Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7122">Čedomir Jovanović</a>

Čedomir Jovanović

Liberalno demokratska partija

Govori

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, prvo moramo da vidimo koje su to mere, odnosno koji su to postupci koje može agencija pokrenuti. Oni su utvrđeni članom 17, govori se o opomeni i upozorenju. Dakle, to je zakonom utvrđeno pravo agencije. Niko ne govori o krivičnom postupku, krivičnom gonjenju, dakle, svim onim nadležnostima koje zapravo čine sudsku vlast.
Uopšte ne mogu da razumem sve ono što je ovde izgovoreno, jer takva bujica rečenica zaista potpuno otklanja svaki smisao u ovom amandmanu, koji je predložen i u komentaru tog amandmana. Dakle, pokušaću da vam objasnim da je piraterija oblik nedozvoljenog ponašanja, koji po pravilu ne mora da bude krivično sankcionisan, ukoliko se ne pojavi druga strana, koja pokreće taj proces. Mi smo istovremeno po brojnim međunarodnim konvencijama dužni da tako nešto sprečavamo.
Da li je oblik piraterije emitovanje nekog školskog programa, za koji nemate autorsko pravo, da li je pravo nekoga ko raspolaže tim autorskim pravom da se uzdrži od pokretanja krivičnog postupka, u situaciji u kojoj ne proceni da mu je zapravo to idealna prilika za isticanje krivične odgovornosti i utvrđivanje neke sankcije.
Podsećam vas da smo nekoliko godina imali od emitera, pre svega filmskog programa, konstantno kršenje tog autorskog prava i da niko nije pokretao, otvarao pitanje sankcije. Na kraju se to završilo sudskim sporovima, koji su još uvek aktuelni, ali i merom, koju su preduzeli neki od emitera tih programa, kompenzacije i isplate onih finansijskih sredstava koja su bila protivvrednost toj šteti koju su vlasnici autorskog prava pretrpeli.
Dakle, ovde se govori o opomeni i o upozorenju. To su prava agencije i ona ta prava mora iskoristiti da se ne bi stvorila neka veća šteta, koja bi nas, recimo, zaustavila u tom procesu vraćanja u Svetsku trgovinsku organizaciju. Bez obzira što se niko ne žali, bez obzira što oni možda ne ulože neku oficijelnu žalbu, mi smo dužni da reagujemo upozorenjem i opomenom, jer će šteta biti mnogo veća od one štete koju trpi sam emiter - trpeće čitava država. O tome se radi.
Nikakvo preuzimanje nadležnosti sudova, pokretanje krivičnih postupaka i svega onoga što je ovde pomenuto.
(Vojislav Šešelj traži pravo na repliku.)
Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je činiti, dobro je ceniti naknadnu pamet, a pogotovo ako se do nje dolazi kroz one revizije. Zato ću samo citirati član 11. zakona kojim se do sada uređivala oblast radiodifuzije. U tom članu se kaže da: "Vlada Republike Srbije imenuje komisiju, razmatra zahteve za korišćenje radio frekvencija i predlaže odluke o njihovom korišćenju, odnosno njihovom oduzimanju ili ukidanju. Bliži uslovi obavljanja stručnih poslova za ovu komisiju utvrđuju se odlukom o njenom obrazovanju".
Ne postoji nikakva nezavisnost u postojećem rešenju. Idemo korak dalje, da vidimo da li postoji ona vrsta nezavisnosti koja je veoma važna, a to je finansijska nezavisnost. Ako je politički nezavisan; recimo, da uzmemo jedan od amandmana koji postoji i koji kaže da dve trećine saveta čine ljudi koje predlažu nevladine organizacije, civilni sektor, a jednu trećinu oni koje predlažemo mi tj. Skupština i izvršni organi vlasti i Pokrajinsko veće, odnosno Republička vlada. Ukoliko nema finansijske nezavisnosti, ova prva pretpostavljena nezavisnost je besmislena.
Članom 34. utvrđen je oblik finansiranja agencije, a između ostalog i oblik finansiranja članova saveta radiodifuzne agencije Republike Srbije. Kroz tu finansijsku nezavisnost koja je predviđena članom 34. obezbeđena je i sasvim sigurno zagarantovana ona vrsta nezavisnosti koja proizilazi iz egzistencionalne zavisnosti. Ako vi finansijski zavisite od Republičke vlade, onda ste naravno i u praktičnom smislu zavisni, jer ne možete opstati bez finansijske i materijalne pomoći. Zbog toga dolazimo i na temu pretplate, jer smo utvrđivanjem ovakvog oblika finansiranja javnog servisa utvrdili egzistencijalnu nezavisnost, materijalnu nezavisnost, koja je preduslov bilo kakve druge.
Što se tiče članova saveta, tu nema pravila. Tačno je da Hrvatska ima 25, a donedavno je imala 9, neke države imaju 5, a druge imaju 40. To je posledica unutrašnjih odnosa. Mi smo imali jedan predlog koji je dugo bio u opticaju, od 15 članova saveta. Međutim, kada pogledate ko su strukture koje treba da predlože kandidate, onda ćete videti da je to i suviše komplikovana procedura za postojeće okolnosti.
Dakle, radi se o organizaciji za zaštitu ljudskih prava, a nemamo kriterijum po kome bi mogli da utvrdimo da li je podobnija organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava i patriotski savez, s jedne strane ili beogradski krug Centra za ljudska prava, Helsinški odbor, Fond za humanitarno pravo, sa druge strane. Ta šuma agencija NGO-va, stavova, organizacija koje postoje, navela nas je na tu ideju da u prvom koraku smanjimo broj predstavnika nevladinih organizacija i tako umanjimo taj prostor za dodatne dileme koje bi samo osporile efikasan rad i dinamiku, na čemu insistiramo, unutar samog saveta. Dakle, uspostavljena je ravnoteža. Četiri kandidata predlažu predstavnici vlasti, a logično je da to budu predstavnici poslaničke većine ovde u parlamentu, jer bi bilo iluzorno da vas sada uveravam kako to nije tako.
Isto tako, mislim da nakon godinu i po dana nema razloga za toliko nepoverenje koje postoji u ovom trenutku kod dela kritičara ovakvog rešenja, jer sam apsolutno uveren, jasnost argumenata danas čini da je upravu RTS-a....
(Predsednik: Tri minuta i 30 sekundi.)
.... u kome nema političkih predstavnika, da je Upravni odbor vodio nezavisnu uređivačku politiku, da se došlo do direktora i glavnog urednika kroz proceduru koja nije osporena, da se tokom skupštinske rasprave čuje da se državna televizija istrgla iz okrilja vlasti, da sada rade šta hoće itd.
