Vi, gospodine Mrkonjiću, povedite računa o načinu na koji vodite ovu sednicu.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, znate, pravila komunikacije u parlamentu vas obavezuju, gospodine predsedavajući, da poslaniku date pravo na reč, pa da onda poslanik objasni po kom osnovu se javio za reč a onda vi da kažete da to dopuštate ili da ne dopuštate. Ne mislite valjda da se ovde sa nama dovikujete kao na nekom gradilištu.

Dobro, ali nisam ja jedini poslanik ovde i vi nemojte sledeći put dolaziti u Skupštinu ako mislite da sam samo ja ovde. Ovde ima i dama.

Je l' mogu da dobijem reč?

Hvala, javio sam se za repliku. Samo bih odgovorio u najkraćem gospodinu Obradoviću.
Je l' vi pričate o događajima u kojima niste učestvovali, niste bili čak ni na periferiji tih političkih događaja?
Mene ne interesuje zašto je to tako, ali prošlo je dovoljno vremena i imali ste, sasvim sigurno, prilike da shvatite koliko je to što ste sad ovde izgovorili za ovom skupštinskom govornicom besmisleno, koliko su teze o nečijem kidnapovanju besmislene i koliko su besmislene optužbe na koje se vi pozivate kada polemišete ovde sa nama.
Mi smo započeli raspravu o vrlo ozbiljnoj temi, o savetu Državne revizorske institucije.
Rekli smo da smatramo da je to potreba parlamenta, svakog poslanika u njemu, da je potreba građana, ukazali smo na eklatantne primere nepoštovanja zakona iz koga proizilazi i svako pravo članova saveta Državne revizorske institucije, a vi ste to pretvorili u politički obračun koji je od Srbije napravio crnu rupu. Ali, da ne bi bilo bilo kakve dileme, mislim da su ljudi dužni da odgovore na pitanja koja im se postavljaju.
Nikada niko nije potpisao garanciju da Slobodan Milošević neće biti izručen Hagu. Potpisana je garancija da se Slobodan Milošević ne hapsi da bi te noći bio odveden u Haški tribunal. Vi niste bili akteri tih događaja, neki drugi ljudi su u tome učestvovali i treba pustiti njih da o tome govore.
Što se tiče tih besmislica o proslavama, večerama, to ipak nisu teme za parlament, toliko su niske da ja znam da ni vi sami u to ne verujete. Ja više neću polemisati sa vama jer znam na koje se događaje vi pozivate. Svako ima pravo da to tumači na svoj način, ali mislim da ste postavili pitanje i dobili odgovor od mene. Ako niste želeli da dobijete odgovor od mene, ako ste odgovor znali i bez tog pitanja, zašto ste ga postavili? Eto, samo toliko.
Predlažem da se vratimo na raspravu o savetu, a da sve ove druge teme raspravite tamo gde one treba da se raspravljaju. Dakle, izvolite podnesite prijavu sudu, neće biti prvi put da se tako nešto dešava, neka sudovi o tome sude, neka policija o tome sudi. Mi nismo vlast u ovoj zemlji, ali smo poslednji koji će se distancirati od politike koja se kriminalizuje, jer ne postoji drugi način da se ona zaustavi. U Srbiji je svako ko je uspešan, ko je pametan, ko je vredan satanizovan, i to se dešava ne samo nama već mnogima oko nas. U redu, ako su to pravila ponašanja, mi se sa njima ne slažemo, protiv njih se borimo.
Gospodine Mrkonjiću, ako ste u nečemu što sam izrekao prepoznali uvredu, meni nije nikakav problem da vam se izvinim. Vi ste toliko stariji od mene da nema razloga da se u tome ustručavam. Ne volim da se bilo ko oseća uvređenim zbog onoga što ja radim, ali ste vi moj politički protivnik i verujte da ste sami odgovorni za atmosferu koja je ovde stvorena, zbog tog nonšalantnog načina na koji vodite ovu sednicu, koji nekada može da naiđe na razumevanje, ali u ovom trenutku i po ovom pitanju svakako ne.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Jočiću, reagovao sam u skladu sa članom 101. Poslovnika o radu.
Vi ste poslednji u ovoj sali koji ima pravo na tu vrstu cinizma koji je obeležio vaš komentar na izlaganje gospodina Batića. Naime, vi koji ste u ovom parlamentu nedavno, komentarišući obavezu države da poštuje Ustavni zakon, izjavili kako nema igranke dok se spasava država, vi koji u vašoj koaliciji regulišete odnose tako što obavezujete sami na ljubav utroje, vi koji o Kosovu govorite kao o srcu i duši naše zemlje, ovde jednu ozbiljnu primedbu na vašu naknadnu reakciju, ne onu koju ste uneli u zakon, izvrgavate ruglu.
Izaberite šta ćete poštovati, da li ćete poštovati ovakve manipulacije i zloupotrebe kojima se karikira zakon koji je dobar, ili ćete poštovati Ustav.
Sve se može obesmisliti, ali ako smo iskreni jedni prema drugima, a ovo je tema na kojoj treba da budemo iskreni, onda moramo postaviti pitanje nasilja u kojem najviše stradaju oni koji su u to nasilje gurnuti.
Nisam primetio da na utakmicama, bez obzira na to da li se radi o fudbalskim, košarkaškim, u sukobima, pre i posle tih sportskih takmičenja, strada bilo ko drugi osim samih navijača. Ko njima manipuliše? Zašto do toga dolazi? Ko tako nešto dozvoljava? Strada i policija. To su ljudi o kojima se vi starate.
Ovaj zakon smo doneli 2003. godine, ne s ambicijom da se obračunamo protiv onih koji drugačije misle, nego s ambicijom da ona mesta na kojima se ispoljava najdevijantniji oblik ponašanja u našem društvu počnemo da menjamo.
