Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je dobra ideja i svakako je treba prihvatiti, pogotovo što je ona posledica analiziranja procesa tenderske, odnosno aukcijske privatizacije.
Zaista su uočeni slučajevi praktične malverzacije kroz nerealno podizanje cena, istiskivanje konkurencije i potom rušenje čitavog tog procesa. To onda državu prisiljava da ponovo organizuje aukciju, odnosno tender na kome se oni mogu pojaviti i onda kroz drugačije cene ipak uspeti u toj svojoj nameri da uruše društveni kapital i tako nanesu štetu državi, a istovremeno gubimo vreme.
Međutim, podzakonski akti upravo postoje zbog toga da bi se preciznije definisali zakoni i da bi se moglo reagovati po potrebi, dakle dnevno, nedeljno, mesečno, što nije slučaj sa zakonom. U podzakonskom aktu, koji je pripremila Vlada, praktično su uvaženi ovi principi.
Međutim, postavlja se pitanje šta će se desiti sa onim privatizacijama koje budu poništene zbog toga što je jedan razvedeni supružnik učestvovao, kao nedavno, u nekoj privatizaciji na zakonski konfliktan način, odnosno nije ispunio svoju preuzetu obavezu kroz tender ili aukciju. Može biti paradoks da se država nađe u sudskom procesu zbog toga što razvedeni supružnik tuži državu zato što mu je uskratila pravo da učestvuje u privatizaciji, samo zbog toga što je bivši suprug, sa kojim ne živi 15 godina, neuspešno učestvovao na nekoj privatizaciji.
Dakle, ne verujem u te mogućnosti. Mislim da postoji prostor malverzacije i upravo zbog toga treba ostaviti tu inicijativu Vladi da kroz uredbu, podzakonski akt ona to definiše.
Praktično je ovo uvaženo u podzakonskom aktu, uz još jednu dodatnu ogradu. Ne samo da ne može da učestvuje u toj privatizaciji ponovo, nego ni u jednoj drugoj u roku od šest meseci i uz obavezu da 30% licitirane sume mora da plati, bez obzira da li se povlači ili ne. To su prvi koraci da bi se ta praksa suspendovala i onemogućila.
Međutim, kada bi mi to uradili u zakonu, što u suštini nije loša namera, došli bi u poziciju da recimo neko trpi štetu samo zbog toga što Skupština ne može ad hok da reaguje. Zakon je ipak isuviše ozbiljna materija. Mi imamo 70 zakona u proceduri i čekali bi tri, četiri, pet ili šest meseci da se zakonski omogući nekome da u tome učestvuje.
Ovako bi se konfrontirali u pojedinim slučajevima, iako su trendovi jasni i siguran sam da bi maštovitost naših poslovnih ljudi vrlo brzo pronašla rupe u zakonu, što je i do sada činjeno upravo kroz te licitacije, kada su dizane cene preduzeća nerealno visoko da bi se samo istisnuo neki konkurent, a potom nisu prihvatane obaveze koje su preuzete.
Dakle, ovo već stoji u uredbi Vlade, plus obaveza pravnog, odnosno fizičkog lica koje se pojavilo u procesu privatizacije da plati 30% te sume i da ne može da učestvuje ni u toj privatizaciji, ni u jednoj drugoj u narednih šest meseci. Mislim da ovo jesu korektni pokušaji da se te anomalije isprave. Odbijanje amandmana nije podsticaj naše namere da ignorišemo ono što se dešava. To je tačno, međutim bojim se da ne bi mogli dnevno da intervenišemo, što bi bio slučaj kada bi prihvatili da to uđe u zakon.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ili su pojedine političke stranke naglo izgubile hrabrost pa se sada plaše navodnih telefonskih poziva, ili tako nešto nije tačno, pošto su do sada učestvovali u privatizaciji. Na osnovu ličnog iskustva tvrdim da tako nešto nije tačno, da ne postoje nikakvi telefonski pozivi, da se sve privatizacije obavljaju u skladu sa zakonom.
U toku prepodnevne rasprave sam pozvao narodne poslanike da nam pomognu bilo kakvom činjenicom da unapredimo proces privatizacije, da ga ubrzamo i da one nepravilnosti koje eventualno postoje otklonimo. Svaki ugovor o privatizaciji koji je organizovan u ovom društvu nalazi se u republičkom parlamentu. On se može staviti poslanicima na uvid, a sve drugo je politički nekorektna kritika koja možda ima smisla ukoliko se razmišlja o stranačim pozicijama, ali to nema mesta u ekonomiji.
Što se tiče pomenutog člana, pitanje učešća subjekta privatizacije u procesu privatizacije, odnosno njegovo pojavljivanje u ugovoru, veoma je komplikovano i vezuje se sa statusom društvene svojine, odnosno pravom raspolaganja društvenom svojinom. Mi smo u okviru našeg poslaničkog kluba imali raspravu upravo o tom amandmanu, pošto je jedna stranka parlamentarne većine podnela amandman koji manje ili više ide u istom pravcu u kome i ovaj postojeći.
Pozivajući se na dugu pravnu praksu - o tome su vođene stručne rasprave još pre deset godina, konkretno 1992. godine, postoji jedan veoma kvalitetan tekst objavljen na tu temu - zaključili smo da je nemoguće da se predmet privatizacije pojavljuje u procesu potpisivanja ugovora, jer u tom činu on zapravo postaje vlasnik pomenute imovine, jer se na takav način on definiše ukoliko je subjekt privatizacije. Naveli smo i primere opstrukcije privatizacije, upravo od menandžmenta. Ovim mi otklanjamo tu vrstu mogućnosti.
Koja je uloga države tu? Država je prisutna kroz agenciju, agencija sprovodi privatizaciju. Da li to znači da je država, praktično, vlasnik državne imovine? U svim situacijama u kojima država mora da interveniše u tim segmentima, ona se definiše kao odgovorna za tu društvenu imovinu, ne kao vlasnik, ali ona je za to odgovorna. Iz te odgovornosti proizilazi njeno pravo da ona učestvuje u procesu promene tog vlasništva.
Što se tiče primera koji su pominjani "Crvene zastave", fabrika koje navodno propadaju ili kojima je propadanje namenjeno kako bi bila obezvređena njihova vrednost, mogu reći da je "Zastava" proizvela u februaru mesecu 1.700 automobila, sklopila izvanredan ugovor sa partnerima iz Egipta o izvozu 400 automobila.
Da li to nešto znači u konceptu svetske industrije, svakako ne, ali u svetlu onoga što je bila karakteristika te fabrike prethodnih 12 godina, svakako da, jer je to najveća mesečna proizvodnja od 1992. godine. Na nivou od godinu dana, to je 25.000 vozila. Na nivou izvezenih vozila, to je oko 5.500. Mi mislimo da to nije malo, da je to dobar korak.
Što se tiče stranog partnera, predlažem da nađete bolje. "Zastava" se ne privatizuje, ona formira zajedničko preduzeće sa partnerom iz inostranstva, u trenutku u kome bankrotira "Fiat", prodaje se "Alfa romeo", "Folksvagen" i "Pežo" zatvaraju svoje fabrike, "Reno" u Turskoj zatvara svoje fabrike, "Dojče telekom" duguje 65 milijardi evra, francuski telekom pet milijardi evra, u jednom danu propadaju svetske megakompanije, kao što su "Endron", "Voltkom", "Sviser". Ekonomska realnost je bitno drugačija od one koju političari što nas kritikuju žele da predstave.
Dakle, radnicima Kragujevca treba ponuditi alternativu. Ta alternativa je - prihvatite uslove koji su zajednički definisani. Ti uslovi su veoma jasni: potpisani su ugovori, vrši se restitucija tog preduzeća; ali hajde da kažemo da to preduzeće nije bilo sjajno onog trenutka kada smo mi u februaru izabrali Republičku vladu; da nije u februaru 2001. godine proizvodilo 1.700 automobila i izvozilo 400, čak i u Egipat; da su bili mnogo loši uslovi poslovanja i mnogo veće obaveze i da ta fabrika ima svoju šansu ukoliko se nastavi sa onom politikom koja se sprovodi danas.
Da li postoji neki bolji strani partner? Nije se pojavio. Možda nam je želja da to bude "Mercedes", "Audi", "BMV", ali oni, gospodo, nisu za tako nešto zainteresovani. Zbog čega? Zbog toga što je prevaziđen tehnološki proces u toj fabrici, problematično tržište i velike obaveze. To je naša stvarnost. Ovo je dobar put i mi ćemo na ovom putu ostati.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da nigde ne postoji ovakvo rešenje, zato što nigde ne postoji društvena svojina. Nigde ne postoje problemi sa kojima se suočavamo mi kada pokušavamo da transformišemo društvenu svojinu.
