Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 98. stav 2: "Predsednik Narodne skupštine može odrediti pauzu u radu sednice Narodne skupštine da bi se izvršile potrebne konsultacije ili pribavilo mišljenje". Predlažem vam, gospodine predsedavajući, da prekinete ovu raspravu i zakažete konsultacije na kojima bismo pokušali da se dogovorimo o načinu na koji će se ova rasprava voditi tokom predstojećeg zasedanja.
Ovo nije tema za Skupštinu Srbije. S obzirom na način koji je postao pravilo rada ministra Ilića i njegove vlade, ovo je mnogo više tema za Skupštinu Nove Srbije, a ne za Skupštinu Republike Srbije. Jer, ako govorimo o "Železnicama Srbije", to nije javno preduzeće, već preduzeće koje se nalazi u vlasništvu gospodina Ilića. Konačno, zbog čega bi takvu dozvolu davao parlament, kada ni u jednom drugom slučaju gospodin Ilić ne traži dozvolu za to od nadležnih institucija. Poslednji primer je klinika koju je nezakonito počeo da gradi u neposrednoj blizini Čačka. Ovde ima poslanika i poslanica iz tog kraja i mislim da svi znaju o čemu govorim. Nažalost, u međuvremenu su imali prilike sa tim da se upoznaju i građani i građanke čitave Srbije.
Mislimo da nije moralno tražiti od parlamenta podršku politici koja je u toj meri privatizovana, kao što je privatizovana politika gospodina Ilića. Zašto mi zapravo pružamo podršku? To nije za jedan netipičan, nekarakterističan, u ovom vremenu protivzakonit rad, nego je apsolutno posao koji je direktno suprotstavljanje javnom interesu.
Tačno je da je gospodin Ilić svega nekoliko funkcionera, pošto njegova stranka i nema više, doveo u institucije i na važne državne pozicije, ali je svakog od njih obezbedio. U periodu tehničke vlade, dakle u onom periodu kada Vlada nije imala vremena za razgovor sa predsednikom UN koji je bio zadužen za rešavanje kosovskog problema, gospodin Ilić je svojim pomoćnicima i direktorima dodelio stanove.
Čime je to gospodin Šarančić, kao direktor "Železnica Srbije" zadužio ovu zemlju da bi ova zemlja njemu uzvratila uslugu tako što mu je poklonila stan? Da li je to dobio neki profesor, da li je dobio neki talentovani mladi stručnjak koji je potreban ovoj zemlji? Da li je to dobio neki umetnik koji je takođe potreban? Da li je dobio neko od izbeglica, neka ugrožena porodica? Ne, nego su direktori Nove Srbije, od tehničke Vlade, o tome se radi.
Ovo je tema za Skupštinu Nove Srbije ili DSS-a. O tome ste mogli juče da raspravljate. To nije za parlament Republike Srbije, sve dok se ugrožava javni interes i podređuje se partijskim i ličnim.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Smiljanić, ja vas moram upozoriti, gospodine Albijaniću, da pravite grešku sličnu onoj koju ste pravili kada se tokom našeg prolećnog zasedanja ovde kao predstavnik Vlade pojavio direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo gospodin Balinovac. Mi smo vam tada predložili odmah na početku te rasprave da ne testirate našu spremnost da do kraja ostanemo dosledni u odbrani politike koja nas je dovela ovde do parlamenta. Dakle, nemojte ni ovog puta testirati našu spremnost da se borimo za poštovanje elementarnih principa političke pristojnosti. Ovde je mesto ministru, koji je dužan da odgovori na pitanja poslanika koja su pokrenuta u skladu sa tačkama dnevnog reda o kojima raspravljamo.
Nijednog trenutka nismo raspravljali o privatnom životu gospodina Ilića, nismo raspravljali o njegovim stranačkim aktivnostima izvan konteksta u kome se njegova stranka pojavljuje obuhvaćena ovim tačkama dnevnog reda. Pomenuli smo vrlo jasne primere koje smo naveli kao obrazloženje našeg protivljenja načinu na koji se vodi ova rasprava i ciljevima sa kojima je ova rasprava pokrenuta kada je Vlada od parlamenta zatražila podršku za ove dve garancije.
Kako mi možemo pružiti podršku ministru Iliću, a pri tom ignorisati sve ono što je političko nasleđe gospodina Ilića, što su rezultati njegovog rada?
Da li je taj ministar odbio da javnosti, građanima Srbije učini dostupnim koncesiju o izgradnji autoputa Horgoš - Požega?
Bila su različita obrazloženja, ali ako mogu da ih obuhvatim jednom konstatacijom – priroda posla je takva da građani nemaju prava da se uvere u karakter tog poslovnog aranžmana. Jedan mesec, dva meseca, tri meseca, pa 50 strana od 1.300, na kraju su četiri aneksa ostala neobjavljena, sve drugo je objavljeno.
Kada je ministar Ilić bio u pravu – kada je tvrdio da se time ugrožava karakter posla ili onda kada je popustio pred pritiscima javnosti i pristao da se objavi taj dokument, mada ne u celosti? Ovde dajemo jednu garanciju, potvrđujemo konvenciju, u čije ime? U ime građana Srbije. Za čiji račun? Za račun stranke gospodina Ilića, za račun njegove vladajuće koalicije koja je rukovođena svojim ličnim interesima, a ne interesima ovog društva, o tome se radi.
Vi sada ovde apelujete na nas sa ambicijom da mi učestvujemo u raspravi. Mi to činimo već sat i po vremena. Gde je ministar? Proverite da nije slučajno ušao u neku od kompozicija "Železnica Srbije"; ako jeste, onda je u blizini ove zgrade, lako ćemo ga naći, a neće stići tamo gde se uputio.
Dakle, ako želite ozbiljnu raspravu, neka se ministar pojavi ovde. Garantujemo vam da mu se neće desiti ništa od čega bi morao da se plaši, samo argumenti, činjenice i beskompromisna borba protiv politike koju on simbolizuje.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, gospodine Albijaniću, vi teško možete da razumete sa tim izrazom lica kojim ste ispratili moj dolazak za ovu govornicu značaj rasprave. Vama je ova rasprava očigledno neki problem.
(Predsedavajući: Nije, gospodine Jovanoviću.)
Tako izgledate. Samo smo predložili da izađete iz pozicije žrtve tako što ćete organizovati konsultacije na kojima ćemo se, u skladu sa članom 98. stav 2, kao predstavnici poslaničkih grupa, dogovoriti o načinu na koji će se nastaviti ova sednica.
Naveli smo vrlo jasne razloge zbog kojih smatramo potpuno neprihvatljivim raspravljanje o predloženim tačkama dnevnog reda, sve dok se ne promeni odnos onih koji su predlagači ovog dnevnog reda prema društvu, prema javnom interesu.
Vidim da ovde pojedini poslanici ne razumeju politiku, da ne razumeju međusobne odnose. Jedino je politika sa rezultatom politika koja može kandidovati samu sebe za raspravu ovde. Rezultati politike o kojoj mi treba da raspravljamo nisu takvi da uopšte možemo da ih stavimo u kontekst javnog interesa. Oni su potpuno privatni.