Ali, mi i dalje govorimo o posledicama a ne o uzroku. Zbog toga, sam po sebi, ovaj zakon ne može biti dovoljno efikasan ukoliko je to izolovani pokušaj države da reši jedan ozbiljan problem.
Govorimo li o političkim motivima kao razlozima za delovanje i primenu ovog zakona? Ako je korišćen primer Engleske, tamo nije bilo političkog nezadovoljstva ispoljenog na stadionu. Mislim da ovde ima najmanje razloga da govorimo o politički motivisanom nasilju na stadionima.
Upravo zbog toga, ne treba činiti te ustupke, jer i ono malo politički motivisanog kršenja zakona na stadionima mora biti sankcionisano, čak i ako je simbolično, tim pre što ako je danas simbolično, sutra neće biti ukoliko danas ne bude sankcionisano.
Šta kaže član 21. Ustava? ''Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu.''
Onda taj ustav treba konkretizovati kroz neki zakon. Nažalost, ti primeri o kojima govorimo, koji su, možda, nekome šaljivi, poražavajući su i kompromitujući i proizvode mnogo dublju štetu od one koja se na prvi pogled može uočiti. Neko će se nasmejati, ali su to vrednosni sistemi na kojima se vaspitavaju generacije u ovom društvu.
Ne smeju sportska takmičenja biti ringovi na kojima će se odigravati obračuni, a to je posledica sistema vrednosti koji je stvoren u ovom društvu i koji, nažalost, podržavate, između ostalog, tako jednostavnim prihvatanjem nečega što je potpuno politički motivisano i nema nikakve veze sa suštinom i sa duhom ovog zakona.
Naravno da mora biti sankcionisana svaka vrsta diskriminacije, bez obzira na to da li se govori o Srebrenici, ili se govori o Bratuncu.
Svaka vrsta diskriminacije mora biti sankcionisana. Ako na to pristanemo sada i ako pred tim popustimo, sutra ćemo se suočiti sa mnogo ozbiljnijim posledicama od onih sa kojima se suočavamo danas.
Romantizam ostavite za neku drugu priliku. Vi na to, kao ministar policije, nemate pravo. Setite se sukoba navijača ''Zvezde'' i ''Partizana'' nakon jedne košarkaške utakmice. Svi su bili žrtve, i publika i policija.
Ko je danas za to odgovoran? Da li je neko odgovarao? Nije niko. Da li to znači da se sa tim slažemo? Svi su bili žrtve.
O tim situacijama pričamo kao o situacijama koje su veliko upozorenje. Nisu nam potrebni gori scenariji od tih kroz koje smo prolazili zajedno kao društvo. Da - takmičenja, ali red i na stadionu, a pre toga, red u društvu, red u Parlamentu, red u političkim odnosima, koji moraju biti mnogo civilizovaniji i znatno drugačije uređeni.
Nažalost, politički život u zemlji je nekulturniji i suroviji od onog koji pokušavamo ovim zakonom da uredimo. To je problem. Bavimo se posledicama, a ne uzrokom.
Nećemo glasati za vaš zakon ukoliko napravite taj ustupak i omogućite nekome da krši Ustavom zagarantovana prava i slobode, tako što ćete reći da niste mogli da utvrdite težu posledicu tog delovanja. Svaka uvreda mora biti sankcionisana, a pogotovo u društvu koje je prošlo kroz takvu agoniju kao ovo naše.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se u skladu sa članom 101.
Gospodin Vučić je, naime, pogrešno protumačio temu o kojoj sam govorio. Nikada nisam izjednačavao političke skupove i skupove kojima se bavi ovaj zakon. Mi govorimo o zakonu koji sprečava nasilje i nedolično ponašanje na sportskim priredbama. Ako treba da se bavimo zakonom koji će sprečiti istu vrstu ponašanja i nasilja u okviru političkih skupova, mi smo i za to raspoloženi, ali primeri koji se koriste su tačni.
Ako se složimo da su ovi primeri posledica jednog haotičnog vremena, ne možemo te primere koristiti kao neku vrstu opravdanja za prihvatanje i propuštanje šansi da se kao društvo sučimo sa uzrocima tih posledica. Govorimo o nasilju na sportskim takmičenjima i u objektima, o tome govorimo. Ne govorimo o nasilju između pripadnika dve stranke.
Tačno je i vrlo dobro znam šta smo radili ispred Skupštine, i to je bila politička posledica, po našem mišljenju, jednako ekstremnog i nekorektnog političkog poteza. Naša politika je bila deinstitucionalizovana i mi smo se borili svojim političkim sredstvima i za to platili cenu, od konflikta sa policijom, do podrške koju smo dobili ili je nismo dobili u meri koju smo želeli od građana.
O tome možemo da razgovaramo, ali nije LDP otišao na fudbalsku utakmicu, na košarkašku utakmicu, na bilo koji drugi sportski događaj i tamo iznosio svoje političke stavove.
Znači, ovde govorimo o nečemu drugom, govorimo o nasilju u okviru sportskih objekata, sportskih takmičenja, koje treba sankcionisati, jer je to, nažalost, jedini način da se ono limitira. O žrtvama.
Sigurno se sećate vrlo dobro košarkaške utakmice i stradanja i navijača i policajaca, pa ste bili izloženi kritici zbog toga što je policija reagovala, a policija je rekla - mi ne možemo da na tribini nađemo one koji su izazvali incident, mi smo prinuđeni da reagujemo u skladu s naređenjima koje dobijemo.
Znači, svi su stradali i na kraju niko nije odgovoran. Gledali smo snimke i verujem da policija nije imala nameru da batina decu i da ih ruši sa tribine. Sticajem neverovatnih okolnosti i puno sreće, nije izgubljen nijedan ljudski život, ali nikakvu pouku iz toga nismo izvukli.
Klubovi manipulišu navijačima, a kada navijač ostane invalid, klub ga zaboravi.