Ko je vlasnik društvene svojine? Da li je to subjekt privatizacije? Nije tačno, nije, ni po jednom zakonu i pri tom ne snosi odgovornost za stanje u kome se nalazi, već za svaki problem traži rešenje od onoga ko nema nikakva vlasnička prava. Mi danas govorimo o društvenoj svojini prevaziđenoj čak i kod nas koji smo izmislili taj koncept.
Ne može subjekt privatizacije da bude učesnik u kupoprodaji jer on nije vlasnik. Da je vlasnik, mogao bi da definiše svoj status, prava i da kaže, neću da se prodajem. Agencija nije vlasnik, ali je ona za to odgovorna. To je jedina istina. Agencija, Vlada, parlament odgovorni su za sudbinu privatizacije i transformacije društvene svojine.
Iz te odgovornosti proizilazi i naše pravo. Pošto je odgovornost velika, mora i pravo biti u skladu sa tim. To je jedina logična analogija. Ako hoćemo da pomognemo radnicima da dođu do vlasništva, ubrzajmo privatizaciju. Brza privatizacija je za njih najkraći put do vlasništva. Tada će moći da kažu da su subjekt privatizacije, kada budu imali akcije u svojim rukama.
Inače, ako zadržimo postojeći status imaćemo probleme koje imamo i danas, a mi ćemo biti odgovorni, kao što je Vlada odgovorna za Bor, a ni na kakav način ne može da interveniše u Boru, ne može da sprovodi poslovnu politiku, ne može da utiče na ono što se u toj kompaniji dešava, ali treba da odgovara. Treba da odgovora za "Jumko", koje je po starom zakonu postalo firma koja nema nikakve veze sa Vladom i za nju Vlada ne bi smela da odgovara. Zašto smo odgovorni?
Odgovorni smo za život tih građana i zato se mešamo u tim situacijama, pokušavajući da pronađemo neko rešenje. Nismo ni za "Zastavu" formalno odgovorni, ali smo prošle godine kao država izdvojili milijardu i 700 miliona da bi rešili probleme koji se tamo nalaze. Odakle? Gde je odgovornost Vlade za tu komplaniju? Gde je odgovornost za Bor? Gde je odgovornost za sva ona posustala i propala preduzeća danas u državi? Gde je odgovornost za "Sartid", za dve milijarde dugova koje smo nasledili? To moramo da promenimo i da rešimo.
U procesu privatizacije suočili smo se sa realnim problemima, koji se otklanjaju ovim amandmanima i izmenama koje danas predlažemo.
Zato insistiramo - u procesu privatizacije jedna strana je kupac, a druga Agencija. Ona je odgovorna za privatizaciju. Ta odgovornost se prenosi sa parlamenta i Vlade i u konačnom smislu mi tražimo rezultate. Ti rezultati će biti ozbiljni ako smo mi u tom poslu ozbiljni.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici,  ovo je dobra prilika da se ponekad suprotstavimo ekstremizmima sa kojima se suočavamo i sa jedne i sa druge strane.
Dobri su primeri komparativne analize zakona o koncesijama i privatizaciji, zahteva tokom rasprave o zakonu o koncesijama i zahteva kojih ovde istina nije bilo, ali smo im sami izašli u susret analizirajući potrebe pojedinih teritorijalnih celina naše Republike.
Nije tačno da je ovim članom zakona povređen republički Ustav. U članu 6. važećeg Ustava Srbije kaže se da u Republici Srbiji postoji AP Vojvodine i AP Kosovo i Metohija. Valjevo se ne pominje, ali se podrazumeva da postoji ono što se organizuje kao opština. Opština je takođe teritorijalna jedinica.
Što se tiče teritorijalne organizacije Republike, utvrđeno je da su autonomne pokrajine obrazovane u skladu sa posebnim, nacionalnim, istorijskim, kulturnim i drugim svojstvima njihovih područja, da njihovi građani samostalno ostvaruju prava i ispunjavaju dužnosti utvrđene Ustavom i zakonom.
AP preko svojih organa donosi program privrednog, naučnog, tehnološkog, demografskog, regionalnog i socijalnog razvoja, donosi budžet i završni račun, uređuje pitanja od interesa za građane. Republika Srbija zakonom poverava autonomnim pokrajinama vršenje pojedinih poslova, a statut je njihov najviši pravni akt. Dakle, vrlo jasno u postojećem Ustavu definisane su nadležnosti, prava i obaveze pokrajina, a u ovom slučaju AP Vojvodine.
Mi smo rekli da ovim reformama Zakona o privatizaciji želimo da pospešimo, pre svega, ulaganja u infrastrukturu i privredu. Smatramo da je racionalno, kada smo taj princip definisali u veoma jasnim stavovima, da se 50% sredstava od privatizacije izdvoji kroz investicije u privredi i infrastrukturi, da to pravo prenesemo i na Autonomnu Pokrajinu.
Da li smo time povredili neka druga prava? Nismo, jer se mora uvažiti posebnost autonomne pokrajine, koja je izričita po važećem Ustavu i sasvim sigurno biće naglašena i u novom ustavu, koji verujem da ćemo zajedno izraditi u predstojećim mesecima.
Da li je to neka posebna nadležnost - naravno da jeste zbog toga što su posebne osobenosti te teritorijalne celine, koja se naziva Vojvodinom. Tu nema nikakvog politikanstva.
Mi smo Zakonom o privatizaciji definisali da će se 50% sredstava dobijenih privatizacijom usmeriti u Vojvodinu, ukoliko su ta sredstva ostvarena privatizacijom privrednih subjekata na prostoru Vojvodine.
Da li u tome postoji neka nelogičnost? Jedina nelogičnost, koju ja uočavam, može se postaviti pitanjem - zašto to niste učinili odmah? Zašto nismo odmah rekli, pre godinu i po ili dve godine, da će se ta sredstva preusmeriti na Vojvodinu ukoliko su dobijena od vojvođanskih preduzeća? Zbog toga što smo morali da profunkcionišemo kroz Zakon o privatizaciji, da definišemo sistem, vidimo njegove gornje i donje granice i onda da donesemo odgovorno odluku.
Danas možemo da kažemo da nam privatizacija dopušta da investiramo u Vojvodinu tako što ćemo odvojiti 50% sredstava dobijenih od Vojvodine, a da drugih 50% sredstava preusmerimo i u penzioni fond, u fond za restituciju, u fond za socijalne programe, u investicije u privredi, infrastrukturi i drugim segmentima našeg društva, a da li su oni kulturni, ekonomski, videćemo od situacije do situacije. Ali ovo nije antisrpski član, niti se njime krši Ustav i mi ćemo vrlo rado ovo podržati, čime ćemo demantovati sve one koji nas kritikuju.
Istovremeno, sa druge strane, optužiće nas da ne vodimo računa o posebnim interesima Vojvodine. Vodimo i te kako, drago nam je kada možemo tome da izađemo u susret i mislim da je ovo potvrda ispravne politike.
Nadam se da ćemo ubuduće moći da razmišljamo i o drugim kriterijumima, da ih uvažimo i da im izađemo u susret, da ćemo moći da kažemo da se povećava procenat sredstava za lokalnu samoupravu, možda sledeće godine. To je naša realnost. Mi se prilagođavamo stvarnim prilikama.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, izgleda da bi svi iz DSS mnogo toga želeli, samo pored želja treba nešto i uraditi, odnosno pokušati da se nešto uradi. Shvatili ste bukvalno preporuku predsednika Vlade i otišli svi na spavanje. Nećete nam nedostajati, ali odgovornost prema građanima sasvim sigurno niste ispoljili napuštanjem sale bez ikakvog povoda.
Vi ste još jednom pokušali da onemogućite rad parlamenta kadasmo mi dužni da damo sve od sebe kako bismo svoj posao najodgovornije uradili.
Ovo je kontragarancija prethodno verifikovana od strane Veća građana i Veća republika Skupštine SRJ i mi smo dužni da u najkraćem roku, tačno do 3. marta, završimo taj posao ovde u republičkom parlamentu i omogućimo veoma važne infrastrukturne investicije u gradovima - Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.
Ova prazna skupštinska sala, delom prazna, zapravo je poruka građanima Niša, Novog Sada i Kragujevca, a šalju je dužni ovde da ih predstavljaju. Ne postoji odgovornost u srpskom parlamentu u redovima opozicije, to je naša činjenica i uprkos njoj mi ćemo pokušati da završimo svoj posao.