Privatna železnica, privatni putevi, privatni aerodrom, privatni JAT, privatni EPS, privatni NIS, privatna Pošta, privatni Telekom. Ko je to tako odlučio? Koalicija na vlasti. Neka se onda sastanu na svojim skupštinama, juče je jedna stranka imala svoju skupštinu, i neka o tome razgovaraju i diskutuju tamo.
Ako žele da o tome diskutujemo u parlamentu, onda moraju pokazati smisao za javni interes. Tog smisla ovde nema. Umesto toga se aludira na račun poslanika.
Da li je to nešto što negira naše pravo? Ne, baš naprotiv, ono mu daje dodatnu argumentaciju, jer čovek koji nema elementarno poštovanje da uvaži parlament na takav način šalje poruku o svom odnosu prema društvu.
Više nije dovoljno sve ono što je politička zaostavština Velimira Ilića za osporavanje njegovog odnosa prema tako važnom poslu kakav je ovaj o kome danas raspravljamo.
Tome možemo pridodati i njegove, danas demonstrirane, osobine - napuštanje sednice kada mu to odgovara, povratak kada mu to odgovara, uvrede na račun poslanika, iznete na isti način kao što se iznose prema svim drugim građanima u našem društvu. Zbog toga nema poverenja. Vi ne govorite o javnom interesu, govorite o svom ličnom.
Postavili smo nekoliko pitanja u toku ove rasprave. Pre svega, zbog toga što se očekuje neka zahvalnost na račun posla koji je neko radio. Niste vi uradili sve ono što ste mogli da uradite. Daleko od toga. Vi ste se posvetili isključivo poslu od koga ste imali ličnu korist. Zato možete da nabrajate kilometre puta, jer se svaki put završio tako što vam je neko podigao spomenik, ploču zahvalnosti, samo zato što radite svoj posao.
Znači, veoma je jasno, gospodine Albijaniću, ako želite normalnu raspravu onda obezbedite preduslove za tako nešto: razgovor šefova poslaničkih grupa, kao što je vođen taj razgovor danas, dogovor oko nastavka sednice i onda argumentovanu raspravu.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove diskusije želim da vam kažem ono što sam rekao i na konsultacijama sa kolegama, šefovima poslaničkih grupa.
Mislim da bi bilo veoma važno da svaki poslanik učestvuje u ovoj raspravi. Lično mi je žao zbog odluke koja je doneta, ali ćemo tu odluku poštovati, jer smatram da je ona doneta kako bi se očuvao makar deo integriteta ove institucije, koja je ugrožena i odnosom poslanice i poslanika prema njoj samoj, ali i odnosom drugih organa vlasti.
Raspravu kojom smo započeli današnji radni dan morali smo pokrenuti ranije. Mislim da će oni koji su učestvovali u ovoj diskusiji imati puno razloga da se stide kada za šest meseci ili godinu dana pročitaju ono što su danas izrekli sa ove govornice. Nije potrebno dokazivati da Srbija nije fašistička zemlja.
Danas više ne, ali je takvom nisu učinili poslanici i poslanice Skupštine Republike Srbije. Takvom su je učinili građani Novog Sada, Vojvodine, Srbije, učesnici antifašističkog skupa koji je održan juče u Novom Sadu.
Čuli smo na početku ove diskusije šta Srbija nije, ali nismo čuli šta Srbija jeste. Čuli smo za šta Srbija nije odgovorna, ali nismo dobili odgovor na pitanje šta je Srbija dužna da uradi da bi kao država ispunila onu obavezu koju ima prema svom društvu.
Juče je Novi Sad bio grad pod opsadom, hiljade policajaca, stotine policijskih kola, kordona koji su išpartali grad. To nije pristojan život, a jedino što smo dužni da obezbedimo ljudima u ovoj zemlji je, zapravo, taj pristojan život.
Došlo je do incidenata i oni su mnogo manji od onih do kojih bi došlo da policija nije bila tu i da država nije ispunila deo svoje obaveze prema društvu. Ali je država to učinila kasno, previše kasno.
Zbog toga je država odgovorna za sve dileme koje opterećuju našu svakodnevicu, mnogo više od stranaka koje su bile u drugom planu, ne zbog toga što nisu spremne da preuzmu odgovornost u borbi protiv antifašizma i neonacizma, nego upravo zbog toga što nismo želeli da stranački kontekst svedemo – tako velike ideje koje ne mogu monopolizovati ni Liga socijaldemokrata Vojvodine, ni LDP, ni SRS, ni DS, ni DSS, ni G17, ni NS, ni Savez vojvođanskih Mađara, nijedna stranka u Srbiji.
Pravo na slobodan, srećan i miran život je pravo zbog koga mi postojimo i svako od nas treba da doprinosi ostvarivanju toga prava, ali očigledno da nismo spremni da uradimo tako nešto.
Srbija u 2007. godini tumara stranputicama na kojima se našla zbog nespremnosti naših institucija da izmene pogrešan sistem vrednosti, da određene pojave u društvu na vreme nazovu pravim imenom, a ne sa zakašnjenjem, krivim.
Previše je reči potrošeno da bi se opisalo nešto što je tako jednostavno i prosto, tako ogoljeno, vulgarno, primitivno, o čemu je Srbija ćutala više od mesec dana, o čemu su ćutale njene institucije i o čemu mi danas govorimo – o Fireru koji je odlučio da slavi Himlerov rođendan.
Koliko god bile velike razlike među nama, ja sam siguran da u ovom parlamentu nema ljudi koji bi bili spremni da se u političkom smislu poistovete sa simbolikom koja prati taj događaj, ali nismo svi jednako odgovorni pred poražavajućom istinom, da su naše institucije predugo ćutale o tome, da nisu poštovale Ustav i zakone ove zemlje, a da su onda nemoćne da deluju onako kako treba da deluju pokušali da pronađu dežurne krivce. Pa smo tako opet postali snage haosa i bezumlja. Je l` tako?
Jedanaest godina posle 1996. ili 15 godina posle Vidovdanskog sabora, ili 16 godina posle 9. marta, ''snage haosa i bezumlja'', zbog toga što smo građanima poslali poruku da žive u prividu od organizovane zemlje, da je ta zemlja konkretna onda kada im pošalje poziv za vojsku, onda kada im naplati porez, onda kada im naplati TV pretplatu, ali ta država nije efikasna onda kada treba da zaštiti njihova građanska prava i slobode.
Mi, poslanici LDP ponosni smo zbog toga što živimo u ovoj zemlji, ali nas ponosnim nisu učinile njene institucije, ponosnim su nas učinili divni ljudi, koji su kao i toliko puta do sada, zapravo, jedini izvor pozitivne energije, nade i optimizma u ovoj zemlji. Parlament Srbije je paradigma same Srbije.
