvencije nisu dovoljne za jedan ozbiljan podstrek, za razvoj poljoprivrede.

Da li je Ministarstvo razmišljalo o tome da se u pogledu PDV-a unesu neke novine? Mislim na PDV koji se odnosi na one segmente proizvoda koji su nužni za uzgoj stočarstva, za ratarstvo, sve ono što je potrebno za ishranu stoke, sve ono što je potrebno za lečenje stoke, sve što je potrebno za prehranjivanje, đubrenje zemljišta.

Da li su o tome razmišljali da se bar na neki način umanje taj PDV, tako da bi se smanjili i troškovi proizvodnje? Mislim da bi to bilo mnogo pametnije i mnogo bi bolje došlo seljacima i poljoprivrednicima nego te subvencije koje kasne, a često ih i ne dobiju iz raznoraznih razloga.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, spominjanje tužilaca i sudija, pa makar i u ovom kontekstu o kom danas raspravljamo, dovoljan je razlog da popričamo malo i o tome šta se to dešava u srpskom pravosuđu. Da li se stvarno sprovode reforme u pravosuđu, kako je to najavljeno? Kada smo raspravljali o setu pravosudnih zakona, da se raspravi o tome da li ta reforma pravosuđa obuhvata i određenu reformu koja se tiče odnosa druge dve grane vlasti prema pravosuđu, dakle, da li je ta reforma takve prirode da će zaista značiti ozbiljan pomak prema ozdravljenju pravosuđa u Srbiji.
Posebno bih istakla da treba praviti razliku između razrešenja sudija i tužilaca i prestanka njihove funkcije. Mi danas razgovaramo o prestanku funkcije, šta znači da su ovi tužioci ili ispunili zakonom predviđene uslove za penzionisanje, ili su tražili da im prestane funkcija na njihov lični zahtev. Dakle, ovde se ne radi o nekoj represivnoj meri, ne radi se o tome da im funkcija prestaje iz nekog razloga koji je van njihove volje ili želje, ili tih ispunjenih zakonskih uslova za penziju.
Prema tome, sudije, odnosno tužioci kojima prestaje funkcija, nisu ni na koji način kažnjeni, ni na koji način im funkcija nije prestala tako da se smatra nekim razlogom za stid ili slično, dakle, nisu uradili ništa što bi njihovo dostojanstvo, na bilo koji način, ugrozilo. Ovo napominjem iz tog razloga što se u javnosti baš ne pravi razlika između prestanka funkcije i razrešenja. Prema tome, dobro je napomenuti, kako ne bi postojalo pogrešno tumačenje i kako ti ljudi, čija funkcija prestaje, faktički, kada završimo raspravu, ne bi bili izloženi bilo kakvim pogrdama ili na bilo koji način budu prozivani.
Posebno bih napomenula da reforma pravosuđa predstavlja jedan kompleksan problem, u tom smislu što se ne radi o reformi čisto strukturalne prirode. Ne radi se o tome da ćemo reformisati i smanjiti broj sudova, dakle, promeniti mrežu sudova, ne radi se ni o tome da ćemo smanjiti broj sudija, da ćemo promeniti neke nadležnosti sudovima, niti da ćemo u tom smislu reformisati i tužilaštva, već se radi o tome da je reforma potrebna i u smislu međuuticaja svih grana vlasti, a posebno izvršne vlasti na sudsku vlast, dakle, na sudove i na tužioce.
Nažalost, mi smo svedoci toga da, umesto da bude obratno, da se smanji uticaj izvršne vlasti na sudove i tužilaštva, upravo imamo situaciju da mnogo puta izvršna vlast, koja se menja, nalaže i upliće se u nešto što je van njenog resora, van njene nadležnosti. Za jedno demokratsko društvo je potrebno da imamo te tri grane vlasti, koje su potpuno nezavisne jedna od druge i samostalne, ali je potrebno da postoji i određena korelacija, određeno međusobno preplitanje u pojedinim delovima vršenja te vlasti, kao i ravnoteža u tom međusobnom preplitanju.
Nažalost, nemamo tu ravnotežu, jer je na neki način izvršna vlast postala najdominantnija i preuzela je ulogu vrhovnog stožera, ona, u stvari, određuje i rad zakonodavne vlasti i, u dobroj meri, rad pravosuđa, odnosno sudske vlasti.
Na koji način izvršna vlast utiče na zakonodavnu? Svedoci smo, kao poslanici, svakodnevno imamo dovoljno iskustva da znamo na koji način se ruši ugled Parlamenta, na koji način izvršna vlast prebacuje sve svoje odgovornosti, nerad i propuste na Parlament, koji bude okrivljen kao jedina kočnica razvoja demokratije u Srbiji, jedina kočnica Srbiji na putu ka Evropi, jer je Parlament taj u kom stoje zakoni koji su potrebni da se usvoje kako bi Srbija bila na dobrom evropskom putu.
Parlament se okrivljuje za sve i svašta, za veliko trošenje para, za uzaludno trošenje para, Parlament se okrivljuje za nerad, za opstrukciju. Dakle, Parlament postaje vrhovni i najveći krivac u ovoj državi, za razliku od izvršne vlasti, koja je, navodno, toliko sposobna i trudi se najviše što može, pri tom je stručna, priprema zakone, dostavlja ih Skupštini, a Skupština ih onda drži i ne radi, ne postupa po njima.
Kako to izgleda? Znamo šta se desilo s ovih 60 i nešto tačaka dnevnog reda koje smo, bukvalno, dobili na uvid jedne lepe srede. U utorak smo bili svi prisutni na sednici i kada smo završili glasanje, završili smo tu sednicu, a nismo znali šta nas očekuje sledećeg dana, da li ćemo i šta da radimo u Skupštini na sledećim zasedanjima. U sredu, kada više nije bilo nijednog poslanika u Skupštini, stigao je materijal i predviđeno je da ćemo raspravljati o nekoliko desetina zakona i o 60 i nešto tačaka dnevnog reda. To je trebalo sve da se pripremi, da poslanici pripreme te zakone, da pripreme amandmane, sve u roku od pet dana, dakle, od srede do ponedeljka. Toliko je, pet dana, ostavljeno poslanicima da se pripreme za raspravu u načelu o 60 i nešto tačaka dnevnog reda.
Toliko o poštovanju koje izvršna vlast pokazuje prema zakonodavnoj vlasti. To je samo jedan segment odnosa ove dve grane vlasti.
Drugo pitanje je odnos izvršne vlasti i uticaj izvršne vlasti na sudsku. Nažalost, izvršna vlast je preuzela na sebe tu mogućnost da utiče na zakone, da im menja suštinu, da uredbama stavlja van snage pozitivne propise, da uredbe stavlja u prvi plan u odnosu na postojeće zakone, u odnosu na ratifikovane međunarodne ugovore i u odnosu na važeći ustav.
Kako to izgleda? Mislim da se sećate pokušaja Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj da utiče na sudove da prestanu da sude, odnosno da prekinu postupke, čak, i u pravosnažnim i izvršnim postupcima, radnim sporovima, jer, Bože moj, kriza je; ako je kriza, onda ne može da se radi izvršenje u radnim sporovima, privreda je to, ekonomija je to, ne možemo da ubogaljimo ekonomiju.
To vam je jedan lep primer na koji način izvršna vlast utiče na sudsku vlast. Srećom, javnost se digla i pokazala se kao kompetentna da utiče, ipak, na te odnose, da napravi neku ravnotežu između izvršne i sudske vlasti i da ne dozvoli da izvršna vlast nadvlada i utiče na rad sudova.
Drugi primer je, recimo, uredba koja je doneta od strane Vlade jula 2008. godine, kojom se menja Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Ta uredba, bukvalno, zadire i u Zakon o osnovama svojinskih odnosa, zadire u Zakon o sukcesiji, odnosno ratifikovani međunarodni ugovor, koji je na taj način postao deo pravnog sistema Srbije, a kao takav postaje i prioritetan u odnosu na domaće zakone. Uredba je suprotna i Ustavu, jer Ustav garantuje privatnu svojinu, zaštitu privatne svojine, garantuje slobodu i prava pojedinca, a ovom uredbom se to, faktički, stavlja van snage.
Kada se videlo da je ta uredba postala veoma problematična, zato što su okolne države bile zainteresovane da se Sporazum o sukcesiji sprovede, ona je promenjena i pokušalo se ''na mala vrata'' da se postigne ono što se prvom uredbom prvobitno htelo. Uredba je još uvek na snazi, a njena suština je da se delovi preduzeća čiji se vlasnici, sa svojim sedištima, nalaze u okolnim republikama, u republikama bivše SFRJ, jednostavno prepisuju na nove korisnike tih delova preduzeća, delova društvene imovine. Dakle, korisnici koji su tu imovinu dobili samo na privremeno korišćenje, postaju njeni vlasnici, odnosno, na potpuno bespravan, nezakonit, protivpravan i neustavan način, postaju nosioci prava raspolaganja, dakle, prava svojine i svega ostalog što sledi iz prava raspolaganja na predmetnoj imovini.
Novom uredbom iz oktobra 2008. godine, Vlada je samo taj deo promenila, tako što je ovlastila korisnika te imovine i onog koji je upisan u javnim knjigama kao vlasnik te imovine, a sedište mu se nalazi na teritoriji bivše SFRJ, da se dogovore imovinsko-pravno, da postignu neki sporazum o tome kako će tu imovinu da raspodele, što je pravni nonsens, s obzirom na to da je ta imovina bila zaštićena od 1991. godine, s obzirom na to da se vlasnici, odnosno sedišta tih vlasnika nisu nalazila na teritoriji Srbije. Prema tome, niko nije mogao da raspolaže tom imovinom. Ta imovina je imala i ima titulara i vlasnika, međutim, ipak se nalaže i titularu, vlasniku, i korisniku da se dogovore o toj imovini. Dakle, potpuno neracionalno i nepravno stanje.
Ne bi to bio takav problem da ne zadire u prava i slobode građana, odnosno da ne zadire u pravo na privatnu svojinu, i to na taj način što su naši građani, dakle, naša pravna lica kupila određene poslovne prostore koje je prodavalo "Borovo", društveno preduzeće "Borovo" iz Hrvatske.
Naši su to kupili potpuno legalno, uz pozitivno mišljenje svih nadležnih, i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, i Ministarstva finansija, i NBS, i Ministarstva pravde itd.
Dakle, izvršili su uvid u to ko je vlasnik. "Borovo" je bilo vlasnik. Zaključili su ugovor, platili porez, isplatili kupoprodajnu cenu, međutim, ne mogu da stupe u posed te svoje legalno kupljene imovine, s obzirom na to da je u međuvremenu doneta Uredba iz jula 2008. godine i druga uredba, iz oktobra 2008. godine, koja se poziva na sukcesiju, na reciprocitet i onemogućava kupce, dakle, vlasnike, naša pravna lica čiji su vlasnici naši državljani, da preuzmu u posed nekretnine koje se nalaze na teritoriji Srbije.
Dakle, potpuno iracionalno se pozivaju na neki reciprocitet i na zaključeni Sporazum o sukcesiji, koji je, opet, u svojim odredbama jasan što se privatne svojine tiče i u potpunosti isključuje bilo kakvu zloupotrebu, odnosno ugrožavanje privatne svojine.
Što se reciprociteta tiče, odjednom se pojavljuje i informacija o problemima u sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, u delu koji se odnosi na pravna lica. Vlada donosi zaključak, a državni sekretar Ministarstva pravde preporučuje sudovima da zastanu, da razmisle, da obrate pažnju na određene delove tog zaključka, koji direktno zadire u rad suda, jer kaže da bi trebalo da se zastane sa sudskim postupcima, jer ti sudski postupci ne mogu da se sprovode sve dotle dok se države sukcesori bivše SFRJ ne dogovore recipročno o imovini koja se nalazi na teritoriji svake od tih država.
Nažalost, sudovi su prihvatili ovaj zaključak. Kako drugačije da postupe, s obzirom na to da im se obratio državni sekretar? Zaključak je donela Vlada. To znači da se Vlada, dakle, izvršna vlast, direktno umešala u rad sudova, direktno je naložila sudovima šta da rade, iako joj to nije u nadležnosti, niti je smela to da uradi, a pri tom se krije iza činjenice da, navodno, Hrvatska ne poštuje Sporazum o sukcesiji i da zloupotrebljava imovinu srpskih preduzeća na teritoriji Hrvatske.