Zbog čega podržavamo ovaj zakon, iako je jasno da je reč o kreditnim aranžmanima? Zbog toga što su ti kreditni aranžmani veoma povoljni, što imaju zadovoljavajući grejs period, odnosno period kreditiranja bez kamate, što su ti aranžmani kvalitetni, s obzirom da su posledica izrazite spremnosti međunarodnih finansijskih institucija da pomognu našem društvu, a sa druge strane su pokazatelj odgovornosti predstavnika lokalne samouprave i gradova Niš, Novi Sad i Kragujevac.
Veliki infrastrukturni projekti su pred tim sredinama. Taj novac će biti utrošen na korektan način i mi zbog toga ovo podržavamo u meri u kojoj je to moguće, svojim glasovima. Ne pristajemo na politiku uslovljavanja, ucena, već radimo svoj posao. Verujem da će predstavnici Niša, Novog Sada i Kragujevca, obrazlažući konkretne infrastrukturne projekte, pružiti dovoljne garancije građanima da će sredstva tog kredita biti iskorišćena na najkvalitetniji način. Hvala.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi bilo loše za ovaj parlament kada bi ova rasprava otišla u onom pravcu u kome je išla, recimo, rasprava o Ustavnoj povelji i kada bi naši nesređeni dnevno - politički odnosi, u meri u kojoj je to neprihvatljivo, politizovali ovaj posao, koji je pre svega od državnog i nacionalnog značaja.
Mi raspravljamo o odluci o konstituisanju jedne komisije koja treba da raspravlja o pitanjima koja su otvorena poslednjih godina i koja su otvorena u prethodnim diskusijama - o pitanjima statusa predsednika Republike, o pitanjima teritorijalne organizacije, o pitanjima mogućnosti da se Ustav menja kroz Ustavom definisanu proceduru; komisija potom treba da predloži nekoliko rešenja o kojima će parlament odgovorno raspravljati.
Verujte da je za nas kao poslaničku većinu neprihvatljiva svaka rasprava o Ustavu, koja podrazumeva onu vrstu politizacije koja je obeležila naš dvogodišnji rad. Mi smo o tome sa predstavnicima stranaka razgovarali na konsultacijama, pokušavajući da dostignemo onaj nivo saradnje i konsenzusa koji bi garantovao ovoj komisiji mogućnost da o svemu odgovorno raspravlja.
Dakle, ničim se ne prejudiciraju rešenja i nije tačno da je naša namera da donosimo ustav pukim preglasavanjem u parlamentu, jer je jasno da se ustavom ova država definiše na takav način da zapravo ona treba da funkcioniše. Ako ustav bude zavisio od tanke parlamentarne većine, onda će svaka parlamentarna većina moći da ga menja. Apelujem na predstavnike opozicije da razumeju u ovome našu zaista dobru nameru i volju da na ovom poslu radimo zajedno, jer ovaj posao nije dnevno - političkog značaja.
Bitno je reći zašto se danas počinje sa ovom raspravom. Tačno je da su postojali mnogobrojni zahtevi da se Srbija ustavno i definiše. Ti zahtevi su postojali i u onom danu kada je Ustav usvojen, pre 13 godina. I tada je bilo onih koji su zadovoljni i onih koji nisu zadovoljni. Tada je bilo predstavnika vlasti koji su tvrdili da je potrebno doneti ustav, da je potrebno raspisati izbore, i bilo je predstavnika opozicije koji su takođe tvrdili da je potrebno prvo raspisati izbore, pa napraviti ustav.
I nikada se vlast i opozicija ne mogu složiti u apsolutnoj meri, ali hajde da danas kažemo da je npr. ovo najidealniji trenutak, sa kojim smo se mogli susresti u poslednje dve i po godine, za otpočinjanje ovog posla. Zbog čega? Zbog toga što ovaj parlament nije mogao ustavom da redefiniše Srbiju, niti da razmišlja o tome, dok se ne zna da li je Srbija nezavisna država, da li je deo federacije koja je postojala prethodnih deset godina, ili je deo državne zajednice koja je u međuvremenu stvorena.
Pošto znamo kakva je državna sudbina Srbije, bar u naredne tri godine, mi danas želimo da otklonimo one prepreke koje postoje u postojećem ustavnom modelu, koje sprečavaju njeno nesmetano funkcionisanje u okviru te državne zajednice.
Koje su to prepreke? Otprilike iste one koje su postojale i od 1992. godine, kada je Ustavom SRJ Republici Srbiji nametnuto ustavno usklađivanje, koje potom nije izvršeno. Dosta puta smo o tome govorili i zaista mi, kao većina, ne želimo da se na ovakav način konfrontiramo sa opozicijom.
Hajde da pokušamo da vidimo da li je moguće da ovaj parlament formira komisiju koja će potom odgovorno otvoriti sva pitanja koja postoje, ponuditi odgovore, i da li je potom moguće da se mi usaglasimo oko najkvalitetnijih odgovora?
Da li možemo da kažemo da se ustav menja na ustavom utvrđeni način - možemo. Za nas to nije problem, ali hajde odmah da razmišljamo i o sledećem koraku - šta će se desiti ukoliko to ne bude moguće? To nije pitanje za ovu raspravu, to je pitanje za komisiju. Zbog toga se u toj komisiji nalaze, pored predstavnika parlamenta, i predstavnici institucija kojima inače ne bi bilo mesta u jednoj parlamentarnoj komisiji.
Jedini proceduralni nedostatak jeste zapravo onaj poslovnički, koji nas onemogućava da u ovom trenutku možemo apsolutno u skladu sa Poslovnikom da formiramo komisiju, jer Poslovnik ne predviđa mogućnost formiranja komisije u kojoj bi bili i predstavnici drugih institucija u društvu.
To je jedna primedba i o tome smo razgovarali na konsultacijama i složili smo se - tačno je, jeste, ali hajde da pokušamo to da rešimo uz obostranu saglasnost, jer su nam ti ljudi potrebni u toj komisiji. Nama su potrebne sudije Ustavnog suda zbog toga što raspravljamo o mogućnostima promene Ustava u jednoj vanrednoj situaciji.
Zbog čega je ona vanredna? Mislim da je to jasno i o tome su prethodnici govorili. Mi ne možemo organizovati referendum na teritoriji Republike Srbije da bi onda Ustav bio menjan kroz ustavom definisanu proceduru. Verujem da dvotrećinska većina nije nepremostiva prepreka, jer sam siguran da ćemo kroz proces usaglašavanja stavova, misleći o interesima ovog društva, moći da postignemo taj konsenzus.
Ali, hajde da to ostavimo za komisiju. Rokovi su limitirani - osam dana, pa petnaest dana za izradu zakona, upravo zbog toga što želimo da se što pre sa tim počne. Zašto se čekalo? Rekao sam jedan elementarni razlog, zbog toga što nismo znali u kojoj državi živimo. Ali, oni koji su sve vreme bili kritičari takvog odnosa prema ovom poslu danas kažu - previše se čekalo, ali mi ne želimo ovo da podržimo, jer, recimo, u ovom poslu učestvuju i oni kojima tu nije mesto.
Zašto učestvuje Koalicija "Povratak"? Jer je jedina politički organizovana snaga na Kosovu i Metohiji, molim vas, trenutak (negodovanje), koja je koherentni element, znači ona u sebi okuplja više partija. Da li to isključuje neke druge? Ne isključuje nikoga, ali je ta koalicija učestvovala na izborima na prostoru Kosova i Metohije, na koje je izašlo 60% biračkog tela srpske nacionalnosti, i ona ima neki legitimitet. Ta koalicija je učestvovala i na drugim izborima i imala problematične rezultate, ali hajde da kažemo da nije, da je mnogo više realno da oni učestvuju, makar u izradi ovog predloga zakona, nego da tražimo od UNMIK-ove administracije da učestvuje.
Pa, dosta nam je bio jedan Solana, pa oni koji (negodovanje)... su nas kritikovali zbog učešća Solane danas traže da učestvuju UNMIK kome to nije posao. Ovaj parlament i ovo društvo ima dovoljno snage da rešava svoje državne probleme i da u procesu tog rešavanja uvažava međunarodne okolnosti. U tim okolnostima naravno da će akteri biti predstavnici međunarodne administracije na prostoru Kosova i Metohije, ali u predlogu ove odluke nije bilo realno da tako nešto tražimo, jer njima nije ni mesto u ovom poslu sada. I o tome smo razgovarali i vrlo smo jasno tako nešto potcrtali.
Što se tiče postojećih modela za rešenje ustava, oni zaista postoje i njih komisija treba da uvaži, ali oni nemaju veze sa ovom odlukom. Ova odluka, zapravo, samo daje formalno pravo toj komisiji da počne da radi, da uvaži sve postojeće ustavne predloge i da izađe sa nekim dokumentom pred nas. Dakle, ništa ne prejudicira. I ako možemo da pomerimo raspravu u tom pravcu, onda danas treba da razgovaramo o tome da li su stranke zadovoljne odnosom u okviru te komisije.
