Poštovano predsedništvo, gospođo predsedavajuća, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je podnela još jedan korektiv putem ovog amandmana na član 4. zakona o sudijama, jer smatramo da je potrebno da se dopune ti kriterijumi koji određuju nagrađivanje sudija.
Naime, u članu 4. stav 2. kaže se – plate sudija moraju biti u skladu sa dostojanstvom sudijske funkcije i teretom odgovornosti.
Mi se slažemo s tim da sudijska funkcija mora da ima određeno dostojanstvo. Slažemo se s tim da ona nosi određeni teret odgovornosti. Međutim, tu nedostaje još jedan princip, a taj princip bi, u stvari, bio – rezultati rada. LDP stalno ističe taj princip, jer ako je neko dostojanstven, ako je neko odgovoran u tom svom poslu, valjda bi trebalo da pokaže određene rezultate u obavljanju rada, da bi zaslužio tu nagradu, tu naknadu za taj svoj rad.
Nije dovoljno samo da konstatujemo da se radi o jednoj dostojanstvenoj funkciji, da konstatujemo da ona nosi određeni teret odgovornosti. Bilo bi dobro da se posebno naznači da sve to zajedno može da funkcioniše samo ukoliko daje i rezultate. Ta dva principa ne mogu bez trećeg – rezultata, onog zbog čega i rade sudije, onog zbog čega postoje sudovi i zbog čega sude sudije, a to je, čini mi se, najvažniji princip, koji je izostavljen iz ovog stava 2. To vam je isto kao kada govorimo o jednom stolu i proizvedemo ga sa tri noge. Očekujemo da on bude stabilan, da stoji, očekujemo da on nosi određeni teret. Međutim, bez te četvrte noge, taj sto je veoma labilan i veoma lako pada.
Prema tome, ukoliko u ovom zakonu o sudijama insistiramo i na tome da se sudije povrgavaju određenim kontrolama, da se svake tri godine, bukvalno, proverava sposobnost tog sudije da obavlja funkciju sudije, to radimo tako što kontrolišemo putem određene statistike. Kontrolišemo i ostalo, da li je on zaista podoban i zaslužan, odgovoran, i da li je pružio određene rezultate rada. To je ono što merimo statistikom.
Dakle, sve ostalo je podložno nekim diskrecionim ocenama, ali rezultati rada su oni konkretni, koji imaju brojkama tačno označene vrednosti. Cifre su te koje govore da li je i koliko predmeta urađeno, koliko je predmeta, parničnih, krivičnih, izvršnih i bilo kojih, potvrđeno od strane drugostepenog organa, da li je to sve u funkciji stvarnih potreba građana, zbog čega se oni i obraćaju sudu.
Ukoliko mi već imamo ova dva kriterijuma, ova dva principa kojima se plate sudija određuju, ne vidim razlog zašto se i ovaj treći, najbitniji, ne bi dodao. Prema tome, mi i dalje ostajemo pri predloženom amandmanu i predlažemo da se Vlada pozitivno izjasni o njemu, jer smatramo da je on veoma bitan činilac za određivanje sudijske plate.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP je podnela jedan amandman na član 13. Zakona o sudijama, tako što je predložila da se u stavu 3. dopuni rečenica koja počinje na sledeći način – Visoki savet sudstva donosi odluku u kojem sudu sudija nastavlja funkciju, rečima: ''u skladu s utvrđenim merilima i kriterijumima''.
Stav 3. u predloženom članu ne utvrđuje ni merila ni kriterijume.
Dakle, prihvata se jedan automatizam, a to, inače, Vlada ističe i u svom obrazloženju zašto ne prihvata ovaj amandman. Naime, u obrazloženju stoji sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što su kriterijumi za nastavak funkcije dati u stavu 2. istog člana Predloga zakona, te nije potrebno utvrđivati obavezu za Visoki savet sudstva da posebno propisuje kriterijume za nastavak sudijske funkcije''.
Dakle, ukoliko je tako, onda to znači da zakonodavac predviđa automatizam što se tiče dalje sudbine sudija i njihovog postavljanja u sudove, nakon što su određeni sudovi ukinuti, odnosno prestali da postoje.
Automatizam je jednako – proizvoljnost. Ta proizvoljnost proizvodi selektivnost.
Naime, svedoci smo toga da u našoj državi imamo raznorazne agencije – za borbu protiv korupcije, za borbu protiv monopola, za borbu protiv sukoba interesa, imamo tužilaštva, imamo SUP, miliciju, imamo različite organe koji bi trebalo da deluju i da pokreću određene postupke kada se radi o nekoj zloupotrebi koja je očigledna, koja postaje notorna činjenica.
Nažalost, kod nas se zloupotrebe pretvaraju u notorne činjenice, što znači da ih svako živi u ovoj državi zna i da se to prihvata kao uobičajena pojava, kao nešto što je neminovno, što mora da postoji. Takvo je naše društvo, takav je naš mentalitet.
Sve se, u stvari, kreće oko nekih kriterijuma, ili merila, koji bi trebalo da se utvrđuju i primenjuju, u svakom slučaju, da se izbegava svaka selektivnost, da bi se zaista pokrenuli neki postupci i da bi to rezultiralo nekim promenama u društvu, što bi proizvelo i neku pravnu sigurnost.
Danas smo čuli neke frapantne stvari, za nas frapantne, o visini nekih reprezentacija, nekih kafanskih troškova, što, dozvolićete, predstavlja, u prvu ruku, nešto bezočno, a, u drugu ruku, nešto sumnjivo.
S obzirom na to da imamo sve te organe koji bi trebalo neselektivno da primenjuju svoja ovlašćenja i zakone, trebalo bi da očekujemo da posle današnje priče u Parlamentu neko, zaista, i reaguje.
Međutim, imajući u vidu šta smo sve čuli u poslednjih nekoliko meseci, šta sve doživljavamo, skoro svakodnevno, ne očekujemo apsolutno nikakvu reakciju.
Jednostavno, očekujemo jednu ćutnju, očekujemo da se sve završi onako kao što se do sada dešavalo, da skandal prati drugi skandal, da ga smenjuje i onda se, jednostavno, zaboravlja.
Interesantno je da na te najveće skandale, te najveće zloupotrebe, apsolutno, niko ne reaguje, niko ne primenjuje kriterijume i merila koja su predviđena zakonom i onda može da se desi to da jedan direktor Javnog preduzeća ''Aerodrom'' ima platu preko 10.000 evra, onda može da se desi to da se kafanski račun plati 140 hiljada dinara, onda može da se desi to da su u Javnom preduzeću ''Železnice'', u Javnom preduzeću ''Srbijagas'', u Javnom preduzeću NIS i u svim ostalim javnim preduzećima primanja enormna, da niko ne vodi računa o tome na osnovu kojih kriterijuma, na osnovu kojih merila su utvrđene te plate, te naknade, ta lukrativna davanja našeg društva određenim personama.
Zašto lukrativna? Ne mogu da zamislim da je neko zaista radio i da je zaradio taj novac, koji dobija, kao što smo čuli danas, svakog meseca, i to novac za koji se, da ne kažemo – stotinu puta, ali veoma blizu, množi prosečna plata, ili minimalna plata prosečnog građanina Srbije.
To je nedopustivo i zato mi, LDP, koristimo svaku priliku da isključimo svaki automatizam i proizvoljnost u kreiranju zakona, jer to dovodi samo do neke anarhije, a dozvolićete, naše društvo je prilično anarhično. Jer, kako drugačije nazvati to što smo čuli, između ostalog, i danas, kako nazvati to što smo postavili određena pitanja – šta se to dešava u ''Srbijagasu'', kako to da, umesto privatizacije Javnog preduzeća NIS, idemo u uvođenje novog državnog monopola tuđe države, dakle, monopola ruske države na teritoriji Republike Srbije, kako to da je došlo do takvog enormnog poskupljenja gasa?