Mi možemo za sebe reći sve, samo ne možemo reći da smo efikasna institucija, ne možemo reći da smo pristojna institucija, ne možemo za sebe, na kraju, reći da, s obzirom na te okolnosti u kojima radimo, mi uopšte smemo da budemo bilo kakav uzor društvu u čije ime donosimo odluke. Kakve su posledice rasprave koja je pokrenuta. Ako se tako razgovara ovde u Parlamentu, šta mislite kako će se razgovarati na nekim drugim mestima u Srbiji, kako će se razgovarati u Parlamentu Vojvodine, u Skupštini Grada Novog Sada, u nekom lokalnom parlamentu opštine u Srbiji, kako će se razgovarati u okviru porodice? Mi ne pristajemo da se u političkom smislu prave razlike u odnosu prema toj pogubnoj ideji nacizma, odnosno fašizma.
Smatramo da je obaveza svake parlamentarne stranke da se u granicama svojih mogućnosti bori protiv toga. Ne možemo 65 ili 70 godina posle početka Drugog svetskog rata raspravljati o reviziji istorije, a pogotovo nije prihvatljivo da nas koji smo juče otišli u Novi Sad da bismo, između ostalog, branili ugled i ove institucije, optužujete da smo mi ti koji deluju po nalogu neke druge zemlje i koji rade protiv interesa svoje zemlje. To su samo blede replike, prazna ponavljanja optužbi koje smo već jednom slušali.
Toliko puta smo do sada rekli da mislimo da je naša državna politika odabrala pogrešan kurs kada je krenula ka traganju rešenja kosovske krize. Mi smo rekli šta mislimo i ponudili smo svoju pomoć i iskazali spremnost da u svakom trenutku u kojem ta državna politika poželi da se promeni damo svoj puni doprinos tim promenama, ali nikada nismo optužili predsednika i premijera da su izdajnici ove zemlje, da rade protiv interesa ove zemlje, da rade u skladu sa potrebama neke druge zemlje. Mislimo da bi to bili sramno, jer, konačno, u to ne verujemo.
Ovde smo čuli od osobe koja je bila predsednik Parlamenta, žal za nekim drugačijim oblikom državnog uređenja, ali čak ni tada nismo pomislili da je to posledica iskrene namere da Srbija postane bilo čija provincija. To smo smatrali političkim lapsusom
LDP će insistirati na dva oblika političkog delovanja: jedan je, prevazilaženje pogubnih razlika koje je svojom nesposobnom politikom država kroz svoje nesposobne i neefikasne institucije ponovo proizvela u Srbiji; drugi, beskompromisno insistiranje na onom putu kojim Srbija mora da se kreće ukoliko želi dobro građankama i građanima koji u njoj žive.
Juče je policija reagovala u Novom Sadu. Uhapšeni su pripadnici profašističkih, neonacističkih organizacija. Do incidenta je došlo zato što to policija nije uradila onda kada je to morala da uradi. Taj period oklevanja i taktiziranja, strančarenja i politikantstva ne može da prođe bez postavljanja pitanja odgovornosti. Da li je ministar policije tražio pomoć od nas?
Da li je on zatražio podršku za svoje delovanje? Nije. Umesto toga je uhapsio onda kada su izvršili nasilje pripadnike organizacija koje ne bi smele da postoje ukoliko taj ministar vodi računa o svojim obavezama prema zemlji u čije ime obavlja svoju dužnost.

Zašto da završim?        

Razumeli smo se da imamo 20 minuta kao šefovi poslaničkih grupa da govorimo ovome.

Završiću za jedan minut.
Ono što u ovom trenutku naše društvo treba da dobije kao poruku iz Parlamenta, ja ću ponoviti, za to mi je potrebno i manje od jednog minuta, nema kompromisa sa suštinom i nema nijedne ideje, bez obzira koliko ona nama intimno bila velika i vredna, koja je značajnija od demokratije, od poštovanja prava na normalan i slobodan život, i stalne borbe protiv one politike koja je od naše zemlje napravila tako nesrećno društvo, politike nacizama, fašizama, ekstremnog nacionalizma, politike koja nema snage da skine ljagu sa obraza naše dece, ako ne nas samih, koji žive u zemlji optuženoj za podstrekivanje na genocid i nesankcionisanje genocida.
Mi ćemo kao LDP nastaviti da sprovodimo svoj program, a onima koji su pre nego što su pomislili da treba da nas zabrane kao stranku Srbiji poručili da joj nisu potrebni izbori onda kada to nalaže Ustavni zakon i drugi zakoni, već onda kada njima to odgovora, želimo da pošaljemo jednostavnu poruku, onu koju smo poslali njihovim uzorima 5. oktobra 2000. godine. Tada smo vrlo jasno branili ideje, koje branimo i danas. Tada su nam zalepljene etikete koje nam danas lepite vi ponovo, te etikete su za nas privilegija, a ne teret koji ne možemo da nosimo.
Nastavljamo borbu za demokratsku, modernu, evropsku Srbiju, protiv ideja onih koji su juče pokušali da u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji organizuju neonacistički skup, na takav način kompromitujući sve ono pristojno što postoji među nama.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije i to stav 1, u kojem je precizirano da narodni poslanici moraju poštovati dostojanstvo Narodne skupštine.
Gospodine Duliću, moram da vas upozorim da ste kao predsednik Skupštine izabrali pogrešan način za rukovođenje tokom današnje sednice. Izbegavanje primene Poslovnika zbog posledice koje će uslediti nije dobar primer i tako nešto ne sme postati pravilo rada Narodne skupštine Republike Srbije. Zakoni postoje da bi se poštovali, primenjivali bez obzira na posledice, i Poslovnik isto tako.
Raspravljamo o vrlo ozbiljnim izmenama i dopunama Zakona i potpuno je neprihvatljivo da u trenutku u kojem ljudi ostaju bez posla što su jataci nekome ko je optužen za ratne zločine, ljudi budu u pritvoru zbog toga što su osumnjičeni da su nekome skuvali ručak ili doturili telefonsku karticu, vi pređete preko činjenice da je jedan narodni poslanik proglasio Narodnu skupštinu Republike Srbije sigurnom kućom za Ratka Mladića. Ovo je poslednja adresa u Srbiji za koju se tako nešto može reći, a da se pri tom za tako nešto ne preuzme odgovornost. Znam da za poslanika koji je to uradio nije problem da preuzme odgovornost, on je u političkom smislu i preuzima, ali ova institucija mora zauzeti stav o tome.
Da li je ovo sigurna kuća za Ratka Mladića ili nije? Mi iz LDP tvrdimo da ovo nije sigurna kuća za Ratka Mladića i da je ovo poslednje mesto na kojem se tako nešto može demonstrirati, a da se o tome ne izjasnimo kao Parlament. Da li je SRS sigurna kuća za Ratka Mladića? To je pitanje za SRS, to je pitanje za Ratka Mladića, ali za nas poslanike LDP je neprihvatljivo da se tek tako pređe preko demonstracije nečega što je kažnjivo na svakom drugom mestu.
