Gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, iskoristila sam jednu stilsku figuru, mislim da je malo pogrešno shvaćena. Jeste, rekla sam da ja posmatram stvari iz ugla manjina.
Dakle, objasnila sam da se taj ugao sastoji iz toga što pripadam jednoj manjinskoj zajednici kao Mađarica i da sam Vojvođanka, građanin Vojvodine, predstavljam teritorijalnu manjinu u odnosu na Republiku Srbiju.
Inače, zahvaljujem se Savezu vojvođanskih Mađara na podršci amandmanu Liberalno-demokratske partije. Dakle, svaka podrška je dobrodošla. Takođe, mi ćemo podržati sve amandmane koji se odnose posebno na zaštitu prava nacionalnih manjina, pa, između ostalog, i na sudove i na pristup pravdi i pravičnom suđenju.
Prema tome, dobrodošla je podrška Saveza vojvođanskih Mađara, a očekujem podršku i od ostale opozicije, i pozitivan odgovor vladajuće koalicije u pogledu ovog našeg amandmana.
I dalje smatram da je zaštita nacionalnih manjina jedna civilizacijska tekovina i da je ukidanje sudova koji se nalaze na teritoriji Vojvodine, gde živi veliki broj nacionalnih manjina, jedna pogrešna i loša poruka svetu. Mislimo da to ne bi trebalo na taj način da se radi. To je isto kao kada slon uđe u staklarsku radnju, pa napravi veliku štetu. Isti je slučaj i u pogledu Vojvodine. Vojvodina ne sme da bude večito kolateralna šteta nečije pogrešne procene ili nečijeg pogrešnog pristupa rešenju problematike, odnosno štednje i racionalizacije. Pozdravljamo štednju, pozdravljamo racionalizaciju, ali ne uvek na uštrb Vojvodine.
Prema tome, zahvaljujem vam se svima na podršci našem amandmanu.

Gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, Liberalno-demokratska partija je podnela dve grupe amandmana vezanih za mrežu sudova i tužilaštava.
Mi smo svesno podneli jednu grupu amandmana vezanih za vojvođansku mrežu sudova i tužilaštava, koji su veoma slični amandmanima koje su podnele stranke nacionalnih manjina, Savez vojvođanskih Mađara i druge. Vodili smo se, pre svega, razlogom da ne prihvatamo nacionalni ključ i ne prihvatamo političke ustupke nacionalnim manjinama. Pošli smo od pretpostavke da je ovaj amandman o kojem sada govorimo takav da zastupa interese svih građana sa teritorije sudova na koje se amandman odnosi. Taj interes je, pre svega, vezan za izrazitu pravnu i institucionalnu tradiciju koja postoji u Vojvodini u pogledu sudova, sedišta tih sudova na koje se amandman odnosi.
Prema tome, kada smo podneli sličan amandman mi smo faktički podržali amandman kolega iz Saveza vojvođanskih Mađara, pre svega iz racionalnih razloga, zbog interesa građana, podvlačim, svih građana, nezavisno od toga kojoj naciji pripadaju. Mi zaista verujemo i znamo da je to bio interes i kolega Saveza vojvođanskih Mađara za podnošenje ovog amandmana. Mi očekujemo, s obzirom na to da dajemo podršku ovom amandmanu, da i vladajuća koalicija ceni taj amandman iz ugla racionalnosti i potrebe da se isti usvoji, da se izađe u susret specifičnim interesima građana Vojvodine. Dakle, ne radi se samo o nekim zakulisnim radnjama, odnosno o iznuđenom načinu odlučivanja u ovoj komplikovanoj koaliciji na vlasti; to treba da bude jedna racionalna politička odluka, a ne samo kompromis da bi se sačuvala ova veoma čudnovata, komplikovana i obimna koalicija. Prema tome, još jednom podvlačim da LDP podržava amandman Saveza vojvođanskih Mađara i poslaničkog kluba nacionalnih manjina.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, pre svega pročitaću vam obrazloženje Vlade zašto nije usvojen amandman LDP-a na ovaj član 2. zakona o mrežama sudova i tužilaštava. Kaže ovako: "Vlada ne prihvata amandman iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnih poslanika Radovanović Milovana i Lapčević Milana na član 2. Predloga zakona." Listamo dalje i čitamo obrazloženje zašto nije prihvaćen amandman Radovanović Milovana, kaže se: "Vlada ne prihvata amandman iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnih poslanika Radovanović Milovana i Lapčević Milana na član 2. Predloga zakona."
Onda stižemo do amandmana Lapčević Milana i valjda ćemo doći do nekog obrazloženja. Kaže se da amandman narodnog poslanika Radovanović Milovana na član 2. Predloga zakona nije usvojen i kaže se, između ostalog: "Pored toga, na osnovu pomenute analize izvršena je i raspodela sudskih odeljenja u odnosu na sudove, pa smatramo da je predložena mreža navedena u Predlogu zakona racionalnija u odnosu na predlog iz amandmana." To znači da obrazloženja nema, jer su sva tri amandmana dobila identično obrazloženje, odnosno obrazloženje - nula. S obzirom na to da je takvo obrazloženje, moramo da krenemo od početka.
Dakle, mi smo već istakli da je naš amandman faktički veoma sličan amandmanu narodnih poslanika nacionalnih manjina i narodnog poslanika gospodina Radovanovića, pa se, prema tome, samo pridružujemo njihovom predlogu da se njihovi amandmani usvoje, a samim tim da se usvoji i amandman LDP-a.
Posebno bih se osvrnula na činjenicu da bi u ovu skupštinu uskoro trebalo da stigne predlog statuta Vojvodine na razmatranje i usvajanje. Podsećam na to da je Skupština Vojvodine već odlučivala o tom statutu. U tom statutu, između ostalog, predviđeni su novi upravni okruzi na teritoriji Vojvodine. Dakle, upravni okruzi su sa sedištima: u Bačkoj – Subotica i Sombor, u Banatu – Kikinda, Vršac i Zrenjanin, a u Sremu – Sremska Mitrovica.
Dakle, to samo potvrđuje da se ponovo nije vodilo računa šta je to interes Vojvodine. Trenutno su u Vojvodini na snazi upravni okruzi koji su ustanovljeni još pre par godina, i to centralistički, dakle, sasvim su drugačiji upravni okruzi od onih koji se sad predlažu statutom Vojvodine.
Ova mreža sudova i tužilaštava faktički se oslanja na postojeće upravne okruge, a pitanje je da li će isti ostati ukoliko se statut Vojvodine osnaži. Dakle, dolazimo u situaciju da unapred sebi pravimo probleme. Radimo jedan posao koji ćemo morati naknadno da dorađujemo i popravljamo.
Vojvodina je ponovo u situaciji da se ne vodi računa o tome da je to teritorija sa određenim ekonomskim, društvenim, istorijsko-tradicionalnim uslovima koji se razlikuju od uslova koji postoje u ostalim delovima Republike Srbije. Specifičnost Vojvodine se ne uzima u obzir, nego se centralistički radi neka vrsta decentralizacije i racionalizacije, sada sudova i tužilaštava, a sutra ko zna čega. Opet smo u situaciji da se nameće nešto što je strano Vojvodini, nešto što nije racionalno.
Mi shvatamo da je došlo vreme da se uvede štednja, da se uradi racionalizacija, da su to principi na osnovu kojih se i predlagao ovaj zakon, međutim, gde je tu princip interesa građana, dostupnosti prava i pravde i sudova građanima Vojvodine? Iz ovog predloga zakona, iz ovog predloga sedišta sudova za prekršaje ne proizilazi činjenica da je ovaj princip uzet u obzir.
