Hvala vam, gospođo predsedavajuća. Poštovani predstavnici Vlade, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, postavila bih jedno pitanje na početku. Nemojte shvatiti da je to pitanje maliciozno, ironično ili da ima neke zle namere. Ono glasi – kakve su ostale sudije, odnosno kandidati, ako su ovi najbolji?
Zašto ovo pitanje postavljam? Iz sledećih razloga. Čitajući obrazloženja ovih predloga, u svakom možemo naći konkretne biografske podatke, mesto i datum rođenja, kada je i gde završen fakultet, godine studiranja itd. Na kraju svakog od ovih obrazloženja stoji jedna opšta fraza, da svaki od tih kandidata ispunjava uslove što se tiče stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti.
To je u redu. Svi ovi kandidati su i stručni, i osposobljeni i dostojni. Međutim, šta je to što je njih, upravo te konkretne ljude kvalifikovalo da budu predloženi od strane Visokog saveta sudstva? Mi iz LDP zaista nemamo ništa ni protiv jednog od ovih kandidata koji su predloženi na mesta i funkcije sudija ili zamenika tužioca. Nemamo iz razloga što te ljude ne znamo. Iz ovih podataka koji su nam prezentovani u pismenoj formi zaista ne možemo da kažemo ništa ni dobro, ni loše za te ljude. Možemo samo da prihvatimo i podržimo, a možemo i da ne podržimo predložene kandidate.
Šta govori to o Visokom savetu sudstva, koji je morao na mnogo ozbiljniji način da predloži ove kandidate? Govori to da, pre svega, nije bilo transparentnosti u predlaganju ovih kandidata. Transparentnost je ozbiljan činilac, ozbiljan kvalitet koji je potreban da postoji u takvoj jednoj ozbiljnoj reformi kao što je reforma pravosuđa. Upravo nedostatak te transparentnosti je u znatnoj meri kompromitovao i ugrozio celokupnu reformu pravosuđa.
LDP je od početka podržavao reformu pravosuđa. Zaista smo tvrdili da je Srbiji kao državi potrebno da kompletno reformiše pravosuđe, i sudove i tužilaštva. A šta se onda dešava već na prvom sledećem koraku, nakon opšteg izbora sudija, kada se predlaže izbor otprilike 25 sudija i 18 zamenika tužilaca? Dešava se da dobijemo ovako šture podatke za ove kandidate.
Na moje pitanje na Odboru za pravosuđe kako je u stvari pravljena rang-lista kandidata za mesta sudija i tužilaca, dobila sam odgovor – jeste, tu postoje određeni kriterijumi, u pogledu prosečne ocene tokom studiranja, dužine trajanja studiranja i slično, i da je na osnovu tih nekih egzaktnih podataka napravljena rang-lista.
Ako su rang-liste pravljene na osnovu tih podataka, zašto je onda bio problem da se te rang-liste prilože, da budu sastavni deo ovog skupštinskog materijala, ako je već i Odbor za pravosuđe raspravljao o tim kandidatima, a i Skupština je stavila na dnevni red raspravu o predloženim kandidatima? Na kraju krajeva, Skupština je ta koja će odlučivati o tim kandidatima, a pri tom zaista nema validne podatke o tome zašto su upravo ta lica koja su predložena najkvalitetnija i najbolja za te buduće funkcije.
Zašto je to bitno? Bitno je iz razloga što ljudi koji se sada biraju, doduše radi se o ljudima koji će se birati za prvi put na tri godine na ove funkcije, međutim, u svakom slučaju, pošto se tu radi o relativno mladim ljudima, kandidatima za sudije u tužioce, oni će predstavljati kičmu budućeg pravosuđa Srbije. Ukoliko se oni biraju na ovako netransparentan način, ukoliko se dozvoljava da se pojavi makar i mala sumnja u to na koji način su ti ljudi predloženi, to već u znatnoj meri kompromituje celokupan izbor sudija i tužioca.
To je nedopustivo. To je diletantizam. To se tako ne radi. Ako se zaista ima ozbiljna namera da se reformiše pravosuđe, onda se, pre svega, mora raditi transparentno, da ne postoji sumnja u to da li su neke rođačke, kumovske ili političke veze bile presudne da upravo ovi kandidati, 25 mesta sudijskih i 18 mesta tužilačkih kandidata, budu predloženi.
To se ne sme više dozvoliti. Ne sme se više dozvoliti bilo kakva sumnja jer, ma koliko mi iz LDP bili dobronamerni u našim kritikama, mislim da se svakodnevno suočavamo sa činjenicom da postoji ozbiljna opstrukcija u vezi sa celokupnom reformom pravosuđa, a čini mi se da su i Visoki savet sudstva i nadležno ministarstvo i te kako doprineli da takvo mišljenje bude preovlađujuće u javnosti.
Dakle, rang-liste, transparentnost. Jer, ma koliko vi pošteno radili, ma koliko pošteno te ljude rangirali, ocenjivali, ma koliko ovi bili najbolji kandidati, to još ne znači da ne može da postoji sumnja ako mi nismo videli te rang liste, ako nismo do kraja, u potpunosti upoznati zašto su upravo ti ljudi kandidovani. Jer, to što će ti ljudi biti izabrani na ovako netransparentan način ne znači da će i njihov rad biti netransparentan. Štaviše, i te kako će se moći videti, uočiti i osetiti i njihova stručnost i njihova dostojnost i kompetentnost, a i te kako će se videti i sve ono što je negativno i sve ono što u stvari govori da možda neki od njih i nisu zaslužili da budu izabrani za sudije ili tužioce.
