Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što smo uprkos prolongiranju rasprave o završnom računu za budžet u 2000. godini bar danas u prilici da raspravljamo i o završnom računu budžeta za 2001. godinu, tako da ćemo moći da na najkonkretniji način uporedimo odnos ljudi koji danas obavljaju odgovorne poslove prema temama i zadacima koji su bili karakteristični i za njihove prethodnike.
Mislim da je važno što je ovaj završni račun budžeta ovako detaljan i da to odgovara svima - i onima koji smatraju da postoji puno prostora za kritiku, ali i onima koji se osećaju neargumentovano osumnjičenim ili optuženim. Mislim da bi zbog toga bilo dobro da se držimo činjenica i da pokušamo da sa ove distance, koja jeste konkretna, porazgovaramo o svim temama, kako bismo u sistemu javnih finansija zauvek onemogućili ponavljanje onih grešaka koje su loše i koje, u konačnom ishodu, plaćaju po pravilu građani, ne stranke. Stranke mogu da dobiju ili izgube izbore, ali cenu, po pravilu, ovakvih grešaka na koje mi ukazujemo i o kojima treba da razgovaramo, ukoliko ih ima i u završnom računu budžeta za 2001. godinu, plaćaju građani.
Ministar finansija je pomenuo nekoliko činjenica o kojima moramo razgovarati bez žestine, tražeći neke konkretne odgovore, za razliku od onih koji misle da je tako nešto logično. Pogledajte završne račune za period koji je obuhvaćen ovim izveštajem. To je period od 1996. do 2000. godine. Veoma su šturi, nekonkretni, uglavnom svedeni na nešto što je administrativna fraza, kao - planirani troškovi; ostvareni prihodi; razlika; bez ikakvog obrazloženja, i stoga dakle dolazimo do onih nezgodnih detalja, koji ne mogu ostati mimo naših interesovanja.
Ko je to odlučio da u Žagubici nenamenski potroši 2,5 miliona dinara za početak izgradnje doma za japanske penzionere u situaciji u kojoj se penzije nisu isplaćivale našim penzionerima. Možda je to bilo ekonomski logično, ali to nije bilo uspešno. O tome nije raspravljao parlament, o tome nije raspravljala Vlada i očigledno da tako nešto, samo po sebi, ne sme biti zaobiđeno, već da se o tome mora otvoreno razgovarati - ko je za to odgovoran. Da li samo nadležni ministar?
I, da li ćemo ovde uraditi nešto što je bio predlog mog prethodnika, da se odgovornost veže za stranke, za pojedince koji se danas ne nalaze na vlasti, a da se ne razgovara o sistemu. Jer bi bilo nemoguće, ukoliko je dobar sistem, da proizvedemo ovakve greške kakve imamo danas.
S obzirom da je očigledna namera bila da se odgovornost veže isključivo za jednu partiju, tj. SPS, bar od onog dela koji je činio vlast u tom trenutku, mislim da moramo govoriti o kolektivnoj odgovornosti, kolektivnim posledicama, jer je sasvim sigurno šteta zajednička.
Da li ministarstva smatraju da je potrebno otkupiti knjige koje su otkupljene i novac koji je zaista veoma jasan potrošiti na takav način ili se to moglo učiniti i na neki drugi način; i da li je to odgovornost Ministarstva za ekologiju ili ne.
Da li je odgovornost gospodina Šešelja zbog toga što je potrošeno 30 miliona dinara na potpuno nezakonit način, što je obrađeno u prijavi koja treba da bude predmet tužilaštva a ne parlamenta. Mi nismo sudije, mi nismo tužioci i pošto neko govori da je tako nešto isključivo socijalistička odgovornost, ili julovska, nije tačno. U prijavama koje je ministarstvo podnelo i koje ne treba da budu deo izveštaja, jer je to pitanje pravosuđa, a ne pitanje parlamenta, veoma su jasno nabrojane sve problematične situacije i možda bi nam svima bilo lakše da je u međuvremenu po svim tim predmetima učinjeno ono što je učinjeno po nekim drugim.
Nema sumnje da su pojedine prijave odbačene i to odgovara svima. Ako nisu argumentovane i treba da se odbace. Ako ta pitanja nisu postavljena onda se, naravno, otvara nova vrsta problema - da li mi nekoga štitimo; da li se mi sa nekim dogovaramo; da li postoje isti principi prema svima. Postoje.
Mi očekujemo od pravosuđa da odgovori na ona pitanja koja su postavljena, na pitanja koja imate pravo da postavite i vi kao poslanici iz opozicije. Kritikovali ste npr. završni račun za 2001. godinu. Dakle, nije tačno da su osnovne teze koje je izneo ministar finansija ovde, razmatrajući tretiranje javnih finansija u periodu od 1996. do 2000. godine, osporene. Tu je bio prisutan finansijski haos i bilo je jasno potpuno nemoralnog i političkog delovanja, koje je sasvim sigurno nešto što treba osuditi i o čemu treba javno govoriti.
Sredstva Fonda solidarnosti nisu trošena onako kako je to definisano u njihovoj nameni. Sredstva solidarnosti su trošena u političke svrhe. Obnavljane su stranačke prostorije, pravljeni bazeni umesto srušenih kuća; finansirani su radio programi; reklamirane bolnice i nema razloga da mi tako nešto podržavamo. Tako nešto treba da se osudi.
Oni koji se u tome prepoznaju neka javno o tome govore, neka tako nešto negiraju na osnovu činjenica, a ne na osnovu političkih floskula koje su izrečene prilikom prethodnog nastupa mog kolege poslanika iz opozicije.
Ne mislim da bi trebalo da citiramo suštinu krivičnih prijava, ali mislim da nema puno logike i da ne smemo da podržimo one činjenice koje su javne. A, javno se zna, i to je utvrđeno, da je u periodu od 1996. do 2000. godine nenamenski i nezakonito potrošeno oko 2,5 milijardi maraka ili milijardu i 250 miliona evra. Da li je to konačna suma? Nije.
U bombardovanju je uništena dokumentacija koja nas onemogućava u formiranju konačnog izveštaja. Ne mislim da ste vi kao poslanici opozicije od toga imali ličnu korist, bar ne velika većina. Oni koji jesu najčešće ne učestvuju u radu ove skupštine, a kada učestvuju bilo bi bolje da učestvuju samo sedenjem u skupštinskim klupama.
S druge strane, kada govorimo o nekim konkretnim primerima ne mogu se zaobići one poražavajuće činjenice kojima se najkrupnije finansijske zloupotrebe i malverzacije vezuju za najosetljivija društvena pitanja - za Ministarstvo zdravlja, za Republički zavod zdravstvenog osiguranja, za ministarstvo koje je servisiralo potrebe izbeglog i raseljenog stanovništva, za fondove solidarnosti, za sredstva koja su namenjena isplati porodicama poginulih ili ranjenih policajaca i vojnika u ratu 1999. godine.
Dakle, to je ona gruba sramota i to su oni ožiljci koji će ostati zaista duboko u našem društvu i koji se jedino mogu lečiti vrlo odgovornim i razornim stavom prema svemu tome. Dakle, mi tražimo od onih koji se smatraju odgovornim odgovore na ta pitanja.
Što se tiče celine izveštaja, podsetiću vas da su na 282 strane samo primeri najkrupnijih grešaka u raspolaganju i trošenju javnih sredstava, budžetskih sredstava. Tu nije sve, a da se ovde nalazi sve, ovaj izveštaj bi brojao 2000 umesto 200 strana. Ovde nema svih informacija i mislim da ne treba neko da prepoznaje političku korist za sebe, jer u spisku sačinjenih krivičnih prijava organima i odgovornim licima za 2000. godinu zaista ima predstavnika svih stranaka koje se danas nalaze u redovima opozicije, njihovih najodgovornijih funkcionera i mislim da je ono što se u ovim prijavama nalazi toliko kompromitujuće, da ne bi trebalo skupštinsku raspravu svoditi na taj nivo.
Oni koji smatraju da je nemoralno napraviti ovakav izveštaj, mogu da nam kažu kakve veze ima Ministarstvo za zaštitu životne sredine i fudbalski klub "Jadran" iz Zrenjanina; kakve veze ima Ministarstvo trgovine sa grafičkim centrom "Etiketa" - Boleč i Centralnom otadžbinskom upravom, kakve veze ima Željko Simić sa svim tim, kakve veze ima Borislav Milačić, kakve veze imaju svi ministri koji se nalaze u ovim krivičnim prijavama, koji danas možda nisu u političkom životu prisutni, ne koliko su bili ranije, ali zaslužuju da se otvori pitanje odgovornosti.
Vrlo odgovorno mi na tome insistiramo, ali ne kroz svađu, nego kroz činjenice i konačni sud o ovome daju samo građani i naše pravosuđe. Toliko sam hteo da vam kažem. Očekujem pravu raspravu o završnom računu za 2001. godinu, a ne o ovoj o 2000, jer mislim da je sve rečeno još pre dve godine na izborima. Hvala vam.
(Vojislav Šešelj: Replika.)

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nismo mi baš svi tako zaboravni kao što je to moj prethodnik pomislio. To što neko govori o kolektivnoj odgovornosti, a ne želi da govori o individualnoj odgovornosti, jer kolektivne odluke nema bez individualne podrške,  to je pitanje zdravog razuma. SRS je bila koalicioni partner SPS-a i JUL-a u periodu u kome su napravljene najveće i najkrupnije finansijske pronevere u našem društvu, na osnovu informacija i činjenica  kojima raspolažemo. Potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj je kao odgovorno lice potpisao rešenje kojim je omogućeno prebacivanje 30 miliona dinara sa posebnog računa doprinosa solidarnosti za otklanjanje posledica zemljotresa u Kolubarskom okrugu, opštinama koje nemaju nikakve veze sa Kolubarskim okrugom. (Vojislav Šešelj: Koje opštine?)
Gospodin Nikola Šainović, kao potpredsednik Savezne vlade, kao odgovorno lice okrivljen je od strane Ministarstva finansija zato što je iskorišćavanjem svog službenog položaja prekoračio ovlašćenje i naneo štetu budžetu Republike Srbije za milion dinara, tako što je novac podigao na osnovu odluke o isplati humanitarne pomoći fizičkim licima sa Kosova i Metohije, predao Nikoli Poplašenu iz Republike Srpske, kao predsedniku SRS Republike Srpske.
Gospodin Slobodan Čerović, kao ministar turizma u Vladi Republike Srbije naneo je štetu Ministarstvu turizma nezakonito prenoseći sredstva na račun SRS. Inspekcijom u zavodu "Crvena Zastava" utvrđeno je da su sredstva iz fonda solidarnosti namenjena rekonstrukciji i obnovi porušenih objekata u zavodu "Crvena Zastava" preusmerena na ime donacije SRS. Tu odluku je potpisao sekretar Izvršnog odbora SRS dva dana pre nego što je odluka doneta, a to je u dokumentaciji kojom mi raspolažemo.
Mislim da se pitanje zajedničke odgovornosti otvara u situacijama u kojima ništa nije činjeno da bi se sprečile one krupne i najozbiljnije pronevere koje nas mnogo više interesuju od kupovine knjiga ili obnavljanja nekih stranačkih prostorija, iako je to za svaku osudu. Interesuju nas sredstva Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, interesuje nas zaboravnost tadašnjeg predsednika Vlade i njegovog najbližeg okruženja koje je bilo dužno da tako nešto spreči, kao i nepoznavanje činjenica da se na računima u inostranstvu nalaze stotine hiljada dolara, franaka, evra, ko zna čega sve još.