I u naše vreme policija je imala podatke koji su ukazivali na tako nešto. Zbog toga smo i pisali ovaj zakon 2003. godine i mi vas sada pozivamo da primenite zakon u formi u kojoj ste ga podneli Parlamentu, ne sa željom da se u okviru sportskog takmičenja limitira nečija politička sloboda i pravo, ali neka ljudi nauče da idu na stranačke mitinge, pa da tamo izraze svoje političke stavove, kakvi god oni bili, a ne na sportskim takmičenjima. Ako je nekada to bilo pravilo, hajde da ne bude sutra. Mi o tome želimo da govorimo.
Da bismo vratili ljude u sport, moramo da stvorimo elementarne preduslove za njihovo bezbedno učešće u svemu tome, a toga sada nema. Ako se toleriše ono što se ne toleriše Ustavom, ako se krše prava i slobode zagarantovane Ustavom, onda činimo veliku grešku sada i zbog toga ne možemo da podržimo vaš zakon. Politika na političke skupove, kakvi god oni bili, a u okviru sporta tome ne treba da bude mesto.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, samo bih se u najkraćem osvrnuo na prethodnu diskusiju, s obzirom da je na potpuno pogrešan način protumačeno prepodnevno izlaganje gospođe Vesne Pešić.
Znate, gospodine poslaniče iz DSS, činjenica da je u periodu od tri i po godine Vlada parlamentu predložila tri zakona kojima se uređuje oblast zaštite životne sredine sama po sebi nije dovoljna za konstataciju da je postojao sistem koji se stara o rešavanju tako krupnog problema kakav je problem o kojem danas diskutujemo. To je jako malo.
Vlada Vojislava Koštunice je prekinula neku vrstu političke tradicije koja je postojala u Srbiji, a koja se vezivala za uspostavljanje infrastrukture neophodne za rešavanje problema zaštite životne sredine. Nije bilo ministarstva u prethodnom sazivu.
Podsetiću vas na ekspoze predsednika Vlade i predsednika vaše stranke.
On je naveo pet prioriteta kojima će se njegova vlada baviti. Nije pomenuo pitanje zaštite životne sredine.
Vaša Vlada u prethodnom mandatu nije bila sposobna za rešavanje tih problema, ne zbog toga što vi lično to ne želite ili što to ne žele glasači vaše stranke, nego zbog toga što nije učinila ono što Vlada mora učiniti da bi se uspostavila infrastruktura neophodna za rešavanje tih problema.
Tu govorimo o sistemu i taj sistem treba sada razviti. Sada postoje preduslovi za tako nešto i nadamo se da će do toga doći.
Dobro radimo u okviru odbora i među nama ne postoji ona vrsta podela koja je karakteristična za svako drugo polje našeg političkog delovanja.
Nemojte u onome što je rekla Vesna Pešić tražiti prostor za političke konfrontacije, ona to nije uradila zbog toga što želi obračun LDP - DSS na tom nivou, nego zbog toga što želi od ove vlade, kao i od svake buduće, mnogo više odgovornosti u procesu rešavanja tih problema. Nije dovoljno pustiti sirene u Pančevu i na takav način građanima poslati poruku da se ne izlazi iz kuće dok ne prođe oblak. To nije sistem. Sistem treba zajedno da stvorimo.

Hvala, gospodine potpredsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, samo bih rekao da su u prethodnom mandatu Vlade Vojislava Koštunice zaista parlamentu prosleđena tri zakona, da su ta tri zakona uradile vlade Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, tj. ministarstvo koje je vodila žena iz Demokratske stranke, gospođa Anđelka Mihajlov. Ne znam uopšte kakve to veze ima sa prečicama.
Da ne bi pretvorili raspravu o ovom pitanju u ono u šta ste vi pretvorili Srbiju, u kaljugu i crnu rupu, uzdržaću se od svakog komentara tih besmislica koje ste vi pomenuli. Razmislite koliko ima zakona o onome što radi Vlada koju vi podržavate pre nego što bilo kome drugom postavite pitanje.
Toliko ste pitanja dobili u poslednjih nekoliko dana, da ste vi poslednji koji imaju pravo ovde da izađu da bilo kome nešto kaže pre nego što ponudite odgovore na tako nešto. Sačekaćemo one na čijem ste vi daljinskom upravljaču, da sa njima o tome porazgovaramo.
Tri zakona nisu sistem, a mnogo toga vi možete da naučite od gospođe Pešić, kao i oni koji nemaju hrabrosti da dođu u ovu salu kada se raspravlja o zakonima koje su prosledili. Što se tiče školovanja, lekcije se daju na nekom drugom mestu.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dinkiću, moram vam reći da mi nismo zadovoljni načinom na koji se vodi ova rasprava.
Za nas iz LDP-a ova tačka dnevnog reda je veoma značajna i mi činjenicu da raspravljamo o ratifikovanju ovako važnog sporazuma doživljavamo, između ostalog, i kao najznačajniji izraz naše spremnosti da učinimo nešto konkretno u pogledu evropskih integracija naše zemlje. Mogu da razumem, iako se nikada nećemo složiti sa otporima koje pojedine stranke koje ne žele takvu vrstu evropske perspektive u našem društvu iskazuju tokom ove rasprave, ali je za najoštriju osudu neozbiljnost Vlade i stranaka koje čine vladajuću koaliciju.
Gospodine Dinkiću, bili ste dužni da u svojoj uvodnoj reči kažete zbog čega smo mi jedina zemlja koja sa zakašnjenjem ratifikuje sporazum od koga, po našem mišljenju, presudno zavisi budućnost generacija koje žive u našem društvu. To je važno da bi se utvrdila odgovornost, jer izuzimanje odgovornosti, praktično, od našeg društva, naše svakodnevice pravi stvarnost u kojoj je svakom sve dozvoljeno.