Mi smo na konsultacijam vrlo jasno rekli zbog čega je broj predstavnika ograničen na 15. To je otprilike oko 5% poslanika našeg parlamenta. DOS je na svoju štetu smanjio broj predstavnika da bi druge stranke mogle da imaju u okviru toga, jer nije funkcionalna komisija od 30 članova. Ali, ako parlament kaže da treba 30 nije nikakav problem da mi imamo 30 članova te komisije, s tim što će to samo dodatno opteretiti rad. Mislim da smo generalno proporciju očuvali.
Jedno od pravila koje je tu bilo prisutno jeste da svaka poslanička grupa treba da ima predstavnika i zbog toga neke poslaničke grupe imaju po jednog. Drugo pravilo je bilo da ispoštujemo broj poslanika koji postoji kod poslaničkih grupa i uspostavimo neku međusobnu srazmeru, pa su tako poslaničke grupe sa 20 ili 30 poslanika srazmerne onom broju poslanika koji ima naša koalicija ovde i zbog toga mi nismo delili sebe na poslaničke grupe, jer bi tako samo uvećavali broj predstavnika u okviru te komisije. Ne sa namerom da bilo koga varamo, nego sa namerom da čineći ustupke pomognemo rad te komisije.
Potreba ovog društva je da se ustavno definiše zemlja, iz mnogo razloga, a neki su i pomenuti i oni se ne vezuju samo za period naše vlasti. Neki su oni koji se vezuju za perspektivu ovog društva, jer mi i o tome moramo voditi računa, i zbog toga ova komisija treba da radi. I, ona će raditi.
Ako to bude zavisilo samo od poslaničke većine, ona će biti obezbeđena, ali mislim da je svim strankama koje učestvuju u parlamentarnom životu Srbije mesto u toj komisiji, i garantujemo da će njihovi stavovi biti uvaženi, da će se težiti kompromisima, jer Srbija mora biti društvo u kome se svi osećamo jednakim.
Ako mi stvaramo Srbiju po meri današnje poslaničke većine, sutra će neka druga da je prilagodi sebi. To nije ono što želimo. Mi želimo demokratski uređenu državu i ona se može stvoriti na ovakav način. Komisija to omogućava i ja vas pozivam da za to glasate, sa svim onim spornim pitanjima koja ostaju otvorena, ali koja komisija treba pažljivo da razmatra i mislim da će tako biti i učinjeno. Hvala.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Radulović je zaista korektan poslanik i ja prosto želim ne da polemišem sa njim nego da pokušam da otklonim eventualno nedoumice, koje sam uočio u njegovom nastupu.
Članovi Ustava koji su pominjani su članovi 132. i 133. i poslanička grupa koju predstavljam se apsolutno slaže sa tim članovima Ustava i sa definicijom koja je predviđena za promenu Ustava i utvrđena ovim članovima. Dakle, to je dvotrećinska većina i potom raspisivanje referenduma na kojem tu inicijativu mora podržati više od 50% građana sa pravom glasa.
Mi danas govorimo o nečemu drugom. Govorimo o otklanjanju onih propusta i dilema koji su uočeni u procesu izrade Ustavne povelje i sa kojima smo se suočili tokom skupštinske rasprave kada je kritikovan sam rad Ustavne komisije i njen sastav, pre svega kao posledica nedefinisane odluke koja je servirana ovom parlamentu bez ikakve posebne pripreme. Dakle, kako će se formirati buduća komisija ili centar za izradu ustava? Ko treba da učestvuje u radu tog centra? U kom vremenskom periodu treba da se završi predlog ustava koji, tačno je, potom formalno treba da podnesu poslanici i ja se nadam da će ih biti 50.
Postoji puno posla koji se mora uraditi u pripremnoj fazi i to je ono što mi želimo danas da omogućimo formiranjem ove komisije, odnosno izglasavanjem odluke na osnovu koje bi se zakonom definisalo sve ono što bi potom moralo da bude procedura, koja će se na kraju završiti onako kako mora da se završi - dakle, inicijativom u parlamentu.
Dvotrećinska većina ili referendum, to je tema za raspravu. Mi ne isključujemo ni jednu mogućnost. Mi samo smatramo da je potrebno ustavno preurediti Srbiju i da do sada nije bilo moguće tako nešto uraditi, a ako je bilo moguće, onda to nije učinjeno i možemo da razgovaramo o tim situacijama, ali ja ne vidim da smo nešto propustili, odnosno ne vidim da smo propustili bilo kakvu konkretnu inicijativu.
Mi danas u Skupštini Srbije nemamo nijedan paralelan predlog. Ne isključujemo mogućnost da neko može da napravi bolji, ali on danas ne postoji. Na Odboru za ustavna pitanja nismo dobili bolji predlog. U svim onim raspravama koje su obeležile naš javni politički život nije bilo nikakvog konkretnog predloga ili inicijative. Mi je danas pokrećemo, zaista sa najboljom namerom.
Možemo da se složimo oko toga da smo različiti u ocenama onoga što radimo i imamo pravo da budemo različiti, konačno, to nisu naši nedostaci. Građani će o tome na izborima doneti kvalitetnu odluku i u zavisnosti od te ocene mi ćemo izvršiti međusobne korekcije, koje će dopustiti nekome da obavlja vlast, a drugome da bude opozicija i to je normalan parlamentaran život. Ali, nije tačno da mi ne želimo da stvorimo pravnu državu i nije tačno da mi stvaramo neokomunističku Srbiju. Prosto, to nisu činjenice. To može da bude jedan subjektivan stav.
Danas je idealan trenutak za izradu Ustava Srbije zato što znamo okvir Srbije, znamo kakva je njena budućnost i imamo imperative, odredbe Ustavne povelje koje smo sami izglasali. Glasajući za tu Ustavnu povelju priznali smo jednu realnost, realnost nemogućnosti promene Ustava SRJ na ustavom definisani način, ali to prethodno nije uradio niko zakonom. To prethodno nije stajalo u Beogradskom sporazumu. To je bio interni dogovor članova Ustavne komisije i hajde da kažemo da je to bilo dobro rešenje, iako naravno deo javnosti može to osporavati, i osporava.
Ali, da bismo otišli korak dalje, mi predlažemo bolje - da zakonom uredimo te odnose, pa da se ne desi da može neko nekoga da preglasa u okviru tog centra ili komisije i da prekrši postojeća pravila, jer ćemo mi zakonom definisati prava i obaveze svakoga i ničim ne prejudiciramo rešenje. Mi ne kažemo kakva će biti teritorijalna organizacija Srbije, kakav će biti njen unutrašnji organizovani društveni život. Ničim ne prejudiciramo konačna rešenja, samo definišemo okvir u kojem ćemo tražiti ta rešenja i zato je za to potreban konsenzus. Ako se slažemo da nešto treba promeniti i da je trenutak da se tako nešto uradi sada, jer je i danas ako je bio pre tri meseca ili šest meseci, onda to treba da uradimo i hajde da uradimo. Ja toliko mogu da vam kažem.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da se više puta kroz amandmane ponavlja ta politička procena da raspodelu mandata treba vezati za izbornu listu, odnosno izborni rezultat iz 2000. godine, predlažem vam da sami sprovedete račun i vidite da bi se politički problemi ponovili. Ali, u tom slučaju ne bi bili vezani za jednu partiju, pošto je zbog unutrašnjeg sukoba došla u problematičan položaj, već za koaliciju koja je takođe, zbog istih političkih sukoba, problematizovala svoje odnose u toj meri da praktično jedna stranka više ne egzistira u njenom okruženju.
S obzirom da je iza ovog stalo 109 poslanika DOS-a, razmišljajući o većoj šteti mi smo vrlo jasno rekli da su one stranke koje su ušle u ovaj parlament, sa ljudima što su ih predstavljali kao šefovi poslaničkih grupa, same odgovorne za unutrašnje političke procese koji su zapravo doveli te stranke u poziciju da mi danas ne znamo ko su njihovi predstavnici, ko je njihov predsednik, ko su poslanici, ko su ovlašćena lica; upravo zbog toga, u skladu sa članom 20. Ustavne povelje, mi smo rekli - trenutna politička situacija i srazmerni odnosi snaga u parlamentu.
Ta snaga se ne meri kroz poslaničke klubove. U njima se organizuju poslanici. I, makar jedan poslanik da predloži umesto poslaničkog kluba, uvek će većina u ovom parlamentu, koja je posledica egzistiranja političkih interesa, biti većina koja će se preneti u parlament državne zajednice, i nemoguće je da manjina iz ovog parlamenta, koja postoji, bude većina u nekom drugom.