Na Odboru za pravosuđe razgovarali smo i o tome da nisu kriterijumi samo oni koji se tiču prosečne ocene na fakultetu i dužine studiranja, nego da postoje i neki drugi kriterijumi, koji su i te kako od značaja za to da li će neki kandidat dobiti prioritet ili prednost. Mi ni te kriterijume nemamo ovde označene u ovom materijalu koji smo dobili.
Skrenuta nam je pažnja da je, recimo, jedan od kandidata, iako je studirao 14 godina, dobio pozitivnu ocenu i nalazi se na listi za izbor sudija. Obrazloženje je to da se radi o licu koje je iz opravdanih razloga studiralo 14 godina i da su, jednostavno, svi ostali kvaliteti takvi da tog kandidata stavljaju u prioritetni položaj.
Iz ovih razloga vam upravo i govorim da je transparentnost jako bitna ako radimo reformu pravosuđa, ako pričamo o pravosuđu, jer sudije i tužioci su oni prema kojima je okrenuto celokupno društvo u očekivanju da svoj rad vrše pre svega stručno i dostojanstveno i da se na taj način ta reforma pravosuđa do kraja sprovede, a da se ne završi negde na pola puta, pri tom i kompromitovana.
Dodala bih još samo to da će LDP podržati izbor sudija i tužilaca. Smatramo da je zaista potrebno da se izaberu novi ljudi, a iz ovih predloga se vidi da ima tu dosta novih i mladih ljudi, jer vreme je da se stvari zaista pomere sa mrtve tačke na kojoj se trenutno nalazi pravosuđe Srbije.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je bilo vreme već da se odlučuje i o tome ko će pravne fakultete Srbije da predstavlja u Visokom savetu sudstva.
Liberalno-demokratska partija zaista nema ništa posebno da istakne, da ospori ili na bilo koji način stavi primedbu u pogledu ličnosti koja je predložena za člana Visokog saveta sudstva. Smatramo da treba da se to telo u potpunosti konstituiše i organizuje kako bi funkcionisalo u punom sastavu.
Dobili smo određene informacije u pogledu biografskih podataka ovog kandidata. Smatramo da su biografski podaci veoma impresivni. Radi se o čoveku sa višegodišnjim iskustvom u naučnom radu, pedagoškom radu, profesoru Pravnog fakulteta u Nišu, koji je pri tom predavao i na fakultetima u Nišu, na Palama, čoveku koji je radio doktorsku disertaciju u pogledu odgovornosti uprave za nečinjenje, što je takođe veoma bitno, s obzirom da se radi o ličnosti, o čoveku koji će i te kako znati da proceni šta to znači ukoliko uprava ćuti, odnosno ukoliko sud ne radi ono što bi trebalo da radi, a to je pre svega da sudi, a ne da se pasivizuje i da u nedogled odugovlači sudske postupke. Ćutanje uprave ili pasivnost suda imaju veoma štetne posledice po građane Srbije.
Prema tome, što se ove ličnosti tiče za člana Visokog saveta sudstva, LDP podržava ovu kandidaturu i mi smo spremni da glasamo za gospodina koji je predložen ispred pravnih fakulteta Srbije.
Liberalno-demokratska partija je od same najave reforme pravosuđa isticala da je ta reforma potrebna, da je potrebno da se reformišu i sudovi i tužilaštva, da je to kičma reforme u Srbiji, da bez temeljite, prave i ozbiljne reforme pravosuđa ne možemo da govorimo o bilo kakvoj reformi društva. Ukoliko se reforma pravosuđa dobro sprovede, u tom slučaju imaćemo i tržišnu privredu, imaćemo i privredu koja će moći da nosi sve ono što vreme tranzicije očekuje od privrede.
Kada smo donosili set pravosudnih zakona bilo je mnogo reči o tome da li su ti zakoni oni pravi koji će zaista dovesti do reforme pravosuđa ili se radi samo o zakonima koji će uneti još veću pometnju u rad sudova odnosno tužilaštava. Normalno da je svaki početak težak i normalno je da se reforma nikada ne može posmatrati kao jedan trenutak, nego jedan proces u onom segmentu u kojem se zaista želi nešto reformisati.
Prema tome, ovaj protekli period od nešto više od godinu dana sigurno ne znači da mi danas možemo već da napravimo jedan ozbiljan presek efekata te reforme, s obzirom da ta reforma očigledno nailazi na jako puno prepreka koje su jednim delom subjektivne prirode, a dobrim delom i objektivne prirode.
Reforma pravosuđa je pre svega pala na teret Ministarstva pravde, a bogami i dobrim delom reformu pravosuđa moraju da iznesu i sudovi i tužilaštva. Zašto bih podelila tu odgovornost na ova dva činioca reformi? Zato što je Ministarstvo ono koje predlaže zakone, Ministarstvo je ono koje stvara uslove da bi se ta reforma sprovodila, a sudovi i tužilaštva su one institucije koje sprovode tu reformu i ukoliko u jednom od tih segmenata nešto zapne, u tom slučaju ceo taj postupak je u krizi.
