Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, ne radujem se ovom ishodu današnje sednice Republičkog parlamenta, ali nisam, kao ni svi drugi poslanici LDP, iznenađen političkim ishodom kome sada prisustvujemo.
Još jedanput bih rekao zbog čega smatramo da je apsolutno neprihvatljivo, ne samo glasati i imenovati Tomislava Nikolića za predsednika Republičkog parlamenta, već i o tome voditi raspravu. Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Narodnu skupštinu predstavlja njen predsednik.
Čuli smo nekoliko najznačajnijih motiva za podršku koja se pruža kandidaturi Tomislava Nikolića. Rečeno je da je ta podrška i izbor predsednika parlamenta u ovom trenutku dokaz ozbiljnosti naše države.
Neću vas podsećati da se podrška pruža predstavniku one politike koja je građanima Srbije ponudila državu kao najveću i najozbiljniju pretnju. Rečeno je da se podrška pruža radi odbrane Kosova.
Ne mislim da treba da vas podsećam da se podrška pruža predstavniku one politike pod kojom i zbog koje je Srbija izgubila Kosovo, a siguran sam da će ta pružena podrška Srbiju suočiti sa poražavajućom činjenicom da zbog nje Srbi praktično gube mogućnost da na Kosovu ostanu da žive, bez obzira na sve vaše namere.
Rečeno je da se podrška pruža radi odbrane demokratskih principa. Ne može se čovek koji je izraz politike koja je negacija demokratije dovesti na tako značajnu političku funkciju. Osoba koja je bila jedan od realizatora politike koja je u godini našeg poslednjeg zajedničkog političkog nastupa uhapsila 40.000 mladih ljudi u Srbiji, da je reč o predstavniku politike koja se obračunavala sa medijima u Srbiji brutalno gušeći njihovu nezavisnost i slobodu, izveštavanje i izražavanje govora; da je reč o predstavniku one politike koju je našu državu dovela na optuženičku klupu Međunarodnog suda u Hagu; da je reč o kandidatu za predsednika parlamenta naše Republike u čijoj se biografiji potkrao propust. Naime, izostavljena je ta prestižna titula četničkog vojvode.
Mi živimo u demokratskoj republici, a tu demokratsku republiku ne smeju i neće simbolizovati četničke vojvode, niti će naša poslanička grupa pristati da na bilo kakav način pruži i da legitimitet onoj politici koja počinje da se afirmiše kroz čitav niz potpuno neprihvatljivih političkih principa koji se uspostavljaju pružanjem podrške Tomislavu Nikoliću, kao kandidatu za predsednika Republičkog parlamenta.
Zbog toga mi ne želimo da budemo deo predsedništva tako konstituisanog parlamenta. Ne pristajemo, niti ćemo se kandidovati za mesta potpredsednika i najodlučnije ćemo bojkotovati rad svih skupštinskih odbora, jer se ti odbori ne konstituišu baš kao i predsednici koji se ne biraju da bi se Srbija menjala, već naprotiv, da bi se u Srbiji ugušila svaka ideja promene, njene demokratizacije, modernizacije i reformi.
Da li postoji alternativa? Da, ona postoji, ali nažalost prijatelji iz DS vi je niste ponudili. Mi smo rekli da ćemo pružiti podršku vašem kandidatu, ne samo danas, to smo uradili i juče, to smo uradili i pre mesec dana, to činimo prethodne tri i po godine. Pružanje podrške vašem kandidatu za predsednika Republičkog parlamenta nije ukazivanje na onu alternativu koja je Srbiji danas potrebna. Ta alternativa se nalazi na onoj strani na koju se vi niste jasno okrenuli u ovom trenutku.
Mi smo spremni da prihvatimo ruku koju nam pruža gospodin Vlahović, najavom nekih novih političkih podela u Srbiji, rekao bih onih koji su idejno Srbiji potrebne i koje su karakteristične za naše društvo, ako ne za politiku koja se od tog društva otuđila.
Ali, još uvek ne znamo šta je vaš politički koncept, jer pored te poruke koju ste uputili, vi ste poslali i neke druge. Vama je potrebno vreme, jer se nadate da će se ohladiti neke glave, a Srbija je izgubila svoje vreme. Vi još uvek verujete u mogućnost dogovora sa DSS, iako i sami smatrate da je mogućnost za taj dogovor znatno manja zbog izbora Tomislava Nikolića za predsednika Republičkog parlamenta.
To je loša politika i to nije politika u kojoj možete naići na naše razumevanja. Tražite podršku u narodu, u građanima, a ne u Koštunici. Kada govorite o 5. oktobru, ne zaboravite da on nije bio čovek koji je sa nama realizovao taj 5. oktobar, da je to bila osoba koja je taj 5. oktobar obesmislila i ne ponavljajte onu grešku koju smo mi ponovili, verujući da je sa njim moguće ostvariti naše političke ciljeve drugačijim sredstvima.
To nije moguće. On je oživeo Miloševićev sistem vrednosti i taj sistem vrednosti oduzima pravo na normalan život svakom čoveku koji živi u ovoj zemlji, i onima koji nas podržavaju, i onima koji će marširati linijama frontova na koje nam upiru ljudi koji danas definišu novu, dominantnu politiku u Srbiji.
Pružićemo podršku vašem kandidatu za predsednika Republičkog parlamenta. Ne zato što znamo da ćemo na takav način doći do demokratskog predsednika parlamenta. Ne zbog toga što želimo vama time da iskažemo neku vrstu lojalnosti i podrške, nego zbog toga što smatramo da je to najjasniji put kojim vas dodatno obavezujemo pred vašim biračima i pred onim ljudima koje smo toliko puta razočarali. Mi ne možemo ništa više učiniti od pružanja još jedne ruke DS i vašem predsedniku, i jedinom predstavniku legitimne vlasti u Srbiji.
Ali mi od vas očekujemo da ne dozvolite formiranje vlade, u kojoj će se nalaziti politika koju simbolizuje Vojislav Koštunica, već da zajedno sa nama omogućite organizovanje novih izbora u Srbiji, na kojima bi građani Srbije dobili pravo da se izjasne o onome o čemu nisu mogli da se izjasne 21. januara. Taj izbor će biti legitiman i taj ćemo mi izbor poštovati.
Ono sa čim se mi danas suočavamo nije ono što možemo poštovati i nije ono na šta ćemo pristati. Ovo nije poraz demokratije u Srbiji, ovo je poraz jedne zablude i delimo ono osećanje Nenada Čanka sa kojim se on od vas rastao. Drago mi je što konačno svakom u ovom parlamentu može reći ono što smo mi toliko puta do sada rekli, što može stati iza jedne političke ideje, bez ikakve potrebe da taj politički stav pravda nekom opštom koristi, jer opšte koristi u svemu ovome što se dešavalo prethodnih 15 sati u ovom parlamentu nema. Postoje partijske koristi, postoje lične koristi, ali Srbija danas nije bila tema na koju se mislilo kada se o njoj tako često govorilo.

Gospođo predsedavajuća, gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo, mislim da je ova skupština naša zajednička poslednja prilika za promenu sistema vrednosti, onog sistema vrednosti koji, bez obzira na saziv republičkog parlamenta, svaku poslanicu i svakog poslanika već godinama suočava sa problemom sa kojim se mi suočavamo danas.
Mislim da nije ni vreme, a ni da to ne priliči nama narodnim poslanicima da dokazujemo ljubav prema svojoj zemlji, da dokazujemo najbolju želju prema svakom čoveku u njoj i isto tako mislim da ova sednica ne sme biti prilika za potvrđivanje onih podela kojih je bilo i suviše u prošlosti i koje su prisutne u njenom dosadašnjem radu.
Žao mi je, ali na temi kosovskog problema mi ne pristajemo na onu vrstu političkog jedinstva koje podrazumeva očuvanje postojećeg sistema vrednosti, onog sistema vrednosti koji svoje uporište traži u međunarodnom pravu, ali to međunarodno pravo nije spreman da poštuje uvek i bez pogovora, već selektivno. Ne želimo da tražimo uporište u pravdi koja je takođe selektivna i koju ne prihvatamo kao princip koji obavezuje nas, ali i svakog drugog. Ne želimo da budemo deo sistema vrednosti koji svoje uporište gradi u bežanju od odgovornosti.
Žao mi je, ako ova sednica nije mesto na kojem ćemo razgovarati o načinu rešenja problema, već mesto na kojem ćemo nastojati da još dublje gurnemo glavu srpskom društvu u zemlju, onda se postavlja pitanje koje će to biti. Ovo nije mesto na kojem mi treba da raspravljamo o Ahtisariju, ovo nije mesto na kojem treba da raspravljamo o njegovom programu, ovo je mesto na kojem treba da pomognemo Vladi, pregovaračkom timu i predsedniku Republike.
Ne treba da govorim šta mislim o predsedniku Vlade ili o njegovoj vladi. Svaki sekund njegove vlasti je za mene izgubljeno vreme, ali mislim da moramo da mu pomognemo, da mu kažemo da smo mi spremni da menjamo Srbiju i da od njega očekujemo da nam on u tome svojom spremnošću omogući drugačiji politički ishod od onog sa kojim se sada suočavamo.
Po čemu se ova sednica razlikuje od one iz 1999. godine, od one u junu ili od one u februaru? Po čemu se ova sednica razlikuje od sednice iz 2005. godine, kada je formulisan jedan politički projekat koji je definitivno Ahtisarijevim programom doživeo svoj poraz. Ne možemo kriviti ogledalo za sliku koju vidimo u njemu.
Na Kosovo smo došli 912. godine ratom, sa Kosova smo otišli 1999. godine ratom. Prvi je bio oslobodilački i istoričari sa tim nemaju nikakav problem. Postoji problem u definisanju ovog drugog, da li je bio građanski, da li je uopšte bio rat, da li je to bio rat naš sa svetom. Dok mi ne damo definiciju tog drugog rata, nećemo biti u stanju ni da ponudimo rešenje problema sa kojim se danas suočavamo.
To što se desilo 1999. godine je nešto o čemu moramo razmišljati u ovo trenutku. Postoji politička odgovornost za to što se desilo, bez obzira što je jun bio mesec u kome smo proglasili svoju pobedu. Danas vidimo kakvi su efekti te pobede, danas vidimo kakvi su efekti pogrešne politike koja se ostvarivala od 90. do 2000. godine, politike koja opstaje u tom sistemu vrednosti koji želimo da promenimo.
Srbiju smo počeli da branimo u Sloveniji. Od koga je danas branimo? Na kakav način je stvaramo? Novim sukobima sa svetom? Tačno. Kakav nam je međunarodni položaj? Loš. Zbog čega? Gde su naši partneri u svetu? Nema ih. Kojom argumentacijom se koristimo? Manipulacijama.
Mi vidimo šansu u stavu jedne velike zemlje koja kaže da će prihvatiti samo ono rešenje oko kojeg se slože dve strane. Toliko puta je ovde pomenut taj broj, 15% teritorije. A koliko je to ljudskih života, i na Kosovu i ovde u Srbiji? Moramo promeniti politiku, onu politiku koja je od Srbije napravila najnesrećniju evropsku zemlju, onu politiku koja se potvrđivala iz greške u grešku, odbijajući pri tom da se sama menja.
Ako danas ponovimo fraze i stavove iz prethodnih rezolucija, ne treba ni da idemo u Beč. Nama su potrebni pregovori, ali ti pregovori imaju smisla jedino ukoliko nastavimo sa novom politikom. Nama nije potreban pregovarački tim koji će otići tamo da bi se žrtvovao u naše ime ili napustio tu sednicu i vratio se ovde pred nas poslanike u Beogradu kako bi nam rekao da nisu uspeli.
Ko od nas traži da priznajemo nezavisnost? Ona se čak formalno i ne pominje u dokumentu. Šta je ono što svako vidi u tom dokumentu? Vidi realan život: 99. godine Srbija je izgubila pravo da upravlja Kosovom.
Rezolucija 1244, koju su tadašnje vlasti proglasile svojim trijumfom, oduzima to pravo Srbiji i jasno je da je taj dokument pre svega svoju funkciju video u amortizaciji tog transfera vlasti.
Međunarodna zajednica danas više ne želi da bude ta koja će rešavati probleme ljudi na Kosovu. Ona ta ovlašćenja želi da prenese na kosovske institucije.
Hajde da vidimo gde su Srbi u tom trenutku, hajde da vidimo na kakav način mi možemo biti akteri tog procesa, da li kroz partnerstvo sa svetom možemo popraviti položaj, da li možemo sa jasnim stavovima, koji se pre svega usmeravaju ka konsenzusu kao obliku zaštite samovolje od većine, ka konstitutivnosti, kao principu koji će s vremenom omogućiti da to Kosovo doživljavaju svojim, jednako kao svakom drugom čoveku tamo, kroz insistiranje na principima 21. veka i moderne Evrope koja gazi granice.
Da li možemo tim putem iskoračiti iz poraza kojim koračaju već generacije?
