Poštovani predsedniče Republike, članovi Vlade, dame i gospodo, prisećam se kraja ovog sastanka koji smo imali sa predsednikom Skupštine, Vlade i države, kada je predsednik Skupštine predložio da našim kolegama u poslaničkom klubu predložimo skraćivanje diskusija da bi se završilo do deset, jedanaest, dvanaest časova. Posle toga se dogodilo da je Vlada sa predstavnicima DS, dva – dva i po sata većala oko jednog amandmana, da bi se opet posle toga razvila diskusija između njih koja je trajala još tri sata.
Ono što bismo uštedeli u nekih pola sata – sat vremena, oni su prosto galantno iskoristili u svojim međusobicama koje smo morali da slušamo. Žao mi je što moram ovu diskusiju da počnem od toga, ali mi je važniji jedan sindrom.
Bez obzira koliko se oni svađali međusobno, imam utisak da će oni da završe u nekom miru i redu, međusobnom, celu ovu raspravu i negde podozrevam da će ova rezolucija biti usvojena sa većim brojem poslanika nego što taj broj čine predstavnici vladajuće stranke. To ne bi bilo ništa čudno, s obzirom da, bez obzira na svađe i uvrede, te dve strane vezuje jedna važna stvar za njih, jedan zajednički imenilac, a to je njihova pusta želja da Srbiju uvedu u EU.
To je toliko velika želja da postoji jedan spor u ortodoksiji u toj stvari, ko će više verovati u tu dogmu. Iz tog spora proizilazi čitav niz kompeticija, takmičenja, zavisti i ljubomore. Mi smo prisustvovali upravo takvoj jednoj svađi. Evropsku uniju sam pomenuo samo zbog toga što jeste apsurdno da mi zbog nje gubimo pet sati, a govorimo o Kosovu, ali i više od toga, zato što je to jedna struktura koja punom parom radi na otimanju Kosova od Srbije. Utoliko je veći apsurd ove svađe, koja postoji među predstavnicima Vlade i predstavnicima jedne opozicione stranke, oko jednog amandmana. U krajnjoj liniji taj amandman je povučen i mi smo bez obzira na to morali da slušamo tu svađu.
Ova rezolucija koja je dobila jedan epilog u ovoj raspravi, od pet sati besmislenoj i potpuno bespredmetnoj, mislim da nije ni mogla bolje da prođe. Nju smo čekali šest meseci. Bila je najavljena krajem jula meseca. U međuvremenu Vlada je radila svoje na kosovskom pitanju, gurala je dalje po svome, bez nekog državnog dokumenta, dokumenta nove Vlade.
Ona je, kako oni kažu, nastavljala politiku prethodne Vlade, jer je bila prinuđena na to. Ona je zapravo htela da se drži fer-pleja, pa da prema međunarodnoj zajednici ne ispadne kao neka država koja neće poštovati obaveze prethodne Vlade. Da se razumemo, to nije glavni razlog zbog čega je u ovih nekoliko meseci, kada nismo imali ni platformu ni rezoluciju, Vlada takvu politiku vodila. Glavni razlog je u tome što je Vlada odlučila da po svaku cenu nastavi evropski put i iz toga je proizilazila obaveza Vlade da primenjuje one sporazume koji su po državu krajnje nepovoljni.
Dakle, u tom međuvremenu, kada ona nije imala nikakav dokument, a kako smo ga mi čekali sve vreme, ona je obavila mnoge poslove. Skinula je tekst sa zvezdice Kosova, na primer. Izgradila je carinske i ove druge punktove na integrisanom graničnom prelazu. Nastavila je razgovore sa kosovskim predstavnicima, sa predstavnicima tzv. nezavisne države Kosovo. Sve vreme smo mi čekali rezoluciju.
Ona je najzad došla posle mnogih peripetija. Govorim o tom fenomenu o kome danas treba da odlučujemo kao o jednom potpuno, kako da kažem, patološkom elementu u našem političkom životu.
Dakle, dobili smo jedan predlog platforme, u kome je predsednik Republike pokušao da u tom mračnom tunelu upali neko svetlašce, da pomeri tu politiku sa te užasne determinante u kojoj Srbija samo gubi, u kojoj Srbija ne može da dobije ništa u pogledu evropskih integracija, pa ni taj datum, ako ne preda Kosovo. To je bilo očigledno iz nekoliko stavova te platforme i to je zaista bio pomak, bila je promena. To svetlo je neko utulio, da li sam predsednik, da li neko drugi, to sad nije bitno. Mi smo danas saznali da je to jedinstven stav i u to verujem i neću da ulazim ko je zapravo vratio stvar na početak.