Čini mi se da postoje mnoge nedoumice oko te reforme. Pre svega iz tog razloga jer je jednim delom ta reforma krenula i nastavila netransparentno. Bitno je pre svega da se oni postupci, ono što može da se prikaže javnosti prikaže što jasnije, što sveobuhvatnije i što objektivnije, a da se ne dozvole nagađanja svakojaka, da se ne dozvoli da se mašta i suviše razigra ovom ozbiljnom temom.
Pre svega bi možda trebalo da se pojasni javnosti šta to znači opšti izbor i šta to znači reizbor sudija, šta je u postupku, da li je u Srbiji rađen opšti izbor sudija ili samo reizbor. Htela bih da vas podsetim da je u Srbiji urađen i reizbor sudija i opšti izbor sudija u ranijem periodu. Recimo, zaboravlja se da je opšti izbor sudija rađen i nakon donošenja onog Ustava iz 1990. godine, kada je u dobroj meri promenjen sastav sudova i tužilaca, s obzirom da je donet novi Ustav.
Dakle, kada je donet Ustav 2006. godine, iz odredaba tog ustava je proizilazilo da je potrebno takođe da se radi opšti izbor, dakle ne reizbor, ne reizbor postojećih sudija. To znači da se ne ide na izbor tih sudija prema tome da li te sudije ispunjavaju ili ne ispunjavaju uslove, nego se radilo o tome da se u velikoj meri smanjio broj sudija i da se kreće od nule da se biraju sudije kao na opštem izbornom postupku.
To znači da svako ko je završio pravni fakultet, koji odgovara po uslovima da bi mogao da se kandiduje i da podnese tu svoju kandidaturu i zahtev za izbor sudije, mogao je to da uradi bez obzira da li je bio sudija ili nije bio sudija.
To je velika razlika između reizbora i opšteg izbora i čini mi se da tu postoje jako velike nedoumice u javnosti zašto neke sudije nisu izabrane, zašto su neke izabrane i smatram da bi bilo dobro da Ministarstvo pravde u dobroj meri javnosti objasni i pojasni ceo taj postupak koji je išao prilikom opšteg izbora sudija.
Što se sudova i tužilaštava tiče mislim da je jasno kada su sudije i tužioci izabrani, da na taj način oni nisu stekli jedan kredit za ceo svoj budući rad, u tom smislu da ih više niko neće pozvati na odgovornost, da niko neće postaviti pitanje šta je sa rezultatima rada, šta je sa kvalitetom, šta je sa kvantitetom rada, da niko neće obraćati pažnju na to da li sudovi i tužilaštva zaista rade ono zbog čega i postoje te institucije.
Prema tome, veliki je teret na današnjim sudijama i tužiocima, s obzirom na ozbiljnu situaciju u pogledu organizovanog kriminala, korupcije, a bogami i zbog toga što se donose nažalost i neprimenjivi zakoni ili zakoni koji u dobroj meri mogu postati budući generatori korupcije.
Zašto to govorim? Iz tog razloga, jer sudija, pored toga što ima jedno znanje koje je potrebno za to da obavlja sudijsku funkciju, a to se odnosi i na tužioce, pre svega, mora biti ličnost koja će moći da pravilno, čvrsto i odgovorno odgovori tom izazovu da sudi u postupcima za organizovani kriminal, u slučajevima korupcije ili u slučajevima kad je zakon prilično nejasan, konfuzan i daje raznorazne mogućnosti.
Prema tome, sudija mora biti kompletna ličnost koja može da preuzme tu funkciju i ulogu jednog merača u društvu, koji će meriti u kojoj meri će pravda, pravičnost i dostupnost pravde biti omogućena, prezentirana i data jednom prosečnom građaninu Srbije.
Nažalost, mi smo danas svedoci toga da nekako ta reforma pravosuđa i ne ide tom brzinom i ne ide takvim kvalitetom koji se očekuju i kojima smo se mi nadali. Nažalost, neke greške se čine u hodu. Neke greške se ne ispravljaju.
Nekako je kontrola od strane nadležnih popustila, pa imamo situacije da su sudovi u velikoj meri ograničeni u tom svom radu, da su pretrpani predmetima, da neke stvari koje mogu da se pojednostave, koje mogu da se ubrzaju na raznorazne načine, to se jednostavno ne čini.
Ne čini se da li zbog opstrukcije, ne čini se da li zbog neznanja ili možda zbog toga što se neko ne usuđuje da jasno i glasno kaže, jeste, napravljene su određene greške i te greške sad dovode do situacija da izazivaju veliko nezadovoljstvo građana.
Zašto ne može da se ispravi ta situacija, da ljudi satima čekaju da bi overili najobičnije potpise kod sudova? Zašto je za overu potpisa određen samo jedan sud, ukoliko u velikom gradu, kao što je Beograd, postoji mogućnost da više sudova radi te overe? Zašto je situacija takva u pogledu uvođenja predmeta u sudske registre? Zašto je potrebna tako komplikovana procedura? Zašto smo mi čak i taj kompjuter sveli samo na jednu pisaću mašinu, umesto da ga koristimo kao jedno sredstvo koje može da ubrza i daje kvalitetnije rezultate u pogledu registracije i vođenja suđenja u Srbiji.