Ako je u Skupštini potvrđena ratifikacija ovog sporazuma 23. jula i ako je Vlada koja nam je to prosledila znala da će se ministarske konferencije održati polovinom septembra, zašto ste, gospodine Dinkiću, vi kao ministar dozvolili da naša zemlja, koja je toliko daleko od onog statusa na koji mi kao građani 21. veka imamo pravo, dođe u poražavajući status i položaj kao posmatrač.
Ko je odgovoran zbog toga što nismo 24. jula raspravljali o sporazumu CEFTA, 25. jula, 1. avgusta, 10. avgusta? Ko treba da preuzme odgovornost? Mi insistiramo na odgovornosti za činjenicu da će se ministar Vlade Republike Srbije, zemlje koja je na repu evropskih integracija, pojaviti na ministarskoj konferenciji zemalja članica CEFTA u statusu posmatrača. Ko je za to odgovoran? Imate li dovoljno političke hrabrosti da kažete tako nešto?
Nama je jasno o čemu se tu radi. Ne može se Srbija u ekonomskom smislu liberalizovati i upustiti u ekonomske integracije bez prethodno jasno potvrđene spremnosti da postoji politička volja za isti takav proces.
Od oktobra 2000. godine do septembra 2007. godine nikada nismo bili, u političkom smislu, dalje od Evrope.
Sada treba da potvrdimo svoju spremnost da budemo deo Evrope glasajući za ovaj oblik ekonomskih integracija. Sa kim mi sklapamo taj sporazum? Kakvi su naši odnosi sa tim državama? Da li su dobrosusedski? Da li su obeleženi razumevanjem? Da li ima nesporazuma? Ako ih ima, da li su ti nesporazumi političke ili ekonomske prirode? To je ono što nam je potrebno za ovu raspravu. Vrlo dobro znate sa kojim zemljama je ovaj sporazum sklopljen. Znate koliko je komplikovan status Kosova, koje je takođe deo ovog sporazuma.
Mesecima apelujemo na političko otrežnjenje našeg društva, na suočavanje sa istinom, ali ovo je kukavičije jaje. Niste nam vi potrebni ovde. Ovde nam je potreban premijer Koštunica da nam kaže primer zemlje u svetu koja je potpisala međunarodni sporazum sa nekim drugim partnerom koga istovremeno doživljava delom svoje teritorije. Nama je to važno za sudbine tih ljudi koji žive na Kosovu, kojima će neko drugi saopštiti tu istinu, umesto Vlade koja je dužna to da uradi.
Da li treba trubače ovde da dovedemo da bi ga dočekali ili treba da idemo u Guču i na sabore da bismo se sa njim sreli? Premijeru je ovde mesto, i potpredsedniku Vlade, zato što ovo treba da bude praznik za Srbiju, po našem mišljenju, jer stvaramo jedinstveno tržište sa našim susedima. Sa nekima od njih smo ratovali, što je dokaz da se stvari mogu rešavati na drugačiji način, da se omoguće pozitivni ishodi, što treba da bude primer i u nekim drugim komplikovanim situacijama kojih ima tako puno u našem životu. Nema nikoga, kao da se Vlada stidi činjenice da je parlamentu predložila ratifikaciju ovog sporazuma, a nema razloga za tako nešto, po našem mišljenju ne.
Pogledajte klupe, nema ministara, nema predsednika Vlade, nema 70-80% poslanika vladajuće koalicije. Šta to znači? Da je Vladi stalo do tog dokumenta ili da je prisiljena, da pro forme, zbog nekih partikularnih interesa ona ipak tako nešto propušta kroz Skupštinu? Kako ćemo mi razviti ekonomsku saradnju sa Albanijom, sa Bosnom, sa Hrvatskom, sa Crnom Gorom - kvazidržavom, koju treba stiskati, stiskati, stiskati, stiskati, sa Kosovom koje želimo da stavimo pod blokadu? Kako ćemo razviti mi, kako ćemo poštovati sporazum koji treba da ratifikujemo? LDP je spreman da ga poštuje. Da li je spremna vladajuća koalicija?
Znate koliko ima puno odgovornosti iza jedne ovakve inicijative? Moramo društvu objasniti koje su koristi od ovog sporazuma, prevesti građanima to na razumljiv jezik. Puno je onih koji će iskoristiti te teške okolnosti u kojima se nalazi naše društvo. Ali, nemate razloga da se ustručavate pred tim činjenicama. Imaćemo veće tržište, potrošači u Srbiji će imati bolju ponudu, a neće jedan čovek biti taj pred kojim oni moraju da kleknu ukoliko žele nešto da kupe.
Neće više "Zara" u Beogradu biti najskuplja "Zara" na svetu, skuplja od londonske i od one u Moskvi. Možda će pasti marže, pa ćemo, iako imamo mala primanja, kupovati jeftiniju robu zbog toga što se pojavila konkurencija.
Umesto da pričamo o tome, mi podržavamo ono Miloševićevo ekonomsko slepilo sa kraja 80-ih godina kada su nam Slovenci bili krivi za sve, pa Hrvati, pa Bosanci, pa Makedonci, pa Crnogorci, pa Albanci dva-tri puta, pa smo između sebe počeli da se delimo. Zna se zašto naše kompanije nailaze na prepreke, između ostalog i zbog toga što nema ovakvog sporazuma.
Ovaj sporazum otvara vrata svakoj našoj kompaniji, pod uslovom da ona ima nešto da ponudi, pod uslovom da nije ono jedino što ona nudi činjenica da je njen vlasnik na crnoj listi EU ili SAD. To su razlozi zbog kojih naša ekonomija nije dobrodošla u pojedinim sredinama - što nije konkurentna, što je spekulativna, što računa da će tamo moći da funkcioniše po pravilima po kojima se funkcioniše ovde.