To je potpuno promašena tema, zato što su Sporazum o sukcesiji zaključile sve države bivše SFRJ, sve su se saglasile da će da prihvate sve uslove i sve odredbe tog sporazuma, sve su ratifikovale taj sporazum. I Srbija je ratifikovala taj sporazum o sukcesiji i na taj način je taj sporazum postao ugovor, Zakon o sukcesiji je postao sastavni deo našeg pravnog sistema, našeg pravnog poretka, a s obzirom na to da se radi o međunarodnom sporazumu, međunarodnom ugovoru, on ima primat u odnosu na domaće zakone.
Prema tome, iz svega ovoga može da se izvuče zaključak da izvršna vlast ne prestaje da se trudi i sprovodi svoj uticaj…
(Predsednik: Prošlo je 20 minuta, pa privedite kraju.)
Molim vas, ako mogu da iskoristim 15 minuta.
(Predsednik: Gospodin Nikolić se još prijavio.)
Zaključak je taj da izvršna vlast utiče na sudsku vlast. To je prosto nedopustivo. Ako smo u dva navrata, u poslednjih dva ili tri meseca, došli do ovih činjenica, do ovih dokaza, smatramo da je to vrh ledenog brega uticaja izvršne vlasti na sudsku. Ako je to vrh ledenog brega, mi ne znamo šta se nalazi još na meniju, šta je to još radila Vlada, koliko godina izvršna vlast vrši tako ozbiljan uticaj na rad sudova.
Prema tome, kada pričamo o reformi pravosuđa, tu reformu ne možemo da izolujemo samo na sudove i tužilaštva. Moramo tu reformu da sprovedemo i u ovom međuprostoru između izvršne i sudske vlasti. Sve dok izvršna vlast može da utiče na sudsku vlast, tu reformu sigurno nećemo sprovesti i nećemo imati željeni efekat reformisanog pravosuđa. Sve dok zakoni budu stavljani ad akta, a uredbama se uređuje neka materija koja je već bila predmet pozitivnih propisa, Ustava i međunarodnih ugovora, ne možemo govoriti ni o pravnoj državi, a kamoli o vladavini prava.
Ukoliko nemamo pravnu državu, ukoliko nam ne funkcioniše institucija sudova i tužilaštva, ne možemo očekivati da imamo stabilno društvo, društvo koje će znati šta može da očekuje sutra, jer u tom slučaju zadiremo i zalazimo u anarhiju. Anarhija je posledica samo toga da nemamo ozbiljan pravni sistem, a nemamo ozbiljan pravni sistem jer pravni sistem ne funkcioniše ukoliko njegove zakone prostom uredbom stavljamo van snage.
Kada kažem – van snage, ne govorim o tome da se oni ukidaju, nego se zakoni ne primenjuju, primenjuju se uredbe. Ako se primenjuju uredbe, čemu onda uopšte zakoni, čemu Ustav, čemu onda zaključivanje i ratifikovanje međunarodnih ugovora? Onda je to sve bespotrebno. Onda nam ne treba ni parlament, ni pravosuđe, sudovi i tužilaštva, onda je bespredmetno da danas raspravljamo o prestanku funkcija sudija i tužilaca. To može da uradi Vlada, mnogo jednostavnije i mnogo brže, mnogo bezbolnije.
U poslednjih par meseci, od kada pričamo o velikoj svetskoj ekonomskoj krizi, stalno se priča o štednji. Prema tome, evo prilike Vladi da jednostavno uštedi, da ukine sve ove institucije koje su, očigledno, potpuno nepotrebne, da preuzme kontrolu u svoje ruke i završi posao. Međutim, čemu onda jedno demokratsko društvo? Postavlja se pitanje – da li smo mi uopšte demokratsko društvo?
Nismo demokratsko društvo ukoliko ne poštujemo zakone, ukoliko zakone ne poštuje Vlada, izvršni organ, koja je često i predlagač istih tih zakona. Ukoliko Vlada ne poštuje Ustav, kako očekivati od bilo koga drugog da poštuje Ustav? Ukoliko Vlada ne poštuje ratifikovane međunarodne sporazume u čijem kreiranju je i ona učestvovala, odnosno njeni ministri, čemu ti sporazumi?
Jednostavno, treba samo da postavimo pitanje – da li su nam potrebni sudovi, tužilaštva, da li su nam potrebni zakoni i treba li nam Ustav?
Ako jesu, onda bi bilo dobro da se svaka od ovih grana vlasti, izvršna, sudska i zakonodavna, drži svojih nadležnosti, da se napravi ravnoteža koja će omogućiti funkcionisanje celokupnog društveno-pravnog sistema u državi. U protivnom, ukoliko je odgovor ne, ukoliko nam to ne treba, onda nam ne treba ni demokratija i imaćemo jednu efikasnu vladu, koja će brzo da radi. Jeste nakaradno, ali to je ono što se, očigledno, u poslednje vreme radi, jer se ruši ugled Parlamenta. Parlament se devastira, a pri tom se blokira, odnosno kanališe i određuje rad sudova.
LDP je za pravnu državu i vladavinu prava i jesmo za reformu pravosuđa, ali smo za sveobuhvatnu reformu, za reformu celog društva, svih institucija sistema, a ne samo polovično, jer polovična reforma neće dati nikakve rezultate, a onda je bolje i da je ne započinjemo, pod krinkom – eto, mi radimo tu reformu, ukoliko hoćemo u Evropu, moramo toliko i toliko zakona da usvojimo.
Ne moramo nijedan evropski zakon da usvojimo. Moramo, pre svega, da usvojimo evropske standarde, a evropski standardi podrazumevaju i to da se grane vlasti razgraniče, a da sarađuju tek toliko da postoji određena harmonija i ravnoteža u njihovom radu. Reč je o civilizacijskim standardima, o novom sistemu vrednosti, a ne o pukom donošenju zakona, pukom kreiranju zakona, koje onda nećemo poštovati, nego ćemo donositi uredbe kojima ćemo prekrajati suštinu tih zakona.
Ne treba biti licemeran, ne treba biti dvoličan, treba samo da se izađe pred javnost Srbije i kaže – hoćemo novi sistem vrednosti, nećemo novi sistem vrednosti. Ako hoćemo novi sistem, u tom slučaju nema vladavine uredbama, nego vladavine prava.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon ima jednu jako veliku manu. Mana mu je ta što je nacrt zakona pisao MUP. Dakle, ovo je policijski zakon. Ako je policijski zakon, onda su neke stvari ovde veoma jasne. Kako se postiže bezbednost na putevima? Postiže se tako što se radi preventivno, što se kažnjava, što se radi edukacija, a pri tom se ravnopravno tretiraju svi učesnici u saobraćaju.
S obzirom da se radi o jednom policijskom zakonu, onda je razumljivo da je težište stavljeno na kažnjavanje. Podvlačim da su od 312. do 338. člana zakona predviđene kaznene odredbe.
Ukoliko imamo toliko puno predviđenih kazni i ukoliko imamo jedan veoma čudan član 322. u ovom zakonu, koji na nivo verodostojne isprave podiže jedan policijski zapisnik, onda ne bi trebalo da se čudimo ukoliko će postojati jedna veoma ozbiljna problematika u pogledu neposrednog izvođenja radova u pogledu kažnjava učesnika u saobraćaju.
Šta to znači? Ovaj veliki broj kazni i verodostojna isprava daje mogućnost da neko sam odlučuje i da preuzme to diskreciono pravo od tih neposrednih izvođača radova da li će nekome dati kaznene poene, da li će nekog kazniti ili ne. To, opet, otvara vrata za ozbiljnu korupciju, jer kod verodostojne isprave, normalno, nema tog sudije koji će dovesti u pitanje verodostojnost tog zapisnika policije.
Neprirodna je situacija da jedan ovakav zakon piše policija, zato što ga policija i sprovodi. Zato je moguće da i auto-škole budu pod velikim nadzorom policije, zato je moguće da jedan od ispitivača bude policajac. Prema tome, mi u ovom slučaju, pored toga što imamo ''kadija te tuži, kadija ti sudi'', imamo i situaciju ''kadija ti piše zakon''.
Neprirodno je i zaista problematično da policija radi sve ove poslove, jer policija radi ono što zna, policija kažnjava, a sve ovo ostalo što takođe spada u bezbednost saobraćaja, kao što je, pre svega, prevencija, u koju spada i stanje puteva, signalizacija, kao i odgovornost svih onih koji odgovaraju za stanje puteva i signalizacije... Prema tome, izgubilo se iz vida da nije jedino kazna ta koja može da obezbedi podizanje sa jednog drugog nivoa svesti o bezbednosti saobraćaja na treći nivo, što je istaknuto kao cilj ovog zakona.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, govorila sam prethodnih dana o tome da je specijalni rezervat „Carska bara“ dat na upravljanje privatnom ribarskom gazdinstvu „Ečka“, a da se ovaj rezervat nalazi 17 kilometara od Zrenjanina. Govorila sam i o tome da je lokalna samouprava korisnik 60% teritorije rezervata „Carska bara“, tako je upisana u svim javnim knjigama.
Prema tome, potpuno je nelogično što je upravljanje dato jednom privatnom ribarskom gazdinstvu.
Međutim, ni to ne bi bio veliki problem da to ribarsko gazdinstvo vrši funkciju koja mu je data tim upravljanjem. Dešava se sledeće – u periodu od oktobra do januara svake godine, to ribarsko gazdinstvo iz svog ribnjaka pušta vodu u „Carsku baru“, a sa tom vodom stiže i mulj u prirodni rezervat. Taj mulj je doveo do situacije da se „Carska bara“ polako pretvara u močvarno područje. Urađena je i analiza na Konferenciji o kvalitetu života, koja je održana u Kragujevcu, od 13. do 15. maja 2008. godine, i tada je konstatovana činjenica da se „Carska bara“ polako pretvara u močvarno područje.
Podvlačim da se radi ramsarskom području, koje se nalazi na listi zaštićenih područja UNESKO-a. Ministarstvo za zaštitu prirode i prostornog planiranja je u toku 2008. godine, po našem saznanju, doznačilo 22 miliona dinara ovom upravljaču prirodnog rezervata, privatnom preduzeću ''Ribarsko gazdinstvo''.
Ovim putem, postavljam pitanje, da li je tačno da je ''Ribarskom gazdinstvu'' doznačeno 22 miliona dinara da bi uradilo izmuljavanje „Carske bare“, a da je prethodno taj mulj sam dopremio u „Carsku baru“? Ukoliko je to tačno, to znači da je država platila nešto što je trebalo da uradi upravljač, a on to nije uradio. Štaviše, upravljač nastavlja da mulj, preko vode, doprema do „Carske bare“, zato što je to nužno u procesu proizvodnje jednog ribarskog gazdinstva.
Prema tome, svake godine, od oktobra do januara, prilikom izlovnog ribolova, vrši se izmuljavanje, odnosno povećavanje sloja mulja u „Carskoj bari“. Ovo je situacija slična situaciji kod prirodnog zaštićenog dobra „Mokra gora“, tako da postavljam pitanje – da li država, na ovaj i sličan način, misli da može da reguliše zaštitu prirodnih rezervata prirodnih dobara? Da li država misli da naplaćuje bilo kakve iznose za korišćenje tih prirodnih rezervata, kao što je „Carska bara“, ili „Mokra gora“, jer, po našem saznanju, u „Carsku baru“ možete da pristupite, jer je to javno dobro, ukoliko platite 300 dinara, a vožnja brodićem od jednog kilometra košta 800 dinara?
Očigledno se određeni novac ostvaruje korišćenjem „Carske bare“, a pri tom se ne pruža ništa što bi bilo adekvatno dobrom upravljanju i zaštiti tog područja. Moje pitanje je, ponavljam, da li je istina da je u toku 2008. godine plaćeno 22 miliona dinara za zaštitu „Carske bare“, odnosno za njeno izmuljavanje?

U obrazloženju ovog rebalansa budžeta, između ostalog, stoji i to da je ovaj rebalans predviđen u okviru programa mera ublažavanja negativnih efekata svetske ekonomske krize koja je eto dospela i u Srbiju.
Htela bih da podsetim ovu vladu da je država Srbija u veoma ozbiljnoj krizi unazad 20 godina, tako da ova svetska ekonomska kriza samo dopunjuje tu krizu koja je već permanentna toliki niz godina.
