Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, danas treba da izaberemo naše predstavnike, delegate Skupštine Srbije u devet međunarodnih organizacija, od kojih su najveći broj evropske organizacije ili samo evropske organizacije. To sa jedne strane govori o tome da taj proces evropske saradnje i integracije nije sveden samo na EU, mada je ona najvažniji nosilac tog procesa. To istovremeno znači da država mora da se prema ovim organizacijama ponaša odgovorno, kao i prema svim drugim, kao prema svojim interesima, budući da se interesi države kroz te organizacije mogu promovisati, mogu se braniti i mnoge odluke, deklaracije i druge vrste odluka u okviru ovih organizacija imaju značaj za kompletan proces evropskih integracija.
Neke među njima su za Srbiju važnije, neke su manje važne, ali svakako da su OEBS i Savet Evrope najvažniji među ovim gde danas treba da odaberemo naše predstavnike. OEBS, razume se, zbog toga što je to evropska organizacija za bezbednost i saradnju, dakle, sve je važniji aspekt opšte evropske integracije, a Savet Evrope zbog toga što je to organizacija za očuvanje, promociju ljudskih prava, demokratije, lokalne samouprave itd. Tim pre je neshvatljivo što se ovako odnosimo prema, u ovom slučaju, Savetu Evrope, jer se baš nekako htelo da se sednica Parlamentarne skupštine i odgovarajućih komiteta održava u vreme kada raspravljamo o toj stvari. Međusobno se raspravljamo, a nemamo tamo naše delegate.
Kažem, time je neshvatljivije što je do toga došlo zato što je kompletna država i njeni organi, ova skupština, na kraju vrlo jasno opredeljena za saradnju u ovim evropskim organizacijama i postavlja se pitanje ko sada koči celu tu stvar, zašto je uopšte do ovoga došlo, ko je odgovoran itd.
Na prvi pogled može izgledati još čudnije da je vladajuća većina koja je došla na vlast sa tim sloganom ili sa parolom evropskih integracija, rekli smo da je ovo važan aspekt, zapravo tu predstavljala najveću kočnicu u tome da danas imamo delegaciju tamo gde treba da imamo.
Moguće je da možda nismo mogli doći do nekakvog konsenzusa oko sastava delegacije, s obzirom na specifičan problem koji postoji u Skupštini između dve grupacije, ali to nije trebalo da bude krajnje odlučujuća prepreka da danas nemamo delegaciju u Savetu Evrope, jer je od svega važnije da Srbija bude tamo državno predstavljena. A, kao što znamo, samo rukovodstvo, predsedništvo i komiteti Saveta Evrope ne ulaze toliko u detalje na koji način država ima svoju delegaciju, da li je to u nekom kontinuitetu ili je nova, da li se striktno sprovodi procedura oko šest meseci posle izbora nove Skupštine da bi se imala ta delegacija itd.
U krajnjoj liniji, ako postavimo pitanje zašto za šest meseci od izbora, a prošlo je i više od šest meseci, nemamo tu delegaciju, zašto se o tome nije raspravljalo u Skupštini, opet po prirodi stvari odgovornost snosi vladajuća većina. Za sve što se kasni, za sve što nije na vreme dato kao predlog za raspravu u okviru odgovarajućih odbora i u okviru poslaničkih klubova, tu inicijativu daje predsedništvo skupštine ili predsednica Skupštine, koja predstavlja zapravo vladajuću većinu u ovoj skupštini.
Ovo je jako važno pitanje, s toga što Savet Evrope predstavlja najugledniju političku organizaciju Evrope danas, i najstariju. On je osnovan pre prve Evropske zajednice 1949. godine i do danas je imao veliki uticaj, veliki ugled, autoritet. Savet Evrope je imao nekoliko važnih konvencija i povelja koje važe u unutrašnjim pravima država članica. Pre svega, uzimimo Evropsku konvenciju za zaštitu osnovnih prava i sloboda, Povelju o lokalnoj samoupravi.
Savet Evrope ima sud koji je merodavan za odbranu ljudskih prava u poslednjoj istanci. Dakle, sud na koji mogu da se obrate u poslednjoj istanci građani svih država članica Saveta Evrope. Savet Evrope stalno raspravlja o aktuelnim političkim problemima u okviru razvoja demokratije itd. Prosto je neshvatljivo da Srbija u eri svoje evropske renesanse, ako mogu da budem malo šaljiv, jednostavno nema delegaciju.
Imam utisak da tu nije osnovni razlog ovaj koji se podveo pod izgovor da je tu u pitanju spor unutar Skupštine, da razlog može biti nešto drugo. Ne mogu sasvim jasno da nagađam šta bi bio razlog, ali prosto ne mogu da verujem da je jedan ovakav spor, koji po prirodi stvari ne mora da utiče na ovo, sprečio, zaustavio Srbiju da danas ima svoju delegaciju u Strazburu i da razgovara o temama koje su na dnevnom redu.
Danas je više puta pomenuto da postoji inicijativa, zapravo izveštaj o Kosovu koji će biti, prvi njegov predlog, iznesen pred politički komitet, da se odatle planira da se pravi nova rezolucija o Kosovu. Zaista nije dobro, krajnje je loše, rđavo za državu da ona od samog početka nema svoje predstavnike. Pitanje je ako budemo ovako nastavili da li će ih uopšte imati. Možemo da se odlučimo da donesemo odluku o novoj delegaciji ili da donesemo jednu pragmatsku odluku koja bi otprilike glasila – ako se ne složimo oko toga, onda jedini izlaz jeste da postojeća delegacija predstavlja Srbiju u Savetu Evrope sve dok se ne donese merodavna odluka Skupštine. To je manje zlo nego da Srbija nema svoje predstavnike i generalno kada je reč o drugim temama, a posebno kada je reč o tako važnoj temi kao što je Kosovo i Metohija.
Dozvolite mi još nekoliko reči u vezi sa jednom organizacijom gde treba da odredimo naše predstavnike, to je Parlamentarna skupština NATO. Mi danas najveći problem imamo sa Savetom Evrope, zato što je Savet Evrope već krenuo sa svojim zasedanjem, i što nemamo naše predstavnike, ali može biti i generalni problem što mi nemamo nove delegacije za sve ostale, za svih devet ovih organizacija o kojima govorimo.
Kada je reč o Parlamentarnoj Skupštini NATO, razume se da tu nema nekog velikog uticaja tih delegacija i same Parlamentarne skupštine na tu organizaciju, na njene odluke, strateške i operativne, itd. Tu je Savet NATO koji je glavni, gde su samo članice. Međutim, u ovom momentu može biti jako važno da mi imamo delegaciju tamo upravo zato što je NATO vojna organizacija koja neobično agresivno nastupa na ovom terenu prema našoj državi i ima jednu posebnu ulogu na KiM, do čega je nama posebno stalo.
Dakle, ne bih išao u istorijat svega toga, samo bih pomenuo da je prema planu Martija Ahtisarija, i njegovom Aneksu 10 NATO merodavan za sve što se zbiva na KiM posle mogućeg proglašenja njegove nezavisnosti. To smo imali prilike da vidimo i pre par nedelja kada je osnovana vojska Kosova, kako bi to narod slikovito rekao ili u zvaničnom nazivu – kosovske bezbednosne snage, kada smo videli da je zapravo Natovsko krilo KFOR-a davalo logistiku za osnivanje ove vojske i, ako pažljivo gledamo plan Martija Ahtisarija videćemo da NATO ima posebnu ulogu u praćenju rada ove vojske, u njenom opremanju, plaćanju, u obučavanju pre svega itd. itd. Razume se, pojedine države će uzimati određene delove odgovornosti, ali će NATO biti kapa cele ove akcije.
Mi, razume se, kao Skupština trebalo bi posebno da povedemo razgovor o tome, ali to je sad inicijativa koju smo dobili iz Mitrovice pre nekoliko dana i vidim danas da je ona uredno zavedena u pisarnici Skupštine i da ćemo imati priliku da razgovaramo i u Mitrovici o toj stvari.
O tome ne bih otvarao veliko pitanje, ali bih posebnu pažnju skrenuo, s obzirom na ovu temu, na to da mi danas, ili za neki dan, treba da odredimo tu delegaciju, da je strašno važno da se tamo jasno istakne zvaničan stav države prema vojnim savezima.
Podsetiću vas da je Rezolucija od kraja decembra 2007. godine ove Narodne skupštine imala jednu odredbu koja je utvrdila vojnu neutralnost Srbije i da bi, s obzirom na taj jedan stav, ta delegacija trebalo da istupa neprekidno ponavljajući taj stav države u pogledu vojnog statusa Srbije u međunarodnom okruženju.
Ovo govorim zato što u ovoj državi postoji atlantska ideologija, postoji atlantska strategija, ona duva i vetrovima Vlade i postojali su takvi zagovornici za vreme prethodne Vlade itd. Kod nas se dogodilo da su se evropske integracije nekako volšebno pretvorile u evroatlantske integracije i to govori da država prema svim ovim akcijama koje NATO ima prema Kosovu nema jasan, odlučan i pravi stav.
Zbog toga moraju merodavniji organi države, Skupština, Vlada itd. da se bore sa tim, javno mnjenje dakako, ali i skupštinska delegacija u okviru ove parlamentarne diplomatije na ovom nivou, dakle, i u okviru Parlamentarne skupštine NATO. Zahvaljujem na pažnji. (Aplauz.)

Poštovani narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, ovo što ste sada rekli, u suprotnosti je sa onim objašnjenjem koje je gospođa Gordana Čomić, kao predsedavajući, pre nego što ste vi došli, objasnila zbog čega zapravo ne treba glasati o nepoverenju Vladi. Moj zahtev je da bar budete usaglašeni u stavu prema toj važnoj stvari.
Javio sam se pre vašeg objašnjenja i predloga da se odredi termin, u nameri da kažem da se sednica o nepoverenju Vladi nije završila, jer se nije glasalo. Sećate se da smo sednicu sazvali pozivajući se na član 130. Ustava Srbije i da je on merodavan za ovu stvar i merodavniji od Poslovnika. Poslednja rečenica stava 2. tog člana glasi: „Nakon okončanja rasprave pristupa se glasanju o predlogu“. Mi nismo glasali. To, da li će opozicija da prikupi 126 glasova, to je stvar glasanja, a ne kvoruma. Moramo imati situaciju da glasamo da bismo videli da li ima 126, ili ne. To je, u ovom trenutku, najvažnije.
Prema tome, saglasan sam sa tim da se odredi dan za glasanje, jer se samo time završava sednica koja izričito traži glasanje o nepoverenju Vladi.
Inače, ta sednica je imala smisla, građani su čuli o čemu je zapravo reč. Ali, po samom slovu Ustava, ona se mora završiti. Prema tome, dogovor je dogovor, ali mi je drago da je ova intervencija po Poslovniku kolega iz SRS i moja sada, ipak, urodila plodom i da ćemo mi po Ustavu postupiti i prionuti glasanju o nepoverenju Vladi. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo Skupštine, uvaženi članovi Vlade, ministri, uvaženi predsedniče Vlade, politika Vlade Srbije prema Kosovu i Metohiji, posebno njen pristanak da se u Pokrajini rasporedi misija Evropske unije Euleks, predstavlja povod, ali i dovoljan razlog da se pred Narodnom skupštinom povede rasprava sa ciljem da se Vladi izglasa nepoverenje.
Za ovakvu inicijativu mogli bi se naći i drugi povodi i razlozi, sadržani pre svega u Vladinoj ekonomskoj politici, tj. dosadašnjim rezultatima te politike, ali politika Vlade prema Kosovu i Metohiji, kao najvažnijem državnom pitanju, a to je pitanje očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, predstavlja sasvim dovoljan razlog za ovu inicijativu.
Ona je, kao što se sećate, pokrenuta 4. novembra ove godine pozivom na član 130. Ustava Republike Srbije i po tom članu trebalo je da se održi na prvoj narednoj sednici.
