Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarko, gospodine ministre, narodni poslanici i narodne poslanice, LDP će u danu za glasanje podržati ove zakone koji su na današnjem dnevnom redu.
Normalno, podržaćemo ove zakone s obzirom na to da smatramo da su isti iz tzv. seta evropskih zakona. Posebno bismo napomenuli činjenicu da volimo da čujemo kada se govori o harmonizaciji domaćih propisa sa propisima EU. Volimo da čujemo nešto o tome da se Vlada trudi da nastavi na belu šengen listu.
Dakle, stalno se ponavlja kao mantra harmonizacija propisa i bela šengen lista. Šta se onda dešava? Dešava se to da nekoliko sati pre početka rasprave o jednom ozbiljnom zakonu, kao što je antidiskriminacioni zakon, isti bude povučen iz procedure.
Ukoliko zaista mislimo na tu harmonizaciju i na tu belu šengen listu onda je nejasno koji su razlozi rukovodili Vladu da skine iz procedure ovaj zakon o diskriminaciji. Neko obrazloženje smo čuli. Obrazloženje glasi da je to urađeno po zahtevu verskih zajednica.
Posebno bih skrenula pažnju, cenjenim poslanicima, da je članom 11. Ustava Republike Srbije predviđeno da je Srbija svetovna država, a ujedno je i predviđeno da su crkve i verske zajednice odvojene od države. Ako je to tačno kako je onda moglo da se desi da potpuno vaninstitucionalno verske zajednice utiču na predlog Vlade i da ista povuče ovaj zakon iz procedure? Sa kime mislimo da harmonizujemo propise, da li sa EU i njenim propisima ili sa interesima verskih zajednica? Ukoliko nam je interes bela šengen lista zašto onda iz procedure povlačimo zakon koji je jedan od bitnih uslova da ishodujemo bezvizni režim.
Prema tome, to su dva ključna pitanja za ovaj zakon koji očigledno nedostaje iz današnje rasprave i očigledno da su poslanici primetili neku prazninu u današnjoj diskusiji, jer taj zakon je bitan za tu belu šengen listu.
U pogledu ovih ostalih zakona htela bih samo da pročitam razloge za donošenje zakona koje je Vlada navela u pogledu zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
Kaže: "Potvrđivanjem Evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, Evropske konvencije o ekstradiciji i Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Republika Srbija preuzela je obavezu implementiranja navedenih dokumenata u svoj pravni sistem.". Ako je to tako, onda malo disonantno zvuči član 16. tačka 1) i tačka 3) ovog zakona. Zašto? Zato što ovaj zakon predviđa zabranu ekstradicije domaćih državljana ili u slučaju da je pokrenut krivični postupak protiv domaćeg državljanina u vezi krivičnog dela zbog kojeg se i traži ekstradicija.
Napominjem da je ovaj član 16. faktički relikt devetnaestovekovnog evropskog političkog nacionalizma, tim pre što mi možemo u ovu odredbu zakona jednostavno da ugradimo jednu garanciju, jednu mogućnost da se, umesto opšte zabrane izručivanja sopstvenih građana, predvidi da se neće izručiti građani u slučaju da postoje ozbiljni razlozi koji predviđaju mogućnost da dođe do nekog suđenja koje ne bi bilo pravično, tim pre što i međunarodni ugovori, u pogledu ljudskih prava, takođe, daju neku garanciju za takve slučajeve. Inače, i naš Zakon o krivičnom postupku u članu 548. stav 2. predviđa istu tu mogućnost, jer ova odredba je u direktnoj suprotnosti i potpuno je kontradiktorna i ovom obrazloženju zakona, kao i u pogledu ovih konvencija o ekstradiciji i ugovorima o ljudskim pravima.
Prema tome, smatramo da bi trebalo da se izvrši određena korekcija u pogledu ovog zakona, a u preostalom delu smatramo da su svi ovi zakoni, koji su na današnjem dnevnom redu, potpuno prihvatljivi za LDP i da opravdavaju ono što Vlada tvrdi, da su isti proevropski i da imaju za cilj harmonizaciju domaćih propisa sa propisima EU, kao i da napokon Srbija doživi da se ukine vizni režim. Normalno, uz tu ogradu da to ne možemo da radimo sa zadrškom i ne možemo stalno da se pozivamo samo na činjenicu da mi ispunjavamo uslove, pre svega, moramo da radimo u interesu naše pravne regulative, u interesu naših građana, u interesu toga da modernizujemo naš pravni sistem i da prihvatimo određene vrednosti koje su pokazale da imaju određeni civilizacijski značaj.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u životu nisam toliko puta čula reč "dostojanstvo", kao u poslednjih par meseci u ovoj skupštini. Mislim da je došlo vreme da napokon neko uzme u odbranu ovu instituciju, jer mi svi znamo da je dostojanstvo ove skupštine poprilično narušeno i zato se pozivam na član 104. Poslovnika.
Koliko znam, demokratija znači vladavinu većine. Koliko znam, vladajuća koalicija čini ovde većinu, ona ima vlast, ona je postavila, iz svojih redova, predsednika Skupštine i dva potpredsednika Skupštine. Dakle, dva potpredsednika koji uvek zamenjuju predsednika, tako da oni, faktički, imaju vlast u ovoj skupštini.
Prema tome, ako imaju vlast, ako se radi o demokratiji, onda treba tu vlast i da primenjuju. Ako treba da je primenjuju, to znači da treba da primenjuju i odredbe Poslovnika. Ako se radi o tome da neko opstruira rad u ovoj skupštini, to nikako ne može biti manjina, može biti samo većina, u čijim rukama je vlast, mogućnost, sredstvo i primena Poslovnika da upravlja radom ove skupštine.
Prema tome, ne bi trebalo da se na ovu manjinu svaljuje krivica za opstrukciju i za nerad Skupštine. Za rušenje autoriteta, smatram da je kriva vladajuća većina, mislim na autoritet Skupštine, a nikako ne opozicija, koja je u manjini; zato je i opozicija, jer je u manjini, ako polazimo od principa demokratije.
Shodno tome, na predsedniku Skupštine i na ona dva potpredsednika Skupštine, koji stalno zamenjuju predsednika Skupštine, jeste obaveza da primenjuju Poslovnik, da održavaju red, da se staraju da Skupština obavlja svoju osnovnu funkciju, a očigledno da je ne obavlja.
Stvarno mislim da je autoritet jedne skupštine u jednoj državi veoma bitan. Taj autoritet je ovde veoma narušen. Građani gledaju ovu skupštinu i imaju najgore mišljenje o njoj. Pri tom, očekujem da prepoznaju ko je odgovoran za ovaj mali autoritet našeg zakonodavnog tela.
Inače, pozivam se na član 104. Poslovnika, zato što se ne primenjuju odredbe Poslovnika u toku vođenja skupštinskog zasedanja. Ukoliko bi se i ovaj važeći poslovnik, ma koliko on, možda, i ne bio u potpunosti praktičan i funkcionalan, primenjivao, mislim da bi ova skupština mogla da radi i da ostvaruje ciljeve svog postojanja.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih htela samo da vas podsetim odakle smo krenuli kada smo započeli ovu diskusiju. Krenuli smo od nekih pogrdnih reči o vršenju nužde, da li je neko nekom rekao te reči ili nije rekao. Dakle, krenuli smo od koškanja između SRS i napredne stranke. Jeste, te reči koje su spomenute ovde za ovom govornicom su nepristojne.
