Mogu li da Vas zamolim, gospodine predsedniče, da mi kažete koliko sam vremena potrošio od svojih deset minuta u kojima govorim?

Gospodine predsedniče, želeo bih da vas upoznam sa vašim pravima i obavezama. Vi niste ti koji meni daju vreme, niti oni koji mogu to vreme da mi oduzmu ukoliko ga ja koristim u skladu sa Poslovnikom. Ako sam povredio Poslovnik molim vas da citirate član Poslovnika koji sam povredio, a ako me ne razumete vrlo rado ću Vam ponoviti ono što sam toliko puta u prethodna dva dana rekao.
Mi ne želimo da vam pružimo politički legitimitet koji se podrazumeva u pristajanju LDP na učešće u predsedništvu Skupštine Republike Srbije i u skupštinskim odborima. Zbog toga što bi to bio pristanak na politiku koja je uništila Srbiju, na politiku koja izjednačava dobro i zlo, na politiku konflikta, sukoba, daljeg urušavanja krhke demokratije, politiku negiranja elementarnih principa slobode i nezavisnosti naše zemlje, do kojeg nam je veoma stalo i zbog toga smo vrlo jasni. Ni danas, a ni u bilo kom drugom trenutku, u kojem ovaj parlament bude tražio podršku LDP za pristajanje na političku većinu, koja je uspostavljena kroz izjednačavanje 5. oktobra i 12. marta, LDP tu podršku neće pružiti.
Mislim da je važno ubrzati započete političke procese i što pre građanima omogućiti izjašnjavanje na izborima. A, nakon tih izbora možemo ponovo razgovarati, kroz međusobno uvažavanje i poštovanje koje će biti izraz naše spremnosti da prihvatimo izborne rezultate građana koji su znali za šta glasaju. Siguran sam da 21. januara građani nisu izašli na izbore sa ambicijom da na mestu predsednika parlamenta vide osobu koja parlament vodi kao kozačku skupštinu, koja polemiše sa poslanicima, koja ih prekida dok govore i koja misli da je vlasnik poslaničkog vremena.
Vi to niste bili gospodine Nikoliću, vi to ne možete biti u ovom trenutku i vi to nećete biti, jer vam mi na tako nešto ne damo pravo i ne pružamo legitimitet. Ovo nije demokratski parlament jer nema demokratskog legitimiteta čiji smo mi čuvari, a vi neprijatelji.

Gospodine predsedniče, nadam se da ćete vremenom, koje će vam parlamentarna većina sigurno pružiti, početi da primenjujete Poslovnik Skupštine, koji je povređen. Nije ovo mesto na kome treba da dokazujemo svoj patriotizam, niti da odgovaramo na političke stavove onih poslanika kojima ne želimo da pružimo legitimitet, između ostalog zbog tih političkih stavova. Ovo je situacija u kojoj još jednom želimo da iskažemo svoju zabrinutost zbog načina na koji je u Srbiji konstituisan Parlament. Kada je poslednji put danas dominantna parlamentarna većina bila u prilici da odlučuje o sudbini Srbije, Srbija je izgubila Kosovo.
Danas, još uvek na Kosovu žive ljudi, Albanci, Srbi, Romi i mi želimo da im taj život učinimo boljim, kvalitetnijim, u granicama realnih mogućnosti same Srbije. Ovakvom politikom koju promoviše parlamentarna većina bojim se da će Parlament Srbije, pošto je Srbiji oduzeo pravo da upravlja Kosovom, Srbima na Kosovu praktično život učiniti nemogućim. To je ono što nas zabrinjava i o tome vas molim da još jednom razmislite.
Sva druga pitanja moraju dobiti odgovore i izvan Parlamenta. Zločin bilo kakve vrste mora biti sankcionisan i ne može biti sankcionisan u Parlamentu, već to mora biti urađeno pred institucijama ove zemlje, u koje mi verujemo. Pred tim institucijama sam spreman uvek da se pojavim, a nadam se da će te institucije imati snagu da i druge poslanike, koji se pored nas nalaze u ovom parlamentu, suoče sa delima koja su ostavili za sobom. Ta dela su opisala Srbiju kao najnesrećnije društvo Evrope svoga vremena, kao društvo u kojem je opasno bilo biti novinar, kao društvo u kome je greh bilo biti politički protivnik, kao društvo u kojem je postalo normalno ubiti svog političkog neistomišljenika.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da građani imaju razloga za zadovoljstvo, pre svega se ovde profilišu dve politike. Dakle, jedne Srbije koja neće biti ozbiljna i srećna zemlja, sve dok ona politika koja je ovde danas u nominalnoj manjini, a vrednosnoj većini, ne dobije svoju potvrdu na izborima. Slažem se sa svima koji su o sebi govorili kao o predstavnicima grđana. Neću da osporim njihovo pravo da se na takav način definišu, ali samo jedna kratka i jednostavna istina.