Izbalansirane pozicije, nevladin sektor, predstavnici države i deveti član do koga se dolazi kroz dogovor i predstavnike koje su tu predložili i država i nevladin sketor, a pri čemu se unapred oni ne mogu smatrati predstavnicima predlagača, već zapravo ljudima koji će na najkonkretniji način sprovoditi ovaj zakon. Budite uvereni da je nama kao predlagačima veoma važno da ovaj zakon funkcioniše.
Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, dužni smo da damo kratak komentar kako se nama ne bi stavilo sada u usta nešto što sasvim sigurno niko od nas nije rekao. Ako bi važila ta argumentacija da mi ne možemo da utičemo na izbor predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, pa zbog toga ne predlažemo Akademiju kao ovlašćenog predlagača kandidata za republički savet radiodifuzne agencije, onda bi to značilo da mi možemo da utičemo na izbor patrijarha i da možemo još mnogo štošta, što je potpuna besmislica i ne treba gubiti vreme na tome.
Zbog čega Srpska akademija nauka i umetnosti u ovom redukovanom broju nema onaj status koji je imala u prethodnom? Zbog toga što je to institucija u kojoj se sabiraju svi oni kredibilni predstavnici koji se inače pojavljuju na ovim drugim mestima. Tačno je, i u nevladinim organizacijama. Vi imate istaknute akademike koji su članovi nevladinih organizacija iz pravnog sektora. Da li je episkop šumadijski Sava svojevremeno primljen za akademika? Jeste. Zašto uskraćujete pravo nekom drugom predstavniku verske zajednice da sutra bude akademik Srpske akademije nauka i umetnosti? To nije prolazna institucija, to je institucija na kojoj se verifikuje određeni status i koja po svojoj funkciji nije trebalo ni u prethodnom rešenju da se nađe. Status akademika nije status koji proizilazi iz te funkcije. To su ljudi koji su angažovani u brojnim drugim strukturama.
Imamo akademika Palavestru, koji je član Udruženja pisaca. Da li Udruženje pisaca gubi status koji može da ima kroz ono što je predviđeno postojećim rešenjem? Ne gubi. Da li gubi PEN centar? Ne gubi. Dakle, to je jedna široka lepeza mogućnosti. Ničim Akademija nije degradirana i to je najobičnija zloupotreba institucije koja je zloupotrebljavana prethodnih 10 ili 12 godina, i zbog toga je na marginama društvenih događaja, ne zbog naših inicijativa.
Poštovana gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da su tokom rasprave o ovom amandmanu pomenuta dva veoma važna pojma, odnosno dve teme koje su u suštini, a ta suštinska razlika je između nas kao predlagača ovog zakona i onih koji taj zakon osporavaju.
To je pitanje poverenja i pitanje politike kao vrhunske norme. Ovde je otvorena dilema da li parlament može imati poverenja u bilo koju drugu instituciju ili pojedinca ove zemlje, osim u samog sebe, odnosno, da odem korak dalje, to bi zapravo značilo da mi ne možemo imati poverenja u verske zajednice i njihovog predstavnika, odnosno njihovog kandidata, da ne možemo imati poverenja u univerzitet, da ne možemo imati poverenja u manjinske i nacionalne zajednice, da ne možemo imati poverenja u čitav niz nevladinih organizacija (ponavljam, to su neke veoma važne organizacije poput Udruženja književnika Srbije, Udruženja filmskih radnika, Udruženja novinara, odnosno NUNS-a), da ne možemo imati poverenja ni u koga osim u sebe same.
Ako je čitav svet po definiciji prethodne vlasti bio protiv nas, ako su svi osim vlasti bili protiv nje, mi nismo dužni da sledimo tu politiku takve vrste isključivosti; mi vrlo rado imamo poverenja u svakoga, sve do situacije u kojoj on to poverenje ne zloupotrebi, i vrlo rado ćemo proširiti taj protok slobode i podeliti to pravo sa svima za koje procenjujemo da mogu, na osnovu prava kojima u ovom trenutku raspolažu, da kompetentno ispune i obavezu koja prati svaku vrstu slobode u demokratskom društvu.
Dakle, imamo poverenje u univerzitet i predstavnike univerziteta, jer parlament koji nema poverenje u univerzitet nema razloga da postoji.
Što se tiče ove druge kategorije politike kao vrhunske norme, to je tačno; ali u civilizovanim društvima, upravo zbog toga, politika samu sebe ograničava, pa se ona može podeliti na partijsku politiku, ali može biti i kulturna politika, politika u oblasti obrazovanja, u oblasti medija, pa se zato svesno politika u oblasti medija oslobađa partijskih stega, i to je ono što mi ovde činimo.
Mi i ne želimo da budemo ta vlast koja će "vratiti klatno unazad" i od Srbije napraviti društvo u kome smo živeli do 5. oktobra. To bi bilo tako, iako možda suštinski posledice u prvom trenutku ne bi bile takve. Način razmišljanja nas je doveo do tih tragičnih posledica, a ne naknadni pojavni oblici koje je taj način razmišljanja dopustio.
Zbog toga parlament može verifikovati validne predstavnike onih strukovnih organizacija, odnosno onih nevladinih organizacija, odnosno onih zajednica koje mi smatramo u ovom trenutku kredibilnim za takvu vrstu aktivnosti, a to su bez sumnje i univerzitet, i verske zajednice, i nevladine organizacije, i profesionalna udruženja koja postoje u našem društvu.
U suprotnom, ako smo sami sebi dovoljni, predlažem da zatvorimo parlament, da ukinemo sve zakone i da se ponašamo onako kako nama padne na pamet svakoga dana, jer smo se tako ponašali prethodnih 10 godina. Zakoni nam nisu bili bitni, a kada smo smatrali da je potrebno neko obrazloženje, donosili smo i u jednom danu po 30-40. To nije dobar put. Mediji se moraju osloboditi partijske politike, što sasvim sigurno ne znači da će oni biti izvan politike, ali neke druge, jer po karakteru se politika može razlikovati. To je moderno društvo kome težimo.
Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zamoliću vas za malo pažnje, kako bismo bili u stanju da odlučimo o jednom veoma važnom pitanju koje je nama postavila Republička vlada, tražeći od nas razumevanje.
Naime, u skupštinsku proceduru je stigao zakon o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. To je veoma važan zakon na kome smo mi vrlo aktivno radili, zakon koji s pravom zaslužuje ozbiljnu skupštinsku raspravu i mi bismo želeli da se taj zakon po hitnom postupku, onako kako je to od nas zatražila Vlada, nađe već na ovom vanrednom zasedanju. To je moguće ukoliko vi kao narodni poslanici uvažite stav 2. člana 158. postojećeg Poslovnika o radu republičkog parlamenta i uvrstite taj predlog zakona u skupštinsku proceduru.