Mi za tim tragamo i sasvim sigurno ćemo to isterati na čistac, jer je to naš politički interes, a vas pozivamo da vi kontrolišete nas, žestoko, ozbiljno, odgovorno, onako kako mi želimo da radimo kontrolišući ono što ste vi ostavili za sobom. Ne pričamo o moralnoj odgovornosti, jer je pitanje morala potpuno otvoreno i ptanje moralnih normi je potpuno otvoreno. Možemo da razgovaramo da li je moralno ili ne obezbediti i rešiti prvo svoje lične probleme sa pozicija vlasti na koju dolazite kao osoba koja se isključivo zalaže za rešavanje opštedruštvenih problema, štititi lične ili partijske interese na račun i štetu interesa građana čitave zemlje.
To su otvorena pitanja i možda ćemo u ovoj raspravi na njih dobiti konkretne odgovore, ali mi kao poslanička grupa Demokratske opozicije Srbije nemamo razloga da prećutimo, recimo, informacije koje sam vam malopre stavio jasno na uvid. Pominjemo odgovorna lica i ukazujemo da nije tačno da su za ono što se dešavalo u ovom našem društvu odgovorni isključivo socijalisti, Slobodan Milošević ili tadašnji predsednik Vlade. Odgovornost je podjednako bila na onima koji su zbog lične ili stranačke koristi na sve to pristajali očekujući da će i njima kao poslušnima pripasti deo tog gorkog kolača sa kojim se mi danas susrećemo. Pošto ste tada bili tako zainteresovani za te mrvice, danas to kusajte. Mi o tome ne želimo da ćutimo, mi ćemo o tome vrlo ozbiljno da govorimo, otvoreno i argumentovano, a nikada nećemo pristati da radimo ono što ste radili vi.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, postoji jedno nepisano loše pravilo, ali vrlo funkcionalno: ako hoćete da uhvatite nekoga u krađi, angažujte lopova, jer on najbolje zna kako se to radi. Ako hoćete da nas kontrolišete, stojimo vam na raspolaganju. Svakoga dana, svakoga sata poslom kojim se bavimo stojimo vam na raspolaganju. Izvolite, podnesite krivičnu prijavu. Odavde su iznošeni poslanici SRS-a zbog neistine i uvrede parlamenta, a ne mene lično, ali svi radikali Srbije, Republike Srpske, Crne Gore dan i noć da traže neće moći ništa da nam nađu. Pokušavajući da uradimo svoj posao nismo stigli do dela onoga što je za vama ostalo.
Gospodine Nikoliću, što se vas lično tiče, verujte da mi je neprijatno da pred parlamentom i pred građanima koji nas posmatraju govorim o onome što ste za sobom ostavili. Zbog toga, nakon svih kritika koje sam izneo na vaš račun, ja ću javno da vas pohvalim, jer ste jedan od retkih koji su bili dužni da plate porez na ekstraprofit, koji je to i učinio. Treba vas ceniti zbog toga i ja vas poštujem bar zbog tog jednog dela kojim ste pokazali da uvažavate zakone ove države, potvrđujući time da smo mi koji smo ih doneli bili u pravu kada smo među vama prepoznali ekstraprofitere, nakon decenije u kojoj je naša država sa narodom ponižena i uništena.

Poštovana gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da ponovim ono što sam rekao tokom jučerašnjeg dana, kada sam od Parlamenta zatražio da raspravu o ovim tačkama dnevnog reda zasnujemo na činjenicama; da možemo da govorimo o argumentima koji su izneti pre godinu dana, ali kada to radimo ne smemo zaboraviti stanje koje je bilo tada i da iznoseći pre svega argumente kojima se podržava ova inicijativa Ministarstva finansija, odnosno Republičke vlade, ne možemo izbeći analizu trenutnog stanja.
Ono što je rečeno pre godinu dana kao kritika naše inicijative da se širokom poreskom osnovicom i jedinstvenom poreskom stopom obezbede neophodna sredstva za finansiranje države, bila je posledica tadašnjeg stanja naše privrede i u celini našeg društva, koje je bilo katastrofalno.
Govoriti o lekovima, a zanemarivati dug, koji je fond zdravstvenog osiguranja ostavio novim vlastima u iznosu od dve milijarde maraka za nas je nonsens. Danas je taj dug smanjen. Fond zdravstvenog osiguranja redovno izmiruje svoje obaveze, cene lekova su spuštene u proseku za 25% u odnosu na januar, kada je konstituisan novi zdravstveni fond. To je naša istina. One nisu otišle gore posle poreza od 20%, nego su sa tim porezom otišle 25% niže u proseku. U nekim situacijama i više.
Veoma tačno i argumentovano. Ino-domicilna cena leka, koja se formira na našem tržištu, upravo je takva. Pogledajte prosek u našem okruženju i videćete da naši zdravstveni osiguranici dobijaju lekove pouzdanog kvaliteta, po mnogo nižim cenama nego što je to slučaj u okruženju i bez onih provizija, od kojih se i danas socijalisti koji sede u Parlamentu stide.
Nemojte da pričamo o Milovanu Bojiću, nemojte da pričamo o Tomi Jankoviću, nemojte da pričamo o zaboravnosti Mirka Marjanovića i njegovom tužnom prisećanju odakle mu preko milion franaka na računu u Švajcarskoj i kakva je to čudna veza između predsednika Vlade i tadašnjeg predsedavajućeg SPS i firmi, koje su snabdevale tržište lekovima u ovoj zemlji. To je naša društvena sramota.
Kada danas govorimo o činjenicama, onda možemo vrlo odgovorno da kažemo da je fond zdravstvenog osiguranja u proseku spustio cenu leka za 25%. Tačno je da je Fond zdravstvenog osiguranja suzio listu lekova koje on finansira, odnosno pokriva država, sa 400 na 150. Ali, među tih 400 su bila sredstva za mršavljenje, pa vas pitam da li je možda neko oštećen zbog toga što je fond zdravstva plaćao sredstva za mršavljenje, a onda neko na osnovu toga ostvarivao profit. Dok nismo imali citostatike za decu obolelu od raka, jer je neko na tim citostaticima, uzimajući proviziju, oštetio ovu državu i, što je najteže, oduzeo i ono malo šanse za život najmlađima u ovoj zemlji. To je agonija, o kojoj se ne može govoriti
tako hladnokrvno i bez respekta za sve ono što je urađeno za godinu dana. Gde je odgovornost? Odgovornost je u predstavnicima i ljudima koji su vodili institucije 10 godina i koji su se prećutno ili ne sa tim saglasili.
Ulje, šećer, mast, zašto danas, a ne pre godinu dana? Zato što je u međuvremenu ova država profunkcionisala, iako su se mnogi tome opirali i želeli upravo suprotno i zato što danas država iz drugih izvora finansiranja može da odgovori potrebama 800 hiljada izbeglih građana, potrebama milion i petsto hiljada penzionera, potrebama školstva, zdravstva, sudstva, policije. U potpunosti da odgovori, ne štampanjem novca, nego realnim prihodima. Sledeće godine Elektroprivreda Srbije neće funkcionisati na osnovu budžetskih dotacija, nego na osnovu tržišta.
To je jedan od efekata onoga što smo radili godinu i po dana i tako će biti i za narednih godinu dana. Pre godinu dana smo oporezovali računare i rekli da je to proces uvođenja reda u ovoj zemlji. Danas skidamo porez na promet sa računara, skidamo porez na promet sa ulja, šećera, masti. Skinuli smo sa mesa, maksimalno smo liberalizovali i olakšali poljoprivredi razvitak u našoj zemlji i ne može se tako nešto ignorisati neodgovornim nastupima i stavovima.
Naša situacija je bila veoma loša. Bile su velike potrebe države i te potrebe su namirivane iz poreza. Nikada poreska institucija nije poštovana u ovoj zemlji. Ova država je 2000. godine naplatila nula dinara na osnovu poreza na dobit preduzeća. Sva su poslovala negativno. Pogledajte kakva je to činjenica i hajde da vidimo da li su sva poslovala negativno, ili su bila onako suptilno naplaćivana ta sredstva, ali preko partijskih kasa i paralelnih privatnih firmi, koje su izvlačile finansije iz države, tako da se i danas mnogi od vas, koji su bili vlast, toga stide. Ali, ti nisu sa vama. Oni su na nekom drugom mestu. Nemojte da ih blatite.
Što se tiče poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, koja je takođe iznosila čitav niz primedbi aludirajući na porez na promet koji je, navodno, naplaćivan na vodu, porez na šolju, danas se u ovoj zemlji veoma dobro zna šta se plaća, ko to naplaćuje i kakvu korist od toga ima. Deset godina se to u ovoj zemlji nije znalo.
Nema više taksi, nema paralelnih ilegalnih poreza, nema onoga što je bila karakteristika desetogodišnje vladavine prethodnog režima, a to je bila prazna budžetska kasa i ona siva privredna zona iz koje se finansiralo na ilegalan način sve ono što nema nikakve veze sa državom. Možda ima povremeno potrebe za državnim potrebama, ali sa državom nema. Da ima, ne bi nam bili prazni penzioni fondovi, sa dugovima od takođe 500 miliona maraka, odnosno 250 miliona evra u ovom trenutku; ne bismo imali minus kakav imamo u unutrašnjem privrednom životu koji je u situaciji kada smo mi preuzeli vlast iznosio 15 milijardi maraka.
To su bila unutrašnja potraživanja firmi koje su funkcionisale na ovom tržištu. Kada pričamo o "Zdravlju" Leskovac, gde su odgovorni za proizvodnju "kosilija" bez licence, zbog čega "Zdravlje" Leskovac ne može da se privatizuje tako uspešno kao što je to bio slučaj, recimo, sa firmom u ... (dobacivanje iz sale).
Što se tiče vaše brige za registar kase, podržavamo registar kase i na benzinskoj pumpi. Najunosniji posao u prethodnoj deceniji bio je posao ljudi na benzinskim pumpama, kada benzinske pumpe nisu radile. Pošto se pozivate na primere, predlažem da odete na OMB benzinsku pumpu, da odete bilo gde na benzinsku pumpu u inostranstvu i da vidite šta se tamo prodaje i šta se prodaje na benzinskoj pumpi u Srbiji.
Registar kasa znači stabilan izvor finansiranja ove države, sigurnu platu za one koji se finansiraju iz budžeta i to je ono na čemu mi insistiramo. Takvih olakšica, u ovom trenutku, ne može biti, jer država nema neophodna sredstva kojim bi mogla da kompenzuje takav minus koji bi se u budžetu pojavio. Deset milijardi dinara je veliki ustupak. Neka sledeće godine on bude još veći, ali nakon ovih godinu dana poreske politike jasno je da smo mi bili u pravu. Jer, rekli smo: široka poreska osnovica, jasan porez, a o olakšicama ćemo govoriti kad to počne da funkcioniše. I, to funkcioniše. Juče ste videli da je do oktobra meseca naplaćeno u proseku 80% planiranih sredstava.
Na kraju godine će taj procenat uspešnosti biti veći. Upravo, zbog toga mi možemo izaći u susret onima koji su bili odgovorni prema državi, koji su platili porez i na takav način pomogli i sebi i drugima koji danas mogu da vide svoju šansu u poreskim olakšicama koje se uvode. Lako je reći da se skine porez sa svega. Ali, onda izađite pred građane pa im dajte novac. Izađite i recite: mi smo država koja može da odgovori svojim potrebama, može da plati ono što treba da plati, ali iz štamparije u Topčideru, a ne iz budžeta i sa računa u bankama. To mi ne radimo. U ovoj zemlji nema nekontrolisane inflacije, nema štampanja novca, nema privatizovanja državnih institucija, koje je bilo karakteristično u onom poreskom smislu u prethodnih deset godina, kada su firme skidane i oslobođene poreza bez obzira na posledice koje su iz toga proizilazile. Jednu skinete, ali zato druga mora da plati za sebe i za tu koju ste oslobodili.