Na kraju, to je čak i pitanje zdravog razuma. Razumem interes koji je usmeren pre svega ka kritici ovog principa, ali bolji princip od ovoga ne postoji. Jedini bolji princip od ovoga je organizovanje neposrednih izbora za skupštinu državne zajednice, ali, kao što vam je poznato, tako nešto nije bilo moguće ne zbog predstavnika našeg parlamenta, već zbog vrlo izričitog stava dela crnogorske političke javnosti, koju je predstavljala Demokratska partija socijalista.
U jednoj takvoj situaciji DOS je predložio da kroz posredne izbore izađemo u susret onima koji su težili toj dodatnoj potvrdi kontinuiteta, kroz kriterijum davanja prava postojećim poslanicima u Veću građana i Veću republika da budu kandidati na prvim izborima za državnu zajednicu.
To smo uradili i time je deblokiran proces koji je stajao u mestu tri meseca, ne sa namerom da bilo koga omalovažimo, ne sa namerom da nešto srušimo, nego sa namerom da na onome što je već srušeno pokušamo nešto da izgradimo. Vrlo su jasno definisane okolnosti pod kojima će se utvrditi obim svake delegacije unutar parlamenta, koja će popuniti taj broj od 91 poslanika.
Definisana je mogućnost žalbe Vrhovnom sudu Srbije; nezadovoljni raspodelom mandata mogu da ulože žalbu, pa neka taj sud presudi po tom pitanju i neka posle pet meseci kaže: da li su stranke i koalicije nosioci mandata ili su poslanici nosioci mandata.
Ali, nemoguće je da bude i jedno i drugo. Pošto u ovom trenutku nemamo konačan odgovor na to pitanje, a imamo vrlo jasne procese u parlamentu, mi smo rekli kakvo je postojeće političko stanje i svi oni koji su nezadovoljni mogu da ulože žalbu Vrhovnom sudu Srbije, pa neka on donese konačnu odluku i ta odluka će biti poštovana. U svakom slučaju, do sada je bila poštovana.
Konačno, stalno se pominje jedan argument koji se vezuje za skupštinski život Savezne Republike Jugoslavije. Gospodin Novković je bio član naše stranke, izabran je na izborima u izbornoj jedinici Leskovac, napustio je stranku, podneo ostavku i po tom osnovu se povukao.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uprkos nesporazumima koji su prisutni kod dela kritičara ovog predloga zakona mislim da je ovaj član jasan i jasno je zbog čega je nemoguće birati kandidata i njegovog zamenika istovremeno.
Podsećam vas na primer iz 1994, kada je birana delegacija Republičkog parlamenta za Veće republika i kada je primenjen upravo metod koji je počivao na ovakvoj vrsti argumentacije. Tada su, naime, poslaničke grupe, i uvek su u ovom parlamentu to radile poslaničke grupe, predlagale po dva kandidata, a onda je skupštinska većina manipulisala i birala ko je od predloženih kandidata njima prihvatljiviji; ili - čijim bi neizborom određenoj stranci bila naneta šteta.
Pa se vrlo dobro sećam sudbine predsednika SPO-a, koji se nije našao u delegaciji iako je njegova stranka imala pravo na to, već se umesto njega našao drugi poslanik te partije, upravo zbog toga što je Skupština arbitrirala koji joj se poslanik više dopada.
Na izborima može biti jedan kandidat. Definisane su okolnosti u kojima prestaje mandat; kada se može promeniti taj mandat i na kakav način; ko u tom poslu učestvuje. I, uvek su učestvovale poslaničke grupe, nikada stranke, kao predlagači i nosioci tog posla u parlamentu.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, zamoliću vas da me pažljivo saslušate pošto to juče niste uradili, kako bismo poštedeli Parlament i sve one koji nas nekim slučajem prate budućih tirada.
Dakle, ili tretirajte zakon kao jednu celinu ili izađite i recite da nije bitan predlog dnevnog reda, da nije bitna tačka dnevnog reda, da je ovaj parlament mesto na kojem se u svakom trenutku i u svakoj prilici mora ispoljiti politička mržnja i demonstrirati nemoć, jer je politička mržnja zapravo izraz nemoći da se bilo šta konkretno uradi i promeni u ovom društvu.
Izbore za 91 poslanika ne raspisuje ovaj parlament. Parlament uređuje zakonski osnov na osnovu koga će biti organizovana podela mandata, pošto se izbori raspišu. Izbore raspisuje predsednik SRJ gospodin Koštunica i izbore će, ukoliko za tim bude bilo potrebe, uvek raspisivati onaj koji je za to nadležan, a to je predsednik Saveta ministara. To je utvrđeno Ustavnom poveljom, to je utvrđeno Ustavnim zakonom. Zna se u kojim okolnostima se tako nešto čini.
To nije nikakav pravni problem ni paradoks, to su činjenice. Ako činjenice ostavimo po strani, možemo da razgovoramo o svemu.
Ako ne razgovaramo na način na koji vi želite da razgovaramo, mi onda možemo da kažemo da ste vi došli iz Leskovca, gde ste od 75 odbornika dobili sedam a DOS je dobio 15 i ako je to simbol propadanja, neka se tako nastavi, ali nije tačno da ova zemlja nema šansi da uspe i da je ono što pokušavamo da spasemo unapred propalo jer ne zavisi samo od onih koji dva dana pokušavaju tako nešto da učine u ovom parlamentu.
Zavisi od te poslaničke većine koja će završiti taj posao, kao što je i mnoge druge završila, uprkos neočekivanim i nepotrebnim preprekama sa kojima se suočavamo.
Amandman na član 10. je potpuno besmislen. Njime se ništa ne menja i on nema nikakvu drugu svrhu osim da bude samo još jedna od prilika da se sledi neki izgovor da bi se ponavljale priče, koje same po sebi nemaju nikakvu perspektivu. Hajmo da se dogovorimo jedni druge da poštedimo toga, da se posvetimo ovom zakonu jer su rokovi pred nama striktni. Do ponoći mi moramo da završimo to.
Mislim da ni jedna ni druga strana u ovoj skupštini nije srećna zbog toga, ali je to naš posao i bar da kažemo da je svako uradio svoj posao - da je opozicija argumentovano nešto branila, da smo se tome mi sa drugim argumentima suprotstavljali, da se na kraju o tome glasalo i da je politička volja većine pobedila, jer je to suština demokratije. A sudovima da ostavimo da sude, javnosti da ostavimo da bira i da jednom ovaj parlament poštedimo takve vrste političkih pridika koje nikome ne donose korist.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, ne postoji ni jedna skupština koja sama sebe poštuje u elementarnom smislu, a koja ne počiva na poslaničkim klubovima. Ni jedan parlament ne može da funkcioniše bez poslaničkog kluba, pa ne može ni ovaj.
Poslanički klubovi su nosioci političkog života i prirodno je da poslanički klub čini stranka ili koalicija, ukoliko proizilazi iz izborne liste.
U parlamentu ne mogu da funkcionišu stranke kao takve i upravo zbog toga postoje poslanički klubovi. Poslanički klubovi imaju određena prava, koja su bitno drugačija od prava stranaka sa kojima možemo da računamo u nekim drugim situacijama, ali ne u parlamentarnom životu. Tako je bilo i do sada, tako će biti ubuduće, bez obzira ko je vlast a ko je opozicija.
Svi posredni izbori bili su organizovani u ovoj državi tako što su poslanički klubovi radili taj posao, jer je nemoguće da se stranka pojavi kao akter u tom poslu, pošto stranka ne funkcioniše kao organizacija u parlamentarnom životu unutar same skupštine, nego poslanička grupa u njeno ime ili u ime koalicije. To je aksiom.
Kao što je meni potpuno jasno da vi ne želite da priznate zbog toga što trpite konkretnu političku štetu, vi morate razumeti da je isto tako nama savršeno jasno da se politički interesi ne mogu ignorisati i zaobilaziti.
Naše društvo nema sistem vrednosti. U tom neuređenom društvu razvili su se najrazličitiji interesi. Te interese artikulišu stranke. Ti interesi danas dopuštaju predstavnicima stranaka da za skupštinskom govornicom kažu da je neka stranka nepostojeća, fantomska, da je izmišljena, a da sa istom tom strankom pave koaliciju 300 km južnije i da sa tom strankom formiraju vlast.