Predlažem da to bude osma tačka dnevnog reda, dakle tačka dnevnog reda koja će uslediti nakon zajedničke objedinjene rasprave o zakonima iz oblasti pravosuđa. Mislim da bi do te rasprave moglo da dođe u drugoj polovini naredne nedelje; dakle, ima sasvim dovoljno vremena da se poslanici pripreme, da prilože svoje amandmane, s obzirom da se radi o hitnom postupku i poslanici bi bili u mogućnosti da predlože amandmane do početka same rasprave.
Nadam se da ćete imati razumevanje za ovaj predlog i da ćete ga podržati.
(Vojislav Šešelj, sa mesta: Po Poslovniku!)
Rasprava o ovome nije predviđena Poslovnikom i mislim da možemo o tome razgovarati ukoliko Skupština da svoju saglasnost i uvrsti po hitnom postupku kao vanrednu tačku dnevnog reda - Predlog zakona o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. To je potpuna formulacija i ja sam izašao  još jedanput kako bih vam precizno to saopštio. Dakle - Predlog zakona o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala.
Mi smo i do sada u situacijama u kojima smo smatrali da je ugrožena bezbednost zemlje ili da postoje razlozi za vanredan ili hitan postupak raspravljali poštujući ovako predviđenu proceduru, kao u slučaju davanja kontragarancije za kredite kojima se finansira remont Elektroprivrede Srbije - to je bila jedna od prilika kada smo upravo kroz ovakvu inicijativu i proceduru došli do rasprave tokom tekućeg zasedanja republičkog parlamenta.
Hvala unapred na razumevanju.
(Vojislav Šešelj, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je predlog izmene zakona koji je podneo poslanik iz poslaničke grupe DOS i obaveza mi je da dam obrazloženje  uskraćivanja podrške toj inicijativi. Naime, nema ničeg spornog u ideji javnog konkursa. To je sasvim sigurno najefikasniji način da se izbegne svaka vrsta manipulacije u izboru. Znači, tu nema posrednika; direktan kontakt između kandidata i institucije koja raspisuje konkurs.
Međutim, mi imamo još jedan kriterijum koji neizostavno moramo poštovati, a to je pitanje vremena. Podsetiću vas na prelazne odredbe ovog zakona u kojima se veoma jasno i precizno definišu rokovi u kojima se mora izvršiti izbor članova saveta, procedura po kojoj će se to uraditi, onda naknadno izbor članova Upravnog odbora radiodifuzne ustanove Srbije, Vojvodine; vremenski period u kome se mora izvršiti deobni bilans RTS-a i vremenski period u kome mora savet agencije organizovati svoj rad. Sav taj posao potrebno je okončati do 31. januara 2003. godine.
U tom vremenskom intervalu praktično je nemoguće organizovati validan javni konkurs bez prethodne, ne mogu da kažem prolazne, kontrole koja se vrši na nivou ovih predlagača, na nivou osam predlagača, od rektorske konferencije do verskih zajednica. Zapravo, mi smo deo svog posla preneli na njih i time rasteretili republički parlament i doprineli nama kao inicijatorima ovog zakona da što pre zakon stupi na snagu.
Ako bismo organizovali javni konkurs, zamislite na šta bi ličila skupštinska rasprava u kojoj bi morali da razgovaramo o predloženih 100, 200, 300, 1.000 ili 5.000 kandidata koji bi se javili na taj konkurs, bez obzira na te kriterijume; nisu sporni kriterijumi i nije sporno da bi se ti kriterijumi na neki način definisali, utvrdili i da bi eliminisali tu preobimnost u procesu kandidovanja. Opet, i suviše posla u jednom ograničenom vremenskom intervalu, s tim što se može kao preporuka predložiti ovim predlagačima da oni u procesu dolaska jednog, odnosno dva kandidata uvaže instituciju javnog konkursa. To je mnogo lakše njima, jer se disperzuje ta procedura, nego nama kao parlamentu. Praktično bi bilo neizvodljivo, imajući u vidu ove rokove, 45 plus 45 dana, potom 30 dana plus 30 dana i 15 dana plus 15 dana. I suviše malo vremena za preobiman posao. Na ovaj način, to će biti moguće uraditi.
Gospođo Mićić,  poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom amandmanu bi mogli da prepoznamo smisao ali bi istovremeno morali da priznamo prioritet partijskoj državi. Dakle, ako uvedemo kao princip ono što se predlaže ovim amandmanom, proporcionalnu zastupljenost prema broju poslanika u republičkom parlamentu, onda bi time srušili čitav koncept zakona.
Naime, sve vreme pokušavamo da što je moguće više depolitizujemo medijski prostor i agenciju koja zaista ima velika ovlašćenja; u nekim situacijama mnogo veća od same Vlade. Tu je, između ostalog, i pitanje odgovornosti koje se može pokrenuti samo pred sudom. Nema upravnog postupka koji podrazumeva pokretanje i utvrđivanje odgovornosti pred nekim drugim državnim organom uprave, osim pred sudom koji je izvan te organizacije vlasti.
Dakle, ako prihvatimo ovaj amandman mi zapravo negiramo sve ono što želimo da uradimo kroz ovaj zakon, a upravo želimo da depolitizujemo u meri u kojoj je to moguće. Vezivanjem članova saveta za broj poslanika neizostavno ćemo vezati sudbinu tog saveta za političke procese koji se dešavaju u zemlji, a oni, sami po sebi, ne mogu biti u toj meri važni da dovode u pitanje koncept organizacije države.
To je kao kada bismo menjali, iz situacije u situaciju, ustav države u kojoj živimo ili čitav niz zakona koji se prenose sa jedne vlade na drugu, sa jednog saziva parlamenta na drugi saziv parlamenta. Zbog toga ne možemo da prihvatimo ovo.
Poštovana gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je pitanje osoba koje predlaže parlament pitanje koje će svoj odgovor dobiti kroz unapred definisanu proceduru, koja proizilazi iz nadležnosti odbora, utvrđenih Poslovnikom o radu republičkog parlamenta.
Dakle, Odbor za kulturu i informisanje "razmatra predlog zakona, drugog propisa i opšteg akta i druga pitanja iz oblasti kulture i javnog informisanja." Odbor za kulturu i informisanje će na svom sastanku utvrditi proceduru predlaganja dva kandidata, koja će potom podržati, odnosno osporiti republički parlament.