Takvom logikom dobili smo društvo u kojem je milion i po ljudi bez posla. Privreda ne poznaje te principe. Privreda poznaje one principe o kojima smo razgovarali danas.
Zašto je to liberalan koncept? Mi možemo da govorimo o konceptu Nemačke ili SAD, ali kategorije kojima se meri liberalizacija poreskog sistema nisu one koje su ovde korišćene tokom današnje rasprave. Mi smo najliberalniji poreski sistem u Evropi stvorili na osnovu toga što je porez na dobit preduzeća najniži u Evropi; porez na zarade najniži u Evropi.
Široka poreska oslobođenja su karakteristična, pre svega, za one kompanije koje dolaze u Srbiju. U kom smislu? Zaposlite 10 ljudi, bićete oslobođeni pet godina plaćanja poreza na osnovu one obaveze koju morate da izmirite prema svojim zaposlenima i odnosu na državu. Zaposlite 100, biće to 10 godina. Evo vam šansa. Ako profunkcioniše ono što mi želimo da funkcioniše na primeru "Zastave", videćete kako to izgleda. Oni koji unesu 150 miliona dolara u "Zastavu" biće oslobođeni, zbog broja zaposlenih, desetogodišnje obaveze plaćanja poreza po pitanju zarade prema državi. To je veliki ustupak i to je ono što mi činimo. U tome je liberalizacija posla kojom se mi bavimo.
Drugi primeri veoma bolni, zloupotrebe očigledne i zbog toga moramo da donosimo one političke mere kojima se tako nešto sprečava. To su primeri studentskih i omladinskih zadruga. Pedesetogodišnjaci sede u studentskim zadrugama. Niko im ne plaća socijalno osiguranje, niko ne izmiruje obaveze prema državi i od toga samo prividnu korist imaju i zaposleni i poslodavac. Realno, niko ne radi na duge staze. To je uništavanje supstance ove zemlje.
Svako u ovoj zemlji treba da ima sređeno zdravstveno osiguranje, treba da ima rešeno pitanje penzionog osiguranja, a ne da govorimo o Srbiji kao društvu u kojem 90% građana koji imaju do 30 godina radi na crno, nema rešeno regularno pitanje zdravstvenog ili penzionog osiguranja. To su poražavajuće činjenice i to se rešava na ovakav način.
Za godinu dana ćemo videti, kada se ustanove krivci za ovakvo stanje u privredi, kada se ustanovi odgovornost za one koji nisu poštovali poreske propise i kada se to sve sankcioniše, da li možemo dalje da liberalizujemo fiskalni sistem. Ali, ovo je naš maksimum u ovom trenutku zato što država ima velike obaveze. (Aplauz.)

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da iznesem samo nekoliko istinitih činjenica da ne bi i Demokratska stranka i naša poslanička većina bila dovedena u kontekst u koji zapravo podele u SPS-u pokušavaju da nas svrstaju.
To što ste pre godinu dana u ovaj parlament ušli sa Branislavom Ivković kao šefom svoje poslaničke grupe, pa se potom sa njim razišli, vaša je partijska stvar. Mi u tome ne želimo da učestvujemo. Vaš stranački problem je i činjenica da je Ustavni sud Srbije pokrenuo postupak za utvrđivanje ustavnosti i zakonitosti člana 88. Zakona o izboru narodnih poslanika, kojim se utvrđuju okolnosti pod kojima prestaje mandat narodnom poslaniku.
Ako je poslanička grupa DOS-a zbog toga zastala sa procesom koji je pokrenula pozivajući se na taj član zakona i ukoliko se saveznom parlamentu mandati uzimaju, ali ne u skladu sa Zakonom o izboru narodnih poslanika već sa Zakonom o izboru poslanika u Veće građana, što je dakle potpuno drugi osnov. Suština je identična, ali Ustavni sud nije osporio taj zakon. Kada Ustavni sud Srbije reši spor i da odgovor na osporeni član zakona, mi ćemo kao Administrativni odbor moći da odlučujemo potpuno meritorno o problemu koji je otvoren.
Danas mi ne želimo da učestvujemo i da se konfrontiramo sa Ustavnim sudom Srbije. To smo jasno rekli na Administrativnom odboru i ovde u parlamentu. Morate sačekati da se donese odluka. Budite toliko strpljivi. Videćemo ko je na kraju, unutar SPS-a, bio u pravu a ko ne, ali mi ne želimo da arbitriramo o tome u ovom trenutku.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih se osvrnuo na tu brigu o deci: oni koji se danas brinu zbog dece kojima će sutra neko tražiti račun za kupljenu robu u prodavnici, tu svoju brigu trebalo je da iskažu onda kada nisu isplaćivali dečije dodatke; onda kada su nečiju decu slali u rat; onda kada nisu bili spremni da osude hapšenje nečije dece, povlačenje po pritvorskim mestima u policiji, provaljivanje na univerzitete! To je banalizacija i vulagarizacija nečega što je ozbiljno pitanje!
Šta će se desiti ukoliko se izostavi ovaj član zakona? Postojeće prodavnice koje plaćaju porez i prodavnice koje daju robu 20% jeftinije zbog toga što nemaju obavezu da taj porez plate i mi ćemo građanima opet nuditi, pod izgovorom ekonomske logike, da žive kriminalnim životom i da se stide zbog toga što kupuju u radnjama robu jeftiniju 20% jer su siromašni, i učestvuju u onome što je poreski prekršaj.
U svim normalnim državama u svetu vi dobijete račun za ono što ste platili. Taj račun treba da pokažete, to je vaše pravo ali i vaša obaveza. Pošto imamo vrlo jasna iskustva iz uporednog prava i analize ovakvog poreskog sistema, govorimo o situacijama u kojima prodavnice unapred spuštaju robu i nude vam kao kupcu da kupite 20% jeftinije, ali pod uslovom da ne dobijete račun. E, ako hoćete na takav način da se igrate državom onda ćete platiti kaznu 1.000 dinara, jer ste prekršili zakon - i neposredno, dakle, u trenutku kada vas za to ovlašćeno lice kazni, isto onako kao kada vas kazne u autobusu kada nemate kartu za prevoz; niko nas nije pitao kao srednjoškolce ili osnovce da li smo punoletni da bi mogli da nas kazne, već smo morali da platimo kaznu za kršenje propisa u gradskom prevozu.
Naravno, sve se može izvrgnuti ruglu, ali ovo je besmisleni primer. Pravo je vaša identifikacija da možete račun reklamirati ukoliko niste zadovoljni uslugom, ukoliko želite da vratite pokvaren proizvod. Kupićete neku robu u radnji, a šta ćete sutra uraditi sa njom ako hoćete da je vratite?! Nema računa - ili će vam neko ponuditi, kao što se i danas nudi u Srbiji, da kupite na crno 20% jeftinije, ali vam sutra neće reći kad odete kod lekara da nema lekova zbog toga što država nema sredstava da ih plati, jer je neko prevario državu i nije izmirio svoju obavezu prema njoj.
Račun je pravo i obaveza i račun treba da postoji u ovoj zemlji a svaki kupac treba da zna, da kupovinom proizvoda ostvaruje svoje pravo, ali da mora da izmiri i obavezu koja je sadržana u ceni tog proizvoda. Postoji u svakoj pristojnoj državi na svetu, postoji i u Crnoj Gori, i u Republici Srpskoj, postoji i u BiH, u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, u Grčkoj, u svakoj prodavnici, u civilizovanoj Evropi, postoji račun kao vaša identifikacija i pravo - i, čekaju vas, vrlo jasne sankcije ukoliko ne možete da potvrdite da ste kupili robu na legalan način.
Vi gurate Srbiju na ilegalno tržište, u sivu ekonomiju iz koje ona pokušava da se iščupa. Zbog toga ne podržavamo ovaj amandman, već ga osuđujemo, jer on želi da od ovog društva napravi kolektivnog kupca. Kolektivno smo krivi jer se lečimo na crno, kolektivno smo krivi zato što moramo da platimo lekaru ili sudiji ako želimo nešto da dobijemo ažurno i brzo, kolektivno smo krivi ako tražimo neko svoje pravo, jer to pravo ne možemo da ostvarimo, a da bismo ga ostvarili potrebne su godine ili da se dogovorimo po srpski, onako kako se to radilo u ovoj zemlji 200 godina! - Ne može! Pravo, obaveza, propisano zakonom, neka taj zakon svako zna i neka za njega odgovara. (Aplauz.)

Pošto imamo puno eksperata koji razmišljaju o problemima koji mogu biti praktični, ali su nespojivi sa ovim što je tema naše rasprave. Vi imate opciju na fisklalnoj kasi kategorije računa koji nije plaćen, ali je zaveden kao dug. To je veoma jasno.
Pozivanje na decu je toliko nespojivo sa ovim što se radi da ne zaslužuje ozbiljan komentar, osim ozbiljne kritike. Mi treba da vaspitavamo decu! Treba da ih vaspitavamo. Mi smo vaspitavani kao generacija u jednom drugom vremenu. Vaspitavani smo da ustanemo u autobusu kada se pojavi neko stariji od nas, vaspitavani smo da kažemo dobar dan i doviđenja, da poštujemo starijeg od sebe.
Podsećam vas da ćemo mi imati do kraja ovog zasedanja i neke druge zakone. Može se desiti da raspravljamo o zakonu kojim će se kontrolisati prodaja duvana i alkoholnih proizvoda deci. Kako ćemo onda znati da li dete kupuje alkohol za roditelje ili za sebe? To je izvrgavanje ruglu smisla koji mora u svemu da postoji. Sve može da se obesmisli, ali vratiti smisao u obesmišljenu zemlju je jedan težak posao i to je ono što mi radimo.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da vratim ovu raspravu ka onome što bi mogla da bude suština našeg današnjeg rada. Zapravo, želeo bih da vam predložim preciznu analizu postupaka koji se ne mogu posmatrati separatno ili razdvojeno. Ideja poreske reforme je ideja koja je proistekla ne samo iz potrebe države da odgovori onim zahtevima kojima mora odgovoriti ukoliko želi da bude odgovorna, jer vas podsećam da porez nije imaginarna kategorija; porez je sredstvo ostvarivanja one vrste prihoda kojima se udovoljava zahtevima profesora, sudija, policajaca, vojnika, lekara, onim zahtevima kojim država mora da odgovori ukoliko želi da bude odgovorna i ukoliko želi da funkcioniše.
Imajući tako nešto u vidu, prvi zakoni o kojima smo raspravljali kao novi parlament početkom 2001. godine bili su upravo zakoni kojima se reformiše fiskalni sistem. Tada smo maksimalno proširili poresku osnovicu i ujednačili visinu poreza kojim se država postavlja naspram privrede i građana kao ona kategorija i norma koja se mora poštovati i na koju se mora odgovoriti u apsolutnoj meri. Imajući u vidu, recimo, ovogodišnje iskustvo moram da vam kažem da nisu bile tačne one prognoze kojima smo mi unapred bili protumačeni kao neodgovorna, ambiciozna vlast, vlast koja neće naići na podršku i odgovor ovog društva, upravo onakav odgovor kakav smo očekivali. Rečeno je da poreze nema ko da plati, da ćemo posle tri meseca biti srušeni sa vlasti, da ono što mi radimo nema primera u svetu.