Dozvolićete da nije nikakvo objašnjenje – da je trebalo i ranije da se povisi cena gasa, ali, eto, nismo stigli, pa je sad, odjednom taj procenat. Dozvolićete da je malo čudno da čujemo od direktora ''Srbijagasa'' – radujte se ljudi, nećemo vam poskupeti gas za još 30%.
Eto, radujemo se, ali se pitamo šta to znači? Da li to znači da bi onda trebalo gas da poskupi 90%? Inače, čujemo da je cena gasa na međunarodnom tržištu u međuvremenu opala, ali sad, Bože moj, imamo dolar kao merilo, koji utvrđuje novu cenu, ali, eto, ''Srbijagas'' je tako dobre duše da će subvencionirati građane Srbije, koji su veliki potrošači, ne vode računa o tome da je energija skupa, ne vode računa o tome da ''Srbijagas'' ima dobre namere, ali, nažalost, tako je, ugovor je zaključen, sporazumi su zaključeni.
Nažalost, ti ugovori i ti sporazumi su zaključeni, ne vodeći računa o određenim kriterijumima i o određenim merilima. Dakle, uvek se vraćamo na istu suštinu, koja je istaknuta i u ovom stavu 3. člana 13. zakona o sudijama. Razlika je, možda, mala, možda ne znači puno za predlagača zakona, ali bilo bi dobro da bar jednom krenemo, da budemo objektivni u pisanju zakona, u primenjivanju zakona, a da se ta selektivnost što više izbegne.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, ovaj amandman LDP-a na član 16. je veoma kratak – briše se stav 2.
Ovo je jako bitan amandman, iz sledećih razloga. Naime, čl. 16. st. 1. zakona predviđeno je da se sudija udaljuje sa funkcije do ukidanja pritvora, okončanja postupka za razrešenje ili okončanja krivičnog postupka. Međutim, stavom 2. se kaže da Visoki savet sudstva može sudiju vratiti na funkciju pre okončanja postupka za razrešenje. Onda dolazimo u čudnu situaciju kad je, recimo, razlog za pokretanje postupka za razrešenje sudije i u tome da je protiv sudije određen pritvor, da je pokrenut krivični postupak.
Šta to znači, da sudija može da se vrati da radi u sudu i ukoliko je u pritvoru, i ukoliko se protiv njega vodi krivični postupak?
Naime, sudija protiv koga je bilo kakav postupak pokrenut, dakle, ne preciziram, samim tim je već ranjiv i podložan tuđim uticajima. Prema tome, dobijamo situaciju da je narušena nezavisnost, samostalnost, kao i integritet sudije, a, bogami, i suda. Sudija koji sudi uprkos tome što je protiv njega pokrenut određeni postupak, ne može biti ni samostalan, ni nezavisan, i na takvog sudiju mogu mnogi da utiču. Ovim stavom 2. člana 16. potpuno nepotrebno uvodimo tu mogućnost.
Pored toga što imamo tako velike probleme u pravosuđu, što imamo tako velike probleme s mnogim sudijama, koji su očigledno nedostojni tog svog zvanja, te svoje funkcije, koja iziskuje određeno dostojanstvo i predstavlja veliki teret odgovornosti, a to ste, inače, i označili u jednom od članova ovog zakona, kada ste utvrđivali kriterijume za utvrđivanje naknade sudijama, odnosno visinu njihovih plata, mi svakodnevno imamo prilike da čujemo i pročitamo u novinama da se postavilo pitanje neke korupcije u sudovima. Imamo prilično veliki broj postupaka koji se vodi protiv sudija.
Šta to znači? S ovim stavom 2, sve te sudije mogu komotno da se vrate u sudove, mogu komotno da nastave suđenje, a postupak za njihovo razrešenje neka se završi kad se završi.
Mi smo pre mesec dana, otprilike, razrešili sudije i utvrdili prestanak sudijske funkcije, jer nekoliko godina Odbor za pravosuđe nije zasedao i odlučivao o tim razrešenjima. Šta to znači, da mi ovim stavom 2. dajemo mogućnost da se godinama dešavaju te stvari u sudu, da vode postupke sudije protiv kojih su, takođe, pokrenuti određeni postupci?!
Kako možemo da očekujemo poštovanje od građana, poštovanje od advokata, od sudija porotnika, veštaka i svih ostalih učesnika u postupcima prema tom sudiji, koji sedi na tom veoma bitnom mestu za deljenje pravde, najbitnijem, u suštini, jer on ima glavnu ulogu da deli tu pravdu, a da je protiv njega pokrenut bilo kakav postupak, kada je njegovo dostojanstvo tim postupkom stavljenom pod znak pitanja, kada je ta odgovornost stavljena pod znak pitanja?
Čim se sumnja u neki postupak sudije, čim se sumnja u nešto što je dovoljan razlog da se pokrene postupak njegovog razrešenja, time se, u stvari, dovodi u pitanje njegov integritet, dovodi se u pitanje njegova odluka koja bi trebalo da rezultira na kraju celog postupka koji je on vodio.
Kako očekivati da ljudi prihvate tu njegovu odluku kao jednu sudsku neminovnost, kojom je odlučeno o nekom njihovom pravu, o njihovoj slobodi, o njihovim životima, o njihovim novcima itd.?
Dakle, ničim izazvano i potpuno nepotrebno, stavlja se ovaj stav 2. u funkciju člana 16. Zakona o sudijama.
Obrazloženje Vlade kojim se amandman LDP ne prihvata kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što je procenjeno da bi tu mogućnost trebalo zadržati u tekstu zakona, kako bi se i u slučaju velikog priliva predmeta omogućio efikasan rad suda i u tim okolnostima.
Kakva je to efikasnost rada suda ako sudi takav sudija i kakav se rezultat od njegovog rada očekuje i, u krajnjem slučaju, dobija? Zar nisu sudske odluke zato i ustanovljene, zato se i donose, da se cene, poštuju i izvršavaju? Kako očekivati od nekoga na koga se ta odluka odnosi da prihvati to potpuno mirno, mirne duše i mirne savesti, a da ne postavi pitanje – a šta je sa sudijom koji je tu odluku doneo?
Iz tog razloga, predlažemo da se ovaj amandman usvoji.

Gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pozdravljam nameru koalicije na vlasti da usvoji ovaj amandman, odnosno da glasa pozitivno o ovom amandmanu. Ne znajući  ishod vaše diskusije javila sam se da kažem koju reč u vezi sa ovim amandmanom. Međutim, s obzirom na to da se već pozitivno rešava po istom, mogu samo da dopunim u tom smislu da nikada nije na odmet neka veća opreznost i neka veća transparentnost, zato što je transparentnost jednako javnost; to su jako bitni elementi za pravično suđenje, jer je transparentnost, odnosno javnost, ona garancija koja omogućava uvid javnosti u tok jednog postupka pred sudom. Dakle, omogućava se javnosti da ima saznanja kako taj tok suđenja protiče i koji su rezultati istog.
Prema tome, podvlačim, kad god se nalazimo u prilici da dopunimo i pojasnimo tako korisne elemente kao što je javnost, koja je regulisana zakonom, ali se pojačava ustavnom snagom, treba podržati i prihvatiti takve amandmane. Ustav se, bez obzira na to kakav je, on je trenutno na snazi, mora poštovati. Ustav predstavlja vrhovni zakonski akt u jednoj državi i samim tim svi zakoni bi trebalo da budu u skladu sa Ustavom. Međutim, to nije uvek tako i zato nije na odmet dopuniti – u skladu za zakonom i u skladu sa Ustavom.