To su činili SPS, SNS, DSS - nemojmo da bacamo tu vrstu prašine jedni drugima u oči, nego da kažemo da parlamentarna većina donosi zakone, a o ustavnosti tih zakona brine Skupština, Zakonodavni odbor, Ustavni sud. To je matrica političkog života i sve osim toga je neistina.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iako amandman poslanika iz Nove Srbije tretira samu proceduru javnog glasanja, odgovoriću na ovo pitanje koje zapravo proizilazi iz prethodnog amandmana.
Dakle, u članu 13, upravo zbog iskustava koja su bila u prošlosti, definisano je formiranje zbirne liste. Rečeno je ko ima pravo da predloži listu i kako se vrši normiranje kandidata poslaničkih klubova koji su predloženi. Nemoguće je izabrati deo zbirne liste a drugi deo ne izabrati, kada se glasa jedinstveno za čitavu zbirnu listu.
Vrlo jasno piše u članu 13, 14. i 15. i vrlo rado bih prihvatio taj amandman da tako nešto ne stoji i, ako je to jedini problem, kada dođemo do glasanja prihvatiću tu ispravku, mada je jasno da se izbori sprovode na osnovu zbirne liste koju sačinjava RIK, da se zbirna lista sačinjava po poslaničkim grupama, a redosled se utvrđuje prema broju narodnih poslanika koji su podržali predlog kandidata poslaničke grupe.
Dakle, da li će biti prvo DOS - Reforma, SPS ili DSS zavisi od broja poslanika koji podržavaju te kandidature, a u naknadnim članovima se kaže da se ona dostavlja poslanicima, da u roku od 24 sata mora biti stavljena na uvid i da su potom izabrani kandidati na zbirnoj listi ako je izabrana zbirna lista.
Spreman sam da tu jednu nejasnoću vrlo rado otklonimo, rado ćemo to prihvatiti, ali nije bila namera to, nego se upravo formira zbirna lista da bi se izbegla mogućnost bilo kakvog selektivnog glasanja. Jedno glasanje za jednu listu koja se utvrđuje od strane RIK-a na osnovu predloga Administrativnog odbora, koji će primeniti norme utvrđene ovim zakonom, ništa više.
Dao bih i još jednu ispravku - što se tiče zamene poslanika, mi smo pokušavali da izgradimo instituciju poslanika sa statusom koji je nezavisan. Ukoliko se u zakonom definisanim okolnostima neki poslanik može smatrati poslanikom koji je ostao bez mandata, u nadležnosti predsednika Saveta je da raspiše izbore čak i za to jedno mesto. To ne sme da zavisi od procene skupštine.
Kao što predsednik parlamenta raspisuje izbore makar i za jedno odborničko mesto u Srbiji, tako i predsednik Saveta ministara mora da raspiše izbore za to jedno mesto, pa će potom i Administrativni odbor, i RIK i parlament utvrditi po Dontovom sistemu kome to mesto pripada i na kakav način će se izvršiti izbor.

Očigledno je da se nismo razumeli, ali pominjanje Dontovog metoda nije bilo vezano za samu proceduru naknadnog izbora, nego će sve kvote biti definisane na osnovu Dontovog metoda i time su unapred definisani i okviri svake od poslaničkih grupa.
Šta može da se desi? Ne govorim o zameni jednog poslanika. Mi možemo sutra dobiti odluku Ustavnog suda Srbije koja će definisati budućnost više od jednog poslanika. Možda ti ljudi uopšte neće imati ni zamenu. Ko će o tome onda da odluči?
Znači, da mi danas ne bi odlučivali, ne možemo na izborima da biramo kandidata za poslanika i za njegovog zamenika, na izborima se biraju kandidati i oni dobijaju poverenje, izabrani su za poslanike, a sve naknadne izmene su utvrđene ovim zakonom. Vrlo jasno. Njih kontroliše, na isti način na koji kontroliše prvi izbor, Administrativni odbor i RIK.
Zašto RIK? RIK mora da proveri da li se taj kandidat, koji se ističe za novog poslanika, nalazi na izbornoj listi stranke tj. poslaničkog kluba koji ga predlaže, da li je uopšte poslanik. To je posao za RIK. A Administrativni odbor treba da utvrdi ko raspolaže tim mandatom. Ako je to samo jedan poslanik iz jedne poslaničke grupe, Administrativni odbor će reći - pošto je zakonom utvrđeno da poslanička grupa DSS-a ima 17 poslanika, jedan se poslanik povukao, raspisani su izbori za tog jednog poslanika u okviru kvote DSS-a, jer je to utvrđeno zakonom.
Ali, da biramo zamenike - to ne možemo da uradimo zbog puno problema, a jedan je ovaj koji sam pomenuo. Šta ako i zamenici ne budu mogli da preuzmu tu obavezu. Dakle, ovo je najefikasniji i najjasniji način - predsednik mora da raspiše izbore.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da sam dužan da ispred naše poslaničke grupe, posle dva dana vrlo teške rasprave, ponudim još jedanput argumente iznete u uvodnom izlaganju, jer su, po mišljenju poslanika što su predložili ovaj zakon, nezaobilazni činilac da sam po sebi zaslužuje i mislim da će dobiti potrebnu podršku parlamenta.
Zakon o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore samo predstavlja finalizaciju jednog posla u pravnom smislu otpočetog definisanjem Beogradskog sporazuma i podrškom koju je tom sporazumu dao ovaj parlament, a potom i Ustavnom poveljom i Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje, takođe su ih izglasale Skupština Republike Srbije, potom parlament Crne Gore, a zatim potvrdila Savezna skupština.
U zakonu o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore mi smo se rukovodili principima na kojima počivaju dokumenta što nas u ovom trenutku obavezuju na poštovanje. Mislim da su mnogi problemi zapravo proizašli iz nespremnosti da se uvaže zakonitosti iskazane u Ustavnoj povelji i u Zakonu o njenom sprovođenju.
Dakle, u ovom trenutku ponavljam da smo mi kao poslanička većina spremni da uvažimo svaki amandman ako sam po sebi neće predstavljati isključivo izraz političke volje što teži zadržavanju nekog stanja iz prošlosti, već naprotiv, iskazuje jasan stav da, sa jedne strane, poštuje Ustavnu povelju i Zakon o sprovođenju Ustavne povelje, a sa druge strane, uvažava realnost, jer u društvu u kome mi živimo praktično je nemoguće samo jednim dokumentom definisati sve interese, ozakoniti ih ili ih na drugi način osporiti.
Posle svega onoga što smo kao zemlja prošli, možemo govoriti o vrlo jasnim interesima, njih artikulišu stranke, ali ti interesi nisu jednobrazni i oni su međusobno suprotstavljeni. Ti interesi su se potvrdili i u ovoj skupštinskoj raspravi kao interesi što se ne mogu pomiriti. Dakle, ni jedan zakon, pa ni Zakon o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice, ne može premostiti one razlike unutar naše koalicije, ni u okviru nekih opozicionih partija, ni učiniti političku većinu u ovom parlamentu manjinom u parlamentu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Ono što možemo da uradimo kao Skupština jeste da drugačijim odnosom prema toj državnoj zajednici, koji se danas demonstrira učešćem u raspravi i glasanjem o ovom zakonu, iskažemo spremnost da stvorimo nešto što će samo po sebi biti trajnije od određene većine ili večnije od jednog izbornog rezultata.
Moguće je da se izbori za tu skupštinu ponove za tri, četiri, pet ili šest meseci, a najkasnije za dve godine kao neposredni, ali danas moramo definisati fundamente državne zajednice kao nešto nesporno.
Ako je nesporni interes Srbije i Crne Gore, što je iskazano kroz prihvatanje Ustavne povelje, državna zajednica što se može razviti na definisanim osnovama, onda svojim ponašanjem tu državnu zajednicu treba da očuvamo. To ne znači da treba svi jednoobrazno da glasamo, ali znači da treba da uvažimo jedni druge.
U ovom trenutku mi kao poslanička većina uvažavamo sve one volje što su, pre svega, konstruktivne i ne podstiču nastojanja da se svaki posao obesmisli. Spremni smo da prihvatimo amandman kojim se pojašnjava i otklanja i onaj minimalni strah da će zbirna lista delom biti usvojena, delom ne.
Zaista ne možemo da prihvatimo amandmane kojima se osporava pravo poslaničkoj grupi da bude predlagač kandidata za poslanike u novoj Skupštini i ne možemo da prihvatimo amandmane kojima se definiše 23. decembar 2000. godine kao taj ključni kriterijum za utvrđivanje rejtinga i međusobnih odnosa učesnika u našem parlamentarnom životu.
