Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP, to ponovo ističem, jeste uvek za zakone koji su takvog karaktera da čine jedan korak napred što se razvoja društva tiče, što se tiče zakonodavstva.
Dakle, ukoliko se radi o reformskim zakonima, mi te zakone podržavamo, mi ih moramo podržati, jer upravo naša strategija, naš plan, naš program i naša ideologija su usmereni ka tom cilju da se ovo društvo reformiše.
Kada polazimo od ova četiri zakona koja predstavljaju ovu tačku dnevnog reda, nismo baš ubeđeni da se trenutno radi o četiri najbolja rešenja u pogledu regulisanja problematike koja čini sadržinu ovih zakona.
Posebno bih se osvrnula na Predlog zakona o uređenju prostora i izgradnji. Sam naziv tog zakona je veoma štur i veoma se čini da je to jedan isključivo, strogo namenski zakon koji se tiče jedne uske problematike uređenja prostora i izgradnje.
Sam član 1. ovog zakona i konkretizuje to naše mišljenje, morala bih da vam citiram ovaj član, jer je jako bitno da se shvati šta čini sadržinu ovog zakona i koje su naše osnovne zamere u vezi ovog zakona. Kaže: Ovim zakonom uređuje se: uslovi i način uređenja i planiranja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata; vršenje nadzora nad primenom odredaba ovog zakona i inspekcijski nadzor; druga pitanja od značaja za planiranje i uređenje prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i za izgradnju objekata.
Stav 2. ovog člana neću ni čitati zato što je jednostavno nebitno za ovo što bih htela da vam kažem. Dakle, ovaj član je toliko uopšten i toliko ne dotiče suštinu zakona, u stvari suštinu koja bi trebalo da bude centralno pitanje ovog zakona, da je to prosto zastrašujuće. Zastrašujuće je za mene kao pravnika zato što se dugo godina bavim problematikom svojine na građevinskom zemljištu, i to kako na izgrađenom, tako i na neizgrađenom zemljištu.
Ovaj zakon faktički uređuje dve materije. Jedna materija je svojina na građevinskom zemljištu, a druga materija je u stvari uređenje prostora i izgradnje. Dakle, ove dve materije su jednostavno zdudane u jednu materiju, s tim da je ta svojina na građevinskom zemljištu regulisana uzgred u članovima recimo od 82. do 106. Te odredbe su jednostavno izgubljene u moru tih karakterističnih članova, usko specijaliziranih članova koji se odnose na uređenje prostora i izgradnje.
Volela bih da vam napomenem da je konvertovanje prava korišćenja građevinskog zemljišta u privatnu svojinu jedan revolucionarni čin zato što unazad 60 godina mi smo imali društvenu, odnosno državnu svojinu na građevinskom zemljištu, imali smo nešto ni na nebu ni na zemlji, nešto što je prilično otežavalo pravni, poslovni život građana u ovoj državi, zato što je prilično otežavalo da se život odvija jednom normalnom kolotečinom u smislu trgovine građevinskim zemljištem, odnosno objektima koji se nalaze na tom zemljištu.
Često su ljudi bili primorani da se snalaze, da izbegavaju zakon ili da rade nešto što je u suprotnosti sa zakonom da bi došli do osnovnog cilja da prodaju svoju nekretninu, što je inače jedna normalna potreba. Da smo se svi pridržavali zakona, koji je jednostavno zabranjivao promet gradskog građevinskog neizgrađenog zemljišta, život bi jednostavno stao u Srbiji i ne bi se moglo prenositi ništa što se prava svojine tiče na objektima, jer često su ti objekti bili samo maska za promet građevinskog zemljišta.
Ako se radi o tako jednom revolucionarnom koraku, dakle, radi se o reformi svojine na građevinskom zemljištu, ta materija ne može da se reguliše takvim jednim specifičnim zakonom kao što je zakon o uređenju prostora i izgradnji.
Mi smo jednostavno propustili do sada puno vremena za donošenje zakona o denacionalizaciji, zakona o restituciji, zakona o prenosu prava vlasništva na građevinskom zemljištu, ako hoćete i zakona o svojini na građevinskom zemljištu, dakle, zakona o svojini generalno, zakona o javnoj svojini, a donosimo pre svih ovaj zakon o uređenju prostora i izgradnje, koji ima za svrhu i cilj da donese red u jednoj materiji koja je u priličnoj meri komplikovana i stvara jako velike teškoće za građane ove države.
