Poštovani poslanici, predsedavajući, poštovani ministre vojni, danas treba da zaokružimo jedno zakonodavstvo iz oblasti odbrane koje je započeto pre par godina i ne samo sa zakonima, nego i sa strateškim dokumentima koji su doneseni u vezi sa strategijom odbrane zemlje i da time, zapravo, okončamo jednu stvar. To je, zapravo, profesionalizacija vojske kao jedan element celog ovog sistema.
Danas imamo zakon koji nema mnogo članova, ali služi ovom završetku tog posla i jednu odluku koju Skupština treba da donese na osnovu prvobitnog Zakona o vojnoj obavezi.
Naime, profesionalizacija vojske se ovde obavlja na jedan brz i stihijski način, mislim iz prostog razloga što za zemlje jugoistočne Evrope je profesionalizacija vojske jedan NATO standard. Naime, ova vojska treba da ispuni taj uslov da bi ušla u sistem koji će voditi politiku na osnovu odluka koje se donose daleko od ove zemlje, u Pentagonu ili nekim drugim centrima vojnog odlučivanja, svetskim pitanjima i svetskim prilikama.
Mi na taj način još jednim korakom, dakle, zaokruženjem ovog zakonodavstva, treba da uđemo dublje u evroatlantske integracije, u jedan proces za koji ne postoji državna odluka ili odluka Vlade ili odluka parlamenta. Kod nas je još uvek na snazi stav da smo vojno naturalna zemlja, ali praktično radimo sve da u ovom procesu evroatlantskih integracija napredujemo što dublje prema zamislima, dinamici i fazama koje određuju centri NATO alijanse.
I ova profesionalizacija je deo tog posla, i tu naime moram da izrazim jedno žaljenje da u ovom poslu, koji nije legalan sa stanovišta najvažnijih državnih odluka, mi dobro napredujemo, a u onom poslu koji je legalan, a tiče se evropskih integracija jako slabo napredujemo, ali vršimo veliku kampanju.
Ovde ne vršimo nikakvu kampanju, jer je politika relativno tajna i tajnovita, ali zato napredujemo krupnim koracima, pa treba danas i da donesemo ove izmene zakona i ovu odluku.
Naime, da je ceo taj vojni i politički establišment, koji brine o pitanjima odbrane i bezbednosti ove zemlje, pravio analizu situacije u kojima se zemlja nalazi sa bezbednosnog stanovišta, verovatno bi došlo do nekih drugih konsekvenci, pa i kada je reč o pitanju profesionalizacije vojske. Naime, Srbija je daleko od tog ideala ili raja večnog mira i nije u prilici da se ponaša kao da nema ugroženost svojih granica.
Naime, granice Srbije kao države su jako ugrožene, da ne govorim o najvažnijem problemu u ovom kompleksu, to je pitanje KiM, gde su naše granice sa Crnom Gorom, Makedonijom i Albanijom zapravo prestale da postoje kao granice, a one su se pomerile ka onim tzv. graničnim prelazima, Brnjak, Jarinje, Merdare, Končulj itd. Ali, nije reč samo o tome, reč je o mnogim pokazateljima koji zapravo granice Srbije čine vrlo ugroženim.
Navešću nekoliko primera najnovijih, ali koje se ponavljaju, prosto takva je situacija se ponavljaju dovoljno često, da bi i ministarstvo i vojska morali da zauzmu sasvim drugačiji stav i prema ovom pitanju o kome danas raspravljamo.
Pre nekoliko dana smo imali slučaj da je iz Bugarske trebalo da dođe osam ili devet autobusa ljudi, nekih 500 ljudi, koji su pripadnici ekstremističkih političkih organizacija i koje je trebalo da u Bosilegradu protestuju protiv, pazite, Sporazuma iz Noja, sporazuma o granici između Srbije i Bugarske iz 1919. godine, posle Prvog svetskog rata.
Vidite, ta indikacija je jako opasna i vrlo permanentna, čak i politički negde ima neku opasnost, budući da se bugarska vlada tu postavila benevolentno prema takvom jednom zahtevu tih ljudi i kritički prema odluci naših granično-političkih organa da ne dopuste ulazak ovih autobusa.