Zašto ne možemo da odustanemo od poslaničke grupe? Upravo zbog toga što je poslanička grupa jedini akter u političkom životu parlamenta, ne stranke. Kada pogledate amandmane koje smo podnosili kao skupštinski poslanici, videćete da na svakom amandmanu stoji ime naše poslaničke grupe. Da li je ona fiktivna ili ne, ona je realnost proistekla iz odnosa političkih snaga u našoj Skupštini.
Koje su otežavajuće okolnosti? Otežavajuće okolnosti su takve što je zapravo nemoguće jednim zakonom negirati sve one podele i razlike koje su obeležile naš dugogodišnji rad.
Ono što možemo da uradimo jeste da odgovornim odnosom, pre svega prema poslovima što predstoje, pružimo šansu toj državnoj zajednici da se razvije i bude bolja od one kakva je, recimo, zamišljena Ustavnom poveljom; ona je po mnogo čemu problematična, ali jeste izraz realnosti koju smo mi prihvatili. Ako smo prihvatili jedanput taj princip, onda smo dužni da ga poštujemo i u svim budućim radnjama, dakle i u ovoj.
Politička relanost nam nalaže da sledimo onaj put kojim ćemo počiniti najmanje grešaka i oštetiti najmanje poslanika i građana koje oni predstavljaju. Praktično, to znači da treba da uvažimo parlament kao biračko telo, parlament od 250 poslanika, koji predstavljaju građane.
Da li su predstavnici građana samo stranke ili poslanici, mi smo dali svoju definicuju kao DOS. Ta definicija nije prihvaćena od strane Ustavnog suda i mi ne želimo više o tome da raspravljamo. Kada Ustavni sud bude procenio i dao svoj konačni sud, mi ćemo to prihvatiti i sprovesti.
Dakle, ničiju izbornu volju nismo pogazili. Naprotiv, pokušavamo da je u meri u kojoj je to moguće sačuvamo i ispoštujemo. Između ostalog, zbog toga tako beskompromisno insistiramo na sprovođenju ovog zakona, jer mi svoju koaliciju doživljavamo kao političku snagu onih građana koji su pre dve godine glasali za promene u našoj zemlji - socijalne, ekonomske, kulturološke, u načinu vođenja politike, u odnosu Srbije i Crne Gore.
Nije moguće živeti na nivou definisanom 1992. godine, nije bio prihvatljiv nivo iz 2000, ali zato mislimo da treba da uradimo i damo taj konačni napor od sebe kako bismo, zapravo, kao poslanička većina usvojili ovaj zakon i time poslali u novu skupštinu predstavnike onih koji danas deluju u parlamentu Srbije. To je naš maksimum u ovom trenutku.
Slažemo se sa amandmanima u tom pravcu, ali ne i sa onima čiji je cilj da se cena, što je obeležila naš dvogodišnji rad u ovom parlamentu, ponovi u parlamentu nove državne zajednice. Ako ne možemo međusobne odnose da regulišemo u ovoj skupštini, mislim da smo dužni da ih regulišemo na drugačiji, korektniji način u ovoj skupštini koju danas stvaramo. Praktično, to znači da poslanička većina u ovom parlamentu mora biti poslanička većina i u parlamentu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Kako se formira ta poslanička većina? U skladu sa političkim interesima. Danas se u svetu stvaraju koalicije levih i desnih stranaka, stvaraju se koalicije zelenih i konzervativaca i niko u tome ne vidi ništa više osim nastojanja da se politički interesi usaglase kako bi društvo funkcionisalo.
Meni je drago što smo uspeli da usaglasimo te interese sa potrebom za nesmetano funkcionisanje Republike Srbije. Ubeđen sam da ćemo glasanjem taj odnos preneti na nivo državne zajednice, čime će i ona početi da funkcioniše na drugačiji način od svega onog što je obeležilo njenu najkraću istoriju u poslednjih 10 godina.
Dakle, pružite šansu ovome što je stvoreno 27. januara glasanjem u ovom parlamentu. Slažemo se sa amandmanima koji otklanjaju bilo kakvu nedoumicu i umanjuju mogućnost zloupotrebe i time iskazujemo svoju spremnost da na drugačiji način od svojih prethodnika radimo taj posao, ali ne možemo da prihvatimo one amandmane kojima se, zapravo, naše društvo vezuje za događaje od pre dve godine, koji su prevaziđeni svim onim što je u međuvremenu učinjeno.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na početku našeg današnjeg rada dužan sam da vas upoznam sa osnovnim stavovima koji su predstavljali kriterijume za izradu ovog zakona; oni su, sa jedne strane, već potvrđeni usvajanjem Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje i, sa druge strane, politikom koja se vodi u parlamentu Srbije poslednje dve godine.
Dakle, imajući u vidu imperativne norme Ustavne povelje i Zakona za sprovođenje te povelje, koje su pred nas postavile vrlo konkretne rokove, mi vam predlažemo zakon o izboru poslanika za Skupštinu Srbije i Crne Gore u tom roku i na principima definisanim samom Ustavnom poveljom.
Umajući u vidu prioritete - u ovom trenutku prioriteti su konstituisanje institucija državne zajednice u skladu sa zakonom, formiranje stabilnih institucija u skladu sa političkim voljama koje su izražene usvajanjem Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje i unapređivanje političkog sistema na kome počiva ovaj parlament kroz odluke koje donosimo - mi smo predložili zakon o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore.
Istakao bih tri najvažnija činioca oko kojih će se, verujem, tokom ove rasprave voditi i sukobljavati politički stavovi. To su činioci koji definišu pravo predlaganja kandidata za poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore: činilac koji definiše proceduru tog predlaganja i činilac koji po prvi put definiše karakter i status poslanika, na način na koji to nije bilo učinjeno do sada tokom poslednjih 12, gotovo 13 godina novog parlamentarnog višepartijskog sistema u Srbiji.
Dakle, članom 3. Zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore definisan je princip raspodele mandata na osnovu Ustava i zakona koji su do sada uvažavani kada se tretirala ta vrsta političke stvarnosti. Ko može da raspolaže mandatom u Skupštini Srbije? Da li to može samo stranka, da li to može stranka i koalicija ili to mogu stranke, koalicije i druge političke organizacije. U najkonkretnijem i najjasnijem izrazu, to mogu svi oni koji su učestvovali na izborima održanim 23. decembra 2000. godine.
Ustavno pravo je svakog građanina u Srbiji da bira i da bude biran. U skladu sa tim ustavnim pravom izvedena su i druga prava, koja nama danas pružaju potpuno argumentovan osnov da kažemo da u procesu kandidovanja, odnosno biranja poslanika imaju pravo da učestvuju stranke, koalicija i druge političke organizacije koje su učestvovale na poslednjim izborima.
Pitanje posrednih izbora je definitivno definisalo format u okviru koga mi pokušavamo da, poštujući demokratske standarde, uradimo posao koji nam je imperativno nametnut kroz Ustavnu povelju i Zakon o sprovođenje Ustavne povelje. Na takav način dolazimo do suštine ovog zakona koja je, što je primećeno tokom rada odbora za zakonodavstvo i pravosuđe, politički konfliktna, ali mislim da je u meri, u kojoj je to moguće, politički realna i pravno potpuno celishodna.
Dakle, s obzirom da smo rekli da će izbori za novi parlament biti posredni, mi smo definisali i one pojedince, odnosno stranke, koalicije i političke organizacije koje učestvuju u tim izborima i one koje imaju pravo da budu birani. Pravo da budu birani imaju poslanici Republičkog parlamenta, poslanici koji se nalaze u Veću građana Savezne skupštine i poslanici koji se nalaze u Veću republika. Pravo njihovog predlaganja imaju stranke koalicije i političke organizacije koje su učestvovale na izborima, a koje su u okviru parlamenta organizovane na jedini mogući način - na nivou poslaničkih klubova, odnosno poslaničkih grupa.
To je član zakona koji je otvorio puno dilema, ali mislim da ću kroz argumentaciju koju ću ponuditi parlamentu makar umanjiti neke od njih, pošto mi je jasno s obzirom na raspored odbora za zakonodavstvo i pravosuđe da nema spremnosti da se one u potpunosti uvaže. Dakle, to je pitanje izborne volje građana. Da li mi kao predlagači zakona o izboru poslanika Srbije i Crne Gore poštujemo izbornu volju građana ili je ne poštujemo. Da li, možda, postoji neki drugi put kojim bi ona mogla da bude poštovana u većoj meri nego što je to učinjeno na način na koji poredlažemo .
Dakle, idejom koja je konkretizovana u članu 20. Ustavne povelje definisan je izborni model na osnovu koga će se vršiti svi naknadni izborni procesi za institucije nove državne zajednice. To je posredni izborni model. Definicijom posebnog izbornog modela, kao onog koji mi moramo poštovati, definisani su i učesnici u tom izbornom procesu, oni koji biraju i oni koji će biti birani.