To su teme o kojima treba razgovarati sa ljudima u Srbiji, zbog kojih treba braniti ovaj sporazum. Pogledajte u šta su nas ćutanjem pretvorili – u žrtvu. Vi sad tu sedite, kao meta onih koji su od Srbije napravili politički rashod. A vi ste ministar jedne Vlade koja želi Srbiju da odvede u Evropu. To nama smeta.
Mi ćemo glasati za ovaj sporazum. Glasali bismo u bilo kom trenutku, ne interesuje nas što ga vi branite, što ga je potpisao Božidar Đelić i što iza njega licemerno stoji predsednik Vlade koji ga je potpisao u decembru, ali nijednom o njemu ni jednu jedinu reč nije rekao.
Mi ćemo glasati za taj sporazum, ali realizacija tog sporazuma ne zavisi od naše političke volje, nego od spremnosti Vlade da uradi ono na šta se obavezala ovim sporazumom. Znate na šta se ona obavezala? Citiraću vam samo dva stava; vi ste potvrdili svoju obavezu prema pluralističkoj demokratiji zasnovanoj na vladavini prava i ljudskim pravima i ostalim slobodama. Je l' to ono što je opis Srbije u septembru 2007. godine, da li je ovo pluralistička demokratija, da li ovde postoji vladavina prava, poštovanje ljudskih prava ili smo svi mi žrtve političke države, partijske države, običajnog prava, a ne tržišne ekonomije? Obavezali ste se da ćete poštovati principe tržišne ekonomije, a vi ste od ovoga napravili partijsku.
Vlada postoji četiri meseca i još se niste dogovorili oko toga kako ćete podeliti plen te jadne vlasti i kome će pripasti NIS, EPS, Aerodrom, "Srbijašume", "Srbijavode". Nije to bilo nešto sa čim ste vi ušli u izbornu kampanju za januarske izbore. U Srbiji je 50% cena pod kontrolom države. To nije tržišna ekonomija. Izbegava se privatizacija javnih preduzeća, zašto?
Zato što su to partijski monopoli i zato što su ishodišta za islužene partijske, a dokazane partijske kadrove, s jedne strane; s druge strane, sjajno sredstvo za kupovinu glasova nesrećne Srbije.
To ste vi radili. Nema, gospodine Dinkiću, tržišne ekonomije u kojoj ministar ide i najavljuje zimske olimpijske igre i u kojoj ministar deli milijardu evra iz Nacionalnog investicionog plana. Da li ima neka zemlja potpisnica ovog sporazuma u kojoj je to moguće? Zakon o Nacionalnom investicionom planu pred parlament, definisani projekti, a ne politička uravnilovka, i ne Potemkinova sela, ne brze pruge i švedski standard.
Ono što su oni radili sa Telekomom 1997. godine vi ste počeli da radite i sa Mobtelom 2007. godine, i svako ima svog gospodina Mrkonjića, svako. To ste vi potvrdili.
Ovo je uvreda za vaše birače koji su glasali za takmičenje sa regionom. Kako ulazimo u tu trku, da li imamo neki plan? Privredna komora, čija je to komora? Sedi Miloševićev tajkun i predsednik države, pa se dogovore ko će šta, ti meni skini Čedu sa vrata, a ja ću tebi da sklonim Toplicu. Dokle ćemo stići tako? Privredna komora je postala partijska ćelija Demokratske stranke, da li to postoji negde? Vi ste za sebe uzeli Kopaonik, volite skijanje. A Koštunica ne voli ništa, ali hoće sve.
Glasaćemo za ovaj sporazum, imate našu podršku, ali vodite računa, veliku obavezu preuzimate na sebe, a mi ćemo biti ti koji ćemo vas kontrolisati u svakom segmentu vaših aktivnosti.
Dakle, insistiramo na utvrđivanju odgovornosti zbog toga što će ova jadna zemlja, posle godina sankcija, blokada i nesporazuma, opet biti u ponižavajućem položaju na toj konferenciji, zbog toga što je neko bio neodgovoran ili licemeran, pa je tako nešto odlučio. Zašto raspravljamo sa toliko puno zakašnjenja o ovome, 23. jula je došlo u Skupštinu? Izvolite recite, ili vi recite gospodine predsedniče, da li smo za to odgovorni mi kao poslanici LDP-a, da li je za to odgovorna opozicija ili je za to odgovorna ta sklepana vladajuća koalicija koja očigledno funkcioniše i koja ne treba da funkcioniše ako jedino što treba da stvori i proizvede jeste haos. Hvala.

Poštovani predsedniče,  poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, to što mi koristimo svoje pravo da branimo sporazum koji je predložila vaša nesposobna Vlada, a nesposobna je zbog toga što sprovodi politiku koja je direktno suprotna sporazumu za koji tražite podršku... Nesposobna je zbog toga što ne može da brani taj sporazum ovde iz skupštinskih klupa. Nesposobna je i zbog toga što ste vi jedini poslanik stranke predsednika Vlade ovde u Skupštini, ili imate, izvinjavam se, dva ili tri. Dva poslanika DSS-a su ovde.
Vi optužujete nas za neusvajanje ovog sporazuma u vremenu u kojem je taj sporazum mogao da bude usvojen. Pa Vladu smo vam napravili, koliko ste bili nesposobni! Vladu vam je opozicija napravila. Vodite računa o onome što prati obaveze proizašle iz činjenice da ste vi vlast u ovoj zemlji. Dokažite to na bilo koji drugi način, osim iživljavanjem nad onima koji su nemoćni. Preuzmite odgovornost za nešto. Makar sedite ovde.
