Poštovana predsednice, predsedništvo, dame i gospodo, ističem povredu Poslovnika, i to člana 140.
Pošto, očigledno, niste obratili pažnju kada je ova odredba citirana, još jednom ću vam citirati, pa pokušajte i vi, ako imate Poslovnik pri ruci, i čitajte zajedno sa mnom, pa ćete razumeti zašto je toliko značajna povreda ovoga člana Poslovnika.
Kaže se – Narodna skupština može odlučiti da obavi zajednički načelni pretres o više predloga zakona koji su na dnevnom redu iste sednice, a međusobno su uslovljeni ili su rešenja o njima međusobno povezana, s tim što se odlučivanje o svakom predlogu obavlja posebno.
Prostim čitanjem naziva zakona za koje je predviđen zajednički načelni pretres, može se utvrditi da nisu ispunjeni ti kriterijumi koji su predviđeni članom 140. stav 2. Poslovnika.
Očigledno, onaj ko je taj zakon, odnosno taj poslovnik pisao, i Skupština koja ga je usvojila, imali su razlog zašto su predvideli tu srodnost zakona o kojima će se voditi zajednički načelni pretres. Prema tome, ovom povredom Poslovnika, vi, faktički, onemogućavate javnu raspravu o ovim zakonima. Ovi zakoni su jako bitni za Srbiju, zato što nas preporučuju i za tu belu šengensku vizu.
Meni je jasno zašto se vama žuri, ali nije jasno zašto onemogućavate jednu kvalitetnu javnu raspravu o ovim zakonima. LDP ne vrši opstrukciju, samo vas upozorava da kršite Poslovnik, član 140.

Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, ja bih, kao prvo, htela da podsetim poštovane poslanike da mi danas raspravljamo o 3. tački dnevnog reda, a to su predlozi odluka o prestanku dužnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Liberalno-demokratska partija glasaće za odluku o prestanku dužnosti nosilaca pravosudnih funkcija.
Htela bih da vam citiram ovaj član 4. Ustava koji kaže da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, a odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli. Koliko je ovom zakonodavnom telu, ovom parlamentu, stalo do sudske vlasti dokazuje i činjenica da je 22. septembra 2008. godine održana sednica Odbora za pravosuđe na kojoj je utvrđen Predlog odluke o prestanku funkcija odnosno razrešenju sudija i tužilaca.
Kada se pogleda materijal može se utvrditi da u tom spisku predloga za prestanak funkcija zbog navršenog radnog veka ima sudija koji su navršili svoj radni vek 1. avgusta 2005. godine, 24. novembra 2005. godine, 1. marta 2006. godine itd. Mahom su to ljudi koji su ispunili uslove za penziju tokom 2005, 2006. i 2007. godine. Dakle, sve ove godine Odbor za pravosuđe nije našao za shodno da stavi na dnevni red da se raspravlja o predlogu za prestanak ovih funkcija.
Dokaz toga da zakonodavna vlast apsolutno prenebregava značaj sudske vlasti jeste činjenica da mi imamo u pripremi nekoliko desetina zakona iz oblasti pravosuđa koji su veoma bitni, prvenstveno iz razloga interesa naših građana, a, kao drugo, možda i iz tog razloga što smo mi ratifikovali SSP, koji nas i inače obavezuje na reformu pravosuđa. Složićemo se da je reforma pravosuđa potrebna upravo iz tog razloga što građani žele pravdu; sudskim organima se obraćaju uglavnom iz tih razloga što imaju neki problem i od sudskih instanci očekuju da razreši taj problem, što je u nadležnosti suda. Međutim, iako je ustavna kategorija i to suđenje u jednom razumnom roku, obično ta suđenja traju veoma dugo. Kada se napokon završe, veoma je teško realizovati te sudske odluke upravo zbog zastarelosti, odnosno nefunkcionalnosti postojećih zakona u domenu izvršenja.
Prema tome, kao vrhovno zakonodavno telo ove države dužni smo da učinimo sve što je potrebno da bismo omogućili toj sudskoj vlasti da zaista funkcioniše kao sudska vlast, a ne kao vlast kojoj nedostaje neki deo energije koji bi joj dao zaista funkcionalnu snagu.
Iz tog razloga je moglo da se desi, recimo, da se donese odluka o tome da se ukinu zemljišne knjige koje se nalaze pri opštinskim sudovima, a to opet izmešta tu ingerenciju i nadležnost sudija kao najstručnijih lica u tom domenu evidencije i zaštite svojinskih prava u tim knjigama koje postoje, recimo, u Vojvodini oko 200 godina. To je omogućilo, recimo, da Ministarstvo pravde, nakaradno primenjujući neku racionalizaciju zaposlenih u pravosuđu, pre svega mislim na administrativne radnike, natera predsednike sudova da otpuste deo administrativnog kadra.
Konkretno u Zrenjaninu je na taj način došlo do toga da je prestao radni odnos, otprilike, za dvadesetak radnika, što je opet dovelo do situacije da je maltene paralisan rad suda, jer bez te administracije i bez radnika koji su potrebni u radu sudija ni sud ne može da funkcioniše.
Prema tome, kao vrhovno zakonodavno telo, to uporno ponavljam, mi imamo dužnost i obavezu da se bavimo onim što je u našoj nadležnosti, što je u opisu posla ovog parlamenta, a to je pre svega donošenje zakona.
U proteklo vreme, da ne kažem mesecima, mi smo bili zaokupljeni proceduralnim pitanjima, odnosno bavili smo se našim poslovnikom; svašta se govorilo. Ali, ja vas obaveštavam da pored ove skupštine postoji neki život koji teče van ove zgrade i taj život očekuje od zakonodavnog tela, ponovo podvlačim, da nešto i uradi u tom smislu, da reformiše to pravosuđe.
Jer, šta reći ukoliko 58 sudija traži prestanak te funkcije? Kada se uzme u obzir koliko sudija trenutno radi u Srbiji, ja mislim da je to zaista veliki broj. Zaista bi trebalo da razmislimo da li je to u redu, da li u organizaciji pravosuđa postoji nešto što dovodi te ljude u situaciju da traže prestanak te svoje funkcije.
Inače, posao jednog sudije je veoma ozbiljan posao, koji zahteva i stručnost i mudrost, kao i određeno iskustvo. Ukoliko mi tako često budemo dozvoljavali da sudije dolaze i odlaze iz suda, nakon što posle izvesnog vremena steknu tu stručnost, rutinu i iskustvo, onda ne možemo da se čudimo zašto imamo takvo stanje u pravosuđu, tako dugotrajna suđenja, takve čudne odluke i sve ostalo što iz toga sledi.
Prema tome, licemerno je očekivati od sudske grane vlasti da funkcioniše besprekorno i da daje rezultate ukoliko mi kao vrhovno zakonodavno telo za to baš i ne dajemo mogućnost i pomoć. Zaista, bavimo se isključivo svojom problematikom a, koliko smo videli, to se svodi na povredu Poslovnika.