Vi ste imali poziv ambasadora našeg, komunikaciju između dva ministarstva spoljnih poslova itd, znači, nije dakle incident, u pitanju je bio jedan vrlo značajan akt. Potom imate taj Pokret 64 županije, koji je osnovan i čiji je centar u Budimpešti, pre par decenija, čiji predstavnici vrlo rado dolaze u Vojvodinu i manifestuju te svoje ideološke i političke strategije.
Kao što vam je poznato, glavni cilj tog pokreta jeste revizija opet jednog međunarodnog sporazuma o granicama, koji je usvojen posle Prvog svetskog rata, zapravo dva, iz Rapala i iz Trijanona, kojim su utvrđene granice Mađarske, Pokret 64 županije ima za cilj vraćanje prostora 64 županije, koje prostor nekadašnje Mađarske kao monarhije.
Potom imate još neke pokazatelje. Jedan albanski političar iz Preševa je prisustvovao u Tirani jednom skupu gde je raspravljano o tzv. prirodnoj Albaniji, to je jedan novi izraz ili nova kategorija koja se poklapa u pogledu određivanja granica Albanije sa onom idejom velike Albanije. On se vratio ovde, radi svoj posao, niko ga ni za šta nije pitao. Kad god Mustafa Cerić dođe u Novi Pazar i razgovara o verskim pitanjima, Muamer ef Zukorlić kaže – Sandžak traži teritorijalnu autonomiju.
Evo, nekoliko primera koji nisu pojedinačni primeri. Oni se stalno ponavljaju. Za jednu vojsku, za jedno Ministarstvo odbrane i za jednu državu konačno to je dovoljno da ona počne drugačije da razmišlja o ovim pitanjima i da svoju strategiju odbrane pravi prema procenama i analizama svoje bezbednosne situacije, pitanje koliko je ugrožena?
Ne želim da alarmiram situaciju, oni nisu još uvek pokreti i tendencije koji mogu da promene granice, ali Srbija iz Beograda svojom glavom i svojom pameću mora o tim stvarima da razmišlja, a ne pameću i glavom Pentagona, koji kaže – strategija NATO je ovakva, a vi se uklopite, vi koji ste u evroatlantskim integracijama. Kao što znate, sve su se zemlje uklopile manje-više, posebno zemlje istočne Evrope koje su kasnije ušle u EU, a sada i zemlje zapadnog Balkana. To je situacija iz koje treba izvoditi naše zakonodavstvo.
Kada je reč o samoj stvari, o profesionalizaciji vojske, nije pitanje da li vojsku treba profesionalizovati, to je jedno ispravno pitanje, i da li je treba reformisati, još ispravnije. Naša vojska je bila vrlo tradicionalistički organizovana i usmeravana tokom nekoliko decenija socijalističkog sistema itd, pa i ovaj je sistem iz 90-ih godina baštinio upravo tu vrstu organizacije i vojno–mobilizacijskog i vojno-formacijskog elementa itd.
Nije pitanje da li reformisati, pitanje je – zašto ići toliko daleko i toliko radikalno u toj reformi i reći od danas, a praktično to je ova odluka koju danas donosimo, više nemamo narodnu vojsku, kako se to govori, imamo samo profesionalnu vojsku.
Zašto se nije kombinovanim metodama tu nešto uradilo i odložila ta odluka o profesionalizaciji, upravo zato što Srbiji ne odgovara koncepcija koja je formulisana negde daleko od ove zemlje i gde Srbija treba da bude deo tog procesa.
NATO i Pentagon i Brisel, ne mislim Brisel EU, nego Brisel NATO, imaju potpuno druge ili neke svoje političke ciljeve i strategije i te ratove koje oni vode, oni su ratovi svoje vrste, vezani za interese pre svega SAD i nekih velikih zemalja EU, poput ciljeva i interesa itd.
