Poštovani narodni poslanici, poštovana predsednice Skupštine, ispred poslaničke grupe DSS tražim informaciju ili obaveštenje o razlozima zašto se Vlada Srbije odrekla nekih svojih ustavnih nadležnosti i zašto je predsednik Republike Srbije preuzeo ili uzurpirao neke nadležnosti Vlade?
Reč je o nadležnosti Vlade da utvrđuje i vodi politiku, između ostalog i spoljnu politiku Srbije, i o nadležnostima predsednika da predstavlja državu u zemlji i inostranstvu.
Ono što se dogodilo prošle subote u Istanbulu i delovanje predsednika Republike daleko prevazilazi njegove ustavne nadležnosti, u potpunosti pripada nadležnostima Vlade. Podsetiću vas da je njegova poseta Istanbulu rezultirala jednom deklaracijom koja se sada zove istorijskom tzv. Istanbulskom deklaracijom i jednim dogovorom da će se ovi trojni sastanci predstavnika Srbije, Turske i BiH odigravati u tom trojnom režimu po tri puta godišnje.
To su rezultati istanbulske posete predsednika Republike koje daleko nadilaze njegove ustavne nadležnosti, pripadaju Vladi, a Vlada ih nije obavila već predsednik Republike.
Hteo bih takođe da vas podsetim na nekoliko propratnih štetnih rezultata ove posete Istanbulu, da vidite da su se uz ovo kršenje Ustava, što se tiče nadležnosti predsednika Republike, dogodile i mnoge stvari koje spoljnoj politici Srbije ne odgovaraju i ne čine joj nikakvu prednost, niti čast.
Kao prvo, predsednik Republike Srbije tamo se sastao sa jednim od predstavnika Predsedništva BiH, gospodinom Harisom Silajdžićem, koji je, kako smo to kasnije saznali od drugog člana Predstavništva BiH, gospodina Radmanovića, bio tamo neovlašćeno, tj. nije imao odobrenje druga dva člana Predstavništva BiH. To je jedna stvar na koju predsednik Republike Srbije nije smeo da pristane.
Ako imamo u vidu da je pre dve nedelje Haris Silajdžić u Mostaru direktno izvređao i Srbiju i predsednika Republike, tim pre se postavlja pitanje – zašto se na to pristalo?
Potom, predsednik Republike Srbije izrekom, izjavom garantovao ili davao uveravanja Harisu Silajdžiću da se Srbija neće mešati u unutrašnje stvari BiH i neće delovati protiv teritorijalnog integriteta BiH. Takva izjava je normalna. Međutim, on nije tražio uzvratnu izjavu istog sadržaja od oba svoja sagovornika u Istanbulu, dakle od predsednika Gula i od neovlašćenog predstavnika BiH, da i oni treba da garantuju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije.
Potom, predsednik Republike Srbije je čestitao BiH, tj. njenom neovlašćenom predstavniku u Istanbulu na Akcionom planu koji je BiH dobila od strane NATO, čime se vrata otvaraju BiH za ulazak u NATO.
Postavlja se pitanje – zašto predsednik jedne države koja je proglasila vojnu neutralnost čestita svom susedu postepeni ulazak u NATO, u jednu vojnu organizaciju i zašto to čini, imajući u vidu da deo te države BiH, jedan od dva entiteta sa velikim sumnjama pristupa ovakvoj jednoj politici.
Podsetiću vas, kada je prijava BiH za NATO otišla u Brisel, na osnovu odluke Predstavništva BiH, da se predstavnik Srba u Predsedništvu BiH uzdržao, što je u najmanju ruku bilo upozoravajuće za potonje delovanje za predsednika Republike Srbije u pogledu podrške ovom ulasku BiH u NATO.
Sve su to pokazatelji jedne vrlo nespretne i bez strategije vođenje spoljne politike Srbije koja se vodi od lica koje je neovlašćeno za vođenje ove politike.
Po svoj prilici da se događaju neke strateške promene na Balkanu, pre svega u pogledu odnosa Brisela i Vašingtona, koje idu po mnogim pokazateljima u pravcu zamene glavne strategije koja na nivou Vlade Srbije glasi – Evropa nema alternative – ka strategiji, Turska nema alternative. Očigledno da EU koja ne može Tursku da primi u svoje redove narednih sto godina zamenjuje ovu politiku.

Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi predsedništva, predsedavajući, mi danas razgovaramo o izmeni jednog zakona koji smo usvojili ili koji je većina usvojila pre devet meseci. To je samo po sebi čudno i zanimljivo, i u najmanju ruku bi tražilo jedno ozbiljno obrazloženje zašto je do toga došlo. Zašto je Vlada svega posle devet meseci rešila da jedan zakon izmeni, zakon o kome se vodila vrlo ozbiljna rasprava u ovom parlamentu i koji je usvojen od strane većine, a koji je, osim toga, stupio na snagu.
Mi u obrazloženju za ove izmene Zakona o regionalnom razvoju ne možemo naći ozbiljne razloge. To obrazloženje jednostavno ignoriše činjenicu da je ovaj zakon usvojen pre devet meseci i da se danas usvajaju izmene zakona. Vi ćete naći neka ponovljena obrazloženje iz prethodnog zakona, ne obrazloženje – zašto se ovaj zakon menja. Ako to pažljivo čitate doći ćete do zaključka da je to takoreći istovetan tekst.
U ovom obrazloženju se doduše nešto malo manje nego u prethodnom insistira na tome da ovaj zakon treba da se donese zbog očekivanih dotacija iz IPA fondova EU, tj. pretpristupnih fondova. To se dakle navodi samo u jednoj polurečenici.
Sve u svemu, ovo obrazloženje koje smo dobili nije dovoljno da objasni poslanicima i drugim zainteresovanima – zašto se menja ovaj zakon. Tu priliku je imao ministar odgovarajućeg resora u Vladi Srbije, koju danas nije iskoristio. Ono što je on rekao je zaista nedovoljno da bi se razumeli razlozi promena ovog zakona.
Da ponovim ili da interpretiram ako mi je dopušteno, glavni razlog je ovde naveden –što nije dobro računat broj stanovnika u četiri regiona, prethodno određenih regiona centralne Srbije i da posle jednog novog računanja se došlo do tog zaključka – da bi bolja ravnoteža po broju stanovnika među regionima bila, ukoliko se od ova četiri centralnosrbijanska regiona naprave dva.
Međutim, to obrazloženje ne može biti suvislo i plauzibilno iz prostog razloga što se isto tako moglo računati i u maju prošle godine, kada je predlog ovog zakona dat na Skupštinu.
Neko ko ne poznaje prilike u Srbiji ne bi ništa ovde razumeo. Ako bi ovde, recimo, došao sa ove galerije da posmatra ovu raspravu ne bi zapravo razumeo prave razloge zbog čega se ovaj zakon menja, a u suštini svi mi ovde u ovom parlamentu i cela javnost – zna zašto se zakon menja.
Dakle, svi znamo "da je car go", samo što niko to neće da kaže. Nekoliko poslanika je pomenulo taj razlog. Poznato je da kada je Vlada donela i nameravala da donese uredbu decembra prošle godine, kojom bi se sproveo ovaj zakon, i da odredi tačne granice regiona, koje su prethodno određene u zakonu, da je došlo do intervencije određenih političkih krugova i to pre svega predstavnika dve manjinske partije.
To su bile partije Bošnjaka, koje su rekle – da ne žele da njihove opštine ili opštine u kojima su oni većina ili opštine koje doživljavaju kao opštine gde oni kompaktno žive, Bošnjaci ili Muslimani, ne mogu da pripadnu dvama regionima, kako je to dakle određeno u predlogu uredbe Vlade iz decembra.
Onda je došlo do ovih političkih rasprava, razgovora. Nešto malo je to štampa pratila. Nismo mogli da vidimo o čemu se tu zapravo radi i napravljen je kompromis tako što je sa sedam spušteno na pet, odnosno ova četiri centralnosrbijanska regiona su svedena na dva regiona.
Prvo, da se pozovem na nekog ko ne zna prilike u Srbiji. On bi postavio pitanje – dobro, zašto ako se pravi zakon o regionalnom razvoju i određuju se regionalne jedinice, dakle ove statističke jedinice koje treba da doprinesu politici ujednačenog regionalnog razvoja, prirodno bi bilo da tih regiona bude više, a ne manje?
Naprosto, mi smo sa ovim sažimanjem, sa ovim povećanjem dva regiona, pravljenja dva od četiri, dobili dva velika regiona i po broju stanovnika i po površini. Unutar tih velikih regiona ima takođe manje i više razvijenih područja ili nekih podregiona, da ih tako nazovemo. Znači, prirodno bi bilo da se broj regiona poveća, ako se zakon menja. To je bila primarna greška onog prvobitnog zakona. Dakle, sedam statističkih regiona je jako malo da bi se izašlo u susret zahtevu za ujednačenim privrednim razvojem.
Ne, mi smo zapravo smanjili broj regiona i ukrupnili ih – dakle od ona četiri, napravili dva velika. Znači, suština stvari nije u regionalnom razvoju. Suština stvari je u jednoj političkoj nagodbi, koja je trebalo da izađe u susret jednoj manjinskoj stranci ili dvema manjinskim strankama, koje su zapravo iznele svoj politički zahtev, a verovatno i svoj politički uslov, budući da su oni sastavni deo te klimave koalicije koja vlada Srbijom. Potom su i vojvođanski Mađari rekli da oni hoće u jedan prostor. Recidiv takvih političkih razgovora imamo u zadržavanju kategorije "oblasti" u ovom zakonu.
Dakle, "oblast" postoji u onim definicijama pojmova ili kategorija koje se koriste u zakonu, a oblasti su zapravo, na kraju krajeva, izgleda one jedinice koje će se napuniti svojim sadržajem jednog dana kada se budu pravili neki subregioni koji će zadovoljiti apetite manjinskih stranaka – dakle, ili mađarske stranke u Vojvodini ili mađarskih stranaka ili bošnjačkih stranaka u Raškoj.
Znači, nemamo ništa od politike regionalnog razvoja. Ovo je, dakle, jedna najobičnija politika cenjkanja i trgovine unutar vladajuće koalicije i zato ovaj zakon izgleda ovako, kako izgleda.
Mi smo danas čuli u obrazloženju vrlo malo o ovom zakonu i o tome kako bi on mogao da pomogne, je li, politici ujednačenog regionalnog razvoja Srbije. Mnogo više smo čuli o određenoj privatnoj ideologiji ministra za ekonomiju o tome – da se Srbiju treba regionalizovati. Kada smo prošli put razgovarali o predlogu zakona, tema je bila uvodničara – da su to statistički regioni, koji se prave zato što pretpristupni fondovi EU zahtevaju takvu vrstu statističke intervencije u nekoj državi, kako bi se njihova regionalna politika lakše i efikasnije primenjivala.
Znači, bilo je gotovo zabranjeno govoriti o političkih aspektima ove stvari. Naravno, svi smo i tada znali da taj zakon ima svoj politički ekvivalent. On je postojao već i pre rasprave o tom zakonu, proleća prošle godine, kada je predsednik Republike Boris Tadić ispalio parolu – da Srbiju treba regionalizovati u sedam regiona, dakle u isti broj regiona koji broj je predložen za statističke regione u ovom nepolitičnom ili apolitičnom zakonu.
Naravno, Tadić je imao svoje probleme sa statutom Vojvodine, koji su mu prošvercovali članovi njegove stranke iz Novog Sada. To je bilo ono vreme kada nije znao šta sa time da radi i na koji način da izađe iz problema. On je prosto hteo da stvar prebaci na nekakvo uravnoteženje regionalne organizacije u Srbiji i onda je rekao – sedam regiona.
Posle toga je došla priča o ovom zakonu i o statističkim regionima, da vas podsetim, ali ovo ne govorim da bih ponavljao priču iz prošlosti, nego zbog ovog zakona.
Tih sedam smo prebacili na pet, ali u uvodnom slovu ministra ostala je priča o regionalizaciji Srbije kao teritorijalno, administrativno-političkoj regionalizaciji. On je istakao nekoliko argumenata u prilog, pomerio je diskusiju sa predmeta ovog zakona na predmet jednog budućeg zakona ili promene Ustava, o čemu se sve više priča, da bi se Srbija organizovala kao regionalna država.
Tu imamo malo, da kažem, racionalnih argumenata za takav jedan zahtev, ali imamo puno kvazievropske ideologije u takvoj priči, kakve smo imali prilike i danas da čujemo. Čuli smo da je to jedna opšta tendencija u Evropi, pravljenje regionalnih država, tako je ministar rekao.
Radi činjenice treba reći da od 27 država EU, tri su federalno organizovane, dve su regionalne države, a 22 su unitarne države, sa manjim ili većim stepenom decentralizacije. To je ono što je stanje EU danas ili država članica EU, njihovih oblika državnog uređenja.
Kada pogledamo svet, od 192 države članice UN, 26 su federalno organizovane, dve regionalno, to su one dve iz EU – Španija i Italija i sve ostale, 164 ili 165 su unitarno organizovane države, radi udžbeničkih činjenica, o tome koliko je ta regionalizacija pomodna i moderna danas u današnjem svetu.
To nije tačno. To jeste jedna priča proevropska, pomodarska, kvazievropska, ideološka priča koja hoće da kaže – moramo biti u trendu, mora Srbija da prati napredne zemlje. Te napredne zemlje imaju uređenja kakva su one htele i kakva su one napravile, pre nego što su ušle u EU.
Zemlje istočne i srednje Evrope, kada su ušle u EU, suočile su se sa pitanjem statističke regionalizacije i ona je obavljena u svima njima, ali nijedna od njih nije menjala, iako su sve donele nove ustave tokom 90-ih godina, svoje državno uređenje. Sve su one ostale unitarne države, neke sa više decentralizacije uprave, neke sa manje. To neka ostane ovde zabeleženo kao činjenica.
Takođe, nije ni tačno ono što je izrečeno ovde u ovoj sali da u evropskim državama 70% zakona se donosi na nivou regiona. To je gospodin ministar izjavio danas u svojoj agitaciji za regionalizaciju Srbije.
U EU države članice nisu regionalno organizovane, sem dve. Njihovi regioni uopšte nemaju legislativnu nadležnost. To su upravni regioni, sem dve, koje imaju određene legislativne nadležnosti. Nema govora o tome da se taj procenat zakona donosi na nivou nekakvih regiona. Čista izmišljotina. Zaista nije potrebno ovom parlamentu nabijati neku veštačku priču koja nema činjeničnu podlogu, to je prosto jedan i jedan dva.
Dakle, mi zapravo ne znamo šta je tema ovog našeg razgovora, da li je tema ovaj zakon, predlog za izmene, ili je tema – projekat regionalizacije Srbije, kao regionalne države. Takvo jedno zamešateljstvo problemsko i tematsko uveo je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj danas kada je davao uvodnu reč.
Razume se, kao poslanici moramo da pratimo ono što je rečeno i da reagujemo, ne samo da ispričamo ono što smo unapred pripremali, nego da izvršimo jednu vrstu reakcije polemike, pa i demantovanja novih stavova koji su ovde izneti. Jedna od takvih priča jeste i ova priča oko neophodnosti da Srbija donese ovaj zakon o statističkim regionima, zakon o regionalnom razvoju sa statističkim regionima, da bi na osnovu toga što pre uživala blagodeti pretpristupnih fondova EU.
Na to smo skrenuli pažnju prošlog jula ako se iko toga seća. Poslanici DSS su rekli prosto nije neophodno i nije vreme trčati pred rudu, jer Srbija može da koristi fond za regionalni razvoj EU samo onda kada bude postala kandidat. To je bilo jula 2009. godine. Mi se od tada nismo makli sa mrtve tačke, dakle, potencijalnog kandidata, prve stepenice na koje se nalazimo, iako smo podneli kandidaturu, iako smo podnošenje kandidature slavili jedno tri dana, otprilike, u medijima, a to je prosto jedna procedura koja se mogla obaviti i poštom. Nijedna zemlja ne slavi podnošenje kandidature, nego obeležava, recimo, kad postane kandidat.
Danas smo u istoj situaciji, ali to nam ne smeta, dakle, da u obrazloženju ovog zakona pominjemo da treba da to učinimo da uvedemo statističke regione kako bismo se kandidovali za pretpristupne fondove, tj. za ovaj regionalni koji samo važi za kandidate.
Srbija danas od pet oblika pretpristupnih fondova koristi dva, tri ne koristi, jedan od ta tri koja ne koristi jer nije kandidat jeste i pretpristupni fond, Fond za regionalni razvoj. Kada ćemo, to ne znamo, zato što je sasvim jasno da je Srbija tu suočena sa vrlo nepredvidljivim političkim uslovljavanjima ili ucenjivanjima i cela priča oko kandidature se vrti oko jedne nejasne maglovite politike koja se vodi u Briselu, ili, što se mene tiče, koja se vodi u Londonu i Berlinu, a primarno u Vašingtonu, i ona se tiče nekih velikih geopolitičkih ciljeva i jačih zemalja u EU i SAD, a konkretno se tiče priznavanja nezavisnosti Kosova kao jednog uslova i drugog uslova, puštanja Republike Srbije niz vodu u ovim pokušajima ustavnih promena.
Srbija mora to da obavi da bi stekla status kandidata, po svoj prilici.
Priča o Haškom tribunalu je samo jedna stara mantra, koja se neprekidno obnavlja i koja nema nikakvu pravu svrhu.
Ako smo suočeni sa ovakvim problemima, a posebno sa problemima onog upitnika od četiri hiljade pitanja itd. i sa celom tom procedurom, sa trostrukim glasanjem u Savetu ministara, koje mora biti jednoglasno da bi se cela procedura okrenula itd, kao realni ljudi moramo biti svesni toga da smo daleko od kandidature.
Zašto onda pravimo statističke regione? Hoću da kažem da je Zakon o regionalnom razvoju mogao je proći i bez tih statističkih regiona oko kojih se sada lome koplja, zato što su oni sada uvod u onu političku regionalizaciju Srbije. To moramo imati u vidu.
Ovaj zakon se mogao doneti kao zakon sadašnje Srbije, sa svojom sadašnjom teritorijalnom organizacijom vlasti, a moglo se vrlo lako odmah promeniti, čak možda i uredbom Vlade, kada Srbija postane kandidat. Ne, bila je potrebna ta demagogija evropska, koja se ovde neprekidno protežira, iz dana u dan u medijima, u ovom parlamentu i svugde drugo. Tu treba biti realan. Mora se osluškivati šta se događa i kakvi su uslovi Srbije da bi se bar malo mrdnula sa te svoje pozicije, vrlo nezavidne, koju ima u procesima evropske integracije.
Kada se ovaj zakon malo pogleda ozbiljnije, iako nema, da kažem, ozbiljnu strukturu ni ozbiljan cilj, čini mi se, ni ozbiljne namere, ali hajde, pošto nam je zadatak da danas pročitamo ove materijale, da to pogledamo, na kraju dolazimo do jednog praktičnog zaključka.
U članu 19. nabrojani su tzv. subjekti regionalnog razvoja i, pored Vlade i drugih ministarstava, ovde je nabrojan veliki broj tzv. subjekata. Ako malo bolje razmislite, sva ova tela, od kojih neka postoje, neka će se osnivati, neću sada da ih čitam, pošto znam da ste ih pročitali, predstavljaju korisnike regionalnog razvoja. To nisu subjekti, to su oni koji će crpeti onaj budžet iz člana 45, ako se ne varam, koji govori o finansijskim izvorima.
Ovoliko novih institucija treba nahraniti, treba im dati pare, treba ih osnovati, treba stvoriti dokumenta ili poslovnike po kojima će oni raditi. Ovde se protežira jedan vrlo čudan koncept, koji otprilike glasi – regionalizacija Srbije uz njenu preregulaciju.
Ova vlada ima potrebu sve i svja da reguliše zakonima, podzakonskim aktima, da osniva puno institucija, puno agencija, službi.
Imali smo priliku, kada smo raspravljali o statutu Vojvodine, da vidimo koliko je tamo službi, ili radi ili će biti osnovano. Kada pogledate, to je zapravo jedna mreža institucija, novih tela, novih službi koje će biti pod kontrolom tog ministarstva koje zapravo je nadležno za regionalni razvoj. Tu se zapravo pravi jedna parainstitucionalna stranačka struktura, i personalna, i institucionalna i finansijska. O tome bi morali da vode računa i koalicioni partneri gospodina Dinkića i njegove stranke, ali to nije naša briga. Razume se.
Naša briga je koliko to košta i čemu to služi? To služi upravo tome o čemu govorim. Ovde nema nikakve uštede, nikakve racionalizacije, nikakve ekonomizacije. Ovo je jedan koncept vrlo velike birokratizacije Srbije na svim nivoima. Otvaraju se novi nivoi vlast, da bi se nova birokratija uspostavljala i hranila.
Za Srbiju bi u ovom momentu bio daleko bolji, jedan, tako da kažem, unitarni koncept koji bi podrazumevao deregulaciju sa jakom lokalnom samoupravom, što jeste koncept najvećeg broja država članica EU. To je ono što bi bio neki praktičan odgovor, a sada naravno nemamo vremena o tome da govorim. Ovo je potpuno na drugoj strani. Ovo je praktična negacija ekonomskog razvoja, ujednačenog regionalnog razvoja i nekakvih, kako da kažem, benevolentnih proevropskih tendencija u samoj Srbiji. Hvala na pažnji.

