Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući Skupštine, mi danas treba da razgovaramo o budžetu, a ovaj budžet koji smo dobili u vidu predloga zakona i u vidu publikacije od 1.000 stranica nikako nije niti sme biti predmet naše rasprave kao isključivi predmet. Nas budžet može da zanima samo u vezi sa stvarnošću, budžet kao povod da se razgovara o stvaranosti Srbije, o stvarnosti jedne države koja se teritorijalno smanjuje, koja se ekonomski raspada iznutra i koja se moralno unižava.
Dakle, mi imamo jedan specifičan zadatak i posebno u skladu sa poslaničkim klubom DSS i njenom odlukom da ne prisustvuje sednicama Skupštine dok se ne sazove sednica o KiM. Mogu da kažem da ovo jeste izuzetak upravo zato što je prilika da se nešto kaže i ovoj državi, dakle, ne samo apstraktno, nego i u vezi sa politikom njene vlade, a povodom budžeta. Budžet može biti dobar instrument i najvažniji instrument delovanja Vlade, to je sasvim izvesno i tako je u svakoj državi. Međutim, ukoliko Vlada pretežni deo svojih aktivnosti vodi na jedan manipulativni način, onda se i sam budžet pretvara u sredstvo manipulacije. To jeste slučaj sa današnjom Vladom, pa i sa ovim budžetom.
Podsetio bih vas samo na to da je svaki budžet koji smo usvajali u ovoj Skupštini prekršio zakon u tom smislu da nije donet u zakonskom roku i da je uvek o budžetu raspravljano posle isticanja zakonskog roka. Ovo je četvrti budžet koji donosi ova Skupština i uvek je bilo tako. Po pravilu je hitan postupak korišćen, kao što je slučaj sada.
Dakle, pored ove četiri rasprave o budžetu po hitnom postupku i prekoračenje zakonskog roka, imali smo i pet rebalansa budžeta tokom ovih tri i po godine. Kad god je Vladi bilo potrebno da uradi neki potez koji je morala da pravda promenom budžeta, uvek se koristila ta manipulativna metoda i imamo i danas takav isti slučaj. Kako je počelo, tako se i završava.
Pre nego što pređem na neke od budžetskih stavki, koje najbolje odražavaju situaciju u državi Srbiji, ukratko bih izložio određene uporedne pokazatelje stanja države gledano sa stanovišta budžeta i makro ekonomskih pokazatelja 2008. i 2011. godine, tj. danas, imajući u vidu ovu projekciju budžeta za 2012. godinu.
Naime, ako poredimo cifre, javni dug Srbije je 2011. godine za 170% veći od duga iz 2008. godine. Potom, mesečne obaveze za servisiranje duga na mesečnom nivou veće su 2011. godine u odnosu na 2008. godinu za 490%. Potom, budžetski deficit na mesečnom nivou je veći 2011. godine u odnosu na 2008. godinu za 779%. To su sve veće cifre. Ima i manjih cifara kada poredimo te dve godine. Naime, prosečna plata je manja, ona je 80% 2011. godine u odnosu na 2008. godinu, a u apsolutnim iznosima to izgleda daleko dramatičnije. Uporedo sa time i ukupan broj zaposlenih Srbije je negde isto na 88% u odnosu na 2008. godinu. U apsolutnim ciframa to je oko 240.000 zaposlenih manje.
Jedine dve ozbiljnije stavke, gde se može reći da su vrednosti otprilike slične, jesu BDP, koji je tu negde kao i 2008. godine, kao i inflacija koja je prema pokazateljima krajnjem 2011. godine slična onoj koja je vladala 2008. godine. Međutim, u pravo ovaj pokazatelj da je BDP gotovo istovetan govori o tome da društvenog razvoja i privrednog razvoja u ovom periodu uopšte nije ni bilo. To su neki uporedni pokazatelji i okviri ove naše rasprave o budžetu.
Dakle, kada smestimo u takav jedan uporedni vremenski kontekst, mi možemo da ocenjujemo i ove makro ekonomske parametre koje je Vlada dala u svojoj projekciji budžeta za 2012. godinu. Podsećam vas, tu je 1,5% razvoja BDP. Potom, pretpostavlja se da će inflacija biti nekih 4,5%, ako se ne varam, a rast zarada 1,2 do 1,3%, rast produktivnisti 0,9% itd.