Ukoliko bi se dobio odgovor da jeste i taj princip uzet u obzir, kako onda da se tumači činjenica da se Bačka Topola ne uzima kao posebno sedište prekršajnog suda, nego se sve svodi na Suboticu; da se Novi Kneževac opet pripaja Kikindi kao sedištu prekršajnog suda? Videćemo da postoji velika razlika što se teritorije tiče, načina povezivanja ovih prostora međusobno, Bačke Topole i Subotice, i Novog Kneževca i Kikinde, i onog prirodnijeg vezivanja prema Senti. Ako je normalno da Novi Kneževac, koji je prostorno bliži Senti, što se prekršajnih sudova tiče, bude pripojen Kikindi, zašto onda insistirati na tom načelu, na tom uslovu za utvrđivanje sedišta sudova?
Kaže se da je i prostorni momenat bio od uticaja kada se radila mreža sudova i tužilaca. U ovom slučaju nikako nije mogao to biti jedan od načina utvrđivanja racionalnog rešenja jer prostorno ne možemo da bolje povežemo Novi Kneževac sa Kikindom nego Novi Kneževac sa Sentom. Bačka Topola, kao jedno kulturno i ekonomski prilično razvijeno mesto, ne dobija sedište prekršajnog suda, već treba da se pripoji Subotici, koja je iovako preopterećena, pa se opet radi neka vrsta centralizacije.
Dakle, suština je u tome da se Vojvodina ne pita. Njeni organi se očigledno ne konsultuju kada se donosi i radi ovakva vrsta zakona, koji su od uticaja na teritoriju Vojvodine. Čini mi se da se ta racionalizacija mreže sudova i štednja na mreži sudova radi na štetu građana Vojvodine.
Liberalno-demokratska partija ne može podržati ovaj zakon u pogledu mreže sudova i tužilaštva upravo iz ovih razloga koje sam navela, jer smatramo da Vojvodina, kao posebna regija, kao autonomna pokrajina, ima pravo da se ceni njen društveni, ekonomski, jezički i drugi položaj. Sve su to razlozi koji su od uticaja na to da Vojvodina predstavlja tu pokrajinu, autonomnu pokrajinu, kao što se kaže.
Prema tome, ako je to tačno, onda ne vidimo razloga zašto se amandmani LDP-a koji su vezani za mrežu sedišta sudova i tužilaštva ne bi usvojili, dakle, zašto se ne bi se učinio jedan pomak u tretiranju Vojvodine. Jer, videli smo i po setu ovih pravosudnih zakona, Vojvodina se svodi na pola člana u Visokom savetu sudstva, pola tužilaca itd. S obzirom na to da Republika Srbija zvanično još ima dve autonomne pokrajine, ukoliko se predviđa jedan član Visokog saveta sudstva ili visokog saveta tužilaštva, onda je čudno da se predviđa samo jedan član iz autonomnih pokrajina. Prema tome, na Vojvodinu otpada pola. Nismo zadovoljni ovakvim tretmanom Vojvodine i zaista je vreme da se tome stane na put.
Podsećam vas još jednom, i to je jedna od bolnih tačaka vojvođanskih sudova, na zemljišne knjige. Zemljišne knjige su naprasno ukinute, vojvođanski sudovi su ostali bez veoma ozbiljnih pokazatelja i evidentiranja vlasništva i vlasnika, što predstavlja jednu istorijsku tekovinu Vojvodine, vojvođanskih sudova i građana Vojvodine. Dakle, imamo problem sa tom registracijom prava vlasništva na nekretninama. Nažalost, to je urađeno bez konsultacije relevantnih stručnjaka iz Vojvodine, pa je sada nastao veoma veliki problem u tim sudovima jer zemljišne knjige ne rade. Nije još zaživeo katastar nepokretnosti, koji može eventualno da preuzme ingerenciju registracije vlasnika i podataka o nekretninama.
Dakle, mi ćemo morati pre ili kasnije da reagujemo i u pogledu toga, ali to je samo jedan od pokazatelja koliko se ne vodi računa o tome do kog nivoa razvoja je Vojvodina stigla, o kakvoj teritoriji se radi, o koliko nacija se radi u Vojvodini.
Bez obzira na nacionalnu pripadnost, ipak su to, pre svega, Vojvođani i građani Republike Srbije i očekuju da država vodi računa i o njihovim interesima, a interesi su ti da se vodi računa o posebnostima građana Vojvodine.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, dugujem jedno izvinjenje gospođi ministarki.
Kada sam malopre govorila o našem amandmanu napomenula sam da se nije tražila saglasnost i mišljenje Vojvođana, odnosno vojvođanske vlasti u vezi sa predloženom mrežom sudova i tužilaštava.
Međutim, naknadno mi je gospođa ministarka dala na uvid jedan dokument, a to je dokument Izvršnog veća APV. Naime, radi se o odluci o utvrđivanju predloga mreže sudova APV, koju je Izvršno veće Vojvodine donelo na sednici 12. novembra 2008. godine. Radi se o 19. sednici. Ta odluka je stigla na pisarnicu Skupštine Republike Srbije 20. novembra 2008. Tu odluku je potpisala potpredsednik Izvršnog veća gospođa Ana Tomanova-Makanova.
Htela bih samo da napomenem da upravo ovaj dokumenat potvrđuje sve ono što sam povodom predmetnog amandmana izrekla za skupštinskom govornicom. Dakle, jeste dato jedno mišljenje, doneta jedna odluka u vezi sa mrežom sudova i tužilaštava. Doneta je od strane establišmenta, dakle, doneta je od strane vlasti. Radi se o koaliciji čiji je sastav identičan koaliciji koja je i u ovoj skupštini. Dakle, radi se o koalicionoj vlasti, sa svim strankama koje su u Republičkoj skupštini – takvo je stanje i u pokrajinskoj skupštini.
Nažalost, radi se o jednoj odluci pokrajinskog Izvršnog veća koja ne vodi računa o stvarnim interesima građana Vojvodine i saglašava se sa predlogom mreže sudova i tužilaštava datih od strane centra, dakle, od Republičke vlade. To samo potvrđuje da nema relevantnih činilaca u Vojvodini koji umeju, znaju i hoće da zaštite interese Vojvođana. Radi se, uglavnom, o čistom interesu za vršenje vlasti. Kada je ta vlast toliko bitna i toliko slatka, onda može da se prihvati sve iz centra, da se potvrdi i tako može 12. novembra 2008. godine da se potvrdi ta mreža sudova koja je predložena od strane Republičke vlade.
Dakle, ako već znamo ko je na vlasti u pokrajini, ako znamo o kojoj koaliciji je reč, onda se postavlja pitanje ko se stara o autentičnim interesima Vojvodine i da li su ti interesi Vojvodine zaista zaštićeni. Očigledno je da nisu, jer da jesu, bila bi drugačija odluka Izvršnog veća AP Vojvodine.
Prema tome, mi možemo ovde da pričamo mnogo šta, možemo da govorimo o tome koliko nam je drago i koliko nam je Vojvodina prirasla za srce, možemo da pričamo o raznim interesima celokupne Vojvodine i pojedinih njenih delova, međutim, nažalost, ostaje činjenica da je Srbija jedna visokocentralizovana država, da se autonomna pokrajina svodi samo na potvrđivanje odluka iz centra.