Ne znam zašto bi to bili naši ratovi i zašto bi naša vojska kao profesionalna vojska, ulazeći u takvu jednu avanturu evroatlantskih integracija, članstvo u NATO, morala da deli sudbinu tih interesa koji su nama krajnje daleko?
Inače, vi imate jednu krajnje opasnu socijalno-ekonomsku situaciju, koja se savršeno slaže sa ovakvom vrstom reforme vojske i njene potpune profesionalizacije. Kada napravite potpuno profesionalnu vojsku, vi ćete zbog neprilika koje imate kao ekonomski siromašna zemlja, tu vojsku početi polako da motivišete da učestvuje u tim ratištima, sa kojima inače nemamo nikakve veze. To je politika koja se odvija pred našim očima.
Mogu dati primer, Crna Gora, koja nije još u NATO, ali želi da uđe, a i Boris Tadić joj je poželeo sve najbolje, ne znam zašto, jer je to ipak druga država, ona je pre dve godine donela odluku o slanju 68 vojnika u Avganistan. Kada je pre nešto manje od dve godine prva grupa od 34 vojnika otišla, nešto su se malo batrgali oko toga poslanici opozicioni u parlamentu i od svega toga ostao je samo jedan ciničan i duhovit naslov u opozicionom listu "Dan", kao komentar toga. Pisalo je – talibani, došli su vam crni dani.
To pokazuje da hteli ne hteli, u situaciji gde mladi ljudi nemaju posla, gde nemaju novca, gde nemaju perspektivu, idu u profesionalni sastav vojske da bi živeli i preživeli, to su mladi ljudi u pitanju, i preživljavali i kada ih više ni ta država ne bude mogla hraniti kao profesionalne vojnike, ona će njima alternativu realno dati – idite na svetska ratišta, tamo ćete zaraditi.
Imate i ekonomsku i socijalnu iznudicu i imate iznudicu, tako da kažem, nekog mladalačkog avanturizma, koji takođe učestvuje u odluci mladog čoveka da tako nešto radi, kao što se nekada išlo u francusku legiju. Bilo je takvih ljudi i tu je bio u pitanju i novčani interes i neki specifični avanturizam.
To je realna opasnost u kojoj se nalazimo, računajući i ovu koncepciju o profesionalizaciji vojske. Kada kažem – zašto se išlo tako daleko, imam u vidu zemlje koje nisu to učinile, a koje su evropske zemlje. Ove zemlje okruženja moramo isključiti, jer one su zavisne, vazalne države, kao što je i Srbija.
Samo hoću da postavim pitanje da li Srbija to mora biti, pa i u ovom specifično osetljivom pitanju, kao što je pitanje odbrane i vojske. Izvinite, Srbija ima malo drugačiju tradiciju u vojnom pitanju u odnosu na Hrvatsku, na Bosnu, na Makedoniju itd. od 804. naovamo.
Ne može se sve svesti na jednu meru i svi glajhšaltovati od Češke do Bugarske itd. i da svi moramo isto. Ne, Srbija ima drugačiju tradiciju. Drugo, ima problem drugačiji u odnosu na te zemlje. Nijedna od tih zemalja nema problem ugroženosti granica sem Srbije. To je dovoljan faktor da se razmišlja o nečem drugom.
Konačno, imate primere. Ti primeri nisu neke analogije na osnovu kojih bi se mogla izvesti reforma našeg sistema, ali jesu interesantne.
Švajcarska, na primer, ima obavezu vojnog roka. Ona ima i deo profesionalnog sastava vojske, koji je relativno mali, 5% ukupnog sastava. Zovu ga milicija, iako to nema veze sa policijom i ima obavezno služenje vojnog roka. Stalni sastav švajcarske vojske - oko 130.000 vojnika i rezervnih oko 70.000 vojnika. Švajcarsku to košta 3,9 milijardi franaka godišnje. To je 3,6 milijardi dolara, a mi možemo reći da je Švajcarska bogata zemlja a tako nešto plaća, ali odakle ideja Švajcarskoj da ima narodnu vojsku, dakle, zemlja koja nije ratovala u dva svetska rata?