Poštovano predsedništvo, gospođo potpredsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam izašla da govorim o predmetnom amandmanu posebno sam istakla da sam se javila ne znajući da će gospođa Nada Kolundžija da se izjasni tako kako se izjasnila povodom istog. Prema tome, mi iz Liberalno-demokratske partije smo podržali taj amandman zato što sam se o tome tako izjasnila.
Znate kako, u pravu imate dva načina da komunicirate što se suda tiče, što se javnosti tiče, a sve u oblasti prava i pravne nauke: možete puno reči da izgovorite, a da ništa ne kažete, a možete reći samo nekoliko suvislih rečenica i time sve objasniti. Ja sam se posebno opredelila kada sam obrazlagala zašto smatramo, kao LDP, da treba taj amandman da se usvoji - pravo na pravično suđenje... Inače, to vam je istaknuto u članu 32. stav 3. Ustava i smatramo da nije naodmet da se u navedeni član predloženog zakona posebno unese i - u skladu sa Ustavom, zato što taj izraz, ta formulacija daje posebnu težinu tom članu zakona.
Prema tome, mi možemo puno lupati, ali bitno je da tačno udaramo. U ovom slučaju ključna stvar je pravično suđenje, a to pravično suđenje garantuje Ustav.
Prema tome, nema razloga da se to ne ugradi u ovaj član Predloga zakona. Našla sam za shodno da repliciram, jer je u nekom kontekstu pomenuta i moja ličnost, da sam, kao potpredsednik Skupštine, raspravljala o tom amandmanu i da se baš nije dobro razumelo šta sam htela da kažem. Suština je to što sam sada ponovila.

Gospodine potpredsedniče, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, članom 31. Predloga zakona predviđeno je da Vrhovni kasacioni sud utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava. Amandmanom je predloženo da se ovaj stav briše. Međutim, LDP smatra da je i te kako potrebno da postoji ovaj stav u Predlogu zakona, u tom članu 31.
Pre svega, smatramo da je veoma dobro da se institucionalizuje, u stvari, pojam načelnih pravnih stavova, jer ti načelni pravni stavovi su rezultat odluke, odnosno stručnog razmišljanja sudija Vrhovnog kasacionog suda, najviše sudske instance u jednoj državi, konkretno u Srbiji. Inače, to je iskustvo u primeni zakona. Mi vrlo dobro znamo da se često kod nas donose zakoni koji se ne primenjuju, pa imamo gomilu zakona koji nemaju tu funkciju zbog koje su i doneti, izglasani i pušteni u proceduru. Često ti zakoni imaju neke nepreciznosti koje su uglavnom prepreka da se primenjuju odredbe zakona.
Zbog toga su načelni pravni stavovi i te kako korisni, jer isključuju, pre svega, mogućnost kreativnog tumačenja zakona. Kod nas ta kreativnost često podrazumeva da ima proizvoljnog tumačenja. Kada se ustanovi načelni pravni stav u vezi sa primenom određenog zakona, određene zakonske odredbe, automatski se dobija jedna pravna sigurnost u primeni tog zakona. Dakle, u tom slučaju imamo jednu ujednačenu primenu zakona, imamo jedinstven pravni stav.
Ukoliko građani koji razmišljaju o tome da li da se upuste u neka suđenja imaju pred sobom načelne pravne stavove, oni bi unapred mogli biti ili ponukani da krenu sa tim sudskim postupkom ili da odustanu, jer postoji jedna pravna sigurnost kako se ta njihova problematika može rešiti.
Na ovaj način izbegavamo nepotrebna suđenja, jer se ljudi ne prepuštaju slučajnosti, možda će uspeti u suđenju, možda će dobiti sud, pa se onda godinama tako sude, što je slučaj kada praksa nije ujednačena i nema tih načelnih pravnih stavova.
Pored toga, sa tim načelnim pravnim stavovima mi na neki način smanjujemo mogućnost nedozvoljenog uticaja na sud. Dozvolićete mi, moramo iskoristiti svaku priliku, svaku mogućnost da smanjimo tu mogućnost nedozvoljenog uticaja na sud.
Prema tome, ovaj član zakona i ovaj stav doprinose pravnoj sigurnosti i iz tog razloga mi smatramo da je dobro što je ovaj stav 2. člana 31. unet u zakonski predlog. Ne podržavamo predloženi amandman i smatramo da je odluka Vlade u pogledu toga da se amandman ne usvoji racionalna i zakonita.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, u svoje ime podržavam ovaj amandman kolege Arsena Đurića, iz sledećih razloga.
Član 77. Predloga zakona o uređenju sudova faktički daje obrazloženje zašto podržavam ovaj amandman. Naime, član 77. predviđa da se pravosudna straža stara o sigurnosti ljudi i imovine, redu i miru i nesmetanom sprovođenju službenih radnji u zgradi pravosudnog organa. Član 78, kako je u zakonu predloženo, predviđa ovlašćenja pravosudne straže.
Amandmanom kolege Arsena Đurića mnogo se jasnije obrazlaže i označava koja su ovlašćenja pravosudne straže i u čemu se sastoji to staranje o sigurnosti ljudi i imovine, kao i o nesmetanom sprovođenju službenih radnji. To je jedan aspekt pravosudne straže koja je predviđena Predlogom zakona.
Drugi aspekt se može naći u članu 78. čije brisanje se predlaže amandmanom. On predviđa ovlašćenje pravosudne straže da udalji lica koja nisu prikladno odevena, odnosno da ih ne pusti u zgradu pravosudnih organa. Onda se postavlja pitanje da li je to pravosudna straža ili je to neka straža javnog morala? Ako je straža javnog morala, onda je to trebalo da se označi u članu 77. da se radi o pravosudnoj i o straži morala.
Ovo ovlašćenje koje se daje pravosudnoj straži je prilično široko ovlašćenje jer ostavlja u nadležnosti tih stražara, dakle lica koja se nalaze na ulazu u pravosudni organ, da odlučuju o tome da li je neko prikladno odeven ili ne.
Imali smo situaciju u sudovima da građani nisu mogli da uđu u zgradu suda jer je neko od stražara smatrao da su nepristojno odeveni, a ta nepristojnost se sastojala, na primer, u tome što gospođe nisu imale dovoljno dugačke pantalone ili što su nameravale da uđu u sud u haljinama bez rukava.
Govorim o letnjem periodu, kada su na plus 40 stepeni, zamislite molim vas, sasvim bezobrazno, gospođe htele da uđu u sandalama otvorenih prstiju. Pa smo onda imali takve situacije da su službenici suda kroz prozor bacali neke džempere dugih rukava, sakoe da bi ova lica koja su u haljinama bez rukava mogla da uđu u zgradu suda.
Imali smo situaciju da bračni par nije mogao da uđe u sud jer je gospođa imala sandale otvorenih prstiju, pa je onda gospodin njoj posudio cipele broj 45, a on je seo na pločnik i uzeo njene sandale bez prstiju i sačekao da gospođa obavi to zbog čega su došli, onako ugledna i pristojno odevena, u cipelama broj 45 na nožicama broj 37-38, da bi zaštitila dostojanstvo suda.
Dakle, ovo ne pričam kao šalu ni kao vic, ovo se veoma često dešavalo i u beogradskim sudovima, a pogotovo u sudovima u provinciji, konkretno u Okružnom sudu u Zrenjaninu.
Bilo je slučajeva da su gospođe znajući da ne mogu da uđu u tim haljinama bez rukava oblačile džempere na plus 40, pa ulazile u sud misleći da će da prevare sudsku stražu, pa su u hodniku skidale te džempere i onda su bile maltretirane u hodnicima suda, jurili su ih bukvalno da ih odstrane, tako nepristojno odevene.
Mogu da vam kažem, kada sam ušla u zgradu, u skupštinsku salu, bila sam zatečena konkretnim stanjem što se odevenosti gospođa poslanica tiče. Mogu da vam kažem da mnoge poslanice sigurno ne bi ušle u zgradu okružnog suda tako odevene kako sam ih ja ovde zatekla na plenarnim sednicama.