Nikada u Parlamentu demokratske Srbije nećete dobiti našu politiku, nikada u Parlamentu Republike Srbije nećete dobiti naše partnerstvo, nikada nećemo pristati da izjednačimo rađanje demokratije u modernoj Srbiji, koje simbolizuje je 5. oktobar, sa njenim ubistvom, koje simbolizuje 12. mart 2003. godine!
Srbija danas ne može biti demokratska zemlja samo zbog toga što ima 250 predstavnika za koje su glasali građani. Srbija će biti demokratska zemlja kada bude pristala na demokratiju, na pravo na drugačije mišljenje i na našu slobodu koju najodlučnije branimo kada kažemo da vam ne damo legitimitet koji su nam dali građani i da se, bez obzira na vašu brojnost, suprotstavljamo politici prošlosti. Hvala vam.

Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, prijavljujem povredu Poslovnika, i to člana 90, kojim je utvrđen dnevni red sednice.
Dana 14. februara, nakon konsultacija predstavnika poslaničkih klubova, a potom i odlukom svih poslanika, utvrdili smo dnevni red tekuće sednice. Prva tačka tog dnevnog reda je potvrđivanje mandata narodnih poslanika i ta tačka je završena verifikacijom mandata.
Međutim, druga tačka dnevnog reda, ona koja se odnosila na Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije povodom Predloga za sveobuhvatno rešenje Kosova i Metohije Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Martija Ahtisarija i nastavka pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, nije završena. Stoga ne možemo da pređemo na raspravu o trećoj tački dnevnog reda, jer smo kao parlament, Rezolucijom, sami sebe obavezali na raspravu o rezultatima bečkih pregovora, i to na nedvosmislen i jasan način.
Narodna skupština posebno obavezuje Pregovarački tim da u nastavku pregovora iznese stav Republike Srbije o celini Predloga Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, formulišući, u skladu sa Rezolucijom, svoje konkretne predloge i rešenja, kao i da odmah po povratku sa pregovora podnese izveštaj Narodnoj skupštini, koja odlučuje o daljem toku pregovora.
Mi taj izveštaj nismo dobili, a 2. tačka dnevnog reda ne može biti okončana bez rasprave o izveštaju Državnog pregovaračkog tima.
Prelazak na 3. tačku dnevnog reda – izbor predsednika Parlamenta, a potom i na ostale tačke dnevnog reda, podrazumeva kršenje Poslovnika, kojim je vrlo precizno utvrđena mogućnost povlačenja pojedinih tačaka dnevnog reda ili izmene dnevnog reda. Ta mogućnost više ne postoji, pošto se tako nešto dopušta na početku sednice.
Dakle, to smo mogli da uradimo 14. februara, pre nego što smo glasali o dnevnom redu.
Za nas kao poslaničku grupu je neprihvatljivo da se na tako grub način prelazi sa veoma važnog pitanja, o kome parlament treba da se izjasni, na drugo, ne manje važno, ali na pitanje koje je direktno uslovljeno izveštajem Pregovaračkog tima.
O tome treba da se izjasne i predstavnici drugih poslaničkih grupa, s obzirom na to da smo na konsultacijama čuli da su Kosovo i pregovarački proces u kome se nalazi naša država, između ostalog, razlog za način na koji se organizuje ova sednica i parlamentarnu većinu koja se na ovoj sednici uspostavlja. Hvala vam.

Gospođo Vučić, vi kao predsedavajuća ne morate da poznajete Poslovnik u meri u kojoj to podrazumeva tok ove sednice, ali mi na tom poslovniku insistiramo. Poslovnik se ne može kršiti. Druga tačka dnevnog reda nije završena i o  tome treba da se izjasni Parlament. Ako nam izveštaj Pregovaračkog tima nije potreban sada, kada ćemo o tom izveštaju raspravljati? Ako menjamo dnevni red, onda neko treba da predloži tu promenu dnevnog reda.
Mi insistiramo na završetku 2. tačke dnevnog reda, dakle, na raspravi o izveštaju Pregovaračkog tima. Ukoliko poslaničke grupe smatraju da tako nešto nije potrebno učiniti, onda neka predlože kršenje Poslovnika, ali mi insistiramo na nastavku sednice, i to na onom mestu na kome je sednica prekinuta. Druga tačka nije završena, a na tako nešto smo se obavezali Rezolucijom i glasovima Skupštine. Ako nas Rezolucija ne obavezuje u tom delu, da li nas obavezuje u bilo kom drugom?

Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, pa, na konsultacijama smo rekli da nećemo dozvoliti da do izbora predsednika Parlamenta dođe uz našu saglasnost, niti bez našeg otpora. Ovo je legitiman oblik parlamentarne borbe. Mi nismo tražili zakazivanje nove sednice.
Ne smatramo da je do sada predsedavajući kršio svoja ovlašćenja, ali smatramo da je u ovom trenutku neophodno nastaviti prekinutu tačku dnevnog reda i raspravu usmeriti ka izveštaju Pregovaračkog tima, jer nas na tako nešto obavezuje Rezolucija.