Htela bih da vas podsetim i na to da je Skupština transparentna institucija, možda jedina transparentna institucija u zemlji Srbiji. Sve što se ovde u Skupštini izgovori, sve što se uradi, dakle, bili koja, čak i konkludentna, radnja je neka vrsta političke poruke. Ako je nepristojno da se koriste nepristojne i pogrdne reči u ovoj sali, nepristojno je i to da se prima u posetu neko ko je u nekom krivičnom postupku zbog izvršenja određenih krivičnih dela, ako postoji opravdana sumnja da je to lice vršilo krivična dela.
Jedna poslanička grupa, konkretno SRS, juče je sa dobrodošlicom primila gospodina Miladina Kovačevića koji je u postupku pred našim sudovima za određena krivična dela. Zašto? Upravo iz tog razloga mi ne možemo da koristimo dva aršina, jer je činjenica da ste ga primili, da je bio dobrodošao, činjenica je da se protiv njega vodi krivični postupak, činjenica je da je to jedna politička poruka, jedan politički stav. Mi ovim postupkom, odnosno vi svetu pokazujete koji je vaš odnos prema svetu, prema izvršenju krivičnog dela, prema tome ko vrši krivično delo; samo ako je izvršilac krivičnog dela pripadnik nacije kojoj vi pripadate, u tom slučaju on očigledno uživa vašu zaštitu i aboliciju.
Nema dva aršina. Postoji jedan aršin, a to je da se u ovoj skupštini mora ponašati pristojno, da se u ovoj skupštini moraju poštovati zakoni, jer sve što radimo upućeno je svetu, sve je neka vrsta poruke. Mi smo rekli, odnosno vladajuća koalicija, da smo mi okrenuti i prema Evropi, i prema Rusiji i prema Americi.
(Predsedavajući: Vreme.)
Očekujemo pomoć sa sve tri strane. Mi smo u dobrim odnosima sa svima. Zašto onda prst u oko jednoj velikoj sili, Sjedinjenim Američkim Državama koje su tražile ekstradiciju konkretnog gospodina? Podsećam vas, sve je to poruka.
Prema tome, ja se pozivam na član 104. Poslovnika. Smatram da je zaista povređeno dostojanstvo ove skupštine.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, po ko zna koji put jedan čovek je izložen javnom ličnu. Radi se normalno o Čedomiru Jovanoviću, predsedniku poslaničke grupe LDP u ovoj skupštini.
Predstavnici određenih institucija javno su ga optužili, jer to što su na trećoj stranici lista "Kurir" osvanuli naslovi - namestio Šljuku, Dejan Milenković Bagzi pred Specijalnim sudom optužio Čedomira Jovanovića da je naručio likvidaciju Sredoja Šljukića i slično, nije ništa drugo nego javno optuživanje, javni linč jednog čoveka.
Ne znam kada će ova država napokon shvatiti da reči mogu i te kako da ubiju. Ne bi bilo prvi put u ovoj državi da neko zbog tih reči strada.
Podsetila bih vas na linč kojim je bio izložen pokojni predsednik Đinđić, podsetila bih vas na ubistvo novinara Ćuruvije itd. Ko zna koliko puta su reči imale za posledicu ubistvo, odnosno ugrožavanje života pojedinaca. Uostalom, i ovaj rat koji smo preživeli, i svi prethodni ratovi, uvek su imali kao prethodnicu ubistvenu reč koja dovodi do tragedije.
Nažalost, institucije, kao što je Advokatska komora, takozvano nezavisno sudstvo, kao što su udruženja novinara, kao što je u krajnjem slučaju i parlament, ne reaguju.
Veoma je nepristojno i veoma je zloćudno da se Advokatska komora ne oglašava povodom javnog reklamiranja određenih novinara, time što im se imena pojavljuju u kontekstu jednog veoma čudnog i veoma štetočinskog teksta.
Čudno je da se ne oglašava sudstvo, veće koje je sudilo, koje je saslušavalo i tog svedoka, koji je navodno rekao to što je ovde napisano. Ne oglašavaju se ni poslanici koji su dali određene izjave. Te izjave nisu date u tom smislu da se sve to stavi u znak pitanja, normalno mislim o navedenom tekstu, nego je jednostavno prihvaćeno zdravo za gotovo ono što je napisano, što znači da mi opet idemo onim principom - rekao mi jedan čovek, i ajde da pljunemo, da blatimo nekoga, da ga uništimo, da ga ugrozimo, pa možda će to rezultirati potpuno uništenje tog čoveka.
Zaista smatram da je nedostojno ove skupštine, svih ovih institucija koje sam navela, ukoliko se ne izjasne o tim svojim navodima, koji su objavljeni u novinama. Pretpostavljam da su zaista to i navodi koji su citirani od strane novinara.
Prema tome, ukoliko se ne izjasne, ne ograde i ne pojasne svoje navode, u tom slučaju mislim da mi imamo veliki problem, jer inače su sve ove institucije u krizi, a ovim tekstom samo dokazujemo da se ta kriza i dalje produbljuje i ne prestaje zloupotreba reči i novina.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se povodom člana 104. Poslovnika. Smatram da je dostojanstvo Skupštine narušeno jer zamagljivanje suštine problema jeste narušavanje dostojanstva Skupštine, kao i zdravog razuma građana Srbije.
Zašto govorim o tome da se radi o zamagljivanju? Normalno, pri tom ne mislim na kolegu Maraša, koji je sasvim jasno izneo celu problematiku u vezi ove gasne problematike i sasvim je dobro obrazložio šta je tu smisao svega toga. Međutim, radi se o tome da se definitivno zaboravlja to da je 2004. godine zapostavljen bilo kakav plan ili program u vezi energetske sfere.
Dakle, mi nismo imali apsolutno takav plan i program koji bi mogao da zaživi i koji danas ne bi rezultirao ovom situacijom da mi gasa nemamo, a mi gasa nemamo, niti možemo da ga skladištimo. To je rezultat toga da četiri godine očigledno energetska sfera nije na valjan način obrađena.
Da bi postojala neka alternativa, neko rešenje koje bi bilo alternativa nakom drugom rešenju, trebalo bi pre svega da postoji neko rešenje. Pretpostavljam da je na to mislio kolega kada je malopre govorio o alternativama.
Mi nemamo alternativu u pogledu Južnog toga ili Nabuka. Zašto? Zato što mi nemamo ugovor, međunarodni ugovor zaključen o izgradnji tog Južnog toka. Podsećam da mi imamo međunarodni ugovor o prodaji NIS-a, a pored toga bih podsetila sve narodne poslanike da nijedna druga država koja je zainteresovana za izgradnju Južnog toga nije prodala svoju naftnu kompaniju da bi eventualno mogla da dobije taj Južni tok ili da učestvuje u realizaciji tog Južnog toga.
Prema tome, mi alternative nemamo, jer ne postoji nešto prema čemu bismo bili alternativni. Mi samo predlažemo - u redu, ajde da zaključimo ugovor o izgradnji Južnog toka, ajde kao i svi ostali koji su zainteresovani za to da uradimo. Međutim, ajde onda u tom slučaju da raskinemo ovaj ugovor prodaje NIS-a, jer očigledno taj ugovor nije postigao svoj cilj. Danas građani Srbije imaju veliki problem sa grejanjem, imaju veliki problem sa gasom, industrija ima problem. To je rezultat.