Da li može neki sudija da izađe i da iznese u svojoj sudnici transparent – sigurna kuća za Ratka Mladića, a da ne bude sankcionisan? Ne može. Da li može policajac? Ne može. Da li može oficir? Ne može. Onda to ne može da se radi ni u Skupštini Srbije, jer ako se to radi ovde, a ne sankcioniše se, onda je to poruka da možemo sutra tako nešto da očekujemo na svakom mestu.
Kako tako tiho da pređemo preko toga, nema veze, neko izašao sa transparentom i nikom ništa. Taj neko je političar, za njega ne važe pravila koja važe za svakog drugog. Primenite Poslovnik, sankcionišite tako nešto, jer je to nepoštovanje dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije, jer je isto takav postupak sankcionisan na svakom drugom mestu u Srbiji, ili recite da u ovoj zemlji nema zakona jer nema institucija koje su uspostavile te zakone da primenjuju i štite.
Poslovnik postoji da bi se poštovao. Mi smatramo da Skupština ne sme preći preko ove demonstracije, ovog gesta poslanika SRS. Oni imaju svoje pravo na političko mišljenje, ali vi ste dužni da primenjujete Poslovnik. Član 104. kaže da je narodni poslanik dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.
Tražimo od Skupštine da se izjasni u danu za glasanje, i da to uradite vi, o ovom prekršaju koji je učinio Aleksandar Vučić, jer je Narodna skupština Republike Srbije poslednje mesto na kojem se osoba optužena za ratne zločine može glorifikovati, a svakako Ratko Mladić nije osoba koja ovde ima bilo šta da traži računajući na sigurnost i na podršku. (Aplauz.)

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo polemika o pravu ljudi da slobodno misle.
Reagovao sam, pre svega, vodeći računa o kredibilitetu institucije koju mi predstavljamo, institucije koja ne može dozvoliti sebi ono pravo koje dozvoljava drugima u našem društvu.
Raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona kojim se sankcionišu mnogo benigniji postupci od onih čiji smo mi bili svedoci tokom rasprave o samom Zakonu, u trenutku u kojem je Parlament identifikovan i poistovećen, po našem mišljenju, sa sigurnom kuću za osobu koja je optužena za najteži ratni zločin – za genocid.
Republika Srpska je osuđena za genocid u Srebrenici, a Srbija je osuđena pred Međunarodnim sudom pravde zbog toga što nije ništa učinila kako bi taj genocid sprečila i zbog toga što nije sankcionisala one koji su taj genocid izvršili, odnosno nije ih uhapsila i, sarađujući sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu, omogućila njihovo sankcionisanje u skladu sa zakonima.
I po jednoj i po drugoj presudi, i u jednom i u drugom slučaju, i u Republici Srpskoj i u Srbiji, ključna osoba je, zapravo, Ratko Mladić. U trenutku u kojem se naša država bori za novo razumevanje u međunarodnoj zajednici, gradeći svoje političke osnove na međunarodnom pravu, mi, kao Parlament Srbije, dopuštamo da se to isto međunarodno pravo na takav način derogira i baca pod noge jeftinom populizmu koji ništa dobro neće doneti ovom našem društvu, kao što mu to nije donosio ni prethodnih 20 godina.
Ne treba raspravljati o tome ko je ovde patriota, ko ne. Isto tako, mi, kao poslanici LDP, nećemo dozvoliti da se u Parlamentu Srbije povede po društvo toliko ponižavajuća rasprava, poput one koja se vodi u ovom trenutku u Zagrebu.
Antisrpski sud je doneo antihrvatsku presudu, a Ratko Mladić i oni koji ga danas brane tako su slični i po načinu na koji ga brane i po argumentaciji onima koji u Zagrebu brane, recimo, Ante Gotovinu.
Što se tiče našeg odnosa prema vama, gospodine predsedniče, mi ćemo pokušati da vam pomognemo, ali ćete morati da budete spremni da i sami preuzmete deo odgovornosti koji prati funkciju na kojoj se vi nalazite. A to važi i za vas gospodine Petroviću, koliko god pokušavali da ovu raspravu skratite, da iz nje izađete na što bezbolniji način, i pozicija ćutanja pred ovakvim gestovima su poražavajući. Zbog toga mi danas tumaramo u 21. veku opterećeni nesposobnostima generacija koje pre nas nisu znale da uspostave sistem vrednosti i nažalost taj sistem vrednosti ne zna da uspostavi ni oni koji se danas nalaze na vlasti.
Deo toga smo mi pokušali da uradimo i uradili smo. Dok smo mi formirali ovde u skupštini parlamentarnu većinu Ratko Mladić nije mogao da računa ni na kakvu sigurnost, a oni koji su pomislili da u Skupštini Srbije mogu da rade ono što se ne radi nigde, ni na jednom drugom mestu, ni u jednoj drugoj instituciji, za to su bili sankcionisani. Mi ćemo glasati za kažnjavanje Aleksandra Vučića zbog toga što je uvredio naše društvo, što je ugrozio ovu instituciju i na takav način pokazati kako se ozbiljnom politikom štite interesi Srbije i njenih građana.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, reagovao sam po Poslovniku u trenutku u kojem je, praktično, naš poslanik, gospodin Batić, bio izložen uvredama u nedostatku argumenata koji bi možda korigovali ono što je on rekao.
Mi, gospodine Deliću, možemo da budemo iz različitih stranaka, možemo da imamo različite stavove po mnogim pitanjima, po mnogo širim od partijskog konteksta, ali s obzirom na to da ste bili general, siguran sam da nema teže situacije za oficira koji vodi jednu jedinicu od one koja se desila oficirima i vrhu naše vojske 5. oktobra 2004. godine u krugu Gardijske brigade.
Nama vojnici u vojsci ginu u miru kao da smo u ratu. Sada slušamo priče o zločinu koji nije počinjen u ime srpskog naroda. Pa, ne dokazuje se to tako što se nakon zločina kaže – nismo znali, nego tako što srpski narod to jedinstveno osudi. Mi to ne činimo. Poigravamo se sa nesrećama tih porodica i mnogih drugih o kojima se ne govori.
Pola Paraćina je srušeno. Niko nije kriv. Da li sam u pravu, gospodine Deliću?
Kad vojnik ode na obuku pa puca prvi put sa bojevom municijom, onda kažu skupljaj čaure, fali jedna čaura, cela jedinica traži čaure. Nema čaure, pretresaju nas, maltretiraju nas. Celo skladište je otišlo u vazduh, niko nije odgovoran.
Šta je reklo to vojno tužilaštvo koje je pokrenulo istragu, ti vojni istražni organi? Da to nije pravi ljudski materijal, da su to vojnici druge kategorije u elitnoj vojnoj jedinici. Nije to dovoljan odgovor da bi mi mogli da kažemo, jeste, ta vojska je onakva kakva je nekada bila i tu vojsku treba da poštujemo zbog toga što smo imali takve žrtve kakve smo imali u prošlosti.
Ta vojska je poniženje sa svojim rukovodećim kadrom, sa svojim Ministarstvom, sa onim što je činila. Bacila je ljagu, a hiljade rezervista i danas protestuje i štrajkuje.
