Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, sa interneta se mogu skinuti zvanični podaci u vezi sa ulaganjima koja su potrebna za modernizaciju NIS-a, za modernizaciju našeg kompletnog gasnog i naftnog potencijala.
Naime, to su dokumenta koja su svima dostupna i "okačena" su na sajt NIS-a još pre nekoliko godina; između ostalog, podaci su jako bitni za ovu skupštinu, s obzirom na to da mi stalno skrećemo pažnju da se prodaje NIS, nacionalno bogatstvo Srbije. Recimo, za domaću proizvodnju gasa potrebno je ulaganje od 40.000.000 dolara. Taj iznos je potreban da bi se poboljšala proizvodnja gasa u Srbiji. Podvlačim, 40.000.000 dolara. Potrebna je kapitalna investicija za izgradnju skladišta u Banatskom Dvoru, 200.000.000 dolara.
Još jedna kapitalna investicija je potrebna, za izgradnju južnog kraka transportnog sistema Niš-Dimitrovgrad, a to je 60.000.000 dolara. Kada se ove cifre saberu, to je 300.000.000 dolara. Mi NIS prodajemo Rusima za upola manju cenu od one tržišne, dakle, umesto 400.000.000 dolara mi bismo za taj deo NIS-a koji se prodaje mogli dobiti 800.000.000 dolara.
Šta to znači? Da bismo mi, da ne prodajemo, da ne poklanjamo NIS Rusima, odnosno ruskoj državnoj firmi, mogli da uradimo modernizaciju gasne i naftne proizvodnje. Prema tome, time što poklanjamo NIS, nacionalno bogatstvo Srbije, šta radimo? Dovodimo jednu stranu državnu firmu u mnogo povoljniji položaj, poklanjamo joj nešto što zaista ne bi trebalo.
Pozvala sam se na član 31, čl. 225. i 226. Poslovnika jer želim da uputim pitanje ministru Dinkiću i ministru Škundriću da li su se oni dogovorili, kako i zašto rade to što rade, kako i zašto daju te izjave koje daju, koje su dijametralno suprotne jedna od druge. Iz tog razloga je potrebno da se obojica nađu u isto vreme na istom mestu, pa neka onda sučele svoja mišljenja.

Gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, javljam se povodom članova 31, 225. i 226. Poslovnika. Želela bih da postavim nekoliko pitanja Vladi.
Pre svega, htela bih da vam skrenem pažnju na to da je Liberalno-demokratska partija zatražila ocenu ustavnosti tog sporazuma, naftno-gasnog sporazuma koji je ova skupština ratifikovala. Podsećam vas da se radi o vezanom sporazumu koji predviđa i taj magistralni "Južni tok", i "Banatski Dvor", i prodaju NIS-a.
Dakle, radi se o jednom kompletnom sporazumu. Imamo mišljenje kakvo imamo o sporazumu, Ustavni sud neka ceni njegovu ustavnost, međutim, radi se o tome da se sada taj sporazum razvija. Prema tome, više se ne radi o sporazumu koji je ova skupština ratifikovala. Ako se ne radi o tom sporazumu, o čemu se radi?
Ponovo naglašavam i ističem činjenicu da imamo samo nagoveštaj da će se zaključiti jedan ugovor. To je ugovor o prodaji NIS-a. Isticali smo da je to štetan ugovor, rekli smo da je to oštećenje preko polovine zato što se prodaje ispod cene, neposrednom pogodbom, da ponovo ne ređam zašto je to nezakonit pravni posao, zašto se prodaje, umesto na tenderu, neposrednom pogodbom. To je priča o kojoj se dosta toga čulo u ovoj skupštini.
Međutim, ponovo postavljam pitanje – ako možemo nekome da poklonimo 400.000.000 evra najmanje, za taj iznos tražimo manju cenu od ruske strane za NIS, zašto sami ne bismo uložili 300.000.000 evra i onda uradili i to skladište u Banatskom Dvoru, izgradili "Južni tok" i uredili našu domaću proizvodnju gasa u smislu modernizacije? Ako mi sve to možemo, zašto onda taj naftno-gasni sporazum i dalje postoji takav kakav je? A ako ne postoji taj naftno-gasni sporazum, očigledno i ne postoji, zašto i dalje insistiramo na tome da prodamo NIS ispod cene?
Prema tome, smatram da ova skupština ima pravo da pita i da zahteva validne odgovore na ta pitanja, jer ne prodaje se svaki dan nacionalno bogatstvo. Stalno ističem - nacionalno bogatstvo, jer ukoliko su ljudi u obavezi da krivično odgovaraju za neke beznačajne krađe i za ostala krivična dela, zašto onda dozvoljavamo da se nacionalno bogatstvo na ovaj način otuđuje, što je ravno jednoj velikoj šteti, u krajnjem slučaju jednoj velikoj prevari i krađi, nazovite to kako god hoćete, jer ako se nekome izbije iz džepa 400.000.000 evra, šta je to nego krađa.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, znam da ste već jako umorni i da jako dugo traje ova rasprava o amandmanima na predlog zakona o mreži sudova. Međutim, moram samo sa nekoliko rečenica da definišem celu problematiku o kojoj smo mi raspravljali i u načelu i u pojedinostima. konkretno o 122 amandmana.
Naš amandman koji smo mi dosledno podneli Vlada je dosledno odbila, sa obrazloženjem takvim kakvo je, da ne citiram. Međutim, meni se javlja stalno jedno pitanje - iz kog razloga? Slušajući danima obrazloženja amandmana postavila bih jedno pitanje narodnim poslanicima u vezi sa donošenjem Ustava. Da li uopšte stranke koje su učestvovale u donošenju Ustava, koje su, dakle, podržale Ustav iz 2006. godine, imaju moralno pravo da kritikuju zakon koji je na dnevnom redu? I to iz kojih razloga: pre svega iz razloga što mi znamo na koji način je taj Ustav donet, Ustav je donet bez valjane javne rasprave, a pod dva, prešlo se preko nedostataka postupka za sprovođenje referenduma, opet u vezi sa donošenjem tog Ustava.
Dakle, ako se sve to uzme u obzir onda se zaista postavlja pitanje da li mi možemo, odnosno da li te stranke koje su takav Ustav na taj način donele mogu da kritikuju zakon koji se bazira na Ustavu iz 2006. godine?
Međutim, mi svi možemo da postavimo određena pitanja Vladi u vezi sa Predlogom ovog zakona. Pre svega, postoji li reformsko društvo raspoloženo za donošenje reformskih zakona u pravosuđu? Dakle, da li je naše društvo spremno i sposobno za reformu koja je predložena, pogotovo ovim zakonom? Da li postoji politička i civilizacijska volja za primenu zakona? Da li mi kao društvo želimo da sprovedemo taj zakon o mreži sudova? Postoji li stabilna politička vlast koja uživa poverenje većine građana?
Da bi se ovaj zakon sproveo mora da postoji neka stabilna politička vlast, dakle, jedna većina u građanstvu koja je sposobna i voljna da zakon sprovede. Da li mi imamo tu stabilnost? Da li postoji spremnost i sposobnost vlasti za sprovođenje reformi? Da li je ta vlast, koja bi trebalo da predstavlja većinu, sposobna i da li može da sprovede te reforme? Da li postoji konsenzus nosilaca pravosudnih funkcija za ovu reformu? Kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, tu bi mogli da se ubroje i tužioci i sudije i advokati; da li su oni spremni, da li postoji konsenzus za jednu korenitu reformu pravosuđa?
Da li postoje sposobnosti nadležnog ministarstva da se organizuje ova reforma? Da li je Ministarstvo spremno i organizaciono sposobno da ovu ozbiljnu i komplikovanu reformu sprovede? Dakle, govorim o čisto tehničkim uslovima, tehničkim pitanjima. Da li su osposobljeni za tako nešto?
Ako se sva ova pitanja postave, a pre svega postoji li ustavni okvir, dakle, da li postoji legitimnost koja omogućava usvajanje i donošenje ovakvog reformskog zakona, onda ne znam kakav bi odgovor bio na kraju.
