Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici. Poštovani gospodine ministre, evo jedan član – šest stavova i tri loša rešenja u jednom zakonskom članu. Mislim da je to malo previše.
Prvo loše rešenje je ukidanje tendera za sledećih godinu i po dana za građevinsku industriju (obrazloženje zašto je to tako sastoji se u tome što se Srbiji žuri, Srbiji je hitno da rešava problem građevinske industrije), kao i tender basteri.
Htela bih da podsetim i Vladu i gospodina ministra da je u Srbiji zaista sve jako hitno, da smo sve morali da uradimo još juče, a ne za sutra. Što se tender bastera tiče, ukoliko se uočila ta pojava, bio je red da se krene sa načinom rešavanja kako da se izbegnu te negativne pojave.
Drugo loše rešenje je da se kriterijumi naknadno utvrde, dakle da nemamo jasne kriterijume i da će ih utvrditi Vlada svojim uredbama. Nažalost, znamo kako to izgleda kada Vlada uredbama rešava tako ozbiljno pitanje.
Treće loše rešenje je da se zaštita prava ponuđača i javnog interesa odlaže za kasnije, dakle da oni ne zadržavaju izvršenje te nagodbe, tog dogovora koji će se sprovesti.
Smatramo da su to jako loša rešenja i da, u svakom slučaju, isključuju konkurenciju, favorizuju monopol i favorizuju svaku vrstu partijskog uticaja na buduće pregovaračke postupke u građevinskoj industriji.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 6. samo nastavlja u kontinuitetu loša rešenja iz člana 5. ovoga zakona. Godinu dana je prošlo od donošenja Zakona o planiranju i izgradnji. LDP je upozoravao i prošle godine da je taj zakon u pretežnom delu nesprovodiv. Inače se i priznalo od strane Ministarstva da se lokalne samouprave baš i nisu dobro snašle u sprovođenju tog zakona. Govorim o većini lokalnih samouprava.
Ukoliko će se ovaj član 6. primenjivati, to znači da će većinu lokacijskih, građevinskih i upotrebnih dozvola u stvari izdavati nadležno ministarstvo, što je zaista neprihvatljivo i nedopustivo, jer se na taj način centralizacija još više forsira i uzurpira ovlašćenje lokalnih samouprava.
Zaista je nedopustivo da jedno ministarstvo odlučuje o lokacijskim, građevinskim ili upotrebnim dozvolama. Šta to znači u konkretnom slučaju? To znači da će najverovatnije, s obzirom da će i to biti centralizovano, i te kako potrajati vreme od momenta predaje dokumentacije do momenata realizacije te dokumentacije u vezi s tim dozvolama. Dosadašnje iskustvo upravo ukazuje na takav slučaj. Gde je onda ta brzina i hitnost na koju se poziva Ministarstvo, odnosno Vlada kada predlaže ovaj zakon za usvajanje?
Nažalost, ukidanje tendera, ukidanje konkurencije, uvođenje monopola i onemogućavanje zaštite prava ponuđača otvaraju vrata korupciji, a korupcija je najdelotvornija kada kriterijumi nisu definisani i kada sve zavisi od jednog centra. Da li je to tako i u ovom slučaju, mislim da je dovoljno da se pročita zakon i da svakome bude jasno da jeste, a da ne govorim o tome da je ovaj zakon u pojedinim svojim rešenjima u direktnoj suprotnosti sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju.
Prema tome, LDP zadržava svoje pravo da, ukoliko se ovaj zakon izglasa, pokrene ocenu ustavnosti pojedinih rešenja.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ova četiri minuta, koliko je ostalo mojoj poslaničkoj grupi, posebno bih se izjasnila o Ustavnom sudu kao temelju demokratije i o predloženim kandidatima za sudije istog tog suda.
Postavila bih jedno pitanje – kakvi su to ljudi koji prihvataju da na ovaj način budu birani za Ustavni sud, koji je temelj demokratije? Zašto ovo pitam? Zato što je za sudiju potrebno da ima stručnu spremu, da ima radno iskustvo, da ima stručna znanja i da ima praktično iskustvo u struci. Mi u ova dva slučaja imamo jednog sudiju Višeg suda, čak ne ni sudiju Apelacionog suda, nego Višeg suda, koji je nešto malo više od sudije Osnovnog suda, i imamo jednog gospodina koji je pomoćnik generalnog direktora Fonda PIO.
U tekstualnom obrazloženju predloga za ove sudije nemamo apsolutno nikakve pokazatelje šta je to opredelilo predlagača za ova dva čoveka. Ako se radi o Ustavnom sudu, o temelju demokratije, onda se postavlja pitanje da li su oni zaista osposobljeni da rade u tom istom Ustavnom sudu i da donose veoma ozbiljne odluke po ovo društvo u celini.
Podsetila bih vas da je isti taj Ustavni sud odlučivao o oceni ustavnosti sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede.
Podsetila bih vas da bi isti taj Ustavni sud trebalo da rešava o oceni ustavnosti Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, gde smo tako olako dali mogućnost da se jedno strano državno preduzeće okoristi eksproprijacijom u našoj državi, što je, inače, po našim pozitivnim propisima zabranjeno i nije dozvoljeno.
Podsetila bih vas na to da na dnevnom redu imamo veoma kontroverzan zakon, to je Predlog zakona o podsticanju građevinske industrije Republike Srbije u uslovima ekonomske krize, tako da će LDP podneti ocenu ustavnosti ovog zakona kada bude usvojen. A ne sumnjamo da će biti usvojen, s obzirom na većinu koja je u ovom parlamentu.
Dakle, sve su to ozbiljni akti, ozbiljni propisi, o kojima Ustavni sud rešava, odlučuje i ima ozbiljne posledice po našu državu. Prema tome, zaista nam nije svejedno koje će sudije sedeti u tom Ustavnom sudu, nije nam svejedno ko će odlučivati o tako krucijalnim zakonima, međunarodnim sporazumima i ugovorima.
Iz tog razloga je nedopustivo da mi o kandidatima ne znamo ništa, da danas raspravljamo a da ni ne znamo o čemu raspravljamo, da opet moramo da se vratimo na onu temu – da li kod nas institucije rade, da li kod nas institucije postoje pro forme ili te institucije zaista imaju obavezu da rade punim kapacitetom.
Sa ovakvim predlogom budućih sudija Ustavnog suda, smatramo da i dalje ostajemo na deklarativnom nivou u pogledu funkcionisanja naših institucija.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, LDP zaista podržava reformu pravosuđa. Smatramo da bez ozbiljne reforme pravosuđa nemamo demokratizaciju društva i nemamo ni preduslove za privredni razvoj ovog društva.
Baš iz tog razloga kada na dnevni red Skupštine stigne ovakav jedan zakon, koji deluje, možda, kao jedan mali činilac, jedan mali element te reforme pravosuđa, koji je u suštini jedan proces koji će trajati, koji nije završen, onda se misli da tu nema ovaj zakon neku naročitu političku snagu.
Međutim, s obzirom na to da je Srbija više od 20 godina čekala novi zakon o sudskim veštacima, jer je postojeći donet još davne 1987. godine, onda se može imati u vidu da je taj postojeći zakon prilično zastareo i anahron.
Šta to znači? To znači da i suđenja koja se u dobrom delu naslanjaju i zavise od dobrih nalaza i mišljenja veštaka ne mogu biti ni dovoljno stručna, ni dovoljno objektivna, ukoliko nemamo dobre nalaze veštaka.
Prema tome, zaista je bilo krajnje vreme da i ovaj zakon stigne na red da se raspravlja o njemu u Skupštini, jer ukoliko želimo da postignemo te proklamovane ciljeve u pogledu jednog pravosuđa sa značajem, sa integritetom, nikako ne smemo da izbegnemo da i sve činioce, sve elemente tog pravosuđa dovedemo u red.
Ovaj predlog zakona o sudskim veštacima ima određene slabosti koje su nedopustive, ukoliko se krećemo prema tom nekom evropskom putu i ukoliko želimo da pravosuđe ima svoju određenu težinu i pravu ulogu koja joj je namenjena u društvu.
U čemu se sastoje te slabosti? Kao prvo, izdvojila bih činjenicu da u uslovima za obavljanje poslova veštačenja nedostaje jedan od uslova, odnosno pretpostavki koje su potrebne da veštak ima, koje se inače zahtevaju i kod izbora sudija, a to je dostojnost veštaka.
Zašto je bitna ta dostojnost? Zato što možete imati veoma visoko kvalifikovanog veštaka, možete imati veoma stručnog veštaka, možete imati veštaka koji je naučni radnik, a da pri tom taj veštak možda nema nešto što je jako bitno da taj njegov stručni nalaz zaista bude u funkciji pravičnosti i pravednosti buduće sudske presude.
Nije veštak taj koji donosi odluke, sudija je taj koji donosi odluke, ali u dobroj meri sudija zasniva svoju odluku na tim stručnim nalazima i mišljenjima. Ukoliko je taj nalaz i to mišljenje dao jedan veštak u čiju dostojnost možemo da sumnjamo, u tom slučaju ni ta presuda, ma koliko je ceo postupak bio objektivan i ma koliko ceo postupak ispunjava sve one kvalitete koji su potrebni da sudski postupak ima, ne može da taj rezultat da, jednu presudu koja će biti maksimalno objektivna, pravična i pravedna i zakonom zasnovana.
Evo da krenemo od same definicije šta to znači dostojnost, kako je ona definisana u Zakonu o sudijama. Kaže – dostojnost podrazumeva moralne osobine koje sudija, a ovde bi veštak trebalo da poseduje i ponašanje u skladu sa tim osobinama: poštenje, savesnost, dostojanstvenost, društvena odgovornost, nezavisnost, nepristrasnost, pouzdanost.