Mi smo glasali protiv te rezolucije i glasaćemo i protiv izveštaja Pregovaračkog tima, ali hoćemo da se o tome raspravlja. Ako je Kosovo opravdanje za vraćanje Srbije u devedesete godine, onda dajte osnovu za tako nešto raspravom o izveštaju Pregovaračkog tima. To smo dužni da uradimo jer nas na to obavezuje Rezolucija za koju smo glasali.
Pročitao sam vam stavove iza kojih stoji ovaj parlament. Ne radi se o sazivanju nove sednice nego o završetku druge tačke dnevnog reda. Nema rasprave o izboru predsednika Parlamenta dok se ne završi rasprava o drugoj tački dnevnog reda, dok ne dobijemo izveštaj, ili dok Parlament ne glasa protiv sebe i protiv svoje odluke iza koje je prethodno stao, ali insistiramo da se o tome glasa.

Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, bio sam vrlo jasan. Druga tačka dnevnog reda nije završena, jer je Rezolucija za koju smo glasali, između ostalog, obavezala Pregovarački tim da nas odmah po povratku sa pregovora upozna, kroz izveštaj koji je podnet Narodnoj skupštini, o daljem toku pregovora.
Pošto mi nemamo nikakvu dilemu u pogledu iskrenosti u zastupanju politike koju je ovaj parlament utvrdio i na tu politiku obavezao Pregovarački tim, očekujemo od tog pregovaračkog tima da nas upozna sa pregovorima.
Ako izveštaja nema, onda to treba da nam kažu članovi Pregovaračkog tima. To treba da nam kaže predlagač Rezolucije, a to smo svi mi, tj. naše poslaničke grupe.
Dnevni red se ne može menjati i o dnevnom redu se ne može glasati. Dnevni red je usvojen. Jedini način da se iz ove situacije izađe jeste konsultacija sa Pregovaračkim timom i zahtev da se oni pojave ovde i počnu raspravu o toku pregovora, u skladu sa Rezolucijom koja ih na tako nešto obavezuje.
Ako je argument to što nema izveštaja, onda mi s tim argumentom ne možemo da se složimo jer smo kao šefovi poslaničkih grupa upoznati, na internim konsultacijama, sa samim tokom pregovora i to građani Srbije imaju pravo da znaju. Još jedanput ponavljam, insistiramo na nastavku druge tačke dnevnog reda, a potom, u skladu sa Poslovnikom, možemo preći na treću.
Što se tiče interpretacije prethodna tri meseca i odnosa prema Parlamentu, nije tačno da su predstavnici stranaka bili spremni da se Parlament konstituiše na način koji ste ovde izrekli. Mi smo bili vrlo jasni. Parlament je morao biti konstituisan 14. februara. On nije konstituisan zato što je, kao i Kosovo, deo partijske trgovine. Danas taj račun hoćete da podmetnete građanima Srbije.
Preuzmite ga sami, izađite za govornicu i recite – baš nas briga o čemu smo glasali 14. februara, jedino nam je važno da potvrdimo da smo zaista u Srbiji stvorili Miloševićev sistem vrednosti, koji realizuju Miloševićevi najbliži saradnici. Nema nikakvog problema, ali to mora ovde da se kaže.
U suprotnom, ovo ćemo ponoviti još hiljadu puta. Nema izmene dnevnog reda, jer je to nemoguće po Poslovniku, i nema popuštanja pred nasiljem zbog toga što je vas 40, a nas 11 ili 15.

Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, nije reklamiranje povrede Poslovnika bilo motivisano potrebom da se ovde o tom pitanju svađamo, pogotovo imajući u vidu činjenicu da sve vas, mimo LDP, Rezolucija zaista obavezuje. Zajedno ste glasali za tu rezoluciju. Mi smo glasali protiv te rezolucije. Zajedno ste pisali Ustav, zajedno ste glasali za Ustav, vodili kampanju za taj ustav. Sve vas to obavezuje na formulisanje jasnog odgovora.
Tačno je da smo zakazali Skupštinu vrlo brzo po završetku izbora, tačno je da je tada, konsenzusom većine poslaničkih grupa, prekršen Poslovnik.
(Predsedavajuća: Koji član?)
Član 90. Poslovnika. Tačno je da smo i tada insistirali na konstituisanju Skupštine, baš kao što je jasno da DSS ne da to ne želi i ne može, već nema interes da razume.
Dana 14. februara redosled poteza je morao biti drugačiji – izbor predsednika Parlamenta, izbor potpredsednika, konstituisanje skupštinskih odbora. Vi ste nas, zbog političkih kalkulacija u kojima su vaši partneri iz Demokratske stranke i G17 plus potrošili prethodna tri meseca, uveravali da nema izbora predsednika Skupštine bez dogovora o uspostavljanju jasne parlamentarne većine koja će stati iza predsednika Parlamenta i iza predsednika Vlade. To je rasprava za neku drugu tačku dnevnog reda. Mi drugu nismo završili. O tome ne može da se glasa.