Zašto insistiram na toj legitimnosti? Baš iz tog razloga što je Ustav iz 2006. godine jako insistirao na jednom ustavnom kontinuitetu. Ako se insistira na tom ustavnom kontinuitetu, šta se onda dešava sa principom retroaktivnosti, jer u tom slučaju uvodimo retroaktivnost koja je u suprotnosti sa članom 197. stav 2. Ustava, koji je izričit u tome kada se može taj princip retroaktivnosti primenjivati. Ali, ovaj ustavni kontinuitet, faktički, dovodi u pitanje taj kontinuitet, odnosno omogućava ga, suprotno prijemu tadašnje SRJ u Ujedinjene nacije 2000. godine, kada je došlo do državnog diskontinuiteta.
Šta se onda dešava? Ukoliko mi ovim setom novih zakona omogućavamo ponovni izbor sudija, dakle jedan opšti izbor, reizbor, nazovite ga kako god hoćete, šta mi radimo? Mi retroaktivno primenjujemo ovaj zakon na već postojeće stanje.
Ove sudije koje sada sude sude po jednom izboru, koji su prošli 1991. ili 1992. godine, recimo. Prema tome, šta se tu dešava? Mi uvodimo princip retroaktivnosti, a ovamo smo insistirali na ustavnom kontinuitetu, tako da dolazimo do jedne kolizije u celoj ovoj proceduri donošenja i usvajanja zakona.
Prema tome, zaključak bi bio da nametnuta rešenja uvek ostaju samo veštačka tvorevina nesposobna da zaživi. Jer, ukoliko na malopre postavljena pitanja nemamo pozitivne odgovore od strane Vlade, onda imamo nametnuto rešenje ovim zakonom. Nametnuta rešenja samo su veštačka tvorevina i neće dati rezultate.
Posebno bih podvukla da mi ne možemo graditi pravnu državu formalnim mehanizmima zasnovanim na nelegitimnom ustavnom poretku. Pokušala sam da vam objasnim zašto smatram da je ovaj ustavni poredak, dakle ovaj Ustav iz 2006. godine, pod velikim znakom pitanja. Dva su razloga: jedan je taj što nije bilo javne rasprave prilikom donošenja Ustava; drugi razlog je taj referendum, o kojem zaista možemo puno toga da pričamo.
Prema tome, ako imamo takav Ustav i na tom Ustavu gradimo i donosimo nove pravosudne zakone, kakav rezultat možemo očekivati posle svega?

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, hvala bogu, u Srbiji još uvek postoji sloboda mišljenja i sloboda govora. Dakle, treba da razlučimo neke stvari; s jedne strane, imamo te slobode, a sa druge strane imamo poštovanje zakona i Ustava. Prema tome, izrazila sam svoje mišljenje u jednom slobodnom govoru za ovom govornicom. To je jedna stvar. S druge strane, kao građanin ove države poštujem zakone i poštujem Ustav koji je trenutno na snazi, dakle Ustav iz 2006. godine. Ne samo što ga poštujem kao građanin, poštuje ga i LDP; mi se obraćamo Ustavnom sudu kada tražimo da se ceni ustavnost određenih zakona, odluka itd. Prema tome, ako te dve stvari razlučimo onda postaje sve jednostavno.
Svako ima pravo da se ljuti, da bude pogođen, povređen i uvređen zbog reči koje su izgovorene za ovom skupštinskom govornicom. Ukoliko neko smatra da sam ga lično uvredila time što sam rekla za ovom skupštinskom govornicom, eto, izvinjavam se, zaista mi je žao jer nije mi navika i nije mi namera da bilo koga vređam kada govorim za ovom govornicom. Prema tome, izvinjavam se.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, pre svega, ispred Poslaničkog kluba LDP-a, htela bih da čestitam Kurban bajram svim građanima koji slave islamski praznik.
LDP je podnela i ovaj amandman na član 4. predloženog zakona, jer je on logična posledica amandmana koji smo podneli na član 3. Kao što postoji logika između prvog i drugog amandmana, postoji logika i od strane predlagača, koji je odbio i ovaj amandman, shodno tome da je odbio i amandman na član 3. Dakle, što se logike tiče, to bi bilo u redu. Međutim, mi sada imamo šest sudova na teritoriji AP Vojvodina koji preuzimaju nadležnost 26 opštinskih sudova sa iste teritorije.
Šta to znači? To znači da mi ovaj zakon ne možemo da posmatramo potpuno odvojeno od ostalih zakona iz ovog seta pravosudnih zakona o kojima je ova skupština je raspravljala i o kojima će još raspravljati. To znači da će, umesto 26 opštinskih sudova, sada suditi 6 tzv. viših sudova.
Da ostavimo celu tu demagošku priču oko ustanovljene mreže sudova na teritoriji Srbije. U stvari, trebalo bi da se koncentrišemo na činjenicu da u nadležnosti opštinskih sudova ostaju, po novom zakonskom predlogu, predmeti i što se tiče parnice, i što se tiče krivice "manjeg značaja", ali i jeste manjeg značaja. Parnični sudovi će suditi predmete koji su manje vrednosti, a krivični sudovi će suditi predmete u kojima je zaprećena manja, odnosno manje stroža kazna.
Prema tome, svi oni "značajniji" predmeti, što se tiče revizijske vrednosti za parnične predmete, ili strože kazne za krivične predmete, prelaze u nadležnost viših sudova i onda dolazimo do tog rezultata – da se, umesto 26 opštinskih sudova koji su do sada sudili predmete koji su u domenu revizijske vrednosti parnice ili nešto malo strože kazne, što se krivice tiče, to stavlja na teret šest sudova.
Malopre je jedan kolega poslanik ponovo spominjao tu crnu rupu koja se pojavljuje na teritoriji AP Vojvodine što se tiče mreže. Redukovanjem broja viših sudova na šest na teritoriji ove pokrajine, ta rupa se još više širi od one rupe koja je predviđena za mrežu osnovnih sudova, jer, umesto osam, tamo smo imali i sud u Vršcu i sud u Kikindi, govorim o osnovnim sudovima, ovde više nemamo ni to. Tako su se, bukvalno, sudovi koncentrisali na rubnim područjima, s izuzetkom, recimo, Zrenjanina i Pančeva.
Dakle, 26 sudova je sudilo, bili su prilično opterećeni u Vojvodini i, normalno, imali su velike probleme oko toga da poštuju neke rokove što se tiče suđenja i što se tiče pisanja odluka. Sada mi to, sav taj teret prebacujemo na, bukvalno, šest sudova.
Možda bi taj problem mogao da se reši ukoliko zaista postoji prava volja da se ovim setom zakona dovrši započeta reforma pravosuđa. U to bismo poverovali ukoliko bi ove zakone sledila bar još dva zakona, a to su – zakon o javnom beležništvu i zakon o izvršnom postupku, koji bi izmestio bar izvršenje sudskih odluka iz nadležnosti osnovnih sudova, odnosno bivših opštinskih sudova.
Dakle, rasteretili bismo sudove, buduće osnovne sudove, ukoliko ovi zakoni zažive. Time bismo uradili jednu dobru stvar i, možda, delimično anulirali ove posledice koje se mogu očekivati zbog zakona o mreži sudova.
Zakon o beležništvu je jako bitan, zato što bi u znatnoj meri smanjio nadležnost osnovnih sudova, dakle, rasteretio bi i te sudske jedinice, koje će se osnivati umesto ranije postojećih opštinskih sudova, u mestima gde se ukidaju opštinski sudovi.
Možda bi, onda, deo diskusije koji smo ovde čuli postao bespredmetan, a znatno bi se poboljšala dostupnost sudova, odnosno pravde, građanima, odnosno institucionalno rešavanje njihovih problema, što se ove problematike tiče.
Dakle, reforma pravosuđa ne može da se iscrpi ovim setom zakona, ne možemo da se tu zaustavimo, ne možemo da se zaustavimo na pola puta, tako što ćemo zakone doneti, izglasati i odložiti njihovu primenu, a možda do primene nikada i ne dođe. Ne možemo se zaustaviti da ne radimo na donošenju novih zakona, koji bi morali da dopune predložena rešenja i poboljšaju očekivane rezultate.