Tražio sam pre 10 dana da se sastane Odbor za odbranu i bezbednost, da dođu sad tu i da kažu, prevareni su, pa da cela Skupština kaže – ljudi, ne uništavajte svoje živote, ne uništavajte svoje porodice, prevareni ste, pa da kaznimo one koji su vas prevarili. Deset dana ti ljudi tumaraju po Srbiji, prepušteni sami sebi. Juče je uhapšen neki major. Pa nije valjda jedan major napravio taj haos? Kada će to da se reši, kako će da se reši?
O tome se radi, gospodine Deliću. Sve dok ne dobijemo potpunu istinu o sudbini tih gardista imaćemo puno moralno pravo da radimo ono što je radio gospodin Batić, da se borimo za tu istinu. Ta borba je konfuzna zbog toga što nema elementarnih preduslova da ona bude fer.
Mi tražimo od FBI da vodi istragu. Poslali su im materijale na ćirilici. Hoćemo Buša da pozovemo da nam bude predsednik ili premijer?
Gejts će da nam bude ministar odbrane, zbog toga što mora FBI da vodi istragu ovde? O čemu istragu, kad se zna šta se desilo.
Nije se desilo ništa časno, u skladu sa zakonom, jer se vojska nakon toga ponašala nečasno i kršila je zakon.
To je ono što ništa neće moći da promeni u budućnosti, bez obzira na sve emocije, sve pozitivne aspekte koje prate vojsku, činjenicu da 90% ljudi danas prihvata vojni poziv, sve dok ne dobijemo odgovor na ta pitanja, ta vojska će biti saučesnik u jednom zločinu. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se reklamirajući povredu Poslovnika ne sa namerom da sada pokrenemo diskusije koje su uobičajene i karakteristične za srpski parlament, već sa namerom da pokažemo da postoje situacije u kojima smo sposobni da se ponašamo na način koji bi podrazumevao širi kontekst od stranačkog.
Gospodine predsedniče, javio sam se u skladu sa članom 80, mada ni sam nisam siguran da je i ovaj član dovoljan osnov za angažman koji ću zatražiti u ime naše poslaničke grupe od vas lično, prvo kao jednog mladog čoveka, a tek potom kao predsednika srpskog parlamenta. Naime, članom 80. Poslovnika Narodne skupštine utvrđena je obaveza pisanja zapisnika kojim se prati rad sednice skupštinskog odbora.
Zamolio bih vas da, kao predsednik parlamenta, zatražite zapisnik sa sednice Odbora za Kosovo i Metohiju, kako bi izvršili uvid u sam tok te sednice, a potom vas pozivam da organizujete sastanak šefova poslaničkih grupa, na kojem bi bila utvrđena reakcija parlamenta na ono što se tokom jučerašnjeg dana na sednici Odbora desilo.
Podsetiću vas da je članom 59. utvrđeno da Odbor za Kosovo i Metohiju razmatra sva pitanja vezana za ovu pokrajinu, vodeći računa, pre svega, o srpskim nacionalnim i državnim interesima. Imajući u vidu ovakvu nadležnost Odbora za Kosovo i Metohiju, mi ne možemo preći preko činjenice da je jedan poslanik na toj sednici Odbora dozvolio sebi neverovatno ponašanje.
Naime, reagujući na kritike poslanika naše poslaničke grupe, gospodina Vladana Batića, poslanik, što je meni lično najmanje važno iz koje je stranke, ali iz DSS-a je i reč je o gospodinu Jakšiću, ponizio je parlament, a ne gospodina Batića, uvredio građane Srbije, a ne Liberalno-demokratsku partiju.
Mislim da je neprihvatljiva tišina sa kojom parlament prelazi preko jučerašnjeg događaja. Većina u Skupštini je za to znala još tokom jučerašnjeg dana, ali na to niko nije reagovao. Umesto odgovora na postavljeno pitanje, gospodin Batić je bio prinuđen da se suoči sa neverovatnim ispadom, o kome dovoljno govori sam gospodin Jakšić svojim stavovima. Šta je rekao poslanik DSS-a? Zatražio je od gospodina Batića da zaćuti i da svojim romskim i ciganskim mentalitetom ne ugrožava dalje rad Odbora i Skupštine Srbije. U 2007. godini, u Srbiji, na sednici Odbora za Kosovo i Metohiju.
Mi od ovoga nećemo praviti nikakav poseban problem, jer smatramo da je taj događaj sam po sebi toliko veliki i neprihvatljiv da nema potrebe da govorimo o njegovim dimenzijama, ali očekujem od vas kao predsednika parlamenta da izvršite uvid u zapisnik, da se uverite u verodostojnost ovoga što sam sada rekao, a da potom pozovete šefove poslaničkih grupa i pomognete parlamentu Srbije da skine ljagu sa najznačajnije državne institucije, koja je ovim nekontrolisanim istupom naneta.
Izvinjavam se, naravno, svima koji se osećaju povređenim, a to je najmanje gospodin Batić i LDP, ali mi o ovome ne želimo da ćutimo, pogotovu ne zbog situacije u kojoj se Srbija nalazi, pogotovu ne zbog mesta na kojem je do toga došlo.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je moje javljanje po Poslovniku proizvelo još goru situaciju od one na koju smo želeli da ukažemo tražeći od vas da reagujete na jučerašnje događaje, dužan sam da, ne okončam ovu polemiku, nego da je preusmerim na one adrese na kojima će onda dovesti do nekog kvalitetnijeg rezultata.
Mi možemo da cenimo vaše lične napore, gospodine predsedniče, koje ste uložili kako bi se očuvao taj krnji kredibilitet Narodne skupštine. Mislim da ste i sami svesni da u tome niste uspeli. Mi smo sa svoje strane dali maksimalan doprinos u nastojanju da se makar prema ovom problemu postavimo kao ljudi, a ne kao stranački funkcioneri ili poslanici bilo koje poslaničke grupe.
Gospodin Batić je juče nastupio kao političar. Mi se možemo politički slagati i razilaziti, ali odnos prema ljudskom životu, prema ličnom dignitetu, mora biti jedinstven. Ako u Skupštini Srbije prelazimo preko tih reči, da li imamo pravo da se čudimo posledicama takvog svog nemara i neodgovornosti? Koliko puta do sada smo se suočili sa izveštajima u kojima se upoznajemo sa žrtvama ''skinhedsa'', rasno motivisanog nasilja, sa incidentima koji su posledica političke neodgovornosti nosilaca najvažnijih državnih funkcija.
Gospodine Nikoliću, žao mi je, ali vi niste bili u sali kada smo počeli današnji rad. Reklamiranje Poslovnika nije bilo posledica namere da se potcrtaju političke razlike koje postoje među nama. Rekao sam da je najmanje važno iz koje poslaničke grupe je poslanik Jakšić.
Za nas je poražavajuće što takva politička ličnost uopšte postoji u Skupštini i našem javnom životu i zbog toga smo želeli jedinstvenu reakciju parlamenta.