Cilj primedbe i reklamiranja Poslovnika bila je naša želja da ukažemo na vaše licemerje. Ne interesuje vas ni Kosovo ni konstituisanje Parlamenta, interesuje vas opstanak na vlasti i spremni ste da učinite bilo šta, da se posvađate sa onima sa kojima ste bili u kohabitaciji prethodne tri godine, da pružite podršku kandidatu Srpske radikalne stranke, a da pri tom nama govorite kako je to privremeno i kako to nikoga ne obavezuje.
Ne može to tako. Medeni mesec je prošao. Mi smo opozicija u
ovom parlamentu, daleko od svake vrste podrške. Svaka vrsta podrške ima svoju, visoku cenu. Tu cenu najmanje plaćaju stranke, a najviše plaćaju građani. Zbog toga se protivimo dogovoru koji ste napravili, konstituisanju Parlamenta na način na koji je to predviđeno i ukazujem na povredu Poslovnika jer je to oblik demokratske parlamentarne opstrukcije, a lekcije iz parlamentarizma nisu mogli da nam drže ni drugi šefovi poslaničkih grupa DSS, ne možete ni vi.

Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo poslednji trenutak da vratimo ozbiljnost u Parlament. Oni koji su iskreno želeli raspravu o izveštaju Državnog pregovaračkog tima, to je trebalo da predlože. Cilj naše inicijative je vrlo jasan i mi iza njega u ovom trenutku stojimo. Smatramo
da je preduslov za raspravu o izboru predsednika Parlamenta zauzimanje jasnih političkih pozicija.
Ovde smo čuli pozivanje na patriotsku svest. Ovde smo, isto tako, čuli obrazloženje odsustva patriotske svesti i optužbe za neku vrstu izdajstva. To nije jezik parlamenta i to ne sme biti politika u Srbiji 2007. godine. Zbog toga, Parlament treba na vrlo jasan način da izađe iz ove situacije, jednostavnim glasanjem.
Ali, to glasanje obavezuje one koji će potom, u otvorenoj raspravi o izboru predsednika Parlamenta, svoju argumentaciju graditi, između ostalog, na navodnoj odbrani Kosova i nacionalnih interesa Srbije, jer je nemoguće tako nešto raditi, a pri tom biti nezainteresovan za izveštaj Državnog pregovaračkog tima.
Što se tiče optužbi za izdajstvo, to je poslednja tema o kojoj možemo razgovarati i na koju treba da pristanemo. Pogotovo na to ne pristaje LDP, pošto smo suočeni s optužbama koje dolaze iz dve političke stranke – jedne koja je razorila srpsko društvo, u periodu vladavine kroz koaliciju sa Slobodanom Miloševićem, i druge koja odgovor za izdajstvo treba da potraži u svojim redovima, koja treba odgovor da traži od direktora BIA, jer je to jedina osoba koja je nesumnjivo, u toku poslednjih nekoliko godina, počinila akt veleizdaje, i to treba da bude tema za skupštinski Odbor za bezbednost. Mislim na direktora BIA Radeta Bulatovića i njegovo nezakonito i protivustavno ponašanje.

Gospođo Vučić, vi kao predsedavajuća morate reagovati na ovo što je izrekao kandidat za predsednika Skupštine i poslanik Republičkog parlamenta. Tražim da, u skladu sa Poslovnikom, izreknete meru udaljenja sa sednice poslaniku Tomislavu Nikoliću, očekujem da to stavite na glasanje.

Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, uprkos svim željama da ovu raspravu shvatimo ozbiljno, teško je ignorisati sve ono što definiše njen karakter.
Koliko god predložena tačka dnevnog reda – izbor predsednika parlamenta, pred nas kao imperativ postavlja obavezu dovršetka procesa konstituisanja najvažnije institucije krhke srpske demokratije, mi moramo imati onu političku snagu koja je imala tako malo podrške i koja je retko dolazila do izražaja u političkom životu Srbije u poslednje četiri godine. Kroz sednicu parlamenta na kojoj se raspravlja o kandidatu za predsednika Skupštine prelama se mnogo više od jedne, dve, tri, četiri političke sudbine. Ova sednica je počela danas, ali su politički procesi koji presudno utiču na njen tok davno započeti.
Nije dobro kada političari kažu da za tako nešto nisu odgovorni. Nama iz Liberalno–demokratske partije je žao što nismo mogli u većoj meri da utičemo na te procese, ali ne pristajemo da se ova rasprava sada svede na izjašnjavanje između dva kandidata. Ova rasprava u kojoj se mi u ovom trenutku nalazimo govori o nesposobnosti onih koji su 5. oktobra pobedili da Srbiji nametnu novi sistem vrednosti, a ne samo nove političke lidere u okviru starog sistema vrednosti koji je u međuvremenu, uprkos brojnim pritiscima, samo delimično izmenjen.