Prema tome, kada govorimo o vojvođanskim sudovima, ja bih posebno naglasila da se kompletna argumentacija LDP-a, što se tiče ovih rešenja mreže sudova, odnosi i na sudove na celoj teritoriji Srbije. Jer, koliko god Vojvođani imali potrebe za jednim realnim pristupom pravdi i sudu, takvu potrebu imaju i svi građani ove države.
Prema tome, ostajemo pri tome da ovaj zakon o mreži sudova ne možemo podržati, zbog određenih loših rešenja u njemu koja će imati, najverovatnije, teške posledice po mrežu i organizaciju sudova na teritoriji Srbije. Međutim, apelujemo na vladajuću koaliciju da nastavi reformu u pravosuđu, da bismo napokon došli do nekog rešenja koji će biti u najvećem interesu građana Srbije.

Gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, ostajemo u celosti pri obrazloženju koje smo dali u prethodnim izlaganjima u pogledu ovog predloga zakona o mreži sudova i u pogledu naših amandmana.
Ovaj amandman je, takođe, odbijen, s obrazloženjem da je odbijen i amandman koji je podnet u pogledu predloga mreže sudova za osnovne sudove. Prema tome, ukoliko nije usvojen amandman za osnovne sudove, ne može se usvojiti ni ovaj amandman u pogledu viših sudova.
Samo bih dopunila podatke za vojvođanske sudove koje sam navela pre nepun sat, s tim da je ovde situacija takva da od postojećeg broja opštinskih sudova, govorim o opštinskim sudovima na teritoriji Srbije, bez teritorije Vojvodine, dakle, od 110 sudova, sada se broj sudova koji će suditi u predmetima revizijske vrednosti i u krivičnim predmetima koji predviđaju neke strože kazne, svodi na ukupno 20 viših sudova. Dakle, sa 110 sudova, nadležnost se svodi na 20 viših sudova. To je pet puta manji broj sudova koji će rešavati u nekim ozbiljnijim parničnim i krivičnim predmetima.
Ovaj zakon ne može da se sagledava bez ostalih zakona iz ovog seta pravosudnih zakona. Međutim, čak i onda ako se stavi u kontekst, može se videti koja je ta redukcija broja sudova koji će sada biti dostupni građanstvu Republike Srbije. Ukoliko je malo tih šest viših sudova za celu teritoriju Vojvodine, utoliko je malo i 20 sudova da sude za celu teritoriju Srbije, normalno, opet govorim van konteksta Vojvodine.
Prema tome, verovatno će nastati veliki problemi oko toga kako organizovati taj posao, kako za godinu dana svesti tako veliki broj sudova na pet puta manji broj. Nastaće problemi i tehničke prirode, a pretpostavljam da će biti problema i oko sudija. Ukoliko se, čak, povuku te sudije sa teritorija sudova koji se ukidaju, tamo gde se osnivaju jedinice ili tamo gde se, bukvalno, smanjuje broj sudija, verovatno će nastati problemi u organizaciji rada samih sudija u okviru ovih novih viših sudova.
Malo je vremena godinu dana da se napravi ovakav ozbiljan rez, bez kompletiranja seta pravosudnih zakona, a malopre sam govorila o tome da su bar još dva zakona potrebna da bi se u celosti zaokružila problematika reforme srpskog pravosuđa.
Dakle, bez obzira na to koja partija je, odnosno koja stranka je podnela amandmane na Predlog zakona o mreži sudova, očigledno je da svaka od tih stranaka ima ozbiljne zamerke na ovaj predlog zakona. Ljudi zaposleni u sudovima, a, bogami, i građani koji očekuju od tih sudova pravično suđenje i razumnom roku, uznemireni su. Sam broj tih amandmana pokazuje koliko je veliki strah Srbije od ovako ozbiljnog reza u pravosuđu.
Ukoliko je taj strah toliko veliki, postavlja se pitanje, da li će rezultati koji se očekuju biti prava mera nadanja predlagača zakona, da li će zaista postići cilj prema kome je usmerena cela ova reforma pravosudnih zakona?
Dakle, za sada imamo ozbiljnu situaciju što se broja sudova tiče, što se broja sudija tiče, što se načina suđenja u tim sudovima tiče. Pitanje je, da li ćemo moći da sprovedemo u celosti reformu pravosuđa ovakvim predlozima zakona, konkretno, ovim predlogom mreže sudova?
Znajući nas, kako zakone pripremamo, kako ih sprovodimo i realizujemo, zaista je budućnost neizvesna. Otprilike smo, prvih mesec, dva dana, izglasali i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji bi uskoro trebalo da stupi na snagu, a danas možemo da pročitamo u novinama da postoje određene smetnje, da postoje određeni problemi u pogledu Poverenika koji bi trebalo da nadgleda jedan deo sprovođenja tog zakona. On ima problema s kadrovima, ima problema s prostorijama. Dakle, već i taj zakon, koji je veoma evropski, koji je veoma progresivan i napredan, teško da će moći da se realizuje do roka koji je predviđen za realizaciju.
Prema tome, treba očekivati da i ovi zakoni, čija primena je odložena na godinu dana, mogu imati ubuduće velike probleme sa samom realizacijom. Onda postavlja pitanje, zašto uvek radimo ad hok, zašto se toliko trudimo da neke statistike popunimo, a ne pripremimo malo bolje taj teren u pogledu donošenja zakona, primene zakona i sposobnosti ove države da tu reformu podnese i iznese, da bi ona dala rezultate?

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP je podneo amandman na član 6. stav 1. tačka 4) i predložio da se, pored Apelacionog suda u Novom Sadu, za područje viših sudova u Zrenjaninu, Novom Sadu, Pančevu i Sremskoj Mitrovici, ustanovi još jedan apelacioni sud, i to Apelacioni sud u Subotici, za područje viših sudova u Somboru i Subotici.
Mi smo pošli od tri razloga kad smo predložili ovaj amandman. Pre svega, pošli smo od člana 6. tačke 1) Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, jer smo smatrali da svaki građanin u ovoj državi ima pravo na pravično suđenje, u razumnom roku. Ujedno smo pošli od člana 32. Ustava Republike Srbije, koji takođe garantuje pravično suđenje, u jednom razumnom roku.
Šta reći o razumnom roku i o pravičnom suđenju? Nema pravičnog suđenja ukoliko se godinama čeka na jednu sudsku odluku. Naime, malopre sam govorila o tome da je od 26 opštinskih sudova predviđeno samo šest sudova koji će preuzeti njihovu nadležnost, i to šest viših sudova. Obrazložila sam to činjenicom da su osnovni sudovi predviđeni za suđenje u sporovima male vrednosti, u krivičnim predmetima, gde je zaprećena kazna blaža u odnosu na one krivične postupke koji su u nadležnosti viših sudova.
Dakle, faktički, šest viših sudova preuzima, pretežno, nadležnost 26 opštinskih sudova. Kada krenemo od te pretpostavke, onda dolazimo do situacije da će samo jedan jedini apelacioni sud u Vojvodini rešavati o predmetima, o odlukama koje budu donosili viši sudovi, i to šest viših sudova na teritoriji AP Vojvodine. Tih šest viših sudova već nose nadležnosti 26 opštinskih sudova, postojećih opštinskih sudova. Dakle, tu već imamo jako veliki broj, koji se na prvi pogled ne vidi, o kojem će rešavati Apelacioni sud u Novom Sadu. Mislila sam na presude, kako krivične, tako i parnične, i na ostale odluke koje su u nadležnosti apelacionog suda.
Prema tome, imamo jako puno posla, jako puno rada, ali predvidelo se da to radi samo jedan apelacioni sud, a ne vidimo pravi razlog, racionalno obrazloženje zašto se to radi, pogotovo, jer smo već sada nezadovoljni radom sudova, sporošću tih sudova. Zgušnjavanjem i centralizacijom, ne verujem da ćemo dobiti neko bolje rešenje i neki ubrzaniji rad.