Ne slažem se da i ptice na grani znaju ko je kriv za ovu energetsku krizu, zato što ptica na grani nema, verovatno im je hladno pa više ne sede na grani, a mislim da će i građani Srbije uskoro da cvokoću u svojim stanovima kao što su cvokotali za pravoslavni Božić.
Prema tome, ne znam baš da li je toliko jasno da je ta Ukrajina kriva za današnju krizu gasa u Srbiji. Spominjali smo da jeste Gasprom taj, i Jugorosgas, koji je direktno zainteresovan i direktno upleten u celu tu priču oko isporuke gasa Srbiji.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samo da se vratimo na suštinu.
Podsećam vas, mi smo zaključili ugovor o prodaji naftne kompanije, a nismo zaključili ugovor o izgradnji Južnog toka i nismo zaključili ugovor o rekonstrukciji Banatskog Dvora. Prema tome, suština je ta da smo Jugorosgasu, kao posredniku, platili 30 miliona evra, a Gasprom, od kojeg kupujemo gas se obavezuje da redovno isporučuje gas koji je u međuvremenu poskupeo.
Iako je taj gas poskupeo preko 60%, iako građani imaju veliko opterećenje što se tiče njihovih kućnih budžeta, iako i dalje imamo posrednika Jugorosgas, je l' tako, koji ne znam iz kojih razloga figurira osim samo da uzima taj novac, mi smo došli u situaciju da na minus 20 nemamo dovoljno gasa, odnosno nemamo ga uopšte.
Šta to znači? To znači da se domaćinstva smrzavaju, a da industrija trpi i ne radi. Podsećam vas da je Vojvodina u 90% gasifikovana, prema tome najveći teret nedostatka gasa snosi Vojvodina. Dakle, to je suština, to je centar cele problematike - da uprkos tome što je Srbija uradila sve ono što je traženo od nje, a traženo je da proda svoju naftnu industriju za malu cenu, da proda zlatnu akciju, a da pri tom ne dobije ništa konkretno i da se pri tom ne reši problematika sa isporukom i skladištenjem gasa.
Još jednom vas podsećam da je samo Srbija ustupila svoju naftnu kompaniju za neku eventualnu svetlu budućnost Južnog toka, koji je prilično neizvestan.
Prema tome, ne treba puno pričati, treba se samo skoncentrisati na problem i ipak raditi malo na tome da građani Srbije, a posebno građani Vojvodine koje najviše dotiče ovaj problem, imaju dovoljno gasa, pogotovo u zimskom periodu.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dosadašnja sesija u današnjem danu može da se svede na tri tačke. Jedna tačka je Vojvodina, dakle, Vojvodina je postala veoma aktuelna, pitanje Vojvodine. Druga tačka je famozni naftno-gasni aranžman, a treća tačka je sloboda mišljenja. Ukoliko krenemo od ove prve tačke, od Vojvodine, očigledno je da se približava momenat kada ćemo mi u ovoj skupštini da raspravljamo o statutu Vojvodine.
Kada govorimo o naftno-gasnom sporazumu, onda možemo samo da konstatujem da je u periodu od Badnjeg dana po Gregorijanskom kalendaru, kada je taj sporazum potpisan, pa do Božića po Julijanskom kalendaru prošlo tek nekoliko dana i za tih nekoliko dana ta famozna energetska sigurnost je pala u vodu. Ta energetska sigurnost je, pre svega, pala u vodu zato što Ministarstvo za energetiku nije radilo svoj posao.
Mi smo upozoravali da je 96. godine potpisan određeni energetski sporazum sa ruskom državom koji nije realizovan ni posle više od deset godina. Insistiralo se na tome da mora da se potpiše novi sporazum, insistiralo se na tome da se potpiše samo prodaja NIS-a, a da se za druga dva dela tog famoznog krovnog sporazuma jednostavno potpisuju neka druga akta koja nemaju nikakvu pravnu snagu.
Upozoravali smo i na to da je za Banatski Dvor potrebna investicija od najmanje 200 miliona evra. Postavila bih pitanje Vladi, u smislu člana 225. ovog poslovnika, da odgovori šta je to Vlada mislila kada je za taj Banatski Dvor potpisala samo memorandum? Da li je Vlada mislila da će, uprkos tome što nema čvrstog ugovora, jedna strana država da se pridržava nekih obaveza u vezi tog Banatskog Dvora i uloži 200 miliona evra? Ili je Vlada eventualno mislila da će sama da uloži taj novac, a ako je mislila da će sama da uloži taj novac, gde je taj novac planiran u budžetu? To nisam primetila.
Prema tome, da li je Vlada znala šta radi. Ukoliko Vlada nije znala, a to je veliki problem, ukoliko Ministarstvo za energetiku to nije znalo, ukoliko lice koje je ugovor potpisalo nije to znalo, to je jako veliki problem i to je sramota. Ukoliko su znali za sve to, a ipak su potpisali prodaju NIS-a za tu sramnu cenu, onda je to još veći problem.
Prema tome, postavljam ta pitanja... (Predsednik: Vreme.) da li su znali da je potrebno da se uloži 200 miliona evra u taj Banatski Dvor, bez koga definitivno nema energetske stabilnosti i definitivno imamo veliki problem za budućnost što se gasa tiče.

Poštovana gospođo ministarko, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao što znate, usvojenim budžetom predviđeno je da se za plate izdvoji otprilike dve trećine budžeta. To znači da je jedna trećina budžeta predviđena da država opravda svoje postojanje. Sa tom jednom trećinom budžeta treba sve ostalo da se finansira, što nije u domenu plata u javnom sektoru.
Kažu - budžet je restriktivan. Budžet jeste restriktivan zato što je u velikoj meri restriktivan u pogledu onih koji bi trebalo da pune budžet. U čemu se sastoji ta restriktivnost? Recimo u tome da je za poljoprivredu manje predviđeno, u iznosu od sedam milijardi dinara, u odnosu na prošlu godinu. Šta to znači?
To znači da su poljoprivredi vezane noge i ruke, a poljoprivreda mora da trči maraton. Zašto mora da poljoprivreda trči maraton? Zato što mi imamo ovaj predlog zakona o carinskoj tarifi, čiji član 5. predviđa da se jednom dinamikom potpuno ukinu carinske stope za poljoprivredne proizvode koji se uvoze iz inostranstva.
Pri tom istoj toj poljoprivredi, kojoj smo skresali tih sedam milijardi dinara, ujedno predviđamo da ćemo joj u celosti ukinuti subvencije. Ne ukidamo odmah sve, ali već smo krenuli veoma ubrzanim tempom time što smo smanjili subvencije, a ipak očekujemo od tih poljoprivrednih proizvođača da proizvode i budu na tržištu ravnopravni takmaci, ravnopravni učesnici sa onima koji svoje proizvode uvoze u našu zemlju. O čemu se tu radi?