Bila bi greška sada optužiti nekoga za 1999. godinu, reći da je tada Kosovo izgubljeno, a čitav 20. vek, 80 godina pre toga stalnih nesporazuma i dokazivanja, pre svega silom i terorom, da je Kosovo srpsko.
Optužiti DOS za ono što se dešavalo 2000. godine do danas je takođe greška, osim ukoliko ta optužba podrazumeva nespremnost političkih snaga da menjaju taj sistem vrednosti u suštini. Mi to želimo da uradimo.
Pre dve godine smo izašli sa jasnim programom za Kosovo. Rekli smo ono što svako od vas govori, ali ne za skupštinskom govornicom, i dobili smo podršku od ljudi za tako nešto, 220.000 ljudi je glasalo za tu politiku, ali smo isto tako dobili podršku onih koji su najkonkretnije žrtve postojećih odnosa snaga. Dobili smo podršku ljudi iz Kraljeva, podršku ljudi iz Kuršumlije, podršku ljudi u izbegličkim kampovima oko Pančeva.
Ta politika se mora promeniti. Ako vam je teško da to sami uradite, tražite pomoć, ali ne očekujte da ćemo mi biti ti koji će krpiti rupe u ledu koji puca pod nama, jer on puca.
Ako govorimo o Kosovu, ako govorimo o Srbiji, onda rečenica ne počinje ni Kosovom ni Srbijom, rečenica počinje – ljudima, građankama i građanima.
Ta rečenica mora uvažiti tu poražavajuću stvarnost, činjenicu da 90% mladih ljudi svoju budućnost ne vezuje za Srbiju, i oni bi otišli odavde kada bi mogli kao što odlaze Albanci.
Zašto su svi otišli od ove zemlje? Kako smo postali Srbija? Tako što je ostao rashod koji niko nije želeo sa sobom da uzme. Ovo je situacija o kojoj moramo o tome razmišljati.
Nama ova rezolucija nije prihvatljiva, pre svega, zbog toga što ona čuva postojeći sistem vrednosti, ona nije potrebna, ona kaže da će nastaviti onim političkim putem kojim se Srbija kreće već 10 ili 15 godina.
Ako tražimo pravdu, žao mi je, nema pravde, nemojte je tražiti. Gde je pravda u onoj masovnoj grobnici u beogradskom predgrađu u Batajnici, gde je pravda u onim masovnim grobnicama po Kosovu, i srpskim i albanskim, gde je pravda u svemu onome što se dešavalo godinama, svaka poslanička grupa ima neki primer nepravde, i njega potencira i na njemu insistira.
Nema pravde, stvorite sistem vrednosti i kojem ćemo moći da se osećamo kao što se osećaju ljudi u modernom svetu, gde će prvo biti građani i građanske, a potom Srbi, Albanci, Mađari, Slovaci, da ne nabrajam dalje.
Loše je oduzimati pravo nekome da drugačije misli. Parlament je mesto gde se drugačije misli. U suprotnom, ne treba nam višepartijski sistem. Mi ne prihvatamo ovu rezoluciju i glasaćemo protiv nje, jer ova je rezolucija izraz kontinuiteta sa politikom koja je uništila Srbiju i što ova rezolucija ruši ono što je s naporom stvarano u Srbiji od 2000. godine do danas.
Iskazujemo jasnu spremnost i pružamo podršku i Vladi, i pregovaračkom timu, i predsedniku Republike u zaokretu i promeni političkog kursa. Tačno je da ne postoji nijedan predsednik republike koji će prihvatiti dokument sa kojim se suočio naš predsednik tokom susreta sa međunarodnim predstavnikom.
Ne postoji nijedan predsednik. Ali, ovaj parlament mora pomoći drugoj instituciji tako što će formulisati politiku koja je izraz stvarnosti, realnog života, a ne istorije, pogrešno protumačene naravno, ne prošlosti, koja je slavna, bez spora, ali je i kompromitujuća isto tako.
U 2007. godini politički zaokret, politička alternativa. Ta alternativa i taj zaokret moraju imati mesta u rezoluciji koju usvaja novi parlament Srbije, ako želimo nove rezultate.
A ako želimo ponavljanje poraza sa kojim se suočavamo iz generacije u generaciju, onda neka to bude poraz onih koji su do sada sve gubili.
To ne sme biti poraz građanki i građana, i to svakako neće biti poraz političke alternative koja ima snage da razvija partnerstvo sa međunarodnom zajednicom, i sa Amerikom i Rusijom, a ne tako što manipuliše i sa jednima i sa drugima, nego tako što iskazuje sposobnost da sama rešava svoje probleme, koja može da razvije partnerstvo sa kosovskim Albancima, koja može da ponudi Srbima realne okvire za normalan život.
Ako danas Hrvatskom upravlja parlamentarna većina HDZ–a i stranke hrvatskih Srba, ako Bosnom upravlja tročlano predsedništvo Srba, Hrvata i Bošnjaka, mi onda verujemo u Kosovo otvorenih granica, gde će moći normalno da žive i rešavaju nasleđene probleme i Srbi i Albanci. Do tog Kosova moramo doći racionalnim planom, koji će svojim razumom omogućiti nama da dobijemo ona prava za Srbe, koja smo svojom nerazumnom politikom izgubili praveći od njih žrtve na prostoru bivše države. Hvala vam.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi bilo jako važno usmeriti ovu raspravu ka onim fundamentalnim temama koje su otvorene u četvrtak. Ako se tome pristupi na korektan način, onda ćete videti da je veoma važno ko je sa kim danas, jer od snage tih saveza zavisi i realizacija politika na kojima su ti savezi napravljeni. Dakle, nemoguće je biti za principe 5. oktobra sa onima protiv kojih ste bili 5. oktobra. Ako to nije bilo jasno pre godinu ili dve, kada smo se delili unutar naše koalicije, upravno zbog toga što nismo pristajali da pogazimo te principe, bez obzira na cenu koja se podrazumevala u realizaciji te politike, jasno je danas - nemoguće je biti demokrata i graditi demokratiju u Srbiji sa onima koji su toj demokratiji bili najveća prepreka. Nemoguće je reformisati Srbiju, a istovremeno, kao ideal ka kome se teži kroz tu reformu, isticati one principe koji su pomenuti danas ovde.
Ko će to vratiti nacionalizovanu imovinu sa onima koji su tu imovinu nacionalizovali? Kritikujete nas zbog nedostatka zakona o denacionalizaciji, a zapravo ste vi, svojom politikom, bili najveća prepreka usvajanju toga zakona.
Pominjete danas ovde zakon o energetici i prosto računate na našu nesposobnost da vam odgovorimo. Zakon o energetici je povučen u junu mesecu iz procedure zbog toga što su tada vršene konsultacije sa sindikatima i zbog toga što je bilo potrebno otvoriti još jednu rundu razgovora sa tim ljudima, kako bi se došlo do dobrog zakona koji je potom vraćen u Skupštinu.
Kada govorimo o 5. oktobru, o 4. oktobru, o "Kolubari", podsećam vas da ste vi svoj odgovor od tih ljudi dobili prošle godine kada ste u izbornoj kampanji na istom tom mestu sačekani od 30 rudara, a ne tri hiljade, da ste svoj odgovor dobili kroz štrajkove tih rudara koji su se bunili protiv rukovodstva koje je personifikovao vaš poslanik koji je smenjen, između ostalog, zbog loših rezultata u poslovanju. Nije svejedno kada se kaže da je 90 miliona evra ušlo u taj sistem, kada se kaže da ti ljudi danas rade i proizvode i od tog rada žive njihova deca. Njihova deca ne žive od onoga što im se nudi danas kao jasna alternativa saveza u kome se nalaze sve te pobrojane stranke, kojima je zajedničko samo jedno - osvajanje vlasti.
Kada ste tako sigurni u svoju snagu, zašto se niste kandidovali na predsedničkim izborima, zašto ne stanete sa svom svojom snagom naspram jednog čoveka od 70 godina? Zašto ne govoriti danas o izborima u Srbiji kao načinu da se ovi problemi reše. Upravo su ti izbori nešto što nas očekuje. Mi smo na izborima bili i u Svilajncu, Ćićevcu i u Priboju zajedno sa predstavnicima stranaka koje danas imaju svoje poslanike ovde u parlamentu. I ako su ti izbori najava onoga što će se desiti na parlamentarnim izborima, onda vam ja samo danas jasno govorim da razmišljamo o ceni. Ne o ceni za našu stranku, za našu koaliciju, za našu Vladu, već o ceni za naše društvo. O onoj ceni o kojoj niste razmišljali kada ste u martu mesecu 2001. godine rekli da li je moguće srušiti ovu vlast i ovu vladu, pa zauzeti njihovo mesto ili menjati Srbiju ili tako nešto profitabilno. O onoj ceni o kojoj niste razmišljali u junu mesecu, kada ste odbili da sledite onu politiku koja je između ostalog kao svoj prioritet morala nametnuti, zbog potrebe našeg društva, i povratak u međunarodnu zajednicu.
Mi smo vrlo jasno rekli da ćemo sarađivati sa Haškim tribunalom, i to radimo, ali smo isto tako vrlo jasno rekli da smo kao Vlada odgovorni za stanje u svom društvu, jer ta saradnja ima svoju cenu. Tu cenu ste mogli čuti juče. Mi ne pristajemo na bespogovorno prihvatanje one vrste ultimatuma sa kojom se suočavamo nakon jednog procesa u kojem smo više nego jasno iskazali svoj demokratski potencijal, izgradili institucije koje ovom društvu dopuštaju da se smatra državom.
Oni koji su zajedno sa nama bili u poziciji da tako nešto rade, a nisu radili zbog toga što za tako nešto nisu sposobni sasvim sigurno za nas danas ne predstavljaju nikakav problem. Ako je pitanje konačnog kvaliteta politike koja se ovde vodila, onda smo mi sledili politiku u kojoj je bilo snage a ne nemoći, politiku koja je moguće bila konfliktna i kontradiktorna, ali je bila jedina realna.
Tačno je da smo na izborima izabrani kao jedna koalicija, kao jedna poslanička grupa, da bismo ovu zemlju menjali, i tačno je da smo vaše distanciranje od te politike sankcionisali smenom sa mesta predsednika parlamenta i isključenjem iz parlamenta Srbije, u skladu sa Zakonom o izboru poslanika po kojem smo u ovom parlamentu i birani.
To što na drugim mestima nije bilo odgovornosti da se ti zakoni poštuju i primenjuju dokaz je institucionalne nesposobnosti i odsustva snage u pojedincima, u ljudima koji ovom društvu danas trebaju. Dakle, ako je neko sinonim političara u suknji, onda to sasvim sigurno nije predsednica parlamenta, to je čovek koji je bio nemoćan i 5. oktobra kada su ga, između ostalog, ljudi poput predsednice parlamenta doveli na vlast. To je čovek koji je u svakom teškom trenutku svoju poziciju gradio na neznanju i neobaveštenosti i koji sa svojom strankom ili sa strankama koji ga u tome podržavaju nema perspektive.
Mi ćemo, kao Demokratska opozicija Srbije, vrlo jasno učestvovati u ovoj raspravi, ponuditi argumente kojima ćemo odgovoriti na pitanja ekonomskog i socijalnog profila našeg društva, ali naravno poslati svoje poruke našem društvu u kojima će se vrlo jasno iskazati nepristajanje na onu vrstu političkog saveza koja je postojala među nama i koja se ne može obnoviti zbog toga što je, verovali ili ne, ipak važno sa kim ste, jer od onih sa kim ste zavisite, i sa kim ste takvi ste.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da morate konačno, kao kritičari, ne predsednice parlamenta, ne Vlade, nego politike koju su u okviru svojih nadležnosti realizovali Vlada i predsednik parlamenta, ponuditi tu alternativu, da morate reći šta je ono što vi želite da uradite sa ovom zemljom, šta je ono što biste vi uradili u tim kritičnim situacijama u kojima je tako nešto preuzimala na sebe Vlada ili predsednik parlamenta. Šta biste to vi odlučili 12. marta umesto odluke koju je predložila Vlada a proglasila predsednik parlamenta? Da li vas to vanredno stanje zabrinjava zbog toga što je uvedeno nezakonito i protivustavno, što vi tvrdite, ili zbog toga što nas je dovelo do svih onih dokaza i činjenica koje, između ostalog, umnogome i vas predstavljaju kao političke pokrovitelje jednog zločina u ovoj zemlji.
Izvolite, recite koja je to alternativa, ako ne ona koju smo videli u tom periodu koji je prethodio 5. oktobru. Ne treba se više pozivati na taj datum, ali sam vam rekao da u ovoj skupštini 5. oktobar i danas traje. To je, između ostalog, zbog naše spremnosti da vas uvažavamo i tolerišemo kao svoju političku konkurenciju, bez obzira na nivo ispoljavanja političkih stavova koji su često bili upravo onakvi kakvi se pominju u ovim stenogramima. Ne zaboravite, ni danas većina poslanika u ovom parlamentu nisu dvorske lude. Ne zaboravite, ni danas većina građana Srbije nije ona nesposobna većina koja ne može da razume cenu onoga što se danas dešava u našem društvu.