Ne želeći da kritikujem bilo čije oblačenje samo navodim primer ovlašćenja sudske straže koja može da ne dozvoli ulazak, pre svega žena, gospođa u sud ukoliko smatra da su nepristojno odevene. Pri tom, mislim da tu ima i dosta fetišizma, jer za nekog je možda nepristojno da žena uđe u haljini bez rukava, a za druge je nepristojno da uđe u kratkoj suknji.
U Zrenjaninu su, recimo, kao merilo nepristojnosti odabrali haljine bez rukava, s tim da se komotno moglo ulaziti u miniću, kakvom god hoćete.
Dakle, ukoliko i dalje zadržavamo ovu praksu u zakonu, mi ponovo omogućavamo takvu situaciju da ljudi budu sprečeni da pristupe na sudske pozive, da budu nasilno udaljeni iz sudnica ili iz hodnika suda samo zbog toga što neko od te sudske straže (koja se, normalno, sastoji od pripadnika muškog pola) iz ko zna kojih razloga smatra da je osoba, pogotovo ženskog pola, nepristojno odevena.
Imali smo situaciju, recimo, u Zrenjaninu da su starije gospođe koje su vozile bicikle iz okolnih mesta, udaljenih od Zrenjanina otprilike deset kilometara, dolazile u pantalonama dužine tri četvrt, znači nešto malo iznad one pristojne dužine koju su gospoda stražari predvideli, pa su morale da sede ispred suda ili da odu do prodavnice da kupe sebi pantalone koje su po oceni sudskih stražara pristojne.
Inače, mnogo je ročišta iz tog razloga odlagano. Ljudi su gubili parnice zbog toga što nisu mogli da pristupe suđenju. Možda ova tema deluje trivijalno, ali nažalost, opet jednom krugu ljudi, radi se o ljudima koji nisu sudije nego sudski stražari, dozvoljavamo tu mogućnost da cene da li neko može da uđe u sud ili ne, da li neko vređa ugled i autoritet suda. Ugled i autoritet suda se ne može steći na taj način što ćete nekom zabraniti da uđe u sud kratkih rukava ili bez rukava, nego tako što će sud da radi kako je to zakonom predviđeno.
Prema tome, predlažem da se ovaj amandman kolege Arsena Đurića usvoji i briše član 78. a ustroji kako je to amandmanom predloženo, iz svih ovih razloga koja sam navela.

Gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, mogla bih samo da se nadovežem na jučerašnju diskusiju u vezi sa prethodnim zakonima koji su se odnosili na sudstvo, sudije i Visoki savet sudstva, s obzirom na to da su ovi zakoni koji su danas na dnevnom redu veoma slični što se rešenja tiče i u pogledu tretiranja nezavisnosti, samostalnosti, kontrole, stručnosti i odgovornosti tužilaca, tako da bih mogla ponovo samo da istaknem da smo mi, kao LDP, veoma zadovoljni što su uopšte ovi zakoni danas na dnevnom redu naše skupštine.
Postavlja se pitanje da li se ovim zakonima postiže nezavisnost, depolitizacija, stručnost i odgovornost tužilačkog kadra. Kod nezavisnosti i depolitizacije postoji jedan problem, a taj problem je već pomenuti Ustav, konkretno članovi 158. i 159. Ustava. Mi potpuno razumemo da zakonodavac nije mogao da mimoiđe obavezne odredbe Ustava i morao je da se snalazi i da usklađuje svoja rešenja sa ovim ustavnim rešenjima koja su prilično zastarela, a ujedno i utiču i na nezavisnost i na depolitizaciju tužilaštva.
Iz kojih razloga? Zato što se kod republičkog tužioca, kao i kod javnih tužilaca, prilikom reizbora ipak traži neka saglasnost, odnosno neko mišljenje Vlade, a Vlada je, koliko znam, izvršni organ. Tek nakon saglasnosti te vlade, koja je prekontrolisala koja su joj to lica predložena za ovako bitne funkcije što se tužilaštava tiče, odlučuje Skupština, pa tako uvodimo, faktički, i zakonodavnu vlast u kreiranje politike tužilaštava. Podvlačim, republički tužilac i javni tužioci su najbitniji faktori za funkcionisanje tužilaštava.
Prema tome, ukoliko u ovim segmentima imamo takav upliv izvršne i zakonodavne vlasti, onda time faktički uvodimo politiku, jer znamo ko čini sastav Skupštine, znamo ko formira Vladu.
Prema tome, uz sve razumevanje i poštovanje prema onima koji su ovaj zakon kreirali i dali na razmatranje u Skupštinu, ipak smatramo da nije postignuto najbolje rešenje, ali uvažavamo taj ograničavajući faktor sa kojim su se suočili.
Što se stručnosti i odgovornosti javnih tužilaca tiče, smatramo da su ovi zakonski predlozi u stvari dali mogućnost da se najstručniji i najodgovorniji tužioci, odnosno zamenici tužilaca bave tužilačkim poslom, tužilačkim zanatom, jer svaki posao je u stvari zanat. Zanat je u tom smislu što svako mora postati majstor svog zanata da bi umeo da ga radi i da bi ga savesno obavljao.
Pred tužiocima je jako veliki zadatak. Organizovani kriminal, korupcija, ratni zločini, saradnja sa Haškim tribunalom, porast kriminala u tranziciji, terorizam, sve su to veliki izazovi i odgovornost za tužioce koji će biti birani na osnovu ovih zakona koji su predloženi. Sada kada odlučujemo o tom visokom savetu tužilaštva moramo imati u vidu da je ta inicijativa koja se pokreće od strane tužilaca prilikom vođenja krivičnih postupaka jako bitna, jer tužilac je onaj koji odlučuje da li će neko lice krivično da se goni.
Zbog toga, visoki savet tužilaca mora biti telo koje će moći da se nosi sa takvom odgovornošću, jer nije svejedno da li će član visokog saveta biti neko ko je poslušan, ko će slušati predloge i savete Vlade, dakle izvršnog organa, o tome da li će i kako da se goni određeni učinilac za određeno krivično delo. Velika je to odgovornost, veliki izazov koji se daje putem visokog saveta tužilaštva tužiocima, javnim tužiocima, Republičkom tužiocu, a preko njih i zamenicima javnih tužilaca.
Možemo mi da napravimo najbolje sudstvo, možemo da donesemo najbolje zakone kojima ćemo regulisati rad sudstva, međutim, ukoliko nemamo inicijativu od tužioca, u tom slučaju sudovi ne mogu da postupaju, tako da nema postupanja u onim krivičnim delima u kojima eventualno može da dođe do te situacije da se izvršna vlast umeša u rad Republičkog, javnih tužilaca, odnosno zamenika tužilaca. Prema tome, možemo imati kvalitetne sudije, ali bez kvalitetnih tužilaštava imamo samo problem.
Ponovo se vraćamo na istu problematiku koja je isticana i u toku rasprave o zakonima koji se tiču sudova. To je taj ograničavajući faktor koji se iskazuje preko odredaba Ustava koji je donet 2006. godine. Dobro je što se malo-pomalo na dnevnom redu pojavi određena problematika koja je vezana za Ustav. Godine 2006. Liberalno-demokratska partija je isticala da taj Ustav nije savremen u toj meri u kojoj se predstavlja, da su određena rešenja u tom Ustavu problematična. Mi smo bojkotovali referendum koji je raspisan povodom tog Ustava i nismo ni podržavali njegovo proglašenje. Međutim, taj Ustav je donet.
Sada imamo problem, i to nemali problem, jer moramo da odlučujemo o veoma bitnim pravosudnim zakonima, a stalno se sudaramo sa činjenicama koje se tiču nezavisnosti, samostalnosti i depolitizacije pravosudnih organa.