Prema tome, i ovi amandmani koji su dati očigledno su dati mimo odluka Izvršnog veća Vojvodine – normalno, Izvršno veće bi, pre svega, trebalo da vodi računa o interesima Vojvodine – a i protivno predlogu zakona o mreži sudova i tužilaštava datog od strane Vlade.
Šta to znači? To znači da mi imamo bukvalno amandmane i na odluku vojvođanske skupštine i na predloge Vlade u pogledu ovih sedišta.
Prema tome, ostaje da Vlada donese odluku u pogledu tih amandmana, koji su smisleni, svrsishodni, a s obzirom na to da ih je podnela i Liberalno-demokratska partija, i Savez vojvođanskih Mađara, a očigledno i Liga, kao i druge manjine, onda nema razloga da se amandmani odbiju, pa bi trebalo da se mimoiđe i odluka Izvršnog veća AP Vojvodine, a i predlog Vlade da se odbiju amandmani. Jer, ako se amandmani sa tolikom upornošću predlažu, brane i ostaje se pri njima, valjda za to ima razloga i imaju neku težinu.

Poštovana predsednice, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, po poslednjim podacima sa plenarne sednice grupe zemalja za borbu protiv korupcije u organizaciji Saveta Evrope, koja je održana u oktobru 2008. godine, Srbija se nalazi na 85. mestu, zajedno sa Crnom Gorom, Albanijom, Indijom, Madagaskarom, Panamom i Senegalom. Društvo odlično. Prošle godine Srbija je bila na 79. mestu, znači, popravili smo svoj položaj za celih šest mesta po indeksu korupcije.
Šta to znači? To znači da mi i dalje klizimo nadole i dalje propadamo. Šta to znači? Da imamo ozbiljne probleme u javnom sektoru, u javnim preduzećima. U poslednjih nekoliko nedelja mi stalno ukazujemo na činjenicu da postoje velike zloupotrebe i korupcija u javnim preduzećima, i to: Elektroprivreda, NIS, Telekom, železnice, aerodrom. Mi nismo dobili relevantne odgovore, niti se pokazalo da se nešto radi da se zaustave te zloupotrebe i korupcija. Govorim o te dve reči - zloupotreba i korupcija, vi to možete nazvati kako hoćete, rezultat je taj; moramo sistemski da rešavamo problem, a ne samo da smanjujemo plate direktorima. Normalno, treba im smanjiti, jer smatram da u ovoj državi niko toliko ne radi da bi zaista mogao da zaradi te enormne iznose koji se isplaćuju direktorima javnih preduzeća. Prema tome, ako se radi o enormnim iznosima, ti iznosi nisu zarađeni, a ako nisu zarađeni, onda su dobijeni po nekom drugom osnovu.
Dakle, sve dok ne budemo imali završni račun budžeta Republike Srbije svake godine da o tome u Skupštini raspravljamo, dok ne budemo imali Državnu revizorsku instituciju koja ima prostorije gde će da radi, koja ima radne stolove na kojima će da radi, koja će imati svoje ljude i svoj poslovnik, dakle proceduru po kojoj će da radi, mi nećemo imati rešen problem korupcije i zloupotreba.
Na koji način rešiti nastalu situaciju? Mi smo dobili jedan odgovor od Vlade da će učiniti sve, da će neke kontrole ući. Za sada nemamo dokaze da je to zaista urađeno. Ukoliko se samo fokusiramo na taj aerodrom, ništa nismo uradili.
Aerodrom ne sme da se ispusti iz vida, međutim, treba i ostala javna preduzeća da se kontrolišu i da se proveri ko šta i koliko radi, koliko uzima i koliko daje svojim partijskim drugovima i drugaricama.

Poštovana predsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, na dnevnom redu je Predlog zakona o javnom tužilaštvu u pojedinostima.
Prema tome, naša je obaveza, kao parlamenta, da raspravljamo o predočenim amandmanima kako bi se napokon odlučilo da li ćemo ovaj zakon usvojiti ili ne. To je sasvim u redu. Ali, iz situacije kakva je trenutno u ovoj skupštini i situacije koja je bila u toku protekle nedelje proizilazi kao da mi u Skupštini nismo imali Zakon o javnom tužilaštvu. Međutim, ja bih vas podsetila i podvukla da imamo prelazne i završne odredbe koje upravo ukazuju na to da mi imamo Zakon o tužilaštvu, donet još 2001. godine, sa izmenama do 2006. godine.
To znači da tužioci, republički, okružni i svi ostali nadležni tužioci, mogu da postupaju po svim krivičnim prijavama o kojima smo mi danas slušali. Tužioci ne rade ukoliko se to ne nalazi na dnevnom redu Skupštine, i to vanredno. Mi danima raspravljamo o nečemu po čemu bi trebalo da rade tužioci i ostali nadležni organi i nadležne institucije.
Prema tome, to sve dokazuje da nije crna rupa u parlamentu, jer parlament raspravlja o gorućim problemima koji isplivavaju i mi moramo da ih konstatujemo i da tražimo način rešavanja tih problema. Vlada je ta koja treba da rešava, njene institucije, njeni organi. Gde je MUP? Gde su tužioci koji su u nadležnosti Ministarstva pravosuđa? Gde su budžetski i ostali inspektori? Niko tu ne radi. Čemu onda donošenje ovih zakona o kojima pričamo, da moraju da se donose, da je to put u Evropu?
Nažalost, mi smo malopre spomenuli da je kod nas korupcija na jako visokom nivou. O čemu se onda radi? Zašto pričati o zakonima? Zašto pričati o nečemu što je prilično imaginarno, a očigledno nećemo ni to primenjivati, jer ne primenjujemo ni zakon koji je trenutno na snazi? Vlada je ta koja treba da rešava probleme, a parlament ukazuje na njih. Nije parlament crna rupa. Ne opstruira parlament. Mi radimo samo ono što je u opisu naših poslova. Bilo bi dobro da svi ostali rade ono što bi trebalo da rade po zakonima koji su na snazi.

Gospođo predsednice, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP je podnela je jedan amandman na član 42, kojim je predložila da se st. 2. i 3. ovoga člana brišu, a to iz jednog osnovnog razloga, što mi principijelno zastupamo jednu tezu, da ne treba da se širi krug onih koji mogu da pokrenu inicijativu za povlačenje mandata članovima Visokog saveta sudstva.
Sasvim je dovoljno da ospore taj mandat sami članovi Saveta i potpuno je nepotrebno da se ta mogućnost dozvoli i predlagačima, odnosno drugim institucijama, jer, čini mi se, čl. od 22. do 37. ovoga zakona o Visokom savetu sudstva predviđaju jednu ozbiljnu proceduru na koji način se biraju i postavljaju članovi Visokog saveta sudstva.
Prema tome, tu su i neki ozbiljni kriterijumi koji su predviđeni da bi neko od sudija, izbornih članova, ili od strane advokata, postao član tog visokog saveta sudstva. Dakle, nije tako jednostavno postati član te institucije.
Međutim, time što mi dozvoljavamo da ti predlagači mogu da ospore taj mandat, mi apsolutno gazimo neku vrstu samostalnosti tog visokog saveta sudstva.
Ostavljamo mogućnost da se onaj koji je predložio u međuvremenu predomisli i iskoristi tu svoju privilegiju što je predložio, pa sada može da pokrene inicijativu i da ospori to članstvo. Time mi, u stvari, napadamo autoritet i integritet Visokog saveta sudstva.