Radi se o tome da naš poljoprivredni proizvođač, pre svega, tu je Vojvodina najviše na udaru zato što znamo da je Vojvodina žitnica Srbije, Vojvodina je ta u kojoj taj poljoprivredni proizvođač neće imati subvencije ili ako bude imao, imaće minimalne, a ako bude imao minimalne možda ih neće ni dobiti, mora da proizvede po nekim dampinškim cenama, da bi mogao biti konkurentan sa onim koji iz inostranstva plasira tu svoju robu na srpskom tržištu.
Prema tome, neće imati subvencije, za razliku od onog poljoprivrednog proizvođača u inostranstvu, proizvođača iz Evrope, koji ima tri vrste subvencije - nacionalnu, izvoznu, dampinšku subvenciju, subvencije koje mu omogućavaju da plasira tu svoju robu i prodaje mnogo jeftinije od robe koju može da plasira poljoprivredni proizvođač u Srbiji, odnosno u Vojvodini.
Prema tome, u tome je restriktivnost budžeta. Vezujemo noge poljoprivredi, a očekujemo da trči maraton, da skače u dalj, da hrani naše građane, jednu privrednu granu koja je do sada bila prilično žilava zato što je preživela mnogo šta u poslednjih 20 godina, osuđujemo na propast prostim članom 5. ovog predloga zakona.
Ako se sve to uzme u obzir, a pri tom se pročitaju i planovi i programi ove vlade u pogledu i u vezi poljoprivrede, onda se vidi jedna velika disproporcija.
Pročitala bih vam iz obrazloženja budžeta sedam ciljeva Vlade u pogledu poljoprivrede.
Kaže - predviđa se razvoj konkurentnosti poljoprivrednog sektora, obezbeđivanje hrane, osiguranje podrške životnog standarda, održiv razvoj sela, unapređenje životne sredine, priprema poljoprivrede Srbije za integraciju u EU, priprema domaće podrške poljoprivredi.
Jako lepo pripremamo našu domaću poljoprivredu za ulazak u EU.
Obrazloženje da mi to radimo upravo iz tog razloga, ukidamo sve te subvencije, primenjujemo jednostrano privremeni trgovinski sporazum, da bismo omogućili lakši pristup pretpristupnim fondovima, lakši pristup stranim investicijama, stranim novcima, donacijama i ostalom, pomalo je čudno.
Zašto to raditi ukoliko mi već imamo jednu srednje razvijenu poljoprivredu u Vojvodini koja se trudi, ima ljudi koji su voljni da rade, koji već rade, imaju iskustva, zašto to uništavati za neke eventualne buduće mogućnosti koje su krajnje neizvesne, a mislim da je Vlada svesna toga da ipak postoji neka svetska ekonomska kriza.
Ona je možda svesna toga, ali ne preduzima nešto konkretno, realno i racionalno, da bi pripremila ovu privredu u Srbiji i poljoprivredu u Vojvodini da tu svetsku ekonomsku krizu što lakše i što bezbolnije prebrodi.
LDP pozdravlja restriktivnost budžeta. Međutim, ne možemo da pozdravimo da se ta restriktivnost isključivo svodi na to da, s jedne strane ukidamo neke takse, neke akcize, neke poreze i da se hvalimo time - eto kako mi omogućavamo neko lakše disanje tim nekim zainteresovanima za smanjenje tih akciza, poreza, a sa druge strane radimo neke stvari koje ceo teret domaće i strane krize prevaljuju na građane, na one koji plaćaju poreze, koji rade, koji pune taj budžet, a opet podvlačim, pune taj budžet da bi budžet sa tom svojom jednom trećinom opravdao postojanje države koja taj budžet utvrđuje.
Sa tom jednom trećinom budžeta država mora da isfinansira mnogo šta da bi opstala privreda, da bi privreda radila, da bi mogla da daje ta sredstva.
Međutim, gubi se iz vida da se na ovaj način neće postići taj cilj koji je naveden i u ovim zakonima, pratećim zakonima koji su bukvalno sastavni deo budžeta, niti će da se postigne cilj koji je tim budžetom predviđen i sa kojim ciljevima je i obrazlagan takav restriktivni budžet, a to je da preživimo, da na neki način proizvodimo, da sačekamo da prođe ta kriza, zato što na svakom koraku na sve moguće načine činimo to da umrtvimo, da jednostavno uništimo ono što još u ovoj državi proizvodi i radi. To je pre svega poljoprivreda.
Prema tome, priča o tome da su te subvencije loša stvar, da su te subvencije, govorim opet o poljoprivredi, nešto što opterećuje ovu državu, mislim da ne drži vodu i da to ne može da bude opravdanje za ukidanje i smanjenje tih subvencija, onemogućavanje te privrede da pravilno funkcioniše. Kako mi možemo da očekujemo neke rezultate, ako činimo sve da do tih rezultata ne dođe, a to pre svega time što sa jedne strane smanjujemo, čuli smo, akcize, ne predviđamo povećanje akcize za kafu, ali povećavamo neke druge akcize, recimo, na naftu, iako je cena nafte na svetskom tržištu pala, pa bi bilo normalno i racionalno da i ta nafta i taj benzin poskupe, pa u neku ruku da se i time smanji proizvodnja, jer je normalno da transportni troškovi koji iziskuju korišćenje te nafte i tog benzina utiču na visinu cena.
Sa druge strane, ukidamo neke povlastice kojima, ako ništa drugo, bar pomažemo ljudima da iako se neće obogatiti svojom proizvodnjom, svojim radom, ali ćemo im bar omogućiti da imaju neki osećaj da država brine o njima i da na neki način mogu da budu konkurentni sa drugim proizvođačima, pre svega na strane proizvođače mislim. Prema tome, LDP kao što nije mogla da podrži ni ovaj budžet, jer smatramo da taj budžet nema viziju, nema plan, nema program, što uostalom pokazuju i ovi prateći zakoni koji su danas na dnevnom redu, ukoliko sve to stoji što sam malopre napomenula, onda nema razloga da podržimo i ove prateće zakone koji bi trebalo da pune budžet, a pune ga očigledno nakaradno.

Poštovana gospođo predsedavajuća, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP nije podnela amandmane na ovaj budžet, a sve to iz razloga da bi se ubrzao postupak donošenja budžeta, da bismo rad učinili efikasnijim, a ne da bismo mi naš partijski program reklamirali kroz skupštinsku salu.
Međutim, to ne znači da LDP podržava ovakav budžet. Mi shvatamo da je ekonomska kriza na delu. Mi shvatamo da postoji i domaća kriza, tako da ako imamo te dve krize, normalno je da budžet bude restriktivan i mi se s time slažemo.
Tu postoji jedan problem zato što se ta kriza i taj najveći problem što se razvoja naše industrije, poljoprivrede, dakle privrede tiče, ne raspoređuje ravnomerno. Ta kriza se prevaljuje bukvalno na same građane, prevaljuje se na one neposredne proizvođače, prevaljuje se na privredu.
Posebno bih se sada osvrnula na problem naše poljoprivrede, zato što je poljoprivreda prva na udaru što se ove restrikcije tiče, što se uštede tiče.
Naime, iz nekih razloga poljoprivreda je ta, Ministarstvo poljoprivrede je to ministarstvo koje dobija punih sedam milijardi manje za 2009. godinu u odnosu na 2008. godinu. Šta to znači? To znači da je indeks 74, dakle najniži indeks što se rasta budžeta tiče, odnosno budžetskih sredstava u odnosu na ostale korisnike budžeta. Dakle, 25% se smanjuju sredstva namenjena za poljoprivredu.