Tačno je da Odbor čini 15 članova, da su to predstavnici partija koje se nalaze u parlamentu, i upravo zbog toga parlament predlaže samo jednog člana saveta. Upravo je u tome i suština našeg insistiranja na tom predstavništvu koje podrazumeva da organi ove države mogu predlagati četiri člana saveta, dok nevladin, odnosno civilni sektor može takođe izabrati četiri, a dogovorom se bira poslednji deveti, sa prostora Kosova i Metohije. Dakle, zbog toga je neprihvatljiv ovaj amandman i mislim da smo to toliko puta do sada ponovili, da zapravo ne postoji prostor za neku novu nejasnoću, osim ako se ne radi o zloj nameri. Hvala.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa članom 86. stav 3. predlažem da obavimo jedinstven pretres o sledećim tačkama dnevnog reda - 2, 3, 4, 5, 6. i 7. To su tačke dnevnog reda koje su tesno povezane sa zakonima iz oblasti pravosuđa, koji će izmenama i dopunama biti dorađeni, a s obzirom da smo ih usvojili u jedinstvenom pretresu mislim da je zbog celishodnosti rasprave neophodno da se obavi upravo takva vrsta rasprave. Hvala na razumevanju.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da ipak ovu raspravu vratim u okvire koje je zadao predstavnik predlagača, gospodin Korać, da poslanicima olakšam današnju raspravu i odlučivanje o informacijama koje neizostavno moraju biti saopštene tokom ove debate, kako bi se u potpunosti formirala ispravna slika o načinu na koji je definisan Predlog ovog zakona i svemu onome što je prethodilo našoj skupštinskoj raspravi.
Mislim da sam dužan da odgovorim na neke kritike, koje su moji prethodnici ovde istakli, s tim što konačnu reč o tome mora izneti predstavnik predlagača i Vlade, potpredsednik gospodin Korać.
Dakle, ono što se neizostavno mora izvršiti tokom ove naše rasprave jeste precizno ukazivanje na suštinske segmente ovog zakona, kroz sve one norme kojima se taj zakon depolitizuje i istovremeno kroz paralelan, neizostavan, takođe veoma važan i nezamenjiv proces izgradnje novog sistema vrednosti.
Depolitizacija medijskog prostora se vrši kroz formiranje saveta; o tome možemo razgovarati; zatim, kroz izgradnju javnog servisa, odnosno transformaciju RTS-a; i paralelno, kroz definisanje nove uloge lokalnih radio i TV stanica, koje se nalaze pod ingerencijama lokalne samouprave.
Na to vas upućujem pre svega zbog Zakona o lokalnoj samoupravi i izvesne procedure, koja je tim zakonom utvrđena. Videćete da smo mi, kao predstavnici demokratske vlasti, učinili veliki iskorak unapred, iskorak kojim smo u potpunosti uskladili ovaj predlog zakona sa međunarodnim konvencijama, koje smo kao država dužni da poštujemo. Pre svega tu mislim na konvenciju Saveta Evrope i konvenciju o prekograničnoj televiziji. Istovremeno smo tako obezbedili neophodnu podršku međunarodne javnosti, koja se bavi monitoringom u ovom trenutku našeg društva, kako bismo se verifikovali za povratak u one međunarodne institucije u kojima mislimo da nam je mesto, ukoliko želimo da na pažljiv način štitimo interese našeg društva.
Tu pre svega mislim na Savet Evrope. Dakle, taj proces depolitizacije tekao je na tri nivoa: kroz formiranje saveta radiodifuzne agencije, odnosno saveta tog regulatornog tela, koje će se baviti veoma važnim i odgovornim poslom; kroz rekonstrukciju RTS-a ka stvaranju javnog servisa, koji bi počivao na dva stuba - radiodifuznoj ustanovi Vojvodine i radiodifuznoj ustanovi Srbije; i kroz transformaciju lokalnih radio stanica.
Pitanje saveta je veoma ozbiljno i ono je, naravno, prolongiralo ovu skupštinsku raspravu za nedelju dana, s obzirom da je jasno da je Vlada predlaganjem ovog zakona zapravo želela da izađe korak napred u pravcu svih onih političkih promena, koje mi neizostavno želimo da sprovedemo u procesima u kojima smo dosta brzi i koji, uprkos toj brzini, neizbežno kasne za zemljama u okruženju.
Tačno je da smo mi, za razliku od drugih država u tranziciji, predložili ovaj zakon posle godinu i po dana vlasti, ali je isto tako tačno da u međuvremenu kasnimo 10 godina za svima, tako da je to samo po sebi pohvalno za nas, ali mislim da ne ide ni na kakav način u korist onima koji u ovom trenutku kritikuju ovu našu inicijativu: dakle, formiranje saveta, problemi sa kojima smo se suočili tokom tog posla i konačno rešenje.
Mislim da je važno o procesu rada na ovom idejnom rešenju, koje se danas nalazi pred vama, reći da smo mi ovim predlogom, koji je drugačijim od onoga što je prethodno ušao u skupštinsku proceduru, uspostavili potpunu ravnotežu u pravima, ali da smo pri tom, kao vlast, preuzeli veliku obavezu na sebe, koja nije ravnomerno preneta i na onaj drugi nevladin, odnosno civilni sektor.
Dakle, balansiranjem prava izmenili smo prethodni odnos da među 15 članova saveta, koji upravlja radiodifuzijom u našem društvu, budu samo dva predstavnika države. Mi smo želeli da budemo ravnopravni u tom poslu, pre svega zbog toga što smatramo da ne postoji nijedan razlog kojim bi se takva uloga nama unapred uskratila.
Ta ravnopravnost ne podrazumeva nikakvu prednost. Rešenjem do koga smo došli mi smo zapravo tako nešto kroz konkretno delovanje potvrdili. Četiri predstavnika biraju današnje aktuelne vlasti - kroz ingerencije koje su date Izvršnom veću Vojvodine, republičkoj Vladi, parlamentu Pokrajine i Republičkom parlamentu.
Peti predstavnik je neizostavan, nama je veoma važna njegova uloga, koja je pre svega politička, s tim što, naravno, mislimo politička u onom reprezentativnom smislu, jer je jasno da se ne može raditi o osobi koja ima bilo kakve političke stavove, već o osobi koja mora poštovati stroge kodekse profesije; utvrđene ovim zakonom.
Do devetog člana saveta doći će se konsenzusom, dakle, dogovorom predstavnika, sa jedne strane Vlade, a sa druge civilnog sektora, dogovorom koji će potom biti verifikovan ovde, pred poslanicima Republičkog palramenta.
Ne postoji mogućnost presudnog uticaja vlasti u ovom poslu i to je ono čime smo mi veoma zadovoljni; to je ono što su razumeli predstavnici međunarodnih institucija sa kojima smo mi razgovarali tokom priprema ovog zakona i kroz to razumevanje mislim da je u potpunosti demantovana ona vrsta straha koja može biti opravdana, imajući u vidu pre svega loše iskustvo medija u odnosima sa vlastima ovog društva.