Dozvolićete, to su okosnice oko kojih se stalno vrti pitanje da li ćemo zaista imati moderno društvo ili ćemo se okretati nekoj autoritarnosti. U slučaju da imamo uplitanje politike, u slučaju da imamo uplitanje jedne grane vlasti u domen druge grane vlasti, u tom slučaju nemamo ni savremeno sudstvo, ni savremeno tužilaštvo, ni savremene moduse rešavanja problematike kojom se ova grana vlasti bavi, mislim na sudsku granu vlasti.
Dobro je što Visoki savet sudstva zaista izmešta, i to veoma jasno i direktno, iz domena politike i iz domena druge grane vlasti, zakonodavne vlasti, odlučivanje o izboru sudija. Međutim, to nikako nije slučaj u pogledu tužilaštva. Prema tome, mi smo podneli određene amandmane. Očekujemo da se određeni amandmani LDP-a i usvoje, jer su isti podneti samo iz razloga da se izvrše određene korekcije nabolje, što se odredaba ovih zakona tiče. Ponovo ističemo i podvlačimo da mi podržavamo reforme, podržavamo sve ono što je usmereno ka osavremenjivanju pravosuđa, sudova i tužilaštva. Prema tome, u toj meri podržavamo i sve napore vlasti koji se tiču tog napretka, tih reformi i osavremenjivanja.

Gospođo predsednice, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP ima stav da podržava svaki reformistički napor Vlade, koalicije na vlasti, pa i set pravosudnih zakona koji su u skladu sa tim našim principom mi podržavamo.
Koliko su građani upoznati, stanje u pravosuđu je prilično teško, blago rečeno. Ko god je imao posla u sudu i sa sudom zna koliko je teško da se dođe do neke pravde. To je jedan od obavezujućih faktora zašto je potrebno da se uradi reforma pravosuđa. Mi smo ratifikovali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, koji od nas očekuje da harmonizujemo naše propise sa propisima EU, da prihvatimo evropske standarde i u pravosuđu. Tako da je i to takođe jedan od obavezujućih faktora zašto moramo da reformišemo pravosuđe.
Pomenuti Ustav iz 2006. godine takođe obavezuje da se propisi usklade sa Ustavom. Tako da, iako mi nismo podržavali taj Ustav, iako je taj Ustav donet uz konsenzus najvećeg broja političkih partija, u kom konsenzusu LDP nije učestvovala, mi poštujemo taj Ustav koji je trenutno na snazi i daje određene smernice obavezujuće, na koji način da se usklade propisi u domenu pravosuđa sa Ustavom.
Prema tome, kada se sve to uzme u obzir, onda je razumljivo i mi to pozdravljamo, da je ovaj set pravosudnih zakona stigao na dnevni red Skupštine. Posebno bih se osvrnula na ustavnost, pogotovo ova dva zakona koja su danas na dnevnom redu. Citirala bih član 6. stav 1. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava, koji predviđa da sudovi obrazovani u skladu sa ranijim Ustavom nastavljaju da rade do usklađivanja sa Ustavom propisa kojima su uređeni njihova organizacija i nadležnost, kao i položaj sudija.
Šta to znači? To znači da sudovi koji su trenutno još uvek u funkciji, koji su obrazovani na osnovu starog Ustava, i dalje rade, ali su u očekivanju da se donesu propisi koji će da se usklade sa Ustavom iz 2006. godine. Dakle, pretpostavlja se da ako neko treba da poštuje zakone i sudove to su sudovi. Prema tome, neminovnost je da se donesu novi propisi u vezi zakona o sudijama i sada i zakona o visokom savetu sudstva.
Prema tome, to je jedan od razloga zašto su ovi zakoni u skladu sa Ustavom, bez obzira koliko ima rezervi i primedbi na tu činjenicu.
Pozvala bih se i na član 147. stav 4. Ustava, koji kaže da visoki savet sudstva odlučuje i o izboru sudija koji su na stalnoj sudijskoj funkciji u drugi ili viši sud. S obzirom da smo mi sada u tom nekom postupku da donesemo i taj zakon o uređenju sudova, koji predviđa sasvim neke druge sudove, sa nekim drugačijim nadležnostima, kao što su osnovni sud, viši sud, apelacioni sud i slično, i ovaj član i ovaj stav Ustava, takođe, potvrđuje ustavnost ovih zakona koji su na današnjem dnevnom redu.
Pored ovoga što sam već rekla, sam taj diskontinuitet našeg društveno-političkog uređenja i sistema, takođe, zahteva jedan drugačiji pristup ovoj materiji što se sudova, sudija i tužilaštava tiče.
Podsećam vas da je još uvek na snazi Zakon o sudijama iz devedesetih godina, koji je očigledno neprimeren vremenu i današnjim potrebama našeg društva. Inače, mi smo sa Ustavom iz 2006. godine prestali da postojimo kao socijalističko društvo, već smo preuzeli kapitalistički sistem vrednosti.
Dakle, i ovo ukazuje na to da je zbog diskontinuiteta, a jeste to diskontinuitet kada vi prelazite iz jednog u drugi društveno-politički sistem i uređenje, da je potrebno da ustanovite neke nove sisteme vrednosti i uređujete ih nekim modernijim i prilagođenim propisima.
Inače, diskontinuitet je u činjenici i u poveravanju sudijskog mandata. Važeći Ustav predviđa ograničen i stalni mandat sudija, a inače stari Ustav to nije predvideo.
Član 147. stav 1. i stav 2. Ustava kažu: "Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, bira za sudiju lice koje se prvi put bira na sudijsku funkciju. Mandat sudiji koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju traje tri godine". Stari Ustav ne predviđa ovakvu vrstu ograničenog mandata.
Dakle, potrebno je da mi uskladimo izbor tih sudija što se davaoca, odnosno onoga koji poverava mandate tiče. Dok po starom Ustavu, to je Skupština koja bira sudije, po novom Ustavu to je samo u prvom slučaju Skupština, a već u onom za stalni položaj nadležan je visoki savet sudstva.
Stvarno bi bilo neprimereno da za slučaj da se ne uradi, nazovimo to reizbor sudija, iako se po mom mišljenju, radi o jednom izboru sudija u skladu sa Ustavom, u slučaju da to ne uradimo mi bismo imali situaciju da jedan deo sudija je birao jedan organ, a drugi deo sudija bira drugi organ, pa bi onda došli u neku čudnu situaciju - da su oni koji su birani od strane Skupštine apsolutno neustavno sude, jer nisu birani u skladu sa Ustavom iz 2006. godine. To već stvara jednu pravnu nesigurnost i zaista pozdravljamo Predlog ovog zakona koji predviđa da će se sudije birati u skladu sa Ustavom i u skladu sa novim zakonom.
Postustavni reizbor sudija je nužnost i neizbežan je upravo iz tih razloga koje smo spomenuli. Inače, juče je ministarka spomenula da su u pisanju tog zakona učestvovali i Društvo sudija, istaknuti advokati, pravnici, i još mnogi drugi.
Prema tome, pretpostavlja se da postoji tu jedan društveni konsenzus koji je shvatio da su sazreli uslovi da se donese jedan proevropski, progresivan, dobar zakon koji će dati mogućnosti da se pravosuđe korenito promeni.
Strateški interes sudstva je da bude nezavisno, efikasno i nekompromitovano. Nezavisnost ne treba da se brka sa nezavisnošću od odgovornosti. Dobro je rešenje to što zakon predviđa jednu ozbiljnu odgovornost sudija i mogućnost stalne kontrole funkcionisanja sudova i sudija, koji ne bi trebalo da budu smetnja, odnosno opasnost po one sudije koji sude po zakonu, koji su marljivi, koji rade, koji su od integriteta. To je, pre svega, opasnost za one koji rade nešto suprotno od toga.