Dakle, ako vi jedan od elemenata u tom jednom lancu suđenja nemate u dovoljnoj meri konkretizovan u tom smislu da pored svih tih stručnih svojstava ima i to svojstvo jednog moralnog kredibiliteta, jer se očekuje od veštaka da ima određene moralne kredibilitete, onda mi imamo problem. Imamo problem jer nije dovoljno da sudija bude taj koji ispunjava te neke moralne preduslove, u smislu dostojnosti, nego celokupan taj lanac od početka do završetka tog suđenja mora da bude u skladu sa tim nekim moralnim načelima i očekivanjima od jednog pravednog i pravičnog suđenja.
Ne može se dostojnost vezivati isključivo za neku krivičnu odgovornost, jer krivična odgovornost kada već dođe na dnevni red, govorim normalno o veštacima, verovatno je tome prethodilo mnogo šta. Dakle, mnogo je trebalo da se izdešava da bi se i primetilo šta je taj sve veštak učinio i uradio. Ako dozvolimo da tek na kraju tog nekog puta sudija primeti da ima problema sa određenim veštakom i ukoliko tada zatraži razrešenje, to je već onda jedna naknadna pamet, naknadna reakcija, pa bi bilo dobro da mi jednim rešenjem, reagujemo, kojim bi i dostojnost uvrstili u kvalitete, odnosno uslove za imenovanje veštaka, a ne da naknadno reagujemo, jer je već šteta učinjena.
Dakle, vreme je da ovo društvo reaguje unapred, da razmišlja unapred, da planira unapred, a ne naknadno da gasi eventualne požare. To je jedna od osnovnih zamerki koje mi imamo u vezi ovog zakona.
Druga zamerka bi bila to da se opet puno vremena ostavlja u nekom praznom hodu za primenu ovog zakona, jer, dozvolićete, tih 90 dana i godinu dana, kada bi trebalo u stvari da se primenjuje ovaj zakon na neke buduće veštake, jeste previše vremena za Srbiju koja vremena nema.
Kada analiziramo ove odredbe koje se odnose na postupak imenovanja i razrešenja, ponovo se vraćamo na ovo prethodno što sam govorila u vezi dostojnosti, jer ako ćete pogledati član 11. u vezi sa članom 12, onda ćete videti da se javni poziv za imenovanje veštaka opet kreće od Ministarstva, da je Ministarstvo ta adresa na koju se upućuju ti zahtevi, a da o kandidatu odluku donosi ministar.
Prema tome, šta to znači? Ukoliko ministar ima na svom radnom stolu sve te egzaktne podatke o veštaku, o njegovoj stručnoj spremi, o njegovim kvalifikacijama, radnom iskustvu, naučnim radovima itd, to još ne znači da ministar ima pred sobom sve potrebne elemente da odluči o tome da li je taj veštak zaista kvalifikovan u svakom pogledu da bude imenovan za sudskog veštaka. Dakle, nedostaje neko mišljenje one sredine, nedostaje neki elemenat koji bi dopunio u stvari te kvalitete kandidata za veštaka, a to može ministar da dobije samo na taj način što će zatražiti određene podatke u pogledu tog kandidata. Ukoliko nemamo taj element dostojnosti, ne vidim razloga zašto bi uopšte ministar bio u obavezi da se obraća sudu koji je i podneo određeni zahtev za određeni broj veštaka da svoje mišljenje da, odnosno da se izjasni o tome na koji način je u dotadašnjem periodu sarađivao sa konkretnim veštakom.
Zašto je ovo bitno? Bitno je zato jer sam veštak, ukoliko radi u jednom konkretnom sudskom postupku, u velikoj meri može da predstavlja okosnicu oko koje će da se i sama sudska odluka kreće. Dala bih vam neke primere iz života i podsetila bih vas, recimo, na aferu "Topčider". Mi smo imali tu tri veštačenja, imali smo jedno veštačenje koje je odredio Vojni sud i znamo da su po tom veštačenju Dragan i Dražen, nažalost, na taj način umrli što je jedan ubio onog drugog, pa se onda sam ubio. Zar to nije skandalozan nalaz veštaka? Posle toga smo imali jedno nezavisno veštačenje, nezavisnih i samostalnih veštaka, koji su u potpunosti drugi nalaz dali. Sada imamo i veštačenje FBI, koji je, takođe, zaključio da je gardiste ubila treća osoba. Dakle, imate jedan primer u praksi na koji način mogu veštaci i te kako da utiču na eventualne sudske odluke, odnosno na tok jednog suđenja.
Recimo, jedan primer iz života koji možda nije toliko dramatičan, ali u Zrenjaninu, nekih, stotinu ljudi iz dve, tri ulice, ''Prvomajske'' i ''Šestomajske'' ulice u gradu, spremaju se da podnesu tužbe protiv lokalne samouprave, s obzirom na to da trpe materijalnu štetu, jer lokalna samouprava godinama nije sposobna, odnosno neće ili ne znamo koji su to razlozi, da promeni saobraćaj koji prolazi kroz te dve, odnosno tri ulice, kroz koje dnevno po hiljadu krstarica i teretnjaka prođe, a da, pri tom, ti kolovozi ne odgovaraju standardima nekih magistralnih puteva koji su potrebni da bi se takav saobraćaj u jednom takvom delu grada odvijao.
Šta to znači? Zbog toga se uništava imovina, pucaju zidovi, pucaju instalacije, vodovodna i kanalizaciona. Tu se gomilaju troškovi i šteta i ljudi su spremni da podnesu tužbe, imaju i zdravstvene smetnje, jer se taj saobraćaj odvija 24 sata dnevno, vikendima, radnim danima i praznicima. Dakle, ovde će sigurno morati da se rade veštačenja; građevinska, saobraćajna i medicinska veštačenja. Zamislite koje pritiske će morati ti veštaci da istrpe u jednoj lokalnoj sredini od lokalnih političara, kada jednom dođe na dnevni red da se veštači o tim štetama koje građani trpe, jer tu će biti velike štete u pitanju.
Ako se sve to uzme u obzir, onda nije naivno na koji će način ovaj zakon o veštacima da se usvoji, sa kojim članovima i sa kojim rešenjima, jer ovo je izuzetno osetljiva tema, jer, ako ništa drugo, ono iz razloga jer je korupcija i te kako razvijena u Srbiji. Mi se nalazimo na nekom neslavnom mestu i po svetskim merilima i moramo na sve načine pokušavati da bar probamo da i primisao te eventualne korupcije isključimo, a to, između ostalog, možemo učiniti i na ovaj način što bismo već u sam tekst zakona ugradili neke moralne principe, neke karakteristike tih veštaka koje oni moraju da imaju ukoliko žele da budu sudski veštaci. To nisu veštaci, to su sudski veštaci.
Ukoliko sudija mora da ima određenu dostojnost da bi mogao da sudi na isti način, moraju i svi ovi ostali elementi koji čine građu celog tog sudskog postupka da budu dostojni i da budu sposobni, i kao ljudi i kao stručnjaci, da se ne sumnja u njihov rad. Ne sme se dozvoliti postojanje čak i sumnje u eventualni rad budućih veštaka. To, opet zavisi od ove skupštine i to, opet, zavisi od Vlade koja će odlučivati o amandmanima, između ostalog i o amandmanima LDP.
Prema tome, ničija greška neće biti, osim ovih činilaca koji učestvuju u donošenju zakona. Nemojmo opet dočekati koji mesec pa da radimo izmene i dopune Zakona o veštacima, nego probajmo da idemo u susret problemima, a ne da reagujemo na te probleme kada oni već nastanu. Još jednom podvlačim, mi podržavamo reformu pravosuđa, podržavamo sve zakone koji čine deo te reforme. Ovaj zakon predstavlja jednu ciglu u toj građevini koja predstavlja jedan pravosudni sistem ove države. Ukoliko taj mali elemenat ne bude dovoljno savršen i dovoljno dobar, veoma lako može doći do toga da se ta građevina uruši. Ne treba potcenjivati i te male elemente, koji možda nisu toliko na prvi pogled politički značajni, ali rezultati i te kako mogu biti politički pogubni.
Iz tog razloga smo spremni da podržimo ovaj zakon, normalno, uz određene izmene.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, otprilike je dvadeset minuta do sedamnaest časova i mi smo za sve ovo vreme raspravljajući o dva predloga zakona rekli mnogo toga. Čini mi se da nije bilo nijednog poslanika koji je negirao potrebu da se donese i zakon o volontiranju, kao i zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Dakle, svi mi poslanici, svi koji su do sada diskutovali, a i ja, složili smo se da su ovi zakoni i te kako potrebni.
Osvrnuću se samo na ovaj zakon o volontiranju. Da ne bih ponovila sve ono što je već rečeno, imam jednu ozbiljnu zamerku ovom zakonu, a to je da rad jedne velike grupe građana Srbije nije ovim zakonskim rešenjem regulisan. Radi se takođe o volonterima. To je ono volontiranje pod kojim se podrazumeva stručno osposobljavanje i usavršavanje radi obavljanja pripravničkog staža i polaganja stručnog ispita, odnosno radi obavljanja specijalizacije u određenim profesijama, kao što su lekari, advokati, sudije i drugi.
Ako se složimo oko toga da je volontiranje u stvari ustupanje besplatno fizičkog ili umnog rada, ukoliko se složimo da je volontiranje aktivno uključivanje građana u društvene procese, kao i da imaju značajni doprinos u ekonomskoj sferi lokalne, regionalne ili nacionalne ekonomije, onda se zaista postavlja pitanje zašto smo izostavili ovu grupu građana Srbije? Tim pre što se volontiranje, koje sam upravo definisala, obrađuje u Zakonu o radu, u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, u Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana itd.
Dakle, mnogo je racionalnije ukoliko i jednu i drugu vrstu volontiranja obuhvata jedan zakon i ukoliko se na osnovu tog zakona, kao jednog specijalnog u odnosu na sve ove zakone koje sam nabrojala, rešava problematika volontera, bilo da se radi o jednoj solidarnoj komponenti ili o volonterima koji ustupaju svoj umni ili fizički rad radi ličnog usavršavanja, a pri tom daju rezultate koji mogu da se izjednače sa rezultatima koje daju i ovi prethodni koji su navedeni.