Što se tiče slepila Miloševića, u vremenu na koje se vi pozivate kao slavno u potrošačkoj korpi se uglavnom nalazilo korenje. Jeste, imamo potpisan sporazum sa Rusijom, ali ga Rusija nikada nije ratifikovala. Nikada Duma o njemu nije raspravljala. Dok ste trčali za loptom po Marakani mogli ste da ih pitate - izvinite, a kada ćete da potvrdite glasovima sporazum do kog je nama tako puno stalo. E, kada se dovoljno sagnete, tada ćemo ga potvrditi. Cenimo podršku, ali to je socijalna pomoć, a ne poslovni uspeh. Šta smo mi to izvezli u Rusiju tokom devedesetih godina? Šta izvozimo danas? Kako je izgledala ta zemlja i njena ekonomija pre 15 godina, kako naša, a kakve su današnje karakteristike?
Što se tiče gospodina Mrkonjića, lepo je što se on povezuje sa izgradnjom u Srbiji. Loše je što je uglavnom pravio ono što su prethodno on i njegova stranka i politika kojoj je služio srušili.
To se u narodu iz koga vi dolazite često zove - presipanje iz šupljeg u prazno. Mi smo danas najsiromašnije evropsko društvo, sa najnefunkcionalnijim obrazovanjem, sa najtežim socijalnim obavezama, najkrupnijim političkim problemima i to je zaostavština jednog pogrešnog vremena.
Bilo bi dobro da oko toga ne polemišemo previše, a da vrlo razumno kažemo ljudima da smo sposobni da formulišemo politiku koja će na drugačiji način ostvariti interese o kojima se možda i tada govorilo. Nema ničeg lošeg u ideji da se ovde razvije švedski standard, ali onda hajde da primenimo metode koje su oni primenili da bi do toga stigli. Hajde da cenimo uspeh, znanje, nečiji rad, hajde da promenimo ono pravilo po kome ste najluđi ako prvi dođete na posao, a poslednji sa posla odete.
(Predsednik: Vreme.)
Hajde to da uradimo. Što se tiče vladajuće koalicije, ovo je sramota šta se dešava u ovom trenutku.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dinkiću, možete da se vratite, što se nas tiče, tamo gde ste bili do sada, jer ste vi između ostalog svojim postupcima i ponašanjem na najdirektniji način potvrdili sve ono o čemu smo mi u prepodnevnoj raspravi govorili, ukazujući na neodgovornost vladajuće koalicije, predsednika Vlade Vojislava Koštunice i stranaka koje čine vladajuću koaliciju u trenutku u kome se vodi rasprava o jednom od najznačajnijih pitanja za budućnost zemlje o kojoj mi treba da se staramo.
Za LDP je ratifikacija sporazuma CEFTA najznačajnija politička odluka koju je ovaj parlament do sada donosio, mnogo značajnija od guslanja o Kosovu i rezolucija koje su propale pre nego što su stavljene na papir. U kakvoj atmosferi protiče ta rasprava - vladajuća koalicija se stidi onoga što predlaže. Vodite nas u ekonomske integracije sa državama sa kojima ste u međuvremenu, umesto političke saradnje, počeli da razvijate politiku konflikta i sukoba. Pitali smo kakvi su nam odnosi danas sa našim susedima, sa Hrvatskom, Makedonijom, Crnom Gorom, Rumunijom, Albanijom, kako mislimo da razvijamo politiku ekonomske saradnje u trenutku u kome smo u potpunom političkom nesporazumu sa njima?
Tražili smo odgovornost za štetu koja je proistekla iz aljkavosti, nerada, nesposobnosti Vlade. Ovaj dokument je ušao u Skupštinu 23. jula, mi danas raspravljamo o njemu. Potrošeno je uludo 20 godina, 100 dana isto tako, neko za to mora da odgovara. Ušli ste u ovu salu u 5.15 i to vas ne interesuje.
Mi insistiramo na odgovornosti. Građani Srbije nemaju prava čak ni da prate raspravu o tome, raspravu u kojoj mi želimo da branimo ono što je Vlada dužna da brani, a to je ideja tržišne ekonomije, razvijene demokratije, modernizacije, reformi. Šta je važnije od toga, zašto se relativizuje i toliko ponižava i parlament i naša želja da doprinesemo promenama u ovom društvu, šta je važnije od ove rasprave?
Pitali smo kog trubača treba da dovedemo da bi se ovde pojavio premijer, kog sportistu (koji je uprkos svim preprekama uspeo) treba ovde da dovedemo da bi se Vlada pojavila i na takav način njegov uspeh prisvojila sebi. Šta to treba da se desi pa da sedne u ove klupe i da izađe pred građane i da kaže - da, CEFTA je dobra, ekonomska saradnja je dobra.
Ona će se ostvariti ukoliko postoji politička spremnost na tako nešto. Nećemo da stišćemo i pritišćemo Crnu Goru, hoćemo tamo da prodamo svoje proizvode, hoćemo da trgujemo, hoćemo da napredujemo, hoćemo partnerstvo sa Hrvatskom, hoćemo da se dogovorimo sa Kosovom i oko drugih pitanja kada smo se dogovorili oko CEFTA. Da, moguć je dogovor Srbije i Albanaca, eto, ta CEFTA tako nešto potvrđuje.
Umesto toga, biće odložen prenos. Ko je to odlučio, poslao Skupštini faks? JUL nas je obavestio o tome, čestitao nam je 1997. Pa, to se tako radilo pre 10 godina, danas to više ne može. Nema odloženog prenosa. Ili će ovaj parlament upravljati ovim društvom, ili Srbija neće biti demokratsko društvo. Javite nam onda da li imamo Skupštinu ili ne, ali dok smo mi ovde ponašaćemo se na onaj način na koji se ponašaju ljudi koji cene podršku građana koju su dobili na izborima. Naših 220.000 glasova od 21. januara nas na tako nešto obavezuje.
Oni za nas vrede mnogo više od obaveza koje ste vi preuzeli da biste održali ovu propalu koaliciju na vlasti.
Toliko je jadno sve ono što danas moramo da slušamo, ova prazna sala, obrušavanje onih koji su uništili ovu zemlju na jedan projekat koji je jedino vredno što se desilo u 2007. godini.