Ali, istovremeno, ne može to biti ključna stvar, jer mi sebe smatramo drugačijim od svojih prethodnika, između ostalog i zbog načina na koji smo došli do ovog zakona, ostavljajući potpunu slobodu radnoj grupi, koja je kroz devet verzija zapravo imala apsolutno nezavisnu i potpuno slobodno utvrđenu uređivačku i koncepcijsku politiku, koja je na kraju samo tražila verifikaciju do koje smo došli zajednički; dakle, još jedanput ponavljam, kroz saglasnost predstavnika radne grupe, koju su činili ljudi iz medijskog sektora i predstavnici pravnog stručnog servisa koji je bio neophodan da bi se ovako nešto uradilo.
Savet treba da ima devet članova, četiri predstavnika će izabrati ova skupština, na predlog nadležnih i utvrđenih organa države, dok će četiri predstavnika izabrati verske zajednice, rektori putem dogovora, nevladine organizacije i predstavnici nacionalnih manjina.
Pitanje je dogovora civilnog sektora oko svojih predstavnika. Tačno je da je tu i delegatski princip, ali je on takođe izbalansiran; delom je delegatski, i to u onom smislu u kome je potreban dogovor civilnog sektora, ali je veoma striktno sa druge strane politički definisan kroz one ingerencije koje su date dvema skupštinama i Izvršnom veću, odnosno republičkoj Vladi.
Način dogovora nas ne treba previše da opterećuje. Mi unapred ne možemo osporiti mogućnost tog dogovora, jer je jasno da su se, recimo, crkvene zajednice veoma lako dogovorile tokom procesa koji je podrazumevao vraćanje veronauke kao opcijalnog predmeta u naš sistem obrazovanja, i tu nije bilo nikakvih problema. Jasno je da su se veoma lako dogovorile tokom pripreme udžbenika koji će biti osnova za sprovođenje takve nastave.
Mi ne sumnjamo da će doći do dogovora oko predstavnika u tom radiodifuznom savetu, pre svega zbog toga što je to funkcija koja podrazumeva rotaciju, i ta reprezentacija i to pravo prvenstva naravno da će biti ostvareni putem dogovora, a nikako putem nekog konflikta. Ne sumnjam da će do tog dogovora doći, jer je suština religija tolerancija i uvažavanje drugačijih mišljenja. Uveren da će na našim prostorima to biti potvrđeno kroz reprezentativni izbor predstavnika crkvenih zajednica u taj savet.
Što se tiče predstavnika univerziteta, odnosno funkcije rektora, mislim da nije na Skupštini da osporava mogućnost dogovora. Takvim svojim stavom, a priori, mi bismo u potpunosi devalvirali naučni sistem našeg društva. Ne vidim da ima bilo kakvog osnova za takav negativan odnos prema toj intenciji.
Što se tiče predstavnika nevladinih organizacija, to je drugo pitanje. Mi u zemlji imamo preko hiljadu nevladinih organizacija, koje su registrovane bilo na republičkom, bilo na saveznom nivou. Proces dogovaranja oko predstavnika nevladinih organizacija u radiodifuznom savetu je bitno drugačiji od svega onoga što će pratiti proces odlučivanja u onim drugim situacijama.
Mislim da će na tom primeru nevladine organizacije moći da dokažu svoju ozbiljnost, razumevanje trenutka i uloge koja im je poverena kroz Predlog zakona o kome raspravljamo.
Što se tiče uloge koja je data nacionalnim zajednicama, mislim da je to pohvalno za nas, da nemamo razloga da strahujemo od toga i ne vidim da bi izborom i radom predstavnika nacionalnih zajednica u tom radiodifuznom savetu bilo ko bio uskraćen. Baš naprotiv, i uveren sam da se otvara znatno širi prostor za afirmaciju nacionalnih osobenosti i različitosti, koje su naše bogatstvo, a ne nikako naša mana. Siguran sam da će poslanici to razumeti kada se bude raspravljalo o predlogu kandidata, koji će reprezentovati u savetu nacionalne zajednice.
Mislim da smo dužni da odgovorimo na pitanja neizostavno ovde postavljena i koja se tiču redukcije broja članova, sa 15 na 9, i gubitka statusa koji je prethodno bio definisan za pojedine institucije. Tu pre svega mislim da je pomenuta Srpska akademija nauka i umetnosti, ali pored Srpske akademije nauka i umetnosti, svoj status su izgubile i neke druge institucije, kojima je prethodno tako nešto bilo garantovano.
To nije učinjeno zbog toga što neko smatra da je Srpska akademija nauka i umetnosti institucija koja nema šta da kaže u oblasti radiodifuzije, već pre svega zbog toga što smo mi želeli da stvorimo funkcionalno, aktivno telo, koje će dinamično doprineti što bržoj primeni ovog zakona i koje će kroz predstavnika univerziteta ispuniti onaj preduslov koji smo mi želeli da bude ispunjen, između ostalog, i kroz prisustvo predstavnika Srpske akademije nauka i umetnosti.
Naravno da je na savetu da u potpunosti konsultuje sve nezavisne institucije koje u ovom trenutku egzistiraju i deluju u našem društvu, a između ostalog i Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Status predstavnika filmske umetnosti, odnosno kompozitora, koji je bio definisan prethodnim rešenjem, nije i suviše osporen, s obzirom da je ostavljena mogućnost da ukoliko ostvare potrebne dogovore, predstavnici nevladinog sektora, profesionalnih radiodifuznih udruženja i udruženje novinara, zapravo sa ove dve strukovne organizacije izaberu svog predstavnika koji bi ih reprezentovao u određenom vremenskom periodu u okviru saveta. Kroz princip rotacije naravno da bi se otvorila mogućnost i drugima da u periodu koji je pred nama ostvare to svoje pravo.
Dakle, mislim da je način na koji je izabran savet u ovom trenutku, kroz balansiranje prava i preuzimanje mnogo većeg tereta obaveza od strane države, idealan i da u ovom trenutku predstavlja naš maksimum. Imajući u vidu ono što je pratilo ovakvo redefinisanje tog statusa saveta, mislim da se ne može pronaći ništa što bi osporilo tu našu nameru da depolitizujemo oblast medija i da kroz formiranje nezavisnog regulatornog tela u potpunosti iskoračimo u jedan novi segment, društvenog razvoja...
Da, naravno. Znači, koji bi na drugačiji način otklonio sve one anomalije koje su nasleđene i o kojima ne treba previše govoriti jer mislim da je to stvar prošlosti.
Javni servis, odnosno transformacija Radio televizije Srbije; mislim da tu moramo govoriti o načinu finansiranja javnog servisa, a naravno da se moramo osvrnuti na ono što su bila naša politička obećanja i stavovi sa kojima smo nastupali kritikujući prethodne oblike finansiranja i da moramo ukazati na one promene u kojima se taj proces depolitizacije prenosi i na Radio televiziju Srbije, odnosno radiodifuzne ustanove Vojvodine i Srbije.