Podsećam vas da je sednica od 4. novembra bila pretprošla sednica Skupštine, mi smo u međuvremenu imali još jednu, pa je ova druga po redu. Znači, mi raspravljamo o nepoverenju Vladi na drugoj, a ne na prvoj sednici, kako to nalaže član 130. Ustava Republike Srbije.
Ali, nikada nije kasno raspravljati o ovom važnom pitanju, tim pre što su se u međuvremenu dogodile neke važne stvari koje nam daju dovoljno materijala da možda još iscrpnije nego 4. novembra raspravimo ovo pitanje.
Otkako je ova inicijativa pokrenuta, dakle, od 4. novembra, dogodile su se stvari koje dodatno opravdavaju nastojanje jednog broja poslanika da se u Narodnoj skupštini raspravlja o ovoj temi i pokrene pitanje nepoverenja Vladi. Najvažniji događaji svakako jesu usvajanje u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija izveštaja generalnog sekretara UN o misiji UN na Kosovu i Metohiji UNMIK-u, kao i usvajanje Predsedničkog saopštenja Saveta bezbednosti tim povodom.
Suština ovih dokumenata je u nekoj vrsti odobrenja Saveta bezbednosti da se na Kosovu i Metohiji rasporedi Misija EU Euleks, čime se vrši tzv. rekonfiguracija dosadašnjeg civilnog prisustva Međunarodne zajednice u Pokrajini. Bez pristanka Vlade Srbije, do ovih odluka Saveta bezbednosti UN ne bi došlo, budući da je Srbija imala čvrste garancije Rusije da bez pozitivnog stava Srbije Rusija neće podržati bilo kakvu i bilo čiju inicijativu o tzv. rekonfiguraciji.
Zvanični predstavnici Srbije, dakle predsednik Republike i članovi Vlade, pristali su na raspoređivanje misije EU još jula ove godine, doduše pod tri uslova, kojima je kasnije pridodat četvrti. Ti uslovi je trebalo da u našoj javnosti ostave utisak o presudnom uticaju koji Vlada navodno ima u ovom procesu.
Ti uslovi su sledeći: prvo, da Misija EU bude statusno neutralna, drugo, da misija EU ne sprovodi plan Martija Ahtisarija i treće da se o raspoređivanju te misije donese odgovarajuća odluka u Savetu bezbednosti UN. Dodatni uslov, četvrti, bio je usvajanje tzv. plana od šest tačaka, kojima se navodno regulišu posebni odnosi između UN i Srbije u novoj fazi delovanja Međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji.
Sada kada su nam dokumenti poznati, dakle izveštaj i predsedničko saopštenje, možemo definitivno da ocenimo razmere pogrešne i po nacionalne interese Srbije pogubne politike Vlade Srbije u ovom slučaju.
Najpre, da kažem nešto o statusnoj neutralnosti kao uslovu koji je postavila Vlada Srbije. U svom izveštaju u tački 50. generalni sekretar UN potvrdio je ovaj zahtev Srbije. "Euleks će u potpunosti poštovati Rezoluciju 1244 i delovaće pod autoritetom i u statusno neutralnom okviru UN".
Na ovo je ministar spoljnih poslova, Vuk Jeremić, odmah po zasedanju Saveta bezbednosti 26. novembra rekao: "Eksplicitan jezik izveštaja potvrđuje statusnu neutralnost angažovanja Euleksa, što je garancija da ni jedan deo njegovog mandata ne može biti zasnovan na Ahtisarijevom planu za nezavisnost Kosova, koji je Srbija odbila i koji Savet bezbednosti UN nikada nije odobrio".
Pitanje koliko je Euleks statusno neutralan i koliko on nema veze sa Ahtisarijevim planom ostavićemo za kasnije. Najpre, moramo se pitati šta uopšte znači naše zalaganje za statusnu neutralnost bilo koje
misije koja se pod okriljem UN sprovodi na Kosovu i Metohiji. Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 na tri mesta se izrekom poziva na očuvanje suverenosti i teritorijalnog integriteta SRJ, sada Srbije. U jednoj alineji preambule ove rezolucije, kaže ...
(Predsednik: Gospodine Samardžiću, izvinite, samo trenutak, da se obratim narodnim poslanicima. Zaista bih vas zamolila da omogućite govorniku da se čuje.)
Ko sluša, sluša, ko ne sluša ne mora, moje je da ovo kažem narodnim poslanicima.
Dakle, citiram tu alineju Rezolucije koja kaže: "Ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SRJ i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i Aneksu 2." To je citat iz Rezolucije.
To samo znači da bilo koja međunarodna misija na Kosovu i Metohiji pod okriljem UN mora biti statusno vrlo jasna i određena prema Srbiji, tj. može biti prisutna samo ako potvrđuje njen suverenitet i teritorijalni integritet. Zalaganje za nekakvu statusnu neutralnost nove misije, u ovom slučaju Euleksa, samo znači odricanje naše države od garancija koje svetska organizacija pruža njenoj suverenosti i teritorijalnom integritetu, a za takvo zalaganje nijedna vlada, niti bilo koji državni organ Srbije nema pravo i ukoliko to učini mora kad-tad odgovarati.
Da vidimo sada koliko je Euleks stvarno statusno neutralan, ovoga puta u odnosu na jednostrano i nelegalno proglašenu nezavisnost Kosova. Ovo je u vezi sa drugim tzv. uslovom Srbije, da Euleks ne sme da sprovodi plan Martija Ahtisarija. Jedini pravni i stvarni osnov delovanja Euleksa i njegovih prethodnika na Kosovu i Metohiji jesu odgovarajuće odluke Evropskog saveta i Saveta ministara EU. Pravni osnov za ovakav angažman ne predstavlja ni izveštaj generalnog sekretara UN od 24. novembra, niti Predsedničko saopštenje od 26. novembra u kome se Euleks i ne pominje.
Mnogo pre nego što su organi UN doneli pomenute dokumente, EU je usvojila svoje odluke o ustanovljenju, mandatu i načinu sprovođenja svoje misije na Kosovu i Metohiji.
To su zajednička akcija od 10. aprila 2006. godine, zajednička akcija od 15. septembra 2006. godine, zajednička akcija od 18. juna 2007, zajednička akcija od 16. jula 2007, zajednička akcija od 4. februara 2008. godine, zajednička akcija od 12. februara 2008, zaključci Evropskog saveta od 18. februara 2008. godine. Zajedničko svim ovim odlukama EU o Kosovu i Metohiji jeste eksplicitno ili implicitno oslanjanje na sveobuhvatni plan za rešenje statusa Kosova i Metohije koji se kolokvijalno naziva Ahtisarijev plan.
Na osnovu ovih brojnih odluka Evropskog saveta i Saveta ministara EU, Euleks je počeo da se razmešta na Kosovu i Metohiji mnogo pre nego što su doneti pomenuti dokumenti UN, ali naročito intenzivno od stupanja na dužnost ove Vlade Republike Srbije.
Koliko su ove odluke EU zasnivaju na planu Martija Ahtisarija ilustrovaćemo samo jednim dokumentom od ovih koje sam nabrojao, dakle, zajedničkom akcijom Saveta ministara EU od 4. februara 2008. godine. Tom odlukom misija EU je konačno dobila svoj naziv Euleks, dobila je svoj jasan mandat i pravila o svom radu.
U stvari, kao što ćemo videti vrlo brzo, svoj mandat ta misija nije dobila pomenutom odlukom Saveta ministara EU, već upravo planom Martija Ahtisarija koji je, kao što je ministar Jeremić to tačno rekao, bio odbačen u Savetu bezbednosti UN jula 2007. godine.
Molim vas za malo pažnje, pošto želim da vam predočim istovetan tekst plana Martija Ahtisarija i ovih odluka Saveta ministara kojima je ustanovljen Euleks.
Dakle, u članu 1. zajedničke akcije stoji - EU ovim ustanovljuje misiju EU u oblasti vladavine prava, Euleks-Kosovo. U članu 13.1. plana Martija Ahtisarija stoji - EU će osnovati misiju evropske politike bezbednosti i odbrane, misiju u oblasti vladavine prava.
U članu 2. stav 1. zajedničke akcije stoji: "Euleks - Kosovo će pomagati kosovskim institucijama, sudskim i izvršnim vlastima u njihovom napredovanju ka održivom i odgovornom ambijentu, i u daljem razvoju jačanju multietničkog pravosudnog sistema, multietničke policije i carinske službe, obezbeđujući slobodu ovih institucija od političkog uplitanja i oslanjajući se na priznate međunarodne standarde i najbolju evropsku praksu.".
U članu 13. stav 2. plana Martija Ahtisarija stoji - misija evropske politike bezbednosti i odbrane će pomagati kosovskim vlastima u njihovom napredovanju ka održivom i odgovornom ambijentu i u njihovom daljem razvoju i jačanju nezavisnog sudstva, policije i carinske službe, obezbeđujući nezavisnost ovih institucija od političkog uplitanja i u skladu sa priznatim međunarodnim standardima i najboljom evropskom praksom.
U članu 2. stava 2. zajedničke akcije stoji: "Euleks - Kosovo će u punoj saradnji sa programom za pomoć Evropske komisije ispunjavati svoj mandat putem nadgledanja, asistiranja i savetovanja, zadržavajući izvršne odgovornosti. U članu 13. stav 3. plana Martija Ahtisarija stoji: "Misija evropske politike bezbednosti i odbrane će pomoći primenu ovog sporazuma putem asistencije, nadgledanja i savetovanja u oblasti vladavine prava uopšte, zadržavajući određene nadležnosti, posebno u pravosuđu, policiji i carinama, na način i u roku koji odredi Savet EU, u skladu sa aneksima 9 i 10 ovog sporazuma".
Takvih paralelnih stvari, istovetnih po sadržaju, ima u oba dokumenta, posebno u članu 3. zajedničke akcije koja utvrđuje zadatke Euleksa, koji je praktično prepisan član 2. stav 3. aneksa 9 plana Martija Ahtisarija. Možda je suvišno, ali nije na odmet da pomenem da je plan Martija Ahtisarija zapravo plan za sprovođenje nadgledane nezavisnosti Kosova i da je ulogu nadzornika na nezavisnom Kosovu ovaj plan je ekskluzivno dodelio EU. Da bi realizovala tu ulogu EU je morala prethodno da prizna nezavisnost Kosova, što je ona učinila svim načinima koji joj stoje na raspolaganju.
Treći uslov Vlade Srbije bio je da SB UN donese odluku o angažovanju Euleksa. Iz prethodnog smo videli da, kogod ga angažovao, Euleks će slediti samo pravni osnov svoje organizacije, a to je EU. Za ovo smo pak utvrdili da je tekst tog pravnog osnova najpre dat u planu Martija Ahtisarija, pa tek onda u odlukama Saveta ministara, koje su savršeno saglasne ovom planu.
Pre svega, nije jasno zašto je naša vlada tražila odluku SB UN o Euleksu, kada je isti organ, SB, pre više od godinu dana, krajem jula 2007. godine, odbacio angažovanje misije EU na osnovu plana Martija Ahtisarija, odbivši i sam plan.
Jedini dobar odgovor na ovo pitanje jeste ukazivanje na činjenicu da je Vlada Srbije dijametralno promenila dotadašnju politiku odbrane suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Srbije, velikodušno izlazeći u susret politici nekih zapadnih sila o otimanju KiM iz sastava Srbije.
Najzad, kakav je to pravni osnov i na njemu zasnovana garancija SB UN za navodnu statusnu neutralnost Euleksa, ako su i pravni osnov i garancija sadržani u jednom izveštaju generalnog sekretara SB, i u jednom predsedničkom saopštenju u kome se Euleks ni jednom rečju ne pominje.
Ovom prilikom moram da skrenem pažnju narodnim poslanicima na ono što su oni, nadam se, već primetili. Naša štampa nije zabeležila i nije prevela, nije dala prevod tog predsedničkog saopštenja, koje ima samo dva pasusa i u kojem se Euleks uopšte ne pominje, a posebno se ne pominju tih šest tačaka o kojima je bilo toliko reči mesecima ranije.