Nema rasprave u parlamentu bez prenosa koji će građanima omogućiti da shvate da je ova CEFTA šansa za njih, a ne pretnja. A oni koji nam umesto toga nude kvizove, gatare, loto, političke emisije pod sloganom "Šta radite, bre" neka jednom nauče da u parlamentarnoj demokratiji društvo vodi parlament, a ne njihova bahatost.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je ozbiljnija tema iza izmena i dopuna Zakona o kojem trenutno raspravljamo, nego u samom predlogu zakona o kojem ćemo se izjašnjavati. To je prvi problem ove rasprave.
Čitajući obrazloženja rešenja koja se usvajaju izmenama i dopunama predloženog zakona, ne možemo imati, ako smo razumni, nikakvu racionalnu primedbu. To je, manje ili više, čitajući striktno materijal koji je pred nama, jednostavna administrativna procedura.
Ne možemo ignorisati, kao političari i političarke, ono što je prethodilo izmenama i dopunama ovog zakona i ono što očigledno stoji pred nama, a o čemu u ovom trenutku vlast ne želi da razgovara, ali najavljuje razgovore. Tu mislim na opasku nadležnog predstavnika Vlade, kojom je najavio ozbiljnije promene Zakona o državljanstvu.
Da li to znači da je ovaj predlog izmene i dopune Zakona neozbiljan? Ako je tako, zašto?
Veoma je važna, između ostalog, rečenica u materijalu u kojoj se kaže da je Republika Srbija obavezna na ovakav postupak, ali da ta obaveza istovremeno predstavlja njen interes.
Kakav je to interes za Republiku Srbiju nastao davanjem državljanstva državljanima druge države koji su se na teritoriji Srbije nalazili u trenutku sticanja nezavisnosti te druge države, odnosno razdvajanje državne zajednice? Neka se kaže koji je to interes, neka se formuliše. Možda je dobar, ali za nas je važno da mi uđemo u suštinu koja prati status nekog državljanina ove zemlje.
Država ima obavezu prema svojim građanima, pa tako i prema onima koji će pravo državljanstva steći kroz izmene i dopune ovog zakona o kojem sada raspravljamo. Koliko košta ta obaveza? Kako se meri ta vrednost o kojoj Vlada govori kada pominje interese koji će biti ostvareni u skladu sa potrebama države Srbije? Šta je ono što je, zapravo, istina?
Istina je da se Vlada nije dogovorila sa crnogorskom državom i da u ovom trenutku Vlada Republike Srbije tom problemu pristupa na drugačiji način od Vlade Crne Gore. Zbog čega je to tako? Potrebno je obrazloženje.
Čuli smo i raspravu iza koje stoji jedna velika istina, na koju mi sve vreme ukazujemo. Istina je da uvek Srbi izvan Srbije plaćaju cenu pogrešne srpske politike, bez obzira na to da li se radi o Srbima iz Hrvatske, o Srbima iz Bosne, o Srbima iz Crne Gore ili o Srbima sa Kosova. Uvek na kraju oni plaćaju cenu pogrešne politike i oni postaju žrtve, a politika i vlast koja ih je dovela u tu poziciju očekuje od nas da preko toga pređemo kao da se ništa nije desilo.
Srbija i Crna Gora su jedan vek provele u zajedničkoj državi. Voljom građana Crne Gore, Crna Gora je iz te zajedničke države istupila, stvorila je svoju, obnovila je svoju nezavisnost. Ako na ovakav način menjamo Zakon o državljanstvu, izbegavajući suštinu, a to je dogovor sa Crnom Gorom oko regulisanja tog pitanja, mi, zapravo, šaljemo poruku kojom kažemo da verujemo da je stanje koje karakteriše naše međusobne odnose u ovom trenutku samo privremeno i da će ta greška, do koje je došlo prevarama, manipulacijama, obmanama, koja je dovela do stvaranja nezavisne Crne Gore, biti ispravljena vrlo brzo.
Koga time varamo? Crnu Goru? Ne. Ona se na to i ne obazire. To je problem za nas ovde, u Srbiji.
Pominjani su neki primeri, primer Hrvatske. Hajde da govorimo i o drugom primeru, primeru Mađarske, da govorimo o odnosu Mađarske prema svom narodu izvan granica matične države, o odnosu Mađarske prema Mađarima u Rumuniji, u Srbiji, u Slovačkoj. Pažljivije Mađarska tretira taj problem. Zamislite kada bi se mađarska vlast postavila prema tom pitanju kao što se danas postavlja vlast u Srbiji, kada bi vodili računa o svojim dnevnim političkim interesima.
Oko ovog ne možemo da se preglasavamo. O ovom treba da se dogovorimo, a ne možemo da se dogovorimo zato što nema elementarnih preduslova za dogovor.
Zašto raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona uz opaske predstavnika Vlade da je ovo samo privremeno rešenje? Malo je godinu i po dana da se napiše valjan zakon i da se na takav način otklone sve štetne posledice koje ne možemo da osporavamo, sprečavanje nastanka apatrida, tj. da niko ne ostane bez državljanstva. Zašto bi neko ostao bez državljanstva? Slažemo se da ne treba.
Još je gore da nekom omogućimo da danas u Srbiji radi ono što je do juče mislio da radi u Crnoj Gori, pa mu to nije pošlo za rukom. Kada je neko državljanin Srbije, uz državljanstvo, preuzima i obaveze prema toj državi, obavezu lojalnosti.
Gospodin Batić je govorio o nekim elementima te lojalnosti, kako će biti regulisani ti problemi. Znamo da je većina onih koji će steći državljanstvo na osnovu izmena i dopuna ovog zakona, većina poslovnih ljudi, prijavljena u Beogradu, sa imovinom u Crnoj Gori, imovinom u Srbiji, izbegavajući plaćanje poreza i u Srbiji i u Crnoj Gori.