Dozvolićete mi da je to, ipak, najviši organ što se tiče ovih pravosudnih organa, koji direktno odlučuje o tome ko će od sudija biti biran i postavljen. Odlučuje o tako ozbiljnom pitanju ko će nam sutra suditi. Treba im dozvoliti samostalnost i nezavisnost u tom svom postojanju i drastično ograničiti krug lica, i institucija, koja mogu osporiti njihove mandate. Time mi njima dajemo jednu sigurnost. Dajemo im na značaju, na dostojanstvu, na integritetu i samo šaljemo ozbiljnu poruku da smo ozbiljno mislili kada smo govorili o nezavisnosti i samostalnosti i autoritetu pravosuđa, koje sa ovim setom zakona mislimo da sprovedemo.
Prema tome, LDP podržava ovaj set pravosudnih zakona, odnosno ovaj zakon o visokom savetu sudstva. Amandman smo podneli, ne radi neke reklame ili lepote, nego, upravo, radi racionalizacije i poboljšanja tog člana, mi predlažemo da se naš amandman usvoji zato što duboko zadire u suštinu tog autoriteta Visokog saveta sudstva.
Ne bih volela da vas zamaram dalje sa nekim trivijalnim temama, ali ponukana sa ozbiljnim životnim problemima sa kojima se sučeljava naša zemlja, naša država, a i naši građani, a to su poskupljenja koja su svakodnevno na tapetu i koja se javljaju lančano. Htela bih da vam skrenem pažnju na činjenicu da, iako smo pokrenuli u ovoj skupštini inicijativu o promeni cene, odnosno snižavanju cene gasa, nismo dobili relevantan odgovor, niti su nadležne institucije reagovale, čija bi reakcija dala neke rezultate, odnosno nismo dobili rezultat koji smo inicirali, koji smo tražili. Cena gasa je još uvek ta. Cena gasa je poskupela.
S obzirom na to da nam predstoji teška zima, a građani dok dožive i sačekaju da ovi zakoni o pravosuđu zažive, moraju da prezime i da prežive ovu zimu, mi predlažemo i savetujemo građane da pokrenu inicijative i pokrenu peticije kod svojih lokalnih samouprava, u vezi subvencija cene gasa i grejanja. To je inače učinio i Gradski odbor LDP-a u Zrenjaninu. U toku je potpisivanje tih peticija za subvencioniranje cene gasa i grejanja u gradu Zrenjaninu.
Iako se radi o jednoj trivijalnoj stvari u odnosu na ove zakone koje mi podržavamo i za koje mislimo da su evropski, da su jako bitni za usvajanje i za reformisanje pravosuđa, ipak mi, kao LDP, stalno skrećemo pažnju i podvlačimo da je život ono što se dešava i što je ona odrednica koja bi trebalo da bude usmeravajuća snaga ovog parlamenta. Stalno bi trebalo da napominjemo i govorimo o tome da je za preživljavanje, za normalno funkcionisanje građana i života u ovoj zemlji potrebno da vodimo računa šta se to dešava pored ovih ozbiljnih napora, što se donošenja zakona tiče, i u vezi cena i u vezi ostalih gorućih problema. To je, čini mi se, jako bitno, jako značajno za celu ovu zajednicu. To nikada ne smemo zaboraviti, čak i ako govorimo o zakonima.
Zato vam opet napominjem da moramo činiti sve, pa čak i to da apelujemo da ljudi ulože svoje napore i svoju snagu da dođu do nekog rezultata, a to je, čini mi se, ostalo da apelujemo na to subvencioniranje od strane lokalnih samouprava u vezi cene gasa, a za ostalo ćemo videti. Dakle, LDP podržava ovaj zakon.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP je podnela amandman na član 52. ovog zakona o Visokom savetu sudstva i naš amandman konkretno glasi: "U članu 52. posle stava 1. dodaje se novi stav koji glasi: Najmanje jedan član iz reda sudija okružnih sudova mora biti sudija Posebnog odeljenja za organizovani kriminal ili sudija Veća za ratne zločine".
Stali smo na stanovište da je prvi sastav Visokog saveta sudstva veoma bitan, da ima pred sobom najteži zadatak i najveću odgovornost, jer mu predstoji opšti izbor sudija. Prema tome, nije svejedno ko će biti član Visokog saveta sudstva.
Koliko znamo, sudije posebnih odeljenja za ratne zločine i organizovani kriminal i te kako su iskusne sudije, i te kako su stručne i odgovorne sudije i dostojne tog zadatka, jer inače ne bi radile taj posao koji rade.
Te sudije su, između ostalog, i hrabre, a dozvolićete, biti član Visokog saveta sudstva i to prvog sastava, u današnjim uslovima, u današnjoj situaciji, i te kako je ozbiljan čin i iziskuje veliku hrabrost.
Ne vidimo razlog zašto ne bismo, pored svih ovih sudija koje su nabrojane u članu 22. ovog zakona, uneli i ovu odredbu u pogledu sudija Posebnog odeljenja za organizovani kriminal i ratne zločine.
Predlažemo da ove sudije, sa posebnim kvalitetima, koje su već proverene, to su kvaliteti koji ne moraju da se dokazuju, već su provereni jer su prošli određene filtere, prošli su određene provere, zašto ih ne iskoristiti, ne dati im šansu, ne poboljšati taj sastav Visokog saveta sudstva sa ovim ljudima i očekivati od njih rezultat, a rezultat se može očekivati, jer su i do sada dokazali da ozbiljno rade taj svoj posao, jer to je trenutno gorući problem ove države, da se sudi organizovanom kriminalu i ratnim zločinima.
Imamo prilike i danas da vidimo da i te kako ima puno kriminala, pogotovo organizovanog kriminala, a vi vrlo dobro znate da organizovanog kriminala nema bez učešća države. Ukoliko mi imamo taj ozbiljni problem, da je i država umešana u kriminal, a jeste, najviše kriminala ima u javnom sektoru, javnim preduzećima, dokazuju i protekli događaji ove nedelje o kojima smo dovoljno pričali, zašto onda ne iskoristiti priliku da takve sudije, takve odgovorne i dostojanstvene ljude stavimo u Visoki savet sudstva, jer Visoki savet sudstva koji se sada bude oformio, prvi Visoki savet sudstva, predstavljaće alfu i omegu budućeg pravosuđa ove države.
To su ljudi na kojima leži teret da izaberu sudije koji će suditi u budućnosti. Ukoliko idemo tom logikom, da treba da se reformiše pravosuđe, onda treba ići tom logikom, da prvi korak bude dobar korak, da bude hrabar korak, a to je, po našem mišljenju, ukoliko se i jedan, od tih sudija, uvrsti u sastav Visokog saveta sudstva, o kome sam vam govorila.
Predlažemo da se ovaj amandman LDP prihvati, i koalicija na vlasti, kada dođe dan za glasanje, glasa za isti.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ima jedan čvrst stav što se evropskog puta Srbije tiče. Mi jesmo za Evropu, jesmo za evropske integracije, jesmo za evropske zakone koji su na dnevnom redu ove skupštine. Međutim, mi smo, pre svega i iznad svega, za normalan, najnormalniji život građana Srbije.
Prema tome, vreme je da se vrati život u ovu skupštinu, vreme je da Skupština utiče na ovaj virus koji je apsolutno zahvatio sve organe, sve poluge vlasti u ovoj državi, a to je virus korupcije, to je virus zloupotreba, to je virus jedne opšte pljačke.
Mi smo postavili određena pitanja juče, da li je neko reagovao, ali ozbiljno reagovao, u vezi istih? Da li je pokrenuta neka istraga od strane nadležnih organa? Predložili smo da budžetski organi, tužilaštvo, MUP krenu da preduzimaju određene mere u javnim preduzećima.