Ni na sajtu Ministarstva spoljnih poslova ne postoje ovi dokumenti, niti je predsedničko saopštenje dato na sajtu, niti je dat izveštaj generalnog sekretara SB. Nijedna novina, nijedan elektronski medij nije se našalio da predsedničko saopštenje objavi. Njegovo čitanje bi trajalo možda minut i po, to su dva pasusa. Zaista je neverovatno da mi, na osnovu pravnog osnova SB, omogućavamo jednoj misiji da zameni drugu misiju, a da domaća javnost nije obaveštena o tom sadržaju.
Sve ovo navodi na zaključak da su sva tri uslova, a posebno tzv. sporazum od šest tačaka, dakle četvrti uslov, a o tome će biti posebno reči, samo maska Vlade Srbije za domaću upotrebu kojom se prikriva pravo lice njene politike, predaje KiM albanskim separatistima i zapadnim silama. O tome jasno govori jezik zapadnih političara, kada se izjašnjavaju o istoj stvari.
Takvih primera je mnogo, navešću nekoliko. Odmah po usvajanju zaključka Evropskog saveta od 4. decembra britanski premijer Gordon Braun je rekao - lideri EU su se danas saglasili da pošalju misiju na Kosovo kao podršku očekivanom proglašenju nezavisnosti. Istom prilikom Nikola Sarkozi, predsednik Francuske, rekao je sledeće - Srbija će moći da pristupi EU jedino ako preda osumnjičene za ratne zločine i ako poštuje nezavisnost Kosova.
Podsetiću vas na pismo predsedavajućeg Saveta EU, gospodina Rupela, i budućeg predsedavajućeg Bernara Kušnera, dakle sadašnjeg predsedavajućeg, sa Brda kod Kranja 31. marta, gde je jasno rečeno da Srbija, ukoliko hoće da ide u EU, mora da razvije dobrosusedske odnose sa Kosovom.
Otkako je usvojeno Predsedničko saopštenje i otkako se Euleks stacionirao na osnovu odobrenja naše vlade na KiM, a to je bilo 9. decembra, bilo je sijaset izjava zapadnih zvaničnika o toj stvari. Dejvid Miliband, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, rekao je 11. decembra da razmeštanje Euleksa omogućuje Kosovu da krene napred na svom putu ka članstvu u EU.
Ministar spoljnih poslova Austrije 10. decembra, Mihael Špindeleger, saopštio je da je cilj Euleksa da se uspostavi pravna država na Kosovu, a da je odustajanje Srbije od Kosova dugoročni proces koji ide ruku pod ruku uz približavanje Srbije EU.
Havijer Solana je 9. decembra saopštio da je pitanje priznavanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije, kao uslov za evropske integracije, pitanje koje će se kasnije razmatrati, jer kako kaže - sve zemlje sa zapadnog Balkana imaju jasnu evropsku perspektivu.
Visoki zvaničnik Ministarstva odbrane Nemačke 9. decembra, Kristijan Šmit, rekao je da uspostavljanjem Euleksa počinje da se primenjuje paket međunarodnog posrednika Martija Ahtisarija.
Takođe, 9. decembra francusko predsedništvo EU je saopštilo da je cilj misije pravna država na KiM. Ministar spoljnih poslova Francuske i predsedavajući EU Bernar Kušner je 8. decembra saopštio da će, pošto je više od 50 zemalja do sada priznalo Kosovo kao nezavisnu državu, misija Euleks svakako primenjivati zakone Kosova.
Možda je najupečatljivija izjava Danijela Frida od 5. decembra, koji je rekao da misija Euleks nije statusno neutralna. Ona će u velikoj meri ojačati teritorijalni integritet Kosova. Kosovske institucije su iskazale mudrost prihvatanjem Euleksa, to je pametan izbor i dobar po nedeljivost i suverenost Kosova.
Našoj javnosti vlasti Srbije slavodobitno su predstavili tzv. plan od 6 tačaka, kao naš uslov, štaviše ispunjen, za pristanak Vlade Srbije da se Euleks rasporedi na Kosovu. Od toga nema ni traga u izveštaju generalnog sekretara UN, a još manje u Predsedničkom saopštenju, gde se takav plan ni ne pominje.
U izveštaju generalnog sekretara UN pod naslovom 11 - Dijalog sa Beogradom, u tačkama od 26-47, govori se o šest oblasti kojima treba posvetiti posebnu pažnju, ali se ovo nigde ne dovodi u bilo kakvu vezu sa raspoređivanjem misije Euleks, čemu su posvećeni drugi delovi izveštaja.
Priča o ispunjenom uslovu naše strane je čista propaganda i konačno najbanalnija obmana. Kada se pogleda šta je u izveštaju rečeno o šest oblasti, policija, sudstvo, carinska politika, upravljanje granicom, saobraćaj, infrastruktura i srpska kulturna baština, vidi se da su za prve tri oblasti date samo uopštene odredbe nekih maglovitih rešenja, dok za druge tri oblasti nije rečeno ni toliko, već samo da će se o njima nastaviti dijalog.
Suština ovog dela izveštaja generalnog sekretara UN jeste u asistenciji Specijalnog predstavnika generalnog sekretara u dijalogu između Beograda i Prištine, kako bi se našao zajednički jezik za neke pogodnosti date srpskoj zajednici kao nacionalnoj manjini, posebno u oblasti policijskih poslova, pravosuđa i carine.
Stoga uvodne tačke ovog izveštaja ne govore o dijalogu EU i Srbije oko uređenja ovih oblasti, nego o potrebi dijaloga Beograda i Prištine u nalaženju zajedničkog jezika za neke privilegija srpske manjine u sistemu nezavisnog Kosova. Kada se tekst pažljivo pročita vidi se da tu nema nikakvih garancija za srpsku zajednicu koje bi se ostvarile bez pristanka Prištine.
Tako i ovde, kao i u slučaju tri prvobitna uslova, imamo razmenu KiM ni za šta. Pristanak na stacioniranje misije, koja treba da pomogne razvoj nezavisnog Kosova, za papirnatu i praznu priču koja Vladi Srbije treba da posluži isključivo za domaću upotrebu.
Sasvim je moguće, čak je i vrlo verovatno, da tzv. plan od 6 tačaka posluži zapadnim silama da upotrebe UN tj. generalnog sekretara i njegovu službu da uvede Srbiju u treću i poslednju fazu priznavanja Kosova kao nezavisne države.
Posle prihvatanja SSP-a, to je prva faza priznavanja, i misije Euleksa, druga faza, kojoj upravo prisustvujemo, treba preći i na otvaranje dijaloga o dobrosusedskim odnosima sa nezavisnim Kosovom, to je treća faza.
Razgovor Beograda i Prištine oko nekih pogodnosti za srpsku manjinu na KiM u pomenutih šest oblasti mogao bih biti odličan uvod u stabilizovanje odnosa Srbije i Kosova kao dobrih suseda.
Poštovani poslanici, članovi Vlade, članovi predsedništva, i ovo što je rečeno je dovoljno za zaključak da je Vlada Srbije napustila politiku odbrane suverenosti, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Srbije, pristajući na sveobuhvatan plan nadgledane nezavisnosti, koju treba da sprovede EU uz pomoć svoje specijalizovane misije.
Radeći mesecima iza zatvorenih vrata sa predstavnicima zapadnih sila na formuli vlastitog odricanja Srbije od Kosova, Vlada nije dopuštala da se tokom ovog dugog perioda otvori skupštinska rasprava o ovom pitanju. Ona nije javnost Srbije obaveštavala o svojim akcijama, razgovorima i mogućim rešenjima.
Posle 26. novembra sasvim je jasno da, s obzirom na ostvareni rezultat, ona to nije ni mogla.
Za sve to vreme Vlada Srbije je promenila svoju politiku prema KiM kao unutrašnjem političkom pitanju. Zapuštena je mreža institucija Srbije u Pokrajini, kao i sistem finansiranja administrativnih i društvenih službi. O investicijama u privredni razvoj i infrastrukturu KiM da se i ne govori.
Srpsko stanovništvo kao da se odguruje od sebe u naručje albanskih institucija, kojima je potrebna samo još legitimacija multietničnosti, kako bi ih još veći broj država priznao kao nezavisnu državu.
Sve ovo predstavlja dovoljan razlog da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije izglasa nepoverenje Vladi Srbije. Ona nije samo pokazala političku nedoraslost i nesposobnost da se bori sa najtežim državnim pitanjem. Više od toga, ona je od samog početka mandata manifestovala višak pogrešnih međunarodnih i unutrašnjih aktivnosti, koje su doprinele objektivnom povećanju izgleda da otcepljeno Kosovo stekne priznanje još jednog broja država, ali i same Srbije. Hvala na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, javio sam se da bih nekako pokušao da zaustavim smer i tok ove skupštine, kako je krenulo kod poslednjih nekoliko govornika. Naime, ovo se polako pretvara u lakrdiju, vrlo očigledno i vrlo namerno, posebno na ovoj temi - povodu  koji smo otvorili za izglasavanje nepoverenja Vladi.
Dakle, to je sramota za ovu skupštinu. Zaista, apelujem, ako je moguće, ne znam da li je to uopšte umesno ovde činiti, da se uozbilje i govornici i publika. Mislim da se vladajućoj većini nije moglo dogoditi, do onoga što je sama sebi priuštila, da tako frenetično i tako često aplaudira govoru jednog Dragana Markovića - Palme.

Znači, bitno je, ako je ikako moguće, da ova skupština govori i privede kraju nekako ovu vrlo ozbiljnu temu dnevnog reda, inače se samo izruguje sebi, sopstvenoj državi, sopstvenoj muci, sopstvenoj sudbini, Kosovu i Metohiji.
Dakle, ovo je bio samo uvod da vam kažem zbog čega sam se javio za reč, a sada bih nastavio samo sa nekoliko rečenica, nekoliko teza. Naime, ovde je bilo reči o tome da se govori o činjenicama. To je jedini način da se ozbiljno govori o ovoj važnoj stvari.
Pokušao sam u uvodnom slovu da se zadržim samo na činjenicama. Možda ih je bilo previše za vašu motivaciju da se o tome razgovara. Možda ih je bilo previše za mogućnost da ih apsorbujete, s obzirom na motivaciju. Ali, to su bile samo činjenice.
Očigledno je da se mesecima ova tema krije od građana Srbije. Bez obzira koliko nastojimo da se o njoj govori, mi nismo znali o čemu se zapravo radi tokom nekih navodnih pregovora o programu šest tačaka, o uslovima itd. Dakle, to je jedna činjenica koju smo, ipak, uspeli nekako da otkrijemo ovde danas.
Danas imamo činjenice dokle se došlo na tim pregovorima. Dakle, došlo se do toga da se napravi jedno predsedničko saopštenje od dve rečenice i da se famozni program šest tačaka, koji garantuje nešto Srbiji i Srbima, gurne u izveštaj Generalnog sekretara, koji pravno ne obavezuje ni Savet bezbednosti, ni Generalnu skupštinu. Došlo se do toga da je tih šest tačaka u izveštaju Generalnog sekretara ravno reagovanju albanske strane, Prištine, budući da je njihov tekst prikačen kao aneks izveštaja Generalnog sekretara.
Govorim nekoliko činjenica da bih pokušao da motivišem poslanike da se oko toga vežemo. Zapravo, naša teza je vrlo jasna. Ovde se radi o jednoj velikoj prevari.
Ako ona prođe tako jednostavno i lako na ovoj skupštini, onda ova država ima velikih problema. Nije više reč samo o Kosovu, nego je reč i o nekim drugim stvarima. Tako ćemo se postaviti i kada bude statut Vojvodine i kada budemo imali još dodatne uslove za pridruživanje EU itd.
Obratite pažnju, ova skupština lavira između lakrdije i evropske dogme.
Dakle, između nečega što je smešno kada ne bi bilo tužno i nečega što je tužno kada ne bi bilo smešno. Mi danas pričamo o EU kao da nam je nadohvat ruke. I dalje pričamo iako nemamo ni ''s'' od sporazuma u realizaciji.