Potom smo dobili rezoluciju sa vrlo čudnom strukturom i zbog toga što je tako bilo, DSS je odlučila da uloži amandmane na taj tekst, onako kako ga je pročitala. Vi se sećate, javnost je o tome govorila, novinari su o tome govorili, posle prvog razgovora sa predsednikom Republike, DSS je najavila jedan amandman. Ona je našla dovoljno razloga da prvobitni tekst predsednika Republike smatra dobrim početnim korakom ka promeni politike koja je samoubistvena politika Srbije. Kada smo videli da od toga nema ništa, kad smo videli tekst ove rezolucije, mi smo uložili amandmana onoliko koliko smo smatrali za potrebno, dakle osam. Nijedan nije prihvaćen i to mi je nekako razumljivo.
Nije reč o amandmanima. Reč je o temama, o aspektima problema koji se nalaze u ovoj rezoluciji, gde mi izražavamo naše neslaganje sa nastavkom ove politike koja, kao što sam rekao, srlja u neku prošlost skorašnju, gde je bilo odlučeno da se zarad nekog dobitka u EU i sa EU žrtvuje Kosovo.
Dakle, svaki onaj stav u ovoj rezoluciji koji ponavlja da sve ovo što se čini, čini se zarad evropskih integracija, da čak i razgovore treba voditi tako da doprinesu evropskim integracijama. U situaciji kada EU posreduje razgovorima i kada EU pomaže nezavisno Kosovo, svaki takav stav morao je da se briše po našem amandmanu. Potom, svaki stav koji kaže da treba da se nastave razgovori koji su počeli pre godinu dana i koji su doveli do obaveze Srbije da korak po korak rapidno, ali ubrzano priznaje Kosovo, da ti razgovori moraju da stanu, onako kako je to bilo formulisano u prvobitnom predlogu platforme predsednika Republike.
Potom, postoje amandmani o položaju Srba na Kosovu i Metohiji. Ima jedan stav u ovoj rezoluciji, preko koga se može dobro testirati šta Vlada misli sa Srbima i u vezi srpskog pitanja na Kosovu i Metohiji. Ona je u tom stavu napisala da srpska zajednica i ostale nacionalne zajednice treba da uživaju, napreduju i razvijaju se na Kosovu i Metohiji. Mi smo se pobunili protiv tog izraza "srpska zajednica", jer je on zlosutan za položaj Srba na Kosovu. Zapravo, ako takav izraz koristimo, on je vesnik jedne politike koja će Srbe na Kosovu tretirati kao zajednicu ili kao manjinu, na čemu će se stvar završiti na nezavisnom Kosovu, koja će doduše dobiti velike nadležnosti autonomije na tom Kosovu, o čemu govori obrazloženje i deo platforme, ali će ostati to što sama reč kaže – srpska zajednica.
Naš amandman kaže da te ljude treba nazvati onim imenom što oni jesu u ustavnom sistemu Srbije. To su građani Srbije. Ako se ne kaže – građani Srbije, onda se oni prosto odeljuju, pravno se izdvajaju iz kategorije ljudi koji nose državljanska i građanska prava Srbije. To je jedan važan momenat ovog našeg amandmana koji je, razume se, bio odbijen iz poznatih razloga.
Vidite, platforma u svom članu 1. pokazuje o kakvim je teškim kompromisima unutar vladajuće strukture bilo reči kada se ona formulisala. Taj član 1. je potpuno čudan. U njemu se kaže da Skupština treba da donese rezoluciju koja će utvrditi principe na osnovu platforme o političkim razgovorima. Dakle, potpuno je pobrkan red poteza kakav bi trebalo da bude, bez obzira na hronologiju, šta je bilo prvo, a šta je bilo drugo. Logički se podrazumeva da Skupština treba da donese rezoluciju sa principima na kojima će se bazirati platforma, potpuno obrnuto od onoga što piše. Mi smo jednim amandmanom hteli da uvedemo red u taj galimatijas reči i pojmova koje niko neće razumeti. Naravno, i taj amandman je bio odbijen.
Postoji još jedna tema jako važna, a to je tema tog posebnog zakona o suštinskoj autonomiji, koju smo takođe predložili i za koju smo prvobitno mislili da će biti naš jedini amandman. Naime, Srbija jeste dužna da po Ustavu donese taj ustavni zakon, ali se ne radi samo o takvoj ustavnoj obavezi. Radi se o nečemu mnogo višem i važnijem u tom našem predlogu. Svi znate da su privremene institucije samouprave proglasile nezavisnost Kosova 17. februara i u svim mogućim razgovorima sa predstavnicima Srbije i sa Beogradom definitivno formulisali svoje polazno stanovište. Ono glasi – Kosovo je nezavisno.
