Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je uputila amandman na član 4. zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama i ovim amandmanom želeli smo da ukinemo limit, odnosno cenzus koji bi ograničavao pravo narodnih poslanika da se u Skupštini Srbije obraćaju na svom maternjem jeziku.
Drago nam je, iako je naš amandman odbijen, što je Vlada Srbije prepoznala našu nameru i sličan amandman uputila i samim tim tu nameru o kojoj smo govorili ovim amandmanom prihvatila i makla odredbu ovog člana 4. koji govori o tom limitu, jer taj limit ne postoji u Zakonu o izboru narodnih poslanika, koji po nama treba da bude krovni zakon kada se govori o ulozi narodnih poslanika.
Takođe želim da iskoristim priliku i govorim o mogućnosti, odnosno o potrebi da mi ipak u narednom periodu dobijemo nov zakon o službenoj upotrebi jezika, iako su ove odredbe zakona o kojima danas raspravljamo odredbe koje usaglašavaju ovaj zakon sa Ustavom RS, sa Zakonom o zaštiti nacionalnih manjina i etničkih zajednica. Mislim da je važno da dobijemo novi zakon, ali moramo insistirati da u novom zakonu dođe do izmena kaznenih odredbi, jer danas imamo na teritoriji RS lokalne samouprave koje ne primenjuju odredbe Zakona o zaštiti nacionalnih manjina i etničkih zajednica i Ustava RS, koji govori o službenoj upotrebi manjinskog jezika.
Dolazimo u situaciju da čak sumnjamo i u mogućnost sprovođenja člana 4. ovog zakona, jer kao što je gospodin Palalić maloprije govorio, postoji mogućnost opstrukcije pojedinih lokalnih samouprava da se manjinski jezik uvede u službenu upotrebu u onim lokalnim samoupravama gde procenat pripadnika nacionalnih manjina iznosi preko 15%.
O ovom problemu sam već obavestio Ministarstvo za zaštitu ljudskih prava, koje je uputilo pismo vašem ministarstvu sa zahtevom da reagujete konkretno u opštini Priboj, gde se ne primenjuje ova odredba zakona i moramo da budemo svesni da samo kaznene odredbe mogu da omoguće tačno sprovođenje zakona, jer ne smemo dozvoliti da bilo koje odredbe zakona, bilo koji zakon zavisi od dobre volje ili jednog pojedinca ili institucije. Zakoni moraju da se sprovode i zakoni zato postoje i moramo da radimo u skladu sa Ustavom i zakonima RS.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođa ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici LDP kada su raspravljaju o Zakonu o regionalnom razvoju u junu prošle godine i sada u izmenama i dopunama ovog zakona raspravljaju o ekonomskim aspektima ovog zakona.

Nama je apsolutno jasno da ovaj zakon ne govori o pravoj, suštinskoj ili političkoj decentralizaciji Srbije, ali nas ovaj zakon interesuje zato što govori o ekonomskoj decentralizaciji, odnosno načinu trošenja novca iz evropskih fondova i iz budžeta Republike Srbije u narednom periodu.

Ako govorimo o razumijevanju ovog zakona, niko u prethodnih pet-šest meseci nije više branio ovaj zakon, odredbe ovog zakona, od poslanika LDP na terenu, na području i Zlatiborskog okruga i Sandžaka zato što vaši koalicioni partneri ne veruju u ovaj zakon.

Prvo morate o ovome o čemu ste govorili, gospodine Mileniću, da uverite vaše partnere iz SPS-a, PUPS-a, DS, čiji odbornici u SO Nova Varoš, Priboj, glasaju za neke zaključke koji se protive odredbama ovog zakona.

Prvo, gospodine Mileniću, morate da ubedite vašeg koalicionog partnera SNS u opštini Prijepolje o odredbama ovog zakona. Ne treba ovde niko da govori o kulturi ponašanja LDP. Mi samo pokušavamo da ukažemo da ovaj zakon ne govori o regionalizaciji, u čemu se slažemo, ali da ovaj zakon govori o ekonomskoj decentralizaciji, odnosno da mi po odredbama ovog zakona imamo jedan nacionalni savet na nivou Republike Srbije koji treba i dalje da govori kako neko treba da troši pare i ko treba da troši pare u narednom periodu.

Čak smo i govorili da po odredbama ovog zakona Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja ima dodatnih 21 funkciju koje mu daju odredbe ovog zakona. Ni to nije decentralizacija, to nije ekonomska decentralizacija.

Još jednom vam ponavljam, morate prvo vaše koalicione partnere da ubijedite u ispravnost ovog zakonskog projekta, a onda svi zajedno da kažemo onim politikama i onim političarima koji žele da iskoriste ovu raspravu i ovaj zakon da dijele građane po nacionalnom principu da to ne smeju da rade, jer to nije naša tekovina, to nije tekovina Evrope.

Prihvatam izvinjenje, ali samo jedno razjašnjenje. G17 u opštini Prijepolje u koaliciji sa DS i SPS podržava, odnosno vladajuća su koalicija sa SNS i Sandžačkom demokratskom partijom, i vi ste u opštini Prijepolje u koaliciji sa SNS, sa onom strankom koja pokušava da ruši ovaj zakon, koristeći nacionalnu demagogiju i nacionalnu podjelu.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da se obratim gospođi ministar i mislim da ona prevashodno treba da se uključi u ovom trenutku u raspravu o Predlogu o izmenama Zakona o regionalnom razvoju, jer ova rasprava ne ide u dobrom pravcu. Ovakav način rasprave i ovi argumenti koje smo čuli u prethodnih 15, 20 minuta upravo su argumenti koji dovode do podele na području Sandžaka, na području Zlatiborskog okruga po nacionalnom principu.
Ovakav zakon, koji je po LDP loš zakon, loše koncipiran, omogućio je nekim strankama, nekim pojedincima da vrate tu nacionalnu podelu i da se priča jezikom iz devedesetih godina. Prvo želim da demantujem da je u SO Prijepolje došlo do nacionalnog izjašnjavanja kada se govorilo o Predlogu ovog zakona, jer je odbornička grupa LDP glasala jedinstveno protiv predloga bilo kakve deklaracije u SO Priboj i odbornička grupa LDP je multietnička grupa u SO Prijepolje.
Takođe, želim da kritikujem i one stranke vladajuće koalicije koje na lokalnom nivou govore suprotno onome što se govori ovde u Skupštini Srbije, pa poslanici SPS i DS govore jednu argumentaciju kada govore o Zakonu o regionalnom razvoju, a dok njihovi odbornici skroz koriste drugačiju argumentaciju i ponašaju se na drugačiji način. To stvara dodatnu konfuziju među građanima, Bošnjacima i Srbima na području Sandžaka.