Kada se pročita obrazloženje koje je dato u ovom budžetu, koji su sve planovi i koji je program u vezi ove poljoprivrede i Ministarstva poljoprivrede, i razvoja agrara i razvoja sela itd, onda postaje veoma čudno što je Ministarstvo poljoprivrede dobilo 25% manje sredstava za 2009. godinu u odnosu na 2008. godinu.
Naime, planovi i programi se sastoje u sledećem, ovo je obrazloženje Vlade. Kaže, sredstva agrarnog budžeta namenjena su za realizaciju mera agrarne politike, sa sledećim ciljevima razvoja poljoprivrede u Srbiji: izgrađivanje održivog i efikasnog poljoprivrednog sektora koji može da konkuriše na svetskom tržištu, obezbeđivanje hrane, osiguranje podrške životnom standardu za ljude koji zavise od poljoprivrede, a nisu u stanju da svojim razvojem prate ekonomske reforme, obezbeđivanje podrške održivom razvoju sela, očuvanje životne sredine, priprema poljoprivrede Srbije za integraciju u EU. To su veoma lepe želje, ali mislim da ove lepe želje imaju jednu manu. Mana je u tih 25% umanjenja iznosa sredstava koja su namenjena Ministarstvu poljoprivrede.
Izgubilo se iz vida da je 75% stanovništva Srbije u direktnoj zavisnosti od poljoprivrede, da li na taj način što je poljoprivreda način zarađivanja dohotka ili na taj način što rođaci sa sela direktno pomažu i dotiraju kućne budžete ljude koji nisu sposobni, nisu u mogućnosti iz raznoraznih razloga da zarađuju svojim radom za te kućne budžete. Ako se sve to uzme u obzir, onda se postavlja pitanje - zašto se onda poljoprivreda nalazi u takvom položaju, zašto je uvek poslednja što se liste želja tiče, zašto se preko poljoprivrede trenira strogoća i preko nje se hoće nešto uštedeti.
Nisam našla odgovor na to, ali u ovom budžetu sam našla, recimo, jedan podatak da je 14 milijardi dinara predviđeno na ime pomoći, i doprinosa i svega ostaloga, za Kragujevac i za "Fijat", a da je Ministarstvu poljoprivrede namenjeno celih 19 milijardi dinara. Dakle, razlika je pet milijardi dinara kada se uzme u obzir "Fijat" i kada se uzme u obzir celo Ministarstvo poljoprivrede.
Ministarstvu poljoprivrede je predviđeno 2,7% od celokupnih budžetskih davanja, a očekuje se od te poljoprivrede da radi, da zarađuje i sve ovo ovde što sam pročitala, a to je lepo napisano u obrazloženju Vlade zašto je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede bitno za ovu državu.
Dakle, kada se sve to uzme u obzir, mi dobijamo jednu čudnu situaciju, prevelike želje, sredstva minorna, neznatna, pogotovo kada se uzme u obzir da država duguje na ime subvencija seljacima 9 milijardi dinara, da je 5 milijardi dinara duga nastalo iz raznoraznih razloga, što čini 14 milijardi dinara, a videli smo da je predviđeno 19 milijardi dinara za ovo ministarstvo.
Zaboravlja se to da su subvencije jako bitne da bi se poljoprivredni proizvođač održao na površini, dakle, ne da se obogati, nego da se održi na površini da jednostavno ne propadne.
U Vojvodini od januara ove godine 20% stočnog fonda je jednostavno nestalo, a nestalo je iz tog razloga jer je postalo potpuno ekonomski neopravdano baviti se stočarstvom u Vojvodini.
Pet godina vam je potrebno da obnovite stočni fond. Sa ovim tempom upropaštavanja tog stočarstva i stočnog fonda doći ćemo u situaciju da veoma brzo nećemo imati tu stoku, koja ipak predstavlja kao jedno merilo za razvoj poljoprivrede odnosno stočarstva. Krupna stoka je ta koja predstavlja merilo. Smanjenjem te krupne stoke, odnosno stočnog fonda, dolazimo u situaciju da je poljoprivreda znatno ugrožena.
U obrazloženju ovog budžeta između ostalog sam našla i to da se predviđa tzv. realokacija subvencija sa cenovne podrške na investicionu podršku. To je sve opet jako lepo i kada se napiše i pročita sasvim zadovoljavajuće.
Međutim, šta to znači? To znači da se bukvalno subvencije umanjuju, a postepeno i ukidaju, a to se inače i kaže u obrazloženju Vlade za ovaj budžet. Kaže se, recimo, da ne treba u potpunosti ukidati subvencije, već ih svesti na simbolična davanja kao prelazno rešenje ka njihovom potpunom ukidanju u narednim godinama. Savršeno.
Šta to znači? To znači da, recimo, poljoprivredni proizvođač iz Evrope ima tri vrste subvencija za mleko, ima nacionalnu subvenciju, ima evropsku subvenciju, ima izvoznu subvenciju, a svoje proizvode, recimo mleko, može da prodaje na našem tržištu po dampinškim cenama, zato što je njegovoj državi u interesu da što više ubrzava proizvodnju, pa makar i rezultat te proizvodnje prodavao po dampinškim cenama.
Ukoliko zaista nameravamo u EU, ukoliko zaista nameravamo da jednostrano primenjujemo privremeni trgovinski sporazum, našeg poljoprivrednog proizvođača bukvalno dovodimo u situaciju ne da nije konkurentan, nego da može da zaboravi poljoprivrednu proizvodnju, jer sa takvim uslovima, sa umanjenim subvencijama, sa tendencijom da te subvencije potpuno i nestanu, on ne može konkurentan jednom evropskom poljoprivrednom proizvođaču koji svoju robu unosi sa te tri subvencije po dampinškim cenama.
Prema tome, očigledno smo namerni da vrlo dobro uštedimo na poljoprivredi, međutim ukoliko tako nastavimo možemo doći u situaciju da dok naviknemo konja da ne jede na kraju taj konj ugine zato što ne može bez hrane da živi. Ukoliko naviknemo našu poljoprivredu da funkcioniše bez ikakve državne pomoći, bez značajne subvencije, u takvom položaju u kojem se sada nalazi, može da se desi da ta poljoprivreda bukvalno nestane, da nema nikakvog realnog osnova za postojanje tog poljoprivrednog proizvođača.
Nažalost, ne vidimo tendenciju da se ova situacija promeni, nažalost ušteda je početa od poljoprivrede. Početo je od nečega što predstavlja alfu i omegu postojanja života u ovoj državi, jer možemo živeti bez mnogo čega, možemo opstati i bez kulture, i bez sporta i bez ostalih, međutim hrana je ta koja je bitna, koja daje egzistenciju.