LDP predlaže ozbiljnu racionalizaciju što se ministarstava tiče, jer ukoliko mi zaista hoćemo da uradimo uštedu koja će dati rezultate, onda ta ušteda mora biti konkretna i racionalna, a ne samo na ovaj način kako je to Vlada predložila.
Predložili smo da Ministarstvo spoljnih poslova smanji svoje troškove, odnosno da se Ministarstvu smanji ozbiljan iznos, s obzirom da je ovo Ministarstvo spoljnih poslova pokazalo svoju neefikasnost i svoj pogrešan rad time što je ova država bila prinuđena da isplati, zbog Miladina Kovačevića, 900.000 dolara jednoj stranoj državi odnosno porodici koja trpi određene posledice zbog neadekvatnog ponašanja našeg građanina Miladina Kovačevića.
To je 35 miliona dinara. S obzirom da su ta sredstva predviđena da se izdvoje iz našeg budžeta, onda i Ministarstvo spoljnih poslova mora da snosi određene posledice, pa u tom iznosu i da se smanji ono što je namenjeno Ministarstvu spoljnih poslova.
Mi ujedno predlažemo da se racionalizuje i određen iznos koji je predviđen Ministarstvu omladine i sporta, s obzirom da ovo ministarstvo, u današnjem vremenu veoma ozbiljne krize, ne daje efekte, ne daje razloge da se tom ministarstvu izdvoji milijardu 136 miliona dinara. Zato smo predložili da se taj iznos smanji na 800 miliona dinara, i taj iznos je prevelik, ali ako to ministarstvo već postoji, mi u tom iznosu predlažemo da se smanje sredstva predviđena za ovo ministarstvo.
Što se tiče Kancelarije za odnose sa javnošću, postavljamo pitanje čemu ta kancelarija za saradnju, obzirom da drastičan primer kod ove kancelarije predstavlja jedan deo koji predviđa troškove tzv. posebnih usluga po ugovoru, preko kojih se ostvaruje uticaj na medije, tako da nije dovoljno transparentno na šta se troše ta sredstva koja su predviđena za ovu kancelariju. Dakle, to je jedan od načina da se smanje ti troškovi.
Što se tiče Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, i u ovom ministarstvu imamo prilike da napravimo ozbiljnu uštedu, zato što to ministarstvo, recimo, ima neke velike troškove, neke posebne usluge po ugovoru. Nije transparetno, nije jasno za šta su ti troškovi namenjeni, pa ako je to tako, a stvarno se zalažemo za neku uštedu, za smanjenje javnih troškova, onda bi trebalo i da se, u tom smislu, smanje troškovi tog ministarstva.
Pogotovo zato što je ovim članom 2. stav 2. rebalansa budžeta predviđeno da se deficit nikako ne može povećati, a već se šuška da se predviđa rebalans već na jesen, ni u slučaju da se određene nadležnosti ustupe Vojvodini, na osnovu Ustava, odnosno zakona o nadležnostima Vojvodine. Ukoliko smo toliko strogi oko AP Vojvodina, onda bismo mogli biti malo stroži i u pogledu troškova ovih ministarstava koje smo naveli.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj rebalans budžeta u tri bitne tačke direktno ugrožava Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu iz koje dolazim.
Naime, članom 2. stav 2. ovog budžeta direktno se kaže – da ovaj rebalans budžeta ne namerava da finansira eventualne prenete nadležnosti na Pokrajinu Vojvodinu.
To znači dragi Vojvođani, dragi građani, da nema statuta Vojvodine, novog statuta – jer novog statuta nema bez zakona o nadležnostima. Tog zakona o nadležnostima nema zato što nema sredstava iz kojih bi se finansirale te nadležnosti, a te nadležnosti dakle neće postojati ukoliko ne budu mogle biti finansirane. Dakle, nema statuta, nema zakona o nadležnostima, nema bilo kakvog proširenja autonomije Pokrajine Vojvodine.
Što se tiče druge tačke, to je poljoprivreda, zato što kada spomenemo Vojvodinu, mi automatski asociramo i na poljoprivredu. Poljoprivreda je očigledno i ovde ugrožena zato što je smanjeno za otprilike 4,6 milijardi davanje za poljoprivredu.
Ujedno, ako kažemo "poljoprivreda", mislimo i na subvencije, zato što poljoprivreda bez državnog subvencioniranja ne može da opstane. Ako mi smanjimo subvencije sa 40,9 milijardi na 34 milijarde, to znači da smo mi znatno smanjili izdvajanja za subvencije, a najviše poljoprivreda očekuje pomoć države, najviše očekuje dakle da joj se pomogne – da se subvencionira. To znači da Vojvodina ni na koji način ne može biti zadovoljna ovim rebalansom budžeta koji joj se nudi. To znači da Srbija zaista misli da ostane na istom putu, da nastavi isti trend što se decentralizacije tiče, što se položaja Vojvodine tiče i njenog tretmana.
Htela bih samo da vam napomenem, kao jedan dobar pokazatelj, na koji način se vodi računa o interesima Vojvodine, a to je kao jedan veoma dobar primer – Nacionalni investicioni plan, koji je od ukupno 4.020 projekata, na kojima je Vojvodina učestvovala sa 774, usvojio svaki 110. projekat Vojvodine, ukupno sedam projekata od usvojenih 339 u vrednosti od 201 milion dinara. Poređenja radi, Jagodina je dobila po istoj odluci NIP-a preko 250 miliona dinara, ako sam dobro videla u ovoj odluci. Vojvodina jednako Jagodina. Toliko znači ovoj Srbiji ova Vojvodina.
Prema tome, Srbija ostaje jedna centralizovana, jedna partijska država, jedna visoko etatizovana država koja je veoma skupa i smatram da ovim rebalansom budžeta nismo završili sa smanjenjem potrošnje. Ta potrošnja će morati i dalje da se smanjuje. Očekujemo rebalans i u septembru, pa ćemo onda videti da li će država ostati na ovakvim rezovima, ovim kozmetičkim rezovima koji očigledno nisu dovoljni.

Na ovaj član 16. zajedno smo podneli, kao članovi Poslaničke grupe, amandman koji je prihvaćen od strane Vlade, tako da je obrazloženje samog tog amandmana, očigledno, bilo valjano, tako da se ne bih posebno osvrtala na ovaj amandman. Međutim, želim da iskoristim vreme koje moja poslanička grupa ima za raspravu u pojedinostima o ovom zakonu tako da se osvrnem na neki mnogo prozaičniji problem koji je vezan za set ovih ekoloških zakona.
Naime, Predlog zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti zaista ima zastrašujući naziv i postavlja jedno veliko pitanje, koje bismo mi uputili Vladi – da li Vlada ozbiljno misli i zaista želi da se stara o zaštiti građana od jonizujućeg zračenja i da im obezbedi nuklearnu sigurnost?
Ukoliko je tako, kako je moguće da u jednoj običnoj problematici Vlada zakaže? Ta problematika je vezana za Carsku baru, za jedan specijalni rezervat prirode, Stari Begej i Carska bara, koji se nalazi 17 km od Zrenjanina. O ovom problemu sam već govorila u Skupštini i zatražila sam određena obaveštenja i određene radnje koje je nadležno ministarstvo trebalo da preduzme radi zaštite ovog specijalnog rezervata prirode.
Zašto sam to zatražila? Zato što Carska bara ima dva velika neprijatelja, dve vrste opasnosti ugrožavaju Carsku baru. Ne preti joj opasnost ni od jonizujućeg zračenja, a nema ni neke nuklearne opasnosti, međutim, postoji opasnost od jednog brodogradilišta koje je izgrađeno 100 metara od granice Carske bare, a druga opasnost joj preti od načina upravljanja tim specijalnim rezervatom prirode. To upravljanje je dato uredbama Vlade iz 1994. i 1995. godine, a omogućeno je jednom ribarskom gazdinstvu.
Kada govorimo o specijalnom rezervatu prirode Stari Begej – Carska bara, treba, pre svega, imati u vidu da se radi o jednom ramsarskom području. Radi se o jednom prirodnom bogatstvu, dakle, o jednoj retkosti, što se močvarnog područja tiče, koja se nalazi čak i na spisku UNESKO-a, a pored toga, ono je navedeno i kao IPA područje, od 1989. godine.
Ako pođemo od toga da se radi o značajnom staništu ptica močvarica i od toga da je to područje od izuzetnog značaja za ptice Evrope, onda nam se postavlja jedan izuzetno veliki problem što se upravljanja Carskom barom tiče. Kako može jedno ribarsko gazdinstvo da upravlja takvim jednim bogatstvom kao što je Carska bara? Dakle, kako može da upravlja nečim što je pod zaštitom UNESKO-a, nečim što je u IPA području?
Recimo, lokalna samouprava Zrenjanina, opština Zrenjanin, podnela je 06.07.2007. godine inicijativu za izmenu uredbe Vlade RS o zaštiti Specijalnog rezervata prirode Stari Begej – Carska bara, u delu definisanja starateljstva nad Specijalnim rezervatom prirode. Dakle, ta inicijativa je podneta pre skoro dve godine. Nadležno ministarstvo ništa nije preduzelo, iako je dobilo dobro obrazloženje u toj inicijativi zašto se traži promena staratelja.
Naime, opština Zrenjanin je navela da su pošli od prostornog plana opštine Zrenjanin, sa posebnom namenom Carske bare, od prostornog plana područja posebne namene Stari Begej – Carska bara, od lokalnog ekološkog akcionog plana opštine Zrenjanin i strategije održivog razvoja opštine Zrenjanin. Napominjem da se radi o rezervatu prirode koji se nalazi 17 km od Zrenjanina. Dakle, nalazi se u Zrenjaninskom ataru, a da lokalna samouprava, apsolutno, nema nikakve ingerencije nad tim rezervatom prirode, koji je, kažem, zaista ugrožen i od strane jednog brodogradilišta, koje je, bukvalno, izgrađeno na rubu te Carske bare, a i od upravljanja, koje je očigledno neadekvatno.
Zašto je to upravljanje neadekvatno? Recimo, zato što u okviru Carske bare imate lovno područje, a inače je zabranjeno da se lovi na teritoriji prirodnog rezervata kao što je Carska bara. Zatim, tu se nalaze gasni topovi, koji non-stop su aktivni, iz razloga da bi plašili kormorane, dakle, ptice koje, navodno, uništavaju hranu u tom ribarskom gazdinstvu, tamo gde se proizvodi riba.
To je osnovni razlog zašto ne može jedno ribarsko gazdinstvo da upravlja Carskom barom, jer postoji, očigledno, sukob interesa. Oni su, pre svega, zato tu da proizvode ribu, a nikako da čuvaju rezervat prirode, jer za to nisu kompetentni, za to nemaju uslove, za to nemaju kadrove, a nisu na adekvatan način ni kontrolisani kako to upravljanje vrše.
Opština Zrenjanin je navela šta bi, po njenom mišljenju, trebalo da se uradi da bi se sačuvala Carska bara. Recimo, naveli su uvođenje aktivnih mera zaštite i upravljanja realizacijom projekata očuvanja, sanacije, revitalizacije, izmuljivanja i čišćenja vlažnih livada.
Mi danas imamo situaciju da se to močvarno područje, dakle, ta bara, ne izmuljava na adekvatan način, štaviše, mulj iz ribnjaka se i ubacuje u tu baru. Zatim, navedeno je da se predviđa sprovođenje projekta redukcije invazivnih, alohtonih vrsta, reintrodukcije ugroženih i retkih vrsta riba. To znači da bi se smanjio broj onih štetnih vrsta koje ugrožavaju faunu i floru, koje su zaštićene na području Carske bare.
Zatim, praćenje kvaliteta vode i stanja vodenog ekosistema. To je jako bitno zato što, ukoliko se to ne radi, u tom slučaju može da dovede do isušenja močvare. Zatim, kontinualno sprovođenje monitoringa životne sredine, vode, vazduha, zemljišta, buke, po potrebi, sprovođenje monitoringa populacija najugroženijih zaštićenih biljnih vrsta i vrsta sa spiska za Crvenu knjigu flore Srbije, ažuriranje kartografskog prikaza flore i vegetacije, rešavanje najvažnijih ekoloških problema, kao što su sprečavanje ispuštanja otpadnih voda iz ribnjaka u okviru rezervata, rešavanje problema poremećenog vodnog režima, izmuljivanje sedimenta, zaustavljanje eutrofizacije, sprečavanje krivolova, paljenja trske, seče šume, zamuljavanja korita Starog Begeja, aerodrom ''Ečka'' bi se koristio isključivo za potrebe sportskog i školskog letenja aviona i jedrilica, utvrđivanje optimalnog broja posetilaca rezervata, ostvarivanje saradnje sa nevladinim organizacijama, ostvarivanje saradnje s obrazovnim i naučnim institucijama, izrada projekata kojima će se konkurisati za sredstva u cilju poboljšanja stanja, intenziviranje promotivnog nastupa, izrada Internet prezentacije Carske bare i sl.