Opasan je ovakav način demagoške priče, jer mi pričamo o svemu onome što ne piše u Zakonu o regionalnom razvoju. Zato, zaista, neko treba, prevashodno vi, gospođo ministarko, da kažete da ovaj zakon, ako govori o regionalnim razvojnim agencijama, govori o regionalnim razvojnim agencijama koje već postoje, da su osnivači regionalno razvojne agencije, sa sedištem u Užicu, i opština Priboj i opština Prijepolje i opština Nova Varoš i opština Čajetina.
Ne treba da čekate da neko od opozicionih poslanika, od poslanika LDP, to govori, to vi treba da kažete, a ne da dođemo u situaciju da vladajuće stranke koje su opozicione stranke na području Republike Srbije, a vladajuće stranke na lokalnom nivou, koriste ovaj zakon da bi pokazale kako ne treba da se deli Srbija, odnosno kako treba oni da zaštite Srbe od Bošnjaka, dok neke bošnjačke stranke koriste ovaj zakon da pokažu kako su one sačuvale Sandžak, a i jedne i druge stranke zajedno vladaju, pa DSS ne smeta da bude u opštini Priboj u koaliciji sa Bošnjačkom listom ''Za evropski Sandžak'', SNS ne smeta da bude u Prijepolju u koaliciji sa ''Sandžačkom demokratskom partijom''.
Ali, ako govorimo o regionalnom razvoju i Zakonu o regionalnom razvoju, onda ćemo da koristimo nacionalnu demagogiju, kako bi obradili svako svoj deo birača i na toj jeftinoj demagogiji uzimali glasove.
Dosta sa tom pričom. To treba vi, gospodo, iz vladajuće koalicije, da kažete, a ne mi iz LDP. Mi kada budemo vladajuća stranka, posle sledećih izbora na nivou Republike Srbije, to ćemo uspešno da radimo, ali sada vi morate da preuzmete tu odgovornost. Hvala. (Aplauz)

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je dve godine čekala na glasanje o Zakonu o diskriminaciji i u martu mesecu prošle godine odlučujuće smo uticali da se taj zakon i donese u ovoj Skupštini Republike Srbije. Na taj način smo pokazali našu privrženost evropskim vrednostima i našu privrženost tom evropskom putu Srbije ka EU.
Očigledno je postalo jasno da vlast nema snage da taj zakon u zemlju u kojoj smo svi diskriminisani primenjuje u punom kapacitetu. Dokaz ovoj mojoj tvrdnji je neozbiljnost u tretiranju ovog zakona i odredaba zakona koje govore o izboru Poverenika za ravnopravnost.
U februaru mesecu je LDP insistirajući na departizaciji i profesionalizaciji, predložila za poverenika Gorana Miletića, stručnjaka koji je učestvovao u izradi Predloga zakona o diskriminaciji, čoveka koji ima desetogodišnje iskustvo u borbi protiv diskriminacije, u borbi za očuvanje ljudskih prava. Predložili smo osobu tj. podržale su je 220 udruženja i nevladinih organizacija, one nevladine organizacije koje imaju najveći integritet da pričaju i o ljudskim pravima i o zabrani diskriminacije.
Kada je vladajuća većina suočena sa ovom činjenicom, da čovek koji nije izašao ispod njenog političkog, partijskog šinjela može da bude izabran za Poverenika, oni su stali iza kandidata za Poverenika, čoveka koji je devedesetih godina bio službenik u Miloševićevom Ministarstvu za informisanje, čoveka koji je devedesetih godina učestvovao u izdavanju knjige koja govori o svetskoj zaveri protiv Srbije.
Neizglasavanje na Odboru za ustavna pitanja gospodina Gorana Miletića, za kandidata za Poverenika, omogućilo je domaćoj koaliciji, odnosno DS da predloži za kandidata Nevenu Petrušić, o kojoj danas govorimo.
LDP ne želi da ulazi u stručne kvalitete predloženog kandidata, ali moramo da ukažemo da ovakav način predlaganja i ovakav način izbora pokazuje i ukazuje na partijski karakter predloženog kandidata. Jer, protiv predloženog kandidata stalo je 150 nevladinih organizacija, sa kojima inače predloženi kandidat treba da sarađuje u narednom petogodišnjem mandatu, 150 nevladinih organizacija koje su prethodnih 10-20 godina pokazale svoj integritet u borbi protiv zabrane diskriminacije i u borbi za očuvanje ljudskih prava.
Reći ću samo jedan primer gospodina Saše Jankovića, ombudsmana, koji je, kada je prvi put bio predložen za mesto ombudsmana i protiv koga su bile nevladine organizacije, nije prihvatio tu svoju kandidaturu, rečima, da ne želi da bude ombudsman ako su protiv toga nevladine organizacije. Taj njegov gest je promenio odnos nevladinih organizacija prema njemu i danas on odlično radi svoj posao zajedno sa tim nevladinim organizacijama.
Upravo smisao svih zakona, a naročito Zakona o diskriminaciji, treba da taj kandidat kojeg treba da izglasamo da, a to je taj poverenik za ravnopravnost.
Ono što LDP interesuje kada govorimo o predloženom kandidatu, to je kakav će ovaj kandidat da ima odnos prema nekim drugim oblicima diskriminacije koje opterećuje naše društvo. To su oblici diskriminacije za čije je suočavanje potrebna hrabrost. To su diskriminacije i manjinske i seksualne, to su sve one diskriminacije koje danas stvaraju takvu atmosferu u društvu, gde je govor mržnje sasvim normalna stvar, jer medijske kuće moraju same da odluče ko i na koji način može da gostuje na njihovim televizijama i njihovim emisijama.
Za LDP je sporan i odnos vlasti prema nezavisnim institucijama. Vlast donosi zakon, onda odugovlači sa imenovanjem kandidata za te nezavisne institucije, pa kada se na kraju izaberu kandidati za nezavisne institucije godinama se ne stvaraju uslovi za normalan rad tih nezavisnih institucija i kada se posle pritiska javnosti stvore uslovi za normalan rad tih institucija vlast zanemaruje i preporuke i zaključke i mišljenja tih nezavisnih institucija. Dokaz je i Revizorska institucija i Poverenik za informacije, kao i zaštitnik građana. Mi u LDP mislimo i bojimo se da takav odnos ne bude i sa Zakonom o diskriminaciji i sa Poverenikom koga treba da izaberemo.
Ono što nas interesuje jeste kako će se predloženi kandidat, u takvom jednom odnosu snaga snaći?