Ali, nažalost stalno to zaboravljamo, a navikli smo da poljoprivredni proizvođači budu snalažljivi, da rade često i na svoju štetu, pa nema veze eto, dozvolićemo i monopole, dozvolićemo jednom nakaradnom privatizacijom da se mlekare prodaju jednom monopolisti, dozvolićemo tom monopolisti da otkupljuje mleko po kojoj visini on hoće da ga otkupi, dozvolićemo mu da određuje kvalitet mleka koji se otkupljuje i onda ćemo na kraju da molimo tog proizvođača mleka, mlekare, hajde, odustanite od dela vašeg profita zarad mira u kući, zarad smanjenja cena mleka. Kakav je to način da ministar na taj način se obraća proizvođačima, a onda proizvođači kažu - dobro, hajde smanjićemo cenu mleka, ali ćemo smanjiti i otkupnu cenu mleka, pa će na kraju opet cenu svega toga da plati onaj koji proizvodi, a ne onaj koji drži monopol. Znamo da postoji monopol u proizvodnji mleka u Vojvodini.
Prema tome, i dalje ne razumem zašto je predviđeno da svi od tih korisnika koji su prošle godine bili u nekom povlašćenom položaju što se Vlade i budžeta tiče i dalje ostaju na istom nivou, ostaju sa istim sredstvima ili čak i uvećanim, a samo poljoprivreda je ta koja može da stegne kaiš, a radi se o restriktivnom budžetu.

Javljam se po čl. 27. i 131. Poslovnika.
Htela bih da vam skrenem pažnju da mi, faktički, sada imamo prodaju nacionalnog bogatstva za upola manju cenu, pod jedan. Pod dva, imamo političke garancije za dve kapitalne investicije. Ako može politička garancija, zašto onda nema redovne poslovne pravne garancije?
Pod tri, velika ljaga pada na ovu vlast i na ovu skupštinu, koja je dozvolila da se ovaj sporazum ratifikuje, koja dozvoljava da Ustavni sud ne rešava o jednoj inicijativi o ustavnosti ovog sporazuma. Velika ljaga pada na ovu vlast i na ovu postojeću koaliciju koja je dozvolila da se tako nešto, kao što je NIS, te vrednosti, tog značaja za Srbiju, za privredu Srbije, proda stranoj državnoj kompaniji.
Čuli smo da se predviđaju ulaganja, čuli smo da se ta ulaganja mogu izvršiti samo na osnovu kredita. Prema tome, vrlo dobro znate, ako ste ikada zaključivali bilo kakve ugovore o kreditu, da se tu traži i određena garancija. Pretpostavljam da će i „Gasprom“ morati da da određenu garanciju. Ta garancija sigurno neće biti dovoljna bankama samo u smislu političke garancije.
Prema tome, politička garancija je jedna priča, a prava validna garancija je nešto sasvim drugo. Ko vama zaista može da garantuje da će na kraju da se realizuje ugovor u tom materijalnom smislu, a ne samo u nekom virtuelnom i verbalnom smislu.
Velika ljaga će pasti na one koji će prihvatiti da se Vojvodina na taj način smiri, da se 90% ove kupoprodajne cene, umesto izdvajanja iz budžeta, usmeri u Vojvođanski budžet.
Zašto? Zato što se time faktički prihvata situacija koja je nastala tako kako je nastala i Vojvođani se sa tim jednostavno ne slažu i postaju saučesnici u prodaji NIS-a, a znamo kakva je ta prodaja. Prema tome, kada se sve ovo sabere, vama postavljam pitanje: zašto je bio problem da se sačeka konačna odluka Ustavnog suda?
Ako mi imamo Ustavni sud koji je dužan da rešava da li su neki akti, da li su neki ugovori u skladu sa Ustavom, onda taj Ustavni sud treba i da radi. Inače, čemu ovaj Ustavni sud? Ako nam ne treba Ustavni sud, šta će nam parlament ako ratifikuje ovakve sporazume, ako direktno nanosi štetu privredi ove države, a mi radimo ovaj budžet i imamo 500 amandmana na ovaj budžet.
Pa vi razmislite o tome, s jedne strane pravimo takvu štetu, prodajemo, odričemo se naftne rente, a s druge strane pravimo restriktivan budžet i kukamo kako nemamo para. Prema tome, velika ljaga, kolege i koleginice narodni poslanici.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, htela bih prvo u ime građana koji slave Božić po Gregorijanskom kalendaru da vam se svima zahvalim koji ste nam čestitali Badnji dan i Božić.
Nažalost, ovaj dan nije srećan za mene lično zato što se danas potpisuje ovaj sraman sporazum u vezi prodaje NIS-a. Pre svega, htela bih da vas podsetim i da vas priupitam da li znate koji je prihod bio NIS-a 2007. godine.
Ako ne znate skrenuću vam pažnju i reći ću vam da je to bilo 258 milijardi dinara, što iznosi skoro polovinu budžeta Republike Srbije za 2008. godinu.
Prema tome, ne radi se o malom iznosu, o malom prihodu koji je ostvario NIS pre dve godine. Ne znam, nemam podatke za prihode za 2008. godinu, ali pretpostavljam da je taj prihod sigurno bio veći.
Dakle, ako se uzme u obzir taj prihod ponovo vas pitam zašto se prodaje stranoj državnoj firmi kontrolni paket akcija tako značajnog privrednog resursa ove države.
Htela bih da vas podsetim da u NIS-u radi 18.000 radnika. Da li ste vodili računa o tome šta će biti sa tim ljudima? Na koji način će se rešiti njihova egzistencija? Da li znate da imamo dve rafinerije, u Pančevu i u Novom Sadu, a već se uveliko priča o tome da će te rafinerije biti zatvorene zato što su neisplative, a postoji treća u Bosanskom Brodu, tako da je velika mogućnost da te rafinerije uskoro prestanu da rade?
Da li znate nešto o tome da se, u slučaju da se uzme veliki kredit, da se tada stavlja određena hipoteka? Ukoliko Gasprom uzme kredit od 500 miliona dinara za rekonstrukciju NIS-a da li stvarno verujete da će oni dati hipoteku ili garanciju na neku njihovu imovinu u Rusiji? Ne, verovatno će založiti imovinu NIS-a. Šta to znači? To znači da će NIS morati sam da vrati kredit koji će navodno biti uložen u njegovu rekonstrukciju.
Kada se sve ovo uzme u obzir, ponovo bih vam skrenula pažnju na činjenicu da ne možemo za koju godinicu, za jedno izvesno vreme da kažemo - ne, mi to nismo znali, ne, pojma nismo imali.
Dakle, ne možemo se pozivati na savesnost zato što savesnost treba sada da se aktivira da se spreči ovakva vrsta pravnog posla koja je direktno na štetu građana Srbije, imovine, i prirodnih i nacionalnih bogatstava ove države.

Poštovana potpredsednice, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, volela bih da vam citiram član 16, inače pozivam se na članove 27, 131, 104. itd. Poslovnika Narodne skupštine, a pozivam se na član 16. Ustava Republike Srbije, koji kaže - da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.
Mi smo izrazili sumnju u to da je potvrđen međunarodni sporazum, sporazum između Republike Srbije i Gasproma, Ruske Federacije, u skladu sa Ustavom. Podneli smo inicijativu Ustavnom sudu, još pre više od tri meseca. Međutim, mi još uvek nismo dobili odgovor u pogledu da li je taj sporazum, da li je taj ugovor u skladu sa Ustavom ili ne. Zašto je bio problem Ustavnom sudu da celih tri meseca ne odluči o toj inicijativi? Zašto je to problem našim pregovaračima, da sačekaju ocenu ustavnosti od strane Ustavnog suda? Zašto je problem da se poštuje Ustav?