Da li je to dovoljno razloga i argumenata da se Ministarstvo bar zamisli nad tim da li ta lokalna samouprava može da preuzme na sebe takvu odgovornost, ili ta odgovornost ostaje opet samo u domenu jednog ribarskog gazdinstva?
Navela bih, recimo, da, u mutnom stanju, ta Carska bara podrazumeva veliki floristički diverzitet, sa oko 500 biljnih vrsta, među kojima je desetak vrsta na listi prirodnih retkosti, pet vrsta je uneto u Crvenu knjigu flore Srbije, a jedna vrsta je stavljena na Crvenu listu Evrope, od fitofauna, sa 250 vrsta, od kojih je 140 gnezdarica.
Kada vam ovako čitam i navodim, to možda deluje sasvim obično i sasvim prozaično, međutim, to je veliko prirodno bogatstvo i Carska bara se nalazi među 10 najlepših i najboljih prostora, što se prirodnih lepota tiče, u Srbiji.
Zašto onda jednu od tih prirodnih lepota uništiti na taj način što ne vodimo dovoljno računa o njoj?
Imam često prilike da govorim o toj nekoj decentralizaciji. Ovo vam je jedan od primera šta se dešava u Srbiji koja je toliko centralizovana država. Dakle, iz centra se upravlja nečim i daje se starateljstvo nad nečim što je od tolikog značaja za ovu državu, a ne vodi se računa i potrebna kontrola da se takvo neko bogatstvo i sačuva, ne samo za sadašnjost, nego i za buduće generacije. Sve dok na taj način doživljavamo upravljanje našom državom i lokalima, dešavaće nam se to da Vlada jednim potezom, jednom uredbom, jedno takvo prirodno bogatstvo stavlja u neadekvatan položaj za njegov opstanak.
Prema tome, kada smo podneli ovaj zahtev, ovu inicijativu Ministarstvu, očekivali smo neki adekvatan odgovor. Odgovor nismo dobili, odnosno dobili smo jedan veoma čudan odgovor od strane Zavoda za zaštitu prirode Srbije, u vidu rešenja o prethodnoj zaštiti područja predviđenih za proširenje granica Specijalnog rezervata prirode Stari Begej - Carska bara. Ovim rešenjem od marta 2008. godine, koje je ponovljeno marta 2009. godine, rezervat Carska bara, što se njenih granica tiče, proširuje i, takođe, daje na upravljanje ribarskom gazdinstvu.
U ovom članu 3, recimo, Rešenja, posebno se ističe da je lov, osim za potrebe održanja zdravstvenog stanja i optimalnog broja divljači, zabranjen, da je zabranjeno da se podižu neka industrijska postrojenja u blizini Carske bare, u granicama tog rezervata, a sve se radi suprotno ovom rešenju.
Dakle, Ministarstvo ne odgovara, Zavod za zaštitu prirode odgovara potpuno neadekvatno i necelishodno.
Opština Zrenjanin i grad Zrenjanin imaju interes da ovo prirodno bogatstvo sačuvaju, imaju interes da ga unaprede u svakom pogledu i ne treba puno da se libi Ministarstvo i da razmišlja šta da radi, s obzirom na to da se značajna sredstva iz budžeta isplaćuju i za održavanje ovog prirodnog bogatstva, a određena sredstva stižu i iz inostranstva, pošto se ovo prirodno bogatstvo nalazi na spisku UNESKO-a. Prema tome, sredstava ima. Zrenjaninska opština, takođe, iz svog budžeta, namerava da finansira održavanje i opstanak ovog prirodnog bogatstva.
Prema tome, mnogo je lakše kontrolisati rad jedne lokalne samouprave, jednog grada, putem odbornika, putem mnogih institucija, nego da se kontroliše jedno privatno preduzeće, sa svojim jakim privatnim obezbeđenjem, koje na svaki način može da spreči da se izvrši neposredni uvid u to kako se radi u Carskoj bari i u kakvom je ona stanju.
Danas drugi put govorim o Carskoj bari. Ukoliko ne bude nikakvog odgovora, naš zahtev je da se promeni upravljanje Carskom barom. Ponoviću zahtev moje lokalne samouprave iz Zrenjanina i ponovo ću insistirati da se donese odluka koja će biti u interesu grada Zrenjanina, opštine Zrenjanin, kao i u interesu svih građana Srbije.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, koliko znam, postoji jedan konsenzus u društvu u pogledu toga kakav bi trebalo da  bude sudija i kakav bi trebalo da bude sud. Od sudija se očekuje stručnost, dostojanstvo, da budu ljudi od integriteta, očekuje se poštenje. Od sudova se očekuje da budu nezavisni, da budu samostalni u svom radu.
U toku novembra i decembra prošle godine smo raspravljali o setu pravosudnih zakona i, koliko sam primetila, baš se niko nije založio za nestručnog sudiju, za nedostojnog sudiju, za nepoštenog sudiju, a nisam primetila ni da se neko založio za zavisno sudstvo. Kako je moglo da se desi to da u toj kampanji, u toj eri zalaganja za reformu pravosudnog sistema Vlada donese jednu uredbu pod nazivom – izmena Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ? Ta uredba je doneta 27. novembra 2008. godine.
Zašto posebno ističem ovu uredbu? Zato što je ona eklatantni primer šta se javno radi, za šta se javno neko zalaže, a šta se u tajnosti iza brda valja. Naime, predlagač zakona, Vlada, odnosno resorno ministarstvo, isticali su u obrazlaganju tih pravosudnih zakona da je potrebno da sudovi budu nezavisni, samostalni u svom radu, kao i da sudije imaju određene kvalitete koji ih čine dostojnim za rad u sudovima. Međutim, ista ta vlada koja se zalagala za ova načela, za ove vrednosti, donosi uredbu kojom, bukvalno, anulira sva ta svoja zalaganja za neku pravdu, za neku pravičnost, nezavisnost i samostalnost.
Naime, ova uredba je u potpunosti neustavna, nezakonita, a kao podzakonski akt predstavlja i mešanje, odnosno stavlja se u nadređeni položaj u odnosu na Ustav, kao i na zakone.
Neću posebno da govorim o uredbi koja je doneta jula 2008. godine od strane prethodne vlade, samo ću da se ograničim na ovu uredbu, koja, navodno, menja suštinu prethodne uredbe, koja je imala apsolutno isti cilj i iz istih razloga je doneta, očigledno, zato što ova vlada, još uvek aktuelna, još uvek vlada i donosi uredbe koje ne dopunjuju i ne čine ništa da bi se zakoni poštovali. Šta drugo možemo očekivati od Vlade ako se ovakva uredba donese?
Ovo je jedno kreativno tumačenje načela nezavisnog sudstva, jer su, na osnovu ove uredbe, određeni postupci koji se vode pred našim sudovima prekinuti, odnosno zastalo se s postupanjem tih predmeta.
Radi se o sledećem. Naime, posle raspada SFRJ, na teritoriji Srbije je ostalo mnogo nekretnina u vlasništvu firmi iz drugih republika. Njihovo korišćenje je tada, 1991. godine, regulisano Vladinom uredbom o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima. Novonastale firme, faktički, mogle su da koriste tu imovinu, ali nisu mogle da raspolažu tom imovinom i nisu mogle da je stavljaju pod hipoteku. Radilo se o čistom korišćenju.
To je jedna uredba iz 1991. godine, koja se može razumeti i shvatiti. Na ovaj način se i ta neka imovina, koja je bila vlasništvo nekih drugih pravnih i fizičkih lica van teritorije Srbije, stavljala u neku vrstu zaštite. Ona je opstala svih tih komplikovanih kriznih godina, devedesetih. Međutim, 2004. godine, kada su sve republike bivše države usvojile Sporazum o sukcesiji, a Skupština Republike Srbije je isti sporazum ratifikovala, taj sporazum je uveden u pravni sistem naše države. Taj sporazum o sukcesiji postao je zakon i kao takav ser morao poštovati.
Suština tog sporazuma je da imovina koja je vlasništvo pravnih lica koja svoja sedišta imaju van teritorije Srbije ostaje u njihovom vlasništvu i više niko nema pravo da raspolaže tom imovinom. Štaviše, skida se bilo kakva zabrana, tako da vlasnik može da raspolaže, a nikako korisnik.
Napominjem da je vlasnik pravno lice koje nije sa teritorije Srbije. Tako je to ostalo upisano i u zemljišnoj knjizi, gde zemljišna knjiga postoji, kao i u Republičkom geodetskom zavodu, u katastru.
Sve je jasno, imate titulara vlasnika, imate još uvek korisnika i tada je ''Borovo'', koje je imalo određene svoje nekretnine, određene svoje poslovne prostore na teritoriji Srbije, oglasilo prodaju svojih poslovnih prostora, zajedno sa svom imovinom, nekretninama i ostalim.
Šta se dešava? Nakon oglasa, javili su se zainteresovani i pri tom tražili savet i od Ministarstva finansija, i od Narodne banke, i od Ministarstva pravde, da li mogu da se upuste u sklapanje poslova u vezi s tim nekretninama o kojima govorimo. Nisu dobili nijedan negativan stav, nisu dobili nikakvo upozorenje da, eventualno, ne mogu da kupuju, odnosno da bi taj pravni posao bio skopčan s određenim rizicima i da nije baš preporučljivo da se kupi.
Dakle, imamo jedan redovan pravni posao, imamo prodavca koji prodaje nekretnine, imamo kupce koji su zainteresovani za kupovinu i desi se to da 15 pravnih lica kupi određene lokale i poslovne prostore tog ''Borova'' iz Hrvatske, sklope se ugovori, kako to zakon nalaže, Zakon o prometu nepokretnosti, overe te ugovore, plate porez na prenos apsolutnih prava.
Dakle, što se kupaca i prodavca tiče, ugovor je u celosti realizovan, zato što je i novac koji je predviđen za tu prodajnu cenu isplaćen prodavcu, i to sve uz saglasnost Narodne banke, kao i Ministarstva finansija, koji su dali saglasnost ''Borovu'' da otvori nerezidentni račun na koji su kupci lokala uplatili novac.
Imamo jedan pravni posao, više pravnih poslova, najmanje 15, koji je u celosti realizovan što se obaveza prodavca i kupaca tiče. Međutim, samo u jednom delu ugovor nije realizovan, a to je predaja poseda, predaja državine te kupljene imovine. Ta predaja nije zbog krivice prodavca koji je zaista želeo da ugovor poštuje u celosti i da ga realizuje, već je nastala smetnja od strane onog koji koristi nekretninu.
Dakle, to je taj ''Boreli-Borovo'', čiji status je, inače, pod znakom pitanja, zato što je Vrhovni sud Srbije poništio tu fuziju ''Borova'' i ''Borelija'', tako da je pitanje da li to uopšte postoji, ''Borovo- Boreli'', ili samo ''Boreli'' i tome slično.
Imamo problem korisnika nekretnina koji te lokale, poslovne prostore koristi više od 10 godina, znajući da nije vlasnik tih nekretnina, ali odbija da te nekretnine preda u posed pravom vlasniku, odnosno pravnom prethodniku novih vlasnika, a posebno ističem da su novi vlasnici to svoje pravo vlasništva uknjižili u zemljišne knjige, upisali u katastre. Imamo jedno čisto stanje titulara vlasnika, imamo čisto stanje zloupotrebe jednog korisnika.
Vraćamo se sad na ovu uredbu koja anulira i pravi se da ne zna za postojanje Ustava, koji garantuje privatnu svojinu, pravi se da ne zna šta to znači član 37. Zakona o svojinsko-pravnim odnosima, koji tačno označava pravila koja su potrebna, uslove koji su potrebni da vlasnik zatraži svoju imovinu, odnosno nekretninu, od onoga koji je nesavesno drži, a da vlasnik normalno dokazuje tu svoju imovinu. Ta uredba, čini mi se, prenebregava da postoji i Zakon o ratifikaciji, odnosno o sukcesiji.