Ono što LDP želi da uradi jeste da fundamentalno promeni Srbiju, ali to ne želimo da uradimo na takav način što ćemo svi, sada kada imamo vize, otići tamo gde se bolje živi, već na taj način, što ćemo te evropske vrednosti i Evropu promovisati ovde u Srbiji. Jedan od prvih koraka ka tome jeste departizacija i depolitizacija naših života.
Kada je gospođa Čomić malopre govorila o društvenim modelima i potrebi za menjanjem tih društvenih modela, želim da istaknem da je LDP u prethodne dve godine pokazala kako se menjaju društveni modeli. Pokazali smo da nismo opozicija u onom smislu reči kakva postoji u glavama većine građana, da smo opozicija samo onda kada nešto Vlada predloži – da glasamo samo protiv. Da smo opozicija, da ono što predlože druge opozicione stranke – da glasamo za. Mi smo opozicija sistemu vrednosti i kao opoziciona stranka u Skupštini Srbiji tako i ponašamo. Tako ćemo se i ponašati u narednom periodu.
Naša kritika izbora Poverenika za diskriminaciju jeste više kritika načina na koji je došlo do izbora Poverenika, jer je prvi put naš kandidat za Poverenika – odbijena mu je kandidatura, glasano je protiv, a drugi put čak nije ni ušao u proceduru. I to je suština o kojoj mi želimo da kažemo. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ako su evropske integracije jedan od spoljnopolitičkih ciljeva Vlade Republike Srbije, onda je sasvim logično da vladajuća koalicija i Vlada Republike Srbije, kao svoj kratkoročni cilj, preuzme cilj LDP koji treba da bude definisan kao realizacija projekta evroatlantskih integracija, a to podrazumeva početak pristupanja Srbije NATO paktu, iz bezbednosnih, političkih i ekonomskih razloga.
Imajući na umu i u vidu činjenicu da je proglašena vojna neutralnost Republike Srbije neodrživa zato što počiva na jednoj rečenici u rezoluciji o KiM koju je usvojila Skupština Republike Srbije pre nekoliko godina i koliko ta rezolucija o KiM danas u sebi ima života i može da se primenjuje, toliko je i ta rečenica može da bude osnov da Republika Srbija i dalje bude vojno neutralna.
Zašto govorimo o bezbednosnim, političkim i ekonomskim aspektima pristupanja Srbije NATO paktu? Iz jednostavnog razloga što nijedna država u okruženju danas ne vodi politiku spram NATO pakta kao što je vodi Republika Srbija. Mađarska, Bugarska, Rumunija, Makedonija, Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, sve su to države koje su članice NATO pakta ili koje su predale kandidaturu za članstvo u NATO paktu. Sasvim je razumljivo da to uradi i Srbija, kako bi ojačala svoju bezbednosnu garanciju, sa jedne.
Ako govorimo o političkom aspektu, mi moramo jasno ovde u Skupštini Srbije da kažemo da NATO pakt odavno više nije samo bezbednosna kategorija, da NATO pakt, pored ove bezbednosne komponente, u sebi nosi i političku i ekonomsku komponentu, odnosno u NATO paktu su sve one države koje su želele da ojačaju svoj demokratski kapacitet.
Članstvom u NATO paktu Srbija će konačno moći da kaže dosta one politike koja je 1990. godine stvorila od ove države državu koja nije bila vredna spomena na međunarodnoj sceni, odnosno mi ćemo članstvom u NATO paktu moći da maknemo onu atmosferu koja omogućava kreatorima te politike iz 90-ih godina veoma brzo angažovanje i veoma brzo skupljanje potpisa kada ministar Vojske, ministar odbrane samo u jednom svom intervjuu pomene NATO pakt.
Takođe, ako govorimo o ekonomskim aspektima, mi moramo da kažemo da članstvo u NATO paktu donosi odlučujući korak u povećanju stranih investicija, jer investicije idu ondje gde je novac siguran, a sigurne su samo u onim zemljama koje imaju rešen problem svoje bezbednosti i takođe, sve zemlje koje su prošle proces tranzicije, kao što prolazi trenutno Srbija, i koje su postale članice Evropske unije, prošle su prvo kroz proces pridruživanja NATO paktu i u tom procesu došlo je do naglog povećanja stranih investicija.
Na samom kraju, želeo bih da kažem da LDP nikada nije imao problem sa Vojskom, kao institucijom, ali smo i suviše često imali problem sa svim onim što je Vojska radila kao politički instrument nekih političkih elita. I takođe, Vojska Srbije, odnosno Vojska Jugoslavije je prethodnih godina, odnosno zadnjih godina 20. veka često bila zloupotrebljavana.
Mi moramo konačno da prekinemo sa tom praksom, a tu praksu možemo da prekinemo samo transformacijom Vojske Srbije i transformacijom Vojske Srbije u takvu vojsku koja će biti ravnopravan partner svim vojskama koje su u NATO paktu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, kojih ima očigledno više nego nas narodnih poslanika, želim da iskoristim priliku da iskažem privrženost Liberalno-demokratske partije putu Srbije ka Evropskoj uniji, koji se između ostalog pokazuje i harmonizacijom zakonskih propisa u oblasti poljoprivrede sa zakonodavstvom Evropske unije, kao i primenjivanjem dobre prakse iz onih zemalja Evropske unije koje su prošle kroz tranzicioni period, kao što je Srbija, u naše zakonodavstvo.
Međutim, pored zakonodavstva koje je potrebno da usaglasimo sa Evropskom unijom, da bi naši poljoprivrednici imali istu korist, kao i poljoprivrednici iz drugih zemalja koji su prošli ovaj period treba da imamo i dobru praksu na terenu. I mi moramo da iskoristimo ovu priliku da kažemo da poljoprivrednici, odnosno poljoprivredni proizvođači koji su u svojim zemljama preživeli proces tranzicije, postali su najveći dobitnici pridruživanja svojih zemalja Evropskoj uniji, odnosno da su se njihovi prihodi povećali u proseku za 200%, što samo pokazuje da je ispravnost puta Srbije ka Evropskoj uniji s jedne strane, a s druge strane pokazuje i opravdanost da i mi kao država ulažemo u naše poljoprivredne proizvođače.
Da bi mogli da ulažemo u poljoprivredne proizvođače to ne smemo samo da radimo kao Ministarstvo poljoprivrede, jer pored onoga što radi Ministarstvo poljoprivrede izuzetno je važno da proces poljoprivredne proizvodnje prate i druga ministarstva i druge agencije Vlade RS.