Znamo da u poslaničkoj grupi SRS ima predstavnika romskog naroda. Znamo da u biračima SRS, kao i u biračima drugih stranaka, ima predstavnika romskog naroda. Oni jesu specifično ugroženi u našem društvu, manje nego u nekim drugim, ali činjenica da ti incidenti postoje nas obavezuje na vrlo jasnu osudu postupaka, između ostalih i gospodina Jakšića.
Loše je što mi moramo da dokazujemo da je Srbija demokratska i slobodna zemlja tako što ćemo mi o tome govoriti, umesto da to svojim postupcima potvrđuju nadležne državne institucije. Za svaku osudu je ćutanje MUP-a, jer je ćutanje znak odobravanja.
Ako znamo da je 7. oktobar dan u kome neko obeležava, ne kažem Srbija i ne kažem predstavnici srpskog društva, ali neko u Srbiji obeležava Himlerov rođendan, tako što u ime Srbije najavljuje neki marš kojim se čuva srpsko jedinstvo, onda oni koji sebe smatraju zaštitnicima srpskog nacionalnog interesa moraju biti prvi koji će na tako nešto reagovati.
Ne može policija o tome da ćuti, jer ako policija ćuti onda to znači da nema institucija koje su dužne da sprovode zakon i Ustav. To je fašizacija našeg društva. Stranke koje za sebe tvrde da su demokratske, neka ukažu na svoje demokratske rezultate i neka povuku demokratske poteze, neka o tome ne ćute.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, još jedna ozbiljna rasprava upravo je započeta na jednako loš način kao i prethodne, što postaje pravilo rada Narodne skupštine Republike Srbije.
Mi iz LDP-a smo ne više iznenađeni, ali moram reći da smo zapanjeni neodgovornošću onih koji su potpisali Predlog odluke o izboru guvernera NBS, a da pri tom nisu osetili nikakvu potrebu da taj svoj predlog obrazlože. To je postalo pravilo rada ove skupštine, a to pravilo nije dobro i ono ugrožava same temelje društva o kome mi moramo da vodimo računa.
Postavlja se pitanje na kojem mestu se donose odluke ako se ne donose u Skupštini tokom rasprave. Koji su motivi presudni ako se o njima javno ne govori i da li uopšte možemo da vodimo ozbiljnu raspravu o izboru guvernera NBS bez predstavnika Vlade, bez reči predlagača, uz nemušto obrazloženje izvestioca Odbora za finansije, koji je birokratski sročene tri rečenice neuspešno prepričao.
Mi nismo zadovoljni načinom na koji je vladajuća koalicija pristupila ispunjenju obaveza koje proizilaze iz Ustavnog zakona i prvo o tome treba da govorimo, a tek onda da porazgovaramo o ličnosti kandidata.
Ukoliko je kandidat pristao na ovakva pravila ponašanja, onda je samim tim dovoljno rekao o sebi.
Sudbina guvernera NBS je definisana obavezama koje proizilaze iz Ustavnog zakona. Taj Ustavni zakon nije usklađen i iza njega nije stala ona parlamentarna većina koja danas staje iza predloga za kandidata Jelašića.
Nova većina je formirana na drugim principima od one koja je formirana kada se glasalo o Ustavnom zakonu, između ostalog kroz definisanje obaveze ne o pukom imenovanju guvernera NBS, već o izboru guvernera NBS.
Nekoliko puta smo ukazivali na potrebu poštovanja Ustavnog zakona. Jedno od obrazloženja je bilo da nema potrebnih zakona i zbog toga nemamo danas Ustavni sud, nema potrebnih zakona i zbog toga danas nemamo tužioce, nema potrebnih zakona i zbog toga do sada nismo imali guvernera NBS.
Ali, odjednom taj poslednji razlog više nije tako važan. Zakon o Narodnoj banci Srbije je prestao da bude imperativ u procesu izbora guvernera. Šta je to važnije od zakona? Voleli bismo da nam neko odgovori na to pitanje. Nema premijera, nema nijednog ministra, nema predstavnika parlamentarne većina koja je stala iza kandidature gospodina Jelašića.
Ako Jelašić sam ne može da izvuče zaključke iz tako ogoljenih činjenica, koje dokazuju da oni koji ga predlažu nisu spremni nijednu reč da kažu u njegov prilog, onda mi kao poslanici moramo da postavimo pitanje: šta se, zapravo, nalazi u pozadini ovog političkog marifetluka, jer je, zapravo, reč o tome.
Ovo nije ozbiljan posao, ovo je lakrdija. Zašto ne dobijamo zakon o NBS, ako je zakon bio preduslov izbora guvernera? Zato što se Srbija nalazi u političkom matu. Srbija je žrtva tročlane koalicije stranaka koje jedna drugu međusobno ucenjuju.
Mi smo tokom prethodne nedelje, a i vi ste tu, gospodine predsedniče, možete me ispraviti ukoliko grešim, a siguran sam da ne grešim, ako predsednik nije tu, tu su neke druge kolege, raspravljali, između ostalog i o pripremi nove sednice. Razgovarali smo o dnevnom redu.
Kao poslanici smo se složili, smatrajući da je to naša obaveza, sa planom koji je bio potpuno drugačiji od ovog o kome mi danas razgovaramo. Pominjan je izbor sudija Ustavnog suda, pominjan je zakon o Ustavnom sudu, zakon o Narodnoj banci i izbor guvernera Narodne banke. Odjednom, preko noći, samo jedna tačka dnevnog reda.
Počeli smo danas da radimo u 14,00 časova. Zbog čega? Političke ucene ne mogu biti osnov za donošenje tako krupnih odluka kakve su one koje prate imenovanje guvernera NBS.
Mnogo toga se može reći o gospodinu Jelašiću, ali mi bismo analizu njegovog rada, pre svega, iskazali kroz tri dimenzije: njegovu profesionalnu, njegovu političku i njegovu ličnu. I ne sa ambicijom da svakog ko se pojavi kao kandidat pred parlamentom uništimo u raspravi, već sa ambicijom da svojim odnosom prema tom poslu definišemo pravila koja će ubuduće i te kako obavezivati one koji pred parlament izlaze sa svojim kandidatima i one koji očekuju podršku parlamenta za svoj izbor.
Što se tiče profesionalnih referenci gospodina Jelašića, on ih ne ispunjava u meri u kojoj je to neophodno za našu podršku. On nije izabran za guvernera NBS 2004. godine kao nestranačka profesionalna ličnost. On je postao guverner NBS u procesu obračuna sa politikom i Vladom koju je simbolizovao Zoran Đinđić. On je vraćen na mesto guvernera NBS da bi stranka G17 plus dokazala da je to institucija koja će postojati onoliko koliko postoji i ona i da niko drugi nema pravo na tu instituciju osim nje.
Nažalost, tako se ponašate do danas. Vi na to imate pravo, ali oni koji vam dopuštaju da to pravo ostvarite, čine veću grešku od vas, i nas oni, pre svega, interesuju. Nas interesuje drugi deo vladajuće koalicije, koji formiraju DS i DSS.
Kada bi pokušali da kažemo u ovoj raspravi nešto kritički o gospodinu Jelašiću, a da to ne bude ponavljanje onoga što su rekli predstavnici DS i DSS, bili bismo neuspešni.