Očigledno je da su javna preduzeća onaj najveći problem koji tišti ovu državu. Mi ne možemo u Evropu ukoliko nam je korupcija, ukoliko nam je zloupotreba na tom nivou na kom se sada nalazi. Mi znamo da su monopoli veoma veliki paraziti ove države, a monopolista je najveći u Srbiji upravo država, a to dokazuje i sve ono što se dešava trenutno na političkoj sceni, u društvenom životu zemlje.
Pozivam se na članove 31. i 226. Poslovnika i zbog toga sam izašla da javno skrenem pažnju i da zamolim sve organe vlasti, sve narodne poslanike, dakle, sve relevantne faktore da krenu zaista da rade u interesu građana, jer nije dovoljno da skandal gradimo na skandal, nije dovoljno da jedan skandal pokrije prethodni i da se sve zaboravi.
Svi mi međusobno pričamo, svi mi vrlo dobro znamo kakve se zloupotrebe valjaju iza scene.
Prema tome, izvolite pa krenite da radite, gospodo poslanici i gospodo ministri, kao i svi ostali koji su veoma dobro nagrađeni iz sadašnjeg trenutno važećeg budžeta.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, javljam se povodom ovog amandmana koji je podneo kolega iz NS. Ujedno bih istakla da LDP podržava ovaj amandman iz sledećih razloga.
Prema članu 50, a inače ovaj član se odnosi na predlaganje sudija koji se prvi put biraju, prilikom predlaganja kandidata za sudije koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, pored stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, Visoki savet sudstva će posebno ceniti i vrstu poslova koje kandidat je obavljao nakon položenog pravosudnog ispita. Dakle, to je prvi stav člana. Za kandidate koji dolaze iz reda sudijskih pomoćnika obavezno se pribavlja ocena rada. To je stav 2.
Ono što se amandmanom predlaže, to je zamena reči "može" sa rečju "mora" iz stava 3. ovog člana, koji kaže - pre predlaganja Visoki savet sudstva može obaviti razgovor sa prijavljenim kandidatima. Kada se uzmu u obzir stav 1. i 2. ovog člana, može se razumeti zašto je predloženo da se ova reč "može" zameni obavezujućom rečju "mora".
Opet bih se osvrnula na član 45, koji je tesno povezan sa ovim članom 50, jer taj član definiše šta znači stručnost što se sudijskih kandidata tiče. Stručnost podrazumeva posedovanje teorijskog i praktičnog znanja potrebnog za obavljanje sudijske funkcije. Pitam vas, kako će Visoki savet sudstva da utvrdi da li kandidat poseduje potrebnu stručnost za obavljanje sudijske funkcije ukoliko kandidata i ne vidi?
Osposobljenost, prema ovom članu 45, podrazumeva veštine koje omogućavaju efikasnu primenu specifičnih pravničkih znanja u rešavanju sudskih predmeta. Postavljam pitanje, kako će Visoki savet sudstva da utvrdi osposobljenost kandidata ako nije prethodno porazgovarao sa njim, ako prethodno nije čak ni video kandidata? Normalno, Visokom savetu sudstva je ostavljeno na volju da li će uopšte izvršiti taj razgovor sa kandidatom.
Dostojnost, po članu 45, podrazumeva moralne osobine koje sudija treba da poseduje i ponašanje u skladu sa tim osobinama. Postavljam pitanje, kako će Visoki savet sudstva, ukoliko ne vidi i ne porazgovara sa kandidatom, utvrditi da je isti dostojan za obavljanje sudijske dužnosti.
Moralne osobine propisane ovim članom 45. koje sudija treba da poseduje su: poštenje, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnost i uzornost, a ponašanje u skladu sa tim osobinama podrazumevaju čuvanje ugleda sudije i suda u službi i izvan nje itd. Postavljam pitanje, kako će Visoki savet sudstva da utvrdi da li taj kandidat dotični ima moralne osobine koje su obavezujuće prema ovom članu 45. ukoliko ne obavi prethodni razgovor sa kandidatom?
Inače, Visoki savet sudstva je taj koji po članu 45. utvrđuje kriterijume i merila za ocenu stručnosti. Što je najveći apsurd inače, a po ovom stavu 2. člana 50, za kandidate koji dolaze iz reda sudijskih pomoćnika obavezno se pribavlja ocena rada.
Dakle, oni koji su već u sudu, sudijski pomoćnici, koji su bukvalno stalno pod nekom kontrolom sudija, za njihov rad će se obavezno pribaviti ocena rada.
Šta je sa tim kandidatima koji nisu tu pri ruci, nisu sudijski pomoćnici itd.? Sada kada se sve to uzme u obzir, zar nije logičnije i racionalnije i normalnije da se reč "može", dakle, ostavljanje na volju nekome, zameni rečju "mora", dakle, obavezujućom jednom premisom.
Inače, mi smo obrazloženje Vlade dobili zašto se ovaj amandman ne prihvata, i kaže se - amandman se ne prihvata iz razloga što bi propisivanje ove obaveze uticalo na efikasnost i ažurnost u radu Visokog saveta sudstva. Šta je onda bitno, da Visoki savet sudstva brzo radi ili kvalitetnije radi?
Dakle, ipak bi trebalo da se uzme u obzir da ono što se radi bude pametno, bude efikasno, bude racionalno i u opštem interesu društva, a pogotovo srpskog pravosuđa.
Prema tome, bez obzira koliko će to da traje, Visoki savet sudstva mora da procenjuje kandidate, a ne paušalno, samo na osnovu nekih podataka koje neki drugi serviraju Visokom savetu sudstva, odlučuje ko je merodavan kandidat koji treba da bude predložen da se bira za sudiju prvi put.
Jako je bitno, dakle, još na početku da se utvrdi da li određene osobe imaju određene kvalitete da budu sudije, a ne da se ostavlja da se nakon trogodišnjeg staža ponovo radi neka procena koja je mogla da se uradi mnogo ranije, jer time smo već izgubili neke tri godine ako smo odabrali ljude koji nisu podobni, nemaju sve ove kvalitete koje je predvideo Visoki savet sudstva. Visoki savet sudstva ima prvenstveno obavezu da vodi računa o tome kakvi ljudi će biti birani za sudije, jer to je alfa i omega budućeg nezavisnog pravosuđa.
Ukoliko oni to propuste da urade kvalitetno, onda nam džaba svi zakoni, bilo kako ih nazivali evropskim, reformističkim, reformatorskim, kako god hoćete, bitno je samo da se odaberu pravi ljudi i pravi kandidati.
Ako je to prioritet što se rada Visokog saveta sudstva tiče, onda ne vidim razloga zašto ih osloboditi te obaveze. Dakle, to je jedna od obaveza Visokog saveta sudstva, a na njemu je obaveza da organizuju svoj rad, da bude što efikasniji i što bolji, a ne da ih apriori oslobodimo te obaveze, jer to je normalno ono zbog čega se ovde i raspravlja o tome da li nam trebaju novi zakoni o sudijama, o Visokom savetu sudstva i ostali zakoni koji su na dnevnom redu.
Prema tome, s obzirom da je ovaj amandman veoma racionalan i smatramo da isti poboljšava kvalitet ovoga člana 50, a normalno davaće i određene rezultate koji su u opštem interesu, predlažemo da se ovaj amandman prihvati.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, upravo smo čuli jedno obrazloženje zašto bi trebalo onaj zakon o sedištima sudova da se usvoji, da se redukuje broj sudova i da se prekontroliše koji će sudovi i u kom sastavu da sude. Upravo zbog toga da prestanemo više sa nepotizmom i sa rođačkim sudovima.