Mislim da su to greške koje i te kako opterećuju celokupan rad i dovodi se do velikog zagušenja. Pri tom se gubi iz vida da se u velikoj meri i statistika zloupotrebljava, pa smatram da niko nema pravo iz Ministarstva pravde, a pri tom mislim da na to nemaju pravo ni sudije ni tužioci, da celu reformu pravosuđa i rezultate te reforme svode na statistiku, nego su dužni da tu reformu do kraja sprovedu.
Dužni su zaista da se angažuju maksimalno, da se svakodnevno kontroliše rad sudova u smislu grešaka koje se pojavljuju. Da se statistika i te kako obrađuje i da se ne svodi isključivo na neke kvantitativne rezultate, nego da se vidi da li je zaista u funkciji dostupnosti pravde građanima Srbije.
Prema tome, još jednom podvlačim, LDP podržava reformu pravosuđa bez obzira ko je sprovodi, ali mi nikako ne možemo da podržimo loše korake, loše postupke i greške koje se čine odnosno koje će se činiti i ubuduće.
To je jedan dug proces, jedan dugačak hod po mukama, ali to ne znači da možemo bilo kome da progledamo kroz prste i da kažemo – pa, dobro, to je teško, pa dobro, to je tegobno. Iza nas postoji jedan dugačak period kada su pravda, pravičnost i dostupnost pravde i te kako bili ugroženi, i te kako bili marginalizovani. To nije opravdanje da se sa tom praksom nastavi.
Dakle, pravosuđe mora da se razvija. Mora da se razvija uz učešće, uz podršku celokupnog društva, a pre svega kroz one institucije koje su i te kako nadležne. Visoki savet sudstva je jedna od tih institucija koja je u obavezi da čini sve, kako bi zaista reforma pravosuđa dala dobre rezultate.
Nažalost, svedoci smo da nije dovoljno do sada urađeno, da se nije dovoljno potrudilo, ali mi očekujemo da će se raditi na tome i da će se javnost blagovremeno obaveštavati o svemu onome, o svim potezima koji će se povlačiti upravo u korist te reforme, a ne da se ta reforma izjalovi u nešto što je suprotnost od nje i da se jednostavno dignu ruke od reforme, kao što se mnogo puta činilo u nekim drugim segmentima društva.
Prema tome, bez reforme pravosuđa apsolutno nema nikakve reforme društva, a pre svega nema napretka u razvoju privrede. Čini mi se da je privreda najbolesnija tačka ovog društva i njoj je i te kako potrebno da dobije strane investicije.
Strane investicije beže od država u kojima nema reforme pravosuđa, u kojima pravosuđe ne funkcioniše zato što tamo gde sudovi i tužilaštva ne rade svoj posao, kapital nije siguran, tu investicije nisu sigurne i normalno da niko ko iole razmišlja o tome da ozbiljno radi i ozbiljno ulaže investira u Srbiju, ne želi da gubi svoj kapital i ne želi da njegov kapital bude ugrožen i sa velikim stepenom rizika.
Prema tome, ukoliko se omane u reformi pravosuđa, mislim da mi ne možemo očekivati bilo kakav napredak društva. Podržavamo izbor još jednog člana Visokog saveta sudstva i smatram da je zaista bilo vreme da se napokon dogovori koalicija na vlasti ko je od profesora pravnih fakulteta dostojan i dovoljno stručan da bude član Visokog saveta sudstva.

Dvanaest minuta i 20 sekundi iskorišćeno vremena ovlašćenog predstavnika, odnosno predsednice poslaničke grupe. Reč ima ministarka, Snežana Malović.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe SPS-JS, Nova Srbija, LDP, DSS, Napred Srbijo i SRS.

Pre nego što dam reč prvom govorniku, a po redosledu narodnih poslanika i prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, obaveštavam Narodnu skupštinu, na osnovu člana 85. stav 5, da ćemo danas raditi i nakon 18.00 časova, pretresom o predlogu zakona koji u tom trenutku bude predmet našeg rada. Ukoliko pre 18.00 časova završimo načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, prelazimo na sledeću tačku dnevnog reda.

Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Petar Petrović, a posle njega narodni poslanik Srđan Spasojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, počela bih s jednim apsurdom, a apsurd je taj da je Zakon donet oktobra 2008. godine, kada je stupio na snagu, da je počeo da se primenjuje 1. januara 2010. godine a evo, mi smo sada u julu 2010. godine, kada se već rade izmene i dopune postojećeg Zakona.
Kada se pogleda ovaj zakon, onda se postavlja pitanje šta se u stvari želi promeniti, šta se u stvari želi dopuniti u pogledu osnovnog zakona. Te izmene svrstala bih u najmanje tri kategorije. U prvu bi spadale izmene članova čisto tehničke prirode, u kojima se Agencija u stvari bavi sama sobom.
Primera radi, član 3. koji želi da menja član 7. odlučuje o uvećanju plate direktora. Ili član 24. koji menja član 62. takođe se tiče nečega što je opet stvar Agencije, dakle, Agencija nadzire sprovođenje Strategije, Akcionog plana i sektorskih akcionih planova. Nosioci poslova određenih Strategijom, akcionim planovima itd. dužni su da Agenciji dostave kvartalni izveštaj. Dakle, tu bismo mogli nabrojati najmanje 4-5 članova koji se time bave, a inače ceo ovaj zakon ima 30 članova.