Javio sam se pre ovog kruga polemike, tako da možda poslanici ne znaju o čemu je reč. Naime, javio sam se posle reakcije ministra Dinkića na moj govor. Ova polemika i situacija u parlamentu me ograničava da govorimo ozbiljno o ovoj stvari, jer ona je od početka stavljena u jedan neozbiljan kontekst.
Najpre, možda se moglo o ovom zakonu razgovarati i mirno. Možda je moglo, ali Vlada to nije htela. Nije htela ni vladajuća većina. Kada pogledamo amandmane sa julske rasprave u parlamentu, nijedan nije usvojen.
Vratili ste se posle devet meseci sa nekim novim zakonom i ovde u jednoj incidentnoj i stresnoj situaciji razgovaramo o tome. Na kraju, napravljen je jedinstveni neuobičajeni incident. Dugo smo u ovom parlamentu. Ne mislim da tolerišem teške reči, bilo čije. Padale su reči vrlo dugo, mesecima i godinama iz većine prema manjini i obratno i prema predsedništvu.
Ali, jedinstven je slučaj da jedan ministar verbalno napravi agresiju prema jednom poslaniku. To je zaista jedinstven slučaj i to je deo atmosfere rasprave o ovom papiru. Moram da posvedočim, jer sam čuo šta je rekao i moram da protestujem, iako mi nije bila namera da govorim o tome sada, nego da odgovorim na njegove primedbe. Nije atmosfera za racionalan razgovor.
Meni je to krivo, što smo možda mogli o ovom zakonu, koji je jako važan za Srbiju, on nosi naziv – zakon o regionalnom razvoju, da razgovaramo u jednoj potpuno mirnoj i otvorenoj atmosferi i da možda opozicija doprinese da on bude bolji.
Ponovo se vraćam na juli. Uzmite amandmane pa ih malo pogledajte. Nije vas uopšte interesovalo. Ovde je bilo uvodno slovo o projektu regionalizacije Srbije, a ne o zakonu o regionalnom razvoju. Napravljena je jedna atmosfera koja je bila prvo politički naelektrisana, a onda je postala, tako da kažem, ljudski naelektrisana, neuobičajenim razmenama teških reči, koje ne opravdavam, nego jedinstvenim incidentom koji se ovde ipak nikada nije dogodio da ministar izvređa jednog poslanika.
Prema tome, nema svrhe više da govorim o onome što je Dinkić govorio. Bilo bi svrhe da je drugačija atmosfera i da možemo da razmenjujemo argumente i prihvatamo jedni od drugih ono što je racionalno za ovaj zakon, pa bi ga izglasala većina ili možda još neko. U ovoj atmosferi ne.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući ….