Tu prevashodno mislim na Ministarstvo infrastrukture. Tu prevashodno mislim na poljoprivredne proizvođače iz brdsko-planinskih područja, odnosno iz područja odakle dolazim, područja Sandžaka, jer je nemoguće da imamo jako poljoprivredno gazdinstvo na tim područjima ako imamo izuzetno lošu infrastrukturu, s jedne strane. S druge strane, ne možemo da imamo jakog poljoprivrednog proizvođača ako se samo orijentišemo na subvencije od strane Ministarstva poljoprivrede, a da naše lokalne samouprave to isto ne rade.
Imamo primere nekih lokalnih samouprava gde se te subvencije poljoprivrednih proizvođača ne rade na transparentan način, s jedne strane, a s druge strane to koriste one političke stranke koje danas propisuju jednu demagošku priču, a na lokalnom nivou gde su na vlasti pokazuju kako su vladali prethodnih godina i kako bi vladali da imaju i dalje priliku da vladaju Republikom Srbijom.
Želim da kažem i da obavestim ministra o dva primera, odnosno dva pitanja koja su uputili građani sa područja Sandžaka, a vezana su i za rad njegovog ministarstva, odnosno to je neka vrsta upozorenja.
Prvo pitanje se tiče građana sa teritorije opštine Tutin koji žive na granici ka KiM, gde dolazi do nelegalne seče šume sa strane KiM. Šta se tu dešava? Dešava se da šumari nisu u mogućnosti da reaguju zbog straha za sopstveni život. Mislim da tu državni organi RS moraju malo da više obrate pažnju.
Drugi primer jeste sugestija građana iz opštine Prijepolje, mjesna zajednica Brodarevo, tiče se vodoprivrede, odnosno tiče se projekta izgradnje dvije hidroelektrane na području opštine Prijepolje, odnosno dvije hidroelektrane koje treba da obuhvate mjesnu zajednicu Brodarevo, odnosno da se Brodarevo nalazi između dvije hidroelektrane, između dva jezera, odnosno da se Brodarevo sažme na prostoru šest kilometara između te dvije hidroelektrane.
Građani, odnosno nevladine organizacije, udruženja građana su se obratili našoj poslaničkoj grupi tražeći odgovor i od nadležnih ministarstava, a samim tim i od vašeg ministarstva, da l' to utiče na život građana, da l' to utiče na život poljoprivrednih proizvođača, odnosno da l' to utiče na prinose koji će oni da ostvare i koje će ostvarivati onoga trenutka kada te hidroelektrane postanu realnost u njihovom životu?
Na kraju, želim da iskažem jedan primer kako ne može samo jedan segment poljoprivrede da razvija poljoprivredu. To najbolje pokazuje, za razliku od gospodina Poturka, primer Sandžaka, jer ne možemo da imamo jakog poljoprivrednog proizvođača koji može normalno da prodaje svoje proizvode ako imamo loše odnose sa državama u susedstvu.
Jer, gdje mogu poljoprivredni proizvođači Pazara, Sjenice, Tutina, Priboja, Prijepolja da prodaju svoje proizvode ako to neće da prodaju u CG, BiH ili na području Kosova. Ako mi kao država imamo loš odnos i tražimo protivnike u CG, u BiH, ne uspostavljamo normalne odnose sa kosovskim Albancima, džaba nam i subvencije, džaba nam i pospešivanje proizvodnje, jer ti poljoprivredni proizvođači neće imati kome da prodaju svoje proizvode.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, želim da govorim o atmosferi u kojoj se donose ove izmene i dopune Zakona o regionalnom razvoju, jer mislim da je za nas iz LDP to izuzetno važno, a naročito za nas koji dolazimo iz nacionalno mešovitih sredina.
Upravo o tome smo govorili u julu, ja ću sada citirati, kada smo vas upozorili – bićete sami kada se budete suočili sa Srbijom koja treba da živi u skladu sa ovim zakonom, nikoga neće biti pored vas, a to je naš zajednički problem.
Ako vi pogrešite, kompromitovaćete jedan projekat koji ne sme da bude neuspešan, kao što ne smije da bude neuspešan proces evropskih integracija zemlje, kao što ne smije da bude neuspešno suočavanje sa prošlošću, kao što ne smije da bude neuspešno raščišćavanje svega što je pogrešno u našem društvu. Jer ako govorimo o vrijednostima, valjda govorimo o zajedničkim vrijednostima.
Zašto smo vas upozorili tada? Zato što smo bili svjesni da će neke političke opcije, koje žele da vrate one vrijednosti, vokabular iz 90-ih godina, iskoristiti nejasnoće iz ovog zakona o regionalnom razvoju, mešati termine "okruga", "oblasti", "regiona", "statistike" i na taj način nuditi neku nacionalnu demagogiju.
Zato smo svjedoci da na području Sandžaka, na području zapadne Srbije, kada se govori o ovom zakonu o regionalnom razvoju, upravo se govori o regionalizaciji Srbije, govori se o rasparčavanju Srbije, o destabilizaciji Srbije. O tome ne govore samo građani. Što je najgore, o tome govore predstavnici lokalnih samouprava i predstavnici nekih državnih organa.
Ja ću vam samo pročitati, na primer, zaključak Regionalne privredne komore Užice, koja je rekla o ovom zakonu sledeće: "Upravni odbor Komore podržava Zakon o regionalizaciji i decentralizaciji Republike Srbije". Oni čak ne znaju i o kom se zakonu radi.
Zatim, Koordinacioni odbor zavičajnih društava i udruženja Zlatiborskog okruga govori - da protestuju što se značajni administrativni, prosvjetni, zdravstveni, bezbednosni i drugi poslovi iz Užica preseljavaju u Novi Pazar i druge centre u Srbiji i što se od strane republičke vlasti već duže vrijeme zanemaruju privredni i kulturni razvoj Užica i Zlatiborskog okruga.
Sve ovo čitam iz novina Letopis, koje izdaje Udruženje Užičana u Beogradu, gde jedan predsednik opštine na strani 20. kaže: "Za sve smo krivi i vi, i mi i oni. Mi, jer su nam kolevke sve praznije, vi iz raznoraznih udruženja iz Beograda, jer ste kolevke odnijeli iz ovih krajeva, oni jer znaju šta rade". To je ta atmosfera o kojoj govorimo povodom ovog Zakona o regionalnom razvoju.
Zato sam očekivao gospođo ministarko i kolege iz vladajuće koalicije da ćete vi danas i da reagujete na neke diskusije koje smo čuli maloprije. Jer ovo o čemu se govori, o zelenim transverzalama, o neki bošnjačkim ucjenama, to nije problem ni Kenana, ni Minura, ni Šerifa, to je problem vas iz vladajuće koalicije.