U drugu grupu izmena spadaju neka opšta mesta, što se u stvari podrazumeva da ukoliko se pažljivo pročita zakon i želi se sprovoditi zakon onda nije ni potrebno da se postojeći zakon menja. Članom 2. Predloga zakona o izmenama i dopuna koji menja član 5. i govori, recimo, o političkim subjektima nastavlja se u stvari nabrajanje u skladu sa zakonom ko ima problema sa sukobom interesa, pa pored političkih stranaka nabraja se i političkih subjekata. Ti politički subjekti se mogu naći, recimo, i u članu 12, 13, 20. Dakle, i tu imamo 4-5 članova koji se bave tim političkim subjektima.
U treću grupu bih svrstala članove koji se bave povišenjem kazni. Dakle, ukoliko se jedan član odnosi na prelazne odredbe, u tom slučaju pretežni deo zakona se bavi nečim što je zaista nebitno i nevažno, s obzirom na opasnost korupcije koja je postojeća u našem društvu.
Pažljivo čitajući ovaj zakon smatram da je jedan član ovde najbitniji. To je član 11. koji menja postojeći član 28. zakona. Mogu samo da komentarišem tu izmenu, da je ta izmena mogla lako da se izbegne, da se prilikom sačinjenja zakona vodilo računa o tome kakva je situacija sa brojem funkcija pojedinih funkcionera, tako da je potpuno nepotrebno da se na današnji dan Skupština zbog tog jednog člana, koji je u stvari očigledno ključni, bavi izmenama i dopunama postojećeg zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Međutim, na današnji dan sam puno puta čula da se spominjala korupcija, sukob interesa, zloupotreba položaja, privatni interes, stranački interes. Sve to kada se zbroji onda možemo zaključiti da je korupcija i dalje jako veliki problem, da korupcija postoji u svim porama društva, da svi oblici vlasti od najmanjeg do najvišeg imaju problem sa korupcijom, pa tako i zrenjaninska lokalna samouprava, u kojoj je gradski budžet ostao u manjku najmanje preko milijardu dinara nakon što je otišao gradonačelnik sa vizijom, tako da lokalna samouprava ima žestoke probleme da rešava goruće komunalne probleme grada Zrenjanina. To je jedan od dokaza da je korupcija veliki problem.
Korupcija može da se pobedi. Korupcija može da se iskoreni, bar u njenom najvećem delu, ukoliko institucije rade, ukoliko institucije nisu pasivne. Imamo i Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije. Imamo i zakon koji reguliše sukob interesa. Imamo i Agenciju koja treba da vodi računa o tom sukobu interesa, pa ipak još uvek imamo veoma visok položaj na svetskom nivou što se korumpiranosti društva tiče.
Prema tome, nisu zakoni oni koji su najveći problem nego da li će ti zakoni da se sprovode u borbi protiv korupcije.

Da li izvestilac Odbora za saobraćaj i veze, narodni poslanik Velimir Ilić, predsednik Odbora, želi reč? (Ne)

Da li izvestilac Odbora za evropske integracije, narodni poslanik Laslo Varga, želi reč? (Ne)

Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Odbora, želi reč? (Ne)

Da li narodni poslanici Radica Jocić i Momir Marković, narodni poslanici koji su izdvojili mišljenje na sednici Odbora za evropske integracije, žele reč? (Da)

Reč ima narodna poslanica Radica Jocić.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, koji je takođe izdvojio mišljenje na sednici Odbora za evropske integracije. Izvolite.

Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? Da. Narodni poslanik Siniša Stamenković. Izvolite.

Iskorišćeno osam minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe. Sledeći prijavljeni za reč od ovlašćenih predstavnika narodni poslanik Jovan Nešović. Izvolite.

Iskorišćeno je 12 minuta i 10 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Narodni poslanik Nikola Savić je prijavljen u elektronskom sistemu.

Iskorišćeno je devet minuta vremena poslaničke grupe. U elektronskom sistemu nema više prijavljenih.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.) Narodni poslanik Velimir Ilić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u prvom redu bih htela da čestitam MUP za ove odlične statističke podatke koje smo čuli danas. Zaista je lepo čuti da nešto kreće nabolje. Zaista je lepo čuti da je bezbednost u saobraćaju u toj meri popravljana da se to meri u nekoliko desetina  procenata.
Međutim, znate kako se kaže, statistika zna da bude veoma kreativna, pa ukoliko bi se pošlo u stvari od toga da je možda ta statistika rađena sa određenim pokazateljima koji su ukazivali na to da je saobraćaj u Srbiji bio u katastrofalnom položaju, onda je svaki boljitak statistički gledano zaista ogroman napredak u odnosu na stanje od kojeg se krenulo prilikom merenja statističkih podataka. Sve u svemu, ipak je dobro ukoliko je napravljen neki pomak.
Kada smo mi pre nekoliko meseci raspravljali o ovom Zakonu o bezbednosti u saobraćaju, mislim da smo mi i tada ukazivali u stvari na jednu činjenicu, da se najviše tereta stavlja u pogledu bezbednosti tog saobraćaja na same vozače, na neke neposredne učesnike u saobraćaju, a da se nekako izostavljaju i drugi činioci i drugi faktori koji su jako bitni za sam saobraćaj, za odvijanje saobraćaja.
Drugi faktori su, između ostalog, i stanje puteva, sami putevi, kolovozi, saobraćajna signalizacija, regulacija tog saobraćaja putem saobraćajne policije. Dakle, sve ono što je nekako zanemareno u pogledu načina na koji se i s kojom merom, s kojom oštrinom kažnjavaju posledice ukoliko neki od tih činilaca ne proizvedu rezultate koji se očekuju. Čini mi se da je najviše u stvari sankcionisan onaj vozač koji je i građanin ove države.