Poštovani narodni poslanici, mi danas raspravljamo o jednom Predlogu deklaracije koji je jednostran, nepravičan, lažan i nametnut. Jednom rečju, reč je o deklaraciji koja je sramna za ovu skupštinu i za ovu zemlju.
Ova deklaracija u mnogo čemu, i po postupku i po sadržaju, imitira rezoluciju Evropskog parlamenta od januara 2009. godine, ali Evropski parlament nije morao da se osvrće na ono na šta mi moramo. Evropski parlament mogao je da postupi po željama jedne poslaničke grupe. Inicijator ove rezolucije u Evropskom parlamentu bio je jedan mali junak jednog malog prljavog rata s kojim je sve započelo u bivšoj Jugoslaviji juna 1991. godine. Sad je upisao puni krug sa tom deklaracijom i sa ovom našom koja će se doneti, ako ne bude pameti, onako kako je to zamislio ovaj mali igrač.
Ne smete da zaboravite na nekoliko činjenica koje su bile prisutne januara 2009. godine u Evropskom parlamentu. Taj predlog rezolucije nije prošao ni kroz jedan odbor Evropskog parlamenta. Rasprava je trajala pola sata. U raspravi su učestvovali samo predstavnici grupe ovog malog junaka malog prljavog rata u Sloveniji 91. godine.
Tu je postojao neki poseban interes koji je iznet na Evropski parlament, a onda je on silom nametnut našoj zemlji i našem parlamentu da ovde donesemo deklaraciju, koja će negde po sadržaju biti slična onoj rezoluciji, pa bogami i po postupku donošenja.
Zašto je to bilo potrebno Srbiji i Narodnoj skupštini Srbije? Zar nije Narodna skupština Srbije mogla da donese jednu deklaraciju u kojoj će osuditi sve ratne zločine od Slovenije pa do Srebrenice jula 1995. godine? Zar se nije moglo tako postupiti? Zar nije Narodna skupština mogla da osnuje komisiju koja će utvrditi činjenice o tom ratu i posebno činjenice o Srebrenici? Zašto da ne? Mogla je i to da učini, ako je Srebrenica u pitanju.
Osim toga, Srebrenica ima jedan širi pojam. Nije Srebrenica samo ono što se dogodilo jula 95. godine, Srebrenica je ono što se tamo permanentno događalo od maja 92. godine.
Poštovani poslanici, mi smo dobili svi, čini mi se, jedan dopis opštinske organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Srebrenice. Ne znam da li ste to čitali? Ko je čitao, pitam ga kako se osećao dok je čitao ove činjenice koje su ovde istaknute? To je Srebrenica, takođe.
Ali, istaći Srebrenicu kao jedno mesto ratnih zločina, u građanskom ratu koji je trajao gotovo četiri godine, od Slovenije pa sve do Srebrenice, istaći samo žrtvu jednog naroda u jednom mestu, dakle, Bošnjaka u Srebrnici, znači zapravo relativizaciju zločina u bivšoj Jugoslaviji. To je rezultat, to je efekat. O tome morate voditi računa.
To je manjkavost ove posebne deklaracije, koja ima poseban interes i taj interes nije lociran u ovoj zemlji, on je unet, on je dat kao nalog da bi Srbija donela ovakvu deklaraciju i da bi potpisala sebi samopriznanje za krivicu. Dakle, reč je o tome.
Zašto Skupština nije postupila onako kako je mogla? Zašto nije osnovala anketni odbor ili komisiju koja bi trajnije radila na tome? Zato što smo mi negde prihvatili isledničku pravdu i zato što smo prihvatili isledničku istinu. Znate kako izgleda islednička istina?
Kada vas islednik dovede i kaže – sve znamo, istina je poznata, a vi treba da govorite, tj. treba da priznate. Dakle, to je priča sa Srebrenicom jula 95. godine. Navodno su sve činjenice poznate, a posle toga, zadnjih desetak godina, kako je krenulo ozbiljnije istraživanje, videlo se da te činjenice nisu one prave.
Mi se danas možemo pozivati koliko god hoćemo na odluke određenih međunarodnih tribunala, ali ova skupština nije sud, ne mora ona da se povodi tim odlukama zato što je ovo političko telo, političko predstavništvo građana.
Pogledajte kako se ovo klupko odvija. Mi usvajamo deklaraciju koja je gotovo istovetna rezoluciji Evropskog parlamenta. Evropski parlament se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde o genocidu, a Međunarodni sud pravde se poziva na presudu Haškog tribunala o krivici generala Krstića za Srebrenicu.
Ako pogledate tu prvu presudu, presudu generalu Krstiću, videćete da tu nešto fali. Sama presuda polazi od pretpostavke da će se u 15 grobnica, za koje se smatra da postoje, kada se bude kopalo otkriti dovoljan broj žrtava da se može opravdati onaj broj sa kojim se startovalo, više od 7.000 žrtava.
Posle 2001. godine kopalo se i dalje, ali se ti dokazi nisu našli. Presuda je ostala. Tu presudu je prepisao Međunarodni sud pravde u slučaju Bosne protiv Srbije. Tu presudu je prepisao Evropski parlament i mi sada prepisujemo od Evropskog parlamenta tu presudu. Kao ono – povuci, potegni, iščupati ne možemo.
Dakle, to je nešto što se mora staviti na predmet ispitivanja i mi to kao parlament možemo, možemo kao komisija, možemo kao neka institucija koja će tragati za činjenicama građanskog rata od 1991. do 1995. godine. Zašto se tako ponašamo da moramo prihvatiti nešto što je zaista rezultat i posledica nekih političkih prilika i političkih odnosa snaga i moći u to vreme? Tada su i sudovi morali da prihvate te kvazičinjenice i od tada i odatle sve potiče.
Znači, ne moramo isledničkom istinom, možemo tražiti našu istinu i zato je trebalo ili da donesemo istinoljubivu deklaraciju ili da osnujemo komisiju ili anketni odbor, ili da ozbiljno kao država osnujemo instituciju koja će se baviti time. To je bio naš zadatak, a ne da ovako smandrljavamo stvar, kao što je to učinio Evropski parlament.
Srbija izgleda nije u prilici da traga za činjenicama i za istinom svoje bliske prošlosti i bliske prošlosti one velike države u kojoj smo živeli. Srbija je danas u prilici da prima i prihvata ultimatume kako ih ko donese. Srbija je danas izložena takvim ultimatumima, iako je podložna takvim ultimatumima, Srbija ima jedan put bez alternative i Srbija je spustila cenu svog samopoštovanja do najniže moguće mere.
Dakle, može se od Srbije tražiti da se odrekne dela svoje teritorije, može se tražiti da prizna granice nelegalno proglašene države Kosovo, može se od Srbije tražiti da utiče na rukovodstvo Republike Srpske oko ustavnih promena, da donese deklaraciju koja ne odgovara interesima, koja konačno ne odgovara činjenicama i istini, to je najbitnije. Nije bitna politika, bitno je da utvrdimo šta se dogodilo i da zaista kao narod koji je istinoljubiv i koji hoće da otvori stranice istorije donesemo jednu deklaraciju koja će biti u saglasnosti sa tim činjenicama.
Srbija je jako izložena država i jako podložna država i njeno rukovodstvo zapravo ne zna šta radi. U ovim neprilikama oko kandidature mi možemo da učinimo šta god ko želi, možemo ako treba da donesemo i ovakvu deklaraciju. To je sasvim jasno.
Danas kada se u Briselu odlučuje da li će se ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kada se odlučuje da li će se dati zeleno svetlo komisiji koja treba da donese onaj famozni upitnik, danas se Srbiji mogu ispostavljati i razni drugi računi. U tim računima dugova imaju i velike zemlje koje su učestvovale u ratu u BiH. To je sasvim jasno. One zapravo vode igru.
Ako pogledate taj Unprofor koji je tamo delovao od 92. godine, koji je trebalo da obezbedi tzv. zaštićenu zonu i demilitarizaciju, i ako pogledate taj holandski bataljon, koji je trebalo da svoj posao tamo odradi, vi ćete videti da to nije urađeno kako treba.
Po izjavama njihovih komandanata, koje danas možete čitati gde god hoćete, koje danas možete čitati i u onom izveštaju holandskog instituta, u Srebrenici je u vreme te demilitarizacije i statusa zaštićene zone bila formirana muslimanska vojska od preko 5.000 naoružanih ljudi. Odakle je to oružje stiglo? Ko ga je doneo? Ko je stavio povez preko očiju da ga ne primeti?
Vidite, u tome i jeste razlog traženja istine. Za to vreme, oko tri i po hiljada Srba je pobijeno u tom području, dakle, od maja 92. godine do proleća 95. godine. Posle toga je pobijen jedan broj muslimana – 2.000, prema nalazima forenzičara, možda i više.
Neko je rekao 8.000 i svi trčimo za time. Ne licitiram ja brojkama. Neko ko je rekao 8.000, on je počeo da licitira. Zašto bismo pali na kolena pred tom izmišljenom cifrom? Zašto to ne istražujemo? Zašto ne pogledamo? Zar ćemo pred islednicima da tražimo istinu? To je zaista neverovatno i nemoguće.
Znači, gospodo, ovde se namiruju računi velikih sila i velikih zemalja, pa i nekih manjih koje snose krivicu za ono što se dogodilo, a račun se danas ispostavlja Srbiji, i ne samo Srbiji nego i Republici Srpskoj. Ako hoćete, poslednjih nedelja i meseci o tome se zapravo i radi. Republika Srpska ne stoji dobro u apetitima i planovima velikih zapadnih sila. Bosna i Hercegovina je pred ustavnim promenama, to je svima poznato.
Naše rukovodstvo Srbije, na čelu sa predsednikom Republike, imalo je da kaže prošle jeseni, kada je silom trebalo Ustav da se promeni, samo sledeće – mi ćemo se složiti sa svakim sporazumom do koga dođu predstavnici tri naroda. Je l' tako? Izvinite, molim vas, sporazum u Bosni i Hercegovini postoji od jeseni 95. godine. To je sporazum tri naroda.
Najpre je jednim sporazumom dva naroda napravljena Federacija Bosne i Hercegovine. Napravljena je i jednim sporazumom jednog naroda Republika Srpska. One su unete u onu praznu ljušturu međunarodno priznate Bosne i Hercegovine 95. godine u Dejtonu i to ne treba dovoditi u pitanje. To je sporazum. Zašto sada izmišljati neke nove sporazume? Ali, u čemu je problem?
Problem je u tome što je ta tvorevina iz Vašingtona 94. godine jedno mrtvorođenče i što ta tvorevina ne funkcioniše. Treba sve prebaciti na žrtvu Republike Srpske, nju proglasiti genocidnom tvorevinom, doneti jedan niz deklaracija, pa onda naterati i Srbiju da to učini. To mi danas činimo. Prema tome, moramo voditi računa o posledicama ovih naših činova.
Gospodo poslanici, mi dakle raspravljamo o jednoj deklaraciji 2010. godine, dobrih pet ili šest godina pošto se u celom svetu na više mesta istražuje ono što se događalo i na teritoriji cele bivše Jugoslavije, i na teritoriji Bosne i Hercegovine, konačno i u samoj Srebrenici. Mi danas imamo dosta izveštaja iz kojih možemo dakle doneti nekakav sud. Ovo što sam govorio ne tvrdim da je poslednja reč. Ovo govorim iz literature koju sam imao prilike da pročitam. Dakle, iz šire literature.
Samo kažem da mi ovde radimo pogrešan posao. Mi ovde zapravo svedočimo o ispravnosti isledničkog postupka i mi zapravo treba da kažemo – dobro, u redu, priznajem, u takvoj sam situaciji, nateran sam da priznam takozvanu istinu.
Da li mi to moramo da uradimo? Po mom čvrstom ubeđenju – ne moramo. Postoji prostor da se jedan narod i jedna država izbori za istinu. Postoji takav prostor, mi smo ga imali i možemo ga imati, ukoliko želimo. U krajnjoj liniji, ovo što se danas događa jeste nešto što je u toku i što ne mora da znači da će se završiti ovako kako vi zamišljate.
Na kraju, rekao bih još nekoliko rečenica da time zaključim ovo moje izlaganje. Dakle, imajući sve ovo što sam rekao u vidu, ova deklaracija je zaista sramna deklaracija. Rukovodstvo države Srbije je dovelo ovu državu do jedne poslednje granice samopoštovanja.
Ono zajedno sa sobom hoće u taj bezdan nacionalnog beščašća da ubaci i ovaj parlament, hoće da ubaci ceo srpski narod. Mi to danas ne smemo dopustiti. Poslednji je čas da se razgovara o ovome, iako je povod za ovaj razgovor zaista nametnut i veštački, ali svaku priliku treba iskoristiti. U krajnjoj liniji, mi ovo zaista ne možemo prihvatiti.
Neophodno je reći jedno jasno ne nepravdi i laži, jedno ne neistini. Mora se na kraju reći ne i ovoj deklaraciji. Nju ova skupština ne bi smela da prihvati, a to bi bio jedini način da mi kao država nastavimo da se bavimo ovim izuzetno važnim pitanjima.