Postavila bih pitanje ministru i svima onima koji su ovaj zakon predložili - zašto se toliko žurilo sa ovim zakonom, a da se prethodno nije regulisalo nešto što je mnogo opštije i predstavljalo bi krovni zakon što se svojine tiče, dakle, ne samo za građevinsko zemljište, nego uopšte u pogledu svojine? Ustav nije dovoljan, Ustav je samo najviši pravni akt u jednoj državi koji u stvari usmerava zakone koji moraju da se donose da bi se uskladili sa tim ustavom.
Nažalost, od donošenja Ustava 2006. godine propušteno je puno vremena da se reguliše i pitanje javne svojine i da se reguliše pitanje zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine, koji je sva imovinska prava koja su ranije imale lokalne samouprave i AP preneo u svojinu Republike Srbije.
Čak ni u ovim odredbama, prelaznim i završnim, gde se govori o tome koji zakon prestaje da važi stupanjem na snagu ovog zakona, ne vidim gde je tu Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Jedan od članova, to je ovaj član 103, direktno zadire u konvertovanje iz prava korišćenja u svojinu lokalnih samouprava, odnosno AP.
Dakle, postoje tu neke nedoumice i nejasnoće i zbog toga će ovaj zakon biti jako teško da se primenjuje u praksi, jer jednostavno neće moći da se primenjuje, jer mnoga rešenja predstavljaju i recidiv prošlosti. Ukoliko vi prethodno ne raščistite situaciju oko svojine, vi ne možete da krenete dalje što se tiče legalizacije bespravno podignutih objekata.
Kako ćete vi da radite tu legalizaciju, ako prethodno ne možete da raščistite pitanje utvrđivanja prava prethodnog vlasnika, odnosno prethodnog korisnika jedne parcele, a recimo, vi stavljate van snage prethodni zakon iz 2006. godine, koji je regulisao na koji način je u prometu neizgrađeno građevinsko zemljište?
Na koji način ćete vi legalizovati bespravno podignuti objekat ukoliko nemate definisanu parcelu, a ovim zakonom je predviđen način na koji ćete vi da dozvolite da se formira parcela prema potrebama objekta, a ne objašnjavajući šta će se desiti ako još neko ima objekat na toj parceli u vlasništvu i tom objektu isto treba površina parcele koja je, prema određenim planovima, potrebna za redovno iskorišćavanje tog objekta?
Volela bih da što više pojednostavim ovo moje izlaganje da bi me razumeli ne samo oni koji se bave ovom strukom u pogledu svojinskih prava građevinskog zemljišta, odnosno uređenja prostora i izgradnje, nego i građani koji su direktno zainteresovani da zakon koji Skupština izglasava uredi i njihove živote, tako da to uređenje ide u njihovu korist, dakle, u pozitivnom smeru.
Sa ovim zakonom mi postižemo u stvari samo jedan dobar cilj, a to je da se fizičkim i pravnim licima, koja imaju objekte na gradskom građevinskom zemljištu i čiji su korisnici, jednostavno konvertuje to pravo korišćenja u pravo svojine. Dakle, čini mi se da je to jedina odredba, jedini član ovog zakona koji bi postigao taj svoj cilj u reformskom smislu.
Analizom ostalih članova smatram da se samo komplikuje cela situacija i oko svojinskih prava na građevinskom zemljištu i u pogledu uređenja prostora i izgradnje.
Vi, naime, pravite razliku između korisnika zemljišta iz člana 104, koji sam malo pre pomenula, i korisnika zemljišta koji su to korišćenje stekli u postupcima privatizacije, stečaja, odnosno izvršnog postupka. To predstavlja jedan zaista konkretan i jasan recidiv prošlosti, jer pre svega na ovaj način vi ovim zakonom unazad regulišete jednu situaciju koja je završena.
Pravna lica koja su se pojavila u stečajnom, izvršnom i u privatizacionom postupku odlučila su da za određeni novac kupe određeni objekat, a uz taj objekat, preduzeće i ostalo ide i korišćenje prava zemljišta, iz prostog razloga jer taj objekat ne može da visi u vazduhu – taj objekat se nalazi na određenoj površini određenog zemljišta.