Kada uredba stavlja sa strane i donosi jedan član, odnosno predviđa u tom članu da će se korisnik poslovnog prostora sporazumeti sa vlasnikom poslovnog prostora, konkretno, ''Boreli'' i vlasnik ''Borovo'' iz Hrvatske, o načinu, odnosno o raspodeli imovinsko-pravnih odnosa, onda meni tu nešto nije jasno. Šta to znači? Da li Vlada, donosilac te uredbe, ne zna šta radi, ili vrlo dobro zna, a očigledno je pristrasna u korist jednog od tih učesnika u celoj ovoj priči?!
Pre svega, Vlada kao izvršni organ ne može ni u kom slučaju da utiče na imovinsko-pravne odnose. Vlada ne može da naredi kako se stiče pravo vlasništva, a Vlada uzima sebi to pravo, članom 4. ove uredbe, jer očekuje od nadležnih organa da po službenoj dužnosti upisuje pravo korišćenja, odnosno pravo raspolaganja u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima nad njima u korist društvenog preduzeća, radi sprovođenja postupka privatizacije. To, konkretno, znači da, ukoliko se u roku od 90 dana ne postigne taj sporazum između ''Borova'' i ''Borelija'', podrazumeva se da nadležni organ, tj. zemljišna knjiga i katastar, upišu pravo korišćenja i pravo raspolaganja u korist ''Borelija''.
Šta to znači u drugom redu? To znači da Vlada, pre svega, ne koristi ni prave, ni stručne termine, kada kaže: ''pravo korišćenja''. Na osnovu čega? Po kom pravnom osnovu? Pravo raspolaganja, po kom pravnom osnovu? Šta mu znači to pravo raspolaganja? Nalaže nešto što ne bi mogla Vlada da nalaže zemljišnoj knjizi i katastru da uradi, protivno svim zakonima, pozitivnim propisima koji regulišu sticanje prava svojine, koje regulišu način korišćenja nekretnine.
To vam je isto kao kada biste vi sada, kao vlasnik nekretnine, pustili nekog zakupca da koristi tu nekretninu, tražili od njega da plaća zakup i onda, posle izvesnog vremena, tražili od Vlade da donese uredbu kojom nalaže da vi kao vlasnik i vaš zakupac sklopite sporazum kako ćete da rešite imovinsko-pravne odnose u vezi s nekretninom nad kojom vi imate pravo vlasništva. Pa ćete se vi pitati – zašto, pa ja sam vlasnik? Ne, ne, ne, on je koristio tu nekretninu i ukoliko nećete da sklopite sporazum (normalno, zašto biste sklapali bilo kakav sporazum, zašto biste vi pregovarali s korisnikom tih lokala, kao što se ni "Borovo" neće koristiti tom obavezom koju mu nameće naša vlada), po isteku 90 dana, vi, jednostavno, gubite pravo svojine.
O čemu se radi? Ovde se radi o jednoj zloupotrebi koju Vlada primenjuje tom svojom uredbom. Šta to znači? Jel mi to šaljemo stranim investitorima poruku da jednom uredbom možemo da promenimo i titulara, pravo vlasništva, možemo da uradimo šta god hoćemo, možemo da naredimo zemljišnoj knjizi da promeni vlasnika, možemo da uzmemo tu imovinu, možemo da je damo kome hoćemo, a vi nam ne možete ništa?!
Zašto sam spominjala nezavisnost sudova? Zašto sam spominjala samostalnost sudija u radu? Zato što imamo informacije o tome da je očigledno vršena određena presija na sudove, koji su u međuvremenu dobili tužbe vlasnika, dakle,novih vlasnika, koji su pravo vlasništva stekli od "Borova", na potpuno legitiman način, da traže predaju te imovine u čijem posedu je "Boreli". Sudovi su, jednostavno, stali s postupkom, sudovi su stavili u prekid te postupke.
Dakle, sudije više ne sude po osnovu tih tužbi za predaju poseda, na šta tužioci, odnosno vlasnici imaju pravo, jer su nekretnine stekli validnim pravnim poslom, jer su upisali svoje pravo vlasništva, koje dokazuju izvodom iz zemljišne knjige ili prepisom posedovnih listova, zato što se neko nalazi u neosnovanom posedu njihove imovine. To su postupci koji moraju da se rade, to bi trebalo da budu sudije koje su poštene, koje su stručne, koje su od integriteta, to su sudovi koji bi trebalo da su nezavisni. Ako je sve to što sam nabrojala, trenutno, u prezentu, dakle, postoji i poštenje i stručnost i nezavisnost, zašto su ti postupci u prekidima?
Htela bih da vas podsetim da smo pre nekoliko nedelja, možda, i kraće vreme, imali veoma veliki problem od strane jednog ministarstva koje je zatražilo od sudova da prekinu neke postupke u radnim sporovima. Bila je velika reakcija, ozbiljna reakcija javnosti, kako to može izvršna vlast da utiče na sudove, kako to može da jedno ministarstvo preporučuje sudovima kako da sude. To ne može tako, mi smo nezavisni, mi smo ovo i ono. Kako je onda moguće da se u međuvremenu, u tajnosti, u tišini, radi ovako nešto? Ovo vam je direktni upliv izvršne vlasti u rad sudova.
Ukoliko se zalažemo za sva ta načela, a čini mi se da se svi zalažemo za to, a i Vlada je, svojim obrazloženjem pravosudnih zakona, isticala to, onda ne vidim razlog zašto bi svojim uredbama menjala suštinu pozitivnih propisa i zašto utiče na rad sudova. Prema tome, očekujem da rešimo jednom problem nezavisnosti sudova i upliv izvršne vlasti u rad sudova.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u roku od pola sata definisali glavni problem srpskog pravosuđa, a glavni problem srpskog pravosuđa je, očigledno, nesamostalnost rada sudova. Za pola sata, mi smo konkretizovali, naveli dve uredbe kojima izvršna vlast direktno pokušava, ili utiče na rad sudova. Koliko je uredbi o kojima ne znamo.
Naša skupština skupo plaća javnost svog rada. Transparentnost rada ove skupštine dovela je do situacije da nema jutra u kojem ne osvane neki naslov u novinskim izdanjima o tome kako su poslanici gramzivi, kako su poslanici lenji, kako su poslanici ovakvi i onakvi i kako Parlament ne radi svoj posao. Podvlačim, rad Parlamenta je transparentan. Šta god mi radili, šta god kažemo u ovoj sali, sve se prenosi i o svemu tome građani mogu da imaju saznanja i mogu da izvrše uvid u rad Parlamenta.
Međutim, problem je u tome što ostale institucije nisu transparentne. Možete misliti na šta bi ličila javnost rada Vlade, na šta bi ličila javnost rada bilo kog kolegijuma visokoškolskih ustanova, bolnica ili slično, šta bi bilo da se snimaju sastanci u raznim institucijama, šta bismo sve čuli i šta bismo sve doznali.
Transparentnost je veoma bitno načelo demokratije, jer se tom javnošću stiče kontrola građana nad radom institucija i radom onih ljudi koji ih predstavljaju i koji su birani od istih tih građana. Prema tome, očekuje se i od suda i od sudija da rade svoj posao, da, ukoliko imaju problema oko uticaja izvršne vlasti na njihov rad, prijave te slučajeve i zatraže zaštitu od javnosti, da zatraže zaštitu, u krajnjem slučaju, i od ovog parlamenta, od čijeg uticaja se sudstvo toliko plaši.
Šta se dešava ukoliko sud prećuti, ili jednostavno ne reaguje na činjenicu da je neku odluku doneo zbog uticaja izvršne vlasti? Dolazimo u situaciju jedne opšte pravne nesigurnosti.
Šta da rade ova pravna lica koja sad ne mogu da preuzmu u posed svoju imovinu koju su stekli pravnim poslom, pravnim poslom koji je, apsolutno, u skladu sa svim našim zakonima i Ustavom, koji je odobren i od strane iste te izvršne vlasti, od Ministarstva pravde, od Ministarstva finansija, štaviše, i Narodna banka je dala svoju saglasnost kad je dozvolila otvaranje nerezidentnog računa? Kome da se obrate ta pravna i fizička lica i da zatraže svoje pravo, ako svoje pravo i pravdu ne mogu da ostvare tamo gde su je zatražili, a to su sudovi? Oni mogu da se obrate samo Odboru za privatizaciju pri Skupštini Republike Srbije, Odboru za pravosuđe i upravu pri Skupštini Republike Srbije.
Šta, opet, mi možemo da radimo u tim odborima? Da dajemo preporuke, da predlažemo? Ako se u ovoj državi na poštuje zakon, ako se radi nešto protivno Ustavu, pri tom, to rade ministri, to radi Vlada, ne znamo iz kojih razloga, onda mi zaista imamo veliki problem.
Inače, samo da vas obavestim da je Odbor za privatizaciju dao svoju preporuku da se zakoni primenjuju, da se poštuju u konkretnom slučaju – ''Borovo-Boreli'', u konkretnom slučaju kupaca tih nekretnina od ''Borova''. Dakle, Odbor Skupštine je uradio svoj deo posla. Očekujem da će to isto uraditi i Odbor za pravosuđe. Ako je Skupština, koja je očigledno danas na stubu srama u ovoj državi, uradila svoj posao, ako mi danas na plenarnoj sednici raspravljamo o toj nedozvoljenoj raboti izvršne vlasti, s njenim uticajem na sudove, zašto onda ne rade svoj posao i oni koji stalno ističu da treba da dođe do apsolutne podele vlasti, sudske, izvršne i zakonodavne?
Prema tome, još jednom ističem da očekujem da se sprovode zakoni, da građani ne dođu do apsolutne prepreke, do jednog zida, kada više ne znaju kojoj instituciji da se okrenu, a mi smo, izgleda, poslednja institucija kojoj su ta pravna lica mogla da se okrenu.
Okrenula su se nama iz razloga što smo mi, zaista, jedina transparentna institucija u Republici Srbiji. Opet podvlačim, mi plaćamo tu transparentnost, zato što se tačno zna, u svakom momentu, šta se dešava u sali, ko raspravlja, o čemu raspravlja, da li neko radi, da li neko ne radi. Sve novine i svi mediji imaju pravo na dostupnost informacija o tome koliko poslanici zarađuju, koliko uzimaju na ime dnevnica i sve ostalo što se tiče rada poslanika.
Ako je to tako, onda ova skupština ima pravo da prezentuje i da kaže građanima – jeste, mi radimo, mi donosimo, mi izglasavamo te zakone, a prethodno raspravljamo o njima, dajemo amandmane, dakle, pokušavamo da popravimo i uredimo pravni život u Srbiji, ali očekujemo i od ostalih grana vlasti da isto to urade. Očekujemo i od sudova, očekujemo i od Vlade, a sigurno ne očekujemo neke uredbe koje se tako samo donose, ko zna iz kojih razloga i iz kojih interesa, ko je tu lobirao, ko nije lobirao.
Konkretno, čovek koji je bio savetnik bivšem ministru Bubalu, sada je savetnik premijeru. Ako taj savetnik ima toliku moć da izlobira donošenje uredbe 27. novembra prošle godine, uredbe koja u toj meri negativno utiče na pravni život Srbije, onda se zaista postavlja pitanje da li smo mi pravna država, da li je nama potreban i parlament, da li nam je potrebna Vlada, u krajnjem slučaju, i sudovi, jer ukoliko pojedinci imaju takvu moć i mogu da realizuju te svoje zamisli, onda nam ne treba nijedna od tih institucija. Prema tome, očekujemo od svih da rade svoj posao, kao što to čini i Parlament.

Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, javljam se u smislu člana 31. Poslovnika i pozivam se na moje pravo kao potpredsednika Skupštine. Dakle, u tom smislu sam i sugerisala predsedavajućem na današnjem zasedanju šta treba da radi, odnosno kako treba da vodi postupak, odnosno današnju raspravu.
Očigledno je da je tu bilo nekih problema oko objektivnosti vođenja postupka, s obzirom na to da predsedavajuća ulazi u suštinu replike. Dakle, Poslovnik predsedavajućem Skupštine ne daje pravo da ulazi u suštinu da li neko izlaže pravilno ili ne izlaže pravilno, kakve stavove ima i da li se ona konkretno slaže sa tim stavovima.