Ta podela RTS-a predstavlja, zapravo, povratak na onaj koncept koji je postojao pre konstituisanja RTS-a i podrazumevao postojanje Radio televizije u Novom Sadu i postojanje Radio-televizije ovde, u Beogradu. Mislim da se time omogućava nesmetan i brži razvoj tih televizijskih kuća i da se nikako to ne može smatrati nekim parcelisanjem medijskog prostora; do toga bi zapravo došlo kada bismo uvažili onu vrstu zahteva koja je izrečena između ostalog i kroz amandmane, a tiče se formiranja nezavisnog radiodifuznog saveta Vojvodine.
Dakle, RTS se transformiše i formira se nezavisan javni servis. Nema puno primera u ovom trenutku koji bi svojim liberalizmom mogli da prate ono što mi danas radimo. Mislim da je ovde pomenuta politika kao vrhunska norma. Navedeni su primeri antike i sve ono što se u međuvremenu desilo. Tačno je da je politika vrhunska norma u nekim društvima poput Velike Britanije i da je tako nešto nesporno. Tamo ministar kulture svojim dekretom imenuje direktora, odnosno glavnog urednika BBC-a, ali mi nismo na tom nivou, to otvoreno treba reći.
Mi ne možemo izdržati takvu vrstu statusne privilegije i slobode i zbog toga želimo da depolitizujemo oblast javnog servisa kroz formiranje nezvasine agencije, koja će potpuno nezavisno od politike izabrati upravni odbor, a on će onda, sprovodeći uobičajenu proceduru javnog konkursa, izabrati direktora i glavnog urednika jedne i druge radiodifuzne ustanove.
Način finansiranja - pretplata; ona će se ostvarivati kroz dogovor radiodifuzne ustanove, odnosno Televizija Beograd i Televizije Novi Sad sa javnim preduzećem koje najefikasnije može tako nešto da uradi.
U čemu je razlika između pretplate koju mi utvrđujemo kao oblik finansiranja javnog servisa i pretplate koju smo mi tako žestoko krtikovali u prethodnom periodu. Ne u metodologiji kojom se ta pretplata ostvaruje, nego u funkciji te pretplate.
Ovo je nezavisan oblik finansiranja javnog servisa, oblik u kome sa jedne strane imate građane koji izdvajaju novčana sredstva za finansiranje javnog servisa i sa druge strane taj javni servis koji ta sredstva troši. Videćete da u tom odnosu ne postoji nikakva međustanica koja bi podrazumevala neku kontrolnu ulogu Vlade, Ministarstva finansija ili ministarstva koje se bavi na izvestan način regulisanjem oblasti informisanja. To je velika razlika.
Da se finansira javni servis na način na koji se finansirao od izmena Zakona o Radio-televiziji Srbije, koju smo mi izvršili pre godinu dana, to bi značilo da praktično javni servis nije nezavisan, jer ne možete biti formalno nezavisni ukoliko vas država finansira. To je ta velika razlika.
Drugo, mislim da dolazi do velikih promena u uređivačkom konceptu, s obzirom na način definisanja javnog servisa i to u potpunosti otklanja onu vrstu opasnosti i kritika koje smo mi iznosili tokom proteklih deset godina, a koje su sasvim sigurno bile više nego argumentovane.
Vraćanje pretplate i distanciranje države su dva procesa koji se ne mogu posmatrati nezavisno, niti se može kritikovati pretplata kao oblik finansiranja, a zanemariti stav države da se ona više ni na kakav način ne upliće u oblast javnog servisa, kroz finansije ili politiku koju je do sada vršila kroz funkciju upravnog odbora, odnosno imenovanje direktora i glavnog urednika. To je ta velika razlika i mislim da će građani tako nešto podržati i razumeti.
Nivo, iznos te pretplate je minimalan u ovom trenutku. On nije posledica određene političke volje, odluke; jasno je da bi svakom političaru na vlasti odgovaralo da je taj iznos što niži, ali mi moramo voditi računa i o potrebama javnog servisa, koji mora zadovoljiti obrazovne, informativne i kulturne potrebe našeg društva, a tako nešto je nemoguće bez te minimalne pretplate od 210 dinara.
Način na koji će ona biti ostvarivana je, pre svega, pitanje na koje odgovor moraju dati predstavnici televizija, odnosno javnog servisa i javnih preduzeća sa kojima se postigne dogovor. Vlada ili Skupština u tome nemaju nikakvu ulogu, niti mi možemo uticati na taj proces na bilo kakav način.
Ono što takođe zaslužuje veliku pažnju i što ne može ostati po strani jeste i status lokalnih radio-televizijskih stanica koje se nalaze u vlasništvu opština, odnosno u lokalnoj samoupravi. Videćete da kroz formiranje saveta i distanciranje od one presudne arbitrarne uloge koju je imala u javnom servisu, u lokalnoj samoupravi, država zapravo diže ruke od medija. To je dobar put za stabilizaciju političkog sistema i sistema vrednosti koji je do sada bitno urušavan upravo zbog političkih potreba koje su bile u konfliktu sa svime što je naša zajednička i opšta potreba.
Dakle, lokalne stanice će se privatizovati u periodu od četiri godine. Ta privatizacija je oročena upravo zbog toga što mi želimo da problem, koji može proizvesti lokalna stanica koja je pod ingerencijom lokalne samouprave, ne treba ostaviti bez tog konačng odgovora i uveren sam da će upravo ovakav postupak lokalne samouprave, ovakav iskorak u novo doba dobiti podršku građana i političih struktura koje deluju na nivou opština i gradova.
Broj lokalnih i radio-televizijskih stanica je upravo onakav kakav je ovde, nekoliko puta je ovde pominjan, reč je o 1.300 što radio, što televizijskih stanica i jasno je da, ukoliko želite da zadovoljite profesionalne standarde, ne možete zadržati taj broj radio-televizijskih stanica i to nije isključivo pitanje političke volje, već profesije i struke koja nam je takve podatke dala. Vi ste sasvim sigurno zainteresovani za sudbinu određenih radio, odnosno televizijskih stanica, ali ta sudbina je u rukama nezavisnog tela, saveta radiodifuzne agencije, koje će odlučivati na osnovu profesionalnih kriterijuma utvrđenih ovim zakonom, odnosno kriterijumima o kojima možemo da razgovaramo. Oni nisu, ponavljam, politički i to se ne može osporiti ni jednim članom ili stavom zakona o kome danas raspravljamo.