Zbog toga je zaista čudno da je statistički gledano tako dobar rezultat postignut za nekoliko meseci od kada je ovaj zakon počeo da se primenjuje. Koliko znam, zaista putevi nisu u toj meri poboljšani. Saobraćaj u Srbiji nije u toj meri dobio na kvalitetu što se saobraćajne signalizacije tiče, što se rada saobraćajne policije tiče, što se izgradnje novih autoputeva ili bar magistralnih autoputeva tiče.
Zbog toga se ako se samo gleda na koji način su se ponašali učesnici u saobraćaju, a učesnici kao vozači, mislim da to ne daje dobru sliku o tome šta i kakav je saobraćaj u državi Srbiji trenutno. Bezbednost saobraćaja nije bezbednost samo u smislu odvijanja saobraćaja od strane vozača na putevima, kolovozima, magistralnim i autoputevima.
Bezbednost saobraćaja u stvari predstavlja i nešto što predstavlja neposredne kontakte građana sa saobraćajem koji se odvija u njihovim gradovima, u njihovim ulicama. Dakle, ukoliko vi nemate bezbedan saobraćaj u ulicama nekoga grada, nekog naseljenog mesta, ako vi živite u nekoj ulici koja trpi ozbiljne probleme zbog jednog neregulisanog saobraćaja, u tom slučaju je bezbednost saobraćaja takođe narušena.
Nije dovoljno da se kaže samo da je neko izazvao saobraćajnu nezgodu, da je došlo do određene materijalne štete ili do određenih fizičkih povreda, nego je bezbednost saobraćaja i to kada vi živite u kući koja je non-stop pod pritiskom jednog saobraćaja, saobraćaja teretnog, pa vam se zidovi u tom slučaju oštećuju, vama pucaju zidovi, vi trpite nesnosnu buku zbog tog saobraćaja. Dakle, vi imate jednu ugroženu životnu sredinu zbog tog saobraćaja koji se odvija kroz vašu ulicu.
Mi, recimo, u Zrenjaninu imamo započetu izgradnju obilaznice, koja već unazad dve godine stoji, a da se ništa ne radi po tom pitanju. Imamo odvijanje teretnog saobraćaja, krstarice prolaze kroz dve ulice. Sve te krstarice koje dolaze sa juga prema severu ili sa zapada prema istoku prolaze kroz te dve ulice Zrenjanina.
Ljudi koji žive u tim ulicama trpe nesnosnu buku, trpe i materijalnu štetu, a bogami trpe i ugrožavanje njihovog zdravlja, jer u slučaju da neka od tih krstarica pređe preko neke kišne kanalizacije, u tom slučaju može da se desi i to da se poklopac od nje jednostavno podigne i udari u zid neke od tih kuća, što se i inače dešavalo, pa je došlo do ozbiljnih oštećenja nekretnina.
Dakle, taj saobraćaj se odvija već tako godinama, a da nadležni nešto ne reaguju na to. Zbog toga bih postavila pitanje ministru, između ostalog, i da li MUP, s obzirom da je nadležno za podnošenje ovakvog zakona i izmena i dopuna o Zakona o bezbednosti saobraćaja, ima kontakte i da li radi na tome sa ostalim ministarstvima koja su nadležna za putnu infrastrukturu?
Da li MUP vodi računa o tome koji su prioriteti prilikom izgradnje infrastrukture, izgradnje puteva, kolovoza, magistralnih puteva, autoputeva? Da li ima u vidu i to da se određene teritorije u zemlji jednostavno ostavljaju po strani kada se radi o tome da se gradi novi putevi? Da li se zna nešto o tome da je, recimo, zrenjaninska opština svrstana u šestu kategoriju što se izgradnje putne infrastrukture tiče?
Da li MUP vodi računa, između ostalog, i o tome da je trenutno u fazi izrada prostornog plana Republike Srbije, koji je, takođe, od velikog značaja za putnu infrastrukturu i za izgradnju puteva u nekoj skoroj budućnosti.
Sve je to skopčano i sa ovim Zakonom o bezbednosti saobraćaja i sa svim izmenama koje slede tom zakonu, ponovo ponavljam, saobraćaj ne čini samo vozač koji je već postojećim zakonom i tek ako ugrožen u tom smislu da je svaki propust vozača i te kako kažnjiv, za razliku od svih ostalih učesnika saobraćaja, a to je i putara, i nadležnih koji su u obavezi da putarima plate sve ono što država duguje, i ministarstava koja su nadležna da naprave jedan plan i program na koji način misle da izgrade putnu infrastrukturu u Srbiji, i saobraćajne policije koja je u obavezi da signalizira da nema dovoljan broj saobraćajnih policajaca da bi na adekvatan način obavljala svoj rad.
Dakle, u Zrenjaninu, recimo, nedostaje dobar broj saobraćajnih policajaca, pa isti ne mogu da kontrolišu saobraćaj na dobar način tamo gde je izuzetno frekventan baš taj teretni saobraćaj, sa tim krstaricama, koji saobraćaj je regulisan u smislu ograničenja brzine na 40 kilometara, ali to nikako nije dovoljno ukoliko nemate saobraćajnu patrolu koja to kontroliše, a nemate je zato što nemate dovoljan broj saobraćajnih policajaca, pa zašto nemate dovoljan broj policajaca ako imate ovako restriktivan zakon koji i te kako predviđa da treba da se kažnjavaju svi oni koji se ne pridržavaju odredaba zakona.