Predsedavajuća je danas, konkretno u ovom slučaju, postupala kao zastupnik, kao punomoćnik gospodina ministra, stavljajući se direktno na njegovu stranu i prozivajući narodnog poslanika Zorana Ostojića da se ne drži teme, odnosno da ima neke probleme oko shvatanja izlaganja gospodina ministra.
Shvatam da je gospodin ministar iz koalicije na vlasti zajedno sa predsedavajućom, tako da verovatno imaju iste stavove i o ovoj temi, kao i o mnogim drugim, međutim, to predsedavajućem ne daje za pravo da bilo koga od poslanika, onoga ko se ne slaže sa izlaganjem gospodina ministra, opominje i prekida u izlaganju, time mu onemogućavajući i koncentraciju prilikom tog izlaganja. Dakle, radi se samo o tome da svako ima pravo da za skupštinskom govornicom izlaže svoje stavove, da kaže šta misli o konkretnoj temi, o konkretnom zakonu…
(Predsedavajuća: Dva minuta. Isteklo je vreme za izricanje povrede Poslovnika.)
… s obzirom na to da sam se pozvala na član 31, kao potpredsednik Skupštine, smatram da imam pravo, ukoliko se ne vodi kako treba…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, povreda Poslovnika je regulisana članovima Poslovnika Narodne skupštine.)
Radi se o tome da sam se pozvala na član 31…

Poštovana potpredsednice, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, LDP će podržati ovaj set evropskih zakona, ekoloških zakona. Smatramo da je zaista potrebno da se naši domaći propisi, domaća legislativa, harmonizuju s propisima EU.
Ako krenemo od tog osnovnog cilja za donošenje ovih zakona koji su na današnjem dnevnom redu, istakla bih još nekoliko ciljeva koji su označeni u ovim zakonima, a to su, pre svega, usklađivanje s međunarodnim obavezama, dakle, s ratifikovanim međunarodnim ugovorima i konvencijama, pored te harmonizacije propisa s propisima EU, zatim održivo korišćenje prirodnih resursa, unapređivanje sistema upravljanja prirodom i uspostavljanje osnova za očuvanje prirode, a kao poslednje, ne i najmanje bitno, zaštita od zagađenja životne sredine.
Ukoliko krenemo od činjenice da se ovde radi o jednom ozbiljnom zakonu, to je zakon o zaštiti životne sredine, iz kojeg proizilaze svi ovi ostali zakoni o kojima raspravljamo, onda bismo mogli da kažemo da su ovi zakoni, igrom slučaja, stigli na dnevni red dve-tri nedelje nakon što smo usvojili jedan jako bitan, po mom mišljenju, krucijalan zakon, a to je Zakon o zabrani diskriminacije. Dok je taj zakon, u stvari, obuhvatao segment međuljudskih odnosa, dotle se ovaj zakon koncentrisao na odnos čoveka prema svojoj životnoj sredini, dakle, prema prirodi, prema vodi, vazduhu, itd.
Kao što je Zakon o zabrani diskriminacije predvideo toleranciju u međuljudskim odnosima, ovi zakoni predviđaju toleranciju u odnosu čoveka prema njegovoj životnoj sredini, jer bez te tolerancije nema normalnog života, nema zaštite prirode, nema zaštite ni vode, ni vazduha, dakle, nema ni života.
Nažalost, mi smo svesni toga da se mnogi dobri propisi koji već postoje u našoj državi ne primenjuju onako kako bi trebalo, da se mnogi od tih propisa, iako postoje, pogrešno tumače ili se, jednostavno, ne primenjuju. To napominjem iz razloga što, iako su veoma dobra rešenja predviđena u ovim ekološkim zakonima, to ne znači da ćemo mi automatski ta rešenja i da primenjujemo i da samim donošenjem tih zakona završavamo posao, pa možemo da očekujemo samo neki boljitak u odnosu prema prirodi i životnoj sredini. Jer, mi smo 2004. godine doneli i Zakon o životnoj sredini, doneli smo i Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu. Dakle, imali smo dva bitna zakona koja se bave prirodom, koja se bave zaštitom te prirode. Kako je onda moglo da se desi, recimo, to da je samo 100 metara od jedne zaštićene deonice, jednog prirodnog rezervata, sagrađeno brodogradilište?
Govoriću vam danas o Carskoj bari. Carska bara je, inače, brend Srbije, između ostalog. Ona je evidentirana na spisku UNESKO-a, što se tiče močvarnih područja. Dakle, radi se o jednom ramsarskom području. Na tom području, recimo, ima 240 vrsta ptica, da sad ne pričamo o flori, fauni i svemu ostalom, bitno je samo da se radi o području za koje se ova država obavezala, potpisivanjem Ramsarske konvencije, da će ga štititi. Ta Carska bara se nalazi otprilike na 17 km od Zrenjanina i izgradnja brodogradilišta se opravdavala činjenicom da je potrebno da se privreda unapredi, da se zaposle ljudi, da je to veoma racionalno, da ekološki nije opasno, itd.
Međutim, šta reći o brodogradilištu koje, recimo, ima kapacitete za preradu čelika, otprilike 8 do 10 hiljada tona godišnje? Šta reći o velikoj količini otpadnih voda, emisiji dimnih gasova, otpada, peska, kao i otpada nastalog od prerade metala, što dovodi do zagađenja vode, vazduha i zemljišta na toj Carskoj bari? Šta reći na činjenicu i kako je to moglo da se desi, da je uprkos postojanju ova dva bitna zakona o zaštiti životne sredine, 2004, ili 2005. godine, upravljanje Carskom barom oduzeto od lokalne samouprave i dato jednom ribarskom gazdinstvu, koje je u međuvremenu privatizovano?
Šta reći o rešenju Zavoda za zaštitu prirode Srbije koje je, između ostalog, i dozvolilo izgradnju tog brodogradilišta, ponavljam, 100 metara od granice tog prirodnog staništa retkih vrsta ptica i ramsarskog područja, jer, koliko znam, ptice ne vode računa o tim nekim granicama i ne shvataju koje su to granice između područja njihovog prirodnog rezervata i brodogradilišta?
Dakle, kako je moguće da se dobila jedna pozitivna ekološka studija, a zatim, 2008, konkretno, 21. marta, da se donese rešenje o prethodnoj zaštiti područja predviđenih za proširenje granica Specijalnog rezervata prirode ''Stari Begej – Carska bara'', a da se u članu 4. tog rešenja za staraoca područja pod prethodnom zaštitom određuje Ribarsko gazdinstvo "Ečka" iz Lukinog Sela? To je ribarsko gazdinstvo koje je, inače, još od 2004. godine staratelj nad ovom Carskom barom .
Dakle, ako se uzme sve ovo u obzir, postavlja se pitanje – da li su nam nama potrebni novi zakoni, da li je nama potrebna neka legislativa koja će, možda, što se zakona tiče, da dostigne standarde zakona EU, ili je nama, pre svega, potrebno da se podigne svest ljudi i da se već postojeći zakoni primenjuju onako kako je to predviđeno kada su oni doneti?
U svakom slučaju, mi podržavamo donošenje svih evropskih zakona i ovog seta ekoloških zakona i očekujemo da se ti zakoni poštuju do kraja. Očekujemo da ih ljudi koji su zaduženi za njih i primenjuju. Očekujemo da se članovi 67. i 68. Zakona o zaštiti prirode, s obzirom na to da predviđamo da će svi ovi zakoni biti usvojeni, jer smo čuli od svih poslaničkih klubova da su spremni da ih podrže kao veoma korisne za Srbiju, doslovno primene kada se radi o Carskoj bari, da se doslovno proveri da li se zaštićenim područjem upravlja onako kako je zakonom predviđeno, da li upravljač ispunjava sve uslove u pogledu stručne, kadrovske i organizacione osposobljenosti za obavljanje poslova zaštite, unapređenja, promovisanja i održivog razvoja zaštićenog prirodnog dobra. Ukoliko se ne drži člana 68, da se, jednostavno, upravljanje tim dobrom uskrati ono kome je povereno.
Ukoliko se te odredbe predmetnog zakona primene doslovno, onda mislim da neće biti spora o tome da se upravljanje mora oduzeti od sadašnjeg upravljača. Nažalost, očigledno da nema efikasne kontrole kako se upravlja, jer brod koji je plovio tom Carskom barom, koji se reklamira na sve načine, danas više ne može da mrdne s mesta, jer nema gde da plovi. Carska bara polako nestaje, isušuje se, nestaje šuma koja je brend Srbije, što znači da se očekuje nestanak i flore koja čini sastavi deo tog područja.
Očekujem od nadležnog ministarstva da prione poslu i da uradi sve ono što je, po zakonu, u obavezi, pre svega, da poštuje postojeće zakone, a i buduće zakone koje će ova skupština da izglasa.
Prema tome, još jednom podvlačim, LDP podržava ove ekološke zakone i u danu za glasanje će glasati za njihovo usvajanje.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, postaviću tri pitanja. Ovo kažem informacije radi, da bi se označilo vreme i znalo koliko ću govoriti sada za ovom govornicom.
Pre nego što uopšte postavim ta pitanja, htela bih da vam skrenem pažnju na nešto što sam primetila dok sam slušala prethodne govornike, dok sam slušala pitanja i odgovore ministara. Karakteristično je za ovu vladu da, recimo, pitanja kao što je pitanje Haga i kao što je pitanje Vojvodine imaju očigledno dodirnih tačaka.
Dakle, nešto što ne može imati ništa zajedničko, u ovom slučaju ima, tako da mi danas zaista možemo da raspravljamo o pitanjima u vezi sa Hagom i o pitanjima u vezi s Autonomnom Pokrajinom Vojvodinom. Zašto? Zato što očigledno ne postoji suštinska, prava volja da se reši pitanje Haga, a ne postoji ni prava suštinska volja da se reši pitanje autonomije Vojvodine.
Da sada zaobiđemo pitanje Haga, znamo kako to ide, koliko jurimo te haške begunce, kako smo se založili, a posebno kada neko iz sveta dođe i pita - pa gde vam je taj Mladić? - e pa, tako smo ga tražili nešto, pa ne možemo da ga nađemo... Mislim da jedna ozbiljna država zaista treba da se zapita kakvi su joj to organi i institucije koji ne mogu da nađu dva čoveka. Dakle, to pitanje neću pokretati.
Međutim, očigledno je da nema volje za rešavanje autonomije Pokrajine Vojvodine, jer sam Ustav koji je donet predviđa suštinsku autonomiju za jednu pokrajinu, a ne predviđa to za pokrajinu Vojvodinu. Interesantna je ova ministarska omaška, jer dva puta smo čuli danas od dva različita ministra koji su govorili o toj suštinskoj autonomiji Vojvodine, pa ne znam da li su baš onda kompetentni da uopšte i rade u toj radnoj grupi za izradu zakona kada ne znaju šta piše u Ustavu o toj autonomiji Vojvodine.
Dakle, zašto ponižavati ovu Vojvodinu, zašto od oktobra do danas Vlada nije bila sposobna i spremna da akta u vezi s Vojvodinom, koja je već morala, zbog Ustava, da na razmatranje ovoj skupštini, kako bi ista mogla da ratifikuje statut Vojvodine? Nekoliko meseci je prošlo, mi statut još nemamo na dnevnom redu, a bilo je reči - danas će, sutra će, kroz mesec, kroz dva..., još ne znamo kada će. (Predsedavajuća: Tri minuta.)
Tri pitanja ću sada da postavim redom, zato sam to i napomenula kada sam izašla za govornicu. Dakle, taj zakon o nadležnostima Vojvodine takođe je... (Dozvoljavam svakom da ima svoje mišljenje, tako i način izlaganja i korišćenja vremena, a ovo je moj način.) Dakle, zakon o nadležnostima Vojvodine je očigledno veoma problematičan za ovu vladu s obzirom da nikako da stigne na dnevni red, nikako da se rodi, a očigledno postoje tu i neki problemi. Suštinski problem je finansiranje, finansiranje izvornih nadležnosti Vojvodine, a i finansiranje prenetih nadležnosti.
To je ono što predstavlja suštinsku autonomiju Vojvodine. Dakle, finansiranje, fiskalna autonomija, to je ono što određuje da li će te nadležnosti Pokrajine imati suštinski značaj ili neće imati. U štampi smo mogli da pročitamo da se predviđaju određeni zakoni, posebni zakoni koji moraju da se donesu kako bi se te nadležnosti mogle realizovati. Dakle, ovde treba da se donese nekoliko zakona.