Drugi razlog, koji, u stvari, potvrđuje da je ispravno bilo naše mišljenje da je potrebno da se na teritoriji Vojvodine osnuje još jedan apelacioni sud, bar još jedan, jeste tradicija i značaj vojvođanskog pravosuđa, sudova na teritoriji Vojvodine, koji imaju svoju tradiciju i istorijski značaj, neki i preko 200 godina. Ako već imamo tu tradiciju, imamo dobru pravosudnu praksu, zašto je ukidati i zašto sve fokusirati na jedan jedini sud u Novom Sadu, a celu teritoriju Vojvodine ostaviti apsolutno nepokrivenu, što se apelacija tiče?
Mi smo iznosili niz argumentacija zašto smatramo da Vojvodina, kao autonomna pokrajina, kao specifični deo teritorije Srbije, ima pravo da u pogledu pravosuđa i sudova traži određene privilegije, određena prava, određenu tolerantnost i drugačiji pristup toj njenoj teritoriji i toj njenoj problematici u vezi sa sudovima, tako da ne bih volela da se ponavljamo.
Treći razlog zašto smatramo da je potrebno da bude još bar jedan apelacioni sud na teritoriji Vojvodine, jesu troškovi. U ovom Vladinom predlogu zakona stoji napomena da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva.
Smatramo da to baš i nije tako, jer u slučaju da se apelacioni sud osnuje u Novom Sadu, to znači da će veliki broj sudija sa cele teritorije Vojvodine, a pretpostavljamo da će se voditi računa i o tome da ne budu to samo sudije sa teritorije Novog Sada, morati da sude u Novom Sadu, a kada se pogleda teritorija Vojvodine, ona i nije toliko mala da bi te sudije, koje će svakodnevno morati da rade apelacije, putovale i vraćale se u svoje gradove.
To znači da će se, pre ili kasnije, tim ljudima morati obezbediti neki stan u Novom Sadu. Dakle, tim ljudima mora da se obezbedi život, normalan, redovan, za njih i njihovu porodicu. Prema tome, to će već da poveća troškove te apelacije i tog rešenja da se samo jedan apelacioni sud osnuje za teritoriju Vojvodine.
Pored toga, potrebno je da se poveća i administracija za taj apelacioni sud. Nije dovoljno da se samo sažmu sve te administracije koje su imali sudovi, i to još uvek rade okružni sudovi na teritoriji Vojvodine, a ima ih šest, nego će biti potrebna nova administracija, upravo zato što ti službenici neće moći da putuju svakodnevno do Novog Sada i nazad u svoje gradove, odakle su potekli i gde faktički žive. Šta to znači? To znači da ćemo morati ponovo da zapošljavamo ljude, a treba da rešimo i status tih ljudi koji ostaju u okružnim sudovima, koji za sada još uvek postoje.
Kada se uzmu svi ti argumenti, a to su tri, recimo, najjača argumenta koja bismo mogli da navedemo u obrazloženju našeg amandmana, onda mislimo da je potrebno da se Vojvodini omogući da, pored tog jednog apelacionog suda koji je predviđen za Novi Sad, dobije bar još jedan.
Dakle, bili smo restriktivni u tim našim željama jer smatramo da ima još dobrih sudova na teritoriji Vojvodine. Tu je, recimo, i Okružni sud u Zrenjaninu, ili Okružni sud u Pančevu, koji bi, takođe, mogli da nose taj teret apelacija, a tada bi se samo rasporedio teret svih tih sudova koji su sada predviđeni da sude kao viši sudovi, po ovom zakonu koji je danas na dnevnom redu.
Prema tome, i dalje ostajemo pri tom našem amandmanu. Smatramo da Vlada nije dala racionalan odgovor na njega, niti racionalno rešenje – samo jedan apelacioni sud na teritoriji Pokrajine Vojvodina.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslanice, znamo da se priprema jedan restriktivan budžet. Ministri nikako da se dogovore o to malo sirotinje koju ova Srbija ima. Međutim, šta se dešava? Sprema se da se realizuje ugovor o prodaji NIS. Podsećam, imali smo Naftno-gasni sporazum. Ostao je samo naftni u opticaju, gasni je naprasno nestao, a da li će biti ikada, e, to se ne zna.
Da li Vlada zna šta radi? Dakle, postavljam joj sledeća pitanja: Da li je svesna toga da je Ugovor o prodaji NIS-a ponižavajući? Da li je Vlada svesna toga da NIS prodaje protivno pozitivnim propisima, bez tendera? Da li je Vlada svesna toga da NIS prodaje stranoj državnoj firmi, dakle, to je dupla etatizacija? Da li je Vlada svesna toga da se Srbija ovom prodajom odriče naftne rente? Da li je Vlada svesna toga da NIS prodaje za upola manju cenu? Da li je Vlada svesna toga da se radi o štetnom ugovoru?
Ako se radi o štetnom ugovoru, onda se postavlja pitanje odgovornosti onoga ko zaključuje taj ugovor. Ko god zaključi ugovor koji je štetan, taj nanosi štetu, a ovim putem nanosi se šteta državi Srbiji.
Da li je Vlada svesna toga da nama predsednik Upravnog odbora ''Gasproma'', gospodin Miler, preti, veoma arogantnim tonom? Ističe da Rusiji ne pada na pamet da da bilo kakvu garanciju u vezi s ostatkom Naftno-gasnog sporazuma, dakle, onim gasnim delom koji je bio najmanje sporan – sporan je naftni deo.
To su jasna pitanja i, prema tome, ja se pozivam na članove 31, 225. i 226. Poslovnika. Ne radi se o povredi, nego o pitanjima.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, malopre sam se pozvala na član 31. Poslovnika, ujedno i na čl. 225. i 226. i to takođe sada ponavljam.
Ako sam se pozvala na član 31. Poslovnika, imam pravo, kao potpredsednik Narodne skupštine, da pomažem predsedniku Narodne Skupštine u vršenju poslova iz njegovog delokruga. Smatramo da u njegov delokrug spada i to da se brine o aktuelnim temama, da dozvoli poslanicima da raspravljaju o aktuelnim temama.
Najaktuelnija tema danas je ta da se sprema potpisivanje ugovora o prodaji NIS-a.
Prema tome, ništa danas nije važnije, ni mreža sudova, ni ništa drugo, osim to da raspravimo o čemu se tu radi, da li će zaista NIS da se proda po onim uslovima za koje znamo da su predviđeni Naftno-gasnim sporazumom.
Pri tom, ponovo podvlačim, radi se samo o jednom delu Sporazuma, radi se o Naftnom sporazumu, a ne i o Gasnom sporazumu. Gasni sporazum je bio alibi zbog kojeg smo nudili NIS – evo vam NIS upola cene, dajte nam gas, da Srbija ima gas, da gas ne poskupi itd.
Međutim, došli smo u situaciju da zemlju dovodimo u energetsku zavisnost od jedne strane države, od koje ne možemo da očekujemo bilo kakvu milost. Lepo je gospodin Mile rekao – kakva garancija, kakvi bakrači, imate da potpišete i to je to, ne garantujemo mi vama ništa.
Sada je jako aktuelno to da je cena gasa previsoka, da uopšte nije došlo do korigovanja, do smanjenja cene gasa. Nismo dobili validne odgovore zašto je gas poskupeo, nismo dobili odgovore šta se dešava sa posrednikom, šta se dešava sa 30.000.000 evra, što je predviđeno da se plati posredniku, tom famoznom ''Jugorosgasu''.
Prema tome, ako dolazimo u situaciju i energetske krize, jer uskoro treba da poskupi i električna energija, smatram da je Skupština mesto da se o tome raspravlja, da tu dobijemo odgovore od izvršne vlasti, da tu pokušamo da nađemo zajednički neko rešenje, da se ovoj državi pomogne, da se pomogne građanima Srbije, a i nama samima. Pretpostavljam da smo svi mi građani ove države.
Prema tome, smatram da nisam povredila Poslovnik, ali imam pravo da se pozovem na odredbe ovog poslovnika, kao potpredsednik Skupštine, jer ja nisam tu fikus, ja sam isto potpredsednik, kao i ostalih pet potpredsednika, koji sede pored predsednika.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, na ovoj skupštini je velika odgovornost.
Ova skupština je ratifikovala Naftno-gasni sporazum sa ruskom stranom. Podsećam vas da je ruska strana bila ta koja je insistirala na vezanom pravnom poslu.