Inače, javljam se povodom ovog amandmana na član 55. zakona o sudijama. Naslov ovoga člana je Stupanje na funkciju. Stav 1. ovoga člana kaže da sudija koji je izabran stupa na funkciju na svečanoj sednici svih sudija u sudu za koji je izabran.
Znamo da svečanu sednicu zakazuje predsednik suda, a šta ukoliko predsednik suda ne zakaže tu svečanu sednicu? Ostaje onda onih 30 dana iz član 56. stav 1. Zakona, koji kaže: "Smatra se da sudija nije izabran ako iz opravdanih razloga ne stupi na funkciju u roku od 30 dana od dana izbora".
Na taj način Vlada obrazlaže zašto ovaj amandman ne usvaja i kaže da je tih 30 dana u stvari taj rok u okviru kojeg bi trebalo da se održi svečana sednica. Ali, gde to piše?
Dakle, u članu 55. ne piše, a član 56. predviđa samo odgovornost sudije koji je izabran, dakle prošao je celu tu prethodnu proceduru da bi postao sudija, i onda se ne zakazuje ta svečana sednica i on jednostavno ne stupa na dužnost, protekne tih 30 dana i gotovo, ode mast u propast, nema više sudije.
On može da se žali, u stavu 3. se kaže: "Sudija ima pravo žalbe Ustavom sudu na odluku Visokog saveta sudstva".
Ali, zašto mi da komplikujemo, ničim izazvani da napravimo tu celu proceduru nepotrebno, ako već u članu 55. možemo da oročimo onaj rok u kojem mora da se zakaže ta svečana sednica da bi zaista sudija stupio na svoju dužnost.
Nažalost, osnovna zamerka ovom članu 55. je ta proizvoljnost koja se ostavlja jednom licu, dakle predsedniku suda, i da ne ređamo dalje kakva ta proizvoljnost može da bude i šta može da proizvede.
Proizvoljnost je dominantna kategorija postala u ovom društvu, pa smo ovih dana svedoci šta ona može da iznedri u vezi ovih javnih preduzeća, koja zaista proizvoljno i monopolistički određuju, pre svega, plate svojih službenika, svojih čelnika, a zatim i cena svojih usluga. Šta je to nego proizvoljnost kada poskupljuju i gas, i struja, i Telekom i još sijaset usluga koje nam pružaju ova monopolistička javna preduzeća.
Zašto onda, kada imamo prilike da u jednom Zakonu o sudijama tačno označimo šta predstavlja nečiju obavezu, tu ne koristimo i ne uradimo kako treba, da izbegnemo bilo kakve neželjene posledice i neželjene situacije.
Nažalost, donosimo tako zakone, pa onda očekujemo da ti zakoni urede u potpunosti život, a da pri tome, kada te zakone donosimo, ne analiziramo koje su posledice naših činjenja odnosno naših odluka u vezi tih zakona. Prema tome, ako se odlučuje tako da mi ne obavezujemo i predsednika suda, kao što obavezujemo sudiju u vezi ovih rokova za stupanje na dužnost, onda mi ostavljamo na slobodnu procenu jednoj osobi, jednoj grupaciji, kako god, da odluči da li će ili neće učiniti nešto da se zakon sprovede.
Upravo je to problem u našem društvu, jer se jako puno diskrecione ocene i slobode u tumačenju zakona ostavlja određenim grupama i one to i koriste, pa se onda čudimo zašto imamo toliko rupa u zakonu, zašto imamo toliko različitih tumačenja zakona od strane sudija i sudova, pa nemamo ujednačenu pravnu praksu, nemamo ujednačene odluke po istoj problematici u različitim postupcima.
Prema tome, bilo bi dobro kada se zakoni donose, konkretno ovaj zakon, da se procene sve mogućnosti, da se procene sve posledice koje određene odredbe mogu proizvesti, pa onda da se spreče te neželjene posledice i zbog toga smatramo da svaki amandman koji se ovom sudu preda od strane pozicije ili opozicije, svejedno, zaista proanalizira, a ne da se samo paušalno ceni.
Jer obrazloženje Vlade u vezi ovog amandmana kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što je određivanje zakonskog roka za održavanje svečane sednice nije neophodno, budući da je narednim članom zakona propisano da se smatra da sudija nije ni izabran ako na funkciju ne stupi u roku od 30 dana od dana izbora.
Dakle, ovaj stav člana 56. ne govori ni o kakvoj obavezi onoga koji je obavezan da zakaže tu svečanu sednicu, jer tek tada sudija stupa na dužnost. Ne radi se o izboru sudija, radi se o stupanju na funkciju, prema tome, zašto ne iskoristiti nešto ako već imamo vremena, imamo prostora i mogućnosti.

Poštovano predsedništvo, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na čl. 31, 221. i 226. Poslovnika.
LDP je pokazala svoju nameru da radi, što se ovih zakona tiče, da raspravlja o njima, da radi po amandmanima itd, međutim, očigledno da ne možemo da nastavimo ovaj rad, a iz kojih razloga? Postavlja se jedno krucijalno pitanje – da li mi živimo u državi ili je ovo cirkus?
Ono što smo slušali ceo jučerašnji dan, ono što slušamo danas upravo ukazuje na tu činjenicu. Šta je to nego cirkus, ako organi ove države ne rade ono što su po zakonima i što su po Ustavu obavezni da rade? Podsetila bih te organe da su po rebalansu budžeta korisnici budžeta, recimo, Savet za borbu protiv korupcije u iznosu od 14 miliona dinara, dakle, gospoda iz tog saveta troše 14 miliona dinara.
Recimo, Republičko javno tužilaštvo koristi po ovom rebalansu koji smo usvojili 210 miliona dinara, okružna javna tužilaštva koriste 673 miliona dinara, Državna revizorska institucija koristi 47 miliona dinara, Ministarstvo unutrašnjih poslova koristi 47 milijardi dinara, a Uprava za sprečavanje pranja novca 46 miliona dinara.
Koji su ti iznosi koje ti organi, koje te službe, koje te uprave koriste, a da ništa ne rade?
Podsećam vas da su dužni da rade i MUP i Republičko, a i ostala tužilaštva, kad god uoče neke nepravilnosti koje mirišu na krivična dela. Šta će vam više od onoga što smo čuli? Kako može jedan čovek da dobije na ime plate 20 hiljada evra mesečno itd, da ne ređamo te cifre?
Kako je moguće to da se odjednom umesto naftno-gasnog sporazuma spominje samo naftni sporazum, prodaje se NIS, znamo po kojoj ceni? Čuli smo da se više ne spominje magistralni gasovod, treba da ređamo, da vadimo iz džepova raznorazne nepravilnosti za koje smo čuli, pročitali i o čemu pričamo međusobno, a očigledno se ništa ne radi.
Zato ponovo postavljam to pitanje – da li smo mi država ili ne? Narodni poslanici su dužni da ukazuju na sve ono što primećuju, nepravilnosti u državi koje utiču na živote građana i koje apsolutno onemogućavaju da ova država funkcioniše.
Prema tome, očekujemo reakciju nadležnih organa i očekujemo da se sve ne završi običnim skandalom, nego da napokon dobijemo i odgovore.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, javljam se povodom podnetog amandmana na član 42. zakona o sudijama.
U ime poslaničke grupe LDP ne bih podržala ovaj amandman. Štaviše, smatramo da je ovaj član zakona veoma dobar što se nagrađivanja sudija tiče, a evo iz kojih razloga.