Kada govorimo o "Kolubari" onda ne govorimo o tome da bi se vodili politički dueli i borbe i ne očekujte od mene da ovde skupštinsku raspravu pretvorim u dokazivanje vaše nesposobnosti kao političkog rukovodstva ili pokrovitelja onoga što se u "Kolubari" dešavalo, ali je vrlo jasno da je danas tamo mnogo bolje nego onda kada su ljudi koje ste vi tamo doveli to preduzeće vodili.
Nemojte da pričamo o privatnim firmama, fiktivnim ugovorima, o angažmanima, jer to nije nivo skupštinske rasprave. Ovde ste dužni da ponudite alternativu. Alternativa onome što mi radimo mislim da ne može biti kvalitetna. Cena onoga što smo mi radili je visoka i tu cenu spremno plaćamo, ali ne sumnjamo da u svakom trenutku tako nešto svesno može da razume naše društvo, a ne oni njegovi predstavnici koji su davno zaboravili politiku zbog koje su zapravo izabrani za poslanike u Skupštini Srbije.
Jedinstvo, pobeda, promene - to je bio politički program sa kojim je DOS došao na vlast u septembru 2000. godine. Ne fiktivno, lažno jedinstvo, ne jedinstvo oko iluzije ili oko istorijskih kategorija, nego jedinstvo oko evropske vizije moderne Srbije; i ako danas nema većine koja će tu viziju ostvariti ima je u Srbiji i mi se ne plašimo da tu Srbiju pitamo kakva želi da bude sutra. Tako nešto ćemo učiniti kada mi procenimo da je tako nešto celishodno i na način koji će u potpunosti vama dopustiti da u tom izbornom procesu, bez obzira na sve ono što ste učinili u prethodnom periodu, budete nama dostojna konkurencija, ukoliko imate takvu vrstu politike, ali vas pozivam da tu politiku predstavite danas ovde pred poslanicima, predstavnicima građana Srbije. Jer, ako je ne predstavite u Skupštini i ako vaša politika zapravo bude podsećanje na ono što se u ovoj zemlji dešavalo prethodne tri godine, onda vam moram reći jedan prosti zakon fizike: prošlost ne može postati budućnost i neće postati budućnost dok god to politički bude zavisilo od naše koalicije koja može biti manjina u ovom parlamentu, ali nije manjina u Srbiji, jer Srbija ne želi da živi u prošlom vremenu.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je što sam u prilici da učestvujem u ovakvoj vrsti rasprave. Verujte da je ovo samo kvalitet više za politički život naše zemlje, svakako ne neka vrsta problema ili drame. Otvorena su neka pitanja kojima realno i nije mesto u okviru rasprave koja se vezuje za pitanje poverenja predsedniku parlamenta, ali mislim da ta pitanja moraju dobiti svoj odgovor, prosto da se ne bi stekao utisak da odgovor ne postoji.
Kao potpredsednik Vlade ovde želim da prenesem poruku svojih kolega, koji u inicijativi koja je danas pokrenuta, kao i u inicijativi o kojoj ćemo raspravljati tokom naredne nedelje, ne vide ništa drugo do, zapravo, jedinstveni pokušaj preokreta redosleda političkih događaja koji su pokrenuti demokratskim promenama 5. oktobra 2000. godine.
Ovde se ne govori o instituciji predsednika Republike, ne govori se o politici predsednika parlamenta, niti o instituciji predsednika parlamenta, ne govori se o Republičkoj vladi i ulozi koju je ta vlada imala, nego se govori o podeli na aktere i posmatrače događaja koji su se u prethodne dve i po godine odvijali u Srbiji i koji dospevaju u završnu fazu.
Danas je ovde jedino pitanje o kojem mi treba da razgovaramo, ne zato što ne znamo jedni među drugima odgovor na njega, nego zbog toga što smo dužni da odgovorom podsetimo naše društvo da i ono mora da živi svoj život, da raspravimo oko jedne teme: da li su oni koji su danas kritičari politike DOS-a ljudi koji tu politiku kritikuju zbog toga što žele da sprovedu program DOS-a ili su kritičari politike naše koalicije oni koji su poraženi 5. oktobra 2000. godine, zbog toga što je Srbija želela slobodu, i oni koji su u međuvremenu postali nesposobni da joj tu slobodu donesu, jer je sloboda konkretna, a ne filozofska mera.
Rečene su ovde zaista teške optužbe, ne teške za nas kao ličnosti, nego za ovo društvo. Mislim da mi moramo poštovati neke činjenice, da ne možemo sa toliko nepristojnosti govoriti o prvoj ženi predsedniku srpskog parlamenta u tragičnoj dvestogodišnjoj istoriji srpskog parlamentarizma, da makar možemo biti toliko pristojni pa nivo te kritike podići na onaj politički sa onog ličnog, koji se sveo na kriterijum suknje ili oštrine.
Oni koji danas kritikuju spremnost predsednika parlamenta zapravo iskazuju sopstveni kukavičluk, jer su intimno i oni sami dugo vremena bili istomišljenici i saradnici ili makar posmatrači, a ne prepreka na putu politike koju smo zajedno kreirali. Od 5. oktobra 2000. godine naša obaveza je da promenimo ovu zemlju i naš jedini cilj mora biti brza i efikasna promena, uz poštovanje demokratskih principa. Nažalost, demokratija ne stanuje u Ustavu Republike Srbije i u zakonskim okvirima koje smo nasledili 5. oktobra 2000. godine.
Oni koji se prikrivaju iza Miloševićevog ustava i njegovih zakona zapravo pokušavaju Srbiju da zadrže u tom formatu. Zato je konflikt koji se desio u ovoj zemlji konflikt koji se mora raščistiti ne nekom novom parlamentarnom većinom koja će se formirati u ovoj skupštini, nego pitanjem koje će se uputiti građanima Srbije: Srbijo, kako želiš da izgledaš; da li želiš da se menjaš; da li želiš novi zakon o železnici; železničari, da li ćete sutra opet zaustaviti pruge u Srbiji zato što vam je loše; da li želimo novi zakon o energetici; da li želimo da pokrenemo sva ona preduzeća koja su u stečaju deset godina, zbog toga što nemamo zakon o stečaju?
Danas je parlamentarna većina u ovoj skupštini pokazala da tako nešto ne želi i zbog toga u ovoj skupštini više nema potrebnog kvaliteta da bi se Srbija promenila. Taj kvalitet, na svu sreću, postoji u ovoj zemlji.
Zato je jedna pozitivna poruka koja danas odlazi iz ove skupštine ona poruka koju vam je rekao predsednik parlamenta - većina Srbije nije ona politička većina koja misli privremenom parlamentarnom većinom koja postoji ovde u ovoj skupštini, koja je formirana upravo na onim principima koji su za nas neprihvatljivi. Neka izađe poslanik iz opozicije i neka kaže da je bilo kada i u bilo kojoj situaciji plaćen od parlamentarne većine koja je upravljala ovom zemljom dve i po godine za neku odluku. Bilo koji poslanik.
Mi Srbiju nećemo menjati na tim principima, ali ćemo se, isto tako, suprotstaviti političkim pokroviteljima politike ratnih zločina koja se danas kažnjava u ovoj zemlji, finansijskim pokroviteljima, onima koji nisu uspeli da u novoj vlasti dobiju ono što su imali u prethodnoj i ono što su im obećali neki da bi postali sutra vlast.
O tome ćemo govoriti tokom rasprave o radu Vlade. O bankarima i neuspešnim bankarima, o telekomunikacionim magnatima i njihovim ambicijama, o finansijskim lobijima i centrima moći koji postoje, o kriminalu koji je uvek opšte mesto u Srbiji, upravo zbog onih koji nas sprečavaju u obračunu protiv tog kriminala.
Šest meseci je Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala bio žrtva nesposobnosti parlamentarne većine koja nije mogla da se formira bez podrške stranke tadašnjeg predsednika SRJ. Srbija je izgubila prvog demokratskog premijera upravo zbog toga što policija nije imala instrumente kojima je mogla da se bori protiv organizovanog kriminala.
Između ostalog, velika neroza koja u ovom trenutku postoji u našem javnom životu posledica je istine koja će se saznati kroz sudski proces koji se očekuje tokom ove jeseni. Između ostalog, zbog tog prava na istinu mi smo dužni da kažemo vrlo jednostavnu rečenicu i pošaljemo jasnu poruku - nema trulih kompromisa, nema kalkulacija, nema traganja za fiktivnim parlamentarnim većinama. Ako treba većina, tražićemo je u Srbiji i od nje ćemo je dobiti zato što smo čestiti, odlučni, energični i hrabri.
Da bi se razumeli, sve ovo ima svoju veliku cenu i o tome treba govoriti. Samo sam opomenuo neke od njih. Danas ste, dame i gospodo narodni poslanici, sprečili stavljanje na dnevni red zakona o porezu na dodatu vrednost. Sprečili smo stavljanje na dnevni red zakona o železnici, zakona o energetici, zakona o stečaju. Time smo sprečili i suspendovali poslednju fazu reformi ekonomskog sistema u Srbiji koja je bazirana na restrukturiranju velikih privrednih sistema. Odgovorićemo sutra građanima Srbije koja je cena toga. Ono što možemo da kažemo danas je cena koja se vezuje za procese koji se ne dešavaju dva puta, koji se pokrenu i pruže nam šansu i ako tu šansu ne iskoristimo nemamo pravo na novi početak.
Ovo društvo je mnogo puta do sada posrtalo. Između ostalog i zbog toga je tako tragično. Oni koji su odlučili da ove jeseni kao svoj prvi prioritet istaknu pitanje parlamentarnih izbora, oduzeli su pravo ovom društvu da svu svoju energiju usmeri ka procesu evropskih integracija. To je naše pitanje, a ne pitanje Brisela ili Evropske unije.
Dvesta godina ova zemlja nije imala odgovor u političkom rukovodstvu, koje bi bilo u stanju da prilagodi interese ovog društva interesima modernog sveta. To se i danas demonstriralo ovde. Suspendovali smo politički sistem u nekim njegovim segmentima, ali je odgovornost zajednička. Opravdanja za tako nešto nisu potrebna, ali je više nego jasno da je pitanje nefunkcionalnosti institucije predsednika Republike pitanje nesposobnosti političkog sistema, a ne pitanje pojedinca.
Oni koji su želeli da budu predsednici svih građana morali su shvatiti da put do tog cilja vodi kroz dobijanje podrške tih građana, a ne samo jedne stranke. Oni koji žele da budu predsednici građana sutra, moraju shvatiti da je politika kompromisa i okupljanja, poštovanja što je moguće šireg interesa, politika koja dovodi do uspeha.
Zbog toga danas mi ovde raspravljamo o Vladi i o parlamentu, u suštini o politici koja se sprovodi u ovom društvu, da bi se sprečili oni procesi koji definitivno Srbiju menjaju. U modernoj Srbiji politika koja je obeležila poslednju deceniju DžDž veka nema šta da traži, ali ni oni koji sebe smatraju protagonistima te politike. U modernoj Srbiji političari čija je referenca neznanje i neobaveštenost nemaju šta da traže, jer građani žele da ih vode oni koji znaju šta rade i koji su obavešteni o onome što se u zemlji dešava.
Na kraju, pitanje odgovornosti. Mi smo kao vladajuća koalicija podelili odgovornost i sa političkim strukturama u društvu, ali i sa onim drugim sistemima na kojima jedno društvo počiva. Podelili smo odgovornost sa sudovima i sa pravosuđem, ali dve i po godine posle toga nismo dobili nijedan odgovor na sva ona pitanja koja smo dve i po godine postavljali.
Zbog toga u ovim danima koji dolaze pred nama mi moramo pokrenuti novu "Sablju" u kojoj će se saopštiti istina, otkriti interesi koji ruše demokratski poredak u Srbiji, a ne nas kao protagoniste tog poretka, jer mi kao pojedinci nismo bitni. Nema tog pojedinca koji je sam po sebi značajniji od posla koji se mora raditi - ni predsednik Vlade, ni potpredsednik Vlade, ni predsednik parlamenta, nijedan pojedinac nije značajniji od šanse koja se ne sme propustiti.
Ta šansa ne može biti iskorišćena ako ovde među nama nema politički potrebne većine za tako nešto. Nema je, i treba otvoreno reći da je nema, između ostalog zbog toga što mi ne pristajemo da tako nešto izmerimo za cenu, kroz političku cenu ili kroz valutu. Tako nismo radili dve i po godine, nismo ni prethodnih deset, kada Milošević nije mogao da nas kupi, nećemo ni mi pristati bilo koga drugog da plaćamo. Bilo bi jako važno da čujemo koji su to centri moći koji upravljaju ovim društvom, zato što smo više nego uvereni da ne upravljaju onim delom društva koji mi predstavljamo.