Što se tiče izgradnje sistema vrednosti, po prvi put se uvode jasni kriterijumi. Oni upravo ruše onu vrstu povlašćenog položaja koji je možda do sada RTS imala, jer je pomenuto finansiranje putem pretplate i status drugih komercijalnih stanica koje se finansiraju kroz komercijalne programe. Ako pažljivo pročitate zakon, videćete da je upravo ta statusna privilegija, obavezujuća pretplata, izbalansirana sa komercijalnim televizijama kroz obim komecijalnog programa, koji javni servis može da emituje, odnosno sa kojim raspolaže. To je 10% ukupnog programa za razliku od komercijalnih televizija koje raspolažu sa 20% tog programa. Mislim da kroz tu razliku komercijalne televizije ne treba da strahuju za svoju budućnost jer je to dovoljna razlika za nesmetano funkcionisanje sistema što su ga oni do sada razvili.
Uloga ovog zakona, između ostalog, jeste veoma značajna i u onom segmentu gde se ruše karteli, odnosno medijski monopoli koji su do sada postojali. Videćete na kakav se način to čini, da to opet nije politička definicija i da je u potpunosti u skladu sa principima na kojima počiva moderan medijski prostor, čemu mi težimo.
Uloga nevladinih organizacija; partije ne mogu da osnivaju televizije i to je konsenzus poslaničke grupe DOS-a; to je nešto iza čega mi stojimo: niti mogu partije, niti mogu pojedinci koji su bliski ili su u članstvu bilo koje partije koja deluje na prostoru Republike Srbije, ali mogu nevladine organizacije.
Ta dilema i sam znak jednakosti između partije i nevladine organizacije za nas je neprihvatljiv. Mi želimo da nevladine organizacije, ako u potpunosti afirmišu i zadovolje kriterijume utvrđene ovim zakonom, osnovu svoje lokalne televizije. Vaspitavan sam na jednom od takvih programa. Sećam se da je on bio revolucionaran krajem 80-tih godina; OK kanal je pokrenuo jedan eksperimentalni program koji je trajao nepunih mesec dana, ali je on po svemu srušio barijere koje su utvrđivane gotovo 50 godina. Želimo da afirmišemo tu ulogu nevladinih organizacija, mislim da se toga ne treba bojati i to je jedna sloboda utvrđena ovim zakonom koja zaslužuje naše poštovanje.
Problemi sa kojima smo se suočili: zahtev predstavnika vovjođanske političke scene za postojanje radiodifuzne agencije na prostoru Vojvodine, za apsolutnim raspolaganjem pretplate i za dodeljivanje drugog kanala kojim bi raspolagale nacionalne zajednice. Prihvaćen je bez ikakvog spora zahtev koji bi omogućio tu vrstu slobode nacionalnim zajednicama i Televizija Novi Sad će, pored servisa koji je bio utvrđen ovim zakonom, raspolagati i drugim kanalom, koji će servisirati potrebe nacionalnih zajednica.
Pitanje pretplate; ne može se uvažiti zahtev da tim sredstvima apsolutno raspolaže radiodifuzna agencija Vojvodine, odnosno Televizija Novi Sad, jer ona koristi programe koji se emituju i iz Beograda; mi smatramo da bi takvo parcelisanje radiodifuznog prostora zaista bilo neprimereno, da ima mnogo više političkog nego profesionalnog konteksta i stoga ne možemo stati iza te odluke, ali možemo da uvažimo specifične potrebe Televizije Novi Sad i to je učinjeno kroz zakonsko rešenje....
(Predsednik: Vreme.)
... koje predviđa podelu sredstava pretplate na 70%, Beogradu i 30% Novom Sadu. Radiodifuzna agencija Vojvodine nije prihvatljiva za nas; ona ne postoji kao idejno rešenje u zemljama koje jesu naši primeri, nije u skladu sa međunarodnim konvencijama, sa preporukom Saveta Evrope broj 23 iz 2000. godine; nije u skladu sa standardima OEBS-a koje mi želimo da poštujemo i mislim da smo kroz dogovor i konsultacije, koje su obavljene, dobili vrstu političke podrške koja garantuje izglasavanje ovog zakona i njegovu sigurnu budućnost.
Sve u svemu, u potpunosti podržavamo Predlog; zahvaljujemo se radnoj grupi; onima koji nas kritikuju preporučujemo da pogledaju i uvere se da u tome nisu usamljeni; paradoks: u kritikama, koje nam se upućuju i iz dela nevladinog sektora i od predstavnika opozicije, mi prepoznajemo suštinsku vrednost ovog zakona.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću svoje pravo na repliku kao šansu za obrazlaganje nekih otvorenih pitanja koja moraju dobiti svoje odgovore. Pre svega, tu mislim na status predstavnika sa prostora Kosova i Metohije biranog u savet radiodifuzne agencije, na suzbijanje govora mržnje koji je direktno preciziran članom 21. Predloga zakona o kojem razgovaramo. Mislim da sam dužan da još jedanputa obrazložim pitanje pretplate, s obzirom da je tu bilo nekih pogrešnih interpretacija.
Dakle, poseban status Kosova i Metohije regulisan je Rezolucijom 1244, koju je prethodni saziv republičkog parlamenta verifikovao i koja je na osnovu te verifikacije, između ostalog, i stupila na snagu. Mi to nismo učinili. Mislim da smo dosta puta ovde razgovarali o svemu onome što se dešava na Kosovu i Metohiji, o uzrocima problema koji postoje na Kosovu i Metohiji, ali je jasno da postoje snažni politički razlozi da se u ovom trenutku predstavnik sa Kosova i Metohije nađe u redu članova saveta radiodifuzne agencije. Zašto jedan, a ne dva? Zato što bi bilo izigravanje stvarnosti uspostavljanje principa jednakosti između Vojvodine i Kosova i Metohije u ovom trenutku. Ova država nema puno nadležnosti na prostoru Kosova i Metohije. Na svu sreću, ima pune nadležnosti na prostoru druge autonomne pokrajine, tu mislim na Vojvodinu.
Mi smo, upravo uvažavajući ono načelo o kojem sam govorio - načelo ravnopravnosti u procesu ostvarivanja prava, insistirali na tome da članovi saveta biraju, odnosno predlažu Skupštini izbor jednog predstavnika saveta koji je angažovan na prostoru Kosova i Metohije. Mislim da je to razumno rešenje. Drago mi je što je to rešenje dobilo podršku od onih ljudi koji su se stručno bavili realizacijom ovog predloga radom na ovom zakonu i onih koji očekuju da će ovaj zakon regulisati oblast radiodifuzije. Mislim da je potrebno politički tako nešto podržati. Bilo bi važno da javnosti bude jasno da mi ovim, zapravo, samo sledimo politiku koju smo sledili prethodnih godinu i po dana, politiku očuvanja Kosova i Metohije u postojećim državnim granicama, kroz uvažavanje realnosti koja je takva kakva je i koja nije posledica našeg delovanja, već nasleđenog stanja. Dakle, poseban status Kosova je utvrđen Rezolucijom 1244 i mi tako nešto moramo prihvatiti kao našu stvarnost.