Prvo moje pitanje je – da li će se i, ako hoće, kada doneti zakon o finansiranju izvornih nadležnosti Pokrajine Vojvodine, odnosno da li će se doneti zakon o vrsti i visini izvornih prihoda kojima će se finansirati nadležnosti Vojvodine?
Drugo pitanje je – da li će se doneti i, ako hoće, kada zakon koji će odrediti kako će se finansirati poslovi povereni Pokrajini Vojvodini?
Treće pitanje, u okviru kojeg ću postaviti i potpitanje, jeste – da li će se i kada doneti zakon o javnoj svojini? Da li Vlada zna da je do 31. decembra 2008. godine bila dužna da uskladi sve zakone koji su u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije?
Jedan od tih zakona je zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, zbog kojeg Vojvodina nema svoju imovinu. Ako Vojvodina nema svoju imovinu, ako se zakonom o nadležnostima Vojvodine ne predviđa na koji način će se finansirati sve nadležnosti Vojvodine, suštinske autonomije nema. Tako da ja sada, kada postavljam ova pitanja, u suštini i ne očekujem odgovore. Mislim da su to retorička pitanja, jer odgovori koje smo dobili danas na postavljena pitanja nisu bili suštinski odgovori.

Gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, pred nama je veliki posao. Danas treba da završimo raspravu o ljudima, konkretno o 22 ljudi, 11 što se tužilaca tiče i 11 što se sudija tiče, kako bismo napravili prvi korak ka jednoj opsežnoj reformi pravosuđa.
Od naše današnje rasprave i od izbora tih ljudi zavisi u kom pravcu će se kretati ta reforma pravosuđa, o kojoj smo toliko toga govorili u proteklih nekoliko meseci kada je set pravosudnih zakona bio na dnevnom redu. Svi smo se tada složili da je ta reforma potrebna, da je potrebno da se obezbedi jedna samostalnost u radu sudova i tužilaca, složili smo se u tome da mi danas nemamo ni samostalnost u radu sudova i tužilaštava, složili smo se u tome da postoje veliki problemi i da su ti problemi mnogobrojni, što se tužilaštva i sudova tiče.
Dakle, ako je to toliko ozbiljno i toliko komplikovano, onda bi zaista trebalo da ozbiljno pristupimo tome kada danas budemo diskutovali, kada danas budemo odlučivali da li su ti ljudi koji su predloženi za izborne članove Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca zaista dostojni toga da pokrenu veliki posao u Srbiji.
Danas ćemo govoriti o tim izbornim članovima zato što samo o njima možemo da odlučujemo, a izvršni organ ima svoje stalne članove, tako da se podrazumeva da izvršna vlast ima određenu kompetenciju, što se budućeg rada Visokog saveta sudstva tiče, kao i Državnog veća tužilaca.
Ako već možemo da odlučujemo o osmoro ljudi, što se Visokog saveta tiče, šest sudija, jednom advokatu i jednom profesoru, ili o osmoro ljudi u Državnom veću tužilaca, o šest tužilaca, jednom advokatu i jednom profesoru, onda bi trebalo da znamo ko su ti ljudi, da li mogu da podnesu taj teret, da li imaju lični integritet, da li znaju koje obaveze preuzimaju na sebe i da li te obaveze mogu da nose.
Glavni zadatak Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca se sastoji u tome da izvrši opšti izbor sudija, kao i opšti izbor tužilaca.
Drugi zadatak je da se obezbedi samostalno raspolaganje sredstvima koja se u budžetu Republike Srbije obezbeđuju za rad Visokog saveta i Državnog veća. Treći zadatak je da se obezbedi samouprava, i to sudska u pravosuđu, u sudstvu, a tužilačka u tužilaštvu, da se donese odluka o broju sudija i broju tužilaca.
Podsetila bih vas da je 30. mart poslednji rok kada ti ljudi treba da se izaberu. U roku od sedam dana predviđeno je konstituisanje Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, 30 dana je potrebno da se donese ta odluka sa njihove strane o broju sudija i tužilaca, 90 dana je potrebno da isti utvrde merila i kriterijume za opšti izbor sudija i tužilaca. Ukoliko se sve ovo uradi, juni i juli mesec su ti meseci kada možemo biti spremni za to da se pokrene opšti izbor sudija i tužilaca.
Dakle, to su ozbiljni zadaci koji stoje pred tim ljudima. Mi smo dobili spisak kandidata za Visoki savet i za Državno veće. Da li svi ti ljudi ispunjavaju te uslove koje je svako od nas poslanika predvideo da moraju da ih ispunjavaju da bi obavljali taj zadatak, pored tih opštih uslova koje zakon predviđa i koji, normalno, moraju da postoje za jednog budućeg člana Visokog saveta sudstva?
Što se sudija tiče, pretpostavljam da su kolegijumi sudova bili toliko zreli i toliko sposobni da iz svojih redova odrede konkretne ljude. Pretpostavljam da su to uradile i advokatske komore, pretpostavljam da su to uradili i kolegijumi pravnih fakulteta. Ako je to tako, da li mi, da li ja lično imam pravo na bilo kakvu bojazan da mi danas nećemo dobiti kvalitetne ljudi koji će morati da urade sve ove poslove koje sam nabrojala?
Od tih konkretnih imena lično ne bih mogla posebno da izdvojim nikoga, ni što se pozitivne strane tiče, ni što se negativne strane tiče, zato što jedan kandidat, jedan čovek ima toliko strana svoje ličnosti, toliko toga ima u svom životu što ne može da se stavi na papir, toliko toga obuhvata jedan ljudski život da mi ne možemo zaista biti sigurni da će taj čovek koji će danas dobiti (odnosno u ponedeljak) verifikaciju za tu njegovu buduću poziciju zaista i znati da uradi to što se od njega očekuje.
Možemo samo da izrazimo nadu da će to biti oni pravi ljudi, koji će posao započeti i okončati onako kako se od njih i očekuje, po zakonima koje je ova skupština izglasala. Mislim da je sada situacija u pravosuđu takva da je postala skoro neizdržljiva. Znamo da ima puno toga da se uradi, da se puno priča o korupciji, da se puno priča o tome da je preveliki broj sudija, da je to veliki problem koji jedno društvo u tranziciji, u kojoj se mi danas nalazimo, ne može da izdrži i da nosi.
Ako smo svakodnevno svedoci napada na sudije, lažnih dojava o podmetanju bombe i slično, onda znamo da smo dobro uradili što smo se odlučili za set pravosudnih zakona.
Nadam se da će taj put kojim smo krenuli sa tim zakonima zaista da dovede do pravog cilja, a da će ti ljudi o kojima danas raspravljamo znati, umeti da dovedu priču do kraja, da se napokon konstituiše pravosuđe tako da može da obavlja rad koji je zaista potreban ovom društvu.
Jer, to vam je kamen temeljac za celokupnu budućnost Srbije; ukoliko budemo imali sudove, ako budemo imali tužilaštva koja će moći da se nose sa izazovima ovog društva, moći ćemo da te izazove nosimo i da se suprotstavimo svim negativnim pojavama.
Ukoliko to ne budemo imali, ukoliko ne budemo mogli da završimo posao u vezi sa reformom pravosuđa, onda zaista ne znam sa koje strane da krenemo i šta možemo da uradimo da ovo društvo ipak krene iz ove faze potpune letargije, potpune statike i, možda, polako kretanja unazad.
Prema tome, danas kada budete raspravljali o ovim ljudima očekujem od svih vas, kolege i koleginice poslanici, da kažete svoje mišljenje konkretno o svakom kandidatu, da se konkretno izjasnite i kažete svaku primedbu, jer to će biti od velike koristi za odlučivanje.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, slušajući diskusije u toku proteklih nekoliko dana, mislim da bismo mogli od celokupne te diskusije da izvučemo tri konkretna i bitna pitanja na koja bi trebalo da se osvrnemo, i to u vezi značaja ovog zakona.
Kao prvo pitanje bih označila činjenicu da se radi o jednom okvirnom zakonu. Radi se o zakonu koji stvara pravni ambijent u kojem se država obavezuje da bude jednaka, odnosno njeni organi da jednako postupaju prema svima. Kada mislim - prema svima, to znači baš prema svima, dakle i prema onima koji su drugačiji, prema onima koji su često u manjini.
Drugo, htela bih posebno da podvučem činjenicu da se ovim zakonom u stvari pojavljuje nova institucija, a to je poverenik, i ujedno se predviđaju i ozbiljne sankcije u slučaju da se izvrši neka diskriminacija. Prvi put mi zaista možemo da primenjujemo i zakon koji, pored toga što zabranjuje netoleranciju, zabranjuje diskriminaciju, ujedno predviđa i konkretne posledice ukoliko se postupi protivno toj zabrani.
Treće pitanje koje bih htela da istaknem, radi se o potpuno pogrešnom tumačenju jednog segmenta ovog zakona. Često smo čuli za ovom govornicom prilično ksenofobične izjave. Čuli smo nešto o brakovima ljudi istoga pola, navodno ovaj zakon promoviše homoseksualne brakove.
Odgovorno mogu da vam istaknem za ovom govornicom, kao i svi do sada, da iako sam čitala zakon od prvog do poslednjeg člana, nisam videla nijednu odredbu koja predviđa nešto u tom smislu.
Kao što vrlo dobro znate, vi koji sedite ovde, poslanici, u Ustavu je zakon tačno definisan što se braka tiče. Ustav predviđa da je brak zaključen između muškarca i žene. Porodični zakon takođe predviđa tu činjenicu da brak zaključuju, zvanično zaključuju, muškarac i žena pred državnim organom, dakle pred matičarem.
Ovaj zakon ne uvodi homoseksualne brakove i to bi bilo dobro da razumeju svi ljudi koji slušaju diskusiju o zakonu o zabrani diskriminacije. Zašto je nama potreban ovaj zakon? Zato što na taj način mi stvaramo društvenu klimu za toleranciju. Tolerancija je ovoj državi potrebna upravo iz tog razloga, jer u proteklih 20 godina imali smo prilike za jako puno ksenofobija, jako puno straha od drugačijeg, a sada je potrebno da se stvori društvena klima koja će da promeni taj odnos prema manjinama. Snaga jednog društva se iskazuje upravo u njegovom odnosu prema manjinama. Dakle, treba da većina poštuje tu manjinu, da je ne ugrožava, da bude tolerantna. Mi smo, nažalost, jedno ekonomski, politički i moralno propalo društvo.
Prema tome, vreme je da krenemo ispočetka, vreme je da krenemo da gradimo neku toleranciju. Gledajući ovako sve vas što tu sedite, mogu vam reći da svako od vas, a i ja takođe, u jednom trenutku naših života, možemo postati žrtva diskriminacije.
Možete da birate koji ćete razlog za diskriminaciju eventualno da istrpite možda jednog dana, ali u svakom slučaju, svako od vas može biti žrtva diskriminacije. Ne samo vi, nego svaki građanin naše države, zato što svako u jednom trenutku može postati manjina i može nekome da zasmeta, većini da zasmeta, zato što je manjina, da li zato što mu je nos duži, da li zato što je stariji, da li zato što je bolesniji, da li zato što ima neka druga lična svojstva koja mogu na neki način da izazovu netolerantnu reakciju. Prema tome, predlažem vam da vi u danu za glasanje budete sebični, ako ništa drugo, pa iz tih sebičnih razloga da glasate za ovaj zakon za borbu protiv diskriminacije.
Što se naših amandmana tiče, dva amandmana LDP su prihvaćena. Na taj način je ovaj zakon dobio na kvalitetu. Međutim, dva amandmana LDP nisu prihvaćena. Jedan se odnosi na pružanje garancije od strane države za nepristrasnost države prema verskim zajednicama. To je ono što je predviđeno članom 18, koji je ad hok i na brzinu i promenjen, nakon što je povučen iz procedure prvobitni zakonski predlog.
Tim amandmanom smo hteli da poboljšamo taj član kako on sada glasi, da omogućimo neku vrstu garancije da će država, što se verskih zajednica tiče, biti u potpunosti nepristrasna, jer član, ovako kako je označen i kreiran, baš tu nepristrasnost ne garantuje.