Malopre je moj kolega napomenuo da LDP nije podržavala ovaj ustav. Mi i dalje ostajemo pri tome.
Međutim, ovaj ustav postoji i bio bi red da ga poštujete, vi svi koji ste učestvovali u donošenju ovog ustava, koji ste ovaj ustav prihvatili kao najviši pravni akt jedne države. Ko će da poštuje ovaj ustav, ako ga ne poštuje vrhovno zakonodavno telo, a to je Skupština? Ko će da poštuje Ustav ako ga ne poštuje predsednik države i svi ostali organi koji su dužni da ga poštuju, zato što moraju da ga sprovode i moraju da rade u skladu sa zakonom i Ustavom?
Pozvala bih se i na član 84. Ustava, koji kaže - da su zabranjeni akti kojima se suprotno zakonu ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog i dominantnog položaja, da je sve bajno i krasno u ovom predmetnom sporazumu, sa kojim se mi ne slažemo i za koji tvrdimo da nije u skladu sa Ustavom.
Međutim, odredba koja stavlja rusku kompaniju u povoljniji položaj u odnosu na sve ostale učesnike na tržištu, a to je u pogledu oporezivanja prihoda, a to je period od 30 godina. Dakle, budućih 30 godina ruska kompanija će plaćati porez prema sadašnjim propisima Republike Srbije, po kojima plaća i NIS. Mi vrlo dobro znamo da NIS ima monopolski položaj u ovoj državi. Prema tome, mi samo ustupamo ovaj monopolski položaj u pogledu plaćanja poreza jednoj stranoj državnoj firmi.
Samo ta odredba, da je u suprotnosti sa Ustavom bio bi razlog da se taj sporazum stavi van snage od strane Ustavnog suda. Međutim, očigledno je da nema volje i jako se žuri, dakle, nema volje da se sačeka volja Ustavnog suda, ali ima volje da se požuri i da se realizuje ovaj štetan pravni posao, što se tiče interesa Republike Srbije.

Poštovana potpredsednice, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na članove 27. i 31. Poslovnika i podsećam vas da potpredsednici Narodne skupštine pomažu predsedniku Narodne skupštine u vršenju poslova iz njegovog delokruga.
Veoma mi je drago što je imala odjeka naša priča o tome da postoje određene nijanse, razlike između sporazuma, memoranduma, deklaracija i ugovora. Očigledno je da i potpredsednik Skupštine je shvatila da postoje razlike i hvala joj lepo što je skrenula pažnju na tu činjenicu.
Međutim, skrenula bih pažnju na činjenicu da time što mi insistiramo i pozivamo se na to da sve institucije rade svoj posao i da tražimo od tih institucija, državnih organa da rade svoj posao, to ne znači da mi na bilo koji način vređamo te institucije i organe.
Mi samo kažemo, u redu je ukoliko se radi o jednoj ozbiljnoj državnoj instituciji, onda je dužna da svoje poslove obavlja u skladu sa Ustavom i zakonom.
Prema tome, kada smo mi tražili od Ustavnog suda da radi nešto što je po Ustavu u obavezi, onda je Ustavni sud zaista trebalo da krene da radi, a imao je dovoljno vremena. Inače, ponovo bih vam citirala član 16. koji kaže - potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom. Što znači, moraju. Prema tome, ukoliko se javlja sumnja onda Ustavni sud mora da reaguje ako je dobio inicijativu u pogledu ustavnosti tog međunarodnog ugovora. Dakle, radi se o moranju.
Sada bih vam citirala član 99. Ustava, i to tačku 4, koja kaže - Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore kada je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja. Podsećam vas da smo mi ratifikovali taj sporazum, gasno-naftni sporazum sa Ruskom Federacijom.
Ratifikovali smo sporazum, a možemo ga nazvati i međunarodni ugovor. Vlada ga je dala na ratifikaciju Narodnoj skupštini u skladu sa članom 99. tačka 4. Radi se o međunarodnom ugovoru. Tražili smo ocenu ustavnosti tog međunarodnog ugovora. Ustavni sud je dužan da radi, jer ukoliko čita Ustav, a pretpostavljam da sudije Ustavnog suda čitaju Ustav, inače i ne bi bile sudije Ustavnog suda, onda su morale imati u vidu član 16. ovog ustava, koji kaže da međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.
Prema tome, ukoliko moraju, a znalo se po odredbi tog međunarodnog sporazuma sa Rusima, da će se ugovori potpisati do 31. decembra ove godine, koji proisteknu iz tog sporazuma, onda je Ustavni sud morao da vodi računa o tome da ceni ustavnost međunarodnog sporazuma koji čeka svoju realizaciju 31. decembra.
Prema tome, šta je radio Ustavni sud puna tri meseca, a da nije rešavao, pa je na kraju elegantno vratio loptu Zakonodavnom odboru ove skupštine.
Kada se sve ovo uzme u obzir, zaista postavljam pitanje da li mi rušimo dostojanstvo institucija ... (Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.) time što tražimo da rade ono što je njihov posao, ili oni koji rade u tim institucijama ruše dostojanstvo tih institucija, a ne rade i ne poštuju ni Ustav ni zakon.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da će LDP glasati za ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Naravno, mi smo ponovo dovedeni u situaciju da između dva zla biramo manje. Smatramo da je veće zlo da stupi na snagu Zakon o krivičnom postupku iz 2006. godine. Zato smatramo da treba da podržimo i podržaćemo ovaj predlog zakona.
Problem je u tome što se čekalo do 24. decembra tekuće godine da se stavi na dnevni red i da se raspravlja o ovom ključnom predlogu zakona o izmenama i dopunama ZKP-a.
Ključni je iz tog razloga jer apsolutno nemamo nikakve uslove za primenu ZKP-a koji je usvojen od strane Skupštine Srbije 2006. godine.
Ministarka je sama navela koji su to sve razlozi koji su Vladu faktički naterali da podnese ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama ZKP. Ne bih da ponovim sve te razloge. Očigledno je da prilikom donošenja tog zakona 2006. godine jedino se vodilo računa o tome da to bude brzo, odmah i ad hok.
Ta činjenica je dovela do te situacije da mi više ne znamo šta ćemo sa tim zakonom, niti je on stupio na snagu, niti je dobro da stupi na snagu, niti ćemo mi njega ikada primenjivati i ne daj bože da ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama ne prođe.
Prema tome, ako smo u tu situaciju dovedeni, jer onaj koji je predlagao zakon 2006. godine i koji ga je usvajao nije bio dovoljno dalekovid, onda se postavlja pitanje da li zakoni koji prolaze kroz ovu skupštinu zaista imaju sve uslove da budu izglasani i da zaista stupe na snagu. Govorili smo već za ovom skupštinskom govornicom da su tri preduslova potrebna da jedan zakon bude dobar, da jedan zakon može da se primenjuje.
Pre svega, zakon mora da ima određenu reformističku potenciju, dakle, mora da nosi određenu dozu reformi koje su potrebne ovom društvu, a ako se donosi novi zakon, upravo je usmeren da dovede do nekih promena u određenom segmentu zakonodavstva. To je jedan od preduslova.