Posle godinu i po dana vas upoznajem sa sledećim činjenicama. U oktobru mesecu, na osnovu izvršenih analiza, Republika Srbija, odnosno Ministarstvo finansija ostvarili su 80% planiranih poreskih sredstava. Od poreza na dobit naplaćeno je 77% planiranog, poreza na dohodak 78%, a poreza na promet 82%, akciza 81%, poreza na finansijske transakcije 71% i ostalih prihoda gotovo 90%, pri čemu vas podsećam na smanjenje onih stopa kojima su bile opterećene finansijske transakcije i kojima smo mi zapravo učinili ustupak i uslugu onim akterima koji se pojavljuju na tržištu finansijskog kapitala i koji na ovakav način dobijaju dodatne podsticaje. Ideja konkurentnosti pored ideje ravnopravnosti je veoma važna. Danas kada razgovaramo, mi ne razgovaramo o Srbiji koja je izolovana i zatvorena. Mi razgovaramo o Srbiji koja učestvuje na tržištu, koja je ambiciozan učesnik na tom tržištu i koja želi da pobedi u utakmici u kojoj su pravila poznata. Pravila ne definišemo mi, nego im se mi moramo prilagođavati, ako želimo da budemo dobri u tom meču.
Kada govorimo o jednom takvom tržištu, videćete da mi danas u porezu na promet imamo najliberalniji poreski sistem. U porezu na dohodak građana imamo najliberalniji poreski sistem. U porezu na dobit preduzeća imamo najliberalniji poreski sistem. U poreskim subvencijama imamo apsolutno liberalan poreski sistem potpuno kompatibilan sa poreskim sistemima najrazvijenijih evropskih zemalja. Pitam vas, da li ste svesni koliko zapravo to znači odricanja i koliko to znači reda koji se mora poštovati i kome se mora izaći u susret? Veoma mnogo. Nisu tačne one primedbe koje su iznete ovde i kojima su banalizovani naši pokušaji da se daljom poreskom liberalizacijom ode korak dalje u tom pravcu formatizovanja naše privrede i naše države kao sistema spojenih sudova u kome se troši tačno onoliko koliko može da se dobije. Mi smo početkom 2001. godine rekli da će kaput ovog društva biti onoliki koliko imamo materijala i da ćemo prema tom kaputu morati svi da se prilagodimo, pa to i činimo. Ne štampa se novac, kontrolišu se finansije, nema nekontrolisane inflacije i istovremeno sa tim ima rasta u privredi, koji nam omogućava da danas govorimo o skidanju poreza na promet sa ulja, šećera, masti, računara, softvera.
O liberalizaciji i daljem spuštanju poreza na dobit preduzeća - nije zanemarljiva činjenica da se u Srbiji naplaćuje 14% poreza na dobit preduzeća, a u Grčkoj 40%. Nije zanemarljiva činjenica da je evropski prosek u tom segmentu poreske politike između 30 i 40%, da je u našem okruženju daleko veći od ovih 14% o kojima danas govorimo ovde u Srbiji. Da li to znači da država neće moći da odgovori svojim potrebama i načinu na koji je odgovarala ove godine? Da li to znači da neće biti novca za one sisteme koje država mora da finansira? Da li to znači da će sudija imati manju ili neredovnu platu, lekar manju ili neredovnu platu, da će profesori opet demonstrirati? Ne. Planirani budžet za 2003. godinu je 261 milijarda. On je za oko 50% veći od onog budžeta koji je bio karakterističan za 2001. godinu, a mislim čak i 60%, imajući u vidu i one donacije koje su došle i sredstva dobijena kroz proces privatizacije; ali je naša privreda ipak stala na noge i država je počela da funkcioniše i upravo onaj nedostatak sredstava koji je ostvaren kroz naplatu poreza pojavljuje se kao višak u stabilnoj privredi koja nešto proizvodi i koja ostvaruje profit, profit koji joj omogućava da na osnovu ovih olakšica ona može nezavisno od nas da funkcioniše.
Ciljevi poreskog sistema su, između ostalog i ciljevi koje nam nameće ona obaveza odgovora potrebama društva i mi nemamo pravo na odgovore koji su neefikasni. Država koja ima poreski sistem, a ne odgovara u meri koja mora da odgovara, to nije ozbiljna država i taj poreski sistem je, koliko god bio dobar na papiru, neefikasan i nefunkcionalan ukoliko se ne primenjuje.
Mi smo, posle godinu i po dana primenjivanja određenog poreskog sistema i modela, danas u prilici da odemo korak dalje ka liberalizaciji. Ideja efikasnog i kontrolisanog poreskog sistema i odgovornog poreskog obveznika je zapravo ideja produžene liberalizacije, a najefikasnije i najstabilnije države su upravo one države gde je poresko pravilo sveto pravilo. Dakle, efikasni poreski sistem u konkretnom smislu znači fiskalna, odnosno poreska disciplina.
Mi možemo reći da na osnovu ovih činjenica o kojima sam govorio, a koje zapravo od oktobra meseca ukazuju da smo naplatili 80% celokupno planiranih sredstava, imamo disciplinovanog poreskog obveznika, ali još uvek ima puno parametara koji ukazuju na sivu ekonomiju i to ne onu kojom se preživljava, nego sivu ekonomiju koja je uništila privrednu supstancu ove zemlje u prethodnih 10 godina, koja pokušava da se transformiše, ali zbog naše neefikasnosti i nesposobnosti još uvek postoji kao veoma bitna kategorija u našem privrednom životu.
Dakle, protiv toga se bori poreskim sredstvima, a nismo mi izmislili kasu, izmislile su je druge države; ako želimo da živimo životom tih sređenih država, ako želimo da imamo finansije koje su neophodne za stabilnu državu, onda moramo ubirati sredstva na identičan način.
Reći ću vam jedan primer koji samo delimično skreće sa ove teme, budžet za finansiranje nauke i tehnologije u Sjedinjenim Državama je oko 270 milijardi dolara. To je zbirni budžet Savezne Republike Nemačke, Velike Britanije i Francuske, ali su do tih sredstava oni došli neverovatnom poreskom disciplinom. Ako može u Sjedinjenim Državama da funkcioniše kasa, moraće da funkcioniše u Srbiji, jer mi upravo težimo tom modelu idealnog društva gde se u potpunosti odgovara potrebama građana čiji ste vi servis.
Dakle, kasa nije prepreka. Kasa je put ka stabilnoj ekonomiji u kojoj će onaj ko radi vrlo rado platiti porez jer će videti u tome svoju korist, a onaj ko vara, nestaće u toj utakmici. Kao što se dobije na sportskom terenu crveni i žuti karton ili peta lična kada prekršite pravila, fiskalna kasa vam je sudija koji će ukazati na nepoštovanje pravila i diskvalifikovati vas.
Ko će proizvodi te fiskalne kase? Mi to ne znamo, to i nije tema za parlament. Mi smo doneli Zakon o javnim nabavkama koji vrlo precizno onemogućava bilo kakvu zloupotrebu. Da li će to biti domaće preduzeće ili će biti neko inostrano, neka ostane to tržištu, a mi smo dužni da donesemo zakon o javnim nabavkama koji neće favorizovati jednu ili drugu stranu, koji će uvažiti potrebe ove zemlje, ali nas neće dovesti u poziciju da čekamo neku kasu sledećih pet godina.
Oni koji žele da budu uspešni, biće uspešni i to za ovih godinu i po dana sasvim sigurno možemo videti na brojnim primerima. Ne plašimo se te vrste izazova i mislim da je to banalizacija ideje koja je sasvim dobra i koja je korektna.
Račun - nisu poslanici DOS-a ili Republička vlada izmislili: čist račun, duga ljubav. Onaj koji plaća treba da dobije račun, jer hoće da zna šta je platio. Kada ne dobijete račun, vi ne znate šta ste platili, ne možete da se žalite što vas je neko prevario, ne možete da se žalite što vam neko nije vratio kusur, niti možete da se žalite što vam onda neko kaže sutra - pa, nisi dobio potreban kvalitet zato što si kupio ilegalno, nemaš garanciju za to i mi ne možemo biti odgovorni za takvu vrstu ponašanja.
Kada dobijete račun, vi ste potvrdili svoje pravo i taj račun je odgovornost onoga ko vam je nešto prodao kao uslugu. Plašenje ljudi činjenicom da će neko morati da vam da račun ili da će prodavac morati da ima kasu je bauk bez ikakvog pokrića. To su one priče koje smo slušali pre godinu i po dana. Za godinu dana ćemo ovde razgovarati o daljoj liberalizaciji fiskalnog sistema, o daljem smanjivanju poreza, ali ćemo isto tako vrlo rado ukazivati na činjenice koje govore da se u ovoj zemlji porez plaća i da Srbi nisu primitivan narod ili građani Srbije primitivci koji nisu sposobni da plate porez, koji ga izbegavaju, ne poštuju zakone; to je floskula koja nam je nametana 50 godina.
U ovoj zemlji pravni sistem ne može da funkcioniše, ne zbog toga što građani ne žele da ga poštuju, već zbog toga što je pravljen potpuno mimo svakog interesa građana i društva. Sada kada se to menja jasno je da smo mi jedno sređeno društvo, društvo odgovornih pojedinaca, koje je u tranziciji, i izlaže se velikim naporima, ali zaista odgovara u meri u kojoj se to mora respektovati.
Ovo su dobri zakoni, ovo su dobre liberalizacije. Žao mi je što smo izgubili nedelju dana, ali mislim da ćemo do kraja nedelje građanima omogućiti da, nakon političke neodgovornosti, ipak mogu da žive lakše i to je jedna konkretna politička poruka koju u ovom trenutku mogu da vam pošaljem.
Dajte da se usmerimo na analizu, da vidimo koje su stavke poreskih reformi koje se dodatno mogu liberalizovati, ali nemojte da plašimo jedni druge, pogotovo građane, jer je to u postuku i unapred osuđeno na neuspeh, a na osnovu onoga što su rezultati našeg dosadašnjeg rada. Hvala vam.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na početku današnjeg rada dugujemo izvinjenje svim građanima Srbije koji su trpeli zbog naše političke nesposobnosti da u okviru parlamenta pronađemo onaj neophodan put koji bi nam omogućio nesmetani rad.
Imajući upravo u vidu izgubljeno vreme, poslanička grupa DOS, u skladu sa članom 87. Poslovnika o radu Narodne skupštine i u skladu sa dogovorom koji je postignut sa predlagačem sporne tačke dnevnog reda, to je poslednja tačka dnevnog reda koja se nalazi pred vama, a koja je posledica inicijative koju je potpisalo 180.000 građana Srbije, zatražiće od predlagača gospodina Batića i njegove stranke, koja je članica našeg poslaničkog kluba, da povuče ovaj predlog; ali, dužan sam da vas upoznam sa političkim dogovorom koji je postignut u okviru naše koalicije, dogovorom koji apsolutno čuva kredibilitet parlamenta i odluka koje parlament donosi, a s druge strane poštuje i Ustav i prava građana ove zemlje.
Ideja referendumske inicijative je ideja koja je iskazana u članu 81. još uvek važećeg Ustava Republike Srbije i još uvek važećeg Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. To su prava koja se daju građanima ove zemlje u situacijama u kojima političke stranke ili drugi akteri u političkom životu ne žele ili ne mogu da pokrenu određenu političku inicijativu, kako bi dobili odgovor na politička pitanja na koja imaju pravo da ga traže.
Imajući tako nešto u vidu, smatramo potpuno neodgovornim i neprihvatljivim ignorisanje inicijative koju je podržalo 180.000 ljudi. Naravno da smo svesni političkih posledica koje bi pratile prihvatanje rasprave i eventualno glasanje o jednoj takvoj tački dnevnog reda, jer bi se zapravo time devalvirala sva ona naša ozbiljna nastojanja da se ustavno definiše zajednica Srbije i Crne Gore.