Godinu dana je vođena kampanja kriminalizacije političkih protivnika u Srbiji samo zbog toga što nije bilo ni jednog racionalnog argumenta kojim bi se oni mogli usporiti. Kriminalizovana je Republička vlada, njen predsednik, srušena je Republička vlada tako što je ubijen predsednik, ali Srbija to nije podržala i isto tako neće podržati ovo.
U ovoj skupštini 5. oktobar još uvek traje. Možda je na drugim mestima trajao jedan dan, možda ga neki nisu videli. Za pojedine sam siguran da ga nisu videli. O njima je govorio Zoran Đinđić na Trgu Republike septembra prošle godine, kada ih je nazvao jedinim imenom kojim bi se mogli nazvati - "trutovi". Izvlačili smo ih iz podruma da bi vas doveli na vlast, niste bili ljudi koji su na bilo koji način preuzimali odgovornost i, verujte, radujemo se izborima u Srbiji ako bude zavisilo od Demokratske stranke.
Ako bude zavisilo od Demokratske stranke i od koalicije koja je u ovoj državi sprovodila reformu dve i po godine, izbora će biti na demokratski način u demokratskom ambijentu i sigurno da će ti izbori biti uspeh za ovo društvo, nikako poraz i šansa za povratak na staro, jer su oni koji danas nisu sa nama između ostalog u toj poziciji što nisu bili sposobni da budu sa nama ni da urade posao koji se u ovoj zemlji mora uraditi.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, slažem se sa primedbama kolega poslanika. Mislim da je došlo do nepotrebne administrativne smetnje. Verujem da ćete uvažiti razloge koji su pre svega profesionalne prirode. Praktično su se poklopili termini razgovora sa predstavnicima Evropske komisije i termin obrazlaganja Akcionog plana pred poslanicima republičkog parlamenta i zbog toga sam zatražio da se prolongira početak rasprave za prvi radni dan u ovoj nedelji.
Mislim da je tu došlo do administrativnog propusta i bilo bi dobro da Odbor da svoje tumačenje. Što se tiče Akcionog plana, verujem da je Skupština svesna značaja ovog dokumenta. Naravno da smo u prethodne dve i po godine donosili puno važnih odluka, ali mislim da je ova po mnogo čemu bez premca i između ostalog i zbog toga što praktično Akcioni plan otvara vrata Evrope našem društvu i što parlament, raspravljajući o ovoj temi, praktično ima priliku da kroz jednu politički definisanu i odmerenu odluku izađe u susret zahtevima našeg društva koje u ovom trenutku želi da se u što kraćem periodu Srbija nađe u zajednici evropskih naroda koji čine Evropsku uniju.
Akcioni plan je harmonizacija ekonomskih sistema država članica državne zajednice Srbija i Crna Gora, dokument koji proizilazi iz niza prethodnih odluka koje su donosili parlamenti i jedne i druge republike, ali i parlament državne zajednice. Reč je o Beogradskom sporazumu, potom o definisanoj Ustavnoj povelji i praktično ovim što je danas predmet naše današnje rasprave mi dajemo život državi koja je formirana našim odlukama krajem januara meseca ove godine.
Akcioni plan čine sporazumi iz oblasti nesmetanog prometa roba, ljudi, usluga i kapitala. To je fundamentalni dokument kojim se prevazilaze sve one nasleđene razlike koje su posledica političkog razmimoilaženja do koga je došlo polovinom 90-tih godina i istovremeno ovaj dokument je fundamentalan i zbog toga što on predstavlja zdrav osnov za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, upravo onakav osnov kakav je toj zajednici nedostajao početkom 90-tih godina kada je formirana SRJ.
Mislim da je dobra ona politika koja ima snage da razdvoji ekonomsku od političke logike, ali istovremeno i da jedna drugu prožima.
Dokument koji se danas nalazi pred Parlamentom je dokument koji je, u meri u kojoj je to bilo moguće, sledio ekonomsku logiku, egzistencijalne interese dva društva, u svakoj meri, pretpostavljajući ih političkim interesima. Mislim da smo u potpunosti u tome uspeli, između ostalog i zbog rešenja koje sadrži informacija koja se nalazi pred vama u obrazloženju, i same odluke i članova ovog zakona, o kojem ćemo danas raspravljati.
Što se tiče samog karaktera Akcionog plana, to je zakon bez presedana. Parlament do sada nije raspravljao o takvom profilu dokumenata, niti se bavio uređenjem tako komplikovanih tema u jednom zakonskom rešenju, kao što je to slučaj ovoga puta. Koje su to oblasti koje se dramatično menjaju, koje su to oblasti koje se menjaju na način na koji je to definisano u Akcionom planu, odnosno zakonu o njegovom sprovođenju? To su oblasti rada i zapošljavanja, prosvete, zdravstva, carinski postupci, carinska teritorija, oblasti kojima se definiše postupanje sa kapitalom u jednoj i drugoj članici, oblasti kojima se definiše promet usluga. Dakle, sve one oblasti koje same po sebi, praktično, znače život u državi u kojoj živimo.
Što se tiče navedenih protokola, odnosno sporazuma, mislim da je jasno da se sporazum o nesmetanom protoku ljudu u potpunosti uklapa u one interese koji nisu samo politički i principijelni, već su i ekonomski i logični, koji bi morali da budu ispoštovani u jednom dokumentu koji ima ambiciju da pomiri razlike između dve republike. Mislim da će svi oni koji se bave radom, zapošljavanjem, zdravstvom i prosvetom biti zadovoljni rešenjima koja sadrži ovaj dokument, ali istovremeno i navedenim pravcem razvoja koji su vrlo precizno definisani, uključujući i rokove u kojima će se tako nešto desiti.
Verujem da je isti slučaj i sa sporazumom o nesmetanom prometu usluga. Mislim da će svi podržati ideju licenciranja turističkih organizacija, ideju razvoja turističkih organizacija i jedne i druge republike, ideju licenciranja računovodstvenih i revizorskih kuća, da će ljudi imati razumevanja za onu vrstu usluge koja prati, recimo, odluku Centralne banke Crne Gore kojom se poslovnim bankama dozvoljava obavljanje menjačkih poslova i na takav način, praktično, u potpunosti primenjuje dvovalutni sistem na prostoru Crne Gore. Dakle, jedan sam po sebi ambiciozan dokument, sa vrlo preciznim rokovima i odlukama koje se u tim rokovima moraju doneti.
Ono što istovremeno želim da naglasim jeste deo Akcionog plana koji se tiče nesmetanog prometa kapitala. Praktično se ovim Akcionim planom, i zakonima koji će u skladu sa njim biti uobličeni ili koji su već uobličeni, definiše u potpunosti jedna teritorija u kojoj ne sme biti prepreka za nesmetan transfer kapitala, bez obzira da li je reč o fizičkim licima, pravnim licima, investicijama u nekretnine ili o nekim finansijskim transakcijama koje su karakteristične za berzanski život.
Mislim da je ipak najznačajniji deo sporazum koji se bavio nesmetanim prometom roba, dakle sporazum koji je zadirao u one segmente naših međusobnih odnosa koji su bili više nego loši u poslednjih sedam ili osam godina. Tu je reč o carinskoj teritoriji, tu se radi o carinskom postupku, carinskim stopama, tu se radi o usklađenosti, odnosno neusklađenosti fiskalnih sistema. Naravno, tu je reč i o testiranju spremnosti i volje i jedne i druge države članice za zajednički život i unapređenje međusobnih odnosa.
Ono što je nezaobilazna činjenica i karakteristika ovog akcionog plana, to je svakako ono što ga stavlja u kontekst evropskih integracija. Dakle, paralelno su obavljena dva posla. Jedan posao, praktično, jeste harmonizacija međusobnih ekonomskih odnosa, a drugi posao, prioritetan posao zbog kojeg smo mi, zapravo, tako dinamično na ovom dokumentu radili, jeste posao evropskih integracija kojima je kao preduslov istaknuta činjenica neophodne i potpune harmonizacije međusobnih ekonomskih sistema koja treba da bude izvršena, u meri u kojoj je to moguće odmah, ali i u dinamičkom planu koji je definisan u vremenu koje je pred nama.
Dakle, mislim da je svima jasan značaj sporazuma o nesmetanom prometu roba, carinskih stopa, neophodnosti usklađivanja carinskih teritorija i procedura, ali istovremeno mislim da svi vrlo dobro znaju karakteristike državne zajednice u kojoj mi živimo. Ustavnom poveljom, a potom i zakonom o njenom sprovođenju, i pre toga Beogradskim sporazumom, definisana je državna zajednica Srbija i Crna Gora, gde članice imaju potpunu slobodu u kreiranju carinske procedure, monetarne politike, definisanju carinske teritorije i zaštiti svojih tržišta, uz obavezu da tako nešto učine na način koji bi ih međusobno približio.
Mi smo, radeći na ovim dokumentima i na ovom rešenju, učinili nekoliko važnih koraka koji danas zaslužuju komentar. Pre svega, tu mislim na odluke Vlade Srbije i Vlade Crne Gore kojima je, praktično, ostvaren jedan carinski prostor koji čine dve carinske teritorije, Srbije i Crne Gore, ali na tako funkcionalan način međusobno povezane da se zapravo ne uočavaju razlike između jednog i drugog sistema. Carinske procedure, veoma bitan segment, rešene su putem uredbi ili kroz carinski zakon koji je prošao Republičku vladu, nalazi se ovde u skupštinskoj proceduri i identičan je carinskom zakonu koji se primenjuje u Crnoj Gori.
Ono što je značajno jeste da ćemo, nakon ovog akcionog plana i njegove primene, koja ne sme biti prolongirana, mi imati jedan carinski prostor sa definisanom carinskom procedurom, sa dva carinska zakona, ali dva carinska zakona koja su identična i koja ne proizvode razlike.
Ono što je pitanje života, pitanje interesa, pitanje ekonomskih sistema i njihovih profila, svakako jeste deo sporazuma o nesmetanom protoku roba koji se ticao usklađivanja carinskih pozicija, odnosno harmonizovanja ekonomskih sistema koji su bili razdvojeni zbog različitih karaktera jedne i druge ekonomije.
Mislim da su svi svedoci onoga što je obeležilo te naše razgovore i da niko ne može negirati činjenicu da su potrošeni sati i dani na preciznom analiziranju 8.500 carinskih pozicija i definisanju carinskih stopa koje bi u potpunosti, s jedne strane, odgovorile potrebi ovog društva da se na što brži način uskladi sa Crnom Gorom, a potom i sa Evropskom unijom i na drugi način, definisale tu potrebu tako da se niko ne može osetiti ugroženim, niti bilo čiji interesi degradirani samo zbog ambicija našeg društva da bude deo Evropske unije.
Da li se te dve krajnosti mogu pomiriti? Mislim da mogu i da smo mi to uspeli. Na kakav način? Na način koji je sam po sebi egzemplaran, bez primera, jer nijedna država koja se upustila u proces razgovora sa Evropskom komisijom nije ušla sa tako lošim startnim pozicijama kao što su u ekonomskom smislu bile ove naše i nije ostvarila tako značajan pomak kao što je onaj koji smo ostvarili mi.
Praktično, kada se analizira sve ono što je obeležilo proces tranzicije i evropske integracije država koje će sledeće godine postati punopravne članice Evropske unije, a reč je o deset država istočne Evrope, i kada se analizira sve ono što u ovom trenutku karakteriše te procese, recimo, Rumunije i Bugarske, koje su u statusu kandidata ili Hrvatske, koja ima ambiciju da bude kandidat i istakla je tu svoju ambiciju zvanično, vidi se da su rešenja, koja su ponuđena u našem akcionom planu kao preduslov za evropske integracije, rešenja na koja je komisija pristala, rešenja bez presedana.
To nije samo zbog toga što je Evropa imala izuzetno razumevanje za potrebe Srbije i, naravno, potrebe Crne Gore, već i zbog toga što smo mi izuzetno puno energije uložili kako bismo evropske zvaničnike u Briselu ubedili da je prioritetna potreba Srbije da postane u što kraćem vremenskom periodu deo Evropske unije i da istovremeno to mora biti urađeno na drugačiji način od onoga koji je karakterističan za same definisane procedure, jer je Srbija toliko drugačija od svih drugih država koje su započele posao evropske integracije.
Mi smo u oblasti sporazuma o nesmetanom prometu roba definisali dva mehanizma - mehanizam koji nam je omogućio da se 93% carinskih pozicija, pošto su usaglašene, primene odmah po izmeni Zakona o carinskim tarifama. Praktično, to znači da ćemo do kraja leta, a verujem već polovinom avgusta mi održati jednu sednicu na kojoj ćemo usvojiti te izmene i na takav način, u meri u kojoj to procenti govore, dakle u 93% slučajeva harmonizovati međusobne ekonomske odnose na način koji je prihvatljiv i za jednu i za drugu stranu.