Što se tiče zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, takođe je mnogo šta rečeno. Ja bih se, međutim, osvrnula na tri komponente i tri nedostatka ovog zakona. Kao prvo, navela bih jednu nejasnu definiciju pojma zlostavljanja iz člana 6; zatim, vezivanje tog zlostavljanja za dva pojma, a to su ponavljanje tog zlostavljanja i cilj.
Dakle, ako se pođe od ove definicije koja nije baš u potpunosti jasna, a koja je uslovljena sa dva uslova: ponavljanje (jedan kontinuitet) i cilj (dakle, da postoji namera onog koji zlostavlja da zlostavlja), onda imamo problema sa sprovođenjem zakona. Opet se vraćamo na jednu staru boljku naših zakona, a to je kako ćemo ove zakone sprovoditi u praksi.
Član 31. i član 33. direktno se nadograđuju na ovaj član 6, jer se radi, u stvari, o sudskoj primeni ovog zakona, o sudskoj zaštiti onih koji su zlostavljani, a sudska zaštita pretpostavlja teret dokazivanja u sudskom postupku i privremene mere po ovim članovima. Kaže se da teret dokazivanja u sudskom postupku, ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršeno zlostavljanje iz člana 6. ovog zakona, pada na teret onog ko je izvršio zlostavljanje, odnosno na poslodavca.
Pitam vas, ukoliko mi već nemamo jednu jasnu definiciju tog zlostavljanja, koje je ujedno vezano za dva konkretna uslova, u kom momentu postupka će se učiniti verovatnim od strane onog koji kaže da je zlostavljan da je izvršeno zlostavljanje? Da li u tužbi, da li na prvom ročištu, da li na desetom ročištu, pa onda prelazimo na teret dokazivanja koji pada na poslodavca? To je ozbiljno pitanje za sve one koji će u krajnjem slučaju da primenjuju ovaj zakon.
Dakle, ovde se ne radi o jednom političkom pitanju, radi se o jednom praktičnom pitanju, radi se o mogućnosti primene ovog zakona u životu, a složićete se da svi želimo da se zakon primeni i da oni koji su zlostavljeni budu zaštićeni u sudskom postupku.
Ujedno, u pogledu ovih privremenih mera imam zamerke jer član 33. ne kaže kakve to privremene mere mogu da se odrede, do kada će trajati, koje vrste privremenih mera će to biti, da li one privremene mere koje su na neki način navedene u članu 24. pod nazivom – mere za sprečavanje zlostavljanja do okončanja postupka, ili se radi o privremenim merama koje su predviđene Zakonom o parničnom postupku? Opet neke nejasnoće.
Dakle, ukoliko sažmemo ova tri uslova, ove tri komponente zakona, onda su zaista neizvesni rezultati.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, volela bih samo da se nadovežem na ove prethodne dve diskusije u vezi određenog amandmana koji je podneo Odbor za pravosuđe i lokalnu samoupravu. Evo o čemu se radi.
Konkretno, u zakonskom predlogu, u članu 4. koji u stvari menja član 11, posle stava 7. dodaje se novi stav 8, s obzirom da se dosad pričalo o ovom amandmanu, a da se nije konkretizovalo i nije objasnilo o čemu se tu radi, volela bih da vam pročitam taj amandman, koji glasi: "Pripadnici nacionalnih manjina čiji broj u ukupnom stanovništvu Republike Srbije ne dostiže 2% prema poslednjem popisu stanovništva mogu se obratiti republičkim organima na svom jeziku i imaju pravo da dobiju odgovor na tom jeziku preko jedinice lokalne samouprave u kojoj je jezik te nacionalne manjine u službenoj upotrebi, pri čemu jedinica lokalne samouprave obezbeđuje prevođenje i snosi troškove prevođenja dopisa upućenog republičkom organu i odgovora tog organa". Dakle, ovo je amandman.
Podsetila bih na stav 7. zakonskog predloga koji kaže da pripadnici nacionalnih manjina, čiji broj ukupno stanovništvo Republike Srbije dostiže najmanje 2% prema poslednjem popisu stanovništva, mogu se obratiti republičkim organima na svom jeziku i imaju pravo da dobiju odgovor na tom jeziku.
Dakle, faktički ovaj stav 8. u stvari samo se nadograđuje na stav 7. potpuno nepotrebno. Umesto da se taj stav 7. promeni i jednostavno izbriše taj limit od 2%, mi sad komplikujemo zakon i dodajemo novi stav koji faktički anulira onaj prethodni limit od 2%.
Možda ni tu ne bi bio problem, dakle može da prođe i u tom smislu popravljanje jednog lošeg rešenja u zakonu. Međutim, šta je tu problem? Problem je recimo u tome što se ovde uzimaju jedinice lokalne samouprave uopšteno, dakle tamo u kojoj je jezik te nacionalne manjine u službenoj upotrebi.
A šta ćemo u slučaju ukoliko je neko pripadnik nacionalne manjine, a recimo živi u Negotinu, a radi se, recimo, o pripadniku nacionalne manjine mađarske, šta ćemo onda da radimo, da li ćemo onda obavezati po ovom zakonu neku lokalnu samoupravu u Vojvodini gde je, recimo, u službenoj upotrebi mađarski jezik, kako ćemo mi obavezati tu lokalnu samoupravu da sprovede ovo rešenje iz zakona?
Dakle, nepotrebno komplikujemo, čak i kada imamo veoma dobre namere, u tom smislu da izađemo u susret pravima nacionalnih manjina, što je jako dobro. Ta pozitivna diskriminacija uvek ide u prilog nacionalnim manjinama, ali u ovom slučaju mi pravimo probleme na drugoj strani. Pre svega ne vidim mehanizme kako će te lokalne samouprave biti primorane, odnosno na koji način će one zaista da realizuju ovo na šta ih zakon obavezuje.
Da li i po kom sistemu će se birati koja lokalna samouprava, ako imamo više lokalnih samouprava gde je taj jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi, kako ćemo odabrati odgovarajuću lokalnu samoupravu da je izložimo, recimo, još nekim dodatnim troškovima, jer vidimo da i troškove snosi ta lokalna samouprava.
Zar nije bilo mnogo jednostavnije ukoliko je taj organ koji je doneo odluku već u obavezi da je dostavi nekoj lokalnoj samoupravi na dalju obradu prevođenja i slično, da ujedno taj organ preuzme na sebe jednu sasvim običnu obavezu da nađe sudskog tumača, tumača za jezik te nacionalne zajednice i da u tom smislu realizuje nešto što se želi ovim predlogom zakona. To je najjednostavnije rešenje.
Dakle, nije potrebno da taj organ zaposli nekog tumača za jezik nacionalne manjine, ali može uvek honorarno da angažuje nekog tumača. Uostalom, i budžetom su predviđena ta sredstva za usluge po ugovoru. Često se te usluge po ugovoru i koriste potpuno neracionalno, a ovo bi bio jedan veoma racionalan razlog zbog kojeg bi se ti troškovi pravili.
Pored ovog slučaja kada se nepotrebno komplikuje zakon, nadovezala bih se i na diskusiju kolege Kenana Hajdarevića, koji je obrazlagao amandman poslanika iz Liberalno demokratske partije, kojim smo imali samo jednu dobru nameru da zakonski predlog uskladimo sa postojećim Zakonom o Narodnoj skupštini, jer član 9. stav 2. ovog zakona, recimo, ne predviđa limit u slučaju da se neko od poslanika želi obratiti na svom maternjem jeziku koji je jezik nacionalne manjine.
Onda nepotrebno komplikujemo i ovim zakonskim predlogom, jer stavljamo limit, a Zakon o Skupštini, gde ustvari u parlamentu će taj narodni poslanik i da se obrati auditorijumu, odnosno poslanicima, i nepotrebno stavljamo taj limit od 2%.
Dakle, radi se samo o tome da treba da se usklade međusobno zakoni, da ne dođemo do neke kolizije potpuno nepotrebno. Pisanje zakona je komplikovan posao. Predlaganje zakona je komplikovan posao. Uvek trebamo da imamo u vidu koji se rezultati očekuju od tog zakona, na koji način mislimo da sprovodimo te zakone.
Ukoliko su amandmani svrsishodni, celishodni, mislim da bi trebalo dva ili tri puta da se razmisli o tome da li će ili se neće prihvatiti, pa u slučaju ukoliko neki amandman i ima neku logiku i poboljšava tekst zakona, zaista je potrebno da se konsultuje poslanik koji je taj amandman podneo, pa eventualno da taj amandman ispravi. To je ta neka saradnja između predlagača i narodnih poslanika koji su ovde da odlučuju o predloženim zakonima.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministru, dame i gospodo narodni poslanici, malopređašnji govornik, poslanik SRS, koji dolazi iz Zrenjanina kao i ja, pomenuo je Zrenjaninsku pivaru, kao jedan veoma loš primer jedne kompromitovane privatizacije.
Zrenjaninska pivara je privatizovana u jesen 2003. godine. Pored te Zrenjaninske pivare, privatizovana je i Bečejska pivara, kao i Jagodinska. Bečejska pivara je osnovana 1822. godine i ako je uporedimo sa Zrenjaninskom, koja je osnovna 1745. godine, onda dobijamo interesantne podatke o tome da su obe pivare nastale u 18. veku ili početkom 19. veka.
To su pivare sa dugim tradicijama. Verovatno su imale i dobru proizvodnju, uspešnu, pa samim tim je čudno da su obe naprasno prestale da proizvode pivo nakon što ih je kupio gospodin Rajić i to su odmah u roku od par meseci nakon što je isti preuzeo u posed i jednu i drugu pivaru.
Zrenjaninska pivara je privatizovana u jesen 2003. godine, a već 2004. godine, početkom, prestala sa proizvodnjom. Od tada proizvodnja nije ponovo pokrenuta. Nažalost, sa prestankom proizvodnje te pivare i radnici su ostali bez posla. Danas u toj pivari radi ukupno 16 radnika. Od prethodnih 300 i nešto radnika ostalo je ukupno 16, a to nije moralo tako da bude.