To je sasvim jasno. Jasno je da nije haški uslov presudan, mada jeste važan, već je to KiM. Zar ne vidite da nas ucenjuju sa priznanjem KiM, sa otvaranjem dijaloga? Tih šest tačaka tome služe. Udubite se malo u tu stvar. Moraćete sami da odgovarate.
Ne tvrdim da će ova vlada pasti, o tome nema gotovo govora, video sam kako se većina ponaša. Njoj je važno da se smeje, da aplaudira glupostima i da pravi komediju od ove skupštine.
Ali, svejedno, ova vlada će u ime ove države morati da ispunjava i te naredne uslove. Ona će doći u situaciju da se možda ovde pravda jednog dana što je morala da prizna Kosovo i otvoreno, i verbalno, a ne samo ovako, potpisujući razne sporazume i prihvatajući razne nepovoljne aranžmane. To su stvari o kojima ova skupština mora da govori.
Umesto toga, ovde se propoveda nekakva alternativa i o alternativi se govori u relacijama verovanja, poverenja. Znate šta, u EU se ne govori o vrednostima; vrednosti su filozofska kategorija, o tome se vodi rasprava na filozofskim seminarima, govori se o interesima. Svaka država ima svoje interese, i ona koja je ranije bila tu i one koje dolaze.
Pogledajte šta se događa danas između Slovenije i Hrvatske oko jednog malog parčeta mora. To su ozbiljne stvari. Tako Srbija nikada neće zastupati svoje interese prema EU, kao što čine države koje su ili članice, ili su kandidati. Zašto? Zato što je ova skupština ovakva kakva jeste i zato što pravi šegu od ozbiljnih državnih pitanja, a neozbiljna i pitanja koja nisu na dnevnom redu razmatra kao jednu najobičniju dogmu, kao šarenu lažu, kao obećanja za malu decu ili maloletne građane. O tome se ovde radi.
Znači, moj apel je, ne bih želeo da polemišem, jer nije ni red ni vreme, da se vodi ozbiljna rasprava. To je još jedina šansa ove zemlje da se preko Skupštine nešto pokrene, da se Vladi kaže nešto što bi ona, makar i implicite, mogla prećutno da prihvati, kao nekakvu ideju, kao nekakav predlog za rad itd.
Ovo sada ne vodi ničemu, dajemo teritoriju ni za šta. Ne kažem da treba da je damo za nešto, ali ovo što se događa je ni za šta, za sada ništa nije dobijeno, a javno mnjenje se obmanjuju.
O tome je ovde reč, o tome je bilo reči u uvodnom delu u Skupštini i u govorima nekih predstavnika opozicije.
Molio bih da se stvar, koliko je god moguće, uozbilji. Hvala na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, na početku ovog izlaganja da se zahvalim predsedniku Vlade što je, svojim mirnim tonom i pokušajem da da činjenice i razložno objašnjenje, doprineo da se ovaj razgovor o ovoj važnoj temi vodi na jedan pravi i dostojanstven način. Zaista se zahvaljujem, a o ovome što ću dalje govoriti, to su, razume se razlike, ali one razlike koje su podložne raspravi i koje su podložne ocenama o tome kakvu ko argumentaciju daje o onome što tvrdi. Razume se, mi smo čitali u novinama često i često slušali o tome da se Vlada opredelila za diplomatsku akciju oko KiM i pravnu akciju oko KiM. Razume se da o tome niko ne bi mogao ništa rđavo da kaže da je ta akcija imala neki rezultat.
Naime, sada, pošto smo 17. ili 18. decembra, posle odluka Saveta bezbednosti o kojima smo govorili, možemo da cenimo kakav je rezultat takvog opredeljenja Vlade. Uzgred budi rečeno, predsednik Vlade Cvetković je malo banalizovao alternative koje su postojale. On ih je nekako u ekstrem gurnuo. Rekao je - morali smo ovako, jer suprotno ili se ne bi radilo ništa ili bi se ratovalo tj. uzela bi se puška. To je primedba slična onoj koju je kritikovao kada je rekao da ovde neki tvrde da Vlada ne radi ništa. Ako stvar teramo do ekstrema, onda sami postajemo neozbiljni i neubedljivi, ali to sada nije najvažnije.
Najvažnije je ovo o čemu govorim, kakav je rezultat. Dakle, diplomatska akcija je urodila odlukom Generalne skupštine da se zatraži savetodavno mišljenje o KiM pred sudom pravde i ništa više. Bojim se, ne mogu to da dokažem, ali stvari jako koincidiraju. Mogu da govorim o indikacijama, a ne o činjenicama, da je tu ipak došlo do nekog odnosa specifičnog, do nekog dilovanja, ako smem tako banalno da kažem.
Naime, vrlo brzo posle toga je došlo do nekakve saglasnosti oko Euleksa i oko toga da naša Vlada, zapravo, svojim pozitivnim stavom pomogne stacioniranje Euleksa na KiM.
Premijer Cvetković je u pravu kada je rekao da je Euleks i da su odluke o Euleksu krenule pre nego što je ta Vlada došla na svoju funkciju, pre nego što je ona počela da deluje. To je sasvim tačno. Ono što je nedostajalo i što je bilo potrebno kao nasušna voda, nasušni hleb i EU i SAD jeste da Vlada Srbije pristane na Euleks. To je ono što sada dovodim u pitanje, tj. posmatram kao negativni rezultat.
Nije u pitanju to što su države priznale Kosovo, što je EU sila koja je tome pomogla i sve na tome učinila, što su SAD jedna svetska apsolutna sila koja može svakome da učini šta hoće. Mi se razlikujemo u tome što mi smatramo da Srbija na to nije trebala da pristane, a Vlada Srbije je na to pristala zbog nekih koncesija.
Možemo sada da razgovaramo i o tim koncesijama. Šta je Vlada Srbije dobila zauzvrat što je priznala ili prihvatila da svojim aktima prizna nezavisnost Kosova. Eto, to je taj rezultat. Nije dobila ništa.
Premijer Cvetković kaže da je Euleks vraćen u Ujedinjene nacije na osnovu delovanja Vlade Srbije. Savet bezbednosti je o tome odlučivao, ali uzmite tekst Predsedničkog saopštenja, molim vas, još jednom vas molim, inače ću morati sam da ga pročitam ovde, nije dug, Euleks se ne pominje u Predsedničkom saopštenju.
Drugo, izveštaj generalnog sekretara nije pravni akt, to je izveštaj kao i svi drugi. On samo detektuje činjenice. Ni tu stvari ne stoje dobro u pogledu naših državnih interesa.
Naime, tu se više respektuje ustav Kosova nego delovanje Vlade Srbije. Kažem, šest tačaka je tu, ali ne postoje nikakve garancije od strane Saveta bezbednosti da će one same, uz pomoć Srbije i sa Srbijom, učiniti da se tih šest tačaka ostvari. To je pledaoje za razgovor sa Prištinom i uvođenje u treću fazu priznanja, kao što sam rekao. O tome se radi.
Dakle, u relacijama rezultata, legitimna diplomatska i pravna akcija Srbije je do sada proishodila sa skorom nula. Ili, ako hoćete, ispod nule. Jer, do tada se, do nove Vlade Srbije, prethodna Vlada bar nekako držala.
Ona nije mogla da ratuje, niti je htela. Koristila je diplomatska sredstva jer je morala, koristila je i pravna sredstva, koristila je i neka politička sredstva kojih se ova vlada odrekla. Ali, nije joj padalo na pamet da u tom kolu igra igru, da pleše u tom kolu. To je dakle ta razlika.
Otprilike, rezon Vlade je bio - ako ne možemo da im se suprotstavimo, mi ćemo im se pridružiti. To je najveća primedba i najveća kritika, zašto su se pridružili zapadnim silama koje oduzimaju Kosovo i Metohiju. O tome ima jako puno činjenica.
Znači, potpisivanje SSP-a sa 19 država ili 21 u vreme ratifikacije koje su priznale nezavisnost Kosova. Pa SSP nije trgovinski sporazum, to svi dobro znaju, to je politički sporazum par ekselans. Njegove prve glave su političke, mi imamo hiljadu političkih obaveza, nemamo hiljadu, imamo 15-ak, ali dovoljno političkih obaveza u vezi sa SSP-om.
Mi ulazimo u političke obaveze sa državama koje priznaju Kosovo, to je, dakle, jedno zaista metanisanje pred takvom jednom činjenicom. Nije alternativa da ratujemo sa tim državama, o tome niko ne govori, to je ministar Cvetković doveo do apsurda, tj. do banalnosti. To mu jedino zameram.
Reč je o tome da država pokaže svoju volju, svoju dobronamernost i svoju alternativu. Alternativa je, dakle, ne priznati, ali razgovarati. Dakle, ne držati kanale zatvorene, nego otvorene. Samoizolacija nije predlog opozicije nikada bio, ni puška, ni samoizolacija. Ko je to rekao? Molim vas, citirajte nekoga od ljudi iz opozicije. Ne, toga nema, ali postoji neka druga politika za koju se možemo založiti ili bar pokazati političku volju da se tako ne radi.
Inače, ulazimo u jedno vrzino kolo. Ako krenete pozitivnu igru da igrate na toj stvari, na stvari priznavanja otcepljenja sopstvene teritorije, to ćete morati da završite na najbanalniji i najporazniji način. Moraćete jednog dana to i retorički da priznate, i to je sasvim sigurno.
Drugo, što se tiče evropskih integracija, opet ću se poslužiti tom metodologijom kakav je rezultat do sada. Možda ćemo mi ući u Evropsku uniju 2009. godine. Samo bih podsetio vas poslanike da je predsednik Vlade 2003. godine, predsednik Vlade Srbije, u jesen 2003. godine, predsednik poslaničkog kluba LDP-a tada je bio potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije, predsednik te vlade je rekao da će Srbija ući u Evropsku uniju 2007. godine.
Znači, možda ćemo mi na osnovu iste metodologije i iste logike ući u Evropsku uniju 2009. godine. O tome ne možemo da govorimo, ali možemo da govorimo šta je do sada učinjeno na tom planu.
Na tom planu je učinjeno sledeće: potpisan je Sporazum. Ratifikovan je Sporazum. Sporazum ne primenjuje jedna strana. Četvrto, Sporazum primenjuje jedna strana. Potpuni apsurd. Peto, Sporazum primenjuje jedna strana, i to na način da trpi direktnu štetu.
Nije reč o tome da mi ne treba da snižavamo carine na naše proizvode, pa i na poljoprivredne. Konačno, to se nalazi u našoj nacionalnoj strategiji o pridruživanju Evropskoj uniji; i dinamika, i ulaženje u zonu slobodne trgovine i revizija carinske politike ove države, ništa to nije sporno.
Sporno je što druga strana ne primenjuje taj sporazum, jer je u tom sporazumu sadržano da to što mi smanjujemo ili poništavamo carine, oni vrše asistenciju toj privredi da bi se ona održala, time što oni ne primenjuju Sporazum, dakle, ni ovaj prelazni. Oni nisu ni u kakvoj obavezi prema ovoj državi, a mi ga jednostrano primenjujemo.
Molim vas, ako je to rezultat, onda zaista ne znam o čemu govorimo. Pazite, to nije ni nula rezultat, to je rezultat u minusu. I ako budemo govorili u relacijama činjenica, na šta ponovo apelujem, mi ćemo možda doći do nekog dijaloga, doći ćemo na ravnu nogu, na ravne časti u pogledu toga šta govorimo jedni drugima i u pogledu toga šta slušamo jedni od drugih. Ali, činjenice su neumoljive. To je, dakle, ona najvažnija stvar zbog koje sam hteo u ovih nekoliko rečenica da reagujem na ono što je govorio predsednik Vlade Srbije. Hvala.

Za ovo obećanje, predsednice Narodne skupštine, uzeću reč, jer stvarno je red da se radi po Poslovniku, kolega Popović ima pravo na repliku i mislim da je to u redu.