Prema tome, dobro je što se radi na poboljšanju odvijanja saobraćaja u Srbiji. Međutim, nije dobro što se taj problem ne obuhvata celovito, nego se ide prilično parcijalno. Prema tome, još jednom bih posebno skrenula pažnju MUP, da MUP ima obavezu i da ima pravo da u saradnji sa ostalim ministarstvima kreira politiku i izgradnje puteva, i obezbeđenja tih puteva i obezbeđenja saobraćaja koji će se odvijati na tim putevima. Bez te saradnje nema ni adekvatnih rezultata, bez obzira koliko je statistika pozitivna i dobra, kako je ona prikazana od strane gospodina ministra.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Vlade i dame i gospodo narodni poslanici, počela bih od kraja, s obzirom da danas raspravljamo o zakonu koji je takođe veoma hitan, a inače ovaj zakon će stupiti na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjivaće se od 1. januara 2011. godine.
Ujedno, članom 80. ostavljeno je dovoljno prostora Vladi da podzakonske akte, koje je inače u obavezi da donese kako bi mogla da sprovodi ovaj zakon, komotno donosi, jer će se primenjivati podzakonski akti koji će biti doneti sve do stupanja na snagu ovog zakona ukoliko nisu u suprotnosti sa ovim zakonom.
To znači da ukoliko budu doneti neki podzakonski akti koji baš nisu u suprotnosti, ali baš nisu odgovarajući sa odredbama ovog zakona, oni će se primenjivati, a pri tom se ne konkretizuje u kom roku, kojom brzinom i kada će se ti podzakonski akti koji će omogućiti stvarnu primenu ovog zakona zaista i doneti od strane predlagača ovog zakona. Toliko o hitnosti ovog zakonskog predloga i toliko o tome na koji način Vlada zaista misli da ubrza neke poteze koji imaju kapacitet reforme naše ekonomije.
Kada pođemo od načela trgovine koja su označena u ovom zakonu, tu je navedeno nekoliko tih načela, kao slobodna trgovina, ravnopravnost, zabrana diskriminacije, jedinstvenost tržišta, načelo poštenja, stabilnosti, snabdevenosti, srazmernosti i saradnje, odmah se može primetiti da tu nedostaju neka bazična načela, ukoliko se zaista zalažemo za tržišnu ekonomiju i tržišnu privredu.
Pre svega, smatram da je zaista bilo potrebno da se istakne načelo zabrane monopola, da se istakne načelo zaštite konkurencije i da se posebno naglasi da će se minimalizovati državni intervencionizam. To su ta ključna načela, to su te baze koje u stvari omogućuju neki ekonomski razvoj. Ukoliko se malo pažljivije pročita zakon, onda se može uočiti da ta načela u stvari i nisu navedena kao bazična rešenja ovog zakona, jer očigledno da ne postoji zaista ozbiljna volja da se do kraja zaštiti tržište od monopola, da se zaštiti konkurencija i da država u najvećoj mogućoj meri smanji svoj intervencionizam na tržištu.
Kao dobar primer su čl. 36. i 45. Član 36. zbog cena, jer kaže – obrazovanje cena na tržištu je slobodno, osim za robu i usluge za koje je posebnim propisom utvrđen drugačiji način obrazovanja cena. To je interesantno zato što se zaista posebnim drugim zakonima uređuje trgovina u posebnim delatnostima kao što su, recimo, u proizvodnji strateške robe, a to bi bile nafta, šećer, žitarice, duvan, lekovi, što znači da predmet ovog zakona u stvari ne predstavljaju trgovine sa ovakvom strateškom robom, već nešto možda sasvim sporedno. Jer, dozvolićete, da su i nafta i žitarice i duvan i lekovi i šećer itd, verovatno ih ima još na spisku, od tolikog značaja za standard građana.
Podsetila bih vas da smo mi iz LDP, recimo, još pre dve godine predlagali Vladi, s obzirom da je to u njenoj nadležnosti, da donese odluku kojom obezbeđuje sniženje cene gasa najmanje za iznos koji se plaća posredniku za uvoz gasa i poreza na dodatu vrednost na ovaj iznos, kao i za iznos koji je namenjen servisiranju tzv. starog duga prema isporučiocima gasa. Zašto smo to predložili? Upravo iz tog razloga jer očigledno da postoji jedan državni monopol i postoji jedan monopol jedne strane države na taj tako bitan strateški proizvod kao što je, recimo, gas.
Ukoliko se malo dublje razmotri situacija oko tog monopola i konkurencije, podsetila bih vas da Savet za zaštitu konkurencije još uvek nije konstituisan, da se već mesecima razmišlja o tome ko bi sve mogao postati član tog saveta i očigledno se vode ozbiljne političke borbe ko je dovoljno podoban da bude član tako ozbiljnog saveta kao što je zaštita od konkurencije.