Sve ružno o gospodinu Jelašiću rekli su oni koji ga danas predlažu za guvernera, da li tokom njegovog rada na mestu viceguvernera NBJ, kada ga je omalovažavao gospodin Koštunica, kroz one njegove čuvene opaske u predsedničkoj kampanji 2002. godine, o tamo nekim ekspertima koji su se pojavili niotkuda i preuzeli sudbinu Srbije u svoje ruke, ignorišući njene interese.
Ili o svemu onome što su govorili predstavnici DS, suprotstavljajući se izboru Jelašića 2004. godine, pominjući njegov neodgovoran odnos i kršenje zakona u aferi koju je neko nazvao afera "vila", pa posle toga afera "kofer", pa da se zaustavimo samo na raspravi koja je obeležila Ustavni zakon i sve vas držala do ranih jutarnjih sati, zbog svađe i nespremnosti unutar koalicije da se prihvati obaveza izbora novog guvernera.
Gospodin Jelašić nije sproveo reforme u sektoru koji je vodio. On je administrirao tim sektorom. Možemo reći da je povremeno u svom poslu bio dobar. Verovatno bi bio i bolji da je imao podršku Vlade. Često je Vladu kritikovao, ali šta se u međuvremenu promenilo pa sada prihvata podršku onih koje je kritikovao, onih koje je osuđivao za inflatorni budžet, onih koje je osuđivao za odbijanje restrukturiranja javnih preduzeća, onih koje je kritikovao zbog odbijanja privatizacije NIS-a i EPS-a?
Šta se u međuvremenu desilo, pa je odlučio da prihvati njihovu podršku? Šta se to desilo na drugoj strani, pa je odjednom DS odlučila da podrži guvernera, koga je prethodno optužila za zloupotrebu i štetu nanetu u iznosu od 400 miliona evra? O tome ovde treba da razgovaramo.
Treba da se pojavi predstavnik predlagača i da kaže "mi smo tada pogrešili, ponovo smo pročitali dokumenta i videli da je gospodin Jelašić zapravo bio u pravu i zato ga mi danas podržavamo". Ili gospodin Jelašić treba da dođe i da kaže ili vi koji ga predlažete iz G17 plus da kažete da je shvatio da je grešio i sada traži novu šansu.
Ne, to su dva paralelna sveta. Ko plaća cenu toga, čuli smo u prethodnoj diskusiji. Cenu plaća društvo, građanke i građani. Nema grinfild investicija u sektoru bankarstva. Nijedna banka nije došla ovde i počela normalno da radi. Pri tom je morala da prođe netransparentan proces privatizacije, kroz dogovore sa NBS i sa Ministarstvom finansija. Kroz partnerstvo Dinkića i Jelašića, sve banke u Srbiji su privatizovane u prethodnih sedam godina. Kroz kakvu javnu proceduru, kada je nije bilo ni u jednom trenutku?
Korporativni kapital, osiguravajuća društva, dva najveća - DDOR i "Dunav", u gorem položaju 2007. nego 2004. godine. Ko je za njih odgovoran? Narodna banka. Šta je uradila? Ništa. Odložena je privatizacija DDOR-a, u trenutku u kome je to bilo neminovno, zbog obaveza koje oni koji su privatizaciju odložili imaju prema našim tajkunima.
DDOR je bio završio proces privatizacije. Decembar je bio mesec za završetak tog posla. Taj posao nije završen, odložen je zbog izbora, ali je završen drugi - privatizacija Bora. Videli smo kako - neuspešno. Vlada je imala dvostruke principe.
Šta zameramo gospodinu Jelašiću? Zameramo mu što je pristao na ta pravila ponašanja. Guverner mora imati hrabrosti i snage da bude autentičan. Vodi najskuplju monetarnu politiku, najskuplju monetarnu politiku u Evropi vodi NBS. Ne mislim da to radi zato što želi. Na to je prinuđen. Zbog čega? Zbog neodgovorne fiskalne politike Vlade. Umesto da promeni tu vladu, odnosno da se od nje distancira, on prihvata podršku te vlade.
Mi smo najsiromašnije evropsko društvo, sa najskupljom politikom centralne banke. Obavezne rezerve, o kojima se toliko puta ovde govorilo, najviša stopa u Evropi. Inflacija, koja je jedan od prioritetnih poslova guvernera NBS, druga u Evropi.
Ako govorimo o političkom karakteru i svemu onome što je guverner Jelašić uradio u periodu svog mandata, onda moramo biti fer prema njemu i reći da je on pokušavao da oslobodi dnevnopolitičkih uticaja centralnu banku.
Pokušavao je to od 2004. godine, upozoravao, kritikovao Vladu, predlagao alternativne mere, ali je iz čitavog tog posla izašao kao gubitnik.
Nije bio uspešan, nije ograničio fiskalnu potrošnju, nije ubrzao restrukturiranje preduzeća, nije uneo novu dinamiku u proces privatizacije, nije odbranio definisani kurs i ciljanu inflaciju. Bio je neuspešan. Zbog toga ga mi kritikujemo.
Ako govorimo o onome što je nezaobilazno tokom rasprave o njegovom izboru za guvernera, to je svakako i način na koji se on odnosio prema građanima Srbije, prema našem društvu. Verujem da je u ovoj sali više poslanika koji su bili predmet nekih afera od onih koji to nisu bili, ali nema nijednog koji nije odgovorio na pitanja koja su mu postavljena.
To pravo je sebi dao gospodin Jelašić. Ni na jedno pitanje nije ponudio odgovor, a očekuje od nas da ga podržimo. Ni izvestilac Odbora za finansije nam nije ponudio odgovor u njegovo ime, a nema ni predlagača da mu postavimo pitanje - s kim je to mislio da se poigra kada je falsifikovao kupoprodajni ugovor o kući? Najmanje je važno što je kuća na Dedinju.
On je guverner. Guverner nema pravo na takvo ponašanje. On je to sebi dopustio. Njegov vice guverner je završio u zatvoru. Protiv njega je podneta krivična prijava, podignuta je optužnica zbog korupcije. Ni jedno "izvinite građani Srbije zbog toga što se desilo", nijedna smena. Umesto toga, prvo je unapređen, govorim o gospodinu Simiću, da bi danas obavljao poslove direktora u Sektoru za stanovništvo banke, čiju je privatizaciju praktično sproveo gospodin Jelašić. Mislim na OTP banku.
Mi ne možemo da glasamo za takvog guvernera i ne očekujemo da parlamentarna većina, posle ovih naših kritika, promeni mišljenje o njemu, ali minimum onog što zahtevamo od gospodina Jelašića je da, pre nego što podrškom slepe parlamentarne većine stupi na dužnost, ponudi odgovore na pitanja koja se otvaraju u ovoj raspravi.
Ko nije bio u pravu - on kada je kritikovao Vladu ili Vlada kada je kritikovala njega? Ako su svi bili u pravu, šta je prethodilo tom zaključku?