Taj posao se sastojao od prodaje NIS-a, izgradnje magistralnog južnog toka gasovoda i od ''Banatskog Dvora'', kao izgradnje, odnosno dogradnje, proširenja skladišta gasa. To je vezan pravni posao, što znači da, ako se jedan deo tog sporazuma ne ispoštuje, ni ostali delovi ne mogu da se sprovedu.
Iz današnje situacije, koja je evidentna, može se zaključiti da je problem da se poštuju preostala dva dela Ugovora, a to je ''Banatski Dvor'' i magistralni južni tok gasovoda. Niko više živ ne spominje magistralnost, a ''Južni tok'' se predviđa jednog dana, kad na vrbi rodi grožđe.
Prema tome, ako mi nemamo određeni rok za izgradnju južnog magistralnog toka, ako nemamo garanciju koji će kapacitet tog gasovoda biti, ako nemamo garanciju da će da se skladište izgradi, dogradi, rekonstruiše, ili šta već, u tom slučaju, ne možemo, kao ova skupština, da učestvujemo u toj farsi poklanjanja NIS-a jednoj stranoj državnoj firmi.
Iz tog razloga, insistiramo i tražimo da se preduzmu određeni koraci da se taj posao, koji se očigledno i dalje odvija, prekine, a molim Skupštinu da bude u tome solidarna, jer najveća odgovornost će biti na onima koji su ratifikovali, koji su, dakle, dali pristanak, unatoč svemu tome, da taj sporazum zaživi.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP ne može podržati ovaj predlog zakona i u danu za glasanje nećemo glasati za ovaj zakon. Samim tim, mi podržavamo sve amandmane koje su podneli kolege i iz opozicije i iz pozicije, a usmereni su ka opstanku opštinskih sudova, odnosno, sada, osnovnih sudova, ukoliko se određeni zakoni iz seta pravosudnih zakona usvoje.
Ne sumnjamo i pretpostavljamo, uvek polazimo pozitivno od problematike, da je bila dobra namera predlagača zakona da se uradi napokon jedan ozbiljan rez, ozbiljna racionalizacija u pogledu pravosuđa i u pogledu sedišta sudova. To ne bi trebalo da je velika smetnja. Smatram da bismo svi zdušno podržali ukoliko bi se, zaista, mogla realizovati racionalizacija sudova. Ali, ovaj predlog, kako je dat u ovu skupštinsku raspravu, ne dokazuje da je bilo nekog ozbiljnijeg razmatranja te racionalizacije.
Zašto? Naime, od 138 sudova, ostaje 34; od 28 sudova u Vojvodini, ostaje osam, a od 110 na užoj teritoriji Srbije, ostaje 26. Šta to znači? Da se ukida, otprilike, 70-75% postojećih opštinskih sudova.
Faktički, to znači da se vrši ozbiljna centralizacija sudova, to znači da se ti sudovi centralizuju u određenim gradovima, u određenim okruzima, pa se pretpostavlja da i te sudije, koje su do sada radile u manjim mestima, gde se sudovi ukidaju, sada prelaze u te centre, dakle, nove centre moći. Dakle, trebalo bi da ostane isti broj sudova i sudija. To znači da se, ukoliko se uzme u obzir koliko radnika, službenika treba da opsluži jednog sudiju, i svi ti prateći radnici, sudski službenici, opet pomeraju ka tim centrima moći. Dakle, nema tu neke racionalizacije, ali imamo centralizaciju.
Racionalizacija bi trebalo da znači da se postiže isti ili bolji efekat, s nekom većom uštedom i s nekim smanjenjem kapaciteta, smanjenjem broja radnika, sudija i ostalog. Međutim, ukoliko prethodno nije urađeno sondiranje terena, nije urađena infrastruktura, koja bi trebalo da bude alfa i omega jednoj ozbiljnoj pravosudnoj reformi, onda ne možemo da dobijemo dobre efekte racionalizacije.
Dakle, opet idemo na jednu grubu racionalizaciju, na grubu štednju, koja će da se izokrene u svoju suprotnost, jer nećemo dobiti prave efekte; dobićemo efekte koji će, s jedne strane, možda da smanje troškove, ali će napraviti mnogo veću štetu, koja će mnogo skuplje da košta od postojeće mreže sudova.
Tom ''racionalizacijom'', faktički, prebukiramo postojeće sudove koji su predviđeni da centriraju ove ostale, pre svega, ''provincijalne'' sudove. Dakle, od tog prebukiranja, znajući kako mi, inače, pristupamo sprovođenju zakona, ne može se očekivati nešto pozitivno i nešto dobro.
Prvo je ostavljeno godinu dana da se uradi to povlačenje, to centriranje, to prebukiranje, ta racionalizacija u mreži sudova. Da li je godinu dana dovoljno da se postignu efekti koji su najavljeni i koji su suština, faktički, namera predlagača zakona?
Znamo da smo u ranijim nekim predlozima zakona predvideli apelacione sudove, predvideli i neke druge nadležnosti, koje još uvek nisu stupile na snagu, a eto, prošlo je već nekoliko godina, a iz godine u godinu se to sve odlaže. Dakle, rešenja u pravosuđu ne mogu biti jednostavna, ne mogu biti brza, ne mogu biti ad hok i na prečac urađena.
Naročito zameram predlagaču zakona što u ovaj set pravosudnih zakona nije uvrstio još neke predloge zakona, koji bi sigurno doprineli mnogo racionalnijem, lakšem primenjivanju ovih postojećih zakona, ukoliko se usvoje. Pre svega, nije rešeno šta će se raditi s javnim beležnicima, da li su oni uopšte u nekom razmatranju predlagača zakona.
Da li se razmišlja o tome da bi, ako već smanjujemo broj osnovnih sudova, ako već radimo tu neka odeljenja, ili sudske jedinice, bilo dobro da se, ujedno, uvrsti i ta institucija javnog beležništva, koja prilično dobro funkcioniše u našem okruženju, a i u Evropi? Time bismo stvarno postigli dobar efekat racionalizacije i uštede, što se tiče primene zakona, a i rada pravosudnih organa.
Da li se razmišljalo o tome da se reformiše kompletan izvršni postupak, koji sada predstavlja veliki zastoj u sprovođenju zakona i u realizaciji sudskih odluka? Da li se razmišljalo o tome da se donese neki zakon koji bi, eventualno, regulisao ceo taj postupak izvršenja, koji evidentno ne funkcioniše, ili loše funkcioniše? Dakle, da li se razmišljalo o tome da se sveobuhvatno uradi reforma pravosuđa, a ne samo da ovako, jednostavno, smanjujemo broj?
Jednostavnim smanjivanjem broja ne može da se postigne cilj koji je proklamovan, ne može da se postigne efekat koji je potreban za funkcionisanje pravosuđa, za jednostavniji i lakši pristup građana pravdi, pravu i sudovima.
Nije problem samo to da li će oni da putuju ili neće da putuju do sudova, nego da li će na efikasniji način da dođu do nekog rezultata ako pokrenu bilo kakav postupak pred tim sudom. Mnogi će da rizikuju i to putovanje, mnogi će da rizikuju i troškove i sve ostalo, ali ako se to odugovlači, ako to traje beskonačno, onda ne vidimo razlog zašto bismo smanjivali broj postojećih sudova, jer tim prebukiranjem, kao što sam već napomenula, čisto sumnjam da će se postići taj efekat ubrzanijeg suđenja, efikasnijeg i racionalnijeg suđenja.
Razumem da je, verovatno, postojala i neka namera lustracije. Međutim, unazad osam godina, iako se jako puno pričalo o lustraciji, iako se puno pričalo o tome da, zaista, ne može baš svako ko je bio sudija i u prethodnom režimu da ostane sudija, a znamo da ima velikih problema i oko korupcije, sudovi su veoma visoko rangirani na toj lestvici korumpiranosti državnih organa, smatramo da se ovom vrstom racionalizacije ne postiže efekat ni te lustracije.