Pitanje pretplate - o tome smo razgovarali, nisu tačne one sume koje su navođene kao primeri, 210 dinara danas nije isto kao 100 dinara pre dve godine, to je minimum koji je neophodan RTS-u za nezavisno funkcionisanje. Taj javni servis neće biti na budžetu i stoga neće zavisiti od volje ministra finansija, Vlade ili Skupštine, već zapravo od mogućnosti građana da tako nešto finansiraju.
Velike su potrebe za novčanim sredstvima i te potrebe će biti zadovoljene kako kroz pretplatu, tako i kroz komercijalne programe koje će emitovati javni servis. Nema znaka jednakosti između javnog servisa i komercijalnih televizija, jer nisu iste obaveze. Komercijalne televizije nisu dužne da razvijaju obrazovne, školske programe, kulturne programe koji nisu komercijalni. Za razliku od njih ta obaveza je a priori utvrđena za javni servis i stoga postoji razlika u obliku finansiranja.
Komercijalne televizije mogu emitovati 20% dnevnog programa kao komercijalni program, dok je javnom servisu dozvoljeno da svega 10% dnevnog programa bude ...
... koji će imati komercijalni karakter. I, konačno, članom 21. se sprečava zloupotreba komercijalne televizije na način na koji je možda to do sada činjeno. Dakle, vlasnici televizija ne mogu zloupotrebiti frekvenciju, niti televiziju kao medij, ili radio-stanicu kao medij, u nekom svom privatnom ratu i obračunu. To je precizirano članom 21. i mi smo o tome striktno vodili računa.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko odgovora na pitanja koja su ovde otvorena. Istina, to smo do sada učinili više puta, ali nikada nije na odmet dodatno argumentima negirati neke ozbiljne kritike koje su pomenute.
Dakle, član 21. i pitanje seksualnog opredeljenja. Mislim da nijedna skupština ne može afirmisati, niti tražiti bilo šta afirmativno u pojmovima nasilja, mržnje i diskriminacije. Moramo se složiti oko toga da su ti pojmovi neprihvatljivi za demokratsko društvo, a potom možemo razgovarati o pitanju sloboda i prava koja se ugrožavaju. Ovaj zakon nema nikakve veze sa karikiranjima koja se ovde pominju i najodlučnije osuđujemo takvu vrstu interpretacije.
Onaj koji kritikuje član 21. Zakona o radiodifuziji podržava jezik mržnje, jezik diskriminacije i nasilje. Kada takve pojmove uvedete u politički rečnik, nagovestili ste ih kao politička dela u bližoj ili daljoj budućnosti, a nasilje ne priznaje granice, bilo da je reč o seksualnom opredeljenju ili o bilo kojoj drugoj vrsti slobode. Dakle, možemo razgovarati o zakonima kojima će se zaštititi svi segmenti našeg društva, ali u zakonu o radiodifuziji u članu 21. ne postoji ništa što bi moglo biti tretirano na način na koji su to učinili predstavnici opozicije.
Što se tiče pozivanja na Savet Evrope i preporuka ministara Saveta Evrope, raspolažem ovde kompletnom preporukom broj 23 iz 2000. godine i nijednom rečju nije pomenuto ono što je ovde isticano kao kritika našeg zakonskog rešenja, baš naprotiv. Savet Evrope insistira na nezavisnom regulatornom telu, na proceduri kojom će se birati članovi tog tela koji nemaju nikakve direktne veze sa strukturama vlasti, niti sa političkim strukturama, jer se podrazumeva da se politika može podeliti na onaj segment koji čini i predstavlja vlast i na onaj segment koji čini i predstavlja opozicione partije. Ali, nigde Savet Evrope ne oduzima pravo predlaganja kandidata, ukoliko su ispoštovani kriterijumi koji su utvrđeni ovom preporukom, a oni su apsolutno ispoštovani Predlogom zakona o radiodifuziji. Konačno, to nije naša procena. To je predstavnika Saveta Evrope i procena predstavnika OEBS-a.
Mogućnost dogovora između predstavnika verskih zajednica - mi ne sumnjamo u tu mogućnost. Vera je i suviše zloupotrebljavana u poslednjoj deceniji, ali smo čak i u toj poslednjoj deceniji imali drugačiju vrstu primera koje su nam davali predstavnici verskih zajednica. Podsetiću vas na međukonfesionalne susrete do kojih je dolazilo i u kojima su aktivno učestvovali predstavnici Srpske pravoslavne crkve, Vatikana i Islamske zajednice. Jedan od tih susreta je tokom rata organizovan u Ženevi, a bilo ih je i u Zagrebu, i u Sarajevu i u Beogradu.
Mislim da bi sasvim sigurno bilo mnogo manje nesreće da su sleđeni principi vere, u meri u kojoj su svojim primerom na to ukazivali crkveni velikodostojnici. Ne sumnjamo da će se oni dogovoriti. Što se tiče njihove reprezentacije, podrazumeva se rotacija ili neka druga vrsta dogovora među njima. Nisam siguran da bi trebalo uvažiti one argumente koji su, pre svega, tretirali materijalni status verskih zajednica. To je pitanje odnosa države prema religiji, a ne države prema materijalnim postulatima na kojima počiva određena verska zajednica.
Ono što je, kao poslednje, ponovo pomenuto ovde, to je pitanje Kosova i Metohije i pitanje Srpske akademije nauka i umetnosti. Mi ničim nismo doveli u pitanje pravo Srpske akademije nauka i umetnosti da ona svojim kritičkim stavovima na izvestan način koriguje primenu zakona...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
izvinjavam se ... zakona o radiodifuziji, ali smatramo da nema razloga da se u ovom savetu nađu predstavnici Srpske akademije nauka i umetnosti. To je naš jasan stav. On nije nikakva degradacija, već naprosto uvažavanje realnosti i odnosa te institucije prema onome što je naša svakodnevica.
Što se tiče Kosova i Metohije, poseban status je zbog toga što je sve ono što se tiče Kosova i Metohije utvrđeno Rezolucijom 1244. Na nju ste pristali vi, gospodo iz opozicije. Mi smo dužni da to uvažimo kao činjenicu, da pokušamo to da promenimo u budućnosti. Ne odričemo se Kosova i Metohije. Smatramo ga prosto integralnim delom naše države, ali postoje realne prepreke i one moraju biti uvažene, između ostalog i kroz poseban tretman predstavnika sa Kosova i Metohije u ovom savetu. Još jedanput ponavljam - razgovaraćemo o amandmanima, ali su ovo neprihvatljive teze i moraju biti prokomentarisane na ovakav način.