Drugi je da dođe do nekog konsenzusa, a u ovom ZKP bilo je potrebno da do konsenzusa dođu i sudije, i tužioci i advokati, da bi zaista taj zakon mogao da se primeni. Da je zaista do konsenzusa došlo, onda ne bismo imali tako nakaradna rešenja koja bukvalno anuliraju kompletan zakon.
Treći uslov je taj da Ministarstvo ima te sposobnosti da organizuje sprovođenje zakona. Očigledno da Ministarstvo, i u momentu kada je zakon izglasan, a i sada, nije spremno i nije sposobno da sprovede do kraja taj problematičan ZKP.
Mnogo šta je potrebno, mnogi uslovi moraju biti ispunjeni da bi taj zakon mogao da se sprovodi. Očigledno da nemamo te uslove i očigledno da smo došli u situaciju da taj zakon, koji nikada nije stupio na snagu, sada ponovo odlažemo, a pri tom ne pripremamo neku opsežniju, neku kompletniju zakonsku regulativu u pogledu izmena, dopuna ili eventualno donošenja potpuno novog ZKP.
Zakon o krivičnom postupku iz 2001. godine očigledno nije dovoljan, očigledno nije u skladu sa postojećim Ustavom. Očigledno je život u međuvremenu prolazio i doveo je do mnogih promena koje iziskuju donošenje novog, odnosno bar u znatnoj meri promenjenog ZKP.
Prema tome, kada svi ti uslovi koji su bili potrebni nisu postojali u momentu donošenja ZKP u 2006. godini, postavlja se pitanje zašto se uopšte taj zakon i donosio. Ne verujem da oni koji su ga pisali, oni koji su o njemu raspravljali, oni koji su predlagali amandmane i koji su na kraju izglasali taj zakon nisu bili svesni baš svih tih propusta i loših rešenja iz zakona.
To jednostavno ne mogu da shvatim i ne mogu da razumem, obično u skupštinskom sazivu uvek ima bar nekoliko advokata, nekoliko pravnika koji se iole razumeju u samu problematiku krivičnog zakonodavstva i procesnog krivičnog zakona. Inače, ako su i taj zakon radili stručnjaci, pa valjda je trebalo i oni da znaju šta pišu i šta predlažu da Skupština usvoji.
Zaista je neshvatljiva ta nemarnost i svi ti propusti koji su doveli do ovog dana, 24. decembra, da na brzaka odlučimo o tome da li ćemo usvojiti ili ne Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona, koji se sastoji samo u tome da se prolongira primena Zakonika iz 2006. godine. Dakle, potpuno jedna apsurdna situacija koja je prilično nedolična za parlament, a smatram da je velika sramota za prethodni parlament i prethodnu Vladu koji su bili inspiratori i donosioci takvog zakona.
Ako zakoni nisu usklađeni sa životom, ako zakoni nisu u skladu sa potrebama jednog društva, sa potrebama jedne države i sa potrebama građana, koji će na kraju krajeva morati da taj zakon žive, u tom slučaju radi se samo o nekim nametnutim rešenjima koja završavaju ovako kao i ovaj nesrećni ZKP iz 2006. godine.
Normalno, kada govorimo o tom zakonu, asociramo i na set pravosudnih zakona koji su bili na dnevnom redu Skupštine u toku proteklih dana. Nadamo se da ti zakoni neće na kraju doći u situaciju da budu prolongirani u poslednjoj nedelji pred okončanje 2009. godine.
Prema tome, ukoliko je zaista zakonodavac imao pred sobom sve te uslove koje sam malopre nabrojala, koji moraju biti ispunjeni da bi zakon bio životan, u tom slučaju imamo šanse i realne mogućnosti da doživimo 2010. jednu ozbiljnu reformu pravosuđa.
Ukoliko su propuštene prilike, ukoliko ti uslovi nisu bili u dovoljnoj meri ispunjeni, nisu bili cenjeni, nije bila dovoljno cenjena mogućnost da li ti uslovi mogu naknadno da se stvore, u tom slučaju zaista se ne piše ništa dobro ni reformi pravosuđa.
Prema tome, to je u stvari jedna konstatacija da se zakoni ne donose radi donošenja zakona, nego da se donose radi regulisanja života u ovoj državi, radi primene tih zakona, radi reforme, radi demokratije, koja mora da zaista zaživi u našoj državi, u našem društvu, da bismo mogli da krenemo dalje, da bismo završili sa ovom stagnacijom u kojoj se nalazimo.
Nisam za to da Skupština bude jedan protočni bojler Vlade u pogledu donošenja, izglasavanja zakona, nego u zaista odmeravanju smisla racionalnosti predloženih zakona. Prema tome, sve te kritike koje su usmerene prema Skupštini, da Skupština usporava donošenje zakona, treba ipak da se stave pod lupu, jer nije stvar u kvantitetu nego je stvar u kvalitetu.
Iz tog razloga, ne može se uskratiti ni opoziciji da raspravlja, da podnosi amandmane i da pokuša da poboljša svaki zakon koji je na dnevnom redu Skupštine. Prema tome, potvrđujem, LDP će glasati za usvajanje ovog zakona o izmenama i dopunama ZKP.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, na početku priče, podsećam vas, bio je naftno-gasni sporazum, dakle, nafta i gas. Rečeno nam je možda naftni deo nije jako povoljan, ali molim lepo zbog gasnog dela, eto, mi ćemo prihvatiti i naftni deo.
Dakle, tako je krenula priča i na taj način su i narodni poslanici ovaj sporazum prihvatili i ratifikovali, 214 narodnih poslanika je tada obmanuto.
Na početku priče Rusi su insistirali, mi hoćemo naftno-gasni sporazum, Banatski dvor, magistralni Južni tok i NIS. Na kraju priče mi smo se sveli na naftni deo priče, samo na naftni. Dakle, mi smo se sveli na najslabiju kariku, najslabija karika koja je najnepovoljniji deo sporazuma za Srbiju kao državu i za njenu firmu NIS.
Kada smo došli do ovoga rečeno nam je možda će biti i gasni deo, ali nemojte tražiti garanciju, bože moj, mi smo ozbiljni pregovarači, mi smo ozbiljna država. I to bi bilo u redu. Međutim, kod ozbiljnih poslovnih partnera poslovi se ne sklapaju na dođem ti i dođeš mi.
A posebno bih vas podsetila 1996. godine, jedan energetski veoma sličan energetski sporazum sa ruskom državom sklopila je tadašnja Miloševićeva SRJ. Šta se desilo unazad 10 godina? Podsetila bih vas, po tom sporazumu bilo je predviđeno da se uradi gasifikacija centralnog dela Srbije i da se uradi povezni deo kraka gasnog sa Bugarskom. Šta se od svega toga realizovalo? Ništa. Da li je bilo garancije? Bilo je, obećavamo. Šta se desilo za 10 godina? Ništa.
Da li mi, na osnovu toga, možemo sada da prihvatimo, kao ozbiljni parlamentarci, kao ozbiljna Skupština, da se naša reč, naš pristanak, naša ratifikacija tog sporazuma mimoiđe i samo se fokusira na naftni deo sporazuma? Ako smo krenuli sa naftno....
(Predsedavajuća: Molim vas, narodna poslanice, kažite član Poslovnika koji je povređen.)
... gasnim, zašto smo stigli samo do naftnog?