Znači, ovi glavni parametri koje je Vlada dala za budžet su pozitivni. Oni su iznad nule. Reč je o prihodu, o prihodovanoj strani, pa se na osnovu tih projekcija izveo onaj budžet koji će imati, navodno, 750 milijardi dinara prihoda i 800 i 85 milijardi dinara rashoda, sa deficitom od nekih 125 do 140 milijardi dinara.
Meni je žao što ovde nije predsednik Vlade, prosto da ga podsetim na jednu stvar, ali ću, svejedno što nije tu, ipak reći zbog poslanika i javnosti. Kada smo imali raspravu o poverenju Vladi, 17. decembra 2008. godine, ta rasprava protekla je, razume se, u dijalogu i raspravama o KiM, o trenutku koji je bio jako dramatičan za našu južnu pokrajinu, ali je bilo dosta govora i o ekonomskoj politici Vlade. Gotovo da je ova tema ekonomske politike Vlade bila vremenski izjednačena sa ovom o samom Kosovu, jer upravo i ekonomska politika koju je Vlada vodila do kraja 2008. godine mogla biti sama po sebi dovoljan razlog da se zatraži ostavka Vlade.
Tada je gospodin Cvetković, premijer, izašao sa neverovatnim ciframa, da se, zapravo, planira 3% rasta bruto društvenog proizvoda, jednocifrena inflacija, porast zaposlenosti za nekoliko stotina hiljada radnih mesta itd. Budžet, koji je usvojen nešto kasnije posle ove rasprave, imao je upravo ove parametre i vrlo brzo se videlo, mada se videlo i tada ko je pratio ekonomsku situaciju u zemlji i svetu, da su to krajnje nerealne cifre. Već u januaru mesecu sve cifre su revidirane, Srbija je stagnirala ili, bolje rečeno, nazadovala bar prve dve godine imala je stopu društvenog rasta negativnu, stopu zaposlenosti negativnu, inflaciju koja je bila dvocifrena, koja se smirila poslednje godine itd, itd.
Ovo podsećam iz prostog razloga što je današnja situacija gotovo istovetna. Nema bitnih razlika. Tu se, dakle, dosta ofrlje i onako odokativno operiše sa ciframa, pa smo iz takvog jednog proizvoljnog stava i došli do ovih projekcija koje sam ukratko nabrojao. Razume se, kada se pogleda realnost, a o tome zapravo je i reč, kao što sam rekao na početku, da se budžet uvek poredi i konfrontira sa samom realnošću, ona, zapravo, govori sasvim drugačije i ne samo da je ona drugačija u načinu kako bih i ja interpretirao, nego su mnogi vrlo ozbiljni činioci u ovoj državi dali drugačije ocene ovog budžetu u odnosu na parametre koje sam pomenuo.
Dakle, o rastu od 1,5% bruto društvenog proizvoda teško da može biti reči. Čak je bila pre dva, tri dana data jedna izjava da može biti i pola procenta više, iz prostog razloga što niko ne vidi da će prihodi biti takvi da se takav rast može realizovati. Dakle, u vreme kada u Srbiji proizvodnja pada i kada potrošnja takođe pada, nemoguće je prognozirati rast bruto društvenog proizvoda. I o tome se, između ostalog, vrlo jasno izjasnio i Fiskalni savet kada je rekao da će u prihodima nam ostati najmanje 20 milijardi dinara u startu zato što svi pokazatelji potrošnje pokazuju da ona pada. Prema tome, odakle će se prihodovati za ovaj društveni rashod 1,5%? I, naravno, posledično, svi ovi drugi pokazatelji moraju biti isto tako ili stagnantni ili negativni, kao što je slučaj sa rastom bruto društvenog proizvoda.
Ceo budžet pati od ovakve jedne iluzije, od ovakve jedne, tako da kažem magle kojoj je obavijen i on je dosta neprozračan, ne samo zato što je on obiman i što je zaista njega teško pratiti, već i zbog činjenice da se, zapravo, njime želi ponovo manipulisati javnošću Srbije.
Ukratko ću se zadržati samo na nekoliko stvari. Kada je reč o prihodima, budžet je projektovao rast poreskih prihoda za 3%. Koliko je realno da poreski prihodi skoče 3% u ovoj situaciji kada, kao što sam rekao, potrošnja pada i kada proizvodnja pada.