Ono što jeste prvi kvalitetan pomak u ovom dokumentu, koji je išao u pravcu uvažavanja naših specifičnih interesa, svakako je ta dinamička komponenta koju sadrži Akcioni plan i koja obuhvata 7% proizvoda. Kojih proizvoda i kojih carinskih pozicija? Pa, upravo onih proizvoda i onih carinskih pozicija koje predstavljaju specifičan interes jedne i druge republike, i onih carinskih proizvoda i carinskih pozicija koje zahtevaju vreme da bi mogle da se upuste u takmičenje sa evropskim konkurentima.
U tih 7% carinskih pozicija nalaze se najosetljiviji proizvodi naše ekonomije. To su proizvodi iz oblasti poljoprivrede, odnosno agrara, 56 strateških proizvoda je obuhvaćeno tom dinamičkom komponentom, ali su tu i segmenti metalskog kompleksa, građevinske industrije i tu je čitav tekstilni kompleks. Na takav način su zaštićene najosetljivije industrijske grane, ali istovremeno je omogućeno ono što je, mislim, potreba našeg društva koja se ne sme osporavati, a to je odmah i veoma efikasno otpočinjanje procesa evropske integracije.
Šta to znači u slučaju carinskih pozicija i carinskih stopa, u kojoj je meri je ko oštećen, u kojoj meri je ko od toga imao koristi? Mislim da niko nije izgubio ovim, ali da ćemo morati da se potrudimo kako bismo promenili svoje navike i kako bi sve ono što su bile karakteristike naše ekonomije, zapravo postale karakteristike naše ekonomije, koje su predmet analize, ali nikako predmet naše svakodnevice. Praktično, to znači da smo mi sa 9,5% nominalne carinske stope, prosečnu carinsku stopu spustili na 7,5%, dakle za 2%, dok je Crna Gora sa 2% digla na 6,9%, što govori o kompatibilnosti dva sistema i zaista rešenosti i jedne i druge vlade, i jedne i druge države članice da, u meri u kojoj je to moguće, usklade svoje sopstvene interese.
Da li je neko tu oštećen? Mislim da nije niko oštećen. Ako se govori o efektima spuštanja carine, oni su dvostruki. Prvi efekat svakako jeste smanjenje budžetskih prihoda koji se ostvaruju putem naplate carine, ali moram vam reći da se često tu govori o onim carinskim proizvodima i onim carinskim pozicijama koji su predmet sive ekonomije i koji najčešće i nisu oporezovani, odnosno nisu ocarinjeni. Sa druge strane, želim da vam kažem da će na takav način konačni potrošač biti stimulisan i zaštićen i da mi računamo da ćemo kroz efekat uvećane potrošnje kompenzovati onaj minus koji se pojavljuje usled umanjenja carinskih prihoda i koji je, što se tiče samog budžeta, u potpunosti pokriven odlukom Evropske komisije o dodeli makroekonomske finansijske pomoći u iznosu od 65 miliona evra.
Dakle, naš budžet neće trpeti zbog ovoga, ali ono o čemu treba razgovarati i ono o čemu ćemo sasvim sigurno razgovarati svakako jesu efekti koji će biti primetni na svaki segment naše ekonomije koji je obuhvaćen ovom reformom.
Za nas je bilo najvažnije da uvedemo to da poštujemo princip ekonomske logike, koji nam nalaže da one kompanije koje nisu konkurentne sa proizvodom, sa cenom i sa kvalitetom ova država ne može neograničeno štititi, jer to košta upravo nju samu, koja nema autonomne izvore finansiranja, već zapravo ta sredstva uzima od građana. Mi mislimo da se tu mora napraviti konačni prekid sa postojećom praksom i u jednom logički definisanom vremenskom periodu poslati svima jasna poruka da se ovo društvo promenilo i da u njemu postoje oni ekonomski principi koji su karakteristični za sva moderna društva, kakvo mi zapravo želimo da budemo.
Šta to znači? To znači za naš metalski kompleks da u periodu od 24 meseca proizvođači motornih vozila, poljoprivredne mehanizacije ili, recimo, šinskih vozila, moraju pružiti konačni odgovor na pitanje sopstvenih potencijala, kvaliteta svog proizvoda, cene, načina na koji misle da opstaju na evropskom tržištu, jer način na koji su do sada opstajali nije način koji ima kvalitetnu perspektivu i nije nešto što ova država može pratiti, jer subvencije i sredstva koja oni iziskuju zapravo nema.
Što se tiče poljoprivrede, mislim da je jasno zbog čega se ne može slediti ona logika harmonizacije koja je bila karakteristična, recimo, za druge oblasti, kao što je oblast energetike ili hemijske industrije, upravo zbog toga što su tako velike razlike između dva sistema da se ne mogu zanemariti, niti jednom administrativnom odlukom prevazići. Pedeset šest strateških proizvoda su zapravo proizvodi koje Srbija proizvodi, a Crna Gora uvozi.
Mi mislimo da je nemoguće dalje spuštati carinske stope na onaj nivo koji bi bio prihvatljiv za Crnu Goru, između ostalog zbog činjenice što su pred nama pregovori sa Svetskom trgovinskom organizacijom i potom pregovori sa Evropskom unijom, u kojima ćemo morati da dajemo koncesije i otvaramo sopstveno tržište kroz smanjenje carinskih stopa. Dakle, mi smo u potpunosti zaštitili svoju poljoprivredu definisanjem carinskih stopa koje su do sada važile, kao carinske stope koje će važiti narednih pet godina.
Da se ne bi desilo da u međuvremenu, zbog nekih danas nedefinisanih i teško razumljivih interesa, Srbija ili Crna Gora počnu da trpe štetu zbog tako krutih carinskih pozicija, mi smo se dogovorili da posle tri godine izvršimo reviziju carinske politike i, ukoliko postoji potreba i dogovor između dve vlade, korigujemo te carinske stope na način koji bi bio prihvatljiv i jednoj i drugoj vladi, odnosno i jednom i drugom agraru.
Praktično, za rok od pet godina vezali smo postojeće carinske stope, čime se negiraju sve one kritike kojima je bila izložena naša politika i u potpunosti, na način na koji je to bilo karakteristično do sada, štiti oblast agrara. Mislim da je važno napomenuti za oblast poljoprivrede i činjenicu da uvodimo sezonske carinske stope, koje će nam dopustiti da u periodu u kojem postoji domaća proizvodnja carinske stope budu veće za te proizvode, a u periodu u kojem nema domaće proizvodnje carinske stope budu spuštene, kako bi na tržištu bili što jeftiniji poljoprivredni proizvodi.
Ono što je bila ozbiljna prepreka finalizacije Akcionog plana jeste pitanje administrativne linije, carinskih procedura, pitanje usklađenosti fiskalnog sistema, pitanje FTA aranžmana i pitanje poštovanja ugovora sa Evropskom komisijom. To su bili predmeti dodatnih razgovora koji su obavljeni prošle nedelje u Briselu, koji su pojašnjeni u prilogu 21 i koji su sastavni deo Akcionog plana.
Mislim da je očigledno da se ne radi o dramatičnim promenama, da je reč o tehničkoj korekciji i zbog toga ću vrlo kratko objasniti kakvi su bili naši motivi kada smo se u te pregovore upustili i zašto smo na te odluke pristali.
Mi smatramo da nije prirodno da jedna država koja ima ambiciju da bude država prećutno prelazi preko nečega što se zove administrativna linija ili granica između dve države članice. Tako nešto je, između ostalog, iskazano kroz obostrano prihvatanje konstatacije koja je sastavni deo Akcionog plana i u kojoj se kaže da će administrativna linija biti zapravo linija koja će obezbediti nesmetanu primenu Akcionog plana, koja će se vezati za period tranzicije i koja će po apsolutnoj harmonizaciji ekonomskih odnosa biti ukinuta.
Dakle, u ovom Akcionom planu se nalazi potvrda naše ozbiljnosti u poslu u koji smo se upustili, a između ostalog kroz konstataciju da će administrativna linija biti ukinuta čim se obave poslovi koji su precizno pobrojani u dokumentu koji se nalazi pred poslanicima.
Pitanje carinske procedure i carinskog postupka; pomenuo sam identične carinske zakone, ali želim da vam napomenem i uredbe kojima su usklađene razlike koje se pojavljuju usled različitih fiskalnih sistema. Sa jedne strane razlike koje proizvodi porez na dodatu vrednost u Crnoj Gori, a sa druge strane razlike koje proizvodi porez na promet u Srbiji. Srpske kompanije neće biti oštećene na crnogorskom tržištu. Moći će nesmetano da se takmiče sa međunarodnom konkurencijom zbog toga što su na osnovu odluke Vlade oslobođene poreza na promet, ukoliko se bave transferom svojih roba na prostoru Crne Gore. Isti je slučaj sa kompanijama iz Crne Gore, tako da možemo reći da smo jednim administrativnim rešenjem mi praktično srušili one barijere koje su postojale u odnosima Srbije i Crne Gore do ovog Akcionog plana.
Pitanje špekulacija, zloupotreba, praktično je minimalizovano kroz odluke jedne i druge vlade, kojima je onemogućen transfer strateških proizvoda iz Crne Gore u Srbiju, zbog toga što smo mi uveli te olakšice i preferencijale za Crnu Goru, što je proizašlo iz činjenice da je reč o njihovim unutrašnjim potrebama i sa druge strane, recimo, odlukom Republičke vlade kojom je onemogućen transfer naftnih derivata iz Srbije za Crnu Goru. Mislim da je činjenica da smo harmonizovali ekonomske sisteme u stepenu od 93% i da za preostalih 7% imamo dogovorene carinske stope. Mi zapravo možemo govoriti i o definitivnom sprečavanju manipulacije i šverca koji su obeležili prethodni period, a on je bio posledica upravo tih velikih razlika između jednog i drugog sistema.
Sporazum o slobodnoj trgovini, veoma važan dokument, a pregovarala je Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije. U tom poslu su bili zaobiđeni predstavnici Crne Gore i mi smo u dogovoru sa Evropskom komisijom definisali period od tri meseca, kao period u kojem će se crnogorska vlada pojaviti kao pregovarač sa Hrvatskom, Albanijom i državama sa kojima imamo potpisane sporazume, a koji dodatno ugrožavaju crnogorske interese i kroz model aneksa koji je dogovoren sa Komisijom i sa Paktom o stabilnosti Jugoistočne Evrope, izmeniti te sporazume i korigovati ih u skladu sa sopstvenim interesima. Mislim da to nikada nije bio problem za nas, jer je tako nešto sasvim sigurno dobro urađeno.
Ono što želim u uvodnom izlaganju da napomenem jeste da su naši principi u definisanju carinskih stopa bili sledeći: ne smeju se spuštati carinske stope za gotove proizvode, ali je potrebno spustiti carinske stope za repromaterijal; ne smeju se spuštati carinske stope u onim segmentima naše ekonomije u kojima se proizvođači nalaze u procesu privatizacije; ne smeju se spuštati carinske stope u onim segmentima naše ekonomije u kojima su privatne kompanije započele velike investicione cikluse i zaista ćete videti da je to tako urađeno.
Naravno da među 8.500 proizvoda postoje izuzeci, ali oni samo potvrđuju pravilo. U oblasti tekstila potpuno je zaštićena tekstilna industrija, ali su spuštene carinske stope za repromaterijal, kako se ne bi desilo da naši proizvođači tekstila moraju da uvoze repromaterijal koji je skuplji od domaćeg samo zbog toga što domaći proizvođači tekstila nisu spremni da ispoštuju kriterijume koje nameće tržište na kojem se pojavljuju proizvođači gotovih proizvoda tekstilne industrije.
Videćete nešto što je veoma zanimljivo, izvoznu carinu za sirovu kožu. Na takav način štitimo industriju kože i obuće, jer je potpuno neverovatno da naša domaća industrija sirovu kožu prodaje inostranstvu, a da onda naša industrija kože i obuće od inostranstva mora da kupuje tu sirovu kožu, jer je takva špekulacija napravljena koja zapravo ne dopušta našim proizvođačima gotovih proizvoda u oblasti kože i obuće da na domaćem tržištu podmire svoje potrebe, jer su špekulacije unosnije. Upravo ovom izvoznom carinom od 20% mi smo sprečili te špekulativne radnje i pokušali da uvežemo u potpunosti reprolanac od proizvođača repromaterijala do proizvođača gotovog proizvoda.
Mislim da treba napomenuti, kao pozitivne primere, kojima su uvaženi specifični interesi u metalskom kompleksu, a istovremeno u oblasti poljoprivrede, tekstila, građevinske industrije, na način koji je ovde precizno definisan, koji se nalazi pred poslanicima i na način za koji mislim da je lako uporediv sa svim drugim ekonomskim merama koje su karakteristične za one prostore ka kojima mi težimo.
Naša nominalna carinska stopa i dalje je daleko iznad evropskog proseka i mi ćemo morati, ukoliko želimo da budemo deo jedinstvenog tržišta, i dalje da je spuštamo. Potreban je period za tako nešto, kako bi se naše kompanije prilagodile međunarodnoj konkurenciji, ali mislim da je ovo poslednji trenutak u kojem se tako nešto može započeti.