Od 1. aprila počinje da teče rok od dva meseca, s obzirom da je pivara u blokadi već više od tri godine, preko 50 miliona dinara. Mora u roku od dva meseca da se pokrene stečajni postupak. U protivnom, ide automatska likvidacija ovako značajnog privrednog subjekta kao što je Zrenjaninska pivara.
Mislim da je potpuno neshvatljivo i nerazumno da se dočeka istek ta dva meseca, a da država pri tome ne preduzme ništa da bi se stvari popravile. Poreska uprava potražuje 307 miliona dinara i zbog toga je račun Zrenjaninske pivare u blokadi više od tri godine. Država ima 40% kapitala u ovoj Zrenjaninskoj pivari. Potpuno je neshvatljiva inertnost države koja ne vodi računa o tome na koji način funkcioniše ovo privredno preduzeće, iako ima dobar deo kapitala u tom preduzeću.
Vrednost kapitala u međuvremenu je znatno opala. Ona danas iznosi oko 20% od kapitala koliko je ta pivara vredela 2005. godine. Ona je spala na četvrtinu svoje vrednosti.
Šta to nama govori o takvoj vrsti privatizacije? Govori o tome da se država zaista maćehinski ponela prema prerađivačkoj industriji, da uredno beleži sva potraživanja prema pravnom licu, a pri tom ne vodi računa o tome da i ona ima udela vlasničkog u tom pravnom licu. Ne preduzima ništa da zaustavi taj postupak jednog ubrzanog propadanja.
Međutim, nije država kod svakog pravnog lica identična što se vođenja računa o njenim interesima, o interesima građana i radnika tiče. Recimo, od ove tri pivare koje sam spomenula, jedna pivara je u fazi restruktuiranja. Radi se o Jagodinskoj pivari. Agencija za privatizaciju je donela odluku o restruktuiranju. To pozdravljamo. Otpisani su dugovi te pivari, odnosno poverioci su se odrekli svojih potraživanja. Pretpostavljamo da je poverilac identičan kao što je poverilac i kod Zrenjaninske pivare.
Ako je država sama doprinela tome da se poveća gubitak te Zrenjaninske pivare svojim inertnim ponašanjem, ako je država većinski poverilac, odnosno i jedini poverilac sa tim iznosom od 307 miliona, potpuno je neshvatljivo zašto država ne preduzima ništa u pogledu reorganizacije, odnosno restruktuiranja ove pivare, pogotovo što je preduzela određene korake u pogledu te pivare u Jagodini.
Pričali smo i o tome da se različito tretiraju, različito ponašaju političari i različito ponašaju institucije države zavisno od regiona, odnosno gradova i opština iz kojih dolaze pojedini političari. Da li je to jedino merilo da će jedno pravno lice da se reorganizuje, da li će jedno preduzeće da se restruktuira, da li je to jedino merilo koje država priznaje i primenjuje?
Kod ove tri pivare očigledno je postojalo jedno merilo, jer to upravo dokazuje i činjenica da je samo jedna od te tri pivare u fazi restruktuiranja.
Spomenula sam da su obe pivare u Vojvodini, i bečejska i zrenjaninska, sa dugom tradicijom, sa dobrom proizvodnjom. Zrenjaninska pivara imala je proizvodnju i "porter" piva, Zrenjaninska pivara imala je i proizvodnju "euro malca'' ili ''tut guta", koje je i te kako imalo svoje tržište, kao i samo Zrenjaninsko pivo.
Prema tome, ukoliko se primetilo i znalo, a moglo se primetiti i znati u proteklih najmanje šest-sedam godina da ima određenih problema oko funkcionisanja ili rada određenih privrednih subjekata, zašto država nije preduzela ništa. Zašto nije preduzela da spreči dalje propadanje? Zašto država nije zapitala, kroz svoje određene institucije i organe, šta se to dešava sa privatizacijom?
Zašto je dozvolila da se privatizacija u toj meri kompromituje da postoji jedno mišljenje među građanima, među radnicima koji su ostali bez posla, da je privatizacija razlog svih njihovih nedaća i da je privatizacija upropastila Srbiju.
Nije privatizacija upropastila Srbiju. Samo određene kompromitovane privatizacije, samo određeno inertno ponašanje države je dovelo u tu situaciju i Zrenjaninsku, kao i Bečejsku pivaru. U krajnjem slučaju i Jagodinsku, kojoj je potrebno to restruktuiranje.
Prema tome, ukoliko krenemo od te situacije da je Zrenjaninska pivara sa mogućnostima da i dalje proizvodi pivo, kao što je to radila sve do 2004. godine, da će naći najverovatnije tržište koje potražuje njene proizvode. Dakle, ako restruktuiranjem te pivare može da se zaposli određeni broj zrenjaninskih građana, odnosno radnika te pivare, zašto država ne preduzima ništa da to i realizuje.
Pogotovo što, koliko znamo iz dnevne štampe i uopšte ukoliko se prati ova tema, potrošnja piva raste iz dana u dan. Prema tome, treba iskoristiti potencijale i ove zrenjaninske pivare, kao i bečejske, da bi se ipak Srbija reindustrijalizirala, jer sve ono što se radilo prethodnih 60-70 godina, očigledno da je za kratkih 10-20 godina unazad uništeno.
Zrenjaninu je potrebna reindustrijalizacija. Zrenjanin je imao razvijenu industriju. Ukoliko već postoje potencijali i mogućnost treba to iskoristiti. Prema tome, ukoliko se dozvolilo da se Zrenjaninska pivara privatizuje za zaista mali iznos sredstava, jer 51% kapitala gospodin Rajić je platio sa 55 miliona dinara, odnosno 912 hiljada evra, iako je kompletna vrednost kapitala Zrenjaninske pivare u to vreme iznosila 9,5 miliona evra.
To je dobar pokazatelj da država ukoliko već ima određeni udeo u kapitalu jednog pravnog lica može da utiče na koji način će to pravno lice da se dalje razvija, da dalje proizvodi, dalje postoji ili će jednostavno da se ugasi i nestane.
Rezultati su takvi da možemo da očekujemo da se Zrenjaninska pivara za jedno mesec dana u potpunosti likvidira, da prestane da postoji tako jedno dobro preduzeće, odnosno koje je dobro poslovalo do pre par godina. Od toga niko koristi nema.
Restrukturiranjem i te kako bi se postigle određene koristi, jer pre svega bi država došla opet do mogućnosti da naplaćuje poreze, dažbine i doprinose i sve ono što radnici, odnosno jedno pravno lice, odnosno jedno preduzeće u funkciji mogu da plaćaju.
Iako bi danas ona otpisala svoje potraživanje u iznosu od 307 miliona dinara u jednom dužem vremenskom periodu ona bi to svoje potraživanje daleko više naplatila, a pri tom bi imala zadovoljne građane i zadovoljne radnike, koji bi napokon počeli da rade i jednostavno preuzeli odgovornost za sebe, a ne prepustili tu odgovornost državi da od države traži socijalnu pomoć, iako su sposobni za rad i žele da rade, a pri tom su uložili ceo svoj radni i životni vek u jedno ovako ozbiljnu Zrenjaninsku industriju piva.
Apelujem na nadležne, pre svega na Agenciju za privatizaciju, da preduzme sve kako bi Zrenjaninskoj industriji piva omogućila identični tretman, kao i tretman koji je omogućen Jagodinskoj pivari. Mislim da mi svi imamo zajednički interes, a to je da industrija u Srbiji napokon oživi i da zaista postignemo to da država može da naplaćuje poreze, a ne da uzima kredite kako bi se konsolidovala i izbegla jedan krajnji bankrot.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo slušajući ovu raspravu o ovom zakonskom predlogu i u toku rasprave u načelu i sada u pojedinostima mogla bih da zaključim jednu stvar, a to je – da su svi diskutanti u neku ruku u pravu. Dakle jedan zakon, a koliko tumačenja i sva ta tumačenja mogu da budu činjenično potkovana. Dakle, sva tumačenja mogu da se prihvate kao realna.
U pravu su i oni koji kažu – da Ustav Srbije nije predvideo regione, da Ustav Srbije nije predvideo regione kao finansijski samostalne administrativne celine i da ovaj zakonski predlog zaista ne predviđa regione kao samostalne finansijske i administrativne celine.
U pravu su i oni koji kažu da u ovom zakonskom predlogu mogu da se nađu neki elementi, zameci neke buduće regionalizacije Srbije, a u pravu su i oni koji kažu – da je ovo nešto mnogo sporo, da mi ne vidimo jasnu politiku, jasnu strategiju oko ozbiljne decentralizacije Srbije. Dakle, jedan zakon, a toliko tumačenja.
U obrazloženju zakonskog predloga kaže se da je glavni cilj donošenja ovog zakona u stvari da se dođe do jednog ravnomernog regionalnog razvoja. Da bismo mi postigli taj cilj prethodno bi bilo dobro da se definišu regioni. Prethodno bi trebalo da se definiše šta to znači – ravnomerni razvoj i šta u stvari znači sam razvoj.
Slučaj ovog zakona upravo govori o tome da mi još uvek nemamo jasnu definiciju – šta se u Srbiji podrazumeva pod regionima, odnosno šta podrazumeva ovaj zakona pod nazivom region.
Ovaj zakon se, pre svega, vezuje za nomenklaturu NUTS, a to je nomenklatura teritorijalnih statističkih jedinica, to je novi statistički model EU od 1988. godine. Dakle, ako pođemo od te definicije, ovaj NUTS 2, zaista na tom nivou predviđa klasifikaciju regiona koji zaostaju u razvoju i finansiraju se iz strukturalnog fonda EU. Radi se o tome da je sa ovih pet regiona Srbija odlučila da napravi statističke regione, koji, po obrazloženju iz zakona, predviđaju pristup određenim strukturalnim fondovima.
Međutim, šta znači pristup tim fondovima? To znači da ti regioni dobiju određene kapacitete, određene mogućnosti da razvijaju svoje potencijale u pogledu planiranja projekata i načina finansiranja tih projekata, što je u redu.