Prema tome, ovaj zakon jeste bitan, jeste bitno da se donese što hitnije, međutim, prosto nisu ispunjeni uslovi, niti ima takav značaj da bi se donosio po hitnom postupku, a da pri tom Vlada mnogo šta propušta kako bi taj zakon tako napravila, tako napisala, tako predložila da bude od jednog ozbiljnog značaja za tržišnu ekonomiju Srbije.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čitajući razloge za donošenje ovog poslovnika ne bih rekla da su tu neke velike ambicije iskazane.
Ako se pođe od člana 1, dakle od uvodne odredbe, vidi se da se ovaj poslovnik fokusirao na organizaciju rada Narodne skupštine, kao i na ostvarivanje prava i dužnosti narodnih poslovnika. To je jedan od uglova gledanja suštine i značaja ovog poslovnika za Narodnu skupštinu.
Međutim, ukoliko se pođe od značaja koji ima Narodna skupština, u tom slučaju bismo mogli da podelimo u tri značajne grupe problematiku koja je vezana za ovaj poslovnik.
U prvu grupu bi spadale, u stvari, proceduralne potrebe, dakle da se uredi način i organizacija funkcionisanja ove Narodne skupštine. U drugu grupu bi spadala pitanja koja se tiču odnosa prema Vladi. Dakle, odnosa prema Vladi u tom smislu da li se želi jedna raspravna ili jedna radna Skupština.
Mi za sada imamo raspravnu Skupštinu, a radna Skupština je opet povezana sa nekim ciljevima koji su iskazani kroz pojedina rešenja u ovom poslovniku, a to je između ostalog i smanjenje broja odbora.
Treća grupa pitanja odnose se, u stvari, na pitanje kakav odnos ima ovo zakonodavno telo prema evropskim integracijama, prema tzv. evropskim zakonima.
Dakle, ako krenemo od prve grupe problema, u tom slučaju bismo se mogli dogovoriti i u stvari naći neki konsenzus oko tih nekih tehničkih i proceduralnih pitanja. Nema tu velike razlike u odnosu na postojeći važeći Poslovnik. Normalno da procedura mora biti jasna. Normalno da se mora znati na koji način funkcioniše Narodna skupština.
Međutim, ukoliko se pođe, u stvari, od te činjenice da li ovo zakonodavno telo ima ambiciju da radi, da stručno radi, da sa tim nekim stručnim radom parira dominantnoj Vladi, e onda se tu postavlja zaista veliki problem. Zašto? Jer, iz ovih rešenja koja su ponuđena u Poslovniku mi ne vidimo zaista da se ta tema razvila, da se zaista našao način na koji će se rešiti problem pozicije, pozicioniranja parlamenta prema Vladi. Zašto?
Pa, evo recimo u Predlogu Poslovnika mi smo se u stvari vodili idejom da se smanji broj odbora i tu nema nekih zamerki. Međutim, smanjenje odbora ne prati, u stvari, i neke kapacitet u smislu dobijanja na stručnosti, na efikasnosti i, u stvari, na značaju rada parlamenta kroz te odbore. Zašto?
Pa, pre svega iz tog razloga što faktički sa smanjenjem broja odbora, sa stavljanjem određene formalne težine na rad tim odborima nije se promenila praksa rada u plenumu, tako da mi faktički imamo paralelno dva načina funkcionisanja ove Narodne skupštine, preko odbora i preko plenuma.
U suštini, ni jedan ni drugi ne daju onu efikasnost koja bi trebalo da postoji ukoliko zaista mislimo da parlament ima prevashodno tu ulogu da donosi zakone i da prati na koji način se ti zakoni sprovode i realizuju. Prema tome, očigledno da nećemo postići bar onaj nagoveštaj koji se vidi iz Predloga Poslovnika da se radna Skupština preorijentiše na raspravnu Skupštinu.
Sledeća grupa pitanja odnosi se, u stvari, na koji način Skupština misli da kontroliše rad Vlade. Ova kontrolna funkcija, koja i do sada je na neki način postojala u postojećem Poslovniku, nije na neki ozbiljniji način promenjena. Ostala su ta poslanička pitanja, ostala je interpelacija, ostao je predlog za glasanje o nepoverenju vladi.
Međutim, ako pogledamo interpelaciju, 45 dana je od dana podnošenja predloga za interpelaciju, pa sve do skupštinske rasprave, ako pogledamo poslanička pitanja, koja se svode na jednom mesečno, ako pogledamo na aktuelne teme koje su isto jedan od načina kontrole rada vlade, a ta tema može da se raspravlja jednom u toku meseca, pitanje je na koji način će to sve da bude aktuelno i na koji način zaista može da se kontroliše vlada sa ovim rešenjima iz Predloga poslovnika.
Dakle, sve u svemu, ovaj poslovnik zaista neće pokazati neka dobra rešenja, neće dati dobra rešenja ni za donošenje i kontrolu tzv. evropskih zakona, koji su i te kako bitni za evropske integracije.
Na kraju bih mogla samo da koncipiram i da zaključim, da poslovnik, ovakav kakav je predložen, nije ni morao da se predloži, a pogotovo uzevši u obzir ovu posebnu odredbu koja u stvari te najveće izmene koje su i predložene, a to su broj odbora, koje su predviđene članovima od 46. do 67, njihova primena se odlaže do nekog novog skupštinskog saziva.
Prema tome, zaista je bilo nepotrebno u ovom predlogu poslovnika potražiti neke takve značajne izmene koje bi ustvari i dale alibi za donošenje novog poslovnika.

Hvala. Gospodin Velimir Ilić.