Kako stvari stoje, nama će se ovde zabraniti da slobodno mislimo i govorimo.        To je upravo najbolji dokaz onog mog govora. Govorio sam o toj isledničkoj istini sa kojom smo mi sad suočeni. Sada pojedini poslanici pokušavaju da nam zapuše usta. Ne mogu da raspravljaju argumentovano i činjenicama, nego raspravljaju pretnjama i uvredama. Dakle, laž i licemerje - to je bilo rečeno.
Ja sam izneo nekoliko činjenica. Znate, ako neko kaže da je bilo 8.000 vezanih ljudi, onda on ništa ne zna o Srebrenici. Tačno se zna koji je broj iskopanih leševa bio vezan. Ta cifra postoji. Ja vam je neću reći, gospodine Jovanoviću, jer treba da čitate malo tu literaturu.
Vi polazite od predrasuda i gotove istine koju je neko napisao, izvikao tu cifru i sada mi moramo da padamo ničice nad time, da budemo neslobodni ljudi, da zaboravimo da mislimo, da zaboravimo da govorimo, da se samooptužimo.
Naravno, ta rezolucija Evropskog parlamenta počinje sa rečenicama, ali ja nisam rekao da ona ne počinje sa tom rečenicom. Reagovao sam samo na ono što je njoj slično sa ovom našom.
Dakle, govori se o genocidu nad jednim narodom i o genocidu na jednom mestu, na osnovu presude Međunarodnog suda pravde. Protiv toga sam govorio. Koliko sam mogao za 15 minuta, izneo sam ovlaš nekoliko dokaza. Nemoguće je o tome govoriti u 15 minuta. Zato sam se i založio za ono što imamo pravo kao slobodni ljudi u slobodnoj državi. Ne može niko da nam zabrani to. Kome god ko da puni uši i usta, ne može to da nam zabrani.
Srbija je na stubu srama. Na stubu srama će biti još više posle ove deklaracije, a najviše zbog nekih koji dogmatskom svešću i dogmatskom pameću nemaju elementarnih uslova da polože račun pred istinom, ne smeju da se suoče sa istinom, boje se istine zato što na osnovu te neistine žive i rade, dobijaju pare, funkcionišu i tako dalje.
Takvih je u ovoj zemlji jako puno. To je jedna interesna grupa, jedna koterija u ovoj državi koja ne dozvoljava da se dođe do reči u javnom mnjenju o celom ratu, o ratu u Bosni i Hercegovini i o Srebrenici. Ova skupština je prilika da se to pitanje otvori. Hvala na pažnji.