Zašto je pristao na ovako jadan proces u kome sada učestvuje, a da pri tom nije izborio nezavisnost centralne banke kroz valjan zakon o Narodnoj banci Srbije. Već je i sada jasno da će on biti guverner, kao što je Milutinović bio predsednik Srbije, ili Zoran Lilić.
Centralnu banku i monetarnu politiku zemlje vodiće savet. U savetu će sedeti predstavnici parlamentarne većine, koji će ovde biti izabrani, a guverner će služiti za ukras i za potpis. Takva centralna banka ne postoji nigde u Evropi.
Ne postoji ni u jednoj uređenoj zemlji sveta, pa ne treba da postoji ni u Srbiji 2007. ili 2008. godine.
Spremni smo da odamo priznanje gospodinu Jelašiću za svaki njegov dobar potez.
Imali smo razumevanja za njegove kritike, ali su one bile incidenti, a ne izraz ozbiljne namere, da se pritiskom na Vladu koriguje fiskalna politika i na takav način zaštiti tranzicija u našem društvu. Sve što je uradio zapravo je bilo rezultat ličnog marketinga, želja za ličnom promocijom i ignorisanje suštinskih potreba ove zemlje.
Saglasnost koju je dao na ovako kompromitujući postupak izbora, kojem trenutno prisustvujemo, između ostalog je toliko jasna da više nema potrebe govoriti o njemu, njegovom profesionalnom kredibilitetu i spremnosti da štiti dignitet institucije koju će formalno voditi kao novi guverner.
Mi glasamo protiv gospodina Jelašića zbog toga što smo protiv koalicije Tadića, Koštunice i Dinkića, protiv privatizacije našeg društva, feudalizacije, zato što smo protiv ekonomije sovhoza, kolhoza, zato što želimo tržišnu ekonomiju, modernizaciju, reforme, zato što želimo guvernera koji je sposoban da radi svoj posao, a ne guvernera koji je sposoban da sprovodi ono što se tri stranke između sebe dogovore, zaboravljajući pri tom činjenicu da te tri stranke vode ovu zemlju o kojoj bi morali da razmišljaju.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pomoći ću vam, gospodine Albijaniću, i zamoliću vas da doslovno primenite član Poslovnika koji ste upravo citirali, i podsetiću vas na jedno od lepih pravila koje smo mi uspostavili u periodu vlasti koju je formirala parlamentarna većina vlade Zorana Đinđića.
Naime, tokom leta 2003. godine, u onom spornom izboru guvernera, makar jedna stvar je bila pozitivan izuzetak, a to je spremnost kandidatkinje za guvernera, gospođe Kori Udovički, da odgovori na sva pitanja poslanika. Ona je učestvovala u raspravi i odgovorila na sva pitanja koja su joj poslanici postavili.
Vi imate poslovničku mogućnost da pozovete Radovana Jelašića na ovu sednicu, tim pre što je on još uvek osoba koja obavlja poslove guvernera, pa i po tom osnovu može da učestvuje u ovoj raspravi i ponudi odgovore na pitanja koja su ovde postavljena.
Na takav način može, recimo, nama da omogući da mi u njemu vidimo ono što sada vidi parlamentarna većina, a mi ne - stručnu i profesionalnu osobu spremnu da radi tako ozbiljan i odgovoran posao, kao što je posao guvernera.
Ovako mi vidimo jednog partijskog činovnika, koji je došao voljom partije 2004. godine na funkciju guvernera. Kada je ta partija izgubila političku podršku i on je izgubio bilo kakve pozicije u okviru nove vlasti, da bi se sada na njih vraćao zajedno sa svojom oronulom strankom.
Dakle, neka dođe ovde gospodin Jelašić, pa neka odgovori na pitanja koja mu se postavljaju, umesto nemuštih odbrana koje čujemo iz te slabašne grupe poslanika stranke G17 plus; znači, umesto referata neka dođe ovde pa neka ponudi odgovore na sva pitanja koja su sporna i pitanja koja su preduslov bilo kakve ozbiljne rasprave i glasanja o njemu.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 101. Pokušaću još jednom da vam pomognem, gospodine Albijaniću, tako što ću vam predložiti da primenite Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije i omogućite parlamentu da u pristojnijoj atmosferi potvrdi odluku koja je doneta na drugom mestu. Na ovakav način se ne bira direktor nijedne banke u Srbiji. Izboru prethodi javna procedura, promovisanje kandidata, rasprava o programima.
Konačno, tu veliku ulogu igra i Centralna banka, koja daje svoju saglasnost. Sve je potpuno drugačije od procedure po kojoj mi biramo guvernera Narodne banke Srbije.
Ako je neko dao saglasnost na izbor guvernera, neka taj neko izađe za skupštinsku govornicu i kaže zašto je to uradio, šta je to podržao u programu gospodina Jelašića.
Mi o tome želimo da razgovaramo, želimo da postavimo guverneru pitanje kako će izgledati 2008. godina, godina u kojoj će se poremećaji na globalnom tržištu preneti definitivno i na ovo naše unutrašnje, kakvu će politiku voditi Centralna banka, da li je napravljen neki dogovor sa predlagačima, da li će 2008. godina biti godina štednje ili će biti godina u kojoj će Narodna banka raditi svoj posao i posao nesposobne Koštuničine vlade. To je važno.
Najmanje su nam potrebni referati. Rekli smo vrlo jasno, ima dosta toga što cenimo u radu gospodina Jelašića, ali upravo to je dokaz da on nije bio dosledan guverner, on je bio neuspešan guverner. Mi sada biramo novog, a nema programa. Da li ste čuli bilo kada za izbore koji su održani, a da nije predstavljen izborni program? U jednopartijskim društvima se promovišu programi. Za šta mi glasamo? O tome se radi. I tražimo od parlamentarne većine da uozbilji ovu raspravu. Ima ovde dovoljno odgovornih ljudi.
Ako pravimo takvu lakrdiju od izbora guvernera, šta će onda biti sa svim drugim nosiocima funkcija? Po čemu smo mi onda ljudi koji zaslužuju to veliko pravo i čast da mogu za sebe da kažu da predstavljaju interese građanki i građana Srbije? Čije interese predstavljaju oni koji su odlučili da biraju guvernera, a da pri tom čoveku ne dozvole da kaže svoj program ili da makar oni u njegovo ime saopšte taj program, ili da kažu šta je bilo presudno, na kojim principima je napravljena ta iznenadna podrška.
Vi nam umesto toga kao odgovor nudite izjašnjavanjem u danu za glasanje. Ako na tim fantazijama vi gradite svoju koaliciju, ne očekujte od nas da mi na to pristajemo. Ne mislite valjda da ćemo zvati Jelašića da dođe ovde da govori pošto se završila rasprava? Ako ste odlučili da građankama i građanima Srbije uskratite pravo da čuju njegov program i na takav način mislite da ćete pobediti opoziciju ili LDP, koja svoju kritiku upravo gradi na nepostojanju programa koji je potreban Srbiji, onda se varate. Ovo je samo još jedan šamar toj instituciji koja je toliko ponižena, toliko puta do sada ponižena da joj ovo nije bilo potrebno.