Poštovano predsedništvo, predsedavajuća, kolege i koleginice poslanici, LDP, odmah da kažem na početku, glasaće protiv ovog naftnog i gasnog sporazuma.
Po našem mišljenju, ovaj sporazum je štetan pravni posao. Štetan pravni posao je iz nekoliko razloga, a ti razlozi su veoma uočljivi ukoliko se prelista, makar i ovlaš, ovaj sporazum od 17 članova. Razdvojila bih dva dela ovog sporazuma, jedan je gasni aranžman, a drugi je naftni. Nisam na današnjoj sednici čula jedan suvisli i validni odgovor na to zašto u paketu idu i gasni i naftni aranžman, pogotovo što je taj naftni aranžman taj koji u stvari i komplikuje celu situaciju u vezi sa ovim sporazumom.
U čemu se sastoji ta komplikacija? Postoji nekoliko razloga. Kao prvi, navela bih da je ovaj sporazum protivan pozitivnim propisima ove države. Pozitivni propisi su, između ostalog, zakon o privatizaciji i uredba o privatizaciji energetskih preduzeća u državnoj svojini.
Podsećam vas da je zakon o privatizaciji donet od strane prethodnog saziva skupštinskog, da je uredbu donela Vlada koja je potpisala ovaj sporazum. O čemu se tu radi? Pa, mi smo pre svega vrhovno zakonodavno telo i kao takvi trebalo bi mi da poštujemo zakone, u protivnom čemu cela ta priča oko parlamentarnog rada. Ukoliko mi sa ovim sporazumom direktno kršimo zakon, mi ukazujemo građanima da mogu kako hoće.
Ovo je jedan ozbiljan pravni posao sa jednom stranom državom, pa bi i mi trebalo da se uozbiljimo oko toga da li ćemo da kršimo domaće propise da bi učinili uslugu jednoj stranoj državi.
Šta je to nego usluga ako mi jednu tako ozbiljnu kompaniju kao što je NIS prepuštamo, njen kontrolni paket akcija od 51%, dakle većinski paket jednoj državnoj firmi, konkretno Ruske Federacije. Mi faktički ne radimo privatizaciju, mi samo monopol srpske države prepuštamo stranoj državi – Ruskoj Federaciji. Dakle, to je taj drugi argument zbog čega moja partija neće glasati za ovaj sporazum.
Čini mi se da se stalno gubi iz vida jedna činjenica da je NIS Srbija u stvari naftagas Novi Sad, a to je nekada bila imovina AP Vojvodine. Mi danas prepuštamo tako ozbiljnu kompaniju kao što je Naftagas i kada kažemo da je to samo 51%, to ne znači da mi sa tih 49% kao država ostajemo da kontrolišemo šta će se dešavati sa istim tim Naftagasom, već zbog tih kontrolnih paketa akcija jednostavno ostajemo bez garancije šta će se dalje dešavati sa ovom kompanijom.
Član 13. ovog sporazuma je posebno štetan i za Srbiju i za AP Vojvodinu. Naime, ovaj član 13. vezuje Srbiji ruke u vezi poreskog rešavanja naplate svojih dažbina za sledećih 30 godina.
Ukoliko uzmemo za primer da Naftagas godišnje ispumpa 600.000 tona nafte, što bi po današnjim tržišnim cenama bilo 350 miliona evra, u tom slučaju korektnim oporezivanjem država Srbija bi imala prihod od 120 miliona evra. Međutim, konkretno, država Srbija trenutno naplaćuje 3% od ukupnog godišnjeg prihoda Naftagasa, što znači da je to daleko manji porez od onog koji se trenutno primenjuje u svetu, a to je od 35 do 55%.
Dakle, kada prepuštamo kontrolni paket akcija ruskoj firmi, preduzeću, državnoj firmi, mi se apsolutno odričemo jednog velikog dela prihoda koji možemo da iskoristimo za naš budžet, i srpski i vojvođanski.
Ako to pomnožimo sa 15 godina, dakle 120 miliona evra sa 15 godina, koliko otprilike zaliha ima nafte u Vojvodini, to znači da mi propuštamo milijardu i 800 miliona evra po ovom pitanju. Mislim da je to malo previše kada se, pored toga, uzme u obzir da je Naftagas, odnosno NIS poklonjen Gaspromu za 400 miliona evra. To ne možemo ni na koji drugi način tumačiti nego samo kao poklonom.
Mislim da niko od vas ne bi svoju ličnu imovinu prodao za duplo manju cenu od one koliko vredi. Kada pričamo o ovom sporazumu, posebno bi trebalo da imamo u vidu i tu činjenicu da mi postajemo energetski zavisni od jedne državne firme strane države. Nemojte se čuditi ukoliko jednog dana dođemo u situaciju da od nekog ventila tog famoznog gasovoda bude zavisila naša vlada, izbor ili pad te vlade, jer šta to znači ukoliko mi vezujemo sve naše resurse u pogledu nafte i gasa za jednu firmu, jednu državnu firmu strane države.
Ceo ovaj posao nama liči na to - evo tebi jedno nešto, a ti meni daš jedno ništa.
Predložila bih da se ovaj sporazum vrati na doradu i da se izuzme Naftagas iz procedure prodaje, a posebno da se promeni procenat naknade o kojoj sam malopre govorila. Jedino u tom slučaju, kada bi primenili taj član 17. tačka 3) ovog sporazuma, ovaj sporazum bi imao neki smisao. Ovako, čini mi se, u velikoj meri opterećuje i pravi veliku štetu ovoj državi.