Kada govorimo o parlamentu, valjda moramo postaviti pitanje – u kojoj to zemlji postoji parlament ako prethodno ne postoji demokratija. Ako govorimo o postojanju demokratije, onda ne možemo preći preko činjenice da je naša demokratija pod senkom 12. marta i da se od nas očekuje danas da mi ovde ignorišemo ubistvo Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog predsednika Vlade Republike Srbije, ili da taj događaj posmatramo kao događaj koji će svoj epilog dobiti na nekom sudu.
Nemamo mi šta novo da kažemo o kandidatu Srpske radikalne stranke za predsednika republičkog parlamenta. Ono što možemo da kažemo jeste da je reč o ozbiljnom političaru, ali o političaru koji sledi politički koncept koji je, po našem mišljenju, pretnja za stabilnost našeg društva i koji ugrožava budućnost ne više nas, nego budućnost naše dece.
Ako govorimo o protivkandidatu, o gospođi Milošević, onda takođe ne možemo posmatrati nju kao izolovanu osobu i zanemariti činjenicu da smo, uprkos svim željama, uprkos svakom nastojanju, mi tako malo uticali na korigovanje politike stranke koja je kandiduje, koje je bilo nužno i koje nam je bilo potrebno upravo da bismo izbegli današnju sednicu i atmosferu u kojoj ona protiče. Verovati u postojanje demokratskog bloka je bilo iluzija. Očekivati da će se nakon izborne kampanje koja je vođena političke prilike u zemlji razvijati na drugačiji način, takođe.
Mislim da ne preterujem kada kažem da smo u javnosti mi više insistirali na pravu Demokratske stranke da istakne predsednika vlade, od same Demokratske stranke, delom zbog svoje političke koristi. To svi znamo, jer smo političari. Mi svoju korist ne vidimo u šteti koju ćemo naneti Demokratskoj stranci; mi svoju korist vidimo u mobilizaciji Demokratske stranke i građanskog dela društva, kako bi oni poslovi koji nisu završeni 5. oktobra 2000. godine sada bili završeni, ali ne tako što će neko reći da uživa u ovoj sednici, jer prisustvuje sahrani. Nema sahrane srpske demokratije. Ona će trijumfovati, između ostalog, zbog toga što je ova sednica prilika da se oslobodimo nekih iluzija i sa sebe skinemo onaj teret koji nosimo nevoljno, svako na svoj način, već godinama.
Zbog toga je sada mnogo važnije govoriti o političkoj budućnosti zemlje i načinu na koji mislimo da ona treba da se ostvari, a onda, na osnovu te definisane budućnosti, videti da li nam je uopšte potrebna ova rasprava, ovako kako ona teče u ovom trenutku. Ako biramo predsednika parlamenta, da li to znači da mi nastavljamo proces institucionalizacije političkog koncepta koji će uništiti ovo društvo i koji je poražen tako što je upravo ovaj parlament zapaljen. Ta politika je gorela 5. oktobra 2000. godine, ali ne da bi se vraćala 2007. godine.
Demokratska stranka mora da nam odgovori da li je posle glasanja DSS–a za tu politiku koju smo zapalili u ovoj skupštini 2000. godine, zato što drugačije nije mogla da bude savladana, za Demokratsku stranku prihvatljiva naknadna promena odnosa DSS–a prema zajedničkim ciljevima? Nama je to važno da znamo u ovom trenutku, jer mi rešenje političkog problema u Srbiji ne vidimo u održavanju postojećih političkih odnosa, nego u definisanju onog političkog duela koji je Srbiji potreban i koji smo mi Srbiji uskratili, kao političari.
Građani se nisu 21. januara izjašnjavali o politici o kojoj su se morali izjašnjavati. Glasali su za "100 evra po hektaru", glasali su za "stručnost ispred politike", glasali su za "živela Srbija". Ali, pre toga se mora napraviti ona vrsta razdvajanja u Srbiji bez koje je nemoguće ostvariti te ciljeve. Stručnost u politici – da, nije problem sa tim; "život koji ne može da čeka", takođe, ali ako tu stručnost i taj život, ako pravo na sudu treba da ostvarujemo kroz one koji su afirmisali i vratili u život Miloševićeve vrednosti, Miloševićevu politiku, Miloševićeve izvođače radova, onda je to besmisleno.
Ova sednica treba da posluži, pre svega, kao prilika da pošaljemo poruku ohrabrenja našem društvu. Kakva ekonomska saradnja sa svetom, kakve unutrašnje reforme? Srbija prvo treba da odluči da li će da živi ili će da nestane, a mi moramo biti ti koji ćemo pokazati tu politiku koja će je dovesti do života na koji danas nema pravo.