To je, dakle, nešto sa čime se ne može operisati onako kako je olako operiše Vlada u ovom budžetu, već se mora postaviti na realan način, ali Vlada nije do realnosti i Vladi je više da ove, kako da kažem, ideološke i mistifikatorske projekcije kojoj danas prisustvujemo.
Potom, evidentan je pad carinskih prihoda u državnoj kasi. Prema ovom budžetu, ovom tekstu, on je manji za nekih 14,7% u odnosu za 2011, odnosno za budžetsku projekciju za 2011. godinu, iz nekoliko razloga, razume se. Inače, u apsolutnim iznosima on iznosi negde oko 500 miliona evra. Dakle, pad carinskih prihoda. Glavni element pada carinskih prihoda jeste primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, bolje rečeno trgovinskog sporazuma, onog njegovog posebnog dela. I tu, zapravo, imamo, po pokazateljima koji su zvanični i za 2009. i 2010. godinu, jasne troškove koje su novi u odnosu na prethodne troškove, jer upravo zato što je Srbija sada u prilici ili, bolje rečeno neprilici da polako obara carine na uvoznu robu iz EU, ti prihodi rapidno padaju. Za prošli godinu to je bilo nekih 180 miliona evra manjih prihoda od carina u budžetu, ali ni tih 180 miliona evra otpisujemo za račun naših svetlih evropskih integracija i briljantne budućnosti. U 2009. godini taj pad je bio nešto manji. On je 2010. godine je bio veći, rekao sam oko 180 miliona evra, a ove godine očigledno još veći budući da se iz godine u godinu carine na industrijske poljoprivredne proizvode uvezene iz EU stalno smanjuju.
Mi danas imamo negde ispod 3%, prosečno gledano, carinu za proizvode iz EU, da je nešto veća za poljoprivredne proizvode, a manja je za industrijske, skoro nula, u odnosu na prosečni stepen carine koju imamo od ostalih uvezenih roba, iz ostalog dela sveta. To se kreće prosečno oko 8,5-9%.
Znači, Srbija se, zarad neke maglovite perspektive odriče nekih 180 do 200 miliona evra, bez odgovarajuće kompenzacije. Podsetiću vas da je cela priča oko kandidature Srbije, do pre nekoliko meseci bila ekonomski, finansijski obrazlagana time kako ćemo sa sticanjem statusa kandidat iz predpristupnih fondova prihodovati negde 300 do 400 miliona evra. To su Đelićeve procene bile prošle godine, do nekih šest meseci neprekidno. Mi smo prihodovali oko 190 miliona evra svake godine, a onda se otvaraju neke nove tri stavke za koje ćemo prihodovati: prvo, poljoprivredna proizvodnja i ruralni razvoj; potom, regionalni razvoj Srbije i pomaganje tih ljudskih resursa.
Mi danas vidimo, sve i da smo dobili kandidaturu 9. decembra prošle godine, da bismo do EU iz tih predpristupnih fondova dobili isto onoliko koliko prošle i pretprošle godine. Zašto? Zato što je njihov budžetski period do kraja 2012. godine ističe, a novca ima onoliko koliko ima. Srbiji će se dodeliti ponovo 190 miliona evra. Ako pažljivo posmatrate, to je otprilike ista cifra kao manjak koji imamo na osnovu ukidanja carine na uvezenu robu iz EU na osnovu trgovinskog sporazuma.
U takvoj situaciji verujte svaka bi država, svaka bi Vlada uzela olovku i papir i počela da računa i pošto mi jednostavno nemamo izvesnost članstva u EU do iza 2020. godine, znači, mi treba da oborimo ove carine do nule do 2014. godine i da taj prihod od carina svedemo takođe na nulu. Eto, to je politika Vlade koja je u čisto finansijskom izveštaju potpuno poražavajuće i negativno. Novac se rasipa zbog jedne ideološke i političke projekcije.
Tu, dakle, imamo, evidentne probleme unije i budžeta u idućoj godini, a to je direktna posledica načina kako ova vlada vodi svoju ekonomsku politiku, pre svega u vezi sa tzv. evropskim integracijama i trgovinskim sporazumom koji, dakako, nije ono što bio 90-ih godina za zemlje centralne i istočne Evrope, jer one su ipak imale neku izvesnost dolaska u status članstva i naknadne kompenzacije za gubitke koji nastaju usled konkurentnosti izvoza i uvoza. To Srbija ne može da očekuje nikako i prema tome takvo jedno preispitivanje je na mestu, ali Vlada to dakako ne misli da radi.