Prema tome, kada se sve to uzme u obzir, mi predlažemo da se ovaj predlog zakona skine s dnevnog reda i da se pristupi ponovnoj proceni, ponovnom razmišljanju, i to sveobuhvatnom razmišljanju o tome koji su razlozi koji su nas nagnali da ovaj zakon predložimo, šta mi to hoćemo, koji su naši ciljevi, šta možemo da ostvarimo u sadašnjem stanju našeg društva, naše države, u sadašnjoj realnosti. Kada se sve to sagleda, onda ćemo moći da radimo pravu racionalizaciju mreže sudova.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine sekretaru, LDP ostaje pri tome da nećemo podržati ovaj predlog zakona o sedištima sudova. Ostajemo pri celoj argumentaciji koju smo izneli do sada.
Htela bih samo da vam ukažem na jednu činjenicu kada govorimo o ovim vojvođanskim sudovima, i to tako što ću vam sada pročitati sudove koji se, faktički, ukidaju ovim zakonom za koji predlagač pretpostavlja da će biti usvojen. Dakle, radi se o sudovima u Adi, Alibunaru, Apatinu, Bačkoj Palanci, Bačkoj Topoli, Beloj Crkvi, Bečeju, Vrbasu, Vršcu, Inđiji, Kanjiži, Kovačici, Kovinu, Kuli, Novom Bečeju, Novom Kneževcu, Odžacima, Pančevu, Rumi, Senti, Staroj Pazovi, Temerinu i Titelu. Greškom sam u ovu priču ubacila Vršac i Pančevo. To je mala digresija, hvala vam što ste mi pomogli da ispravim. Uvek prihvatam kritiku i očekujem da i drugi prihvate, ukoliko je prava.
Prema tome, ovo je spisak od 20 sudova kojih neće biti ukoliko ovaj zakon bude usvojen. Faktički, u Vojvodini ostaje osam sudova. To znači da se redukuje pravosudna vlast, redukuje se rad u sudovima: na osam gradova – osam sedišta sudova. Dakle, kompletnu nadležnost, ranije, 28 opštinskih sudova, sada preuzima osam komada, osam osnovnih sudova.
To znači da će tih osam morati da radi za njih 28. To znači da će imati toliko puta više posla, to znači da će imati toliko puta više radnika, to znači da će morati da pokažu da je ovaj predlog zakona bio opravdan i da dokažu da se zaista racionalizovala mreža sudova. Moraće da dokažu da su se sudovi promenili, da nema više korupcije, da je sve mnogo stručnije, da je sve mnogo štedljivije i da sudovi mnogo manje koštaju državu, pre nego što bilo šta drugo kažu.
Prema tome, mi na ovaj način građane upućujemo na to da ćemo smanjivanjem broja sudova, redukovanjem broja sudova, što se gradova tiče, dobiti dobro rešenje, dobićemo pravedne sudove i mi smo postigli cilj. Međutim, ne rešava se tako problem u pravosuđu. Problem u pravosuđu se rešava sistemski, korupcija se ne rešava jednim potezom, korupcija se rešava sistemskim pristupom predmetu.
Prema tome, ukoliko očekujemo da vojvođanski sudovi zaista dobro rade, onda tako treba i da postavimo problem, ne tako što ćemo smanjiti njihov broj, nego tako što ćemo ih uputiti da rade na jedini mogući način, na zakonit način, pravično, pravedno i stručno. To nije, opet vam podvlačim, tako da im smanjujemo broj, nego na neki drugi način, a to je, pre svega, da kadar koji biramo da radi u budućim sudovima, zaista, bude stručan i dostojan te sudijske funkcije.
Ne može linearnim načinima, ne može običnim prestankom rada sudova u određenim mestima u Vojvodini da se postigne cilj. Cilj se postiže tako što će se odabrati i birati sudije koje će biti dostojne tog zadatka. Ukoliko smanjimo broj sudova u Vojvodini, apsolutno, nećemo dobiti bolje sudove i bolji rad, ukoliko to ne bude sistemska reforma, u smislu da prestane funkcija onima koji nisu dostojni sudijske funkcije, a to je nešto što je trebalo da se uradi još pre osam godina, kada smo krenuli u reformu. To je ta lustracija, koja se opet neće sprovesti, a doći ćemo u situaciju da za koju godinu, ukoliko zaživi ovaj zakon, moramo da menjamo ponovo mrežu sudova, moramo da vraćamo te sudove na prvobitne položaje i opet ćemo samo napraviti jednu veliku gužvu, bez pravog rezultata.
Prema tome, sudovi u Vojvodini su i do sada, ma koliko se pravosuđe u poslednjih 20 godina znatnije promenilo, u negativnom smislu, u Vojvodini, ipak radili iznad proseka, što se stručnosti i kvaliteta njihovog rada tiče, pa nema razloga da se ti sudovi sada ukidaju samo zbog toga što država smatra da je vreme za štednju.
Državne organe treba upristojiti, državne organe koji nose velike novce, birokratiju, agencije, dakle, sve ono što su budžetski korisnici, a veliki su teret za budžet. Sud i pravosuđe jesu veliki teret za budžet, ali to je jedini mogući način, jedina sigurnost, osiguranje da će se primenjivati zakoni i da smo mi civilizovano, a ne anarhično društvo, koje ne poštuje zakone i sudove.
Nije šteta trošiti novce na sudove, šteta je trošiti novce na loše sudove, šteta je trošiti novce na birokratiju, na jednu neredukovanu administraciju, koja je preglomazna, a te administracije ima svuda, od lokalnog, do republičkog nivoa.
Prema tome, mi ostajemo pri tome da ovaj zakon mora da se vrati na početak, da ovaj zakon mora da se izuzme iz ove procedure, da prestane forsiranje da ga usvojimo kao jedan od reformskih zakona, jer neće dati rezultate koji se od njega očekuju.
Nažalost, naši sudovi danas predstavljaju, pogotovo u manjim mestima, neki stožer kulture, civilizacije, nekog društvenog napretka, a to samo zbog toga jer ta mesta nemaju ništa drugo osim tih sudova. Nažalost, sve ostalo je zapušteno, pa bismo došli u situaciju, ako se ti sudovi ukinu, da već i sada provincijalna, ta mesta postanu još provincijalnija, još mračnija i prestanu biti interesantna za neki stručni deo, neki kulturniji i neki građanskiji deo populacije.
Prema tome, imaćemo opet velike migracije, veliki odlazak iz manjih mesta ka centrima, a to nije rešenje ako nam je u interesu da radimo decentralizaciju. A, decentralizacija je ta koja bi trebalo da bude svima u interesu i svima cilj, jer pojedine centrale, pojedina mesta, kao stožeri i nosioci razvoja, ne mogu biti toliko u manjini kao što su sada.
Dakle, mi imamo sada centre kao što su Beograd, Novi Sad, eventualno, Niš, možda, Kragujevac ili Zrenjanin, a sva ostala mesta ostaju po strani, van tokova novca, van razvoja.
Kada se radi takva sveobuhvatna reforma pravosuđa, treba da se na mnogo šta misli, da se kompletan društveni život, i život i budućnost jedne države uzmu u obzir, da bismo postigli željeni cilj.
Prema tome, apelujem i dalje na predlagača zakona da pažljivo pročita predate i podnete amandmane i da dobro razmisli da li ti amandmani imaju smisla i da li njihov predlog zakona ima smisla.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, javljam se povodom člana 31. i čl. 225. i 226. Poslovnika i htela bih da se osvrnem na to šta smo malopre čuli, u vezi s odlukom Izvršnog veća Vojvodine od 20. novembra 2008. godine.
Drago nam je što se napokon prihvatila ta činjenica, da jeste doneta odluka od strane Izvršnog veća Vojvodine o utvrđivanju predloga mreže sudova na teritoriji AP Vojvodine. Prema tome, to što smo mi rekli je jedna činjenica, a to smo tvrdili i juče i prekjuče. Ta odluka je doneta 12. novembra, a u Skupštinu je stigla 20. novembra 2008. godine.