To nije politika "muljanja", to nije politika kuloarskih rešavanja i partijskih dogovora. To nije politika koja se prelama na BIA. Ako je BIA problem i ako je problem odnos prema ministarstvima sile, onda mi, zapravo, imamo dijagnozu bolesti, a bolest je poražavajuća. Ta bolest traži amputaciju, amputaciju one stranke i one politike koja je Srbiju vratila u Miloševićeve devedesete. To je ona politika sa kojom vi pregovarate očekujući da ćete moći da je promenite.
Recite nam ovde, na ovoj sednici, da li je današnja rasprava u parlamentu kraj te političke avanture u koju ste, ne sumnjam, ušli sa najboljim namerama, ali iz koje morate izaći sa snagom koja je potrebna pre svega vama, a potom i svima u ovoj zemlji, jednom jasnom političkom porukom i odgovorom. Koštunica ne može biti predsednik Vlade Republike Srbije, makar prethodno bio izabran i kandidat Demokratske stranke za predsednika parlamenta, jer on kao premijer presudno utiče na politiku ove zemlje, a ta politika je direktno suprotstavljena interesima o kojima mi ovde sada govorimo.
Gde se nalazi podrška koja nam je potrebna? U društvu, među građanima, onima koji ne žele izolaciju, onima koji su zabrinuti za budućnost svoje dece, onima koji u ovom trenutku sa strahom slušaju reči kandidata za predsednika Skupštine, koji bi da poveća budžet vojsci. Nema šanse. Ako treba da biramo između tog predsednika Skupštine i novih izbora – novi izbori. Nikada više srpska deca na frontove. Indeks, a ne šlem i puška. Tu politiku smo gledali deset godina i ta politika nas je dovela do stanja u kome se danas nalazimo.
Spremni smo da podržimo kandidata Demokratske stranke za predsednika parlamenta, ali očekujemo od DS–a da LDP i građane koje mi predstavljamo posmatra na drugačiji način. Tražimo više ozbiljnosti. Ona nije nama lično potrebna. Mi želimo da dobijemo odgovor od Demokratske stranke, i zato smo tražili razgovore, na kakav način ćemo se strateški postaviti prema onoj orijentaciji zemlje koja je presudno ugrožena i ovom sednicom, na kraju, ali i svim onim što se prethodno dešavalo. To je evropska orijentacija Srbije. O tome treba da se staramo.
Postavljamo ne uslove, nego pravila našeg međusobnog rada po pitanju izbora predsednika parlamenta. Mi želimo predsednika parlamenta koji će aktivirati Komisiju za lustraciju, predsednika parlamenta koji će pred Odborom za ustavna pitanja pokrenuti pitanje reforme Ustava. Želimo predsednika parlamenta koji će nam omogućiti da raspravljamo o finansijskoj kontroli koja guši ovu zemlju i o nepravednom odnosu kapitala i politike koja od Srbije pravi privatno vlasništvo nekolicine ljudi.
Onaj predsednik parlamenta koji je spreman da na tome insistira dobiće našu podršku.
Predsednik parlamenta iz Srpske radikalne stranke na tu podršku ne može da računa, siguran sam da je i ne traži. Odsustvo te podrške i nije izraz nepoštovanja birača SRS, već, naprotiv, izraz naše brige za te ljude koji će sutra ili u vremenu koje je pred nama shvatiti koliko je opasno vraćanje Srbije u politički koncept u kojem, između ostalog, presudnu ulogu ima i današnji kandidat za predsednika parlamenta, iza koga stoji trenutna parlamentarna većina.
Srpska radikalna stranka simbolizuje politiku koja je problem ovog društva, iako se u ovoj zemlji SRS ne pojavljuje kao nosilac političkih događaja već sedam godina. Na prvom nivou odgovornost za stanje u Srbiji snosimo mi, i gospodin Dinkić, i gospodin Mićunović i ja. Mi smo sedam godina, svako na svoj način, vlast u ovoj zemlji, ne radikali ili socijalisti. Slabosti koje smo tada ispoljili, i koje ispoljavamo u međuvremenu, kompromituju naše pravo i oduzimaju nam ideju, od koje društvo ne sme odustati u ovom trenutku, a to je ideja suštinske modernizacije, konkretnih reformi i trajnog razlaza sa politikom koja se ostvaruje na frontovima, a ne na univerzitetima, sa politikom koja se oslanja na pendrek, a ne na dijalog, sa politikom koju smo zapalili upravo ovde 2000. godine. Ja sam na to ponosan. Nemojte se te ideje odricati i ne dozvolite da se iz pepela ponovo podiže.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se pozivajući se na pravo za repliku pre svega zato što je više puta pomenuta moja današnja diskusija. Upozoravam vas da se najmanje razgovara o onome o čemu bi se morala voditi rasprava. Na to želim da skrenem pažnju, pre svega, mojim kolegama iz DS, a potom i kandidatu za predsednika parlamenta, gospodinu Tomislavu Nikoliću.