Pre svega, u stavu 1. navedenog člana stoji da ''osnovna plata sudije koji obavlja funkciju u sudu u kome se ne mogu popuniti sudijska mesta, može se uvećati i do 50%''.
Ovo je racionalno rešenje, jer imamo situaciju da stručni, osposobljeni ljudi, dostojanstveni, dakle ljudi koji mogu da obavljaju tu sudijsku funkciju u neke sudove jednostavno ne žele da idu, iz raznoraznih razloga. Da li se radi o mestima koja nisu dovoljno atraktivna, nekim manjim gradovima ili slično, da ne zalazimo u suštinu razloga zašto se ne odlazi u te sudove, suština je ta da onda ti sudovi nemaju dovoljno stručnog i dobrog kadra koji bi mogao da obavlja tako ozbiljnu i odgovornu funkciju kao što je sudijska funkcija.
Ljudi se najbolje nagrađuju materijalnim sredstvima. Prema tome, pozdravljamo to što je Vlada takođe prihvatila tu racionalnost i realnost i ponudila povećanje plata tim ljudima koji su stručni, sposobni i dostojanstveni i mogu da nose taj teret ozbiljne funkcije obavljanja sudijske dužnosti u nekom mestu koji inače ne bi bio naročito atraktivan za njih.
U stavu 2. navedenog člana stoji da ''osnovna plata sudije koji postupa u predmetima krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala i ratnog zločina, može se uvećati do 100%''.
Takođe pozdravljamo i ovo rešenje, iz sledećih razloga. Kada se neki sudija prihvati tako izuzetno odgovorne i opasne dužnosti kao što je suđenje organizovanom kriminalu ili u postupcima za ratne zločine, zaista preuzima na sebe daleko veći teret odgovornosti od onih sudija koji inače postupaju u redovnim sudovima i drugim posebnim sudovima.
Zato što je taj teret odgovornosti znatno povećan, sasvim je racionalno i opravdano da se tim ljudima na neki način nadomesti sva ona nesigurnost koja je sigurno prateća u njihovim životima kada postupaju u tako ozbiljnim predmetima, u tako ozbiljnim situacijama kao što su krivična dela organizovanog kriminala i ratnog zločina.
Dakle, radi se i o ljudima koji se pojavljuju na optuženičkim klupama koji su daleko organizovaniji, daleko opasniji od onih običnih kriminalaca sa kojima se sudije susreću u drugim sudovima, pa zašto onda te ljude koji su se prihvatili te ozbiljne odgovornosti i ne nagraditi.
Zato pozdravljamo što je Vlada ipak odlučila da bar poveća te njihove plate, da im se na neki način oduži za tu dužnost koju su preuzeli na sebe. Inače, što se tiče ovih sudova za organizovani kriminal, tu je i ranije postojala ta praksa, što se tih plata tiče, pa je sasvim odgovarajuće da se ona i nastavi. U tim postupcima, inače, to bih posebno istakla, obično sude posebno dobre sudije, posebno stabilne i dostojanstvene sudije. Prema tome, i to je jedan od razloga zašto im treba povećati plate.
Prema tome, mi predlažemo da se amandman ne usvoji i smatramo da postoje dobra rešenja koja su u ovom članu 42. zakona o sudijama navedene.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, pre svega bih vas podsetila na dva amandmana koja je Vlada usvojila.
Prvi amandman je kolege Saše Maksimovića, koji glasi – sudska vlast pripada sudovima i nezavisna je od zakonodavne i izvršne vlasti. Drugi amandman je podnela LDP, putem Kenana Hajdarevića, Slobodana Maraša i Judite Popović, koji glasi – zabranjen je i svaki drugi uticaj na sud i pritisak na učesnike u postupku.
Ukoliko se uzme u obzir da su ovi amandmani usvojeni od strane Vlade, onda čudi zašto nije usvojen amandman LDP-a koji smo podneli kolega Nebojša Ranđelović i ja. Amandman glasi ovako: ''U članu 82. stav 2, reč "treba" zamenjuje se rečju "moraju".
Kada se pročita taj član 82, pojasniće se zašto je taj amandman celishodan i zašto poboljšava ovaj član Zakona, odnosno njegov stav 2. Kaže se – sredstva za rad sudova treba da obimom i prilivom održavaju nezavisnost sudske vlasti i omogućavaju uredan rad sudova.
Dakle, mi smo samo ovu reč "treba" zamenili rečju "mora". Velika je razlika između toga da li nešto treba da se uradi, pa ako ne mora, onda se ne uradi, nego kada se nešto mora, onda je to sasvim neka druga priča. Na ovaj način mi smo, faktički, ostavili mogućnost izvršnoj vlasti da svaki put ceni da li ima dovoljno sredstava koja bi usmerila na rad sudova.
Zašto je to veliki problem? Zato što je, mislim da ćete se svi složiti sa mnom, ekonomska sigurnost bitan preduslov za nezavisan i samostalan rad sudova.
Podsetila bih vas na jedan period rada sudova, odnosno rada kompletnog pravosuđa, devedesetih godina, kada je položaj sudija zaista bio na niskim granama, kada je izvršna vlast delila sredstva sudovima kako je našla za shodno, u skladu s ovom rečju "treba", kada su sudije, što se plata tiče, bile u rangu policajaca pozornika. Ta situacija se u međuvremenu promenila.
Dakle, sudije sada imaju relativno dobra primanja. Međutim, ne iscrpljuje se nezavisnost i samostalnost rada sudova samo u primanjima sudija. Ima tu daleko više činilaca koji utiču na nezavisnost i samostalnost rada.
Podsetila bih da je to i onaj deo radnika, službenika, koji opslužuju rad sudija, bez kojih nema pisanja odluka na vreme, bez kojih nema tačnosti, bez kojih nema neke preciznosti koja se zahteva u radu sudija, pa onda imamo situacije da se odluke pišu sa zakašnjenjem od više meseci, da se gube sudski predmeti, da sudske pisarnice ne rade ono što im je u opisu poslova, da overe ne rade, jer, jednostavno, nemaju dovoljno radnika, da je zemljišna knjiga, faktički, paralisana.
Kao primer, navela bih, recimo, zrenjaninski Opštinski sud. U vreme ranijeg ministarstva pravde, dakle, od aprila, zrenjaninski Opštinski sud je ostao bez 40 radnika. Naime, više godina unazad zrenjaninski Opštinski sud je primao radnike na određeno vreme. Dakle, ti ljudi nisu bili na stalnom radu u Sudu i nekim novim merama tzv. štednje, neke linijske, dobro neosmišljene štednje, ti ljudi su ostali bez posla, a to je dovelo do neke vrste paralize rada Opštinskog suda u Zrenjaninu.
Imamo situaciju da u pisarnicama nema dovoljno radne snage, da u pisarnicama rade pripravnici, umesto da rade ono za šta su primljeni kao pripravnici, da ''zemljišna knjiga'' u Zrenjaninu već danima ne otvara Veliku salu u kojoj stranke mogu da izvrše uvid u zemljišno-knjižne uloške. Imamo situaciju da se na overu bilo kog akta, ugovora, sporazuma, u Sudu čeka satima. Imamo situaciju da se predmeti ne izvršavaju, iz tog razloga što je pisarnica izvršnog odeljenja prenatrpana, a isto se odnosi i na ostale pisarnice.