Videli smo da je SVM promptno reagovao povodom budžeta, povodom tih 7% koji bi pripadali Vojvodini iz budžeta Republike Srbije. Taj budžet još nije stigao do Skupštine, nije stiglo da se raspravlja o njemu. Zaista ne znamo kakav je sadržaj tog budžeta, kakav je njegov tekst. Međutim, videli smo da se jako brzo reaguje. Mogli smo da očekujemo da se reaguje i povodom ove odluke Izvršnog veća Vojvodine, koja je, zaista, što se vojvođanske mreže sudova tiče, veoma štetna po interese vojvođanskih građana.
Odluka je doneta 12. novembra, kada se već u skupštinskoj proceduri nalazio ovaj sporni zakon. Mogli su, komotno, iz SVM-a da se izjasne i o toj odluci Izvršnog veća Vojvodine. Očigledno nisu, prihvatili su da jeste, postoji i ta odluka.
Ukoliko je ta odluka postojala, mogli su bar da se osvrnu na nju, da se pozovu i da kažu – mi se ne slažemo.
Inače bih, posebno, podvukla da vojvođanski Mađari participiraju u vlasti Pokrajine Vojvodine, imaju predsednika Skupštine, imali su sve mogućnosti i sve razloge da reaguju, ako je već vojvođanska izvršna vlast donela ovako štetnu odluku, protiv koje su i oni, videli smo po amandmanima.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, naravno da Opštinski sud u Zaječaru mora da ostane. Naravno da je ista situacija i sa Boljevcem, i sa Knjaževcem, i sa Sokobanjom, i sa Nišem, i sa Aleksincem, i sa Svrljigom. Obrazloženje je isto kao ono koje sam dala prethodno, u vezi s ranijim sudovima, dakle, u prethodnim izlaganjima.
Sud je kod nas shvaćen kao institucija vlasti. Sud je kod nas otelotvorenje vlasti. Sud, jednako – vlast. Dakle, ako jedno malo mesto ima sud, ono ima i deo vlasti koja potiče iz Beograda, zato što smo mi jedna veoma centralizovana država, centar je u Beogradu. Dakle, onda se centar jednim svojim delom nalazi i u tom mestu gde se nalazi sud. Oduzeti sud tom mestu, znači oduzeti mu taj osećaj da ima u svojim redovima vlast. Kada se to oduzme, oni ostaju bez ijednog delića vlasti i osećaju da su potpuno napušteni.
Inače, vlast koja sedi u ovoj skupštinskoj sali, jer imamo koaliciju na vlasti, imamo opoziciju koja je suprotstavljeni tabor vlasti, uvek podrazumeva određenu moć, određene privilegije. Međutim, šta se dešava? Ta moć, ta vlast podrazumeva i neku odgovornost. Problem nastaje kada se ta odgovornost mora pokazati i mora iskazati. Onda imamo situaciju kao i u ovom slučaju s vojvođanskim sudovima, sa mrežom vojvođanskih sudova.
Šta se dešava? Imamo pokrajinsku vlast, imamo republičku vlast, imamo koaliciju na vlasti u Republici, imamo koaliciju na vlasti u Pokrajini.
Dakle, imamo Savez vojvođanskih Mađara koji participira u vlasti u Pokrajini, a imamo Savez vojvođanskih Mađara koji participira u vlasti na republičkom nivou. Šta to znači? To znači da imaju mogućnosti, imaju moći, dakle, mogu da preduzmu određene korake, određene obaveze, da budu odgovorni prema svom biračkom telu, pre svega, a, inače, i prema građanima Vojvodine u celini. To je ta odgovornost. Međutim, koji je rezultat te njihove vlasti, te njihove moći, s obzirom na to da su u koaliciji i na jednom i na drugom nivou? Rezultati su amandmani, amandmani koji nisu prihvaćeni od strane Vlade. Dakle, rezultat je nula. Razumem ogorčenost SVM-a što su njihovi amandmani kao rezultat – nula. Međutim, ne mogu da razumem činjenicu da je njihov član, gospodin Tamaš Korhec, bio jedan od učesnika u raspravi i u odlučivanju o predlogu mreže sudova na teritoriji Pokrajine Vojvodine. Ne razumem da je taj predlog, mreža sudova, identičan predlogu Vlade i da se onda SVM pojavljuje ovde i kaže, mi smo uložili amandmane, ali mi smo samo deo koalicije, mi ne možemo.
Znate šta, kada je neko na vlasti, onda on ne može da kuka, ne može da jadikuje. On treba da snosi odgovornost, odnosno treba da preduzme korake, da odluči da li će ostati u toj vlasti u kojoj, izgleda, nema nikakve moći, ili ingerencije, ili ne znam šta, ili, jednostavno, odustati od te vlasti, što je mnogo poštenije prema biračima i prema građanima Vojvodine. U suprotnom, ostaje se na vlasti, kuka se na tu koaliciju s kojom su u vlasti, a to se, inače, odnosi na Ligu socijaldemokrata Vojvodine.
Dakle, sve se to radi, a rezultat je ništa, i na kraju se sve to zaboravi i kaže se, jeste, mi smo za Vojvodinu, jeste, mi smo se zalagali za građane Vojvodine, jeste, mi smo se zalagali za nacionalne manjine, jeste, mi smo se zalagali za evropske principe, a na kraju Vojvodina će ostati s ovom mrežom sudova koju je predložila i pokrajinska izvršna vlast i koju je, takođe, predložila republička izvršna vlast. Podvlačim, sve ove stranke koje su u svojim amandmanima predlagale da se taj predlog, mreža sudova, promeni u vlasti.
Dakle, jedina stranka koja nije u vlasti, koja je dosledna u svom stavu da ta mreža sudova nije odgovarajuća za građane Vojvodine, dakle, za sve građane, a ne za nacionalne manjine, jeste LDP, i to je to.

Gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, Liberalno-demokratska partija je podnela amandman u pogledu mreže sudova i to za tri suda koja su jako bitna za teritoriju severne Bačke. Radi se o osnovnom sudu u Bačkoj Topoli, osnovnom sudu u Bečeju i osnovnom sudu u Senti.
Dakle, danas smo već videli jednu veoma lepo izrađenu mapu, sa sve rupom u sredini te mape.
Mi smo takođe pripremili jednu mapu, ali naša mapa je crna zato što smatramo da je to veliki problem. To što se ta tri suda ukidaju (dakle, ukidaju se opštinski sudovi a osnovni se ne osnivaju) predstavlja za Vojvodinu jedan jako veliki problem i može se označiti kao jedan crni triangl, kao jedna crna rupa, crnilo u središtu Vojvodine. Kada se pogleda ova mapa može se videti da su sudovi koji se osnivaju sada kao osnovni sudovi na rubnim područjima Vojvodine, tako da središnji deo Vojvodine ostaje faktički nepokriven osnovnim sudovima.
Podsetila bih vas na činjenicu da je pre 20 godina Vojvodina imala sudsku vlast. Za vreme te sudske vlasti Vojvodina je imala sudove sa određenom tradicijom, a ta tradicija je predstavljala kontinuitet sa ranijim istorijskim periodom. Iz tog razloga je moglo da se desi to da su u sudovima u Zrenjaninu sudile sudije te veličine kao što su Šemić Milan, Kojičić Petar ili Jokić Stojan. U to vreme sudovi su imali određeni autoritet, imale su i sudije autoritet, a bez tog autoriteta nema suda, nema pravnog i stručnog rada u sudovima.
Nažalost, u toku devedesetih godina, dakle posle donošenja Miloševićevog ustava, Vojvodina je izgubila tu svoju sudsku vlast, ali Srbija time nije dobila ništa, nismo videli da je nešto procvetala. Međutim, pravosuđe je krenulo prilično nizbrdo u Vojvodini, pa zato imamo tu situaciju da su sudovi u Vojvodini podjednako loši i problematični kao i na ostaloj teritoriji Srbije.
U Vojvodini su sudovi bili ti koji su bili jedan prirodni rezultat razvoja nekog mesta, nekog grada. Dakle, mesto je činilo sud, a ne obratno, da je sud taj koji čini mesto i daje mu značaj. Dakle, to je bio jedan prirodni proces koji je samo rezultirao jednim normalnim stanjem da jedan grad koji je dostigao određeni nivo ekonomskog i kulturnog razvoja ima potrebu da u njemu postoji jedan sud, dakle, da postoji sedište određenog suda.