S druge strane, Beograd je taj, Vlada je ta koja odlučuje da li će određeni projekat određenog regiona da se prihvati ili neće i da li će taj region da dobije ta sredstva koja traži i koja se doznačuju iz EU. Dakle, Vlada je ta koja ima poslednju reč o tome – na koji način će ti regioni i da li će uopšte da se finansiraju u pogledu određenog projekta.
Dakle, jeste, imamo statistiku, imamo mogućnosti da procenimo da li je neki region razvijen, u kojoj meri je region razvije, koje su mu potrebe, koja su sredstva potrebna, međutim, to i dalje ostaje na nivou vlasti.
Kada govorimo o tom ravnomernom regionalnom razvoju, koji je glavna bolna tačka Srbije, a u stvari proističe iz situacije da je Srbija visokocentralizovana država i da se teško odriče tog položaja i tog vida teritorijalne organizacije iz raznoraznih iracionalnih strahova, pa smo imali priliku da budemo svedoci i silnih rasprava u ovoj skupštini o tome da li je Vojvodini potrebno da se da statut ili ne, da li je Vojvodini potrebno da se prenesu određene nadležnosti ili ne.
Jar, decentralizacija je preduslov regionalizaciji, a regionalizacija je preduslov ravnomernom razvoju regionalnom. Bez toga, dakle, bez te prve komponente decentralizacije nema ni ravnomernog regionalnog razvoja. To je dakle glavni problem i ovog zakona, to je problem, jer mi zaista ne vidimo iz zakonskog predloga da postoji čvrsta volja, politička volja, namera i program da se to do kraja sprovede.
Srbija trenutno ima oko 170 opština, ima 29 upravnih okruga, sada će imati i pet regiona. Međutim, da li se predviđa jedna racionalna organizacija svih ovih činilaca regiona, kao i same države, koja će omogućiti da se dođe do onog glavnog cilja, a to je ravnomerni regionalni razvoj. Nažalost, iskustva iz prethodnih desetina godina ne daju razloga za optimizam.
Kod nas uglavnom sve ostaje na nekom deklarativnom nivou kada se govori o promenama, a uglavnom se radi samo na tome da se ostane u položaju status kvo-a, pa se zato i dešava to da i pored zakona i zakonskih mogućnosti da se ima prilike da se određeni regioni razvijaju koji su manje razvijeni, ipak se ne iskoristi ta šansa, nego se ide nekom neuravnoteženom metodologijom, nekom metodologijom privilegija, nekom metodologijom uticaja određenih političara koji dolaze iz konkretnih regiona, iz konkretnih gradova, naseljenih mesta i slično.
Imamo iskustva, recimo, iz ranijeg perioda neverovatnog razloga grada Svilajnca. Imamo iskustva iz zaista velikog i ozbiljnog razvoja grada Čačka, imamo i razvoj sada Kragujevca, imamo razvoj Jagodine. Vidite Kragujevac je nekada bio na stepenu razvoja, recimo, ukoliko bismo to gledali prema mestu ekonomske snage, na 83. mestu, a sada je Kragujevac na drugom mestu.
Za razliku od Zrenjanina, recimo, koji je nekada u bivšoj SFRJ bio na drugom mestu, a Zrenjanin je trenutno, po ekonomskoj snazi, industrijskoj snazi, na 23. mestu.
Ove podatke koje sam sada iznela u vezi Kragujevca, izneo je i sam ministar ekonomije i regionalnog razvoja, sve hvaleći se da je zaista došlo do velikog napretka i razvoja Kragujevca.
Međutim, šta se dešava sa ostalim delovima Srbije? Šta se dešava sa delovima Srbije koji su bili u sličnom položaju kao i Kragujevac, koji su bili na nekom iks mestu ekonomskog i industrijskog razvoja? Da li su i oni dostigli taj nivo razvoja?
Dakle, očigledno da kod nas politika ima i te kako veliku ulogu u tome da li će regioni da se razvijaju ili ne, u kom pravcu će se razvijati, kada će taj region da zastane sa svojim razvojem, koji će region da bude zapostavljen i slično.
Iz ovih zakonskih predloga mi ne vidimo da je to sistemski i strukturalno, programski i planski rešeno da se spreče sve vrste zloupotrebe, sve političke zloupotrebe koje mogu dovesti do toga da se neki regioni favorizuju, da neki iskaču, a da drugi još više nazaduju.
Nažalost, u Srbiji postoji i neki strah od uspešnih. Ni taj strah nije prevladan, a iz Predloga zakona ne vidimo da se radi nešto na tome. U čemu se sastoji taj strah kada su regioni u pitanju? Stalno se ističe to da imamo regione koji su više razvijeni i koji se dalje razvijaju, a imamo regione koji su manje razvijeni i nerazvijeni i da treba da pomažemo one koji su manje razvijeni.
Slažem se sa tim i to treba da se radi. Međutim, ne smemo da sečemo krila i ne smemo da izgubimo iz vida da oni koji su više razvijeni, da oni možda više koriste svoje potencijale i da iz tog razloga napreduju i očigledno imaju neke rezultate.
Ne smemo da zaustavimo razvoj onih koji su više razvijeni od onih koji su manje razvijeni. Treba da radimo na tome da oni koji su nerazvijeni, da se oni trude da im pomognemo, da ih pospešimo u njihovom razvoju, u korišćenju njihovih potencijala, kapaciteta, da dostignu one koji su više razvijeni.
Možda za to treba duži vremenski period, možda treba više da se radi, da se planira, možda treba biti više objektivan i možda više objektivnosti u kreiranju politike regionalnog razvoja.
Međutim, to nije cilj koji ne može da se dostigne, ali ni u kom slučaju ne može se prihvatiti to da se oni regioni koji su po našim merilima razvijeni ili razvijeniji zaustave u razvoju i spreče da koriste svoje potencijale.
Dolazim iz Zrenjanina i moram da vam kažem da je Zrenjanin prepun potencijala. U Zrenjaninu postoje velike mogućnosti i velike šanse da se iskoristi prerađivačka industrija, da se koristi poljoprivredna industrija, da se koristi sve ono što Zrenjanin kao grad i njegova okolina na zemlji stvore, proizvedu i da se to dalje prerađuje u industriji.
Međutim, Zrenjanin je gotovo u potpunosti stao sa proizvodnjom hrane. Zrenjanin je gotovo stao što se te grane industrije tiče. Zrenjanin više nema svoju razvijenu tekstilnu industriju. Zrenjanin je grad koji je u umiranju, zapostavljen je. Zrenjanin i njegov region, srednjobanatski region, u dosta su lošem položaju, iako se i dalje vode kao razvijeniji deo, razvijeniji region u Srbiji.
Kada govorimo o tome da imamo pet regiona, o ovome se i radi u današnjem zakonskom predlogu, čuli smo mnogo diskusija o tome da su regioni pravljeni neracionalno, da su regioni preglomazni, da regioni ne uzimaju u obzir različitosti pojedinih delova tih regiona i da će to izazvati velike probleme kod statističkih podataka.
Jeste to problem, jer ukoliko imamo uopštavanje, u stvari i statistika je jedna vrsta uopštavanja, nećemo moći da dobijemo pravu sliku o stepenu razvijenosti određenog regiona, o stepenu njegovog potencijala, načinu na koji se može taj potencijal iskoristiti, zato što su razlike velike.
Međutim, ukoliko je zaista ozbiljna namera predlagača zakona da se maksimalno trudi oko regionalizacije Srbije, u tom slučaju NUTS 3 će dati prilike i mogućnosti da se otklone neke nepravilnosti i neke protivrečnosti ovog NUTS-a 2. Ukoliko ti regioni NUTS 2 ne ostanu samo na tom nivou i ne razvijaju se u pogledu NUTS-a 3, tu gde se sam taj region, jedan od tih pet regiona, ne razvija pojedinačno u okviru njega, u tom slučaju ništa nećemo postići sa ovih pet regiona.
Potrebno je da se ozbiljno pristupi decentralizaciji Srbije. Jeste ovo možda prvi korak. Mi iz LDP kažemo da je to apsolutno nedovoljno i da se ne slažemo sa ovim puzećim načinom reformisanja Srbije, jer je to nedovoljno, jer vremena nema.
Mi nemamo vremena da čekamo 10 i više godina da se do kraja realizuje decentralizacija i regionalizacija Srbije, na šta se inače Srbija i obavezala kada je ratifikovala SSP. Inače, u obavezi smo da u roku od dve godine od ratifikacije tog sporazuma i preduzmemo određene korake u pogledu regionalizacije.
Bojim se samo, da je ovaj zakon o regionalnom razvoju, u stvari, samo jedna vrsta alibija ove države, da je preuzela te neke obaveze iz tog SSP sporazuma, međutim, da zaista ne misli ozbiljno da ga i sprovede.
Zašto mislim na taj način. Zato što i dalje nemamo čvrste garancije na koji način Vlada misli da sve te silne svoje nadležnosti, koje i po ovom zakonu ima u odnosu na regione, u odnosu na upravne okruge, u odnosu na lokalne samouprave, prenese na njih, odnosno, postupno razvija njihove administrativne kapacitete da postanu odgovorni za svoj razvoj.
Nije dovoljno što smo ratifikovali SSP, nije dovoljno to što preduzimamo određene korake u pogledu poštovanja tog SSP-a, nego je potrebno da se zaista racionalno i radi na tom putu, jer taj racionalni rad, u stvari, doneće rezultate, a ne samo deklarativno zalaganje za regionalizaciju i prikazivanje prema EU, da se držimo sporazuma i da radimo na tome.
Prema tome, kada sam govorila da je ovaj zakon u stvari vrhovni rezultat jedne pravničke logike, da u stvari daješ alibi, daješ mogućnosti da svaka politička stranka, svaka politička opcija može da pronađe u njemu nešto što mu daje za pravo da ga kritikuje.
Mislila sam, pre svega, za to da zakon ovako divergentan, ovako širok, ovako nejasan i nekonkretan ne može da proizvede i ozbiljne rezultate. Bilo bi dobro, ukoliko grešimo, bilo bi dobro da to zaista bude, ne prvi polukorak, nego prvi korak ka decentralizaciji Srbije koje je u stvari ključno pitanje za dalji razvoj Srbije.