Inače, kada je reč o rashodima tu je najinteresantniji ovaj deo o deficitu koji iznosi nekih 125 do 140 milijardi evra zavisi kako se računa.
Naime, rashodi se mogu jasno prognozirati. Međutim, ono što je problem za ovaj budžet jeste da se pojedini ti deficitarni elementi jednostavno kriju.
Srbija ima svoje obaveze plaćanja koje nije obavila ni 2011. godine koje će svakako preneti na 2012. godinu, ali to nije ukalkulisano u ovaj rashodavni deo, a tj. u deficit. Ako, uzmemo samo obaveze koje imaju centralni organi vlasti, onda javna i komunalna preduzeća, one se kreću na oko 100 milijardi dinara. Njih nigde nema. Potom, zdravstveni fond je dužan nekih 30 milijardi dinara, čega takođe nema ovde.
Prema tome, i ova strana, dakle, ovog budžeta je krajnje nerealna, krajnje nemoguća i za državu krajnje opasna. Naime, država ima u liku njene Vlade razume se koja je ovde najodgovornija, ima određeni izlaz pod znacima navoda iz ove situacije. Ona prosto svoj deficit servisira koliko ga servisira preko zajmova. To je nešto što kada pogledate ovaj budžet na jedan vrlo drastičan način dovodi u pitanje ne da kažem finansijsku stabilnost zemlje nego uopšte njen opstanak kao zdrave ekonomije.
Vidite, naš javni dug iznosi tri četvrtine našeg budžeta, otprilike, a obaveze po kamatama koje moramo da isplaćujemo su negde sedam koma devet do osam posto budžeta. I tu se mi najbolje osećamo, zato što prosto, eto to ćemo da servisiramo, a onaj deficit o kome sam govorio 125 ili 140 milijardi dinara, ponovo ćemo se zadužiti, pa ćemo ga nekako tamo u 2013, 2014. godini isplaćivati. To je ta neodgovorna politika ta akcenoracija duga, troška i akcenoracija zla, ako hoćete za ovu ekonomsku situaciju koja se neprekidno ponavlja i koja zapravo kaže – da dok sam ja na vlasti sve je u redu, a već ćemo videti kasnije šta će biti. Eto, to je dakle, problem najveći sa ovim budžetom i sa ovim dugovima koje zemlja da kako ima.
Znači, sasvim bi bilo normalno da umesto ovoga što sam rekao izvučemo neki prosto jednostavan zaključak. Prihodi su naduvani, precenjeni. Rashodi su potcenjeni, deficit je takva da se ne može plaćati iz realnih prihoda i on se dakle gura u neku drugu, treću godinu, naravno računa se na zajmove. Ne računa se ni na privatizaciju, ni na donacije. To je dakle, jedan vrzin krug, jedno vrzino kolo u kome ćemo se mi kretati sve dok ste vi na vlasti.
Naime, Srbija nema mogućnosti da se tako hazardno ponaša prema sebi kao što se Vlada ponaša prema njoj i nešto se razume mora uraditi, ali to više nije tema za budžet. Budžet samo pokazuje da se nešto mora uraditi kako bi se ova zemlja izvukla iz svoje najteže krize poslednjih decenija. Istovremeno državni sektor raste, administracija buja, troškovi rastu, penzioni fond se povećava, ali i broj penzionera raste u isto vreme kada zaposleni padaju, znači nema osnova za punjenje tih fondova, ali se svejedno projektuje onako kako određeni elementi te Vlade zahtevaju.
Znači, sasvim ukratko, ako neko želi da Srbija ekonomski više ne propada ili da zaustavi ekonomsko propadanje Srbije, ako želi da zaustavi njeno teritorijalno komadanje i njeno moralno poniženje, taj neće glasati za ovaj budžet ove godine i obratno ako glasa neće obratiti pažnju na ove realne pokazatelje. Najmanje što može da učini, neće podržati ni ovu Vladu koja je vinovnik ovako očajnog stanja, iako ona ostane nadalje, pa sve i do prvih izbora Srbiji se ne piše dobro. Hvala vam.