Kada pitate - gde plaćaš porez, kaže - plaćam u Crnoj Gori; kad ga pitaju iz Crne Gore - gde plaćaš porez, kaže - plaćam u Srbiji. A ova država treba da servisira njih, da ih štiti, da im omogućava da se školuju, da se leče, da stiču kapital, da se razvijaju, kao što se ona razvija. Pitanje lojalnosti je veoma važno.
Što se tiče mere našeg patriotizma, ona je direktno suprotna onoj meri koja se sada krije iza tih velikih, ali praznih reči. Žao mi je srpskog naroda u Crnoj Gori, on je prevaren, kao što su prevareni Srbi u Bosni i Srbi u Hrvatskoj. Da li to taj narod razume?
Razume i vidi da je ostavljen, jer nema drugog objašnjenja činjenice, da, recimo, Srbija nije stigla Crnu Goru da prizna pre Islanda, ili nije poslala svog ambasadora u Crnu Goru već godinu i po dana, dok je Crna Gora svog ambasadora poslala u Srbiju posle mesec ili dva.
Srpski narod u Crnoj Gori je ostavljen, ne na milost i nemilost crnogorskoj državi, nego ostavljen sam sa sobom i problemom u kom se nalazi. Moći će da izađe iz toga, pre svega, ukoliko odgovor bude tražio od države kojoj pripada, a to je Crna Gora.
Ukoliko odgovor i rešenje bude tražio od Srbije, agonija u kojoj živi će trajati, a ovde tu podršku nikad neće naći, kao što je ni mnogi ranije, pre srpskog naroda iz Crne Gore, nisu pronašli.
Bez obzira na to da li su živeli u jednoj ili drugoj krajini, da li su živeli u Kninu ili Sarajevu, da li su živeli u Prizrenu ili Peći, podršku nisu pronašli u Srpskom parlamentu, jer u Srpskom parlamentu dominira ona politika koja uništava svoje društvo i svoj narod.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 100. i članu 101.
Zaista očekujem od vas, gospodine Duliću, kao predsednika Parlamenta koji vodi raspravu, da primenite pravila, koja svi treba da poštujemo. Da li ta pravila nekome odgovaraju ili ne, to je drugo pitanje, ali dok pravila postoje ona se moraju poštovati.
Pogrešno sam protumačen. Bio sam vrlo jasan i to ću ponoviti. Kada naše kolege poslanici, koji sede sa nama u klupama, u Subotici zatraže dvojno državljanstvo za sebe, njima naša država lepi etiketu izdajnika. Kada naši albanski građani na jugu Srbije podignu albansku zastavu, lepi im se etiketa izdajnika, a očekujete sa druge strane, od neke druge države, da ona, bez dogovora, ima prema svojim građanima onakav odnos kakav vi želite da bude.
Ne može. Ako se govori o odnosu prema Srbima u Crnoj Gori, nije problem u LDP-u. Mi imamo 10 poslanika i nećemo podržati ovaj zakon, zbog vrlo jasnih činjenica o kojima sam prethodno govorio. Nemamo više od dvesta drugih poslanika.
Ajde, jednom, vi radikali, pogledajte koliko vas je. Borite se za Srbe iz Crne Gore više nego što ste se borili za Šešeljev džip, ne manje. Nosili su vas odavde, nameštaj ste lomili braneći jedan auto i pet godina posle toga pričate o tome. Borite se za Srbe iz Crne Gore. Zašto ih ostavljate sada švercerima, dilerima, narkomanima, poturicama, šta ja znam kome. Nema više tih igara. Skupo smo platili sve te greške.
Dogovor sa Vladom Crne Gore, i mi ćemo svaki dogovor sa Vladom Crne Gore podržati. Dvojno državljanstvo - dvojno državljanstvo, posebna briga za Srbe u Crnoj Gori - posebna briga za Srbe u Crnoj Gori, ali ne sa namerom da se desi sutra ono što se nije desilo juče, nego sa namerom da se sutra i prekosutra nikada više ne ponovi ono što se dešavalo juče ili prekjuče.
Dogovor sa onima koji su preuzeli odgovornost za rukovođenje državama, to je ono što mi želimo. U ovom trenutku, da li je to ministar Jočić, da li je to ministar Kalomperović, da li je to premijer Koštunica, to su drugorazredni podaci. Dogovor između vlasti, a ne ignorisanje suvereniteta, integriteta, karaktera jedne države, u situaciji u kojoj mi sami predimenzionirano apostrofiramo te činjenice.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo održali kao šefovi poslaničkih grupa pripremni sastanak pre ove sednice, sa namerom i ambicijom da zaista ova sednica protekne u atmosferi koja je drugačija od one koja obeležava uobičajeni rad republičkog parlamenta.
Ali, gospodine Duliću, vi kao predsednik morate odgovoriti i onim obavezama koje pretpostavljaju naš poslanički status vašoj partijskoj dužnosti.
Ovde ne postoje elementarni uslovi za normalnu parlamentarnu debatu. Poslanica Nataša Mićić pred sobom nema sat, vi je niste na vreme upozorili o dužini njene diskusije, prekinuli ste je na pola rečenice i na takav način pokušali da omalovažite njen skupštinski nastup.
Mi nećemo praviti od ove parlamentarne sednice ono što najčešće parlament jeste, trudićemo se da argumentima branimo svoje političke pozicije. Teza o jedinstvo jeste nešto o čemu možemo razgovarati, ali do jedinstva sa ne stiže tako što ćemo svi misliti jednom glavom.
Dakle, molim vas da u nastavku diskusije budete onakvi kakvi ste na našim konsultacijama, da uvažite atmosferu u kojoj radimo, uslove u kojima radimo, i imate dovoljno takta i razumevanja za naše poslanike, jer nećemo dozvoliti javna poniženja, s obzirom da na tako nešto nemamo pravo jer smo predstavnici građana koji imaju svoje dostojanstvo.