Član 104. Poslovnika. Gospođo predsedavajuća, vi ste povredili Poslovnik. Niste mi dopustili da govorim posle govora kolege Čedomira Jovanovića, koji je u svom govoru najmanje sedam puta pomenuo moje ime. To nije pitanje replike, to je pitanje prava poslanika na reč kada ga neko sedam puta u minut i po prozove. Ako vi to niste čuli, onda ste povredili dostojanstvo ove skupštine.
Nisam govorio o Čedomiru Jovanoviću, niti bi mi to ikada palo na pamet. Govorio sam o predmetu ove deklaracije i o predmetu ove naše rasprave, a on je nasrnuo na mene i na moju ličnost, pominjući me bar 15 puta u dva izlaganja. Naime, sve je to posledica znanja i neznanja, bolje reći neznanja.
Dakle, danas se može pročitati u mnogo knjiga, u mnogo tekstova, u mnogo izjava ono što sam ja govorio, a samo se u jednoj vrsti tekstova može pročitati ono što je on govorio. Ovde se, zapravo, borimo za to da li smemo govoriti ili ne smemo govoriti, da li ćemo dopustiti da nas neko liši naše slobode govora ili nećemo to dopustiti.
Kada je reč o Komisiji za istinu i pomirenje, to je upravo dokaz onoga o čemu sam govorio. Ta komisija je osnovana 2001. godine u vrlo šarolikom sastavu kada je reč o ljudima koji su je sačinjavali. Odmah su iz nje izašli ljudi koji su hteli da govore o već postuliranoj istini, koji su doživeli tu komisiju samo kao način da se Srbija katarzično izvuče iz te istine i ništa više.
(Predsednik: Vreme. Molim vas privedite kraju.)
Ona je prekinula sa radom januara 2003. godine…

Član 104. Gospođo predsedavajuća, mislim da je trebalo da reagujete na ovde izrečenu neistinu, na rečenicu govornika koji je rekao da Srbija nije izvršila denacifikaciju. To znači da je Srbija bila nacistička država i da je još uvek nacistička država.
Nije potrebno da poslanici raspravljaju o tome, jer su to besmislice, ali predsedavajući parlamenta treba da zaštiti ne samo ovaj parlament, nego i ovu državu, o kojoj mogu tako olako da se izriču takve optužbe. To nije tek tako rečeno. To je rečeno vrlo smišljeno, zato što postoji takva teza u određenim opskurnim, propagandnim krugovima na zapadu. Ona se unosi u ovu zemlju preko raznih grupacija koje primaju pare za to i povremeno truju ovo javno mnjenje i ovu javnost takvim stvarima.
To što neko prima pare da bi Srbiju proglasio nacističkom zemljom – to je zemlja koja nije još izvršila denacifikaciju – to je stvar morala i časti tih ljudi. Oni nemaju ni morala ni časti, oni samo imaju dubok džep koji treba napuniti da bi se tako izražavali.
Međutim, ako takve reči padnu u ovom parlamentu, to su teške reči. Zaista morate reagovati jer je reč o jednoj nesvakidašnjoj stvari – da poslanik ovog parlamenta, koji ovde, razume se, kao i svi mi, uživa sva prava, i ne samo ovde nego i u čitavoj ovoj zemlji, blati i vređa ne samo ovaj narod i ovaj parlament, nego i ovu državu. Krajnje je vreme da se stane na put takvim proizvoljnostima, besmislicama i lažima.

Poštovani narodni poslanici, ja sebe računam za poslednjeg čoveka u ovoj zemlji koji bi želeo i hteo da brani režim iz devedesetih godina. Ovde ima mnogo pozvanijih za takvu misiju, ali oni sede u vladajućoj koaliciji. Prema tome, tu stvar biste morali da raspravite van ovih prostorija. Dakle, to je jedan problem koji se ne tiče ovog parlamenta. Ali, tim pre, on ne treba da se unosi u ovaj parlament.
Ma kako bilo devedesetih godina, o čemu sam javno govorio i nemam zašto da se sada ograđujem, to nije bila nacistička zemlja. To je bila jedna situacija koju je delila svaka zemlja koja je naslednik nekadašnje Jugoslavije: prvo Slovenija, koja je izbrisala ljude sa spiskova i dan-danas ih ne vraća, dakle, građane, državljane Slovenije, pa preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine, koja je bila u ratu, Srbije, Crne Gore itd. Jedino se Makedonija može amnestirati od toga. To je bila opšta situacija. Srbija se ni tih godina nije ni po čemu razlikovala od ostalih.
Reći za Srbiju da je bila nacistička je jedno najobičnije retoričko preterivanje i iživljavanje.
Reći da se Srbija do danas nije denacifikovala znači uspostaviti kontinuitet između devedesetih i ovih, dvehiljaditih godina. Danas ste vi na vlasti, izvršite denacifikaciju. Ali, to se, čini mi se, može učiniti samo nacističkim metodama.

Poštovani narodni poslanici, sada se obraćam većini u ovoj skupštini, danas ste sebi dali jedan autogol. Vi ste danas ocenili vašu inicijativu i vaš predlog deklaracije jedinicom. Da niste to uradili, ne biste zakazivali popravni ispit za četvrtak.
Znači, pokušaćete u četvrtak da popravite i ispravite ovu slabu ocenu koju ste danas sami sebi dali. Ali, to nažalost ni u četvrtak neće biti moguće, iz prostog razloga što se ovde jako često i jako mnogo govorilo o moralu. Često patetično, često kvazipatetično, često učeno, često kvaziučeno.
Moral ima jednu važnu osobinu, jedno važno obeležje. On važi opšte i univerzalno. Moralna načela su ili opšta i univerzalna ili ne postoje. Ako pogledate naslov ove deklaracije i 1. tačku, videćete da ste iz celokupnog građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, koji je trajao četiri godine, a u BiH tri i po godine, izvukli jedno mesto, jedno vreme, nekoliko dana i jedan narod kao žrtvu zločina.
Vi ne možete ostati u moralnom režimu ako to činite i ako terate ovu skupštinu da od svega onoga što se događalo na području bivše Jugoslavije ona raspravlja samo o tome i donese deklaraciju samo o muslimanima žrtvama srebreničkog zločina. Kao što smo utvrdili danas, i u samoj Srebrenici je bilo zločina nad drugim ljudima, na predstavnicima drugih nacija, ali vi ćete pokušati tek u četvrtak na popravnom ispitu da nešto o tome kažete.
Znači, donećete dve parcijalne deklaracije, umesto da ste postupili onako kako bi svaki častan čovek, koji ima pravo moralno saosećanje sa svim žrtvama, doneli jednu deklaraciju koja će optužiti sve zločine na celokupnom prostoru bivše Jugoslavije gde se ratovalo i za sve vreme ratovanja. To je jedini način koji ste propustili danas.
Dakle, napravili ste grešku koju nećete moći da ispravite ni u četvrtak ni narednih dana, ali ta greška nažalost ne ide vama u račun ni na vašu cenu, ona ide na račun Srbije i celokupnog srpskog naroda.

Hvala. Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi predsedništva Skupštine, ova skupština raspravljala je o KiM poslednji put 17. decembra 2008. godine. Od tada su se mnoge stvari dogodile u južnoj srpskoj pokrajini. Prošlo je 15 meseci, a ta tema nije bila na dnevnom redu. Ova skupština doticala se tog pitanja samo preko instituta poslaničkih pitanja, i to kada bi članovi opozicije koristili tri ili pet minuta da o tome nešto kažu.

Mnoge su se stvari dogodile. Došao je Euleks bez pravnog osnova na KiM. Potpisan je Protokol o policijskoj saradnji sa Euleksom, koji treba, sa kosovske strane, da sprovodi Kosovska policijska služba. Usvojena je vizna liberalizacija za Srbiju, uz žrtvovanje građana na KiM.