Zato što je Švajcarska proglasila vojnu neutralnost pre toga, još svojim Ustavom iz 1848. godine i drži se te strategije do dana današnjeg, ali ta vojna neutralnost je zapravo najviše i doprinela tome da Švajcarska zadrži narodnu vojsku, a da ne pravi profesionalnu vojsku sa elementima profesionalizma, razume se. Dakle, govorim o osnovnom sastavu vojske.
Vidite šta se dogodilo. Krajem 80-ih godina u Švajcarskoj je postojalo jedno udruženje koje je pravilo propagandu da Švajcarska ukine te svoje običaje. Izašlo se na referendum, gospodine ministre, i ta je inicijativa izgubila. Ta inicijativa je bila ponovljena 2001. godine, nekoliko meseci pre nego što se dogodila ona situacija sa svetskim trgovinskim centrom u Njujorku. Referendum je, na nesreću inicijatora, obavljen nekoliko meseci kasnije i 77% izašlih je bilo protiv takve reforme švajcarske vojske, koja bi se profesionalizovala.
Najzad, usvojili su neku novu strategiju odbrane 2003. godine, opet referendumom, gospodine ministre, gde su prihvaćeni neki elementi reforme, da o tome ne pričamo dugo, ali približno dovodi u pitanje koncepciju narodne vojske Švajcarske.
Imamo jedan primer koji ne možemo da kopiramo, ali hoću da kažem da u srcu Evrope postoji zemlja koja svojom glavom i svojim interesima razmišlja o vojnoj strategiji i odbrambenoj strategiji, bez obzira što ne učestvuju u misijama mirovnim, održavanju mira širom sveta, kada je njihova odbrambena politika u pitanju, oni ne kopiraju NATO. To su uspeli da izvedu.
Drugi akcenat iz ovoga je da to stanovništvo odlučuje referendumom o tim pitanjima. Gospodine ministre, rekli ste da o NATO najbolje je da se ne obavi referendum. Danas čujemo od poslanika koji kažu – ako se izriče istina, najbolje je da se narod tu mnogo ne pita.
Znate šta, izricanje istine od političkih ljudi, državnika, koji su na čelu države, a da se narod ne pita, jeste karakteristika diktatorskih režima, a ne demokratskih. Referendum jeste demokratski mehanizam, kako god okrenete.
Ako su Švajcarci odlučivali o takvim stvarima koje su ispod najstrateškijih odluka u oblasti odbrane, pa možemo valjda i mi o tome da li treba da uđemo u NATO ili ne, ali je razumljivo zašto ste vi dali izjavu da ne treba ići u referendum – zato što ovaj narod nije za NATO, a vi punom parom radite ka tom pravcu.
Ovaj zakon donosimo iz tog razloga. Toliko se brzo ide sa zakonodavstvom i radikalno se menja koncepcija.
Naime, pratite rezultate istraživanja javnog mnjenja i tu je standardno negde 60 do 74%, kako koje vreme, protivnika ulaska u NATO, a pristalice padaju. To je normalan rezultat iz više razloga i ne želim sada o tome da govorim, da se na tome zadržavam, ali to se mora respektovati.
Ne može se reći – nije to pitanje zato što mudro rukovodstvo zna najbolje kud da vodi narod. Ne, biće da je to mudar posao pod jakim uticajem jakih bezbedonosno-vojnih i strateških tendencija i da je prosto rešio da je najlakše da se podredi toj struji i da pliva niz vodu. Kakve će konsekvence biti po odbranu, po vojsku, po granice, po ne znam šta, to nije važno. Nije primarna analiza situacije u zemlji, neto je primarno ono što zapravo jeste neka invektiva iz belog sveta.
Što se tiče nekih stvari iz ovog zakona, iz ovog prvobitnog zakona koji se sada menja, tu zaista treba postaviti određena pitanja. Evo, ekonomski aspekt. Naime, jedan profesionalni vojnik ne može da košta ispod 120.000 dinara mesečno, ako uzmete u vidu njegovu platu, ako uzmete u vidu doprinose, ako uzmete prinadležnosti iz radno-pravnog odnosa to nije moguće.