Prihvatanje ovog akcionog plana otvara vrata i Srbiji i Crnoj gori, vrata Evrope koja mislim da konačno treba otvoriti, to su ona vrata pred kojima su generacijama stajali naši preci. Konačno, za ovaj parlament smatram da je izuzetna čast što o ovome može da raspravlja, i mislim da će sasvim sigurno parlament razumeti potrebu našeg društva i ovo podržati. Hvala vam.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, trudiću se da prokomentarišem u najkraćim crtama stavove predstavnika poslaničkih grupa, kako bih pomogao poslanicima u samoj raspravi.
Što se tiče kritika koje prate rešenja iz oblasti agrara, a u vezi sa 56 strateških proizvoda, moram vas ispraviti, nisu tačne vaše konstatacije kojima se obrazlaže motiv Evropske komisije koja je ovakvu odluku potvrdila. Naprotiv, u prilogu 21 koji se nalazi kao materijal pred vama, u članu 4. vrlo jasno se kaže: "Prelazni period za usaglašavanje carinskih stopa za 56 poljoprivrednih proizvoda, koji su definisani Akcionim planom, neće biti duži od tri godine od dana usvajanja zakona o akcionom planu, uz mogućnost produženja ovog roka za dodatni period od dve godine, a u skladu sa dogovorima između dve vlade. Srbija i Crna Gora imaju za cilj učlanjenje u Svetsku trgovinsku organizaciju pre isteka prelaznog perioda. Ukoliko se Srbija i Crna Gora učlane u STO pre isteka prelaznog perioda, neophodno je izvršiti harmonizaciju carinskih stopa za 56 poljoprivrednih proizvoda do datuma učlanjenja u STO. Ova odredba se (što je sada veoma važno i što mislim da ne treba zanemariti) ni u kom slučaju neće primenjivati niti interpretirati kao prepreka za proces integracije Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju".
To znači da mi sa puno uverenja garantujemo da će proces izrade studije izvodljivosti biti okončan do jeseni i potom će otpočeti naš rad na ispunjavanju uslova iz sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, čije potpisivanje neće zavisiti od ovog rešenja, već od naše spremnosti da se prilagodimo modelu koji je karakterističan za Evropsku uniju. Ovo nije prepreka za evropske integracije, baš naprotiv, ovo je omogućavanje evropskih integracija i ekonomije koja je toliko deformisana da je praktično nemoguće bez posebnih uslova tako nešto činiti u vremenski prihvatljivom roku.
Kršenje Ustavne povelje; mislim da se ne radi ni o kakvom kršenju Ustavne povelje. Naprotiv, mi smo u potpunosti pokušali ne samo da poštujemo Ustavnu povelju, nego da je i razvijemo, pa su tako zaista ispravno definisane carinske procedure, koje jesu autentično i srpske i crnogorske, ali je utvrđena volja dve vlade da se formira na nivou državne zajednice zajednička kancelarija uprave carina Srbije i carina Crne Gore, koja će na sebe preuzeti deo nadležnosti jedne i druge carine i tako po prvi put, nakon mnogo godina, objediniti carinski postupak i proceduru na nviou državne zajednice koja je obavezujuća i za jednu i za drugu republiku.
To je razvijanje onoga što je definisano Beogradskim sporazumom i Ustavnom poveljom, a ne degradacija tih dokumenata. Tako nešto treba podržati, kao i odluku dve vlade i spremnost dve vlade, a nadam se i dva parlamenta, da podrže formiranje zajedničke turističke kancelarije na nivou državne zajednice, koja nije do sada postojala i koja će biti jedan adresant naspram čitavog sveta, zajedničke kancelarije za tekstil, zajedničkog statističkog zavoda. Dakle, svih onih institucija koje nisu funkcionisale, a formalno su postojale tokom prethodne SRJ.
Što se tiče naše usaglašenosti, mislim da se ne može dovoditi u pitanje, jer je egzaktno iskazana kroz činjenicu da će 93% proizvoda biti usaglašeno istog trenutka kada ovaj akcioni plan potvrde dve skupštine, a potom skupština državne zajednice. Potom, ostalih 7% biće usaglašeno u definisanim vremenskim rokovima i sa utvrđenom procedurom. Dakle, u definisanim vremenskim rokovima od 18, odnosno 24 meseca i sa definisanom procedurom.
Zašto je tako nešto potrebno? Recimo, na primeru metalskog kompleksa i onog dela koji angažuje 200.000 radnika, potrebno je pružiti tim ljudima dodatni period za prestrukturiranje, prilagođavanje evropskom načinu poslovanja. Takođe, našoj automobilskoj industriji, kao i svim kompanijama koje zavise direktno od nje, i našoj industriji šinskih vozila, pa čak i našoj poljoprivredi.
To je potrebno u tom vremenskom periodu zbog toga što ova država nema moći da kroz subvencije pomogne onima koji trpe kroz ovakva rešenja. A da nas je Evropa ostavila samima sebi, to je delimično tačno. Ovaj akcioni plan se ne donosi zbog Evrope. Donosi se zbog toga što on, valjda, predstavlja jasan izraz naše svesti i potreba za međusobnim rešavanjem nastalih problema. Ako Srbija i Crna Gora ne mogu da se dogovore jedna sa drugom, tek nećemo moći da se dogovorimo sa Briselom i u to budite sigurni. To je poruka Brisela.
To nije poruka samo nama kao pregovaračima ispred jedne ili druge vlade, već je to poruka i onima koji su kreirali Beogradski sporazum i na takav način definisali okvire u kojima se danas krećemo, ali to je poruka i svima onima koji misle da će zbog velikih problema koji prate rešavanje odnosa Srbije i Crne Gore možda biti lakše da se reši odnos između Srbije i Evropske unije. Neće biti lakše. Time samo diskvalifikujemo sebe.
Ovo je prvi život koji se unosi u jednu državnu zajednicu koja jeste bila politička forma i zato tako nešto treba podržati. Ako postoje problemi u njima, treba otvoreno govoriti, ali ne treba ih isticati kao argumente koji idu u prilog neusvajanja akcionog plana. Tačno je da će biti manji budžetski prihod u oblasti ostvarivanja sredstava kroz naplatu carina, bez ikakvih dilema. Ne možemo tačno da kažemo koliko, zbog toga što ne postoji informacioni sistem na osnovu koga bismo mogli to da sagledamo. Možemo da pretpostavljamo. Gornja granica je 70 miliona evra tog budžetskog minusa. Zbog toga je Evropska unija odlučila da sa makroekonomskom podrškom od 65 miliona evra pokrije te naše budžetske potrebe. Znači, u narednih godinu dana naš budžet ne trpi ništa.
Pitanje deficita; sva društva u tranziciji moraju da reše tri problema, budžetski deficit, trgovinski deficit i problem zapošljavanja. Naš deficit naspram sveta je velik, ali ne zbog carinskih stopa, jer je i sa ovim carinskim stopama on bio veliki, nego je velik zato što mi nemamo ni finansijsku podršku koja mora pratiti izvoznu ekonomsku politiku, niti onaj potrebni kvalitet koji bi nam mogao dopustiti da se pojavimo na svetskim tržištima. To je ono što moramo otklanjati.
Nemoguće je štititi našu ekonomiju isključivo carinskim stopama. Dajte da vidimo šta još utiče na spoljno-trgovinski deficit. Da li možda utiču krediti sa mesečnom stopom od 3%? Naravno da utiču. Da li utiče odsustvo stimulacije? Naravno da utiče. Da li postoji jedna ekonomija koja je rešila spoljno-trgovinski deficit tako što je digla carine? Ne postoji. Da li postoje ekonomije koje su spuštanjem carinskih stopa podstakle međusobnu konkurenciju u unutrašnjoj privredi? Postoje i ti primeri su brojni.
Povećanjem potrošnje delimično će se uvećati deficit, ali će istovremeno i naše kompanije kroz tu povećanu potrošnju dobiti priliku da zbog jeftinijeg repromaterijala one stvaraju višak vrednosti koji će im onda dopustiti da se transformišu.
Samo još komentar na pitanje principa tržišne ekonomije. Mislim da su brojni i ne mogu se definisati jednom frazom. Tržišna ekonomija postoji i u Srbiji i u Crnoj Gori, ali ne postoji jedinstveno tržište.
To je posledica političkih koncepata koji su se međusobno konfrotirali i koji su doveli do tih razlika. Ako se mogu pomiriti političke volje, onda je najbolje to činiti upravo kroz proces koji ih je prethodno konfrotirao. Dakle, kroz saradnju dve vlade. Ona postoji i kroz ekonomske mere koje te dve vlade definišu.
Tačno je, dve carinske procedure, ali pod istim carinskim zakonom. I za svakog poslovnog čoveka zaista će biti, posle ovog akcionog plana, da li robu uvozi preko Bara ili preko Kelebije. Apsolutno je tačno.
Što se tiče pitanja perspektive ove državne zajednice, mislim da je ovim obezbeđen kvalitet. Da li će ta državna zajednica zavisiti samo od dve koalicije, mislim da ne bi bilo dobro da to bude tako. Mi se ne plašimo izbora, ali se nadam da će oni koji na tim izborima pobede poštovati potrebu ovog društva, koja dva veka pokušava da bude deo Evrope; i da neće osporavati one principe koje je prethodno potvrdila i sama Komisija; i da će novi izbori samo doprineti stvaranju one potrebne kritične mase koja će dati ubrzanje ovim procesima.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moram priznati da sam očekivao konkretnije primedbe. Što se tiče konstatacija o različitim monetarnim sistemima i različitim carinskim sistemima, one jesu očigledne i one proizilaze iz Beogradskog sporazuma, koji je definisan u martu mesecu prošle godine kroz političku saglasnost vlada Srbije i Crne Gore, kroz političku saglasnost Evropske unije, odnosno njenog predstavnika za spoljnu politiku, gospodina Solane, i kroz vrlo čvrsto i principijelno zalaganje tadašnjeg predsednika SRJ, gospodina Koštunice, koji je takođe podržao taj dokument.
Dakle, ideja naknadne pameti, karakteristična za pojedine potpisnike tog sporazuma, nakon godinu dana, zapravo nije posledica njihove brige za državnu zajednicu, nego posledica njihove brige za sopstvenu političku budućnost. Pošto niste akteri političkih događaja koje ste sami definisali, sada te političke događaje osporavate. Nema razloga da srpski parlament brine o interesima Crne Gore, kada to već čine same stranke koje su parlamentarne stranke u toj Republici.
Iza Ustavne povelje i Beogradskog sporazuma stale su sve parlamentarne stranke u Crnoj Gori, izuzimajući Liberalni savez. Ali, i on je takođe predstavljen u državnoj zajednici. Dakle, ne gospodin Đukanović, nego i gospodin Đukanović i gospodin Krivokapić, gospodin Bulatović. I za crnogorsku političku scenu je karakteristična jedna vrsta ozbiljnosti koja nedostaje našoj političkoj sceni, a koja se, između ostalog, ogleda u tom kratkom pamćenju.
Ideja susreta sa predstavnicima Evropske komisije nije ona koja je ovde predstavljena poslanicima, baš naprotiv to je bila naša inicijativa kako bi se ono što jeste akcioni plan u potpunosti usaglasilo sa vrlo komplikovanim procedurama Evropske unije. Koliko su one komplikovane? Toliko da je "Acljuis Communitaire" (Aki komuniter), dokument koji postoji i kojim su te procedure definisane, dokument koji sadrži 80.000 stranica i zbog tako obimnog materijala bilo je potrebno održati jedan sastanak na kome bi se pojasnile one specifične karakteristike ovog akcionog plana koga nismo želeli da dovedemo u pitanje tokom procesa evropskih integracija.
Da bismo dobili definiciju Evropske unije koja kaže da strateški interesi Srbije odnosno Crne Gore u oblasti agrara nisu interesi koji mogu biti prepreka evropskim integracijama morali smo da u okviru tog dokumenta "Acljuis Communitaire" (Aki komuniter) - a pronađemo prihvatljive formulacije, i videćete da se naša inicijativa nije menjala u zavisnosti od susreta sa predstavnicima Evropske komisije, kao što su se recimo menjale neke druge inicijative koje su bile karakteristične za period pre Beogradskog sporazuma.
Prethodna formulacija je podrazumevala preferencijalni uvoz. Ova formulacija podrazumeva praktično identičan princip, uz definisanje vremenskog roka od tri plus dve godine, koji je za nas prihvatljiv i koji nije u konfliktu sa onim što smo mi prethodno rekli, dovodeći kao vremenski limit proces pridruživanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji, koji mi želimo da zaključimo u najdalje četiri godine.
Dakle, to su činjenice i u okviru tih činjenica bismo morali da se krećemo. Mislim da je potpuno besmisleno govoriti o tekstilnoj industriji kao industriji koja će pretrpeti štetu. Baš naprotiv, naš tekstil je posebno zaštićen, ne samo kroz carinske stope koje su definisane, već i kroz nove kvote o kojima se razgovara i kojima će biti poboljšan naš uvoz.