Imajući u vidu taj 23. decembar kao neki reper, mi smo, analizirajući našu političku stvarnost, došli do vrlo konkretnog odgovora da se tadašnji skupštinski sastav ne može prihvatiti kao isključiv kriterijum u sistemu vrednosti na osnovu koga se vrši delegiranje poslanika za Skupštinu Srbije i Crne Gore. Zbog čega ne može? Nekoliko vrlo jasnih i apsolutno pravnih argumenata; oni nemaju nikakve veze sa karakterističnim političkim kontekstom koji se ne može zaobići, jer je apsolutno nerealno da stranke koje deluju u parlamentu ignorišu političku stvarnost.
Taj pravni model je sledeći: na izborima od 23. decembra su učestvovale i stranke i koalicija. Republička izborna komisija je verifikovala mandate strankama i koalicijama. U tom trenutku u parlamentu su svoje poslanike imale jedna velika koalicija, Demokratska opozicija Srbije, dve stranke, Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije i formalno treća stranka, Stranka srpskog jedinstva; mada je jasno da su oni svoj odnos uređivali nekim internim kolektivnim sporazumom, koji iako neformalno, praktično taj broj od 14 poslanika definiše kao neki koalicioni izraz političke volje na kojoj je taj sporazum napravljen.
Nemoguće je prihvatiti izborni rezultat iz 2000. godine kao isključivi kriterijum u tom sistemu vrednosti, jer bi tako napravili veliki politički iskorak u odnosu na našu političku stvarnost prihvatanjem nekih amandmana koji idu u tom pravcu. Rečeno je da u procesu kandidovanja mogu da učestvuju koalicija DOS, Stranka srpskog jedinstva, SPS i SRS; niko drugi. To je u pravnom smislu potpuno argumentovano.
Međutim, u političkom i onom realnom, nakon dve godine politike koja je vođena u ovom parlamentu, jasno je da bi se time mnogo više oglušili o političku realnost nego što to činimo kada kažemo da u procesu kandidovanja učestvuju poslaničke grupe koje u ovom trenutku deluju u samom Parlamentu Srbije. Zašto taj model poslaničke grupe? Nije ni protivustavan, ni protivzakonit, a jeste potpuno politički racionalan.
To je, takođe, datost koja je iskazana u Ustavnoj povelji, jer je rečeno da će se delegacije birati shodno srazmernoj zastupljenosti poslanika u republičkim parlamentima u trenutku održavanja izbora. To je član 20. Ustavne povelje, koju je parlament usvojio velikom većinom.
(Glasovi: Srazmerno zastupljenosti.)
Hvala na ispravci, mislim da je važno da budemo precizni
Dakle, dolazimo u fazu u kojoj definišemo poslaničku grupu kao taj činilac koji predlaže kandidata za Skupštinu i možemo danas da razgovaramo da li time kršimo nečiju izbornu volju, u kojoj meri tako nešto činimo i da li možemo da primenimo neki drugi model. Jedini adekvatan i paralelan model, koji je predložen kao alternativa u svim amandmanima i u svim predlozima zakona koji egzistiraju pored ovog našeg, jeste da predlagači budu stranke u skladu sa izbornim rezultatima iz 2000. godine.
Pošto sam već rekao da ne mogu samo stranke, jer su tada na izborima učestvovale koalicije, pošto sam rekao da je to pravno adekvatno ali potpuno politički necelishodno jer se time ignoriše sve ono što se desilo u prethodne dve godine, dolazimo do činjenice da na posrednim izborima učestvuju poslanici, a ne građani.
Građani su učestvovali na izborima 2000. godine i učestvovaće za dve godine na izborima za Skupštinu državne zajednice. Ti građani su izabrali svakog od nas koji danas imamo status poslanika u Republičkom parlamentu - 250 ljudi koji biraju i mogu da budu birani na posrednim izborima za novu Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Mislim da smo na takav način, u meri u kojoj je to moguće, potpuno korektno ispoštovali izbornu volju i izgebli one političke sporove do kojih bi sasvim sigurno došlo da smo ignorisali stvarnost iz prethodne dve godine i došli smo do jednog konkretnog rezultata koji samo jednu stranku ozbiljno degradira, a to je Socijalistička partija Srbije.
Primenom Dontovog metoda, u skladu sa predlozima poslaničkih grupa, samo jedna stranka gubi poslanike, odnosno dobija manje poslanika nego što bi dobila kada bi se primenio model iz 2000. godine. To je Socijalistička partija Srbije.
Oni su na odborima tražili od mene kao predlagača da prihvatim njihov amandman u kojem bi tako nešto bilo korigovano, ali je to bilo neprihvatljivo iz jednog prostog razloga: prihvatanjem tog amandmana mi bismo srušili čitav koncept na kome parlament funkcioniše u poslednjih godinu i po dana, odnosno od onog trenutka kada je došlo do razlaza unutar koalicije Demokratske opozicije Srbije, potom konkretizovan kroz čitav niz postupaka ovde u Skupštini, a oni su, verujem, poznati poslanicima i javnosti.
Dakle, između dve štete mi smo morali da izaberemo manju. Manja šteta u ovom trenutku jeste poštovanje odluke Ustavnog suda Srbije, koji je, osporavajući član 88. Zakona o izboru poslanika, definitivno nama oduzeo mogućnost da utičemo na status poslanika i otvorio političku ravan u čijem okviru se krećemo, poštujući pravni sistem.
Da to nije samo izgovor pokazuje ono što mislim da ne treba ostaviti po strani, a ostavljeno je po strani u svim analizama ovog zakona: to je novo definisanje statusa poslanika. Za 13 godina višepartijskog sistem u Srbiji i za 12,5 godina novog parlamentarizma u Srbiji nikada, na način definisan ovim zakonom, nije bio utvrđen status poslanika.
Po prvi put, poštujući sve međunarodne konvencije, od Kopenhagenskog dokumenta, pa do svih onih paralelnih sporazuma koji su potpisivani i koji na izvestan načinn obavezuju naše društvo, mi smo status poslanika definisali kao status koji ni po čemu nije zavisan od stranke ili koalicije na čijoj izbornoj listi je izabran ili od stranke i koalicije koja ga je birala za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Nakon ovog zakona o izboru poslanika moći ćemo da kažemo da je poslanik predstavnik građana, odnosno predstavnik onih koji su ga birali, da on odgovara samo njima, da ne odgovara strankama i koalicijama i da na takav način autentično može da obavlja svoj posao, štiti prava onih koji su ga birali i, sasvim sigurno, na takav način izbegavamo buduće konflikte koji bi se mogli pojaviti ukoliko bi za mesec, dva ili tri došlo do ponavljanja onih situacija, onih političkih odnosa koji su doveli do podela u nekim opozicionim partijama ili do podela unutar naše koalicije.
To je jedan konkretan politički iskorak kojim mi sebe predstavljamo bitno drugačijim od onih koji kroz kritiku ovog zakona zapravo osporavaju demokratičnost i naše dobre namere.
Ovaj zakon ima 24 člana. Na njega je predloženo 70 amandmana. Neke od tih amandmana ćemo prihvatiti. Pre svega, to su amandmani kojima se vrše tehničke ispravke zbog grešaka administracije i to je amandman Vlade Republike Srbije kojim se precizira nešto što je, po mom mišljenju, sasvim jasno rečeno, ali mislim da nema razloga izbegavati i neku vrstu ponavljanja.
Dakle, to je Dontov metod kao sistem za podelu mandata. Mi smo rekli da će podela mandata biti izvršena u skladu sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, ali prihvatamo taj amandman koji precizira Dontov metod kao način da se to sprovede. Dontov metod je istakla i Ustavna komisija kao nešto preporučljivo i što treba poštovati. Mi smo uvažili te stavove.
Ovakvim radom mislim da ćemo dobiti zakon koji u potpunosti korenspondira sa ustavnim konceptom države u kojoj živimo i uvažava političku realnost, koju ne bi bilo dobro ignorisati zbog svega onog što se očekuje da predstavnici ove skupštine urade u Skupštini Srbije i Crne Gore.
Potrebno je izgraditi institucije. Za te institucije su potrebni kredibilni pojedinci. Kredibilni pojedinci su odgovorni ljudi, ali i ljudi iza kojih stoji određena politička snaga, a to je politička snaga naše koalicije, koja u ovom trenutku spremno ulazi u taj posao.
Očekujem od vas da kroz raspravu o ovom zakonu tako nešto još jedanput stavimo na proveru. Mislim da sam vam pružio dosta argumenata koji govore o ovom zakonu kao zakonskom predlogu koji treba prihvatiti.