U redu. Samo sam izrazio svoju nelagodu što sam  stao za ovu govornicu umesto gospodina Popovića. Toliko sam hteo da kažem i hvala vam.
Dakle, kratko ću reagovati na ono što je ministar spoljnih poslova govorio i krenuću od onoga sa čim je on završio, a to je taj apel za državno jedinstvo. Naime, to je jedna priča koja ne drži vodu, koja je prazna priča.
Državno jedinstvo oko KiM se gradilo jedno vreme, jedno vreme je čak i dalo neke rezultate, nije to ni kratko trajalo, bar dve godine, a onda se rastočilo. Rastočilo se na iskušenju na koje je EU stavila Srbiju. EU je, ne govoreći ovo što kažem, ali dajući takav znak, Srbiji rekla - ili Kosovo ili EU. Jedan deo Vlade se opredelio za Kosovo, a jedan deo Vlade se opredelio za EU i tako se ono rastočilo. O tome se zaista mora reći nešto vrlo konkretno.
Naime, mi u ovoj skupštini nismo imali prilike četiri meseca da usvojimo rezoluciju o KiM. Od kraja 2005. godine do negde 2007. godine, ova skupština je usvojila pet rezolucija o KiM, i sa vrlo pristojnim većinama, od 200 do 220 poslanika. To je zaista ilustrovano jedno državno jedinstvo.
Međutim, mi imamo situaciju da ne možemo da usvojimo rezoluciju, da vladajuća većina dva puta izlaže rezoluciju i da je povlači, da ministar pokušava, post festum, doduše, da privoli druge poslaničke klubove da prihvate tekst rezolucije i to ne uspeva. Reći ću vam zbog čega. Samo zbog toga što je vladajuća većina sve učinila da se u tekstu te rezolucije ne nađe jedna reč i jedna stvar, a to je Euleks.
Tu je ministar za KiM i mi smo par puta razgovarali o tome, može da potvrdi ili da demantuje ovo što govorim. U tom grmu leži zec. Problem se, dakle, koncentriše oko Euleksa i nije važno šta ko priča nego šta ko radi.
Ova Vlada ima jednu, tako da kažem, politiku izgleda. Ona daje jednu fasadu svega onoga što radi, a ponajviše na planu odnosa sa međunarodnom zajednicom povodom KiM. Velika se priča priča i velika se radnja radi iza te priče. Odnos priče i radnje je dijametralno suprotan. Dakle, priča se da se Kosovo nikada neće izdati, da će se održati suverenitet i teritorijalni integritet Srbije itd, a radi se na pregovorima sa predstavnicima međunarodne zajednice ili konkretno rečeno zapadnih sila, koje zapravo samo traže od Srbije da da dobar pozitivan znak, zeleno svetlo, za ono što oni čine na KiM. Šta oni čine na KiM, to je sasvim jasno, mislim da u to nikoga ovde ne moramo da ubeđujemo. Oni su doneli jedan plan za nezavisnost KiM. Oni su počeli da se ponašaju po tom planu bez odobrenja Saveta bezbednosti. Oni su doveli već prethodnicu misije Euleksa. Savet bezbednosti je odbio 2007. godine prihvatanje Ahtisarijevog plana. Već su stavili Srbiju pred svršen čin i Srbija tu zaista ništa nije mogla da učini.
Ne mislim da je tu Srbija imala bilo kakve šanse da nešto konkretno učini protiv jednostranih akata zapadnih sila, protiv te feta complete politike. Ono što je Srbija učinila, a što nije smela, i to je replika ministru Jeremiću, jeste da je zapravo počela da prihvata tu igru i tu politiku, i da prihvata i akcije, i predloge i dokumenta, štaviše, gde se zapravo daje odobrenje za ono što zapadne sile čine. To je dakle sasvim jasno. Molim i ministra spoljnih poslova i agencije za odnose sa javnošću, Vladine i nevladine, da objave Predsedničko saopštenje konačno našoj javnosti, da vidimo kakve mi to garancije imamo za ono što smo tražili. Kaže se - počela je rekonfiguracija Unmika, a da Srbija u tome nije učestvovala, pa sad Srbija kao učestvuje uz odobrenje Saveta bezbednosti.
Da vidimo to odobrenje, molim vas. Da li tu postoji bilo koja rečenica o Euleksu? Da li se Euleks tu pominje? Euleks se, gospodo, tu uopšte ne pominje. Da li se pominju tih famoznih šest tačaka? Tu se ne pominje šest tačaka, šest tačaka su deo onog izveštaja Ban Ki Muna. Taj izveštaj, kao što sam maločas rekao, nema nikakvu pravnu snagu. To je samo popis činjenica i ništa više. U tom izveštaju našao se i aneks albanske strane, isto onih šest rečenica u kojima oni kažu: "Ne prihvatamo ni Rezoluciju, ni Euleks, ni UN, jedino su za nas važni SAD, EU i NATO".
Dakle, to je ono što smo mi dobili. Hoću da vam kažem da nismo ništa dobili. To je ta velika pregovaračka igra o kojoj ministar spoljnih poslova ponovo ponavlja priču, kao da čitamo novine i gledamo televiziju. Dakle, ponovo se farba ružičastim bojama ta fasada iza koje postoji jedna jasna stvar - Euleks se stacionirao na Kosovu i Metohiji nedelju dana pre nego što je Vlada Srbije to odobrila.
Nedelju dana pre toga našoj javnosti se govorilo da će Unmik da ostane u srpskim sredinama u oblasti policije, pravosuđa, carine itd. Unmik se, gospodo, iselio sa Kosova i Metohije. Unmik je predao svoje nadležnosti, i rezervisane i specijalne, iz Rezolucije 1244 Privremenim institucijama, pa ih je preneo, na osnovu plana Martija Ahtisarija i institucijama Kosova, sve dok nisu napravili taj svoj ustav.
Ostalo je još par desetina Unmikovih službenika, koji treba ovde da izigravaju neki kontinuitet sa Unmikom. Unmik se povlači. Ostaće nekoliko policajaca i izričito u Planu šest tačaka za carine konkretno stoji: doći će Unmikovi carinici na administrativni prelaz 1 i 31 i radiće po Unmikovim uredbama, ali to će važiti 60 dana od kad carinici dođu. Čitajte te dokumente.
Dakle, molim vas, objavite Predsedničko saopštenje. Ako vam je teško da ubedite novine da objave ceo izveštaj Ban Ki Muna, objavite one tačke koje, zapravo, pokrivaju taj program šest tačaka. Dakle, u pitanju je ponovo jedna prevara. To je naš glavni problem. Nije problem što je Srbija slaba, nejaka i nemoćna da se odupre onome što joj se događa. Reč je o tome da tome pogledamo u oči i da vidimo šta možemo da uradimo, da vidimo da li možemo i kako da se odupremo.
Ako već pričamo o tome da nećemo kapitulirati, onda to ne treba ni da činimo. Ne treba to da činimo narodu ili javnosti iza leđa, tako što ćemo korak po korak, ispunjavajući uslove SAD i EU, da prihvatamo te razne inicijative: SSP, Euleks, dobrosusedske odnose sa Kosovom i Metohijom. To su čl. 15, 16. i 17. SSP. Mi ćemo morati to da ispunimo. Na to nas upozoravaju.
To što mi citiramo strane državnike jeste samo ilustracija onoga što mi govorimo. Neka ministar Jeremić citira nekog važnog britanskog, francuskog ili nemačkog državnika koji je rekao nešto u korist nama, koji nije potvrdio da je Euleks po planu Martija Ahtisarija ili da Kosovo nije nezavisno. Ne mogu oni to da učine iz prostog razloga što su priznali Kosovo i Metohiju.
To je najelementarnija činjenica. Da li možemo da je sakrijemo od naroda? Da li možemo da sakrijemo od naroda činjenicu da mi sa tim državama, ne sarađujemo nego zaključujemo vrlo dugoročne, složene i dalekosežne međudržavne ugovore?
O tome se, gospodo, radi. Nemojte kriti ono što radite, to je jedina moja poruka u ovom trenutku sa ovog mesta. Radite to otvoreno i nemojte lakirati stvari, frazama diskutovati o ovako važnim stvarima. Činjenice se znaju iako ih ne objavljujete, činjenice se znaju iako kontrolišete štampu i medije koji to ne smeju da objave.
Evo moj test. Neka bilo koji medij objavi Predsedničko saopštenje, neka bilo koji medij za narednih dan-dva objavi šest tačaka iz izveštaja Ban Ki Muna, pa ćemo otvoriti javnu diskusiju o tome. To je moje pitanje.
Na kraju, statusna neutralnost. Dakle, jedna fraza koja je neodrživa sa stanovišta interesa naše zemlje. Ne može nijedna misija UN koja dolazi na tlo Srbije, na njen deo koji je međunarodno priznat, na Kosovu i Metohiji biti statusno neutralna. To je praktično negiranje Rezolucije 1244.
Mi znamo da oni nisu statusno neutralni, nego su oni vrlo statusno pristrasni. Oni su tu došli da ostvare status Kosova kao nezavisne države. Dakle, to je jasno kao jedan i jedan = dva.
Tek polazeći od ovih premisa, mi možemo razgovarati otvoreno i graditi to famozno državno jedinstvo. Nemam ništa protiv, za to sam, ali ne zatvarajući oči pred činjenicama nego gledajući tim činjenicama pravo u oči.

Gospođe i gospodo narodni poslanici, zanima me koji je to javni domen na kome se može naći Predsedničko saopštenje i izveštaj Ban Ki Muna.
Razume se, postoji javni domen na globalnom planu i tamo sam ga i našao. Dakle, išao sam na sajt Saveta bezbednosti i našao sam te dokumente. Nije reč o tome. Reč je o tome da se radi ono što se i ranije radilo kada se pregovaralo o Kosovu i Metohiji, a to je da se naša javnost odmah obaveštava o onome šta se zbiva.
Ako se vode pregovori, onda bar treba nešto reći o tome, ne svaki detalj, meni je jasno šta su pregovori, ali se može reći o čemu se generalno tu radi. Ako dođe do usvajanja nekog dokumenta koji je za ovu zemlju važan, pa i presudan, onda je u najmanju ruku važno da se na RTS-u Dnevnika 2 on pročita, pogotovo ako je tako kratak i jasan, kao što je Predsedničko saopštenje.
Tvrdim da je ovo zapravo bila politika sakrivanja onoga što se postiglo ili bolje rečeno, sakrivanja onoga što se nije postiglo na ovim pregovorima.
Mislim da nam nije ovde potrebna patetika državnog jedinstva i odbrane Kosova itd. Došli smo u jednu duboku fazu i dalekosežnu fazu, gde tačno vidimo šta ko radi i šta ko zastupa. Reč je zapravo o činjenicama i rezultatima.
Nije najvažnije što se jedna vlada raspala i što je druga napravljena. To se događa i stabilnijim državama negde u polovini mandata, a verujte da bi se to dogodilo i nekoj jako stabilnoj državi, kao što je Francuska, kada bi neko hteo da joj oduzme Korziku. Ta bi vlada sigurno pala ako ne bi obezbedila jedinstvo.
Reč je zapravo o rezultatima. Vidite, za sada Kosovo svakako ide van Srbije uz pristanak Vlade. Zašto? Zato što je Vlada pristala da potpiše Euleks koji ima zadatak da ostvari nezavisno Kosovo. To je kao jedan i jedan dva.
Drugo, rekao sam da je dilema bila za nekoga ili - ili, ili EU ili Kosovo. To je zapravo bila nametnuta dilema od strane EU. To nije ni njena izvorna politika. To je bila politika SAD i EU je dobila da je izvrši i ona je to uzela da završi sa balkanskim Indijancima kako je znala i umela.