Pošto ste pomenuli maline, reći ću vam ono što sam već prethodno rekao, a to je da su uvedene sezonske carinske stope kako bi naše tržište i naši potrošači bili u potpunosti u svakom trenutku snabdeveni u skladu sa svojim potrebama. Tokom sezone domaćih malina biće drugačiji režim uvoza malina, a u sezoni u kojoj nema malina, nema domaćih proizvoda, biće omogućen uvoz kako naše tržište ne bi bilo deficitarno. Ništa više, i to je praksa koja postoji u čitavom svetu.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, bilo je nekoliko konkretnih primedbi, pa bih želeo da ih prokomentarišem, pošto mi se čini da su posledice zaista ozbiljnog rada na Akcinom planu.
Što se tiče reciprociteta, on ne uskraćuje pravo crnogorskim studentima ili omladini da se školuju u Srbiji, ali definiše meru reciprociteta da bi se zaštitili budžeti jedne i druge republike. Mi mislimo da je to neophodno u ovom trenutku učiniti, a naravno jednoga dana kada budemo imali više sredstava razmišljaćemo o takvoj vrsti stimulisanja. Ne bi bilo fer zbog domaćih studenata koje limitiramo, istovremeno poštujemo crnogorske studente na takav način koji bi dozvolio da oni neometano na račun budžeta Repbulike Srbije mogu da studiraju ovde.
To je reciprocitet samo za studente koje finansira država. Koliko studenata iz Srbije sudira u Crnoj Gori, toliko će biti plaćeno iz našeg budžeta na Beogradskom univerzitetu, s tim što i drugi mogu da studiraju ovde, ali će morati da studiraju po pravilima koja su karakteristična za samofinansirajuće studente.
Što se tiče sporazuma o slobodnoj trgovini, naravno da i to stoji u Akcionom planu. Oni će biti poštovani. Ne mogu se osporavati sporazumi koje je sklopila SRJ, ali smo iskoristili, pošto je to bio projekat Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, jednu od klauzula na kojoj je počivao taj pakt i koja dopušta Crnoj Gori da kroz anekse sporazuma, u vremenski definisanom roku od tri meseca, zaštiti one posebne interese koji nisu tretirani ovim dokumentom.
Znači, pošto je Savezna vlada vodila pregovore o slobodnoj trgovini, a bez učešća Vlade Crne Gore, onda Savezna vlada nije ni uzela u obzir onaj interes Crne Gore koji ničim ne dovodi u pitanje sam dokument, a koji dodatno treba zaštiti kroz aneks i to će biti urađeno.
To nije nikav problem. To nas ne dovodi u poziciju da mi ponovo pregovaramo. Mi nećemo pregovarati, to će biti aneksi sporazuma, i crnogroska vlada je dužna da u roku od tri meseca taj posao završi. Oni će samo razgovarati sa Hrvatskom i Albanijom, pošto su to samo dve države sa kojima tako nešto imamo regulisano, a sa kojima je potrebno dodatno zaštititi te specifine crnogorske interese.
Ništa drugo tu nije sporno. Poštovaće se svi drugi međunarodni sporazumi i to je obaveza koja je iskazana u Ustavnoj povelji.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se da iskoristim pravo na repliku i odgovorim poslaniku Arsenu Kurjačkom. Što se tiče uloge Demokratske stranke u procesu privatizacije, ona je vrlo jasna.
(Glasovi iz sale: Nema replike.)
Molim predsednika da odgovori da li imam pravo na repliku, s obzirom da je vrlo jasno pomenuta Demokratska stranka.

Da li možemo da razgovaramo kao odgovorni ljudi ili je to nemoguće baš u svakoj prilici u parlamentu? Molim vas da mi ovo vreme ne računate.
Dakle, pomenuta je uloga Demokratske stranke u procesu privatizacije i kritikovana od poslanika Demokratske stranke Srbije. S obzirom da nije neuobičajeno da istupima u javnosti DSS iskazuje više nego politički nekorektan stav naspram DS-a, odgovoriću vam vrlo jasno što se toga tiče.
Demokratska stranka u privatizaciji učestvuje kao stranka koja svim svojim snagama podržava postojeći model privatizacije i korekcije koje su predmet naše skupštinske rasprave. Kritike sa kojima se suočavamo mogu da imaju politički karakter, ali sam primetio da se stalno iznosi i brani stav podele političkog i ekonomskog života, kao i kritika svake ideje političkog uticaja na ekonomski život. Ta dva stava, prisutna na strani naših kritičara, međusobno su konfotirana.
Tačno je da je "MK Komerc" kupio tri šećerane u Srbiji, na tenderu na kome su mogli da učestvuju i drugi. Tačno je da je ta firma kupila šećeranu u Donjem Sremu, Jugozapadnoj Bačkoj i Kovačici. Šećerena koju pominjete je kupljena za tri evra, ali ne mislim da treba da kritikujem ljude koji preferiraju Demokratsku stranku Srbije zato što su za jedno drugo preduzeće nudili jedan dolar, dok je postojao drugi partner koji je nudio 6,5 miliona dolara. To je naša stvarnost.
Na tržištu svako može da se pojavi i da ponudi cenu. Ako ima nekoga drugog ko nudi veću, on će i dobiti. Izvolite i recite ko je ponudio više od tri evra, ko je ponudio više investicija od dva miliona evra, više socijalnog programa od sedam miliona evra, ko je bio spreman da odgovori obavezama te šećerana od 10,7 miliona evra i da nađe novac koji će popuniti minus u radnom kapitalu od 4,2 miliona evra. To je naša stvarnost.
Tačno je da je prodata cementara u Beočinu za 52 miliona dolara, a da je istovremeno, četiri godine pre toga, nuđeno 70 miliona, ali ne dolara, nego maraka. Tačno je da je za te četiri godine ta cementara propadala, da je u poslednjem mesecu pred privatizaciju republička administracija intervenisala sa 40 miliona dinara kako bi popunila minuse u cementari.
(Dobacivanje iz sale.)
Dinara. Razumem da vi kao vlada u senci imate svoje kritičke stavove prema nama, ali molim vas da ih zasnivate na činjenicama.
Mi danas razgovaramo o zakonu koji se menja na takav način da će 50% investicija ići ne u budžet, nego u privredu i investicije. Nemojte da nam pričate o modelima iz Turske, jer Turska nije imala uništenu privredu kao mi. Turska je imala 50 milijardi dolara godišnje subvencije od svojih saveznika. Turska nije imala 800.000 izbeglica. To je naša stvarnost.
Kada kažete - dajte privredi, dajte u infrastrukturu, onda recite kome to da se uskrati. Da se uskrati pravosuđu, policiji, prosveti, zdravstvu, izbeglicama? Hajde zajedno da tražimo rešenja. Ovo je jedino racionalno rešenje. Vaučerska privatizacija ima svoje dobre strane, ali one nisu ekonomske, one su psihološke. Radnici kao osnivači tih preduzeća dobijaju akcije i postaju formalni upravljači. Gde je kapital koji će pokrenuti sva ta preduzeća?
Šta se desilo sa vaučerskom privatizacijom u drugim državama, u Češkoj, u Slovačkoj, u Mađarskoj? Menjani su modeli, stvarali su se fantomski fondovi koji su preuzimali svu vlast i navodno u ime radnika zapravo kroz zloupotrebe potpuno otuđili privredu.
Kada razgovaramo o modelima privatizacije, mi imamo neke vrlo jasne modele primenjivane kod nas. Imamo danas krivične prijave protiv ljudi koji su privatizovali "Dijamant", na kakav način. Koliko bi nam se puta to ponovilo da smo na to pristali?
Radnici dobijaju 30% akcija preduzeća koja se privatizuju. Niko im ne brani da učestvuju u procesu privatizacije i postoje primeri privatizacije gde su radnici formirali konzorcijume i otkupljivali preduzeća. Po kojoj ceni? Po onoj koja je bila konkurentna. Nekada je to 2.000 dinara, a nekada je 25 miliona. "Soja-protein" je prodata za 25 miliona. Da li je to loš primer privatizacije? Svako preduzeće u Srbiji želimo da prodamo što je bolje moguće, ali to ne može prethodno da zavisi od nas ...
(Predsednik: Narodni poslaniče, upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Niste mi uračunali jedan minut ...
(Predsednik: Jesam, uračunala sam, sada je šesti minut.)
U redu. Pokušao sam da vam odgovorim kroz repliku na jedan korektan način. Predlažem vam da podržite ovo, jer je ovo jedino razumno što se danas može uraditi. Sve drugo bi možda bilo bolje, ali nije realno.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću ovu raspravu da preusmerim u onom pravcu gde bi morala da ide i naravno da odgovorim na neka sistemska pitanja ovde otvorena i više puta ponavljana. Mislim na odnos budžetske uloge i procesa privatizacije; na strateške partnere; na model privatizacije; na iskustva iz privatizacije; o tome danas možemo da razgovaramo, kao i o ulozi parlamenta. Počeću od Skupštine.
Svaki narodni poslanik je predstavnik građana. Svaki može dobiti validne informacije o svakoj privatizaciji koja je sprovedena u ovoj zemlji od onog trenutka kada smo mi glasali za trenutno važeći model privatizacije. Svaki ugovor se nalazi u parlamentu Republike Srbije.
Ne postoji ni jedan poslanik Skupštine Srbije koji može izaći za ovu govornicu i reći: tražio sam ugovor, nije mi dat na uvid; želeo sam da vidim koliko je to bilo javno; u kojim novinama su objavljeni tenderi; ko je radio procenu kapitala: da li je to radio ministar Vlahović ili najrenomiranije svetske kuće; da vidim, kako je ispoštovan taj ugovor.
Dakle, neka izađe jedan poslanik i kaže da je tražio, a tako nešto nije dobio. Ne postoji. To nije tačno.
Ovaj parlament učestvuje u procesu privatizacije onoliko koliko on želi i koliko mu se nameće. Nameće mu se kroz inicijativu Vlade i ovo je inicijativa nametnuta parlamentu.
Što se tiče same inicijative parlamenta, mislim da ona nije dovoljna, ali ne zbog toga što to neko poslanicima brani, nego zbog toga što ih to realno ne interesuje, osim u situacijama u kojima se treba politički konfrontirati i u jednoj osiromašenoj Srbiji bacati narodu prašinu u oči.
Model privatizacije se menja zbog očigledne potrebe za tako nečim. U kojim situacijama? Kada se menadžment preduzeća u privatizaciji pojavljuje kao praktični vlasnik tog preduzeća, ne formalni, ali praktični. Kada menadžment preduzeća vrši pritisak na radnike i šećerana u Crvenki je jedan očigledan primer takvog postupanja.
Pomenut je ovde jedan član komisije za privatizaciju, ali nije rečeno da je tog člana predložio i jedan i drugi sindikat šećerane, Sindikat "Nezavisnost" i Samostalni sindikat. Oni su predložili tog čoveka kao svog predstavnika. Nije ga predložila Vlada Srbije, DS ili bilo ko drugi ko podržava ovaj model privatizacije, nego sami radnici; oni su se javno izjašnjavali na skupštini.
Zbog čega? Zbog toga što su bili izloženi pritiscima svog menadžmenta, zbog toga što nije postojala nikakva mogućnost komunikacije kupca i radnika. Zato se ovim uskraćuje ta vrsta mogućnosti menadžmentu koji zloupotrebljava svoju poziciju. Na isti način kao prethodnih 10 godina.
Pogledajte privatizaciju u Srbiji i videćete u čijim rukama se nalaze akcije. U rukama onih koji su tada vodili proces privatizacije u preduzećima. Ne u apsolutnoj meri, ali najčešće. U trenutku kada je privatizacija završena neki su to prodali. Imamo brojne primere. Pogledajte šta nam se dešava sa "Simpom", pogledajte šta se dešava sa "Jumkom", pogledajte šta se dešava sa svim pivarama u Srbiji, sa "Hemofarmom"; možemo i o tome da razgovaramo.
Uspešno preduzeće otvara fabrike u inostranstvu, završilo model privatizacije po zakonu koji je postojao. Ako neko ima primedbu, neka se obrati skupštinskom odboru, neka se obrati ministru i neka traži, hoćemo kontrolu, ali to je uspešno preduzeće i radnici dobijaju platu. Ta plata je u proseku hiljadu evra i to je dobro i treba nam više takvih preduzeća. To preduzeće kupuje druga preduzeća u Srbiji.
Kada kažete MK "Komerc" vi govorite o privatnoj kompaniji koja godinama u Novom Sadu pobeđuje u svim godišnjim anketama. Mi se ne stidimo što je taj čovek bio u Demokratskoj stranci, kao što ne mislimo da DSS treba da se stidi uspešnih ljudi koji ih podržavaju. To je normalno. Sve drugo je politički nonsens koji neće doneti dobro ovom društvu.