Bez decentralizacije mislim da nema ozbiljnog prekidanja tog lošeg kontinuiteta u pogledu zaostajanja pojedinih delova Srbije. To, na kraju krajeva, daje i taj rezultat da se Srbija polako beogradizuje, da svi hrle prema Beogradu, da Srbija ostaje bez svog stanovništva jer svi žele da žive u samom Beogradu, a to nikako nije dobro ni za industriju, ni za ekonomski razvoj, jer ne može baš sve da se radi i proizvodi u Beogradu.
Podvlačim da u Beogradu živi oko dva miliona ljudi, a da trećina stanovništva u Srbiji živi na selu. Kada to uporedite sa brojem stanovništva u Srbiji, zaista dobijate jedan čudan podatak i taj podatak je alarmantan.
Bilo bi dobro da Vlada oko toga zauzme jednu ozbiljnu strategiju da ne bi došla do te situacije da u Srbiji više neće biti nikoga ko će proizvoditi, svi će hrliti ka Beogradu, da u Beogradu pronađu svoju šansu. Beograd, dozvolićete, ipak nije industrijski centar. Beograd je sve ostalo, ali nije industrijski centar.
Prema tome, potrebno je da u ovoj državi dođe do ozbiljnog političkog konsenzusa, bez obzira da li se radi o poziciji ili opoziciji, kako bi rešili taj ozbiljni problem decentralizacije Srbije. Samo je decentralizacija budućnost Srbije, a mislim da i primeri iz drugih država iz regiona to potvrđuju.
Hrvatska je uradila svoju decentralizaciju sa svoja tri regiona. Slovenija ima svoja dva makroregiona. Makedonija se opredelila za statističke regione i to osam. Hrvatska, pored ta tri regiona, ima i 21 upravni okrug. Prema tome, sve je to pokazatelj da Srbija zaostaje i da Srbija mora da ubrza taj svoj proces integracije sa svojom okolinom, sa svojim okruženjem, kao i sa EU.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se u smislu člana 101. Poslovnika.
Zrenjanin je spomenut samo kao jedan primer na koji način se u Srbiji rešava pitanje ravnomernog regionalnog razvoja. Normalno, Zrenjanin kao grad ne može biti mrtav grad sve dotle dok ima svoje ljude koji su i te kako živi.
Međutim, kada uporedimo status Zrenjanina kao industrijskog centra, a bio je drugi po veličini, po značaju u SFRJ, a sada je na 23. mestu po svojoj ekonomskoj snazi, onda možemo konstatovati da je Zrenjanin u odnosu na svoju ekonomsku snagu sada i te kako umrtvljen grad.
Nažalost, ne možemo to reći i za druge gradove, odnosno druge regione u Srbiji zato što, i to sam napomenula kao primer i kao paradigmu u Srbiji, da ukoliko određeni grad ili region ima svog značajnog političara ili nekog ko ima određeni politički upliv na postojeću vlast, u tom slučaju taj grad će dobiti određeni podsticaj i taj grad će se razvijati, taj region će se razvijati.
To ne valja u Srbiji. Na taj način ne može da se promeni sadašnja situacija u pogledu razvijenih i nerazvijenih regiona. U tom kontekstu je spomenut Zrenjanin i u tom kontekstu možemo da spominjemo sve regione u Srbiji.
U Srbiji u proteklih više desetina godina imali smo situacije da je čas jednom jedan grad, jedan region razvijeniji od drugih, čas drugi grad, drugi region.
Međutim, to se nikada nije rešavalo na neki sistematski način, neki način koji će zaista do kraja razrešiti situaciju nerazvijenih područja.
Sada opet ulazimo u novu bitku za to da smanjimo te razlike između razvijenih i nerazvijenih regiona, ali očigledno da i dalje nemamo te planove i te programe koji su potrebni da se rezultati postignu.
Iz tog razloga, LDP podržava svaki oblik podsticaja, svaki način iskorišćavanja potencijala svih regiona, bili oni razvijeni ili nerazvijeni. Dakle, bitno je da se cela država razvija, a oni koji su razvijeni njih ne treba ograničavati, a one koji su manje razvijeni treba samo podsticati.

Hvala lepo. Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada raspravljamo o izbeglicama i to o izbeglicama koji su rezultat politike koja se vodila u ovoj državi proteklih 20 godina, mislim da država ima u stvari dvosmerne obaveze kako bi poboljšala status tih ljudi koji su bili prinuđeni da napuste svoja mesta prebivališta.
Na prvo mesto bih stavila obavezu države prema unutrašnjem statusu, statusu izbeglica u samoj državi Srbiji, a na drugo mestu bih stavila obaveze države prema celokupnom regionu, prema bivšim republikama SFRJ, sa kojih prostora potiču izbeglice i raseljena lica.
Kada krećemo od statusa u državi ovih nesrećnih ljudi, jer šta drugo reći o njima nego nesrećni ljudi, država pre svega ima obavezu da reši pitanje njihove egzistencije, a to je stanovanje i zapošljavanje. Naime, od sveukupnog broja od preko 300.000 izbeglica, 63% ljudi je u starosnoj dobi između 19 i 59 godina. To su ljudi koji su radno sposobni, spremni da svojim radom doprinose svojoj egzistenciji. Međutim, samo je među njima nezaposleno preko 30%. Ako se uporedi to sa nezaposlenim domicilnim stanovništvom, koje iznosi 20%, to znači da je među izbeglicama mnogo više nezaposlenih nego među domicilnim stanovništvom.
Kada pogledamo kako je država rešila pitanja stanovanja ovih izbeglica i raseljenih lica, dolazimo do podatka da je otprilike 3.300 ljudi, možda nešto više, rešilo svoje stambeno pitanje pomoću države, donacija i slično. Šta je sa ostalim izbeglicama?
Kada pogledamo da u kolektivnom smeštaju još uvek živi 5.000 izbeglih ljudi, to je jako veliki broj. Kolektivni smeštaj zaista nije rešenje za bilo koga, pa tako ni za one ljude koji su bili prinuđeni da napuste svoje prebivalište.
Ovaj zakon kao zakon sam po sebi ne može da reši nastali problem, pogotovo ne može da reši ukoliko predlagači zakona nisu pristupili ne samo objektivnom razmatranju položaja izbeglica, nego pokušaju da se dogovore i saznaju od samih izbeglica koji su njihovi problemi i kako oni zamišljaju da se ti problemi reše. Dakle, nedostaje jedan segment učesnika u pravljenju ovog zakona, tako da možemo da uočimo i da koalicija izbeglica ima određene zamerke na sam tekst zakona. Oni koji će u stvari najviše da imaju posledice od ovog zakona očigledno se ne slažu i protiv su ovog zakona.
Cilj zakona uvek mora biti da realno sagleda situaciju i da budu rešenja racionalna, koja mogu da se primenjuju ukoliko zaista želimo da taj zakon doprinese razvoju pravnog poretka u Srbiji.
Sada bih nešto rekla nešto o tome koje su obaveze države prema regionu u kojem se država nalazi. I tu je obaveza države dvosmerna. Prva je obaveza da se zaista uradi jedan diskontinuitet sa svim onim dešavanjima koji su prethodili talasu izbeglica i raseljenih lica, dakle, diskontinuitet sa politikom koja je proizvela posledice zbog kojih danas i raspravljamo o ovom zakonu.
Dakle, država napokon mora da raščisti sa tim šta je to bilo tokom 90-ih godina. Država napokon mora da kaže istinu o Vukovaru, o Srebrenici, o Kosovu, o Markalama i tako slično, da ne nabrajamo više ta poznata mesta oko kojih još uvek postoji jedna velika zamera ćutanja.
Dakle, ukoliko se to uradi onda prelazimo na ono sledeće, a to je saradnja sa susednim državama u regionu. Naša spoljna politika pre svega mora da se skoncentriše na njen položaj u samom regionu, na odnose koje ova država ima prema bivšim republikama SFRJ, sa onim državama sa kojima je nekad činila jednu državu. Jer, i to je jedan od preduslova da se napokon zatvori poglavlje izbeglica u regionu, a to je jedan od ključnih uslova da bi se krenulo dalje, da bi se završila neslavna priča 90-ih godina i neslavni raspad SFRJ.
Nažalost, imamo neke svakodnevne poruke koje čas govore o tome da je Srbija spremna na to da se pomiri sa susedima, da unapredi maksimalno moguće odnose sa državama u regionu. Sa druge strane, pak, opet imamo neke poruke koje govore nešto suprotno tome, tako da bi bilo dobro da se ta naša spoljna politika malo fokusira i da napokon zauzme jedan jasan stav kuda zaista ona stremi i koji joj je osnovni cilj. A osnovni cilj bi bio da osnaži položaj Srbije u regionu, da joj zaista da kapacitete tog kvaliteta koji će Srbiju napraviti liderom regiona, a ne neku državu koja će večito predstavljati neki problem u regionu, pa i šire.
Ako uzmemo u obzir da država Srbija trenutno ima preko 300 hiljada izbeglica na svom budžetu, dakle, ima toliki broj ljudi, koji je kvalifikuju da bude prva u Evropi što se broja izbeglica tiče, i na neslavnom 11. mestu u pogledu svetskog rangiranja, onda Srbija zaista mora da uradi sve i na unutrašnjem planu i na spoljnom planu da bi postigla taj rezultat da se smanji broj izbeglica, da se ti ljudi pre svega ohrabre, da se vrate tamo odakle su i došli, a da im se prethodno omogući da se zaista bezbedno tamo vrate, a to se može postići samo jednom realnom, racionalnom i dobrom politikom prema drugim državama u regionu.