Vi ste morali da reagujete na ono što smo ovdje čuli. Mi smo svjedoci da se na području Priboja, Prijepolja, Nove Varoši vrši se popisivanje, zahtjevi za referendum da se građani izjasne da li će da ostanu u jednom ili u nekom drugom regionu i raznorazne druge gluposti. Zašto gluposti? Zato što pojedinci pokušavaju da iskoriste ovaj zakon kako bi vratili politiku iz 90-tih godina. Vi, gospodo iz vladajuće koalicije, morate na to da reagujete, jer to, ponovo kažem, nije samo naš problem, to je zajednički problem.
Nemojte da se čudite kada se u Aranđelovcu pojave oni leci koji su se pojavili vezano za gospodina Ljajića, jer se tako daje jedna jasna poruka, a ta je poruka – dobri ste dok plaćate porez, dok idete u vojsku, a čim počnete da razmišljate o budućnosti ove zemlje, onda ste neprijatelji, onda ste ekstremisti.
Gospođo ministarko, vi i gospodin Dinkić morate jasno građanima u Priboju, Prijepolju, na području Sandžaka da odgovorite na sledeća pitanja, jer to su suštinska pitanja preko kojih neko pokušava da zavadi građane ovih opština. Ta pitanja, mada ste na neka odgovorili, jesu: da li postoji po ovom zakonu regionalni centar, da li će građani morati zbog ovoga zakona da putuju u neke nove regionalne centre, da li će odredbama ovoga zakona doći do izmještanja sjedišta pojedinih republičkih organa, koja će regionalna razvojna agencija biti zadužena za pojedine opštine? To su odgovori za društvo, a ne za mene.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, znam da rizikujem da šta god da kažem to bude malo i siromašno o genocidu u Srebrenici, ali kako vreme bude odmicalo, tako će u našem društvu doći do približavanja stavova o tom strašnom zločinu i, nakon godina i decenija, od toga svega ostaće samo jedna mera, a ta mera, u odnosu na taj zločin, na genocid u Srebrenici, biće mera humanosti.
Zato danas, mi poslanici Skupštine Republike Srbije, treba da demonstriramo sopstvenu humanost. Zato je Liberalno demokratska partija podnela amandmane na Predlog teksta deklaracije o Srebrenici, ne da bismo se inatili, nego da bismo pomogli, jer mislimo da neki nisu imali hrabrosti da ovome društvu kažu istinu. Zato ćemo insistirati da se ovi naši amandmani usvoje, kako bi ova deklaracija bila prihvatljiva ne samo za nas u Skupštini Srbije, već da bi bila prihvatljiva i za naše društvo, i za društvo u kome danas živimo, i za društvo u kome ćemo živeti, jer LDP kaže da nas na pošten tekst deklaracije i na pošten odnos prema zločinu u Srebrenici obavezuje ne samo sadašnjost, nego i budućnost.
Kao Bošnjak i državljanin Republike Srbije, očekujem i očekivao sam da moja skupština, Skupština Republike Srbije, usvoji takav tekst deklaracije koji treba društvu da kaže istinu, takav tekst deklaracije da to bude deklaracija pomirenja, a ne deklaracija stvaranja novih podela, i to podela među sopstvenim građanima, građanima Republike Srbije, između Srba i Bošnjaka.
Zato je, mnogo važnije od međustranačkog dogovora o tekstu ove deklaracije, bilo potrebno napraviti međunacionalni dogovor, prvo, kod vas u vladajućoj koaliciji, pa onda ovde u Skupštini Srbije, pa i u društvu u kome živimo.
Ova deklaracija, kao što sam rekao, treba da bude deklaracija pomirenja dva naroda, ali i deklaracija osude i odricanja od one politike koja je omogućila zlo, one politike koja je stvorila, podržavala, pravila, opravdavala, negirala Srebrenicu, one politike koja nije 2000. godine poražena, iako je pobeđena, one politike koja je 2000. godine pronašla novog izvođača, kada se odrekla jednog izvođača, one politike koja i danas pokušava da zaustavi Srbiju na putu ka EU.
Da bi se Skupština Srbije jasno distancirala od genocida, da bi taj genocid individualizovala, neophodno je da javno navedemo ko je osuđen za Srebrenicu – general Krstić, Pandurović. Kome se sudi? Radovanu Karadžiću. Ko se traži zbog Srebrenice? Ratko Mladić.
Oni koji se boje pominjanja pravog imena zločina u Srebrenici i imena zločinaca pokušavaju da nametnu i svom i drugom narodu i narodima kolektivnu odgovornost. Zato moramo reći da Krstiću, Panduroviću, Karadžiću, Mladiću i drugima niti se sudi, niti su osuđeni, niti su u bekstvu zato što su Srbi, već zato što su zločinci.
Na kraju, moram da izrazim zadovoljstvo, ako je moguće danas, u ovakvoj raspravi, imati osećaj zadovoljstva, što pripadam stranci i poslaničkoj grupi koja ne kalkuliše i ne obraća se ni Srbima, ni Bošnjacima kao glasačima, nego kao ljudima – 220.000 građana je glasalo za nas, za našu stranku, zato što su građani Republike Srbije i zato što su tražili i traže da ih država, Republika Srbija, poštuje.
Žao mi je ako danas LDP bude jedina stranka koja će taj princip i tu vrednost zaštititi. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u vreme ukidanja viza za građane Republike Srbije od pojedinih predstavnika vlasti dobijali smo signale kao da je EU butik u koji građani treba da uđu da reše sve svoje probleme. Stoga, gospodine ministre, ne treba da nas čude oni podaci o kojima ste vi govorili, o povećanom broju azilanata sa područja Republike Srbije koji traže azil na području zemalja EU.
Zemlje koje nisu bile uspešne u svom pravcu, putu integracija u EU jesu upravo one zemlje koje nisu shvatile da EU predstavlja i vrednosni sistem. Stoga se LDP i boji tog našeg mentaliteta da bezvizni režim predstavlja sve, odnosno da smo dobili bezvizni režim i da ne treba ništa više kao država i društvo da radimo kako bismo taj put ka evropskim integracijama učinili što bržim i jasnijim.
Mi u Liberalno-demokratskoj partiji smatramo da treba građanima da kažemo da smo, kada govorimo o bezviznom režimu, pod monitoringom i da brzina naših evropskih integracija, između ostalog, zavisi i od tog monitoringa. Za LDP je takođe pogrešna strategija – uzmi od EU pare, vize, putovanja, a da mi ostanemo isti. Sve se može promeniti, samo mi da ostanemo isti.