Imajući u vidu te dve namere i jasne posledice koje mogu pratiti izglasavanje jedne, odnosno druge odluke, mi smo pokušali da pronađemo kompromisno rešenje kojim, s jedne strane, ne iskazujemo nepoštovanje građana, niti dovodimo u pitanje njihova prava potvrđena Ustavom i Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi, a sa druge strane ne osporovamo sebe kao parlament koji je usvajanjem Beogradskog sporazuma i definitivno potcrtao politički projekat koji ne može biti devalviran ili osporen referendumskom inicijativom, što bi se učinilo kada bi, recimo, u ovom trenutku o tome raspravljao republički parlament ili kada bi na osnovu odluke republičkog parlamenta bila doneta neka dalja odluka o raspisivanju referenduma u Srbiji.
Mislim da su pitanja koja su otvorena ovom inicijativom ozbiljna, da mi na njih moramo pružiti argumentovane i ozbiljne odgovore, jer, ukoliko tako nešto ne učini parlament, pitam vas koja će institucija i koji pojedinci će donositi odluke umesto nas. Skupština Srbije nema razloga da se toga plaši.
Mi, kao poslanička grupa DOS, imamo vrlo jasne političke stavove. Mi izjašnjavanje iz decembra meseca po ovom pitanju smatramo svojevrsnim referendumom, s tim što, naravno, ne možemo osporiti bilo koje pravo u okviru svoje koalicije ili društva koje je suprotno ovom našem.
Dakle, apelujemo na predlagača, gospodina Batića, i na njegovu stranku da povuče sa dnevnog reda današnje sednice predlog rasprave o referendumu. Na takav način iskazujemo poštovanje građana koji razmišljaju o tome, koji politički deluju, ali s druge strane uvažavamo realnost, jer se u ovom trenutku naše kolege u Saveznom parlamentu bave projektom ustavne definicije, koji ne treba dodatno otežavati. Hvala.
(Narodni poslanik Šešelj traži reč po Poslovniku.)

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo dužni da odgovorno i argumentovanom raspravom pokušamo da izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike otklonimo sve političke i pravne prepreke koje parlament može otkloniti, kako bi naša ustavna i - po tumačenju, mada ne jasnom - zakonska obaveza u ponovljenom izbornom procesu, bila ispunjena u Ustavom definisanom roku, dakle do 5. januara naredne godine.
Imajući u vidu ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o izboru predsednika Republike, koji je poslanička grupa Demokratske opozicije Srbije predložila republičkom parlamentu, dužan sam da odgovorim na dva logična pitanja. Prvo je zbog čega poslanička grupa Demokratske opozicije Srbije nije ranije predložila izmene i dopune Zakona o izboru predsednika Republike. To pitanje su postavljale i političke stranke koje su kandidovale predsednika u neuspelom izbornom ciklusu; to pitanje je bilo prisutno u javnosti i mislim da bi bilo neodgovorno kroz ovu raspravu zaobići odgovor na jednu takvu temu.
Drugo logično pitanje jeste kakve su izmene koje se unose u postojeći zakon, u kojoj meri su one usaglašene sa Ustavom, u kojoj meri nas one približavaju međunarodnim konvencijama, koje smo kao političari, stranke i parlament sasvim sigurno dužni da poštujemo. Dakle, zašto Demokratska opozicija Srbije, odnosno naša poslanička grupa nije predložila izmene i dopune Zakona o izboru predsednika Republike pre nego što je postalo jasno da su problemi koji su sistemski, koji su deo postojećeg zakona, nerešivi i da su sasvim sigurno delimično proizveli političku situaciju u kojoj se danas nalazimo i koju pokušavamo da rešimo.
Demokratska opozicija Srbije je poštovala dva principa. Prvi princip je bio da se u toku izborne godine ne može menjati izborni zakon. Mi smo kao opozicija žestoko kritikovali svaku izmenu izbornog zakona koja je prethodila raspisivanju izbora. Drugi princip, koji smo takođe poštovali i o kojem želim otvoreno da govorim, jeste da niko od onih koji su se kandidovali pre nego što su raspisani izbori, koji su otvoreno govorili o takvoj vrsti ambicije, nisu predložili izmene i dopune Zakona o izboru predsednika Republike. Imajući u vidu te dve karakteristike i obavezu da izaberemo predsednika Republike u Ustavom utvrđenim rokovima, izbori su raspisani odlukom predsednika parlamenta i na osnovu konsultacija koje su obavljene u okviru naše koalicije.
Jasni su ishodi predsedničkih izbora i jasne su okolnosti koje su zapravo dovele do neizbora predsednika Republike. One su političke i te političke okolnosti mi ne možemo menjati izmenama i dopunama zakona, ali postoje izvesne zakonske norme koje se mogu popraviti, kako bi ta prepreka bila niža i kako bi predsednički kandidati, koji se kandiduju i uđu u tu izbornu trku, mogli uz podršku birača da savladaju tu zakonom definisanu prepreku. Zbog toga smo izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike predvideli nekoliko korenitih promena koje su naravno potpuno podložne kritici. Ta kritika treba da bude argumentovana i mi smo imali u vidu argumente koji su govorili za i argumente koji su govorili protiv takve vrste inicijative.
Dakle, najozbiljnija prepreka i ona koju smo delimično otklonili jeste pitanje cenzusa i kriterijuma od 50% birača koji izlaze na izbore u drugom izbornom krugu, ukoliko želimo da bude izabran predsednik Republike.
Druga bitna promena dodatno precizira i reguliše pažljivije sam izborni proces kroz isticanje nove uloge opštinske izborne komisije, odnosno izborne komisije jedinice lokalne samouprave, što je norma utvrđena Zakonom o izboru u lokalnoj samoupravi, kojom se otklanjaju sve one sumnje koje su ostale u domenu sumnje, koje su bile deo političke kampanje, a ne kritike na sam rad Republičke izborne komisije i njoj podređenih biračkih odbora, odnosno radnih grupa.
Podsetiću vas na onu obavezu Republičke izborne komisije da formira ad hoc radne grupe, odnosno radna tela, koja bi potom bila ta međustepenica između biračkog odbora sa jedne strane i Republičke izborne komisije sa druge strane. Ta proizvoljnost nije dobra i mi smo tako nešto eliminisali precizno obavezom da takvu vrstu posla ubuduće obavlja opštinska izborna komisija, odnosno izborna komisija jedinice lokalne samouprave koju formira opština i u čijem sastavu se nalaze kako predstavnici stalnog, odnosno izabranog predstavništva od strane lokalnog parlamenta, tako i predstavnici predsedničkih kandidata koji učestvuju u izbornoj trci. Dakle, isti princip kao i na nivou Republičke izborne komisije i to je važno upravo zbog posla koji ta opštinska izborna komisija obavlja.
Treći nivo korekcije jeste korekcija koja nas je približila standardima međunarodne zajednice. To su korekcije kojima se na pažljiviji način definiše nova uloga Republičke izborne komisije i afirmiše rad Republičkog zavoda za statistiku, odnosno nadležnog republičkog organa za pitanje statistike, koji će tokom samog izbornog dana pružati neophodne informacije za obaveštavanje javnosti i pratiti sam izborni cenzus.
Dakle, ustavne kategorije su one koje su našu političku volju u tom domenu delimično limitirale. Mi smo se odlučili da cenzus iz drugog kruga premestimo u prvi krug. Činjenica da smo kao država imali izborni sistem koji je poznavao i poštovao normu o cenzusu u drugom izbornom krugu je egzeplarna i nema takvog primera u modrenim demokratijama, ali zato postoji puno primera u modernim demokratijama u kojima postoji cenzus od 50% u prvom krugu. To je veliki korak unapred. On, po nekim analitičarima i kritikama sa kojima se suočavamo, ali i inicijativama koje su prisutne kroz amandmane podnete na ovaj predlog zakona, nije dovoljan.
Međutim, mi moramo voditi računa o nekoliko činjenica. Pre svega o činjenici da je status predsednika Republike delimično definisan zakonom kojim se utvrđuje procedura njegovog izbora, a potpuno definisan Ustavom. Mi imamo predsednika koji se danas teško bira, ali imamo predsednika koga je praktično nemoguće smeniti, predsednika koji ima velika ovlašćenja i onaj ko želi takvu vrstu privilegije mora biti sposoban da ispuni i onu vrstu norme koja je u ovom trenutku definisana našim predlogom zakona, cenzusom od 50% u prvom izbornom krugu.
Tačno je da nema puno logike isticati cenzus u drugom izbornom krugu i mi smo tako nešto prihvatili. Mislim da je to ona vrsta političke podrške koja je neophodna za eliminisanje te zakonodavne prepreke u ponovljenom izbornom procesu, kako bi izbori i uspeli i kako bi Srbija dobila predsednika Republike u ustavnim rokovima.
Što se tiče uloge opštinske izborne komisije ona je veoma važna i mislim da kada analiziramo sve ono što je rečeno u izbornoj kampanji tu ima nekog osnova za kritiku, jer smo grubom primenom postojećeg Zakona o izboru predsednika Republike, odnosno Zakona o izboru narodnih poslanika zapravo omogućili tu proizvoljnost koja nije bila danas zloupotrebljena, ali svaka vrsta proizvoljnosti u tako delikatnim poslovima nije dobra i nju treba isključiti. Mi smo to uradili, dobili za tako nešto podršku unutar naše koalicije i mislim da smo kroz raspravu na Odboru za pravosuđe i upravu dobili podršku i drugih stranaka članica republičkog parlamenta, tako da je to jedan veliki pozitivan korak kojim se reformiše naše izborno zakonodavstvo kroz preciziranje dužnosti, obaveza i prava svakoga od onih koji organizuju izborni proces u našoj zemlji.
Ono što je neizostavno bilo prisutno kao, ne bih rekao kritika, ali kao analiza neuspelog izbornog procesa jeste pitanje finansiranja, odnosno pitanje troškova ponovljenog izbornog procesa. Da li je za Srbiju skuplje da nema predsednika ili da unedogled pokušava da ga dobije? I jedno i drugo ima svoju neprihvatljivu cenu i zbog toga smo odlučili da onu zakonsku obavezu kojom se u ponovljenom izbornom procesu država obavezuje da finansira predsedničke kandidate sa hiljadu neto zarada mi izmenili novom kategorijom koja obavezuje državu da sa petsto zarada finansira izbornu kampanju predsedničkog kandidata i na takav način vršimo uštedu od 50% u odnosu na ona sredstva koaj su bila do sada trošena. Dakle, ponašamo se štedljivo i pokušavamo na takav način da rešimo tu vrstu problema ionako skromna sredstva sačuvamo za neku drugu namenu.
Mislim da poslanička grupa Demokratske opozicije Srbije ne može prihvatiti onu vrstu inicijative koja od nas traži da u prvom izbornom krugu utvrdimo cenzus od 25%, odnosno da pristanemo na ideju da predsednik Republike bude izabran podrškom 25% birača koji su izašli na birališta. To je neprihvatljivo iz dva razloga.
Pre svega zbog toga što mi želimo, kao poslanička grupa, da dobijemo predsednika Republike koji će biti izabran zbog toga što dobija podršku onih koji su politički faktori u Srbiji, ne zbog toga što sticajem okolnosti može da iskoristi zakonske pogodnosti i da besumučnom kritikom i kampanjom protiv svakoga i svega dobije onaj minimum koji je potreban da bi bio izabran za predsednika Republike. Mi mislimo da je taj minimum od 25% upravo takav i da bi se izborna kampanja pretvorila u kampanju obračuna, najmanje bi se vodilo računa o interesima građana, interesima društva i potpuno bi se zaobišla činjenica da je nemoguće normalno živeti u Srbiji, politički delovati, ako ne postoji spremnost na političke razgovore i prihvatanje argumenata i uvažavanje kontraargumenata. Dakle, ne pristajemo na izborni cenzus od 25% i insistiramo na izbornom cenzusu od 50%. Ponavljam, to nije presedan, to je dobro pravilo prisutno u mnogim modernim demokratijama koje treba poštovati zbog ustavnog statusa predsednika Republike.