Najmanje nam je u ovom trenutku potrebno pravdanje, i to mislim na vas iz DS, pravdanje politike koje ste se odrekli pre tri godine. Ono što nam je u ovom trenutku potrebno, to je dokaz da ste svesni koliko je to bila velika greška i izraz spremnosti da sa drugim demokratskim snagama u društvu, onima koje postoje ovde u parlamentu, ali pre svega onim snagama izvan parlamenta, zajedno pokušamo da vratimo zemlju onom konceptu i onom koloseku na kome se ona mora nalaziti, ukoliko zaista mislimo da ostvarimo ciljeve o kojima govorimo danas ovde u Skupštini.
Kada govorimo o evropskoj Srbiji, ne možemo govoriti o toj Srbiji a istovremeno poštovati duboko antievropski ustav, koji je donet konsenzusom svih drugih učesnika ove parlamentarne rasprave. Iza tog ustava su stali i predsednik i premijer, i u tom trenutku sve parlamentarne stranke. Ako govorimo o podeli na one koji vole i one koji navodno ne vole Srbiju, na one koji slušaju svoje društvo i one koji realizuju politiku nametnutu spolja, onda to možemo uraditi isključivo na osnovu analize rezultata politike koja simbolizuje dve Srbije.
Na kojim su to izborima građani glasali za politiku koja se u ovom trenutku inauguriše u parlamentu. LDP je rekla svojim biračima mesec dana pre izbora koje su osnove naše parlamentarne politike. U ovom trenutku mi na tim principima stojimo. Mi ovde u parlamentu branimo zaokret u državnoj politici prema Kosovu. Insistiramo na lustraciji kao mehanizmu utvrđivanja političke odgovornosti za sve ono strašno što se u Srbiji dešavalo tokom 90–tih godina. Insistiramo na izmeni Ustava. Ponavljamo u svakom sekundu ono za šta smo dobili podršku.
Ali, građani nisu glasali za ono čemu mi u ovom trenutku svi prisustvujemo, ne kao politički akteri, nego kao svedoci.
Na kakav način mi možemo da utičemo na posledice verovanja, trogodišnjeg verovanja, i prepuštanja zabludi da će novi koalicioni partner Srpske radikalne stranke, dojučerašnji potencijalni koalicioni partner Demokratske stranke, na kakav način možemo da verujemo da će on biti sposoban da kroz tu novu koaliciju ostvari one političke ciljeve o kojima se ovde govori, a koji se pre svega vezuju za poštovanje demokratskih principa?
Ako govorimo o demokratskim principima, moramo prvo videti gde se nalazi demokratija i kakvo je stanje našeg društva u ovom trenutku. Da li je ono demokratsko? Društvo u kojem je osnovni politički problem kontrola bezbednosnih službi je društvo koje je daleko od demokratije, jer je kontrola bezbednosnih službi preduslov demokratskog društva.
Ako treba da raspravljamo o odnosu prema parlamentu, onda vi gospodine Nikoliću morate biti mnogo ozbiljniji. Vaš odnos prema parlamentu između ostalog demonstrirate svojim učešćem u ovoj raspravi. Pozivam vas još jedanput da se izjasnite o odgovorima koje smo tražili u toku današnje rasprave od vas.
Da li vi kao budući predsednik parlamenta nameravate da vodite onu politiku koju nagoveštavate svojim amandmanima na predlog budžeta za 2007. godinu kroz isticanje zahteva za izdvajanje dodatnih sredstava za finansiranje vojske? Da li vi, kao predsednik parlamenta, nameravate da vodite onu politiku koju ste promovisali kao lider najveće poslaničke grupe najavljujući konflikt sa onim delom sveta koji nije spreman da bez ikakvog prethodnog usaglašavanja sa Srbijom kao državom prihvati diktat same Srbije? To je veoma važno što se kandidujete u ovom trenutku za najvažniju funkciju u zemlji, nakon funkcije predsednika Republike.
Neodgovorna je rasprava koju prisustvujemo poslednjih nekoliko sati. Mi smo dali svoj doprinos i na tome u ovom trenutku insistiramo. Odgovorite na pitanja koja su postavljena i na takav način uverite građane, ako ne nas, da ne treba da se plaše sutrašnjeg dana.
Mi se tog dana ne plašimo zbog toga što poznajemo svoje društvo i snagu koja se sada nalazi u njemu. Ta snaga ne može da prepozna ovaj parlament kao protagonistu politike na kojoj će insistirati u vremenu koje je pred nama, u vremenu u kome će se suočiti sa novim izborima kao demokratskim načinom rešavanja problema u kojoj je Srbija dovedena višegodišnjom neodgovornom politikom.

Što se tiče lustracije, slažem se da je ona potrebna. Bilo bi sjajno da je ona primenjena već 2001. godine.
Jasno da u tom trenutku za to nije bilo političke volje i sada Srbija plaća cenu tog propusta.
I danas sam rekao da je za sve što se u Srbiji od 5. oktobra 2000. do ovog maja 2007. godine desilo odgovornost na svima nama koji smo tog 5. oktobra 2000. godine bili politički pobednici, da je najmanja odgovornost ona koja se može transferisati na stranke prethodnog režima.