Tako se i ponaša, kao kolonista na Divljem zapadu. Mi smo ovde zapravo bili kao Indijanci ili naši pregovarači. To znači, dopustili smo da nas prevedu žedne preko vode, da nam daju neke papire, da se u tim papirima ama baš ništa ne garantuje, da mi to prihvatimo, da oni kao sa nama nastave saradnju na evropskim integracijama, ali mi da pustimo da oni rade na Kosovu šta god hoće. O tome treba da govorimo. To je zahtev EU.
Što se tiče vladajuće koalicije, za sada ona se nije opredelila za evropske integracije, a protiv Kosova. Po onim rezultatima o kojima možemo do sada da sudimo, ona je u izboru niti - niti, ona nema ni evropske integracije, ni Kosovo. To je ono što je najžalosnije.
Mi nismo dobili ni najmanji pomak u evropskim integracijama zato što smo se odrekli Kosova. Zamislite vi pregovaračku situaciju u kojoj se trguje. Pa onda se nešto mora dobiti. Ne kažem da to treba činiti sa Kosovom, ali zamislite hipotetički šta smo dobili. Mi smo dobili početak početka.
Pazite, Privremeni sporazum stupa na snagu automatski po potpisivanju SSP od strane dve strane. Dakle, ne mora da se ratifikuje SSP da bi stupio na snagu, vreme se štedi tako što se trgovinski deo sporazuma daje na primenu odmah.
Srbiji to nije učinjeno. Ona je jedina kojoj je to stavljeno na led, suspenzija do daljnjeg. Imali ste Samit EU, Evropski savet, pre toga Savet ministara o toj stvari, nisu oslobodili primenu trgovinskog sporazuma.
Mi kao Indijanci, pijani od viskija koji smo uzeli pre nego što smo počeli da pregovaramo, kažemo nije važno, mi ćemo ga primenjivati. Vi ne morate, vama je teško, pošto još nije haški uslov ispunjen, kao Holandija i Belgija tu nešto rade. Molim vas, iza Holandije i Belgije stoji veći broj jakih, uticajnih država članica koje su vodile politiku EU u vezi sa Kosovom. To je sasvim jasno.
Dakle, nema nikakvog rezultata, a bojim se da ga neće ni biti. Ne volim da argumentujem iz budućnosti. To smo danas puno puta čuli. Gospodin Verko Stevanović je rekao, biće "Fijata" ovde, videćete. Dobro, možda će biti, to bih želeo, to volim, ne mogu nikog da ubedim da će biti, ne mogu nikoga da ubedim da mi nećemo sutra ući u EU. Strahujem da nećemo po onome što vidim. Ali, o čemu mi pričamo? Znate vi kakva je razlika između ulaska u EU postajanjem države članice i početka primene prelaznog SSP. To je razlika od 1.000 svetlosnih godina. To je razlika koju mi teško možemo uopšte da zamislimo. Mi nismo počeli da putujemo tim putem zato što EU to neće i ne da.
Šta smo dobili za to što smo dali Kosovo? Ništa. Možda je i o tome reč. Hajde, izađite, pa kažite u čemu je dobitak od šest meseci za koji ste žrtvovali Kosovo. Prekinuli ste kontinuitet politike sa prethodnom vladom koju smo zajedno vodili. Razišli smo se, prosto, zato što su jedni smatrali da ne treba leći na rudu, a drugi su rekli, dobro, možda ćemo nešto dobiti.
Šta ste dobili? To je moje pitanje. Ništa. Šta ćete dobiti u izgledu? Slušajte, na Savetu ministara EU, na Evropskom savetu pre sedam dana to nije bila tema ni pod "š", to je jedna polurečenica, to se odlaže do daljnjeg. Odlagaće se tako godinama i godinama. Dakle, ne govorim o nama i o našoj želji i o našim strategijama. Govorim o tom našem partnerstvu sa EU.
EU je rešila, pošto je videla da država popušta, da stegne do kraja i u tome je stvar, što više vi popuštate, to će oni više da stežu. Stezaće dotle dok ne dođe kaiš do grla i do poslednje rupe. Onda ćemo možda i dobiti nešto u nekakvom Beogradskom pašaluku ili u nekoj Srbiji koja neće biti ni za šta. Niko vas ne poštuje ako popuštate ovoliko koliko popuštate. Nije ovo vreme kada se moglo Srbiji reći da vodi politiku kršenja ljudskih prava, nedemokratsku politiku, nametanje ustava, ratove itd. Ovo je vreme demokratske Srbije. Ne bi argument ni najveće sile protiv demokratske Srbije mogao da bude jak ukoliko bi ona bila jedinstvena.
Ona ima pravo da bude jedinstvena na temi suvereniteta i teritorijalnog integriteta. To je ono što je osnovno pravilo EU. Ona se sastoji od država članica koje čuvaju svoj suverenitet i teritorijalni integritet kao zenicu oka svoga, kako se kaže, dan-danas kada postoji ta uska i tesna integracija.
Pa, zašto se Britanija ne odrekne Gibraltara kada već granice nisu važne u EU? Zato što brani svoj suverenitet i teritorijalni integritet ispred Španije, kojoj ne pada na pamet da to zatraži. Postoje jasni odnosi, integracija ide dalje u nekim drugim stvarima i tako se država poštuje. Mi sami sebe pljujemo u toj stvari, lako se odričući dela teritorije. EU to odgovara zato što mora da završi posao koji je dala SAD.
Pitanje je bilo koliko možemo da izdržimo. Da smo mogli da izdržimo duže, imali bismo staru Vladu. Nova Vlada je okrenula list, počela da vodi drugačiju politiku, počela je da popušta, koliko god se to taži. To je za svaku kritiku.
Ali, postavljam jedno pragmatično pitanje – šta smo dobili? Ništa. Ili, šta ste dobili, vi koji zastupate evropsku dogmu? Ništa niste dobili, samo iluzija, obećanje i ništa više.
Dakle, pitanje ili – ili ne postoji u stvarnosti. Neko je rekao – ili Kosovo ili EU, ali nije na to mislio. Zapravo, hteo je da dovede do toga da se napravi ovde Vlada koja će reći „i - i“, a neće joj se dati ni jedno ni drugo.
Na Kosovu nemamo gotovo nikakav uticaj, ni na naše institucije koje smo, kako-tako držali. To se polako raspada. Naši ljudi se guraju u naručje institucija nezavisnog Kosova, ne plaća se policija, ne plaća se carina, carinski službenici, sve ono što je, dakle, bila odluka i zaključak Vlade od 22. ili 23. februara ove godine.
Dakle, i ono što imamo i što držimo napuštamo da bismo uverili Brisel kako smo ispravni, štaviše ortodoksni u ispunjavanju naših obaveza. Ništa nam ne daju.
Prema tome, tom politikom nećemo nikuda stići. Mislim da je ona porazna i da, ako je ikako moguće, i ova vlada, mada je to čista utopija, treba da počne pomalo da preispituje. Ovaj razgovor dobar je i zbog toga. Mislim da će ipak biti nešto zabeleženo.

Poštovani narodni poslanici, ne moramo ići u svaki detalj, ali je bitno ovo što je ministar Bogdanović rekao, pomenuo je plan – šest tačaka, prosto mi je dao osnov da kažem ovo što hoću u vezi sa tim.
Naime, taj plan – šest tačaka, za koji se nadam da će biti preveden ili objavljen u našoj štampi, nije veliki, možda ima oko 2,5 strane. Tu je šest oblasti. Zapravo, taj plan garantuje neke posebne interese za Srbe kao nacionalnu manjinu na nezavisnom Kosovu. On je tako napravljen. Jednostavno nemate nikakve veze Srba sa KiM sa maticom Srbijom, sa Srbijom kao matičnom državom, jer taj plan od šest tačaka u oblasti policije, carine i pravosuđa, pre svega one tri oblasti, o njima ništa ne govori, zapravo govori o posebnoj zaštiti koja će trajati neko vreme. Čak se kaže za carinu da će režim trajati 60 dana.
Inače, policija i po planu šest tačaka i carina, carinska služba i pravosuđe funkcionišu po kosovskim zakonima, što je sasvim normalno, jer Kosovo je preuzelo nadležnosti od Unmika. Euleks mu ne uzima nikakve nadležnosti jer Euleks dolazi da pomogne da oblast policije, pravosuđa i carine bolje funkcionišu.
Zbog toga će za neko vreme, neizvesno koliko dugo, komesar policijski Unmika biti taj koji će imenovati Srbina za šefa policijske stanice ili podstanice. Još neke pogodnosti tu postoje.
Ono što je najjasnije, a to malo ko čita, zato molim bar ministre da pročitaju taj tekst, u tom nesretnom planu Martija Ahtisarija, u Aneksu 2, imate određene pogodnosti za nacionalne zajednice, to su nacionalne manjine, gde se zapravo i kaže da će u oblastima koje naseljavaju manjine i u opštinama koje su većinski naseljene manjinama biti policijske stanice koje će po etničkoj strukturi odražavati tu opštinu, da će se komandiri birati po posebnom postupku itd.
Dakle, ako smo zadovoljni time da Srbe pomognemo kao nacionalnu manjinu na Kosovu, što nam program šest tačaka daje, onda u redu, onda to tako treba reći.
Nemojte govoriti to su naši građani, jer naši građani, naši državljani se drugačije štite, ali ako su to građani državljani neke druge države potencijalno, ne naše, onda najviše što se njima može učiniti jeste da im se daju neka posebna manjinska prava. To je ili-ili. Ne možete njih tretirati kao svoje građane, a izlagati ih zakonima druge države. To je sasvim jasno, carina, policija, pravosuđe će raditi po zakonima Kosova.
Što se tiče saobraćaja i infrastrukture, kontrole granica i zaštite nasleđa SPC, tu u šest tačaka apsolutno ništa nije rečeno. Videćete da je to jedan otvoren dijalog.
U dijalogu je glavna stvar. Čiji dijalog? Pa, dijalog između Beograda i Prištine. To se zapravo traži. Moraju Beograd i Priština po zamisli, čak imate i uvod u ovaj deo, gde se kaže strane su razmotrile i zadovoljni smo time, šest tačaka.
Dakle, očekuje se od njih da posredstvom specijalnog predstavnika UN, i to će biti poslednji zadatak specijalnog predstavnika generalnog sekretara, posle toga će otići, jer Euleks će vladati tim delom Kosova, da će on zapravo posredovati i praviti medijaciju u razgovorima Beograda i Prištine o tim stvarima.
To je zapravo plan i program i to treba otvoreno reći. Možda nema problema u vezi sa time, ali ne možemo raspravljati tako što ćemo sakriti ili prikriti ovu činjenicu koja se lako nalazi u tom tekstu.
Zato vas još jednom molim, objavite ga u našoj štampi, možda će to i građane zainteresovati da ga pročitaju na srpskom, i ono famozno Predsedničko saopštenje, gde nema ničega i nikakvih garancija za Srbiju u pogledu Euleksa itd, posebno ovaj plan od šest tačaka, pa da vidimo da li je to zaštita manjine u susednoj državi ili je to zaštita naših građana.

Poštovani narodni poslanici, nemojte se ljutiti, ali ovom izazovu za pomoć stvarno ne mogu da odolim.
Naime, da smo mi vodili raspravu o Kosovu ovakvu jula, kada je opozicija, 108 potpisnika, dala inicijativu da se vodi rasprava povodom rezolucije, mogli bismo da budemo mnogo otvoreniji i benevolentniji prema budućim potezima Vlade. To je bio juli. Inicijativa je bila još u junu. Krajem jula je skupština počela da radi. Mogli smo krajem jula i početkom avgusta mogli da vodimo ovakvu jednu raspravu, vrlo otvorenu, i da ponudimo pomoć, zašto da ne. Vi imate Vladu, mi smo opozicija, izvolite naše mišljenje.
Međutim, posle tri, četiri ili pet meseci, možda i šest, ovo sada deluje nekako post festum, pošto je sve završeno sada ministar traži pomoć. To je jako u vezi sa onim što je on rekao o demokratskim sredstvima vođenja takve politike.