Stoga i pežorativni pojmovi „Balkan“ i „Balkanac“ ne potiču samo od strane EU, nego, bojim se, i mi Balkanci ponekad doprinosimo tom pežorativnom pojmu, jer činimo sve da zaobiđemo pravila, činimo sve da tražimo ustupke za jedan veoma jasan put.
Ako vlast šalje poruke kako su neophodni neki posebni uslovi za državu da bi dostigla evropske integracije, ne treba da čudi što građani to očekuju i za sebe lično. Ako vlast poveruje da su himna, garda ispred Skupštine dovoljni da se vrati dostojanstvo parlamenta, ne treba da čudi mišljenje građana da je dovoljno da imaju kartu u jednom pravcu za bilo koju državu EU, pa da su oni državljani te EU.
Takođe ću da kažem kakav je stav Liberalno-demokratske partije što se tiče ovih predloga zakona o kojima danas raspravljamo. LDP podržava ove predloge zakona, odnosno ratifikacije sporazuma.
Želeo bih da naročito izrazim značaj Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma između Srbije i Crne Gore i BiH o pograničnom saobraćaju. Gospodine ministre, dobro ste rekli da upravo ovaj sporazum treba da omogući olakšavanje života stanovništva nastanjenog u pograničnom području. Ovaj sporazum puno će značiti za građane opštine Priboj, jer dve trećine teritorije opštine Priboj se nalazi sa strane puta koji prolazi kroz BiH, odnosno jedna trećina građana opštine Priboj, da bi došla do svojih domova, mora po četiri puta da pređe državnu granicu Srbije i BiH. Pomoću ovog sporazuma njihov život će postati puno lakši i oni će moći normalno da žive, kao svaki građanin u Republici Srbiji. Međutim, ovaj sporazum ne treba da bude opravdanje za neizgradnju alternativnog puta, odnosno povezivanje svih delova Republike Srbije sa opštinskim centrima, odnosno sa centrima u kojima ti građani žive.
Iskoristiću priliku, gospodine ministre, kada govorimo o readmisiji, da vam postavim neka pitanja koja se tiču onih građana koji su do sada vraćeni u Republiku Srbiju po nekim ranijim sporazumima.
Kao što je poznato, vaša vlada je u februaru mesecu prošle godine usvojila Strategiju o reintegraciji povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji. Između ostalog, čini mi se da je u toj strategiji predviđeno oko 160.000.000 dinara za sprovođenje svih programa koji su definisani tom strategijom. Da li je šta urađeno po tom pitanju, jer u LDP-u imamo saznanja od predstavnika nevladinih organizacija, kao što je „Reintegracija“ iz Novog Pazara ili neke druge, da od toga nije bilo ništa?
Interesuje nas šta je sa građanima Republike Srbije koji su posle 2000. godine vraćeni u Republiku Srbiju, a živeli su na području Kosova i ne mogu da ostvare pravo na penziju? Dobili su neku informaciju, odnosno postoji informacija od Fonda PIO da je trebalo do 2001. godine da se prijave kako bi mogli da nastave da primaju tu penziju, međutim, oni su svi vraćeni posle 2002. godine i ne mogu da ostvare ta prava.
Obrazovanje osoba koje se prema Sporazumu o readmisiji vrate veoma je problematično. To se naročito odnosi na porodice ili decu koja su vraćena u toku školske godine, što je dodatni problem. Ta deca moraju da se uklope u naš obrazovni sistem, a to ne mogu da urade ako nemaju odgovarajuću diplomu. To ne mogu da ostvare ako im ta diploma nije nostrifikovana. Dolazimo u situaciju da deca koja su vraćena putem ove readmisije gube po minimum godinu dana što se tiče školovanja.
Ako govorimo o zdravstvenoj zaštiti, ne postoji zdravstvena zaštita za sve osobe koje su vraćene putem readmisije, odnosno procedura izdavanja neophodnih dokumenata kako bi se ostvarila ta zdravstvena zaštita je izuzetno komplikovana i ponekad je faktički nemoguća. Stoga je neophodno da se malo više povede računa o tim osobama koje su već vraćene i koje treba da se vrate putem readmisije, kako bismo omogućili ljudima jedan pristojan život ovde u Republici Srbiji. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ništa bolje nije potvrdilo kritiku LDP-a na Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji od današnjeg Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru.
Tada smo upozoravali Vladu Srbije da ne može kampanjom protiv svojih službenika riješiti probleme u ekonomskoj sferi, odnosno da će to dovesti do velikih odstupanja u radu pojedinih službi. Država prvo mora da odredi poslove kojima će da se bavi, pa tek onda da odredi broj zaposlenih koji treba da prate te poslove, a ne obrnuto, da se odredi broj zaposlenih, pa onda utvrđuju poslovi kojima će se baviti.
Morali smo da imamo štrajk u Katastru kako bismo uvidjeli da smanjenje broja zaposlenih bez jasnih kriterijuma može da ugrozi službu. Navešću samo primjer organizacione jedinice u Priboju, odakle dolazim, gde je bilo predviđeno da se broj zaposlenih u Katastru smanji sa jedanaest na tri.
Iskoristiću vaše prisustvo, gospodine ministre, da pokušamo da dobijemo odgovore na neka pitanja koja se tiču građana s područja Sandžaka, Novog Pazara, Priboja i drugih opština, a tiče se problema dobijanja odobrenja za izgradnju na seoskom području, i to na područjima za koja nisu urađeni generalni ili detaljni regulacioni, odnosno urbanistički planovi.
Dobro je poznato da to više neće ni biti moguće, odnosno da je to krivično djelo, ali šta vaše ministarstvo može da preduzme da oni građani koji žele da početkom ove građevinske sezone krenu u proces gradnje svojih građevinskih objekata to urade a da ne krše zakon?
LDP podržava proces legalizacije i već smo pokrenuli kampanju koja prati taj naš stav, ali bi trebalo da dobijemo informaciju od vas, gospodine ministre, vezanu za obavezu jedinica lokalne samouprave da u roku od 90 dana od stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji vama dostave broj onih objekata koji treba da budu legalizovani, odnosno onih objekata koji nemaju građevinsku ili bilo koju drugu dozvolu. Da li su lokalne samouprave to dostavile? Ako su dostavile, da li su dostavile tačan broj, odnosno približno tačan broj, ili suženi broj podataka?