Toliko puta do sada smo rekli da se protivimo onim stavovima koji Srbiju plaše Srpskom radikalnom strankom, dok neke druge stranke prisvajaju političke ideje i ciljeve same Srpske radikalne stranke ili Socijalističke partije Srbije, i to ne činimo ni danas.
Ni u jednom trenutku nismo rekli da će Srbija krenuti napred ukoliko bude za predsednika parlamenta izabran kandidat Demokratske stranke, tj. kandidatkinja, ili da će krenuti unazad ukoliko za predsednika parlamenta bude izabran Tomislav Nikolić.
Mi smo rekli da se protivimo izboru Tomislava Nikolića zbog toga što je to jedini način da se zaustavi propadanje Srbije i njen sunovrat, njeno nazadovanje koje je započeto 12. marta 2003. godine.
Dakle, ne trenutkom izbora Tomislava Nikolića nego činom ubistva demokratskog premijera Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića. I na tome insistiramo tokom čitavog dana u svakoj raspravi poslanika naše poslaničke grupe.
Dakle, da li će Tomislav Nikolić biti predsednik Republičkog parlamenta ili ne, u ovom trenutku mnogo važnije pitanje je pitanje kako će se demokratski predstavnici građana Srbije odnositi prema toj političkoj ideji i da li će imati snage da podršku ovoga puta traži na onoj strani koju su ignorisali prethodnih godina, a to je u društvu, a ne u Koštuničinom kabinetu.
Zbog toga tražimo od Demokratske stranke da nam kaže da li je današnji konflikt sa Demokratskom strankom Srbije prolazni konflikt, sukob koji treba da doprinese dogovoru oko formiranja Vlade, ili je to trajni razlaz koji će omogućiti u Srbiji one političke procese koji su preduslov stvaranja demokratskog društva, a to je definisanje jasnih pozicija.
Niko ovde nema problema sa definisanjem pozicija radikala, socijalista, Liberalno–demokratske partije, ali mi očekujemo od Demokratske stranke, ne da se pravda za ono što se u prošlosti dešavalo, nego da pruži ruku onim građanima Srbije koji danas posmatraju povratak Srbije u 2000, onima koji su se okupljali pred ovom zgradom, onima koji veruju u ideje na kojima počiva naša politika, ona politika od koje su se mnogo u međuvremenu distancirali, ne mi lično, ali mnogi jesu.
To distanciranje nas dovodi u ovu poziciju da zavisimo od onih od kojih ne smemo zavisiti.

Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj dan jesu obeležile najčešće besmislene rasprave oko člana 3. povrede Poslovnika. Taj besmisao može da bude karakterističan za većinu poslaničkih grupa.
Ali, taj besmisleni odnos mora da bude najoštrije osuđen u onom trenutku kada je usmeren ka predstavnicima nacionalnih zajednica, manjina, a pogotovo kada je usmeren prema građanima Albancima koji imaju svoje političke predstavnike u ovom republičkom parlamentu. Preševska dolina neće nestati. Mi ćemo štiti pravo svakog da, u skladu sa sopstvenim političkim interesima poštujući zakone i institucije ove zemlje, ta svoja prava ostvaruje.
Već nekoliko puta se preti sa skupštinske govornice predstavnicima Albanaca i manjina. To nije jezik koji može proći bez komentara i to ne sme biti pravilo koje će uspostaviti ovaj saziv republičkog parlamenta.
Ne želimo da se tako govori u Prištini prema kosovskim Srbima. A ako to pravo tražimo za sebe na Kosovu, ono mora biti dato ovde u Beogradu i garantovano predstavnicima Albanaca sa juga Srbije.
Nije dovoljno izvinjenje, ali gospodinu Halimiju garantujemo da će u svakom trenutku moći da zastupa slobodno svoje političke stavove, da će moći da ostvaruje političke interese građana koje predstavlja, a da smisao ove sednice ne vidimo u dokazivanju snage parlamentarne većine na koju mi računamo, jer nje nema. Smisao ove sednice je, pre svega, u ohrabrivanju građana Srbije koji će nam pružiti političku podršku na izborima koje očekujemo za 30 do 60 dana.
Ali, mislim da i ni u interesu kandidata za predsednika parlamenta, gospodina Nikolića, ni većine parlamentarnih stranaka nije jezik koji smo imali prilike da čujemo, gospodine Dačiću, u vašoj poslednjoj replici. Molim vas da o tome povedete računa.
Sve možete da uputite na račun Demokratske stranke, Liberalno–demokratske partije. Ne kažem da mi na isti način odgovaramo vama, ali puni respekt, puno poštovanje i potpuno drugačiji jezik i ton mora biti prisutan u svakom dijalogu sa predstavnicima nacionalnih zajednica, manjina, pogotovo Albanaca u Srbiji.