Objašnjenje ministra je jako jednostavno. Kaže - odricanje od oružanih sredstava jeste demokratsko vođenje politike. O oružanim sredstvima niko nije ni govorio, ali neupotreba oružanih sredstava u ovom slučaju nije apsolutno dovoljna da bi se vodila demokratska politika.
Ovo je primer vođenja nedemokratske politike prema Kosovu, jer mi šest meseci nismo imali na Skupštini raspravu o tome.
U tome je problem. Nudili smo nešto što nismo zvali demokratijom, nego smo zvali redovnim skupštinskim postupkom. Predlog rezolucije, izvolite raspravu, uzmite šta hoćete, ostavite šta hoćete, nastavimo raspravu za mesec, dva, tri.
Vlada je po Ustavu dužna da formuliše i vodi i unutrašnju i spoljnju politiku i u tome je samostalan. Posle skupštinske rasprave, usvojila se rezolucija ili ne, ona bi vodila mesec, dva, tri, pa bi ponovo došla na Skupštinu. Sada kada nije ništa dobila u svojim aktivnostima koje su, sa unutrašnje strane gledano, apsolutno nedemokratske, netransparentne, bez rasprave, ne znamo o čemu se radi.
Dan-danas, pošto su odluke donesene, nemamo te odluke SB prevedene i objavljene na našim sajtovima, na našim elektronskim medijima, u našim štampanim medijima. I sada se vodi nedemokratska politika, sa unutrašnje strane gledano, prema KiM.
Mogu samo da kažem da je ovaj poziv ministra spoljnih poslova načelno u redu, da je on možda i plemenit, ali ne možemo suditi po namerama, vrag je odneo šalu. Moramo suditi po delima. Ta dela su katastrofalna po stanje KiM i odnosa Srbije prema KiM. Nikad nisam upotrebio reč - izdaja. KiM je predato na tanjiru nekom drugom. Možda ne toliko ni Albancima, i oni ne znaju šta se događa tamo, nego zapadnim silama koje imaju svoje čvrste interese u tome.
Da vas podsetim, oko tih zapadnih sila, proširenje EU više nije dominantno u okviru politike proširenja. Proširenje EU već dve ili tri godine je u domenu spoljne i bezbednosne politike EU. Ona o tome odlučuje. Razmislite malo o toj činjenici kolike su nam šanse za proširenje, a šta dajemo za to. Prilika je da se tako nešto čuje na ovoj skupštini i zato ona može da posluži, zato je ona i nastala. Ovo je predstavnički organ naroda, na njemu se govori, a da li neko sluša, to ne znamo. Vlada bi trebalo da sluša.
Žao mi je zaista, prošlo je vreme, donete su odluke, mi smo u minusu i ne možemo pomoći u toj stvari. Možemo samo ne da kritikujemo Vladu, nego da je pozovemo na odgovornost za ono što je uradila, bez javnosti Srbije, bez Skupštine Srbije, bez demokratskih sredstava. Stvar je gotova, vaza je polomljena, ne možemo je zalepiti, možda možemo samo da kupimo neku drugu.

Poštovani narodni poslanici, za reč sam se javio samo zbog jedne iluzije koju vladajuća većina, u stvari Vlada širi oko upošljavanja Euleksa na KiM, a nju je upravo izrekao moj prethodnik. On je rekao da je odluka o Euleksu zapravo odluka UN. Moje pitanje je njemu, a i ko hoće od vladajuće većine i gospode ministara koji su tu da mi kaže - koja je to odluka UN na osnovu koje Euleks je raspoređen na KiM?
Povodom toga da će UN kontrolisati Euleks, što smo takođe maločas čuli, samo da vam pročitam jednu izjavu Iva de Kermabona, šefa Misije Euleks na KiM. Tu izjavu je on dao 6. decembra, nekoliko dana pre nego što će da dođe do odobrenja za stacioniranje Euleksa, i on je rekao sledeće - moj komandni lanac je jasan, to je EU; i ja ću raditi prema ovom jasnom mandatu i ne primam naredbe od UN, već od visokog predstavnika EU za spoljnopolitičku bezbednost, Havijera Solane. Pitanje je jednostavno i jasno - na osnovu koje odluke UN je Euleks raspoređen na KiM?

Narodni poslanik Vesna Pešić je ovde iznela jednu real-političku ideju suvereniteta. Možemo i sa te strane da priđemo ovom problemu, nemam tu nikakvu ogradu.
Naime, ovo što garantuje Rezolucije 1244, što je ipak akt UN, jeste garant suvereniteta u nekom formalnom međunarodnopravnom smislu. Možemo reći-to nije ništa, to je samo jedan formalni garant suvereniteta i da kažemo ovo što je rekla koleginica Vesna Pešić - suverenost na Kosovu ima onaj ko drži faktičku vlast. Hajde da sa te strane posmatramo taj problem KiM.
Srbija drži deo faktičke vlasti na KiM ili bolje rečeno do pre nekoliko meseci je ipak držala deo faktičke vlasti. Podsetiću vas, od 1999. godine, a naročito od 2000. godine, od 2001. konkretno, nije bilo deteta na KiM srpskog porekla koje nije pohađalo srpsku školu, dakle školu u sistemu školstva Republike Srbije. Nije bilo čoveka koji se nije lečio u zdravstvenim ustanovama koje su pripadale sistemu zdravstvenih ustanova Republike Srbije. Socijalna politika je bila u rukama Srbije. Dakle, kada je reč o ljudima koji priznaju Srbiju kao svoju državu.
Postojale su opštine, praktično od 2002. godine, otkad su obavljeni prvi izbori na KiM za opštinske lokalne organe vlasti, opštine koje su bile pod, tako da kažem, faktičkom kontrolom Republike Srbije, koje su sarađivale samo sa Srbijom. Ove godine 11. maja Srbi su izašli na izbore koje je sazvala Republika Srbija, tj. Republička izborna komisija koja je kontrolisala te izbore.
Oni su izabrali svoje organe vlasti, lokalne organe vlasti, 54% biračkog tela Srba i nealbanaca je izašlo na te izbore. Srbija je ulagala na KiM koliko-toliko, kako-tako, ali govorimo u relacijama koje je odredila koleginica Vesna Pešić, faktičke vlasti.
Znači, Srbija je imala na Kosovu jedan deo faktičke vlasti, drugi deo su držale privremene institucije, treći deo Unmik. Od 17. februara došlo je do određenog poremećaja. Nije problem u tome što su Albanci proglasili nezavisnost u pogledu držanja faktičke vlasti, oni su i dalje držali vlast tamo gde su je držali, ne na celom Kosovu.
Problem je bio u tome što je Unmik počeo da se povlači jednostrano, na osnovu plana Marti Ahtisarija. Tu je, dakle, problem. Ništa Srbiju nije sprečavalo da zadrži svoju vlast koju je imala na KiM, da zadrži, u terminologiji Vesne Pešić, deo suvereniteta.
Jednom sam dao izjavu, dok sam bio ministar, da se mi zalažemo za legalizaciju ovakvog jednog stanja, da se zalažem za određenu funkcionalnu podelu vlasti na KiM, gde zapravo nećemo oružjem i silom rešavati taj problem, nego onako kako faktička situacija nalaže, kako podela vlasti na samom terenu to nalaže.
Mislim da je to bio dobar program, da nije bio utopijski, zato što je Srbija već držala vlast na KiM u oblastima koje sam vam pomenuo. Slobodno izabrani predstavnici lokalnih vlasti obrazovali su svoju skupštinu na delegatskom principu, kao delegate tih opština koji su učestvovali na izborima i postali odbornici tih srpskih, tako da ih nazovem, opština. Tu su participirali i stanovnici Gore, dakle Goranci, koji su svoju opštinu priključili takvom jednom procesu i takvoj jednoj organizaciji vlasti Srbije na KiM.
Ono što jeste naš problem sa Vladom, i sad tu prelazim na ovu glavnu temu izglasavanja nepoverenja, dakle, vezujem je za to, jeste zašto se to tako jednostavno pustilo. Zašto nije to faktičko stanje održano na svaki način? Mogu reći da se Unmik nije mnogo opirao tome da mi održimo izbore na KiM 11. maja.
Bilo je onih verbalnih pretnji Joakima Rikera, dakle, specijalnog predstavnika generalnog sekretara. On je svašta pretio i pričao, ali mi smo znali da se i pored toga to može održati. Albanci se uopšte nisu bunili protiv toga, nisu pravili nikakve smetnje, nisu pretili, nisu ni učinili nikakav akt nasilja protiv tih izbora.
Zar nije to jedna faktička situacija od koje se moglo krenuti da se brane interesi Srbije na KiM? Ova krajnja pitanja, ako hoćete, ova metafizička pitanja suverenosti, ne računajući jasan međunarodnopravni kriterijum, suverenost pripada Srbiji, to piše u aktima UN, ali, u faktičkom smislu, ta pitanja ko ima krajnju vlast na KiM, ko ima apsolutnu i kompletnu vlast na KiM, mogli smo da ostavimo za neka druga vremena, za 10, 15, 20 godina, da ih rešimo u nekoj drugoj atmosferi.
Dakle, Vlada je imala jedan manevarski prostor koji je bio obezbeđen delovanjem prethodne vlade. Mi smo konačno tu imali i konsenzus, kao zajednička vlada, da tako radimo. Ta se stvar pustila. Ako pogledate program šest tačaka, to je zapravo dizanje ruku od ovoga što Srbija raspolaže svojom vlašću na KiM. Program šest tačaka je zapravo program zaštite Srba kao manjine, ako se i sa time Priština složi.
Prema tome, biće tu velikih problema, Srbi se sa time neće složiti. Oni imaju pravo na to, to su njihova ljudska prava, da biraju državu u kojoj će živeti, zato što niko ne može da ih premesti iz jedne države u drugu, sem, naravno, nasiljem.
Oni su to manifestovali svojim potpisima, 70 i nešto hiljada potpisa je dato protiv Euleksa na Kosovu, zato što su Srbi na Kosovu znali i znaju vrlo dobro šta znači Euleks na Kosovu. Ne znači odbranu njihovih interesa kao građana Srbije nego, u najboljem slučaju, znači odbranu njihovih manjinskih interesa na Kosovu i Metohiji. Oni na to nisu pristali i na to imaju pravo.
Mi ne možemo da naš pogled sklonimo sa takve realne situacije. Kako god okrenemo, stvar sa Kosovom i Metohijom nije završena, sem ukoliko ne dignemo ruke i ne kažemo da suverenost pripada nekom drugom, a faktički ne pripada nekom drugom, bar jedan deo u ovom ogoljenom smislu faktičke vlasti pripadao je Srbiji, i još uvek pripada Srbiji i još uvek ima šanse da se to zadrži. Hvala na pažnji.

Hvala, ipak je potrebno razjasniti ovo što je ministar Bogdanović rekao. Naime, postoji velika opasnost i mi na to skrećemo pažnju Vladi koja vodi poslove, da ovo što je Vlada Srbije i što su državni organi Srbije imali svoju direktnu akciju, svoju institucionalnu vezu, svoj sistem odlučivanja na Kosovu, da se to sve lako može izgubiti preko ovih šest tačaka koje se nalaze u izveštaju generalnog sekretara.
Ponovo vas upozoravam da izveštaj generalnog sekretara nije obavezujući dokument ni za koga. To je samo izveštaj i to je jedini dokument gde se nalazi šest tačaka. Tih šest oblasti je raspoređeno na nekih 15 tačaka. Nisu važne tačke, ali gde se pominju tih šest oblasti gde će se Srbima nešto pomoći, to se nalazi u jednom neobavezujućem dokumentu. To je izveštaj.
Drugo, sadržaj tog dokumenta ili tog dela jasno govori o sledećem: jeste, u oblasti policije, carina i pravosuđa, međunarodni učesnici će biti kapa tih procesa, dakle, KPS-a, gde će Srbi učestvovati, biće srpski carinici pod međunarodnom kontrolom i pravosuđa, gde će biti srpske sudije u jednom sudu u Mitrovici. To je u redu, ali vi nemate nikakve garancije da će to tako ostati.