Ono što je takođe veoma važno, to je pitanje ponavljanja izbora. Postojećim Ustavom je precizno definisana obaveza raspisivanja izbora. Utvrđeni su i rokovi u kojima se tako nešto čini, ali je potpuno netaknuta okolnost i situacija u kojoj ne dolazi do izbora predsednika Republike. Zbog toga smo imali nekoliko problematičnih tumačenja i još jedna otežavajuća okolnost u samom zakonu koja nas obavezuje da raspišemo izbore, a da pritom ne vodimo računa o činjenici da postoji razlika između izbora i ponovljenih izbora. Imajući tako nešto u vidu i činjenicu paralelnu sa tim da je naša politička realnost takva da se ne može ignorisati, DOS je odlučila da predloži izmenu Zakona o izboru predsednika Republike, odnosno preciznije, dopunu kojom se predsednik parlamenta ovlašćuje da odluči o datumu održavanja izbora. Dakle, ne da raspiše nego da odluči.
Bilo je dosta razgovora o tom pitanju na Odboru za pravosuđe i upravu. Tamo sam ponudio argumente koje sam dužan da ponudim i vama. Ustavom nije definisano pitanje osobe ili institucije koja odlučuje o raspisivanju izbora. Rečeno je da se vanredni izbori raspisuju na inicijativu republičke vlade, ali ukoliko te inicijative nema, ne definiše se osoba, odnosno institucija koja donosi odluku o raspisivanju izbora. Zna se ko ih raspisuje, raspisuje ih predsednik Republike. Mi ni u Ustavu, ni u bilo kojem postojećem zakonu koji tretira tu oblast našeg političkog života, odnosno delovanja, nemamo utvrđenu kategoriju osobe koja o tome odlučuje.
Zbog političke realnosti koja je takva kakva je, činjenica da imamo jedan neuspeo izborni proces i činjenica da ponavljamo izborni proces, da su pred nama izbori za parlament zajednice Srbije i Crne Gore, odlučili smo se za tu vrstu širine koja, s jedne strane, traži poverenje parlamenta u predsednika parlamenta i, s druge strane, spremnost predsednika parlamenta da konsultuje pre svega Skupštinu, a potom i sve druge političke faktore u našem društvu.
Dakle, mi predlažemo izmenu zakona kojom se predsedniku parlamenta daje da sam odluči kada će biti održani izbori, a naravno uz dogovor sa nama da precizno bude utvrđen datum. Zbog čega je tako nešto važno? Zbog toga što bi krutom normom i obavezom da izbori budu održani 60 dana po eventualnom neuspehu predstojećih, a što naravno ne bi bilo dobro, ali o tome moramo otvoreno razgovarati, jer ne znamo danas ni ko su predsednički kandidati, ni kakve su opcije koje su spremne da učestvuju u izbornoj trci, mi Srbiju guramo u jednu vrstu političke agonije koja sama po sebi ne može biti afirmativna ni za parlament ni za stanje u našoj zemlji.
Kroz konsultacije u našoj poslaničkoj grupi mi smo se odlučili za takvu vrstu širine koja, naravno, mora biti strogo kontrolisana i koja može biti kontrolisana od parlamenta, jer niko nije ni pomislio da će predsednik Skupštine samovoljno odlučiti kada će biti održani izbori. Ta sloboda i širina je potrebna da bismo imali dovoljno prostora da reagujemo u skladu sa interesima građana Srbije i činjenicom da izbore ne treba ponavljati unedogled i da bi bilo dobro da eventualno novi izbori budu organizovani zajedno sa izborima za federalni parlament nove državne zajednice Srbije i Crne Gore.
To su najkrupnije izmene koje smo uneli u ovaj zakon o izboru predsednika Republike, imajući u vidu pre svega činjenicu da nije moguće izmenama i dopunama u toj meri reformisati izborno zakonodavstvo i da je nama potrebna ustavna redefinicija statusa predsednika Republike, kako bismo potom mogli bez tih krutih normi, na koje nas danas obavezuje Ustav, da utvrdimo proceduru izbora predsednika Republike i njegove funkcije, ovlašćenja i obaveze.
U modernim demokratijama u svetu tačno je da građani biraju predsednika Republike bez ikakvog cenzusa. Takođe ga veoma lako smenjuje parlament. Prethodni predsednik SAD bio je podvrgnut jednoj takvoj proceduri i imala je ishod kakav je imala, ali to je jedan dobar primer. Tamo ne postoji cenzus, ali parlament veoma lako može da kontroliše osobu koja je izabrana za predsednika Republike.
Te dve velike neproprocije od nas su tražili neku vrstu ravnoteže i balansa koja je pronađena u izmenama i dopunama zakona koji smo predložili. Bilo je nekoliko amandmana koje smo prihvatili i to je pre svega amandman kojim se omogućava građanima koji su između prvog i drugog izbornog kruga kroz punoletstvo stekli svoje biračko pravo da se upišu u birački spisak. Razdvojeni su rokovi konačnog formiranja biračkog spiska i podele biračkog materijala. Oni su se poklapali, tako da je u prethodnom izbornom ciklusu bilo nelogičnih situacija u kojima su birački spiskovi formirani u istom trenutku u kome je štampan birački materijal. Dakle, to je jedan paradoks koji je sada izmenjen i to je takođe jedan dobar pozitivan otklon u pravcu regulisanja te izborne atmosfere i ambijenta u kojem se organizuje sam proces izbora za predsednika Republike.
Prihvatili smo razmišljanja, ali nažalost ona nisu amandmanski precizno dorečena, kojima se u potpunosti utvrđuju nadležnosti opštinske izborne komisije, odnosno izborne komisije lokalne samouprave i definiše da ona ima svoj stalni sastav i svoj prošireni sastav. Tako nešto je razumljivo. Međutim, taj amandman, a mislim da je reč o amandmanu SRS, formalno nismo prihvatili zbog toga što je tako nešto već definisano Zakonom o izboru narodnih poslanika. Dakle, ne namera da se izigra amandman stranke koja je imala predsedničkog kandidata u poslednjem izbornom ciklisu, već zapravo potreba da se tako nešto potvrdi, ali uz konstataciju da je već sadržano u Zakonu o izboru narodnih poslanika.
Dakle, ovo je maksimum koji u ovom trenutku možemo da učinimo kako bi bio izabran predsednik Republike. Ovo je izraz dobre političke volje. Čini mi se da su otkrivene sve one političke prepreke koje u ovom trenutku stoje na putu izbora predsednika Srbije, a da one zakonske i ustavne uslove koji su nezaobilazni i nepremostivi ne možemo kao parlament menjati, već moramo učiniti sve kako bi dobrim programima, aktivnom izbornom kampanjom i jednim korektnim odnosom prema biračima bio omogućen izbor predsednika Republike. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo u najkraćem da odgovorim na primedbe koje su iznete u ovim uvodnim raspravama predstavnika poslaničkih grupa, kako bi možda rasprava bila jasnija.
Primedba koja se tiče biračkog spiska; znači, formiranje biračkog spiska je proces koji traje, koji nije prekinut okončanjem izbora i najbolja potvrda našeg ozbiljnog odnosa prema biračkim spiskovima jeste, između ostalog, činjenica da smo od decembra meseca 2000. godine pa do septembra, kada su organizovani izbori, dakle u periodu nešto kraćem od dve godine mi iz biračkih spiskova izuzeli oko 40.000 osoba koje su upisane dva i više puta.
Drugo, tačno je da postoje problemi u biračkim spiskovima, ali suštinski nesporazum jeste u tumačenju uloge države, odnosno aktuelne vlasti u sređivanju biračkih spiskova. To nije jednosmeran odnos. Dakle, ako želimo u potpunosti korektan birački spisak, bez greške, onda sa jedne strane moramo imati državu koja je aktivna u tom procesu, koja ga kontroliše, ali sa druge strane moramo imati građane koji su spremni takođe da u jednakoj meri budu aktivni učesnici u izradi ažurnog biračkog spiska.
Mi nažalost nemamo takav sistem i objektivne procene u ovom trenutku govore da nam je potrebno najmanje četiri godine za izradu centralnog biračkog spiska koji bi bio korektan i koji bi istovremeno takođe bio u izvesnoj meri nedorečen, u meri u kojoj zavisi od građana koji ga čine. Dakle, neopravdane su one zamerke koje zapravo ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike smatraju nedovršenim i nekorektnim zbog toga što se ne pominje centralni birački spisak, niti mi uvodimo obavezu izrade centralnog biračkog spiska.
Sa ili bez ovog zakona, centralni birački spisak se mora napraviti. On se radi, ali verujte da je to proces koji ne može biti završen ni za godinu dana, ni za dve godine; najmanje u ovom trenutku nama trebaju četiri godine da bismo formirali centralni birački spisak koji je korektan.
Uloga lokalne samouprave u izradi biračkih spiskova na nivou lokalne samouprave je velika. Takođe je isti problem, koliko god bila aktivna lokalna samouprava, ona ne može u potpunosti izraditi dobar birački spisak ukoliko u isto vreme nisu aktivni građani koji recimo menjaju boravište, koji stiču pravo izbora, pa potom to svoje pravo ne koriste zbog toga što negde otputuju, odu na studije u inostranstvo, ali ostaju upisani u biračkom spisku. Otuda ta razlika između onih koji imaju pravo glasa i onih koji to svoje pravo efektivno i koriste.
Dakle, ne radi se ni o kakvoj zloupotrebi i mislim da su ta pitanja adekvatno raščistili i predstavnici u RIK-u i Vrhovni sud Srbije. Reč je o jednom procesu koji je takav kakav je i koji traje.
Uloga medija u izboru predsednika Republike; u republičkom parlamentu je potpisan sporazum svih učesnika u izbornom procesu koji je obavezivao javni servis, odnosno RTS i Radio Beograd, na korektan odnos prema predsedničkim kandidatima. Taj odnos je podrazumevao strogo definisan broj spotova koji se mogu emitovati, strogo utvrđen broj besplatnog propagandnog prostora i definisan prostor u informativnim emisijama koji je bio ravnopravan i ujednačen prema svim učesnicima u izbornom procesu.
Drugi problem je problem aktivne uloge pojedinih predsedničkih kandidata koji istovremeno obavljaju određene državne funkcije. Taj problem je prisutan i on će uvek biti prisutan, jer je nemoguće isključiti aktivnost predsednika Republike ili potpredsednika Savezne vlade i strogo njegov prostor u medijima definisati kroz ono što ona radi u izbornoj kampanji. Čini mi se da je napravljen veliki pomak, pogotovo u odnosu RTS prema predsedničkim kandidatima. Što se tiče privatnih medija, moguće je da tu nema ujednačenosti, ali to pre svega zavisi od karaktera tog medija.Ne postoji u ovom trenutku mogućnost da se, u meri u kojoj bi to određeni predsednički kandidati želeli, odnosno koji su želeli, izvrši uticaj i pritisak na elektronske ili štampane medije ukoliko su oni u privatnom vlasništvu. Predlažem da predsednički kandidati koji učestvuju u narednim izborima iznesu svoje primedbe na sednici Odbora za kulturu i informisanje, koji će verovatno ponuditi novi dokument kojim će se regulisati odnos medija prema predsedničkoj kampanji i uopšte ponovljenom izbornom ciklusu.