Sa druge strane, Srbija mora učiniti sve da se maksimalno poštuje Sporazum o sukcesiji, koji je zaključen davne 2001. godine. Dakle, ove godine ćemo slaviti punih devet godina tog sporazuma, a da taj sporazum nije daleko odmakao od početnog slova, iako nije ratifikovan u ovoj Skupštini, a pogotovo govorim o Aneksu G Sporazuma, koji i te kako jasno govori o privatnoj imovini i stečenim pravima. A privatna imovina i stečena prava na teritorijama bivših republika SFRJ i te kako su značajna pitanja da bismo postigli željene rezultate i efekte rešavanja izbegličkog problema, jer samo ukoliko se reši privatna imovina i stečena prava tih izbeglih i raseljenih ljudi mi možemo očekivati od njih da se oni ili vrate tamo odakle su došli ili se integrišu u državu Srbiju.
To pitanje je jako bitno zbog imovine koju su ti ljudi morali da ostave u Srbiji, odnosno u državama regiona teritorije bivše SFRJ. To je uglavnom nepokretna imovina. To je imovina sa kojom mogu da reše svoja egzistencijalna pitanja i ne bi morali u potpunosti da zavise ni od kakvih zakona u Srbiji, niti od budžetskih davanja ili od bilo kakvih donacija, nego bi imali svoju imovinu sa kojom bi slobodno raspolagali.
To je ono što je ključno kada se raspravlja uopšte o problemu i o pitanjima izbeglica, a ne samo to da ćemo zakon modernizovati, promeniti neke termine koji su zastareli. Dakle, ključno je to da te ljude pre svega ohrabrimo, da se vrate u mesta svojih prebivališta, a ako ne da ih u potpunosti integrišemo, a to podrazumeva da im rešimo egzistencijalna pitanja. Prihvatam da je to danas jako teško, da je Srbija u velikim ekonomskim problemima, da je teško uopšte rešiti egzistencijalna pitanja i domicilnog stanovništva. Međutim, ovo je jedna jako ugrožena kategorija stanovništva, s obzirom na to da su došli u tako tragičnim uslovima i prilikama kao što su ratovi i ratna dešavanja.
Posebno bih podvukla to da je Vojvodina primila zaista puno izbeglih ljudi, puno raseljenih ljudi, da je Vojvodina bila spremna da tim ljudima pomogne. Vojvodina to i dan-danas radi. Sedam posto budžeta Vojvodine je namenjeno za Fond izbeglica i na taj način Vojvodina finansira te nesrećne ljude, tako da što se Vojvodine tiče nema nikakvih problema ni oko integracije. Spremna je da pruži svu moguću podršku da se ljudi integriše u naše vojvođansko društvo i to i uz pomoć Republike Srbije i bez njene pomoći.
Čisto, to je i pitanje nekog humanog odnosa prema onome ko je ugrožen, a Vojvođani su uvek bili poznati po tome da su spremni da pomognu bez puno reči, bez grandioznih dela, ali uporno i zaista uvek solidarno.
Prema tome, napominjem, nije okosnica ovog predloga zakona da li će se on usvojiti ili ne, da li će neki amandmani biti prihvaćeni ili ne, pitanje je samo da li će Srbija napokon zatvoriti to ključno izbegličko poglavlje.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti se čekao, s obzirom na to da je prošao krajnji rok za određivanje ličnosti za tog poverenika, to je bio 1. mart 2010. godine. Na isti način se čekao i ovaj zakon o zabrani diskriminacije, čiji je prvi model predat Narodnoj skupštini još davne 2001. godine.
Pored LDP koja je čekala donošenje ovog zakona, zakon su čekali, između ostalih, i oni koji su svakodnevno izloženi raznim diskriminacijama. A, Zakon o zabrani diskriminacije čekao je, između ostalog, i član 21. Ustava Republike Srbije.
Očigledno je da je Srbija imala određene obaveze, što po svojim zakonima, a što po svojim moralnim obavezama prema svojim građanima, da i ovaj zakon stavi na dnevni red Skupštine, da ga izglasa i da ga donese.
Imajući u vidu kako je teško išlo da uopšte taj zakon stigne do Skupštine, kako je teško išlo da se raspravlja o tom zakonu, s obzirom na to da je zakon čak u toku rasprave bio i povlačen iz procedure na zahtev određenih verskih zajednica, verovatno je postojao određeni otpor prema ovom zakonu, očigledno je da nije bilo potrebne političke saglasnosti, očigledno je da nije bilo konsenzusa oko potrebe za donošenje ovog zakona.
LDP je insistirala na tome da ovaj zakona, kao jedan od uslova iz one mape puta približavanja Srbije EU i belog šengena, što pre stigne u skupštinsku proceduru i da se što pre donese radi opšte koristi.
Međutim, kada pogledamo činjenicu da je zakon izglasan sa 127 ''za'', sa jednom teškom malom većinom, onda se ponovo potvrđuje ona prethodna konstatacija da nije bilo baš neke jake političke volje da se ovaj zakon donese.
Nakon donošenja zakona sve ono što je usledilo samo je posledica nedostatka i nejasnoće te političke volje da se donese taj zakon. Tako i procedura oko Poverenika za zaštitu ravnopravnosti samo sledi onu početnu nedoumicu, koja se toliko jasno iskazala u svemu onome što je prethodili donošenju Zakona o zabrani diskriminacije.
Naime, kada su u Skupštini stigli predlozi za poverenike, jedan od kandidata je imao sve moguće reference da bi bio izabran. Radi se o gospodinu Goranu Miletiću koji je imao završen pravni fakultet, staž od 10 godina na poslovima u vezi zaštite ljudskih prava, imao je sve moralne i stručne kvalitete i kvalifikacije, a, pri tome, imao je i podršku 211 nevladinih organizacija, zajedno sa Koalicijom protiv diskriminacije, što mu je dodatno davalo legitimitet da bude izabran od strane ove skupštine za onog glavnog i najbitnijeg čoveka za sprovođenje Zakona o zabrani diskriminacije.
Međutim, očigledno je da se odjednom pojavio neki otpor protiv ovog kandidata, iako druga dva kandidata čak nisu ispunjavala ni one formalne uslove za kandidaturu koje je zakon predvideo. Očigledno je da se vladajuća koalicija uplašila od takozvane četvrte grane vlasti, od tog nevladinog sektora, da bi eventualno imao suviše velikog upliva u zaštiti svih onih čija su prava na neki način diskriminisana.
Onda se naprasno, kada se glasalo o tome da li da se izabere jedan od ta tri kandidata, ipak odlučilo o tome da se poništi ta procedura i da se potraži neki podobniji kandidat – od ovog jedinog, od ovo troje, koji je zaista imao sve potrebne kvalitete i uslove da bude Poverenik.
Mi smo dobili novog kandidata. Zaista ne bismo komentarisali ni ličnost, ni kvalifikacije, ni kvalitete ovog kandidata. Mi zaista smatramo da je Poverenik za zaštitu poverenosti toliko značajna institucija za naše građane da ne smemo da skliznemo neka lična omalovažavanja ili u neke lične stavove o određenim kandidatima, već rasprava mora, pre svega da se fokusira na to da li određeni kandidati imaju svoje moguće uslove, sav mogući legitimitet za Poverenika.
LDP uvek insistira i kad god može trudi se da u prvi plan stavimo načela departizacije i profesionalizacije. Dakle, ako je gospodin Miletić, što se tiče profesionalne karijere, imao sve kvalitete i ukoliko pri tome nije pripadao nijednoj političkoj opciji – mi i danas ne možemo da shvatimo zašto gospodin Miletić nije zadovoljavao kriterijume, po mišljenju vladajuće koalicije?!
Zaista je nedopustivo da se jedan elemenat o odlučivanju bilo kog kandidata, a to je objektivnost, zapostavi zarad nečijeg ili nekog parcijalnog interesa, jer da su se objektivni kriterijumi poštovali, mi ne bismo morali danas da odlučujemo o kandidatima. Mi smo mogli posao da završimo kako je zakonom predviđeno, a to je 1. mart 2010. godine.
Zašto je potrebno da se posebno insistira na objektivnosti prilikom odlučivanja i o predlozima zakona, kao i o kandidatima, kao što je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti? Samo u tom slučaju mi možemo da očekujemo i određeni sistemski napredak u smislu sprovođenja zakona i u smislu samostalnosti i nezavisnosti kandidata koji bude izabran. Jer, Zakon o zabrani diskriminacije, pored toga što je donet, pri tome, predstavlja jedan značajan doprinos za stavljanja Srbije na belu šengen listu, on bi ujedno trebalo da se sprovodi i u delu.
Mi smo svedoci toga da je odmah nakon donošenja Zakona o zabrani diskriminacije bilo je određenih problema da se taj zakon i sprovede u delo. Podsetila bih vas na "Povorku ponosa" koja nije održana, s obzirom na to da državni organi nisu bili u stanju da ovaj zakon sprovedu u delo.
Dakle, polazeći od činjenice da zakon, pored toga što se donosi, mora i da se sprovodi, tada bih podvukla da i kandidat koji bude izabran, pre svega, mora da bude samostalni državni organ, a pri tom i da nezavisno odlučuje u granicama svojih ovlašćenja.
Kako mi da očekujemo da kandidat koji bude dobio većinsku podršku može da ispuni ova očekivanja? Kako možemo očekivati da će kandidat koga je predložila DS, koja je bila fascinirana kvalitetima gospodina Miletića, a ipak nije dala svoju podršku kandidatu, zaista da ispuni ta očekivanja u vidu samostalnog rada u državnom organu, odnosno da će biti nezavisan u svom odlučivanju?
Mislim, da uvek kada se u Skupštini odlučuje o tako važnim pitanjima, koja i te kako utiču na razvoj društva, na ozdravljenje društva, a moraćete priznati da Zakon o zabrani diskriminacije i te kako predstavlja jedan od temelja za promenu ovog društva, koje je u proteklom periodu zaista u velikoj meri devastirano, dakle, takvi zakoni, takve odluke, takvi ljudi koji će morati taj zakon i konkretno da sprovode, moraju biti u potpunosti na objektivan način izabrani i u potpunosti samostalni i nezavisni u svom radu. Uporno insistiram na ovim dvema rečima – samostalnost i nezavisnost, jer su jedino te reči garancija da postoji politička volja za sprovođenje Zakona o zabrani diskriminacije, da postoji konsenzus u društvu oko toga – da se sistem vrednosti u Srbiji promeni i unapredi.