U međuvremenu su mnogi parlamenti - i Evropski parlament i nacionalni evropski parlamenti i mnoge vlade, Evropska komisija, Savet ministara, Stejt department - raspravljali o KiM. Samo Skupština Srbije tom pitanju nije posvetila gotovo nikakvu pažnju. Mislimo da to ne može da se dopusti.

Pogotovo u poslednje vreme postoji jako puno povoda da Skupština ozbiljno uzme u razmatranje ovo pitanje. Mnogi predstavnici evropskih država govore da je uslov evropskih integracija Srbije uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom.

Juče je francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner izjavio da je otvaranje dijaloga Beograda i Prištine uslov evropskih integracija Srbije i Kosova kao dve države. Nije bilo adekvatnog odgovora, bar ne u javnosti, od strane naših zvaničnika. Potom je pošao u Prištinu i rekao da je za Francusku to pitanje zatvoreno, da je Kosovo nezavisna država.

Evropska komisija vodi ambivalentnu politiku prema našoj državi povodom KiM. S jedne strane ohrabruje naše organe da učestvuju u evropskim integracijama, da što više na tome rade, a s druge strane praktično tretira Kosovo kao nezavisnu državu.

I suviše je povoda i razloga da i ova skupština, kao najviši predstavnički dom Srbije, naroda Srbije, Srbije koja zvanično kaže da je KiM deo Srbije, stavi na dnevni red ovo pitanje. Zaista je za svaku kritiku da tokom 15 meseci to nije bio slučaj i da je, kako bi se o tome nešto govorilo i u ovoj skupštini, opozicija morala da koristi poslanička pitanja. U čemu je problem?

Poslanički klub DSS zahteva ne jednokratno saopštenje ili obaveštenje, mi zahtevamo da predsednik Vlade Srbije podnese izveštaj o situaciji na KiM u 2009. godini. Na to, kao Skupština, imamo pravo. Dakle, da u tom izveštaju vidimo šta je sve Vlada radila na tom planu, ali i više od toga, da otvorimo raspravu o tom pitanju.

Verovatno bi ovaj predstavnički organ imao šta da kaže i pomogne Vladi u ovoj neprilici i situaciji u kojoj se nalazimo. Ona je raspeta između obećanja i ucene od strane Vašingtona i Brisela i svakako joj nije lako, ali, po našem mišljenju, ona ne pliva dobro ovim vodama. I zašto da Skupština ne razgovara o tome?

Prema tome, smatramo da je ovo potrebno vrlo hitno učiniti. Ako je taj izveštaj za 2009. godinu potreban i ako je on povod, on bi trebalo da se nađe u najskorije vreme na dnevnom redu ovog doma, da se otvori rasprava, da se donesu zaključci i da onda zaista država, kao celina, na čelu sa Skupštinom, vodi ovu politiku.

Razumemo da Vlada sprovodi politiku, ali sprovodi svoju politiku, a ne politiku Skupštine, jer Skupština o ovome nije ni raspravljala, makar ne davala neke smenice Vladi.

Krajnje je vreme i zahtevamo, još jednom kažem, od predsednika Vlade da podnese izveštaj Skupštini i da se sazove sednica na kojoj bi se raspravljalo o situaciji na KiM.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, želim da postavim pitanje i zatražim informaciju o izboru sudija na Kosovu i Metohiji koji je obavljen pre nekoliko dana, a koji je, zapravo, po svojim efektima, napravio čistku među sudijama na Kosovu i Metohiji. Nisu izabrane neke sudije koje su dugo radile taj posao u zna se kakvim uslovima na Kosovu i Metohiji, a izabrani su neki drugi, koji imaju veoma sumnjive kvalifikacije za obavljanje ovakve dužnosti.
Nije izabrano šest sudija koji su radili svoj posao u najtežim uslovima u južnoj srpskoj pokrajini, među kojima i predsednik Okružnog suda, čovek koji ima 30 godina sudskog staža, predsednik Opštinskog suda gospođa Branka Semonov, koja ima 25 godina staža, takođe nije izabrana. Umesto njih je došlo do izbora nekih sudija koji ili ne žive na Kosovu i Metohiji, što je proverena stvar, ili su do sada radili u kosovskom sudstvu, tj. u sudstvu ''nezavisnog Kosova''.
Takvih slučajeva ima dosta. Među sudijama iz Leposavića, a izabrano je njih četvoro, troje je radilo za sudski sistem ''nezavisnog Kosova''. Potom, od sudija iz Vučitrna, Vitine i Gnjilana, a njih je izabrano devetoro, najveći broj ne živi na Kosovu i Metohiji.
U ovom izboru bilo je dosta i nepotizma i raznih drugih stvari. Raspolažem svim imenima i sada vas ne bih time zadržavao. Hoću da kažem da je ovo krajnje neprimeren čin za jednu osetljivu teritoriju, za jedan osetljivi deo Srbije. Poznato je da je i Unmik prethodno, a danas Euleks pokušava ove sudove i sudije da postepeno uključi u svoj sudski sistem, a onda kasnije i u sudski sistem ''nezavisnog Kosova''.
Taj se proces odvija već mesecima i bojim se da je ovaj i ovakav izbor sudija uvod u ovakvu jednu novu situaciju na Kosovu i Metohiji.
Treba takođe skrenuti pažnju na to da su sudije koje nisu izabrane svi iz Mitrovice. Tu je, zapravo, napravljena čistka. Samo bih da vas podsetim na 17. mart 2008. godine, kada su sve sudije iz Mitrovice, bilo ih je 32, i administrativno osoblje Suda bili pohapšeni tog jutra i odvedeni u Prištinu.
Tog dana se narod Mitrovice pobunio i došlo je do nereda, kao što se sećate. Jedan ukrajinski vojnik je poginuo i bilo je dosta povređenih ljudi. Intervencijom naših organa i dogovorom sa predstavnicima Unmika situacija se smirila. Sudije su istog popodneva vraćene iz zatvora u Prištini. Među njima je bila i gospođa Branka Semonov, koja je zapravo bila na čelu ovog otpora sudija.
Oni su, ako se sećate, nekoliko dana ranije, pre 17. marta 2008. godine, ušli u zgradu Suda u Mitrovici da traže da rade svoj posao, da sude po zakonima Srbije i da svoje prinadležnosti regulišu sa Srbijom.
To je, dakle, bila njihova borba. Neki od njih su verovatno danas kažnjeni zbog toga što su se tako postavili. Pre svega, predsednik Okružnog suda i predsednik Opštinskog suda. Oni nisu izabrani, kao i četvoro njihovih kolega, koji takođe nisu izabrani.
Ovo je zaista bio potez bez presedana. Nije se moglo sa Kosovom operisati na isti način kao sa ostatkom Srbije. Ako su sudije birane i neki nisu izabrani, to je stvar konkretne analize zašto su neki izabrani, a zašto neki ne. Na Kosovu i Metohiji morale su biti izabrane sve sudije koje su radile svoj posao.
Uostalom, pre nekoliko meseci su tamo na razgovorima o ovim problemima bili i ministar pravosuđa i državni sekretar za ljudska prava i oni su tada sudijama sa kojima su razgovarali obećali da će, kada dođe do izbora sudija, sve sudije ostati na svojim mestima. Dakle, moje pitanje je i tražim obaveštenje – zašto to nije tako učinjeno i zašto je došlo do, kao što sam rekao, prave čistke među sudijama u sudovima Kosova i Metohije?