Dakle, strateški partneri, a do njih se dolazi vrlo jasnom procedurom, oni su prisutni ovde. Pogledajte ko je ušao u našu farmaceutsku industriju? Ko je ušao u industriju piva? Ko je ušao u industrije koje se bave proizvodnjom čelika? To su američke kompanije, nemačke kompanije, kompanije iz našeg okruženja. Pogledajte ko je kupio "Frikom". Otvaraju se nova tržišta. To je naša stvarnost i to nije ništa loše.
Koji su problemi privatizacije? Problemi privatizacije su pre svega posledica odsustva naše svesti u političkoj sferi koja odbija da kaže istinu javnosti. Mi nismo reprezentativna roba, vrlo je malo onoga što štrči u ovoj zemlji i što može da stane u korak na međunarodnom tržištu.
Koja preduzeća danas možete prepoznati kada odete u Mađarsku, Austriju, Republiku Srpsku? Koja se to roba iz Srbije izvozi? Vrlo malo. Zato zajednički napor uložen u tom pravcu mora biti oslobođen političke demagogije.
Pitanje budžeta. Mi imamo problem popune budžeta i to je naša stvarnost. O tome smo raspravljali kada smo govorili o Zakonu o budžetu. Onaj ko kaže, previše se daje u budžet, mora da kaže kome iz tog budžeta treba novac da se isplati. Ne postoji drugačiji način. Mi smo se opredelili za takvu vrstu politike.
Ne slušamo apsolutno savete iz međunarodnih finansijskih institucija koji se tiču popravljanja standarda kroz definisanje ekonomske cene. Taj standard može biti privredni, ali nije životni. Tačno je da bi povećanjem cene EPS bio zadovoljan. Oni koji plaćaju cenu struje ne bi bili zadovoljni. Mi to nivelišemo, popravljamo. Tačno je da kažu nemojte da sprovodite takve socijalne programe, ali ih mi sprovodimo. To su takođe naše realnosti.
Samo u ove tri cementare, Popovac, Kosjerić i Beočin, u socijalne programe ide 15 miliona evra, a minus odsustvo radnog kapitala u visini od 65 miliona evra. Nije tačno da su to super kvalitetne perspektivne kompanije prodate budzašto. Njih su kupile najbolje kompanije koje su mogle da se pojave na ovom prostoru. To su nemačke, francuske i grčke kompanije koje se bave proizvodnjom toga.
Da li sumnjamo u grčke partnere? Mi ne. Grčka ekonomija je dobra i daj bože da mi budemo takva ekonomija vrlo brzo. Onaj ko misli da je moglo bolje, neka se uključi u tu trku, neka dođe sa svojom konkurencijom, neka kaže - mi smo nudili više.
Tačno je da je jedna Valjaonica bakra otišla za 6,5 miliona dolara, a neko drugi je nudio dolar. Mi ne mislimo da osuđujemo tog čoveka što je ponudio dolar. To je njegov novac. Može dati dolar, a može i šest miliona. Možda je čovek mislio da je tako nešto ekonomska cena, a neko drugi je mislio da nije i to je završena priča. Ali, to nije minus za Demokratsku stranku Srbije, bar ne iz naše perspektive.
Što se tiče drugih primedbi usmerenih na ulogu sindikata odnosno status radnika u procesu privatizacije, on je diferentan zavisno od situacije. Negde se radnici vrlo lako dogovaraju sa svojim rukovodstvom i zajedno nastupaju u procesu privatizacije tražeći partnere. Negde rukovodstva ignorišu interese radnika pa pokušavaju da se dogovore.
Postoji treći slučaj, kada radnici i strateški partner naprave dogovor, a rukovodstvo taj dogovor pokušava da spreči zbog toga što ne vidi svoj interes u tom poslu.
Česti su primeri kupovine preduzeća na aukcijskoj privatizaciji od strane konzorcijuma koje formiraju radnici i to je dobro. Ta privatizacija će se nastaviti još bržim tempom. Samo u prošlom mesecu ta privatizacija je imala brži tempo nego u prethodna tri. Procedura traje, zbog toga je pomeren rok i praktično data šansa radnicima da ne umanjuju svoje učešće, jer znate da smo usvojili restriktivnu stopu procenta akcija ustupljenih radnicimam ukoliko oni odugovlače privatizaciju, računajući da ćemo tako da je ubrzamo.
Ali, mi danas činimo ustupak radnicima i to treba jasno reći - 30% će u svakoj situaciji, bez obzira na vremenski interval u kome se privatizacija obavlja, biti ustupljeno radnicima. To nije 50, to nije čitava firma, ali je to 30% od kompanije koja ima svoju realnu vrednost jer je u nju ušao neko kroz investicije, kroz obaveze i taj neko se zove "Henkel", "Farmako". To su vrlo ozbiljni poslovi i zato radnici imaju interesa u tome da učestvuju.
Bolje je imati 30% od realne vrednosti nego 100% od nečega što nema nikakvu tržišnu vrednost. Pitajte radnike u "Zastavi" da li su oni zadovoljni kada im se kaže - izvolite, mi se nećemo mešati u vašu proizvodnju, sami rešavajte i tražite partnera; oni kažu - pomozite da nađemo. Kada nađemo nekoga, to treba podržati i prihvatiti, jer se danas u automobilskoj industriji dešavaju veliki lomovi.
"Fiat", "Ford", "Pežo", "Folksvagen" zatvaraju svoje kompanije po svetu - recesija na svetskom tržištu je očigledna. Kada se neko pojavi i kaže - pomoći ćemo "Zastavi", imamo interesa - to je odlična vest. Mi zbog toga podržavamo tu vrstu politike Ministarstva za privatizaciju i smatramo da su parametri o kvalitetu potpuno jasni i da ne mogu biti osporeni onim pojedinačnim perimerima prisutnim bez obzira na vlast. U Češkoj privatizacija i danas traje posle 12 godina.
Mi se nadamo da ćemo u ovoj godini, za mesec ili dva, preći taj rubikon i reći da je 50% privrede u rukama privrednika. Danas je 40% u rukama privrednika. Tih 40% proizvodi 70% naše vrednosti. To je još jedan argument za privatizaciju privrede u našoj zemlji.
Šta će biti sa društvenim kapitalom? On je u dobroj meri uništen u okolnostima na koje nismo mogli da utičemo. Možda je prethodna vlast najbolje želela, ali rezultati nisu bili takvi. To se završilo pre dve godine i nema razloga da pričamo o tome. Ali, to nije sjajna perspektiva za ta preduzeća i treba im pomoći da se što pre transformišu, da promene proizvodni program, da nađu strateškog partnera, da se takmiče na tržištu, jer mi nismo najgori.
Pojedinačno, mi smo kvalitetni ljudi i pitanje dobre organizacije je ono što nam je nedostajalo u svim kritičnim situacijama kada smo kao društvo stradali.
Danas imamo tu dobru organizaciju. O tome ne govorimo mi sami. O tome govore oni koji nas analiziraju vrlo ozbiljno zbog toga što su njihovi interesi ozbiljni. U tim političkim konfliktima mislim da nema prostora za sumnju, bar na temi ove privatizacije; sasvim sigurno, oni argumenti koji su iznošeni su bezimeni.
Niko nije ovde izašao i rekao - tražio sam dokumentaciju o šećerani ili cementari i nisu mi dali, želeo sam da vidim kako se privatizuju neka preduzeća, pa mi je to uskraćeno. Televizija u ovoj zemlji prenosi privatizaciju iako je ponekada problematično to licitiranje i igre brojevima, ali to je stvarnost i to je tržište.

Mogu sa žaljenjem reći da za predstavnike pojedinih stranaka, nažalost i za one koji su svojevremeno glasali za ovaj zakon definitivno su odgovorni za prilike u zemlji, čak i jedan minut može biti dovoljan za obesmišljavanje naše stvarnosti.
Ovo je današnja "Politika", samo jedna novina. Na naslovnoj strani, gospodine poslaniče, možete pročitati intervju direktora Evropske banke za obnovu i razvoj. Između ostalog, na toj prvoj strani "Politike", osoba koju ste vi navodno citirali, ne znam gde ste tako nešto pronašli, kaže apsolutno suprotno od onoga što vi tvrdite. On kaže da se "posle demokratskog prevrata u Srbiji za kratko vreme postiglo izuzetno mnogo, da su reformski uspesi tako veliki da je zemlja koja je bila na začelju tranzicije izbila na lidersko mesto po brzini i uspešnosti promena, u poređenju sa drugim tranzicionim ekonomijama u regionu". Istina, govori se i o kočnicama, ali Olivije Dekamp, direktor Evropske banke za obnovu i razvoj, kaže da je parlament jedina kočnica reformi u Srbiji, i to onaj deo parlamenta koji beži iz skupštinske sale kada se raspravlja o budžetu, onaj deo parlamenta koji nam oduzima dragoceno vreme potpuno nesvrsishodnim raspravama, onaj deo parlamenta koji zaboravlja na činjenicu da je poslanik oslobođen odgovornosti za ono što kaže za skupštinskom govornicom, ali ne znači da može da kaže sve i da može da govori sve ono što je drugačije od istine i stvarnosti.
To je naša stvarnost. Parlament se neće raspustiti, završiće svoj posao, biće još efikasniji. To vam garantujem, jer to zavisi od parlamentarne većine, koja je ubedljiva i u tome će uspeti.
Nije tačno ono što ste rekli. Ova zemlja je uspešna i biće još uspešnija. Veoma je nesrećna, veoma je siromašna, ali oni koji nas spotiču svakoga dana, pored brojnih problema, i te kako su za to odgovorni.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je dovostruko opasan amandman. Prvo, zbog toga što mi zapravo ovaj sledeći model privatizacije pokušavamo da promenimo, da promenimo karakter vlasništva. Mi sprovodimo privatizaciju da bismo se oslobodili društvene svojine i zbog toga je u jednom smislu ovaj amandman neprihvatljiv, jer on prolongira promenu svojinskog vlasnika.
S druge strane, uvećanjem društvenog kapitala sa oročenom privatizacijom vi dolazite u opasnost da obesmišljavate sopstveni kapital, što je ozbiljan problem. Spajate tri društvena preduzeća koja imaju nominalni kapital svako po sto evra i onda to u zbiru vredi 300 evra, a privatizacija oročena do 2005, a govorimo i o 2004.
Zašto mislite da će neko na tržištu da ponudi 300 evra, a ne 100, kada zna da morate da se privatizujete u roku od godinu dana? To je dvostruko opasan amandman, iako on ima u svojoj suštini i neka logična obrazloženja. Tačno je da može da postoji neko društveno preduzeće, koje će možda kroz integraciju sa drugim društvenim preduzećem da zaokruži kompleks proizvodnje. Međutim, rešenje za taj problem se ne vidi iz ove perspektive o kojoj govori ovaj amandman.
Najkraći put za rešenje ovog problema je brza privatizacija jednog društvenog preduzeća i onda ono ulazi u trku za ovo drugo. Verujte da će svaka agencija za privatizciju, svako ministarstvo, takav proces podržati i to se radi. Vi znate da mi kroz proces privatizacije glomazna društvena preduzeća delimo, da privatizujemo ono što može u prvoj fazi, a od onog što ne može pravimo logične integracije za drugu fazu, ali ovo je dvostruko opasan amandman i iz tih razloga.
On ne ubrzava proces vlasništva, a sa druge strane može da obezvredi tj. obesmisli kapital koji se tako integriše.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovaj član zakona protivustavan. Istina je da važeći Ustav Republike Srbije, koji ćemo promeniti nadam se u narednih nekoliko meseci, jamči društvenu, državnu, privatnu i zadružnu svojinu u članu 56.
Međutim, u članu 59. Ustava Republike Srbije jasno se kaže da se svojinska prava i obaveze na sredstvima u društvenoj i državnoj svojini i uslovi pod kojima se ta sredstva mogu pretvarati u druge oblike svojine uređuju zakonom. Sredstva iz društvene i državne svojine otuđuju se po tržišnim uslovima, u skladu sa zakonom. Upravo zbog toga ovaj član zakona ne može biti protivustavan iako je tačno da se u jednom članu Ustava definiše ta jednakost svih oblika svojine.
Što se tiče učešća u privatizaciji firmi, preduzeća ili kompanija dužnih da izmire obaveze po ekstraprofitu, niko nije mogao da učestvuje u privatizaciji a da prethodno ne dobije sertifikat da je izmirio svoje obaveze po ekstraprofitu, odnosno da nije obveznik po ekstraprofitu. To svi učesnici u privatizaciji znaju.
Sada se to ukida zbog toga što zakon o ekstraprofitu vrlo jasno ima privremeno ograničen karakter i mi danas razmišljamo o situaciji kada ćemo moći da konstatujemo da je taj zakon ispunio svoju ulogu, odgovorio potrebama našeg društva i zbog toga ne bi bilo dobro da ta dva zakona budu među sobom konfrontirana.
(Božidar Vučurović, sa mesta: Ima obavezu, ali nije platio.)