Prema tome, mi nemamo nekih zamerki što se tiče kandidata za Poverenika, u ime i prezimenu gospođe Nevene Petrušić, ali mi imamo određene zamerke. Prvo to što se nije poštovao rok do kada je bilo potrebno da se izabere Poverenik, što se očigledno nisu poštovali kriterijumi koje je predvideo Zakon za izbor poverenika i što se jednostavno mimoilazi nevladin sektor, koji je stao u velikom broju iza kada gospodina Miletića, odnosno što se očigledno neki kriterijumi postavljaju van ove Skupštine, kriterijumi koji nisu transparentni, kriterijumi u koje mi nismo imali uvida.
Dakle, ako je cela ova procedura nakon donošenja Zakona o zabrani diskriminacije proticala na ovaj traljav način, i krajnji rezultat dovodi u pitanje, stvarno, imamo ozbiljne sumnje na koji način će i dalje ovaj zakon da se sprovodi. Mi za sprovođenje ovog zakona moramo imati i podršku koalicije na vlasti, i podršku nevladinog sektora, i podršku društva.
Jasno je da će nevladin sektor da radi svoj posao kao i do sada bez ovog zakona. Međutim, nije jasno na koji će način koalicija na vlasti ovo društvo da promeni i edukuje, ako pri tome sopstveni Zakon o zabrani diskriminacije – diskriminiše? Jer šta je to, ako nije diskriminacija, ako se ne poštuju neki rokovi i ako se ne poštuju neki kriterijumi koji su predviđeni tim zakonom?
Nama je u LDP jasno da će javnost, pre ili kasnije, kao i svi oni koji su trenutno na vlasti da shvate, i da dođu do istog tog razmišljanja, da je ovaj zakon od tolikog značaja za Srbiju da se sa njim ne sme igrati.
Prema tome, hajde da napravimo prvi korak, a prvi korak bi bio da se nakon donošenja ovog zakona, pa makar možda i sa zakašnjenjem, sam taj zakone ne krši i ne diskriminiše, kao što se radi od aprila meseca, kada je zakon izglasan.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da u Odboru za ustavna pitanja postoji jasan trag na koji je način tekla cela ta procedura oko predlaganja kandidata, oko odlučivanja o kandidatima i slično. Mislim da ta procedura može da se stavi na javni uvid i onda ćemo videti na koji način je sve to proticalo. Bitan rezultat cele te priče jeste da taj gospodin Miletić nije stigao do skupštinskog odlučivanja. Dakle, rezultat je ''ništica'', ''nula'', ''ništa'', kako god hoćete, može i slikovito da se kaže i da je ''poništeno''.
Mislim da je dovoljno da se o tome kaže, vi ste to, takođe, potvrdili, da je prilikom glasanja na Odboru ''jedan'' član Odbora bio ''za'', to je gospodin Čedomir Jovanović, i da su ''ostali'' bili ''suzdržani''. Dakle, ''niko'' nije bio ''protiv'', ali niko, dakle, osim Čedomira Jovanovića, nije ni podržao kandidata, jedinog kandidata koji je ispunjavao sve uslove. Još jednom podvlačim, nije to bilo na jednom sastanku Odbora za ustavna pitanja, to je malo poduže trajalo, tako da nikako ne može da se kaže da je to bilo toliko jasno i očito i transparentno.
Očigledno je da se čekao drugi kandidat, drugi kandidat nije ispunjavao uslove. Kada su videli da ne mogu na taj način, govorim o koaliciji na vlasti, da reše to pitanje, da svog čoveka postave na mesto Poverenika zabrane diskriminacije, e, tada je, jednostavno, došlo do glasanja koje se završilo tako kako se završilo. Uglavnom, rezultat je taj da čovek koji je imao sve kvalitete, i moralne i stručne, kao i radni staž, nije izabran, a mi danas pričamo o nekom sasvim trećem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 101. Poslovnika. Takođe, podržavam to stanovište gospođe Gordane Čomić da jeste ovaj zakon potreban. Potreban je iz svih tih razloga koje je navela. Međutim, posebno bih istakla još jednu činjenicu, da je ovaj zakon bilo potrebno doneti i da je donet Zakon o zabrani diskriminacije, pre svega, zahvaljujući LDP, koja je glasala za taj zakon u danu za glasanje i kada je taj zakon dobio podršku 127 poslanika u ovoj skupštini. Dakle, zakon je prošao sa tesnom većinom, zahvaljujući LDP.
Da taj zakon tada nije usvojen, da mi nemamo Zakon o zabrani diskiminacije, mi bismo i danas putovali sa vizama. Dakle, građani Srbije sigurno ne bi stigli do bele šengen liste. To sam i napomenula kada sam govorila kao ovlašćeni predstavnik LDP o Povereniku u današnjem danu. Tada sam, takođe, rekla da je jedan od uslova, jedan od preduslova za belu šengen listu bio i taj da Srbija usvoji Zakon o zabrani diskriminacije.
Dakle, LDP je, pored svih tih razloga koji su navedeni i iza kojih mi apsolutno stojimo, zakon podržala, između ostalog, i iz tog razloga da napokon građani Srbije mogu da putuju kao građani sveta i da putujući po svetu mogu da nauče nešto od tog svega, i da ono što je dobro u tom svetu donesu nazad u Srbiju, da na osnovu toga Srbija i dalje obitava i postane sve civilizovanija, kulturnija i bolje mesto za život. Iz tog razloga je Zakon o zabrani diskriminacije i te kako bilo potrebno da se donese.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću ovo malo vremena što je ostalo LDP za diskusiju o ovoj tački dnevnog reda da posebno citiram Junga, koji kaže: "Ako neki pogrešan čovek koristi pravo sredstvo, onda pravo sredstvo deluje naopako". Nekako, ovaj citat mi deluje i na izbor Poverenika koji je na današnjem dnevnom redu. Zašto mi tako deluje? Deluje mi iz posebno dva razloga. Prvi razlog jeste taj što je ovo iz drugog puta pokušaj da se izabere Poverenik, nakon već proteklog roka, a drugi razlog je taj što se uporno pokušava da se sakrije jedna činjenica da se i od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u stvari, predviđa uloga jednog kontrolisanog političkog čoveka.
Kao prvo, podsetila bih vas na član 28. Zakona o zabrani diskriminacije, koji, između ostalog, kao jedan od uslova predviđa i radno iskustvo poverenika. Dakle, ne radni staž, nego radno iskustvo. Radi se o tome da mi ne utvrđujemo da li neko ispunjava uslove za penziju, pa da li ima određen broj godina za radni staž ili ne, nego da se bira, da se predlaže Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Dakle, tu se brkaju neke stvari i to je bio osnovni razlog zašto gospodin Miletić nije bio predložen od strane nadležnog odbora, u stvari, to je bio izgovor zašto se gospodin Miletić nije predložio.
Posebno bih napomenula da je u međuvremenu i kandidat iza koga je stala koalicija na vlasti povukao svoju kandidaturu, sa napomenom da se ta kandidatura ispolitizovala. Inače, gospodin je bio, možda još uvek i jeste, specijalni savetnik ministra za ljudska i manjinska prava, gospodina Čiplića. Dakle, on već radi, odnosno radio je za Vladu kada je bio predložen da bude neko ko bi trebalo da bude samostalan i nezavisan u svom radu, pre svega samostalan i nezavisan od političkih faktora, od vlasti.
To su oni razlozi zbog kojih taj zakon o zabrani diskriminacije već na svom startu, dakle, u prvoj godini svoje primene ima takve mane koje daju sumnju da li će taj zakon zaista da se primenjuje tako kako bi trebalo da se primenjuje ili ne.
Još jednom podvlačim, ne radi se o tome ko će biti izabran za Poverenika. Pretpostavljamo da je kandidat koji je na današnjem dnevnom redu, što se stručnosti tiče, validan kandidat. Međutim, ono što je u pozadini, dakle, sve ono što daje mogućnosti da taj kandidat ne ispuni očekivanja, jeste, pre svega, strah vladajuće koalicije, strah vlasti da će eventualno da se otme, da neće prihvatiti bilo kakav pritisak, bilo šta što vlast, odnosno koalicija na vlasti bude tražila od tog poverenika.
Očigledno da se vlast štiti od nevladinog sektora, očigledno da neće dozvoliti da Poverenik bude u potpunosti samostalan i autonoman. Prema tome, sve ovo što sam rekla ne proizilazi iz nekog mog filozofskog razmišljanja, nego proizilazi iz načina na koji se predlaže kandidat vladajuće koalicije, odnosno DS za mesto Poverenika. Ta procedura od strane nadležnog odbora je problematična.
(Predsedavajući: Vreme.)
Inače, još jednom bih napomenula da poništaj pravnog posla u pravu isto može da se primeni i u…

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, nama iz LDP je zaista drago kada vidimo koliko ste ponosni što je donet Zakon o zabrani diskriminacije, pogotovo što smo dali veliki doprinos i uz našu podršku je taj zakon i izglasan, sa tesnom većinom od 127 glasova ''za''.
Jako nam je drago što je uopšte taj zakon stigao na dnevni red Skupštine, što je uopšte ova skupština raspravljala o tom zakonu. Smatramo da je to bilo izuzetno hrabro od strane vladajuće koalicije, barem od onih koji su podržali taj zakon. Međutim, očigledno da ste na više nemate hrabrosti da se taj zakon i dalje podrži u takvom obliku i da se sprovodi kako bi trebalo da se sprovodi.
Taj drugi korak je u stvari izbor Poverenika. Očigledno da tu ima problema i očigledno da tu nema političke volje. Ne ulazeći više u političke razloge i bilo koje druge razloge, mogu samo jedno da vam kažem, smatram da ničija ni biografija ne može da pokrije tu činjenicu da vi u sledećem koraku niste imali ni dovoljno snage, ni dovoljno hrabrosti da ovaj zakon podržite u celosti.