Hvala lepo, uz izvinjenje za moju grešku. Dakle, tu smo kod člana 1.
Hteo sam, pre obrazloženja ovog našeg amandmana na član 1, koji je dao kolega Jovan Palalić, samo da uvodno nešto kažem oko amandmana koji će uložiti DSS, tj. njen poslanički klub, na ovaj predlog statuta.
Bez obzira što je ovaj predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti akt koji je gotovo nemoguće poboljšati, jer je on i proceduralno i sadržinski pogrešan, govorili smo da je on proizašao iz statuta, umesto da proizađe iz Ustava, da ima veliki broj neustavnih odredaba itd, dakle bez obzira na te činjenice koje smo utvrdili naročito prekjuče, a delimično i juče u diskusiji, DSS će pokušati da prosto izmeni krv ovog zakona, da izmeni dovoljan broj amandmana da on postane saglasan sa Ustavom Srbije. To je njegov glavni zadatak, kao i svakog zakonskog akta.
Prema tome, DSS uložiće 76 ili 77 amandmana. Preko 90% članova su predmet amandiranja poslaničkog kluba DS, sa obrazloženjem sve u nameri da se ovaj zakon napravi konzistentnim i saglasnim Ustavu Srbije.
Razume se, ceo problem koji kod nas proističe jeste taj što je ovaj zakon proistekao iz statuta i najveći deo ovog zakona, koji zaista utvrđuje nadležnosti AP Vojvodine, nisu, dakle, autentične nadležnosti koje proizilaze prevashodno iz onih oblasti nadležnosti koje je utvrdio Ustav Srbije svojim članom 183, već proizlazi iz onog dela statuta Vojvodine o nadležnostima koji se tiče upravo ove tematike.
Prema tome, u narednom izlaganju mi ćemo amandirati ne samo ovih nekoliko prvih članova, računam do člana 9, gde ovaj zakon utvrđuje uglavnom opšte norme kada je u pitanju prenos nadležnosti, znači, norme koje prethode samom delu o prenosu nadležnosti, već prevashodno kasnije, brojčano, kvantitativno, onaj veliki broj normi, članova ovog zakona koji zaista utvrđuje nadležnosti AP Vojvodine.

Reč je o članu 2. koji treba potpuno promeniti i koji bi, prema amandmanu koji ulaže DSS tj. njen poslanički klub, glasio na sledeći način: "Ovim zakonom utvrđuju se izvorne i poverene nadležnosti AP Vojvodine, imovina AP Vojvodine, sredstva za vršenje poverenih nadležnosti, ovlašćenja Republike Srbije u nadzoru nad vršenjem izvornih i poverenih nadležnosti i uređuju druga pitanja od značaja za položaj AP Vojvodine".
Dakle, posle prvog člana, kako smo ga formulisali u prvom amandmanu, gde je data korektna definicija AP Vojvodine, dakle drugačija od one u zakonu i u statutu, prosto sistemski sledi član koji zapravo vrši opis predmeta ovog zakona, nabraja sve ono što ovaj zakon treba da uredi i sve što uređuje u svom potonjem tekstu. Tu se nabraja da zakon utvrđuje nadležnosti, utvrđuje sredstva, utvrđuje mehanizme nadzora i na taj način pravi jednu zaokruženu celinu ovog člana koji, kao što sam rekao, sistematski sledi i logički iza prvog člana.
Član 2. zakona, koji pokušavamo da izmenimo ovim amandmanom, zapravo je vrlo oskudan u pogledu opisa onoga što zakon treba da donese. Urađen je pravno i sistemski krajnje manjkavo, ali mu ne manjka jedan stav, jedna odredba koja uopšte ne bi trebalo da ima, sistematski gledano, mesto u drugom članu jednog zakona, pogotovo ne jednog ovakvog zakona.
Ta odredba, taj stav u članu 2. Predloga zakona glasi: "U postupku donošenja zakona vodiće se računa o dostignutom nivou prava građana na pokrajinsku autonomiju".
To ispada, vidite, po sistematici ovog predloga zakona, kao jedna od najvažnijih stvari. Posle one krnje definicije u članu 1, koju smo morali da izmenimo našim amandmanom, dolazi jedan zaista manjkavi opis onoga što zakon treba da donese i onda već u trećem stavu drugog člana imate nešto što je politički najvažnije u ovom trenutku za AP Vojvodinu, a to je da se vodi računa o dostignutom nivou prava građana.
Dakle, postoji neki unapred zamišljeni strah da će prava građana na pokrajinsku autonomiju, koje je ustavno pravo, u ovom slučaju pravo građana Vojvodine, koja se i u statutu i u zakonu kasnije postavljaju kao nekakva ustavna kategorija, a ustvari je vanustavna i protivustavna, da će ta prava biti nekad, možda sada odmah ili u neko dogledno vreme, smanjena, redukovana, poništena nekim delovanjem državnih organa ili nekih zakona itd. Što je možda i najgore, ova odredba je zapravo samo prepisana iz statuta Vojvodine. To je jedna primarna želja samoodbrane uzurpiranih prava koje je Skupština Vojvodine sebi priuštila kada je 14. oktobra 2008. godine donela onaj statut Vojvodine. Sada se ta uzurpirana prava ovekovečuju jednim stavom koji se već integriše u članu 2, kojim hoće da se kaže - ovde smo podvukli crtu i ovde nam više niko ne može doći. To je stav koji ima isključivo političko, a još gore dnevno-političko značenje i njemu nema mesta uopšte u ovom zakonu, a posebno ne u članu 2. stavu 2. ovog zakona.
Zbog toga u našem amandmanu se tako nešto uopšte ne pominje. Ovaj član je napisan na jedan korektan, neutralan, sistemski logičan način i zbog toga smatramo da je on daleko bolji na ovom mestu nego što je to slučaj sa članom 2. u ovom predloženom Predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti.

Dajemo amandman na član 3. U tekstu Predloga zakona član 3. posvećen je međuregionalnoj saradnji. Smatramo da nije mesto ovog člana ovde.
Imamo amandman i na taj član, koji ćemo izneti kasnije, a smatramo da član 3. treba da reguliše drugu materiju i sada ću pročitati kako bi trebalo da glasi član 3. u ovom zakonu.
Normalno, naslov, ovaj sadašnji - Međuregionalna saradnja, se briše, zato što je materija druga.
Član glasi ovako: " AP Vojvodina, u skladu sa Ustavom Republike Srbije (u daljem tekstu: Ustav), zakonom i statutom AP Vojvodina (u daljem tekstu: Statut), uređuje nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osniva".
Posle onog amandmana 2. na član 2, koji je govorio o materiji koju zakon treba da uredi i pobrojao je sve elemente tog zakona, prirodno je da dođe jedan član koji će navesti šta je zadatak ovoga, a to je da uređuje nadležnost, izbor i organizaciju i rad organa i službi koje osniva.
Mislimo da je sistemski ovde mesto tom stavu, a ne u članu 2, kao što je to u Predlogu zakona koji pokušavamo da promenimo.
Posle člana 3. dodaje se novi član 3a koji glasi: "AP Vojvodina svoje izvorne i poverene nadležnosti obavlja starajući se o razvoju svog područja i očuvanju njegovih svojstava". To je stav 1.
Stav 2: ''U vršenju poslova iz nadležnosti AP Vojvodine zabranjena je svaka neposredna i posredna diskriminacija građana Republike Srbije, po bilo kom osnovu, a naročito na osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.''
Ovaj prvi stav prosto daje jednu načelnu normu o obavezi AP Vojvodine kada izvršava svoje ustavne i zakonske obaveze. Ova druga norma, u stavu 2, proizilazi prosto iz jedne potrebe da se na ovom mestu utvrdi načelo zabrane diskriminacije građana Srbije.
Zašto baš na ovom mestu? Zato što Srbija i sa autonomijom koja je ustavno određena jeste u upravljačkom pogledu jedna asimetrična država, država sa asimetričnom administracijom. Može da se dogodi da deo te države, koji ima svojstvo i karakteristike AP, ushte da neka prava drugačije reguliše nego što Ustav i zakon Republike Srbije nalažu. To drugačije regulisanje prava može da vodi do neravnopravnosti građana Srbije koji žive u jednoj AP i ostatku zemlje, kao što može da dovede, u najgorem slučaju, i do diskriminaciji.
Prosto, ovo je jedna norma koja preventivno zabranjuje tako nešto, povodom celokupnog sadržaja tog zakona koji normira položaj, status i nadležnosti AP Vojvodine.