Takođe, po ovom Zakonu o planiranju i izgradnji, mislim da je to dosta važno, predviđa se uvođenje registra investitora, kao i formiranje lokalnog informacionog sistema planskih dokumenata u lokalnim samoupravama. Dokle je došao taj proces formiranja u pojedinim lokalnim samoupravama? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, LDP će podržati zakon o amnestiji i u danu za glasanje će glasati za njega. Međutim, za razliku od većine poslanika koji su danas govorili, LDP ne smatra ovaj zakon tehničkim zakonom, naprotiv, ovaj zakon smatra procesom vrednosnog uređenja države Srbije. Stoga je, gospođo ministarka, po Liberalno-demokratskoj partiji,  i u obrazloženju ovog zakona trebalo reći zašto su ljudi devedesetih godina odlazili iz naše države i zašto od 2000. godine do danas takođe izbegavaju da služe vojsku. Zato što danas vladaju posledice te ratne politike devedesetih godina, politike Slobodana Miloševića, sa kojom mi pokušavamo da se obračunamo, odnosno da raskrstimo sa svim njenim tekovinama.
Ovaj zakon treba da bude samo jedan u nizu koraka koji konačno treba da završe celu tu priču o tim ratnim devedesetim godinama, ali ovaj zakon ne treba da predstavlja samo čin milosti. Ovaj zakon treba da predstavlja i čin izvinjenja tim mladim ljudima koji su morali da napuste ovu državu bežeći pred onim posledicama o kojima sam malopre govorio. Takođe, moramo danas da kažemo da svi ti mladi ljudi nisu kriminalci zato što su napustili državu i jasno moramo da kažemo da država Srbija treba da bude sigurna kuća za njih, a ne sigurna kuća za one ljude koji su optuženi za najteže ratne zločine.
Takođe, gospođo ministarka, postavljamo pitanje o sposobnosti države da sprovede ovaj zakon, odnosno očekujemo da ne dođe do onih neprijatnih situacija koje su se dešavale prilikom sprovođenja druga dva zakona o amnestiji, kada su ljudi koji su se vraćali u zemlju bili hapšeni na granicama i privođeni kada dođu u svoje domove, očekujemo da ne budu žrtva te birokratije u kojoj i danas živimo.
Na samom kraju, želim da još jednom ispred Liberalno-demokratske partije uputim apel svim državnim organima o potrebi amnestije generala Vlade Trifunovića, čoveka koji je spasao toliko mladih života. Odnosno, taj čovek ne samo da treba da bude amnestiran, taj čovek treba da dobije orden za sve ono što je uradio. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, rebalans budžeta je prilika da danas, u decembru 2009. godine, govorimo o ekonomskoj sferi društvenog života u ovoj godini, prilika koju danas ministarka finansija nije iskoristila da da odgovor na jednostavno pitanje - šta je bilo s onim projekcijama o kojima je govorila tačno prije godinu, kada je branila budžet za 2009. godinu, a tiče se ekonomske sfere života.
Taj odgovor je više potreban građanima, a manje nama poslanicima, ali ćemo mi iz LDP insistirati na tim odgovorima zato što smo insistirali u raspravi u oktobru za skupštinskom govornicom i rekli da će efekti svjetske ekonomske krize, zajedno s našim unutrašnjim problemima, najviše uticati na pad standarda građana u 2009. godini. Tada su Ministarstvo finansija i Vlada Srbije rekli da mi naričemo i čak nas optužili da unosimo paniku.
Takođe smo u decembru prošle godine, kao što je moj kolega Maraš rekao, dali u manifestu LDP za 2009. godinu ''Dogovor za budućnost - Srbija da radi!'' šta je neophodno da Srbija uradi u ovoj 2009. godini kako bismo iskoristili priliku i konačno završili proces tranzicije u kojoj se Srbija nalazi.
Takođe, motiv da možemo da postavljamo to pitanje i tražimo odgovor od Ministarstva finansija jeste i ono što smo govorili i u 2006. godini. Tada smo, u 2006. godini, pisali u „Modernoj ekonomiji“ da je neophodno da se zamrznu penzije i plate u javnom sektoru i da se konačno uspostavi saradnja sa MMF.
Sve ovo o čemu govorim dovoljno je da shvatite ozbiljno i one projekcije, o kojima govorimo, za 2010. godinu. Takođe, Narodna skupština i Vlada Republike Srbije moraju da budu hrabre i kažu građanima da će ova država da vrijedi onoliko koliko stvara, da su nam sužena tržišta na kojima možemo da plasiramo naše proizvode zbog loše spoljne politike, zato što smo posvađani sa državama u regionu.
Ekonomske mjere o kojima je govorila danas ministarka finansija, koje su preduzete u 2009. godini, donekle su pomogle privredi. Međutim, te ekonomske mjere nisu makle uzroke problema u kojima se nalazi današnja privreda Srbije. A uzrok naših unutrašnjih problema je činjenica da osam godina krečimo Srbiju, odnosno da smo započeli proces privatizacije i da ga još nismo završili.
Činjenica je da je kriza odložila reforme, da smo posle prošlih izbora morali da dobijemo budžet koji je zasnovan na reformi javnog sektora, međutim dobili smo budžet koji je ekspanzivan. Usled krize, javna potrošnja, odnosno budžet, kao što je rekla danas ministarka finansija, preuzima teret usporavanja recesije i ministarka je ovde morala da kaže i realne projekcije za 2010. godinu. Jer, kao što je ona danas rekla, završićemo ovu godinu sa padom BDP od 3%, neki ekonomisti kažu čak i 4% u odnosu na 2008. godinu. Za sledeću godinu se predviđa rast od 1,5% BDP, ali to je rast u odnosu na 2009. godinu.
Ako se zna da je potencijalni rast BDP Republike Srbije godišnje na nivou od 5%, dobijamo da je pad BDP Republike Srbije za 2009. godinu oko 9%. Ako se uzmu ta predviđanja o rastu od 1,5% za 2010. godinu, dolazimo do brojke da je pad BDP Republike Srbije u 2010. godini, kako se predviđa, 13% u odnosu na 2008. godinu. Odnosno, dolazimo do činjenice da Vlada predviđa da ćemo tek u 2011. godini doći na stopu potencijalnog rasta, a to je stopa od 5%, odnosno da je taj pad od 13% trajan pad.
Takođe se postavlja i pitanje na koji način možemo doći do stope rasta od 5% i kako ga održati. Jer, Srbija je država u kojoj je industrija uništena, a ne može nijedna država da razmišlja o svom razvoju i rastu ako nema jaku industriju. Došli smo u situaciju da nam je sistem obrazovanja takav da stvaramo kadrove koji imaju samo san kako da se zaposle u nekom državnom preduzeću, odnosno u državnoj službi. Sva ona zanimanja koja treba da jačaju našu industriju su u zapećku.
To je ono o čemu LDP govori kada tražimo da dođe do međugeneracijskog dogovora, jer ne može nijedna država, sa ovakvom strukturom kakva je Srbija, da izdrži, razvijajući samo one privredne grane koje se tiču usluga. Mi moramo, konačno, da razvijamo i industriju.