Tekst amandmana govori sam za sebe, tako da bi argument mogao da bude sam tekst ovog amandmana. On glasi ovako – izvršavanje odluka Evropskog suda za ljudska prava i drugih obavezujućih odluka međunarodnih tela zaduženih za zaštitu ljudskih prava čiju je nadležnost Republika Srbija prihvatila. Ne postoji nijedno ministarstvo u čijoj nadležnosti se nalazi izvršavanje presuda Evropskog suda za ljudska prava.
Inače, u ovoj državi generalno je problem naših sudova samo izvršenje. Ko god je imao problem sa našim sudovima, odnosno sudio se, zna koliko je to frustrirajuće kada nakon dugog suđenja, na kraju, ne može da se realizuje potraživanje. Mislim da bi bilo vreme da krenemo sa nekom racionalizacijom ove problematike, pa makar sa ovim amandmanom, da krenemo da realizujemo ove presude, odnosno odluke Evropskog suda, pa ćemo dalje da vidimo i za naše domaće sudove.
Inače, naši ljudi koji su potpuno razočarani odlukama sudova obraćaju se Evropskom sudu za ljudska prava i kada na kraju uspeju da dobiju tu odluku ponovo se dešava ista situacija - ne mogu da realizuju svoje pravo u našoj državi.
Zaista bih predložila da se ovaj amandman usvoji, bez obzira na to ko ga je predložio, zato što je on u interesu naših građana. Hvala lepo.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici – predsedavajuća, hvala na ispravci – izdvojila sam mišljenje na Odboru za pravosuđe i upravu u ime LDP, što smatram da je ovaj zakon o ministarstvima problematičan iz jednog osnovnog razloga. On je, u stvari, problematičan u načelu, generalno uzevši, jer predviđa 24 ministarstva.