Na kraju, glasanje dijaspore i pitanje ljudi koji se nalaze u inostranstvu; tu postoji očigledna protivrečnost. S jedne strane se traži korekcija biračkih spiskova sve do mere u kojoj bi se u biračkom spisku nalazili samo oni koji mogu da glasaju u samom danu izbora predsednika Republike. Kao argument u kritikama i republičke administracije i RIK-a tokom neuspelog izbornog procesa često je korišćena činjenica da se u jednom biračkom spisku nalazi toliko i toliko građana, a da je svoje pravo iskoristilo 10, 15 ili 20% manje. Ne možete tražiti korekciju biračkog spiska, s jedne strane, sve do nivoa do koga se neće doći samo do onih ljudi koji konkretno glasaju, a s druge strane, tražiti pravo glasa za ljude u dijaspori.
To je i suviše ozbiljno, kompleksno i političko pitanje koje zadire u suštinu političkog sistema. Da li imaju pravo glasa oni koji isključivo insistiraju na svom pravu bez ikakve obaveze prema državi u kojoj kreiraju organe vlasti. Ako postoji neka obaveza, kakva je ona? Da li je ona normirana nekim zakonom ili ona zavisi isključivo od nečijeg odnosa i otklona prema državi, nacionalnom biću i svemu onome što je u ovom trenutku karakteriše odnos dijaspore prema matici.
Na kraju, opet ponavljam, tu su međunarodne konvencije. To nije u skladu sa, recimo, preporukama Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava i ne postoji takav primer u svetu, osim ukoliko se dobrim primerom ne drži recimo primer Hrvatske, a to smo malopre u nekoj raspravi i konstatovali zajednički, u kojoj je OEBS suspendovao pravo dijaspore da utiče na izbor poslanika i ima svoje predstavnike u parlamentu, odnosno Saboru Republike Hrvatske. Postoji problem sa Gračkom, ali je i suviše specifičan. Ne mislim da bismo tim putem došli do dobrih rešenja. Status dijaspore treba na drugi način rešavati i svakako se ne može rešiti Zakonom o izboru predsednika Republike.
Dakle, ovo je maksimum onog što smo mogli da uradimo. Ako postoji, ta nekorektnost prema kandidatima koji su učestvovali u jednom izbornom ciklusu zbog izmene pravila u drugom je ozbiljna i nemamo potpuno zakonit odgovor.
Vrlo dobro se sećam, i to ne možemo da izbegnemo, našeg insistiranja da se ne menjaju izborna pravila tokom izbornog procesa 1997. godine. Tada smo kruto insistirali na poštovanju cenzusa i u drugom krugu. Tadašnja vlast je problem rešavala na drugi način, sa 400.000 glasova Albanaca sa Kosova i Metohije, ali nije menjala izborna pravila. Međutim, mi nismo spremni da računamo na te glasove, oni realno nisu za nas birači, jer ne mogu da ostvare svoje biračko pravo i mi ne možemo da obezbedimo izborni proces na tom delu naše teritorije. Zbog toga moramo primeniti ovakvu vrstu izmene zakona kojom bi se zapravo deblokirao pre svega jedan politički problem.
Dugo možemo o tome da raspravljamo, ali mi smo izabrali ovo rešenje koje je mnogo više politički nego pravno pokriveno. Mislim da je to očigledno jasno i tako nešto ne treba izbegavati. Želimo predsednika i do njega ćemo doći uz političke kompromise, pa čak i po cenu suočavanja sa činjenicom da se ovakva vrsta inicijative žestoko kritikovala pre pet godina, kada smo bili opozicija i bojkotovali izborni proces. Oni predsednički kandidati i one stranke koje danas tako nešto traže, ukidanje cenzusa u drugom krugu, pre pet godina tumačili su ubistvom demokratije. Mislim da ne idemo tako daleko ovog puta i da omogućavamo građanima da dobiju predsednika Srbije, a da tu ozbiljnu zakonsku normu zadržavamo u prvom izbornom krugu, kako bi se poštovale ustavne kategorije koje zaista dopuštaju puno toga predsedniku Republike kroz ovlašćenja koja su velika, ovlašćenja koja moraju konačno biti potkrepljena i sa validnim brojem birača koji su nas za tako nešto podržali, izabrali na takvu funkciju. Hvala.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam da kratko prokomentarišem sve ono što je obeležilo današnju raspravu i sve ono što je išlo u prilog i što je osporavalo Predlog izmena i dopuna Zakona o izboru predsednika Republike.
Mislim da su svi oni koji su kritički nastupili prema ovom Predlogu zakona o izboru predsednika Republike zaboravili da se ovaj zakon ne donosi za konkretnog pojedinca koji ima nameru ili ambiciju da se kandiduje za predsednika Republike, već da se ovaj zakon donosi kako bi on zapravo samo razradio one ustavne kategorije i u potpunosti definisao proceduru kojom će biti popunjen onaj prostor koji je Ustavom utvrđen kao prostor za instituciju predsednika Republike.
Zakon o izboru predsednika Republike, koji je do ovih izmena i dopuna Zakona bio na snazi, je Zakon koji je primenjivan i 1990. godine, i 1992. godine i 1997. godine. Tokom tih izbornih ciklusa u izbornim utakmicama su se takmičili kandidati mnogih partija, ali ni u jednom konkretnom slučaju niko od učesnika u izbornom ciklusu nije tražio da se ukine cenzus od 50% u drugom krugu. Sve primedbe koje su iznošene bile su primedbe koje su se ticale načina na koji su sprovedeni i organizovani izbori, a ne način na koji su ti izbori normirani.
Imajući u vidu ustavna ograničenja, za našu poslaničku grupu je neprihvatljivo da u potpunosti ukinemo cenzus od 50% ili da prihvatimo da predsednika Republike izabere 25% građana od broja građana koji su izašli na izbore. To je neprihvatljiv alibi za onu vrstu političkog straha i neprihvatljiva podrška za onu vrstu političke ambicije koja nema pokriće. Iznenađeni smo da predstavnici predsedničkog kandidata koji je dobio dva miliona glasova u drugom izbornom krugu sada pošto-poto insistiraju na takvom derogiranju izbornog sistema kakav bi zapravo bio počinjen kada bi se prihvatila norma po kojoj bi predsednika Republike birao jedan glas preko polovine onih koji su tog dana izašli na birališta! Tako nešto zaista ne možete pronaći u modernom izbornom zakonodavstvu!
Ovo što mi činimo zapravo jeste put ka moderno uređenom društvu koje, između ostalog, može biti ostvareno i kroz izmenu Zakona o izboru predsednika Republike. Cenzus od 50% postoji u Rusiji, cenzus od 40% postoji u Irskoj. Da li neko tvrdi da isticanje cenzusa u prvom izbornom krugu zapravo jeste nedemokratski čin? Ne, to je direktna posledica veoma precizno utvrđene i definisane procedure kojom se štiti predsednik Republike i ovlašćenja predsednika Republike!
Uporedite samo status predsednika Republike Srbije i status predsednika Savezne Republike Jugoslavije: i jedan i drugi se biraju na direktnim izborima; za njih glasaju građani; predsednika Savezne Republike Jugoslavije, poslanici u Veću građana i Veću republika dvotrećinskom većinom razrešavaju dužnosti.
U Republičkom parlamentu je tako nešto nemoguće, jer, pored dvotrećinske većine, potrebno je i 50% građana sa pravom glasa koji će tu inicijativu podržati na referendumu. Ukoliko tako nešto ne bude podržano na referendumu, makar i od 49% izašlih, raspušta se Republički parlament! I suviše skupa cena i to je za nas neprihvatljivo.
Oni koji ne vide u izmenama i dopunama Zakona na kojima mi insistiramo spremnost da Srbija dobije predsednika, već od nas traže da ovde u Parlamentu izglasamo konkretnu osobu za predsednika Republike, ne mogu naići na takvu našu saradnju, niti mogu dobiti podršku za takvu vrstu razmišljanja.
Predsednik Srbije se bira na izborima, njega biraju građani, onaj ko je uveren da će pobediti na izborima, neka učestvuje, a onaj koji nema to uverenje već od nas očekuje da ga za tako nešto ohrabrimo, pogrešio je, jer on nije dobra ličnost za prvog čoveka ove Republike.
Dakle, mi insistiramo na ovim izmenama i dopunama, one su u skladu sa preporukama OEBS-a, one su u potpunosti u onom konceptu koji mora biti koncept tranzicionog društva koje teži modernom i uređenom demokratskom društvu i, konačno, one su i direktna posledica neuspelog izbornog procesa iz septembra meseca.
Kritikovane izmene po pitanju finansijskih sredstava koje država izdvaja za predsedničke kandidate, odnosno za njihove kampanje, u jednom delu imaju osnova. Tačno je da neko može istaknuti primedbu i reći da je njegovo pravo manje od prava kandidata koji se takmičio u prvom izbornom ciklusu - ali je za nas neprihvatljivo da oni koji su direktno zagovarali bojkot danas traže od nas da mi građanima Srbije iz džepa uzmemo novac i finansiramo njihovu novu političku avanturu! Ako hoće da se poigravaju sa Srbijom, neka sami plate taj ringišpil, mi u tome nećemo učestvovati. To se odnosi na sve one koji su direktno zagovarali bojkot i, to se odnosi na one koji su konačno posle ubedljivog izbornog uspeha u drugom krugu danas zabrinuti šta će se desiti jer postoji, naime, cenzus u prvom.
Nego, bez cenzusa i bez kriterijuma mi ovde u Parlamentu treba da otvorimo vrata čoveku koji će imati apsolutnu moć i koji neće odgovarati nikome.
Dakle, stojimo u potpunosti iza ovih izmena, prihvatamo amandmane o kojima smo se izjasnili na sednici Odbora za pravosuđe i upravu, ali ne prihvatamo sve ono što je rečeno kao kritika, jer to zapravo nije kritika, već je izraz, po našem mišljenju, straha i nesigurnosti pred predstojeće izbore, koji će biti sigurno organizovani i koji moraju biti organizovani.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi bilo važno da ovoj našoj raspravi vratimo ozbiljnost i da, uprkos svemu onom neodgovornom što je predstavnik jedne poslaničke grupe izrekao za govornicom u Republičkom parlamentu, porazmislimo o zakonima o kojima treba da raspravljamo i  razlozima zbog kojih donosimo te zakone.
Ako se budemo ponašali na sličan način sasvim sigurno se neće uz osmehe komentarisati sve ono nasleđe, desetogodišnje nasleđe sa kojim se danas demokratska Srbija suočava, niti će se sa osmehom današnja vlast optuživati na način na koji su to činili iz jednog centra političke moći o kome smo raspravljali juče; uvek i po pravilu bez dokaza, i uvek i po pravilu sa namerom, ne da se otkrije istina, već da se oni koji traže tu istinu oblate i tako spreči rastanak i pravljenje granice između Srbije u kojoj želimo da živimo pristojnim životom i Srbije koja je u mraku, bez obzira što je 5. oktobar dve godine iza nas.
Dakle, dame i gospodo, raspravljamo o zakonu o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala i o zakonu kojim se u potpunosti reorganizuje resor državne bezbednosti, o dve veoma važne i usko povezane oblasti.
Ovde smo dužni prvo da odgovorimo - da li je Srbija specifično društvo i da li zbog toga donosi bilo kakav specifični zakonski akt. Ne. Što se tiče zakona o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, to je zakon koji postoji u svim državama u našem okruženju; ta dva zakona postoje u državama sa dugom demokratskom tradicijom, u kojima funkcionišu institucije. Takvi se zakoni primenjuju u Engleskoj, Nemačkoj, Italiji, Rusiji, Hrvatskoj ; da li to znači da su to kriminalna društva i da vode kriminalnu politiku ili su to društva koja imaju stabilne, sigurne institucije, ali isto tako i paralelne strukture moći sa kojima vode permanentni i konstantni rat.