Rešenjem iz ovog zakona vi faktički tražite doplatu za slučaj konvertovanja iz prava korišćenja u pravo vlasništva, dakle svih onih pravnih lica koja su stekla vlasništvo nad tim objektima u državnim postupcima izvršenja privatizacije i stečaja.
Gde je tu ozbiljan plan, gde je tu strategija da se privuku strani investitori, jer se strani investitori na taj način privlače, da mi naknadnim zakonskim rešenjima menjamo suštinu te privatizacije, tog stečaja i tog izvršnog postupka. Kažete – pravo korišćenja zemljišta nije bilo u prometu, nije bilo u prometu, to se podrazumeva.
Međutim, htela bih da vas podsetim da kada se nešto kupuje, neki objekat, on se kupuje zajedno, dakle, kupuje se na tom zemljištu i možda su ljudi bili ponukani da kupe taj objekat, to preduzeće, da učestvuju u tim postupcima, jer je njima, između ostalog, odgovaralo i gde se ta parcela nalazi, gde se to zemljište nalazi. To je možda bio osnovni pokretač za kupovinu tih preduzeća u privatizaciji, stečaju ili izvršnom postupku.
Dakle, ukoliko vi naknadno tražite da se doplati, postavlja se pitanje da li ćete na taj način poslati pozitivan signal svim budućim investitorima, svim budućim učesnicima u privatizaciji, u stečajnom postupku ili u izvršnom postupku? Da li će neko biti spreman da uđe sa svojim kapitalom, a pri tome da ima rizik za eventualno neku kasniju promenu plana vladajuće garniture u vezi te imovine za koju je dat konkretan novac?
Dozvoljavam i to da se pojavila naknadna pamet i da se reklo – e pa sad, prodali smo svašta i to nije bilo u prometu, ne može to sada tako – jednom kupuješ objekat, a uzimaš pravo korišćenja, a sada ne bi da doplatiš pravo korišćenja. Međutim, vi to isto radite i članom 104, jer su i ona lica koja imaju svoje stambene objekte, takođe stekla to pravo korišćenja, tako što su možda nasledili, možda kupili te stambene objekte ili drugu vrstu objekata, ali njima se jednostavno konvertuje to pravo korišćenja u pravo vlasništva.
Iz ovoga u stvari provejava jedna naknadna pamet, provejava jedan ad hok problem koji želi ovim zakonom da se reši. Ponovo bih posebno istakla da se zakonom ne može ad hok rešavati nijedan problem. Zakono ne može da se odnosi samo na jedan problem, zakon mora da ima jednu strategiju. Zakon mora da obuhvati širu materiju od pojedinačnih interesa.
Dozvoljavam i tu mogućnost da je mnogo štete naneto i ovoj državi i uopšte i društvenoj svojini i državnoj svojini itd, to jeste, ali, zakon i zakonodavac moraju da vode računa o tome kako dalje da se razvija ova država, kako dalje da se izbegnu već načinjene greške i kako da se te greške da saniraju.
Na ovaj način neke greške koje su učinjene u prošlosti neće se sanirati, nego će samo da se otvore novi problemi koje će morati da rešavaju neki novi zakoni, ali opet, napominjem, osnovna zamerka ovog zakona je u stvari činjenica da ne dostaju: zakon o restituciji, zakon o svojini, zakon o javnoj svojini, zakon o denacionalizaciji.
Prema tome, mislimo da je ovaj zakon, ukoliko ostane takav kako je dat u izvornom obliku, bez usvajanja određenih amandmana koje je predložila LDP, neodrživ. Inače, zakon o državnom premeru i katastru takođe predstavlja jedan ozbiljan problem, jer na ovaj način mi jednostavno zaboravljamo da je u Vojvodini unazad 300 godina postojala zemljišna knjiga i da se sad sve to prenosi na katastar, i sudske nadležnosti se prenose u katastarsku nadležnost, u jedan upravni postupak koji ni u kom slučaju ne može da dostigne taj kvalitet koji je predstavljao sud kada je rešavao o svojinskim pravima.