Srbija ima stanovište – nećemo priznati nezavisno Kosovo i to piše u ovoj platformi. Međutim, to je jedan defanzivni pristup, jedna potpuno defanzivna taktika. To što Srbija neće priznati nezavisno Kosovo nikoga ne uzbuđuju, pa ni Albance na Kosovu, ni EU. Dakle, oni svi mogu da pređu preko toga, jer Srbija može da ne prizna bilo koju državu na svetu, pa se oko toga niko neće uzbuđivati. Ono što je Srbija morala da učini jeste da definiše svoj pravni odnos sa Kosovom, kako ga vidi, u jednom političko jakom stavu. Taj pravni odnos je trebalo formulisati ovim posebnim zakonom o suštinskoj autonomiji, sa jedne strane zato što Ustav Srbije u preambuli govori da će Kosovo imati status suštinske autonomije, a drugo, što Rezolucija 1244 utvrđuje suštinsku autonomiju Kosova.
Imamo dva jaka razloga, pravna, da tako postupimo, a imamo politički razlog da posle proglašenja nezavisnosti Kosova kažemo celom svetu, a pre svega EU, koja je naša pozicija u pogledu statusa Kosova, bez obzira što znamo da se razgovori o statusu možda neće ni voditi. Ali, ako se ne vode, možda će se voditi jednog dana kada situacija bude povoljnija za te razgovore.
Ako smo krenuli u EU po svaku cenu, razume se da razgovora o statusu neće biti zato što za 22 države članice EU i za samu EU i njene institucije je problem statusa rešen jednom za svagda. Prema tome, mi smo kapitulirali time što nismo hteli da donesemo ovaj zakon koji deluje beningno, pa čak i pravno suvišno, a ima jednu jaku političku funkciju.
Danas je bio predlog predsednika Vlade, kada smo razgovarali o tome, da se taj ustavni zakon donese pošto se obave razgovori sa prištinskom delegacijom i pošto se oni završe. O čemu razgovori? Razgovori o statusu se neće dobiti u ovoj konstelaciji. Znači, nećemo nikada doneti zakon. Ako se završe tehnički razgovori, onda Priština neće prihvatiti da donosi zakon koji definiše status.
Prema tome, te su stvari potpuno jasne, ali vaš manevarski prostor da bilo šta učinite, kad ste zaista rešili da zarad datuma date Kosovo, ostaje jako skučen i to je svakom čoveku koji pregovara sa Briselom sasvim jasno. Bilo je jasno i nama kad smo pregovarali sa Albancima, doduše, pod okriljem UN.
Albanci su imali jedan dosta lagodan položaj zato što su znali šta hoće i znali su da imaju jaka leđa. To su bile SAD, NATO, pa i EU u to vreme. Mi nismo imali tako jaka međunarodna leđa, učinili smo šta smo mogli, ali smo tokom tih meseci, vremenom, dobili zaista jaku podršku. Naša podrška je u svetu bezbednosti UN proishodila, jula meseca 2007. godine, sa čvrstim stavom Rusije, države koja ima pravo veta, da neće prihvatiti promenu Rezolucije 1244 planom Martija Ahtisarija. Kina, kao druga država bila je za to, kao i veći broj nestalnih članica. Tu poziciju Srbija u međunarodnim odnosima, koja je teškom mukom izvojevana i koja je mogla biti garant, sasvim sigurno jedne druge pregovaračke situacije, posle godinu, dve ili tri, potonja Vlada od 2008. godine je bacila u vodu i bacila je pod noge.
Danas čujete u ovoj skupštini da se govori o međunarodnoj zajednici koja nešto radi u vezi tih razgovora, pregovora na Kosovu i oko Kosova. Ljudi, to nije tačno i to je samo jedan eufemizam, radi se o zapadnim zemljama – SAD i EU i njihovim državama članicama koje ovde vode igru. One nisu međunarodna zajednica, one su deo međunarodne zajednice, a protokom vremena, sve slabiji i neuticajniji deo međunarodne zajednice.
Ako imate čvrstu nameru ili ozbiljnu strategiju da sačuvate Kosovo u okviru Srbije sa onim sa čime raspolažete na terenu, na samom Kosovu, nećete ulaziti u te razgovore i dopustiti da ih EU posreduje. Evropska unija nije nepristrasni posrednik, to svi znamo.