Sada kada ukidamo ove sudove koje sam navela u ovom amandmanu mi faktički prekidamo taj kontinuitet i dolazimo u situaciju da prestaje da radi određeni broj sudova, koji treba da postoje zbog značaja mesta u kojima se nalaze i zbog raznih drugih razloga koji su karakteristični za Vojvodinu. Ponovo bih napomenula da se radi o ekonomskom, društvenom, jezičkom, istorijskom, tradicionalnom značaju koji karakteriše Vojvodinu. Dakle, mi smo u situaciji da ostajemo bez bitnih pravosudnih institucija, a da ne vidimo koji su to razlozi rukovodili predlagača zakona da te sudove jednostavno izbriše sa ove crne mape koju sam već pokazala.
U obrazloženju Vlade zašto odbija naše amandmane glavni razlog je bio da se vodilo računa o upravnim okruzima i gradovima i da se vodilo računa da svaki upravni okrug, odnosno grad dobije i svoj sud, osnovni sud, normalno.
Međutim, podsetila bih vas da su ti upravni okruzi pravljeni i osnivani za vreme režima Slobodana Miloševića. Znamo koja je bila namera tih upravnih okruga. Isti nisu postigli svoj cilj i sada gradimo na jednom lošem rešenju jedno novo rešenje koje bi trebalo da ima neki reformski značaj.
Spominje se i geografska udaljenost, ali kada pogledamo ovu mapu htela bih da vam skrenem pažnju da imamo jednu veliku crnu rupu, jedan prazan prostor koji okružuju sudovi koji ostaju, dakle, ti osnovni sudovi koji će morati da preuzmu sve nadležnosti ovih ostalih sa središnje teritorije Vojvodine. Mi ne vidimo tu racionalnog razloga da se ovi sudovi ukidaju, a znamo da postoji jako puno razloga da isti ostanu.
Celoj ovoj problematici vojvođanskih sudova prilazim iz dva ugla: prvo, iz ugla pripadnika nacionalne manjine, kao Mađarica po rođenju, a drugo, iz ugla građanina Vojvodine, dakle, kao Vojvođanka. Kada završim ovo izlaganje reći ćete da sam pristrasna i bićete potpuno u pravu, jesam pristrasna, ali smatram da imam pravo kao pripadnik ovih manjinskih zajednica, jer, dozvolićete, mađarska zajednica je ipak manjinska u odnosu na većinski narod, a i Vojvodina je u odnosu na Srbiju samo trećina njene teritorije.
Ako mi propagiramo činjenicu da se zalažemo za nacionalna i ljudska prava, ako se zalažemo za prava nacionalnih manjina i da nam je to, u stvari, put ka Evropskoj uniji, da time dokazujemo neku svoju veličinu, tolerantnost i ostalo, šta to znači da mi ukidamo sudove koji se nalaze na onim teritorijama gde živi dobar deo mađarskog stanovništva? Mi ukidamo sudove koji su već spremni za to i rade već godinama, u postupanju, na mađarskom jeziku, sudi se dvojezično. Ostajemo sada bez tih sudova i sve se to koncentriše na sud u Subotici, koji će morati da nosi ceo teret ostalih sudova, dakle, ova tri suda: Bačka Topola, Senta i Bečej.
Kada govorimo o Vojvodini i kažemo da ona predstavlja 30% teritorije Srbije onda moramo da se osvrnemo i na činjenicu da ovi sudovi koji se sada osnivaju, govorim o osnovnim sudovima, čine 25%, što se broja novoosnovanih sudova u Vojvodini tiče. Tu je već jedna razlika. Daje se manji broj sudova, manji procenat sudova u Vojvodini nego što bi to Vojvodina po svojoj teritoriji zavređivala.
Kada govorimo o finansiranju, o budžetskom punjenju od strane Vojvodine, a govorimo o budžetu Srbije, onda bismo mogli da kažemo da Vojvodina puni budžet Srbije sa 40%. Možemo da spomenemo i činjenicu da je "Naftagas", koji se faktički poklanja ruskoj državi, takođe sa teritorije Vojvodine. Sve to za "Južni tok" gasovoda, koji se više ne spominje kao magistralni, nego se samo spominje da će ga možda biti. Dajemo "Naftagas", poklanjamo ga zbog neke eventualne ruske podrške u pogledu kosovskog pitanja.
Kada se sve to uporedi sa činjenicom da Vojvodina postaje ponovo kolateralna šteta neke štednje na nacionalnom nivou, postavlja se pitanje - zašto se to stalno ponavlja? Možda bih mogla da dam odgovor sa ovom odlukom Izvršnog veća Vojvodine. Naime, Odluka o utvrđivanju predloga mreže sudova na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine je usvojena od strane Izvršnog veća 12. novembra 2008. godine i predata je na pisarnicu ove skupštine 20. novembra. Šta to znači? Ta mreža sudova, koja je predviđena tim predlogom Izvršnog veća Vojvodine, potpuno je identična sa mrežom sudova koja je predložena od strane Vlade.
Što se tiče mreže sudova o kojoj danas raspravljamo, dati su amandmani od strane LDP-a, SVM-a i od Lige socijaldemokrata Vojvodine. Nijedan od tih amandmana ne podržava tu mrežu sudova, posebno kada se radi o ova tri suda. Štaviše, kritikuju i traže da se ti sudovi osnivaju kao osnovni sudovi, dakle, da se opštinski sudovi ne ukidaju nego da se preimenuju u osnovne sudove.
Šta reći o ponašanju ovih stranaka koje su na vlasti u Pokrajini Vojvodini, koje participiraju u Izvršnom veću Vojvodine, koje su učestvovale u donošenju ove odluke o utvrđivanju predloga mreže sudova na teritoriji Vojvodine? Danas i juče, verovatno i sutra i prekosutra, i ko zna dokle će braniti amandmane i isticati da je Vojvodina ugrožena, da su nacionalne manjine ugrožene, da su ovom mrežom sudova znatno ugroženi što se njihovih prava tiče, i to, pre svega, nacionalne manjine. Da li je to licemerno ili nije ostavljam vama da odlučite. Ali, smatram da treba da postoji neka doslednost u tome da li ćemo braniti ili nećemo braniti jedan stav. LDP ima stav i mi smo rekli da jesmo pristrasni, i ja sam pristrasna, upravo iz te pozicije manjina. Kao manjina imam pravo da tražim i zahtevam od većine da poštuje moje pravo i da mi izađe u susret, čak i ako smatra da ću ja, eventualno, tim mojim pravom na neki način da ugrozim pravo većine.
Ako je sve to suština onda ne vidim razlog zašto bi neko uzeo za sebe ekskluzivno pravo da brani prava nacionalnih manjina ili prava Vojvođana ili Vojvodine u pogledu ove mreže sudova. I uopšte, u pogledu bilo kog prava. Niko na to nema ekskluzivno pravo. Svako je dobrodošao ko će da podrži amandmane i mi zaista podržavamo te amandmane koji predlažu da se sudovi u Vojvodini ne ukidaju upravo iz tih razloga koje smo napomenuli.
Nažalost, u ovom setu zakona je izostavljen zakon koji je jako bitan i koji bi verovatno primirio sve ove strasti koje su buknule zbog ukidanja sudova, a to je zakon o javnom beležništvu. Kada bi taj zakon o javnom beležništvu bio donet verovatno bi se mnogo pojednostavile stvari, jer bi se pune nadležnosti prenele na notara i ti osnovni sudovi koji su ostali sasvim dobro bi funkcionisali i sa tim sudskim jedinicama, bez ikakvih problema.
Prema tome, mi očekujemo od vas da ćete usvojiti ovaj naš amandman, pogotovo zato što je amandman unet u izveštaj Vlade sa greškom, jer mi nismo predložili osnovni sud u Bačkoj Topoli za teritoriju opštine Bačka Palanka, već za Bačku Topolu, a nismo predložili ni osnovni sud u Bečeju za teritoriju opština Bečej, Žabalj i Novi Bečej, već bez tog Novog Bečeja, koji bi trebalo da ostane u nadležnosti Opštinskog suda u Zrenjaninu.