Prema tome, ako svi ti uslovi postoje, onda ne vidim razlog bilo kakvom protivljenju da se ovaj zakon donese. Normalno, kao i svaki predlog zakona, ima neke manjkavosti na koje smo mi predložili određene amandmane, pretpostavljam i drugi poslanici iz drugih poslaničkih klubova. Ti amandmani služe samo tome da određena rešenja popravimo, a sve to opet u interesu građana.
Podvlačim da LDP jeste u opoziciji, ali uvek podržava sve ono što je reformističko, odnosno što je progresivno i što je u interesu građana Srbije. Složićete se da je trenutno u najvećem interesu građana da privučemo što više investitora, da stvorimo situaciju u društvu koja će odgovarati stranim ulaganjima i koja će dati određenu stabilnost, pravnu sigurnost za nesmetan rad stranih investitora, a uostalom i naših.
Najbitnije je, čini mi se, činjenica u ovom setu pravosudnih zakona što je data mogućnost da se izbor sudija izmesti iz parlamenta, dakle, iz uticaja politike u sudstvo.
Ko najbolje poznaje rad u sudu, ko najbolje poznaje rad sudija nego oni sami. Dakle, ne treba unapred insinuirati i pretpostaviti da možda neće znati to da urade. Mislim da su dovoljno zreli i kompetentni, i mi sigurno možemo da nađemo šest-sedam odgovornih ljudi, stručnih ljudi, sudija od integriteta koji će započeti bitnu reformu pravosuđa, a to je ta depolitizacija na kojoj LDP inače posebno insistira. Dakle, to što se izmešta izbor sudija iz parlamenta u visoki savet sudstva daje široke mogućnosti sudijama da zaista upravljaju i sami sobom i kompletnim pravosuđem, i da time dokažu da ovo društvo ima snage da iznedri takve stručnjake koji će stvoriti jedno ozbiljno pravosuđe.
Posebno sam zadovoljna što ste očigledno prihvatili kritiku koju smo izrekli prilikom raspravljanja predloga zakona o rebalansu budžeta u vezi diskusija vladajuće koalicije i vidim da je sve više poslanika koji učestvuju u radu Skupštine. Mislim na poslanike vladajuće koalicije. Dakle, to pozdravljamo i zahvaljujemo se kao opozicija da ste ipak prihvatili našu sugestiju.
Samo bih još nešto istakla da, ukoliko usvojimo ovaj zakon, govorim u prvom licu množine jer LDP će podržati ove zakone, smatramo da su zaista reformistički, u tom slučaju izazov je veliki pred sudovima, a očekivanja su još veća.
Prema tome, mislim da je dobro što je napokon predlagač podneo ovom parlamentu ove zakone, mislim na one koji su danas na dnevnom redu.

Poštovana potpredsednice, poštovana gospođo ministarko, poštovani dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, mi razumemo i verujemo da je predlagaču zakona bilo veoma teško kada je ovaj set predloga zakona o pravosuđu pripremao i stavio na raspolaganje Skupštini radi rasprave.
Pre svega, verovatno je uzeo u obzir teško nasleđe pravosuđa i tužilaštva u Srbiji, koje potiče ne samo unazad 20 godina, nego možda malo i duže seže u prošlost. Zatim, bilo je tu dosta propuštenih prilika, a i ustavni okvir je prilično ograničavao predlagača zakona da bi do kraja izveo predložene reforme.
Prema tome, sa svim tim problemima mi danas raspravljamo o setu pravosudnih zakona, dakle, o Zakonu o sudovima i tužilaštvima – kako ih urediti, gde im postaviti sedišta, kako organizovati rad sudova, sudija i tužilaca, kao i prekršajnih sudija.
Postavlja se, u stvari, jedno osnovno pitanje – da li se ovim zakonima postiže nezavisnost sudstva i tužilaca; da li se postiže depolitizacija sudstva; da li se postiže stručnost sudije, odgovornost i stvarni integritet sudije; da li je, zaista, ovim zakonima to i urađeno; da li mi postižemo da izjednačavamo i pravimo jednu ravnotežu ravnopravne vlasti: sudske, izvršne i zakonodavne; da li se sa ovim zakonima to postiže; da li ovim zakonima mi dovršavamo, odnosno započinjemo postupak lustracije; da li postižemo određenu uštedu u organizaciji i radu pravosudnih organa; da li mi postižemo jednu ozbiljnu reformu ove bitne grane vlasti?
Kada dobijemo odgovor na ta pitanja, onda možemo da kažemo –da, jeste, mi smo završili jednu bitnu stvar koja je započela 5. oktobra 2000. godine i koja je tako, na čudan način, zastala, da smo izgubili dosta vremena u preispitivanju kako reformisati pravosuđe, kako učiniti to da ovaj temelj društva postigne svoj cilj, kako bi krenuli dalje u privredne reforme, u reformu tržišta, da postignemo slobodno tržište i da postignemo jedan život koji je potreban ovom društvu, jer taj život je osnova svega. Zbog tog života postoje zakoni, zbog tog života mi i donosimo zakone, reformišemo zakone i reformišemo institucije.
Da su određene stvari ipak izmakle kontroli, odnosno nije se do kraja sagledalo, svedoči i ovaj predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
U suštini, danas ću govoriti sa aspekta Vojvodine. Iz tog razloga sam izdvojila svoje mišljenje na Odboru za pravosuđe, jer smatram da je kompleksnost Vojvodine prenebregnuta prilikom predlaganja ovog zakona.
Tako imamo slučaj da kod prekršajnih sudova sedišta na teritoriji Vojvodine čine 15% od ukupnih sudova na teritoriji Srbije. Tako imamo otprilike 25% osnovnih sudova, otprilike toliko što se tiče viših sudova i apelacionih sudova.
Nedopustivo je, recimo, da na teritoriji Vojvodine imamo samo jedan apelacioni sud, to je u Novom Sadu, a čini mi se da u Vojvodini ima puno dobrih i velikih sudova koji bi mogli da ponesu taj teret apelacije.
Najveći problem čine osnovni sudovi, pogotovu što se tiče osnovnog suda u Subotici, čija je nadležnost predviđena i za teritoriju opština: Ada, Bačka Topola, Kanjiža, Mali Iđoš, Senta, predviđene su sudske jedinice u Bačkoj Topoli, Kanjiži, Senti i Adi.
Smatramo da je to u stvari jedna gruba greška što se tiče Vojvodine, pa ćemo najverovatnije doći u situaciju za koju godinu, da ćemo sudove koje sada ukidamo morati ponovo da osnivamo, jer mi smo uzeli u obzir neku realnost, koja je morala da se uzme u obzir, upravo iz razloga, jer Vojvodina ne može da se svede samo na teritorijalnu podeljenost, na upravne okruge i na racionalizaciju, odnosno uštedu.
Kompleksnost Vojvodine se ogleda i u onome što se tiče njene teritorije i geografije, što se tiče njene tradicije i istorije, kao i u pogledu njenih nacionalnih manjina, multikonfesionalnosti i svega ostalog. Prema tome, ne može jednostavno da se preseče i da se izbrišu sa mape sudske karte određeni sudovi koji su postojali dvesta - trista godina na teritoriji Vojvodine, očigledno imaju određenu tradiciju, samo iz tog razloga da bismo mi racionalizovali i uštedeli nešto para, jer to nije reforma. Reforma je kada se zakoni, propisi usklade sa realnošću života, a to podrazumeva da se uzmu u obzir svi aspekti koji bi određivali te zakone i te propise.