Drugi naš amandman odnosi se na član 27, s tim da smo mi predložili da se, što se zabrane zdravstvene diskriminacije tiče, ujedno istakne i činjenica da se zabranjuje diskriminacije posebno hiv pozitivnih lica i članova njihove porodice, a to iz razloga jer u Srbiji danas živi najmanje 20.000 ljudi koji boluju od te opake bolesti i potrebno je da se ta bolest istakne u prvi plan, i nije loše da se jednim zakonom, kao što je ovaj o zabrani diskriminacije, i hiv pozitivni ljudi i članovi njihove porodice na neki način zaštite.
Nije dovoljno da se zaštite samo po osnovu zabrane diskriminacije po osnovu zdravlja, nego i da se ta sida, kao bolest, kao jedna opšte raširena bolest, koja je u svetu prilično ozbiljno tretirana, istakne u pravi plan.
Prema tome, ponovo ističem da ne sme da se dogodi to da se ovaj zakon fokusira isključivo na jedan segment diskriminacije, a taj jedan segment nažalost u javnosti je poprilično zloupotrebljen, a to je diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije. Istaknuto je da se radi o zakonu koji propagira i koji predviđa brakove homoseksualnih parova. Još jednom kažem, ne radi se o tome. Radi se o zakonu koji je samo okvirno predvideo sve moguće diskriminacije koje mogu nastati.
Prema tome, dobro je da imamo jedan zakon koji predstavlja osnovu za izgradnju tolerantnog društva. Još jednom ponavljam, budite sebični, pa ako ništa drugo, radi sebe glasajte za ovaj zakon.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, kao prvo, htela bih da počnem svoje izlaganje jednom pohvalom. Htela bih javno u ime svoje poslaničke grupe da pohvalim Ministarstvo pravde, a posebno ministarku pravde, s obzirom na to da je ona veoma promptno, veoma odgovorno reagovala na očigledna nesavesna postupanja određenih sudija Vrhovnog suda. Napokon smo doživeli i to da nadležni organi odlučuju u jednom veoma kratkom vremenskom razdoblju kada treba da se odluči brzo, kada treba da se reaguje na nešto što je problematično u ovom društvu, a jeste, problematična je ta odluka od strane Veća Vrhovnog suda čije su sudije sada pod određenim postupkom kod nadzornog organa.
Što se tiče teme koja je danas na dnevnom redu, pažljivo slušajući ministarku shvatila sam da je osnovna intencija zakonodavca bila modernizacija Zakona o eksproprijaciji.
Normalno, modernizaciju bismo pohvalili u svakom pogledu, pohvalili bismo svaki korak koji znači neki napredak u pogledu naše legislative, u pogledu tako ozbiljnog zakona kao što je Zakon o eksproprijaciji. Međutim, kada govorimo o Zakonu o eksproprijaciji, ne bi trebalo da zaboravimo šta znači eksproprijacija. Eksproprijacija znači neko ograničenje ili oduzimanje vlasništva. Tu se pre svega misli na privatnu svojinu. Ako se radi o ograničenju i o oduzimanju, u tom slučaju moramo biti veoma pažljivi sa svim postupcima koji su usmereni na to.
Kada govorimo o izmenama ovog Zakona o eksproprijaciji, nismo baš primetili da je država napravila neki korak ka modernizaciji, niti da je pokazala dužnu pažnju i poštovanje prema privatnoj svojini, niti je pokazala neku dozu osetljivosti prema interesima onih koji su faktički žrtve eksproprijacije. Ko su žrtve eksproprijacije? Uglavnom se radi o fizičkim licima.
Kada bi ovaj zakon morao da se menja u skladu sa savremenim propisima, on bi pre svega morao da bude kruna određenih promena zakona kao što je, recimo, zakon o nacionalizaciji. Da li smo doneli zakon o nacionalizaciji? Nismo. Da li smo doneli zakon o restituciji? Nismo. Da li smo stavili van snage jedan problematični zakon iz 1996. godine, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije? Nismo.
Dakle, nijedan od tih zakona niti smo doneli, niti smo promenili. Čemu onda promene ovog Zakona o eksproprijaciji? Te promene su usmerene u dva pravca: pre svega, šire se oblasti javnog interesa. Dakle, to je okosnica eksproprijacije za oduzimanje i ograničenje svojine. Šta to znači? Da li je to neki savremen pravac razvoja ovog društva u pogledu poštovanja privatne svojine? Ne bih to tako nazvala.
S druge strane, širi se krug korisnika eksproprijacije. Da li i to doprinosi osavremenjivanju Zakona o eksproprijaciji? Ne bih to tako nazvala, jer članovi 58. i 86. Ustava predviđaju, pre svega, ravnopravnost svojinskih oblika, kao i ograničenje odnosno oduzimanje prava svojine samo iz razloga javnog interesa i uz određene tržišne naknade, odnosno cene koje bi se uskladile sa tržišnim uslovima prometa nepokretnosti.
Ukoliko ovaj stari Zakon o eksproprijaciji nije u skladu sa Ustavom, a nije, kako onda mogu ove promene da budu u skladu sa Ustavom kada te promene ne vode ka osavremenjivanju ovog zakona koji je već u startu protivustavan? Podsetila bih vas da je 31. decembra 2008. godine protekao rok kada su svi zakoni morali biti usklađeni sa članovima Ustava, po Ustavnom zakonu. Očigledno je da ovaj Zakon o eksproprijaciji nije usklađen sa Ustavom, a ove promene koje se predviđaju samo proširuju tu etatizaciju tako što tu etatizaciju izvode i na korisnike te etatizacije. Samim tim mi i tu državnu svojinu favorizujemo u odnosu na ostale oblike svojine, a to vam je, kao što sam već rekla, razlog što ove promene ni u kom slučaju nisu u skladu sa Ustavom.
Da se zaista htelo da se zakon uskladi sa Ustavom, da se zaista modernizuje, onda se ne bi te promene svele na to da se poveća broj korisnika i da se proširi oblast, jer ove promene daju velike mogućnosti za zloupotrebe i što se tiče korisnika, a i u pogledu ovih oblasti.
Recimo, kao korisnike, između ostalog, navodimo i privredna društva, privredna društva osnovana od strane javnih preduzeća.
Koliko se sećam, decembra prošle godine smo prodali NIS, odnosno većinski paket akcija, jednoj stranoj državnoj firmi. Eto nama prilike, sa ovim izmenama i promenama Zakona o eksproprijaciji, da doradimo taj ugovor, u negativnom smislu normalno, pošto smo se u startu protivili tom ugovoru.
Kada zakonodavac navodi obrazloženje uz član 2. interesantno je da posebno ističe gasovode i naftovode. Podsećam vas da se radi o članu 2. zakona koji kaže da se u članu 6. stav 1. posle reči "izgradnjom objekata" dodaju reči "i ustanovljenjem službenosti, za koje je u skladu sa ovim zakonom utvrđen javni interes". Službenost ograničava prava svojine, a interesantno je da se u obrazloženju zakona potkrao, to vam je kao neka vrsta podsvesti, taj gasovod, taj naftovod i sve ostalo. To je, inače, veoma čudno obrazloženje u pogledu neke nepotpune eksproprijacije, kako to zakonodavac u svom obrazloženju navodi.
Očigledno je da mi naše zakone radimo ad hok i očigledno je da ih radimo po nekim pojedinačnim interesima, a sve to svodimo na neki javni interes, jer, bože moj, treba da se radi privatizacija, trebaju nove investicije i slično, a zaboravljamo da kod tih novih investicija pre svega moramo da vodimo računa o interesu naših privrednih društava, naših građana i naše države, a ne da jednim ovakvim zakonom još više produbimo nesklad između jedne stare legislative sa postojećim društvenim stanjem i društvenim sistemom.
Kada je donet Zakon o eksproprijaciji, 1996. godine, postojao je jedan sasvim drugi društveni sistem, drugi ekonomski sistem, koji nikako ne može da se više održi na snazi na način kako je u tom jednom prilično etatističkom periodu postojao.
Kada govorimo o tim korisnicima eksproprijacije, posebno bih se osvrnula na član 3. koji kaže da korisnike čine Republika Srbija, autonomne pokrajine, gradovi, grad Beograd, opštine, javni fondovi, javna preduzeća, privredna društva koja su osnovana od strane javnih preduzeća, kao i privredna društva sa većinskim državnim kapitalom osnovana od strane Republike Srbije.
Kada krenete da nabrajate sve ove korisnike eksproprijacije onda vidite da mnogo šta može da se podvede pod to i da na taj način mi veoma proširujemo krug onih koji mogu da zatraže od pojedinaca da žrtvuju, sada ne više svoj život, kao što je to bilo za vreme mobilizacije, ali, u svakom slučaju, svoju imovinu, jer na ovaj način se ljudi primoravaju da odustanu od dela svoje imovine uz neku nadoknadu koju će, gle čuda, opet neki državni organ da odredi po nekim tržišnim uslovima. Kada bi se zaista razmišljalo o tome i kada bi zaista ove promene bile usklađene sa tržišnim uslovima, onda bi i ta naknada morala biti prilagodljiva.
Kada govorimo o toj tržišnoj naknadi, posebno bih se osvrnula na član 43. ovog zakona koji govori da za oduzeto građevinsko zemljište u državnoj, odnosno javnoj svojini korisniku tog zemljišta pripada pravo na naknadu. Taj član nikako ne može da se odvoji od člana 12. starog Zakona o eksproprijaciji koji tačno navodi šta se dešava sa vlasnikom objekta koji ne visi u vazduhu nego se nalazi na gradskom građevinskom zemljištu, odnosno građevinskom zemljištu koje je u državnoj svojini.
Taj korisnik građevinskog zemljišta, a vlasnik objekta, ima pravo na pravičnu naknadu, na tržišne uslove, što se vrednosti objekta tiče, a s obzirom na to da je samo korisnik zemljišta koje je u državnom vlasništvu, po ovim promenama (koje, u stvari, nisu nikakve promene), on eventualno ima pravo, ukoliko je po određenoj ceni stekao pravo korišćenja na tom zemljištu, da dobije neku naknadu, ali u tu naknadu se nikako ne uračunavaju ni komunalije, niti sve ono što je on uložio u to zemljište da bi se ono privelo nameni.
Prema tome, praktično da vam objasnim, ukoliko ste vlasnik neke straćare u elitnom delu Beograda ili bilo kog grada u Srbiji, imate pravo da vam država nadoknadi vrednost te straćare, po tržišnim uslovima, a što se korišćenja zemljišta tiče, to je u državnom vlasništvu. Tu postoje neki uslovi, neka šminka koju je ovaj zakon o izmenama Zakona o eksproprijaciji malo upodobio, malo osavremenio, ali suština ostaje ista: i dalje ste, kao onaj kome je nekretnina, odnosno svojina oduzeta, odnosno ograničena, u jednom nepovoljnom položaju.
Dakle, ako se zaista mislilo da se nešto modernizuje, onda je trebalo da se ovaj član 12. malo promeni na drugi način, a ne kako je to učinjeno ovim članom 43a.
Mislim da rešenja koja su predviđena ovim zakonom nisu dobra. Liberalno-demokratska partija ne može da podrži ovaj zakon. Opet bih napomenula da time što se proširuje broj korisnika i time što se proširuje oblast u pogledu javnog interesa mi ne dobijamo modernizaciju eksproprijacije, ostajemo na starom, što se jednog ozbiljnog ograničenja prava privatne svojine tiče. Štaviše, još striktnije ograničavamo tu privatnu svojinu, omogućavamo zloupotrebe, a rezultat je – ništa. Ne može se pozivati na javni interes, ne mogu se građani pozivati da žrtvuju neke svoje interese radi javnog interesa, koji je pod znakom pitanja zato što je veliki krug onih koji su sada dobili pravo da taj javni interes realizuju, odnosno praktikuju.
Prema tome, kao što sam i napomenula, Zakon o eksproprijaciji je neustavan, ove promene koje su predviđene takođe su neustavne. Oblici svojine po ovom Zakonu o eksproprijaciji njegovim promenama ostaju definitivno u neravnopravnom položaju, definitivno se favorizuje državna svojina.
Ako je to tako, zašto onda pričati o modernizaciji, zašto onda pričati o tome da se mi krećemo ka nekom savremenom načinu života i poštovanju privatne svojine? Zašto ne krenemo u ozbiljnu reformu? Zašto ne donesemo zakon o nacionalizaciji, zakon o restituciji? Zašto onaj Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije ne promenimo, ukoliko Ustav više ne predviđa ni tu nesrećnu društvenu svojinu?
Prema tome, Liberalno-demokratska partija ovaj zakon ne može podržati.