Pomnožite to sa 11.000 i videćete cifru koja je potrebna godišnje da bi se izdržavao taj profesionalni sastav sa tim brojem. Ta cifra nije u skladu sa ekonomskim stanjem zemlje. Ako danas uvedemo i ona postane profesionalna, u budžetu ćemo morati da predvidimo te troškove. To je nekih 120 miliona dinara.
U čemu je problem? Ne možete argumentovati da je to neka štednja tih troškova. To je neki novi trošak koji do sada nismo imali zato što nismo imali profesionalnu vojsku. Za razliku od njega onaj pravi regrut, on je daleko kao pojedinac manje koštao ili uopšte nije koštao državu u pogledu plate i svega toga.
Postoji jedna loša konsekvenca takvog jednog odnosa koji bi se uveo na nivou profesionalne vojske kao kategorije, koji bi se uveo tako brzo i naglo u našu zemlju, ne postoji opasnost od stvaraanja esnafa od vojske, od stvaranja jednog zatvorenog korpusa, gde zapravo nemajući ove regrute na osnovu vojne obaveze, vi stvarate jedan profesionalni sastav koji funkcioniše po nekom svom unutrašnjem interesu.
Ako taj sastav i taj esnaf napravi dobar dil sa političarima koji su trenutno na vlasti, tu ovi mehanizmi parlamentarni civilne kontrole neće moći lako da prodru. To jedan krug koji će biti prilično zatvoren i informaciono teško će se prodreti u njega i prema tome neće biti podložan kontroli, što je možda i najvažnije.
Ako ukinete obavezu služenja vojnog roka, o tome je ovde reč, na šta će se svesti obaveze građana prema državi? To je kategorija koja je ista kao kategorija prava. Mi stalno govorimo o pravima, imamo puno prava koje građanin poseduje na papiru, tih normativnih rešenja, ali se o obavezama malo govori.
Obaveza građana se svodi na poresku obavezu, na tehničko-finansijski odnos prema državi. Pazite, vojna obaveza nije samo pitanje ovih trivijalnih problema, da li će naša deca da idu u neke prljave kasarne itd, to su neke stvari koje se mogu reformama i većim investicijama popraviti.
Vojna obaveza jeste jedna vrsta moralne obaveze čoveka, dakle, i muškarca i žene – žene mogu biti podložne, ako jesu za dobrovoljno služenje, onda bi možda mogle biti i za obavezno, ali to je sad drugo pitanje – dakle cela ta kategorija obaveznosti prema državi tog jednog specifičnog moralno-emotivnog odnosa, ako hoćete, pojedinca prema državi se prosto ukida ovakvim rešenjima i uvođenjem profesionalne vojske.
Pošto mi vreme izmiče, postaviću neko pitanje, naime, nećemo glasati za ove izmene, to se podrazumeva, jer ovo je samo završni udarac nečega što ste ranije postavili, ali je zaista interesantno da ste vi u članu 7. uveli jednu novu nadležnost za predsednika Republike.
Predsednik Republike, na predlog ministra odbrane, može skratiti trajanje i služenje vojnog roka. Nisam video ustavni osnov za to. U obrazloženju člana 7. pozivate se na Zakon o vojsci, na član 17, ali ni u tom zakonu nemate odredbu da predsednik može skratiti vojni rok.
Nema te nadležnosti i prema tome ne možete zakonski povećavati nadležnosti predsednika, što je jedna ustavna kategorija i zavisi od ustavnih nadležnosti koje su tu navedene. Kao što sam rekao, nema ni u zakonu na koji se pozivate.
Potom, samo još jedna primedba, ima tu još nekih, koja zapravo pokazuje da vi i predsedniku Republike i ministru odbrane dajete neke nove nadležnosti u odnosu na postojeće stanje. Ovde će ministar odbrane moći da određuje broj i strukturu lica s kojima se može zaključiti ugovor o angažovanja u aktivnoj rezervi. Dakle, ovog puta bez predloga načelnika generalštaba.