Naše je mišljenje da su ovi zakoni, odnosno predlozi zakona, o kojima mi danas raspravljamo, bitan pomak u odnosu na postojeće zakonodavstvo. Međutim, mi smo podneli jedan određeni broj amandmana, računajući s tim da ćete vi imati razumevanja i da ćete ih prihvatiti, jer ti amandmani su upravo zato napisani i predati da bi, to što sam malopre rekla, uskladili život sa propisima, uskladili realnost sa vašim predlozima zakona. Dakle, poboljšali iste, sve u korist našeg društva. Jer, nije dovoljno da se postigne samo statistika u pogledu donošenja zakona, bitno je da ti zakoni služe svojoj svrsi, a pre svega, da poboljšaju život svih građana.
Nama nije potrebno da zakone donosimo svake druge godine, nije nam potrebno da ti zakoni budu doneti, a da se ne primenjuju. Nama je potrebno da naši zakoni budu primenjivi, da budu realni i da ti zakoni služe kao osnova za dalje reforme koje su, očigledno, potrebne.
Mi danas govorimo o reformi pravosuđa, sutra će nas čekati reforma zakonodavnog organa, izvršne vlasti i nije loše što smo mi počeli sa reformom pravosuđa, zato što je to temelj društva. Dobro pravosuđe je osnova da dođe strani kapital, da taj strani kapital pronađe tu neku sigurnost.
Dakle, da se investira u našu državu, što će opet proizvesti određene pozitivne posledice, a te posledice su one zbog kojih mi i radimo i sedimo u ovom parlamentu.
Prema tome, ti amandmani koji su podneti na ove zakone smatramo da zaslužuju da se dobro prouče i usvoje, u krajnjem slučaju.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, Liberalno-demokratska partija podnela je jedan amandman na član 5. predloga zakona o rebalansu budžeta. Inače, u ovom predlogu zakona u obrazloženju zašto je predviđeno povećanje sredstava za BIA stoji ovako: "Preraspodelom planiranih sredstava obezbeđuju se nedostajuća sredstva za finansiranje stalnih troškova (povećanje cene energenata, komunalnih usluga, usluga telekomunikacija, zakupa prostora, kao i po osnovu sudskih presuda i troškova smeštaja izabranih i postavljenih lica)."
Smatramo da ovo obrazloženje ne može da opravda povećanje troškova za Bezbednosno-informativnu agenciju, za koju su već predviđena prevelika sredstva budžetom za 2008. godinu. Inače, budžet je predvideo iznos od 3.380.140.000 dinara za finansiranje BIA. Ovim rebalansom se za nekoliko stotina miliona povećavaju ta sredstva koja se izdvajaju za jednu nereformisanu agenciju, za jednu agenciju koja nema validnu kontrolu od strane nadležnih organa, kao što je, između ostalog, i Skupština. Smatramo da je previše sredstava predviđeno već i budžetom za ovu agenciju, tako da je bilo potpuno nepotrebno da se ta sredstva povećaju i ovim predlogom zakona.
Obrazloženje koje je istaknuto u Predlogu zakona zaista je nelogično, jer pitanje je da li su zaista u toj meri poskupeli komunalni troškovi, cene energenata i usluge telekomunikacija.
Inače, ovaj predlog zakona je dostavljen Skupštini 8. oktobra 2008. godine, kada još nisu poskupeli ni energenti niti telekomunikacije.
Prema tome, smatramo, s obzirom na to da je kod nekih drugih organa i budžetskih korisnika neznatno ili skoro ništa uvećano što se rebalansa tiče, a ovoj BIA, ovoj agenciji nereformisanoj sa teškom prošlošću, teškom hipotekom prošlosti, izdašno je dato preko 200 miliona dinara da potroše do kraja godine... Podsećam vas, još dva meseca imamo do završetka 2008. godine.
Inače, dok mi ovde raspravljamo o rebalansu budžeta, o tome na koji način povećati javnu potrošnju, u Beogradu se skupilo sto budžetskih inspektora iz cele Srbije, pozvani su i iz provincije, da urade veliku proveru plaćanja poreza od strane onih koji su u obavezi da plaćaju porez, pune budžet i prave prostor državi da povećava javnu potrošnju. Tih sto inspektora već 30 dana radi svoj posao. Smešteni su u hotelu "Kasina". Troškovi po jednom inspektoru dnevno iznose 8.000 dinara, što sve u svemu iznosi oko 24 miliona dinara dodatnih troškova, da bi se naplatio porez, da bi se naplatio taj harač.
Slažemo se sa tim da treba porez da se plaća, dolazim iz Vojvodine gde se smatra da je čovek uredan, pošten i redovan građanin ukoliko redovno plaća porez, međutim, neshvatljivo je zašto se toliko povećava javna potrošnja. Neshvatljivo je zašto se dva meseca pre isteka ove godine povećavaju ti troškovi putem rebalansa, a znamo kakva je finansijska kriza u svetu, koliko se ta kriza već ispoljava i u Srbiji; znamo koliko se teško naplaćuje porez, sve je manje onih koji se upuštaju u privatni biznis, a porez se uglavnom naplaćuje od preduzeća u privatnom vlasništvu. Onda se zaista postavlja pitanje da li možemo da planiramo za 2009. godinu jedan realan budžet, a da krajem 2009. godine ponovo ne izađemo sa predlogom da uradimo rebalans, znači, da ne povećavamo postojeći iznos budžeta koji je uvećan sa ovim rebalansom. Tako to ide iz godine u godinu.
Ukoliko su privatna fizička lica, ukoliko su pravna lica u obavezi da polažu računa o tome da li su platila porez ili ne, osnovna je pretpostavka dobrog vaspitanja, lepog ponašanja, korektnog i odgovornog odnosa prema građanima, da i ova država polaže računa, pre svega, jednim redovnim završnim računom o kom ćemo raspravljati u ovoj skupštini, o tome kako je planirala sredstva, kako je ta sredstva potrošila i da li smatra da su ta sredstva dovoljna ili ostavlja prostora za jedan budući rebalans.

Gospođo predsedavajuća, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kada se tumači član zakona ili konkretno ovog poslovnika onda bi bio red da se pročita ceo član.
Stav 1. člana 85, na koji se inače i pozivam zbog povrede Poslovnika, predviđa i konkretizuje kada Skupština radi: Skupština radi utorkom, sredom i četvrtkom u vremenu od 10 do 18 časova. Stav 4. kaže da izuzetno predsednik Narodne skupštine, ako postoje opravdani razlozi, može da produži radno vreme i posle 18 časova. To znači da je predsednik Skupštine, odnosno osoba koja predsedava i zamenjuje predsednika Skupštine ovlašćena da produži radno vreme do 18.05, 18.06 itd.
Dakle, prema ovom članu Poslovnika, predsednik Skupštine je ovlašćen da tačno označi dokle traje to radno vreme.
Stav 5. ovoga člana ograničava predsednika Skupštine, odnosno predsedavajućeg samo u pogledu trajanja kada se radi o raspravi u načelu, odnosno pojedinostima. To znači da ne može da produži radno vreme nakon što je završena rasprava u načelu ili o započetoj tački dnevnog reda u pojedinostima.
Prema tome, ovaj član 85, podvlačim i naglašavam, neka svako pročita, ovlašćuje predsednika Skupštine da odredi do kada će da traje radno vreme po započetoj tački dnevnog reda. Ne može samo da prekorači ako je završena tačka dnevnog reda.
Inače, apelujem da mi konstruktivno radimo i konstruktivno sarađujemo. To znači da predlažem da se odredi pauza od 10 do 15 minuta, kako bi se predstavnici poslaničkih klubova dogovorili sa predsedavajućom Narodne skupštine o trajanju današnjeg rada.
Inače, mi smo u petak uveče, dok smo ovde sedeli i raspravljali o rebalansu budžeta, u poslaničkom klubu dobili saziv Treće sednice za 5. novembar 2008. godine, sa početkom u 12.00 časova. Za dnevni red je predviđeno 14 tačaka. To su sve ozbiljni pravosudni zakoni. Kada mi možemo da pripremimo te zakone, amandmane i sve u ovom kratkom vremenskom periodu, do srede, posebno ukoliko budemo iscrpljeni zbog ove tačke dnevnog reda i ukoliko budemo radili do zore?