Mi se te borbe ne plašimo, samo danas šaljemo javnosti poruku da na postojeći način, nakon godinu dana vrlo odlučne borbe, mi ne možemo pobediti ukoliko ne pribegnemo onim instrumentima kojima su pribegla demokratska društva. Ni jedno ljudsko pravo nije dovedeno u pitanje. Oba zakona su proistekla iz potpunog uvažavanja svih međunarodnih konvencija koje smo, kao država, dužni da poštujemo, s obzirom da smo ih prihvatili.
Zakon o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala reformiše instrumente izvršne vlasti u oblasti MUP-a, ali pre svega sudske vlasti u domenu tužilaštva i organizacije sudova, odnosno ustanova zatvorskog tipa.
Što se tiče reorganizacije izvršne vlasti u onom delu kojim se bavi MUP - to je nužno. Čuli ste nekoliko veoma ozbiljnih primera. Jedan od onih o kome možemo razgovarati jeste - zbog čega danas naše Ministarstvo unutrašnjih poslova ne može da popuni one prirodom definisane i potrebne kapacitete; zbog čega ima gotovo 40% upražnjenih radnih mesta?Zbog loših primanja, zbog teškog posla, zbog nemogućnosti da se u adekvatnoj meri, u kojoj to država od tog ministarstva traži, ono obračuna sa onima koji predstavljaju problem u radu.
Od 25. januara, dakle od dana kada je konstituisana Republička skupština, prekinuto je sa praksom i pravilom koje je postojalo prethodnih 10 godina.Prethodnih 10 godina su građani bili kriminalci, a kriminalci su bili patriote. Kriminalci su nas pozdravljali sa smotri, sa državnih susreta, smejali su nam se u lice, iseljavali građane po Srbiji, praznili sela, a danas one koje su otišli na Kosovo i Metohiju po službenoj dužnosti, kao dugogodišnji pripadnici MUP-a, denunciraju i optužuju za kriminal i ratni zločin, opet bez ijednog dokaza.
Nije nama problem Karla del Ponte. Mi nju uvažavamo jer se tu radi o organu međunarodne zajednice kojoj mi želimo da pripadamo. To do sada nikada nije učinila Karla del Ponte, ali je učinio nekadašnji potpredsednik Republičke vlade, koji šalje javnosti poruku - nisam kriv zbog toga što sam proterivao građane Srbije preko Prokletija, nego su krivi oni što su ranjeni na Kosovu i Metohiji; krivi su oni koji su odbili da 5. oktobra izvrše suluda naređenja, započnu građanski rat u Srbiji, oni od kojih se danas očekuje da uspešno sprovedu ove zakone i obračunaju se sa kriminalom koji je nasleđen.
Dame i gospodo, zakon o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala donosi se u jednom specifičnom trenutku, nakon jednog ozbiljnog i sasvim sigurno tragičnog događaja, koji je u nizu potvrdio da Srbija, iako želi da bude drugačija, u pojedinim trenucima liči na onu Srbiju u kojoj smo živeli prethodnih 10 godina.
Zbog toga je povedena ozbiljna rasprava. Izvršene su ozbiljne istrage i konstatovano je da policija ne može sa postojećim ovlašćenjima biti uspešna u borbi sa organizovanim kriminalom. Toj policiji su potrebna vanredna ovlašćenja, ovlašćenja koja su data ovim zakonom.
Tačno je da postoji uprava za borbu protiv organizovanog kriminala u postojećoj organizaciji MUP-a, ali ta uprava nije proistekla iz Zakona o Ministarstvu unutrašnjih poslova, već iz uredbe. Ta uprava ne može da se konstituiše na potreban način da bi bila efikasna koliko se to od nje traži. Zbog toga smo mi kroz ovaj zakon predvideli formiranje specijalne policijske jedinice za borbu protiv organizovanog kriminala.
Zbog čega mi insistiramo na ovakvoj formulaciji i ovakvom zakonskom rešenju? Zbog toga što se po prvi put u prethodnih 60 godina jedna policijska jedinica stavlja pod kontrolu istovremeno izvršne, ali i sudske, odnosno tužilačke vlasti. Do sada je to zavisilo samo od Ministarstva unutrašnjih poslova i od Republičke vlade. Ovoga puta će prvi čovek te jedinice biti imenovan kroz saglasnost ministra policije i specijalnog tužioca.
Dakle, to je ta depolitizacija koja nas predstavlja bitno drugačijim nego što to čine predstavnici jednog kabineta i njihovi glasnogovornici u ovoj skupštini, pošto onih koji su ih do sada predstavljali ovde više nema.
Specijalnu policijsku jedinicu neće voditi činovnik Vlade, koga postavljamo isključivo mi, već osoba za koju saglasnost mora dati specijalni tužilac, nezavisni specijalni tužilac, do koga se dolazi procedurom koja je utvrđena zakonom i koja nema nikakve veze ni sa parlamentom, ni sa nama kao predstavnicima današnje vlasti.
Taj specijalni tužilac mora imati posebna ovlašćenja i poseban status. On se razlikuje od Republičkog i okružnog javnog tužioca po prirodi posla kojim se bavi, a ne po statusu. Njegove nadležnosti naravno da proizilaze iz dozvola koje mu daje Republički javni tužilac, ali je njegov posao drugačiji.
Njegov posao je posao sudije Falkonea. Niko danas ne zna ko je to dopustio italijanskom sudiji Falkoneu da bude specijalni tužilac i da radi taj posao, ali se zna cena koju je taj čovek platio. Zbog toga mi želimo u potpunosti da stanemo iza svih ljudi koji će primenjivati ovaj zakon i koji će se obračunati sa kriminalom: iza tužioca, iza specijalne policijske jedinice, iza sudije koji će to raditi. Zbog toga je potrebna zgrada posebnog suda.
Vi vidite uslove u kojima se održavaju suđenja za takve slučajeve u bilo kom demokratskom društvu u svetu. To su blindirane sudnice, posebne mere obezbeđenja, rigorozne pritvorske mere obezbeđenja.
Danas kriminalci u zatvoru imaju mobilne telefone, odlaze na vikende. Da li je to pravo kojim raspolaže bilo koji drugi građanin ove zemlje koji napravi neki saobraćajni prekršaj ili privredni prestup? Ne. A zbog čega? Zbog toga što zatvorski službenici, zbog toga što organi sudske vlasti ne mogu da se suprotstave organizovanom kriminalu bez ovakve vrste pomoći; mi im tu pomoć dajemo i nakon toga tražimo konkretne rezultate.
Što se tiče Predloga zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji, ni jednom rečju niko u stručnoj javnosti nije osporio ovaj predlog. Možemo raspravljati satima o modelima koji se u ovakvim agencijama organizuju i kontrolišu u demokratskim društvima. Videćete da nijedan postulat nezavisnosti i apsolutne kontrole nije doveden u pitanje.
Opet možemo tražiti primere u demokratskim društvima i u državama u svom okruženju. Uvek su to po pravilu vladine agencije, nemaju veze sa ministarstvom unutrašnjih poslova i posluju u sistemu kolektivne bezbednosti, sa drugim agencijama koje se bave poslovima bezbednosti.
Mi danas nemamo tu zajednicu. Nemamo zbog toga što ne možemo da kontrolišemo jednu službu u okviru Vojske Jugoslavije, ali verujemo da će nakon ovog i zakona koji je donet u Saveznoj skupštini taj krug biti zatvoren; na takav način sistem bezbednosti ovog društva biće upotpunjen i potpuno funkcionalan, neće postojati rivaliteti kao do sada i te se službe neće baviti poslovima poput resora državne bezbednosti do 5. oktobra 2000. godine.
Brojni su primeri zloupotrebe te službe, nemara, nepoštovanja propisa, ali mislim da ćemo ovakvim zakonom kao parlament steći pravo da u bilo kom trenutku zatražimo ona objašnjenja koja do sada nismo imali po zakonu pravo da tražimo. Po postojećim zakonskim aktima Republički parlament nije mogao da zatraži: nijedan dokument od resora državne bezbednosti; da povede neku istragu; da bilo koji član državne bezbednosti, ukoliko on na tako nešto nije spreman, dođe pred anketnu komisiju, anketni odbor radi razgovara. To su ti presedani koji ne smeju ostati po strani.
Demokratska Srbija želi da očuva svoju bezbednost, ali kroz demokratski i zakonski utvrđene organe koji će postupati upravo onako kako će to činiti bezbednosno-informativna agencija. Ona se menja i transfromiše. Tačno je da će pojedine formacije koje su pripadale resoru državne bezbednosti ovog puta zakonom iz nje biti izdvojene. Čuli ste ministra policije koji vam je veoma jasno rekao da je reč o manipulaciji i opet o kakvoj manipulaciji?
U novembru prošle godine imali smo pobunu Jedinice za specijalne operacije. Mnogi su želeli da se ta pobuna reši krvoprolićem, ali smo mi uspeli da mirnim putem raščistimo sve sporne teme, utvrdimo odgovornost, one koji su odgovorni kaznimo u skladu sa propisima i povratimo stabilnost koja je bila potrebna Srbiji.
Čini mi se da je danas u nastupu jednog poslanika tako nešto ponovo pokušano. Opet se pominje Haški tribunal, 16.000 ljudi, logor u državi u našem okruženju, besmislica do besmislice i mi moramo tako nešto demantovati, jer će, ukoliko preko toga pređemo ćutke, tako nešto postati deo javne istine.
Ako parlament na to pristane, onda će na to pristati i bilo koji drugi građanin. A oni od kojih očekujemo da se najodlučnije bore protiv kriminala, postaće ljudi koji su se distancirali od svog posla, jer smatraju nas nezahvalnim predstavnicima vlasti koji će ih žrtvovati. Ko je počinio ratni zločin mora da odgovara, a to nisu počinili državni organi današnje vlasti, niti strukture koje ti organi čine.

Završavam za 30 sekundi.
Dakle, bezbednosno-informativna agencija je veoma precizno definisana i njene obaveze su utvrđene ovim zakonom, nadležnosti i prava takođe, obaveze i prava Republičkog parlamenta koja do sada nisu bila definisana i utvrđena moći će da se primenjuju nakon ovog zakona.
Očekujem od poslanika parlamenta da ne zaborave da nacionalna bezbednost ne poznaje partijske granice i da oni koji su mislili da mogu da vode partijske ratove, tako nešto sasvim sigurno danas mogu smatrati pogrešnom politikom, što između ostalog uočljivo i kroz posledice sa kojima se suočavamo.
Što se tiče onih od kojih očekujemo da ove zakone sprovode, bićemo u tome veoma oštri, rigorozni, ali će u svakom trenutku imati našu apsolutnu pomoć.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo narodni poslanici Socijalističke partije Srbije, iskoristiću svoje pravo na drugo javljanje kada se završi rasprava u načelu, ali sam prinuđen da od gospodina Bušetića, kao narodnog poslanika, zatražim da nas kao predstavnike građana Srbije imenom i prezimenom upozna sa tim krupnim ribama koje demokratska vlast danas štiti. Dajte nam ime i prezime osoba koje ste pomenuli ovde ili više nikada nemojte da izlazite za ovu skupštinsku govornicu.
Po donošenju zakona o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala bićete dužni tako nešto da učinite po članu 10. stav 3, u kojem se kaže da bez odlaganja morate predati svaki pismeni ili drugi dokaz koji posedujete ili na drugi način imate informaciju koja može da pomogne u rasvetljavanju krivičnih dela.
Dakle, vi ste ovde optužili čitav jedan sistem za štićenje visokih funkcionera, sadašnjih ili bivših, iz SPS. Izvolite, recite ko su ti ljudi, olakšajte posao policiji i građanima Srbije. Pr itom, bez ikakvog ustručavanja recite ko ih to štiti.