Dvadeset četiri ministarstva ne može sebi da dozvoli ni jedna mnogo bogatija, mnogo razvijenija država u Evropi, a kamoli Srbija sa ovakvom privredom sa kojom raspolaže.

Dvadesetčetiri ministarstva, pri tom mi govorimo o izvršnoj vlasti, trebalo bi da bude Vlada efikasna, Vlada koja radi svoj posao, a tako glomazna Vlada, sa 24 ministarstva, ne može da radi svoj posao, ona ne može da bude efikasna. Ako nije efikasna Vlada, ona je skupa, ona je dvostruko skupa, skupa je iz tog razloga što ima 24 ministra i svite oko tih ministara, a skupa je iz tog razloga što nije efikasna, pravi veću štetu nego korist.

Govorimo o tome da ćemo imati jednu izvršnu vlast koja će razmišlja socijalno, koja će biti socijalno odgovorna. Gde je tu odgovornost, ukoliko tako skupu vladu natovarimo na naše poreske platiše, na naše građane, na naše društvo u celini?

Mislim, da bi bila zaista jedna socijalno odgovorna vlast, ova koja je u nastajanju, trebalo bi, pre svega, da vodi računa o štednji, jer štednja je ta koja omogućuje da se pribavi novac i da se da onom kome je potrebniji. Dozvolićete da 24 ministarstva neće dati baš puno prostora za štednju.

Može da se reši ovaj problem, mogao je da reši i predlagač ovog zakona, tako što bi redukovao broj ministarstava, tako što bi spajao neka ministarstva čiji delokrug nadležnosti je sličan, ili bi ukinuo neka ministarstva, i tako bismo dobili jednu mnogo efikasniju Vladu, sa mnogo manjim brojem ministarstava.

Ne bih sad htela da analiziram posebno svaki član ovog zakona, ne bih se osvrtala na obrazloženje koje smo dobili, zašto je ovaj zakon predložen u ovoj formi. Biće reči dovoljno danas o tome.

Međutim, htela bih da skrenem pažnju na članove 30. do 43. ovog zakona, koji predviđaju posebne organe, a posebni organi su te stručne službe. To su zavodi, sekretarijati, direkcije. To su te stručne službe koje će da rade za sva ova ministarstva, pa je i to jedan od razloga zašto je nama zaista nepotrebno da imamo ovako glomaznu Vladu. Hvala lepo.

Poštovane kolege i koleginice poslanici, gospođo predsednice, ne bih da trošim puno reči na ovaj predlog zakona. Sa jednom jedinom rečenicom mogu ovaj predlog da okarakterišem, a to je da je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi neustavan. Četiri argumenta stoje za ovu moju tvrdnju.
Prvi argument je da Ustav predviđa da vladu čine predsednik vlade, jedan ili više potpredsednika, a ne predviđa rangiranje ministarstava niti potpredsednika. Šta ovo znači? To znači da je ovaj član u direktnoj suprotnosti sa članom 125. Ustava.
Drugi argument je, uvodi se institucija kopredsednika vlade, jer je predviđeno da zamenik pomaže predsedniku, što znači, pomoć pruža u kontinuitetu, u vođenju i usmeravanju vlade, staranju o jedinstvu političkog delovanja vlade i usklađivanju rada članova vlade. Da li se to predviđa nesposobnost budućeg premijera kome će biti potrebna stalna pomoć, ili se priprema teren da stvarni premijer bude njegov zamenik.
Treći argument je – Ustav ne predviđa da predsednik vlade ima tolika ovlašćenja, da ustoliči svog stalnog zamenika. Predsednika vlade bira Narodna skupština. Na ovaj način se omogućuje da se mimoiđe član 127. Ustava i mesto predsednika vlade preuzme zamenik.
Četvrti argument je taj da je narušen osnovni princip demokratije kada se predsedniku vlade daje taj zlatni glas odlučivanja. Ukoliko ova buduća vlada zaista misli da bude proevropska i demokratična, ne znam kako onda može da se ovakav član zakona usvoji i primenjuje.