Dakle, to je primer jedne neskladne, neuviđajne, neprimerene štednje, koja je nedopustiva. Ukoliko zaista postoji ozbiljna namera da se pravosuđe, kao treća grana vlasti, pojavi kao samostalno, nezavisno, ne bismo smeli da dozvolimo da izvršna vlast ima diskrecionu ocenu da li će i kako će sredstva iz budžeta da usmerava prema sudovima, tužilaštvima i ostalima. Konkretno, sada govorimo o uređenju sudova. U stvari, onaj ko ima vlast nad novčanim sredstvima, ima vlast i nad onim kome se ta sredstva usmeravaju. Prema tome, ovom jednom rečju: "moraju", mi bismo izbegli svaku moguću, neželjenu situaciju da se u jednom momentu neka sredstva uskrate sudu, s obrazloženjem da u budžetu nema sredstava.
Malopre smo čuli veoma iznenađujuće cifre koje, upravo, govore o tome kolika je javna potrošnja u Srbiji, i to neracionalna javna potrošnja, pa ne bi trebalo da pravosuđe, odnosno sudovi snose posledice te neracionalne javne potrošnje. Ne bi trebalo da postoji dilema između toga da li izvršna vlast treba ili mora da usmeri sredstva prema sudovima, a posebno bih napomenula da ni sudovi nisu paraziti, sudovi zarađuju putem taksa, koje nisu toliko male, pa se i tim taksama puni budžet.
Iz tog razloga, smatram da je celishodno i potrebno da ta nezavisnost o kojoj pričamo ne bude deklarativna, nego sadržinska. Mislim na sudove.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je dosledno podnela amandman na ovaj zakon o uređenju sudova, i to na ovaj član 86.
Da biste razumeli o čemu se radi, volela bih da saslušate kako glasi ovaj član. Kaže: "Detaljnije uslove, visinu i način naknade iznosa koje stranke i ostali učesnici u postupku plaćaju za podmirenje troškova u sudskim postupcima propisuje ministar nadležan za pravosuđe".
Dakle, ministar za pravosuđe i upravu je organ izvršne vlasti. Kao što je u amandmanu na član 82, takođe, napomenuto da je velika uloga izvršne vlasti u načinu finansiranja sudova, i u ovom slučaju mi vidimo tu veliku ulogu izvršne vlasti. Kako smo počeli sa zakonom, kako smo počeli sa posebnim isticanjem želje za samostalnošću i nezavisnošću sudova, malo pomalo, stižemo do kraja odredaba zakona i sve više se oseća uloga izvršne vlasti. Pomalo se oseća i arogancija vlasti, jer, ma koliko govorili o ravnopravnosti te tri grane vlasti, ipak je malo više u onoj izvršnoj, a ministar pravosuđa je u toj izvršnoj vlasti, odnosno u Vladi.
Malopre sam zaboravila da vam pročitam obrazloženje amandmana, koji je odbijen, na član 82. stav 2. Zakona o uređenju sudova, gde se, posebno, deklarativno i jasno, izvršna vlast izražava o tome zašto može da raspolaže tim sredstvima u korist sudova. Dakle, o onom prethodnom amandmanu Vlada je dala obrazloženje koje glasi: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što bi prihvatanje rešenja iz amandmana značilo obavezu za budžet Republike Srbije, bez obzira na priliv sredstava u budžetu. Imajući navedeno u vidu, rešenje iz Predloga zakona je celishodnije''.
Dakle, opet govori samo o tome, o neskrivenoj potrebi i želji izvršne vlasti da raspolaže tim sredstvima po sopstvenom nahođenju, često nalazeći obrazloženje da nema dovoljno sredstava u budžetu, da uskrati sredstva sudovima.
Ovo samo dopunjuje našu primedbu na član 86, iskazanu ovim amandmanom, zato što ovde izvršna vlast opet uzima sebi za pravo, i to putem svog ministra, da odredi način, uslove, visinu te sudske naknade. Dakle, jednim perom se odlučuje o tome da li će se poštovati to ljudsko pravo, pravo na pravično suđenje.
Ljudi se obraćaju sudovima, ne pro forme, ili radi lepote sudova, nego da bi ostvarili neku svoju pravdu. Ljudi su željni pravde. Međutim, ukoliko se ta naknada previsoko odredi, vi već na prvom koraku onemogućavate ljude da stignu do te pravde. Onda mi možemo da pričamo koliko god hoćemo o tome da treba da postoji pravično suđenje, da treba da se reformiše pravosuđe, da donosimo veoma dobre, reformatorske zakone.
Nema nikakvog rezultata, jer čovek ne može ni da dođe do situacije da, eventualno, oseti tu pravdu na svojoj koži, da iskusi pravično suđenje.
Naš amandman je veoma jasan što se toga tiče. Mi ostavljamo mogućnost ministru da odredi uslove i način visine naknade. Međutim, poboljšavamo član, jer tražimo da visina i način naknade, iznosa iz stava 1. ovog člana, ne smeju da ugroze pravo na pristup sudu. To je ono osnovno što je predviđeno i evropskim konvencijama, da ljudi, da građani Srbije imaju pravo da pristupe sudu. Ali, ukoliko je to pravo sadržano samo forme radi u zakonu, a ne prati ga i realna mogućnost da se zaista koristi tim pravom, ne može da se koristi, pogotovo ako su troškovi toliko veliki da prosečan građanin, s prosečnom platom od 20 - 30 hiljada dinara i još manjom penzijom, ne može da pristupi i traži tu pravdu pred sudom.
Prema tome, ako se radi o nekoj socijalno odgovornoj vladi, a pretpostavljam da jeste, s obzirom na to da je reč o koaliciji DS-a, SPS-a i ostalih koji su to, inače, istakli kao poseban kvalitet, onda bi trebalo da vode računa i o ovoj posebnoj potrebi za pravičnim suđenjem. Pravično suđenje je, opet govorim o tome, moguće samo ukoliko čovek dođe do mogućnosti da to svoje pravo u sudu iskaže i traži da sud o njemu donese odluku.
Kada se uzme u obzir obrazloženje Vlade o tome zašto ovaj amandman ne usvaja – zato što je odgovarajućim procesnim zakonima regulisano oslobađanje od plaćanja troškova sudskog postupka, onda ćete shvatiti zašto sam govorila o nekoj vrsti arogancije vlasti.
Znamo mi da postoje procesni zakoni koji regulišu u kojim slučajevima učesnici u postupku mogu biti oslobođeni plaćanja određenih sudskih naknada. Znamo da se to, inače, ne primenjuje u sudu. Da li zato što predsednici sudova imaju određenu bojazan prema nadležnom ministarstvu, od nadležnog ministarstva, jer, podsećam, predsednici sudova, kao i sudovi, direktno zavise od odluke izvršne vlasti, da li će i koliko sredstava dobiti iz budžeta ili iz nekih drugih razloga?!
Ljudi su u obavezi da plaćaju potpunu naknadu. Sudske takse su velike. Retko kada sudovi, odnosno država, odnosno izvršna vlast, preuzimaju na sebe taj teret pravičnog suđenja o kom govorimo. Građani su ti koji često te naknade plaćaju i u visini jednog frižidera, zamrzivača, veš mašine i slično, jer se ne radi o malim iznosima. To su respektabilni iznosi, pa bi bilo dobro da se razmisli o tome kako napraviti neku rezervu, kako osigurati da, bez obzira na to ko je nadležan ministar pravde i uprave, budu jasni i konkretni načini, konkretna merila kako će da se utvrđuje visina te naknade i uslovi njenog plaćanja.
Dozvolićete, veoma je neprijatno ako država te svoje naknade, od građanina koji je tražio pravično suđenje, naplaćuje prinudnim putem.