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, Liberalno-demokratska partija je podnela ovaj amandman u pogledu dodatnog finansiranja Ministarstva rudarstva i energetike. Naime, rebalansom budžeta predviđena su dodatna 54 miliona dinara za ovo ministarstvo.
Podsećam vas, to je ono ministarstvo koje treba da odgovori na nekoliko bitnih pitanja koja su mu postavljena u vezi sa naftno-gasnim sporazumom, u vezi sa prodajom, odnosno ustupanjem "Gaspromu" većinskog paketa akcija, većinskog vlasništva u "Jugorosgasu". To je ono ministarstvo koje treba da odgovori zašto je došlo do enormnog poskupljenja gasa od 60% za domaćinstva. To je ono ministarstvo koje treba da odgovori zašto je uveden posrednik u trgovini gasom od 2001. godine, sada 2007. godine.
Normalno, odgovore za sada još nismo dobili, ali smo dobili ovaj predlog zakona o rebalansu budžeta, koji predviđa dodatna 54 miliona dinara. Zaista je vreme da se uradi budžetska kontrola ovog ministarstva rudarstva i energetike. Naime, ovo ministarstvo traži da se budžetski finansira, a ujedno je saglasno sa naftno-gasnim sporazumom koji je zaključen sa državnom firmom Rusije "Gaspromom". Vrlo dobro znate da je tim sporazumom ustupljen većinski paket akcija NIS-a, i to po jednoj veoma nepovoljnoj ceni što se države Srbije tiče.
Prema tome, tu se neka bitna pitanja postavljaju i čoveka dovode u situaciju da se zapita čemu toliko finansirati iz budžeta jedno ministarstvo koje dozvoljava da se na taj način šteti interesima države Srbije.
Ovim amandmanom predvideli smo da se smanje izdaci za specijalizovane usluge sa 39.000.000 na 30.000.000, troškovi putovanja sa 6.500.000 na 5.000.000 dinara, neke usluge po ugovorima sa 8.000.000 na 6.000.000 i slično, jer smatramo da se pod ove stavke može svašta podvesti. Novac se troši bez ikakve kontrole, bez ikakvog pokušaja štednje. Ovim amandmanom smo predložili da se smanji subvencioniranje Ministarstva rudarstva i energetike, odnosno subvencioniranje javnih preduzeća koja su u njegovoj nadležnosti, i to sa 235.000.000 dinara na 150.000.000 dinara. Postavlja se pitanje, čemu subvencionirati javno preduzeće koje za upola manji iznos ustupa drugoj državi svoju imovinu?
Prema tome, mi predlažemo da se ovaj amandman usvoji, baš iz tog razloga da država malo kontroliše te izdatke u javnim preduzećima, a ujedno da se omogući i neka štednja.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ponovo se pojavljuje ista situacija: jedno javno preduzeće, to je Železnica, u nadležnosti Ministarstva za infrastrukturu, koje je predvidelo 500.000.000 dinara subvencije za JP Železnica. Smatramo da je to preveliki iznos za ovo javno preduzeće, koje takođe posluje bez neke validne budžetske kontrole i nikako ne primenjuje neku štednju koja bi mu omogućila eventualno poslovanje i bez ove velike subvencije.
Inače, predviđa se 11.123.000.000 dinara za subvencioniranje Ministarstva za infrastrukturu. To je zaista preveliki iznos, koji omogućava javnim preduzećima da slobodno raspolažu, bez obaveze da budu odgovorni u tom raspolaganju prema bilo kome.
Mi znamo vrlo dobro kako funkcionišu "Železnice Srbije". U poslednje vreme se pronela vest o tome da se obnavlja vozni park. Čemu vozni park ako Železnica raspolaže voznim sredstvima kojima raspolaže, a to su vozovi pre svega? Obrazloženje koje je dao direktor Javnog preduzeća je u najmanju ruku iritantno, zato što se poziva na to da je mnogo jeftinije da se kupe nova vozila umesto da se stara popravljaju i servisiraju.
Kada se na taj način polažu računi o tome kako se troši novac iz budžeta, onda normalno da smo mi prinuđeni da predlažemo amandmane, pa i ovaj amandman, u smislu toga da se smanji iznos subvencija koji je predviđen za ovo javno preduzeće.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je podneo amandman na ovaj član 5. razdeo 25 - Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Posebno je interesantno ovo obrazloženje na strani 142. Predloga zakona u kojem se kaže: "Ovim zakonom obezbeđena su dodatna sredstva u iznosu od dvesta miliona dinara, u cilju realizacije zaključka Vlade koji se odnosi na obezbeđenje plata reformisane i proširene lokalne samouprave, javnih službi, policije, kao i materijalne troškove gradova i opština na teritoriji Kosova i Metohije."
Normalno, ovo je obrazloženje predlagača zakona. U ovom obrazloženju mi nikako ne možemo da pronađemo ljude koji su malo dalje od severne Mitrovice, Kosovske Mitrovice, koji su tamo negde u kosovskim getima gde žive Srbi.
Dakle, ne možemo da nađemo ljude koji bi mogli da se podvedu pod ove "obezbeđene plate reformisane i proširene samouprave, javnih službi i policije, materijalne troškove gradova i opština na teritoriji Kosova i Metohije".
Međutim, u ovom članu u ovoj funkciji 110 možemo da pronađemo usluge po ugovoru, specijalizovane usluge i dotacije nevladinim organizacijama. Tu se radi o nemalim sredstvima; recimo, usluge po ugovoru nose iznos od 74.200.000 dinara, specijalizovane 65.000.000 dinara, a ove dotacije 180.000.000 dinara.
Zar ne bi moglo da se nađe načina da se ove funkcije, što se tih troškova tiče, smanje, a da se ta sredstva ustupe nekom kome možda više treba, nekome ko može da stigne do te reformisane i proširene lokalne samouprave, do te policije koja funkcioniše u severnoj Kosovskoj Mitrovici, do tih materijalnih troškova gradova i opština koji su izdvojeni za njihovo funkcionisanje?
Baš iz tog razloga smo podneli ovaj amandman, računajući da ukoliko se smanje sredstva za usluge po ugovoru na 45.000.000 dinara, dakle ako se prepolove, za ove specijalizovane usluge takođe na 45.000.000 dinara, a za dotacije da ne smanjimo baš previše, ali bar na 130.000.000 dinara, tu bi se onda našlo prostora da se i ovi ljudi koji se nalaze u unutrašnjosti Kosova i Metohije, radi se o Srbima, pomognu i pripreme za zimu.
Često možemo u medijima da čitamo i slušamo koliko teško i u kakvim uslovima ti ljudi žive. Međutim, čitajući predlog zakona o rebalansu budžeta nismo našli sredstva koja bi tim ljudima bila upućena. Zaista je sramota da se traže donacije i pomoć za te ljude, a pri tom se ovaj budžet na takav, trošadžijski način ponaša prema celokupnoj javnoj potrošnji, koja je enormno velika.
Dozvolićete, 200.000.000 dinara, koliko je predviđeno rebalansom, pored sredstava planiranih ranije budžetom, da se još za tih 200.000.000 poveća trošak za Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, ipak je malo previše. Pri tom, radi se o ovim funkcijama koje su inače prilično učestale u budžetu i u ovom predlogu zakona o rebalansu budžeta. Te usluge po ugovoru, specijalizovane usluge nikako ne mogu da se konkretizuju; u obrazloženju ovog zakona nismo videli na šta se one odnose, to su prilično misteriozne klasifikacije. Baš iz tih razloga bilo bi dobro da se malo manje sredstava izdvoji za ove usluge, bilo one po ugovoru ili specijalizovane.