Neko je danas citirao stavove iz poslednjih zaključaka Saveta Evrope. Evropka unija ima jasan stav i u krajnjoj liniji, to nije ni stav EU, to je stav jakih država članica. Ako hoćete, stvar se svodi na Nemačku, na Nemačku koja je našim delegacijama podnosila pod nos onaj papir od sedam tačaka, gde imate onu sedmu tačku da bi na kraju trebalo napraviti i sporazum sa Kosovom, pisani sporazum o međusobnim obavezama. U skladu sa tom tačkom, razume se, jeste i onaj stav da Srbija i Kosovo ne smeju da smetaju jedno drugome na putu evropskih integracija, iz mišljenja Komisije iz oktobra 2012. godine.
Gospodo, vi sve to dobro znate. To su dokumenti koje stalno čitate, koje imate pred očima, ali uporno vodite politiku koja je apsolutno politika gubitka Kosova, i to ne gubitka usled istorijskih nepogoda, usled toga što je jači zajašio na Kosovo, toga smo imali u zadnjih 500, 600 godina. Više puta je jači zajašio na Kosovo, pa se skinuo sa Kosova. Ali, nikada Srbin koji predstavlja ljude, koji predstavlja narod Srbije to nije prihvatio.
Ovde se o tome radi. Radi se o tome da Srbija prihvati ultimatum EU, da sama povuče potez, ne da sebi puca u nogu nego da sebi puca u slepoočnicu. To radite kada je reč o državi. To nemate pravo da radite. Imate potpuno jasnu mogućnost, oportunu mogućnost da branite Kosovo i u međunarodnoj zajednici i u Srbiji i na Kosovu.
Kada je reč o Kosovu, imali smo do pre četiri, pet godina kontrolu na 15% teritorije. To smo ostavili u nasleđe Vladi koja nas je nasledila. Šta je učinila? Ona je raspustila lokalne organe vlasti koji joj se nisu sviđale, a svi zajedno ste sprečili da se obave lokalni izbori na Kosovu. Je li tako bilo? Raspisali ste, ali niste hteli da ih sprovedete. Sprovedeni su samo u dve opštine lokalni izbori, i to u dve opštine koje nisu bile lojalne vašoj odluci, ali su to po zakonu mogle da učine. To je to povlačenje o kojem govorim.
Sada predsednik Vlade kaže – učinili smo nešto protiv paralelizma institucija. Ma ne, uništili ste naše institucije tamo. Zajednica srpskih opština je formirana krajem juna 2008. godine, na bazi lokalnih izbora u 24 opštine Kosova. To su te naše institucije i opštine zajednica. Ona više nije mogla da funkcioniše, ako te opštine više nemaju izbornu legitimnost, izgubili su 2011. godine.
Mi smo rasformirali naše institucije, našu zajednicu opština. Sada ćemo na pregovorima da dobijemo neku savršenu autonomiju. Molim vas, niko nije naivan. Kada čitate obrazloženje, zapravo Platformu, vidite da tu postoji jedan takav veliki broj maksimalističkih zahteva da je njih nemoguće ostvariti i ne znam kome hoćete da bacite prašinu u oči? Srbima na Kosovu nećete. Nećete moći, zato što se radi o njihovoj koži. Oni tačno znaju šta radi sa njima i zato su tako složni. Njima ne treba ni materijalno dobro od Srbije, na prvom mestu, razume se, ne treba im ni lepa reč, njima treba podrška Srbije kao građanima Srbije, kao državljanima Srbije. Tu se lomi sve, da li ćete ih pustiti niz vodu, ili ćete ih zadržati kao građane Srbije.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Sa kategorijom cela srpska zajednice, vi ih puštate Tačiju, u nadi da će on prihvatiti tu veliku autonomiju. Molim vas lepo, nije nego.
Bez obzira što ovo deluje kao propala stvar, samo je DSS protiv EU, ne zato što mrzi Uniju, ne zato što to iz dogmatskih razloga čini, nego zbog Kosova.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Samardžiću.)
Svi ste za EU i svakako to imam u vidu, završiću vrlo brzo, ali zapravo DSS izvlači najjasnije konsekvence iz poteza Vlade i o tome govori javnosti.
Dakle, državljanin na KiM koji priznaju svoju državu, drže se o koncu. Ova rezolucija, ako se usvoji, to će biti makaze koje se nadnose na taj konac, kojim ćemo konačno otkačiti i tu malu vezu koju držimo i prepustiti ih u ruke kosovskim institucijama i Hašim Tačiju.