Kada govorimo o industriji, moramo što prije da završimo proces privatizacije i, što je najvažnije, moramo kao država da povratimo svoj ugled u državama koje se sa nama graniče. Jer, gdje će privrednici, odnosno privreda Sandžaka, da izvozi, ako to nije Crna Gora ili BiH, s kim ćemo da sarađujemo ako ne s kosovskim Albancima?
Kada govorimo o mjerama Vlade, a vezano sa subvencionisanje i privrede, odnosno kredita, moram ukazati i na jedan problem koji se ukazao u 2009. godini, a to je kašnjenje u sprovođenju odluka koje donosi Ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije. Dolazimo u situaciju da privreda ili građani ne mogu da ostvare sve ono što su Vlada i ministarstva zacrtala, zato što imamo prevelik birokratski aparat. To moramo u narednoj, 2010. godini da riješimo, jer za privredu kašnjenje od sedam do deset dana puno košta. Možda za nekoga ko sjedi u kancelariji to ne znači ništa, ali za privredu, odnosno za neke firme to znači i opstanak. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo tiče se građana Republike Srbije koji su u događajima u opštini Priboj od 1992. do 1995. godine oštećeni. Podsetiću vas o čemu se radi.
U tom vremenskom periodu, 18 građana opštine Priboj kidnapovano je i likvidirano, četiri građanina opštine Priboj su ubijena na teritoriji opštine Priboj, preko 40 kuća i pomoćnih objekata na teritoriji opštine Priboj, u selima koja se nalaze uz granicu sa BiH je izgorelo, preko 200 porodica bošnjačke nacionalnosti iz tih sela koja se nalaze uz granicu sa BiH, kao što su Kukurovići, Sjeverin, Voskovina, Raičevići itd. je raseljeno.
Iako se radi o građanima Republike Srbije, oni do sada nisu dobili nikakvu materijalnu pomoć od strane države, a oni građani koji su raseljeni nisu u mogućnosti da obnove svoje domove, već i danas, 16, odnosno 17 godina posle tih događaja žive u teškim uslovima, van svojih domova, a država Srbija im čak nije omogućila ni status raseljenih lica.
Takođe, porodice otetih Sjeverinaca uskraćeni su za bilo kakvu materijalnu pomoć, jer država njihove otete članove porodica ne smatra žrtvama, jer u skladu sa sadašnjim zakonodavstvom, koji propisuje da materijalnu pomoć od države, porodicama civilnih žrtava rata, mogu da imaju samo lica kod kojih nastupi telesno oštećenje od najmanje 50% usled rane, povrede ili ozlede, a od strane neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija itd, a oni nisu tretirani od strane države na taj način.
Ovaj amandman, jednim delom je, takođe, gospođo ministar, rezultat sastanka koji se 9. decembra ove godine desio ovde u Domu Narodne skupštine, gde smo narodni poslanici Esad Džudžević, Bajram Šehović, Munir Poturak, Bajram Omeragić, Meho Omerović, Vitomir Mihajlović, Šerif Hamzagić i ja imali sa predstavnicima Fonda za humanitarno pravo sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava, predstavnika opštinskih vlasti u Priboju, kao i sa predsednikom, članovima Udruženja za zaštitu prava proteranih i raseljenih lica iz opštine Priboj, gde smo se dogovorili o konkretnim koracima kako bi konačno rešili ove probleme o kojima sam govorio.
Na ovaj amandman sam dobio, može se reći, jedan birokratski odgovor, ali ovde prevashodno bi trebalo da dobijemo politički odgovor. Takođe, uveren sam, odnosno siguran sam da podršku ovom amandmanu imam i u Vladi Srbije, odnosno od onih ministara čija sam sredstva smanjio da bi se dala pomoć porodicama i otetih i porodicama raseljenih sa teritorije opštine Priboj.
Gospođo ministarko, najmanje što dugujemo tim građanima Republike Srbije jeste od vas odgovor – da li prihvatate ovaj amandman kojim se tri miliona dinara odvaja samo za pomoć tim porodicama? U odgovoru koji sam ovde dobio kažete da bi se ugrozila osnovna funkcija budžetskog korisnika Kancelarije za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja, ako bi im se uzelo milion i po dinara od 99 miliona dinara, a oni su prošle godine mogli sasvim normalno da rade sa 58 miliona dinara. Tako, očekujem, gospođo ministarko, da prihvatite ovaj amandman.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP smatra da je predlogom ovog budžeta za 2010. godinu Vlada propustila priliku da definiše jasnu politiku koja mlade treba da vidi kao resurs, odnosno Vlada Republike Srbije nije prepoznala potrebe mladih i samim tim nije ponudila neka dugoročna rešenja koja treba da reše sve one probleme sa kojima se mladi susreću.
Takođe, ekonomska politika koja treba da bude definisana Predlogom budžeta za 2010. godinu ne daje nam odgovore koje industrije će biti razvijane u narednom periodu, odnosno koji su to obrazovni profili neophodni da se definišu, kako nam se ne bi desilo ono što nam se dešavalo prošle godine, na primer, kada je preko 2.000 svršenih studenata i ljudi koji su završili fakultete otišlo odmah na zavod za zapošljavanje zato što ne postoji potreba za njihovim profilima na tržištu Republike Srbije.
Na kraju, iskoristiću priliku da podsetim predsednicu Skupštine na jedno pitanje koje sam postavio u decembru prošle godine, ponovio ga 25. maja 2009. godine, a ono govori o odnosu države odnosno državnih organa prema mladima, a to je pitanje vezano za mlade građane Republike Srbije sa područja opština Novi Pazar, Tutin, Sjenica, Prijepolje, Priboj, koji su završili Fakultet kriminalističkih nauka u Sarajevu, nostrifikovali svoju diplomu na Univerzitetu u Beogradu i dobili zvanje diplomiranog menadžera bezbednosti, a koji su u periodu od 2004. do 2008. godine pokušavali da se zaposle u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Svi njihovi pokušaji da se zaposle nisu uspeli, odnosno, njihove molbe ostajale su bez odgovora.
Ovaj problem je naročito urgentan, gospođo predsednice, ako se uzme u obzir jedna činjenica, a to je da većina njih sledeće godine pune 30 godina starosti, odnosno, to je gornja starosna granica po kojoj, po Zakonu o policiji, oni mogu da se zaposle u policiji.
Molim vas da iskoristite vaš autoritet kako bih konačno dobio odgovor na to poslaničko pitanje koje sam već dva puta postavljao.