Pomenuo sam da će carinski režim trajati 60 dana. Izvinjavam se, tu sam pogrešio, pogledao sam dokument ponovo, to se odnosi na pravosuđe. Dakle, vi znate da je pre nekih dve ili tri nedelje u sud u Mitrovici došlo nekoliko međunarodnih sudija i nekoliko tužilaca i njihov mandat da budu međunarodni predstavnici traje 60 dana, prema izričitom tekstu od šest tačaka ili od šest oblasti. Isto se to odnosi i na policiju, isto se to odnosi i na carine.
Znači, ono sa čime se mi suočavamo i na šta skrećemo pažnju Vladi, pre svega, jeste da to nisu nikakve garancije, da će to otići kao lanjski sneg za nekoliko meseci. Inače se sve te stvari odvijaju pod zakonskom kapom nezavisnog Kosova. U policiji će se primenjivati zakoni Kosova. Razume se, kada odu međunarodni policajci, a mi ne znamo koliko će oni ostati, tu i jeste problem tih garancija, biće lanac komande, kao što i piše ovde, postojeći, a to znači da će Albanci komandovati tom policijom. Naravno, Srbi će se tome suprotstaviti, zato što oni misle da postoje neke garancije, bar neki Srbi. Ali, verujte, 70 hiljada onih koji su potpisali ovu peticiju protiv Euleksa, koja je došla i u Skupštinu i kod predsednika Republike itd, oni ne veruju u to, inače ne bi to potpisali.
Mislim da možemo biti dobronamerni bar prema tim potpisima, da kažemo da ljudi imaju realan strah od toga šta će biti za nekoliko meseci, pa su zato potpisali peticiju protiv dolaska Euleksa na Kosovo. Dakle, tu je problem. Mi koristimo ovu govornicu da bar upozorimo Vladu, ako ne možemo da utičemo, ako ona ostane posle ovog glasanja, moguće da će ostati, da vodi računa šta radi, da ono što ima u rukama, a to je faktička situacija o kojoj sam maločas govorio, da će morati toga da se odrekne baš zato što je prihvatila program šest tačaka, a tu nema garancija da će stvar tako trajati.
Prosto, to je jedan prelazni period ka uspostavljanju i stabilizovanju institucija nezavisnog Kosova, gde će Euleks, tih hiljadu i po do hiljadu i devetsto službenika ostati neodređeno dugo vreme. Njihov cilj je da nadziru rad institucija na Kosovu i Metohiji. Oni nemaju nadležnosti kakve je imao Unmik po Rezoluciji 1244.
Ne postoje rezervisana ovlašćenja za njih, ne postoje nikakva ovlašćenja konačnog odlučivanja. To je sve u institucijama Kosova, po ustavu Kosova. Mislim da to Vlada zna, kao što i ja znam, i mislim da se ne možemo kockati sa tim stvarima, jer u pitanju je još uvek 120 ili 130 hiljada ljudi koji ne priznaju nezavisnu državu Kosovo.
Dakle, u pitanju je ogromno kulturno nasleđen koje je ugroženo na ovaj ili onaj način, u pitanju je imovina, da govorimo o krajnje realnim, praktičnim, pragmatskim relacijama. Na stranu što je u pitanju suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji. U pitanju su ove realne stvari, koje će vrlo brzo ispasti ispod kontrole države Srbije, kakvu ona ima, praktično, od 2000. ili 2001. godine, kada je prvi put došlo do neke konsolidacije politike prema Kosovu i Metohiji, preko Koordinacionog centra, a kasnije preko Ministarstva, jednog, drugog itd.
Dakle, namera nije da se prazno priča, nego je namera da se upozori sa ovog mesta na veliku opasnost koja se nadvila nad stanovništvom Kosova i Metohije, nad građanima Srbije, koji priznaju jedino Srbiju kao svoju nacionalnu državu.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, uvaženi ministri, predsedniče Vlade, kao predstavnik predlagača mogu da izrazim određeno ipak malo zadovoljstvo što je u ovu kuću tame, koja je bila zatvorena bez vrata i prozora kada je reč o KiM, ipak prodro neki zračak svetlosti, da se ovde čulo šta se ima o tome reći, i od strane opozicije, što je ona zahtevala, i od strane Vlade i Vladine većine u samoj Skupštini.
Dakle, to smo tražili. To smo pokušavali da dobijemo već od juna, praktično od kraja jula kada je Skupština počela da radi. Najzad, evo 18. decembra, posle šest meseci, to smo dobili, i to zahvaljujući tome što smo prionuli najtežem mogućem sredstvu, jedinom onome koje nam je preostalo, da se pozovemo na član 130. Ustava Srbije.
Dakle, na član koji vi kao većina niste mogli da dovedete u pitanje, mada mnogi od vas, vidim da bi doveli u pitanje taj ustav veoma rado, dok je na snazi član 130. Mi smo zbog toga uspeli da uvedemo, kada je reč o najvažnijem državnom pitanju, ipak neke elemente demokratije u ovom domu i u ovoj državi. Ceo problem je bio u tome što se politika prema KiM vodila iza zatvorenih vrata, od jula do danas praktično, i što je ta politika proishodila određenim dokumentima i određenim odlukama ili kvaziodlukama do kojih se u našoj javnosti nije moglo doći.
Hvala bogu mi smo danas pokazali kakve su to odluke. Neki članovi opozicije su ih i citirali, Predsedničko saopštenje, a posebno zadovoljstvo moram da iskažem time što su predstavnici Vlade, zapravo, potvrdili naše stavove. To nije strašno. To je dobro.
Govorili su predsednik Vlade i tri ministra, i kada je u pitanju odluka Saveta bezbednosti o angažmanu Euleksa, mi smo tvrdili da ta odluka ne postoji i ta naša tvrdnja nije bila demantovana. Ona je posredno potvrđena. Nema odluke Saveta bezbednosti o angažovanju Euleksa. To smo danas raščistili danas, nadam se, za sva vremena. Reč je o činjenicama. Potvrđeno je, takođe, da se obećanje šest tačaka nalazi u jednom nevažećem, pravnom neobavezujućem dokumentu, koji se zove izveštaj Generalnog sekretara. Potvrđeno je ono što smo sve vreme tvrdili, da su pregovori oko šest tačaka jedna magla kroz koju treba da prođu guske koje se zovu građani Srbije.
Ta magla je razvejana danas i mi znamo o čemu se tu zapravo radi, ne samo na osnovu onoga što su govorili predstavnici predlagača i opozicije, nego i na osnovu onoga što su govorili ministri. Oko toga je u redu, ali problemi ostaju. Nije ovo neko veliko zadovoljstvo ili satisfakcija što je potvrđeno ono što smo pričali i zbog čega smo tražili ovu sednicu.
Problemi ostaju. Najveći problem je taj što je delovanjem Vlade i predsednika Republike, razume se, Rezolucija 1244, koja je najvažniji dokument od strane Saveta bezbednosti, potvrđuje suverenost i teritorijalni integritet Srbije, ispražnjena od svakog sadržaja na osnovu delovanja Vlade. To je ovde već bilo rečeno.
Mi smo danas čuli od dva predstavnika vladajuće većine iz skupštinskih klupa da ne vide razliku između angažovanja Euleksa i angažovanja Unmika. U redu. Možda ljudi imaju pravo da ne znaju o čemu se radi. Problem je u tome što govore za skupštinskom govornicom o tome i što potvrđuju svoje neznanje.
To su dve sasvim različite stvari. Unmik ima pravni osnov u Rezoluciji 1244, ima svoj mandat koji je jasan, koji je naveden u velikom broju odredaba Rezolucije 1244, ima svoj stav, ima svoja rezervisana ovlašćenja u liku specijalnog predstavnika itd.
Za razliku od Unmika, Euleks ima pravni osnov u planu Martija Ahtisarija, koji nikada nije usvojen na Savetu bezbednosti. Euleks ima negde do 2.000 uposlenih službenika, koji imaju zadatak da sprovode nekakve nadležnosti nezavisnog Kosova, za koje se smatra u međunarodnoj zajednici da Kosovo nije sposobno da ih sprovede.
Dirljiv je utisak ministra za KiM i jednog člana parlamenta da Euleks treba da donese pravo i pravdu na KiM. I da hoće, ne može. Nema nadležnosti. Nema ovlašćenja. Nema dovoljan broj ljudi. Prosto, nema ništa od toga da bi uveo pravo i pravdu. To je nemoguće, ali je moguće bilo da se u Skupštini Srbije tako nešto čuje. Dobro je i što se to čulo. Zbog toga sam lično zadovoljan. Veliki problem jeste što je prokockana velika šansa da Srbija ima podršku u Savetu bezbednosti za svoju politiku prema KiM. Ta podrška rasla je vremenom. Između ostalog, rasla je i zbog toga što je Srbija imala dobru podlogu za svoje akcije, za Vladine akcije, za akcije pregovaračkog tima u rezolucijama Skupštine koje su se usvajale sa po 220 poslanika u toj skupštini.
Verujte, iz svog iskustva mogu da vam kažem da je to jako dobro, da je to jedna jako dobra zaleđina za ljude koji predstavljaju zemlju, bilo da su predstavnici Vlade ili članovi pregovaračkog tima. To se izgubilo zato što ova vladajuća većina prvi put posle tri ili četiri godine nije htela da ima tu većinu. Zna se šta je radila sa rezolucijama, kako ih je stavljala pa skidala, kako je uklanjala predloge opozicije oko rezolucija itd. To je jedan veliki problem koji nama u potpunosti ostaje.
Kada je reč o drugim stvarima o kojima je bilo razgovora, što je predlagačima jako drago, iako su oni stavili KiM i Euleks kao temu i povod razgovora, u međuvremenu, a prošlo je mesec i po dana od podnošenja inicijative, dogodile su se mnoge stvari koje zapravo potvrđuju da ova vlada jeste u faktičkoj krizi, zato što nema odgovore na neka pitanja koja je sama pokrenula i sama ih postavljala kao prioritet u svojoj politici za mandat od četiri godine.
Evropske integracije. Mi smo danas imali prilike da slušamo potpredsednika Vlade, zaduženog za evropske integracije u prethodnom i sadašnjem mandatu Vlade, koji ima jednu svoju zanimljivu disciplinu. Ona se zove - mišljenje iz budućnosti, zato što on stalno misli iz budućnosti, postavlja nekakve datume u budućnosti, pokušava da uveri i poslanike i građane Srbije da su ti datumi, koji su fiktivno postavljeni, stvarni datumi.
Mislim da je to jako lako raditi, ali nije lako ostvariti. Mi smo, dakle, imali prosto jednu tešku situaciju sa tim SSP.
To je jedan važan dokument trebalo da bude za Srbiju, zato što je trebalo da ustanovi sveobuhvatne odnose između Srbije i EU. Taj dokument je Evropska unija iskoristila kao instrument za nametanje svoje politike prema Kosovu, ali ne samo da je EU to učinila nego je Vlada to i prihvatila, ili deo Vlade zbog koga se Vlada raspala, a taj deo sada upravo to radi i koristi. SSP se ne primenjuje, ni onaj njegov trgovinski ili prelazni deo, o tome smo govorili, ali vrlo je teško zamisliti da će se on ikada primenjivati. Da li je realno, hajde da ne uzimamo te fiktivne datume, nego da se bavimo parametrima koji postoje u procesu integracije, da 27 država članica, od kojih je 22 priznalo Kosovo kao nezavisnu državu, ratifikuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju? Dovoljno je da jedna ne ratifikuje i sporazum ne može da stupi na snagu.
Neko kaže - samo Holandija ne da to. Slušajte, dok se ne završi sa svakom, jer takva je procedura, procedura odlučivanja je jednoglasnost u tim stvarima. Jedna ili 27 je potpuno isto. Sve dok poslednja ne ratifikuje sporazum ili dok poslednja ne kaže da je ostvaren uslov saradnje sa Haškim tribunalom, kao da nijedna nije to učinila. Mi pred sobom imamo 27 ratifikacija u državama članicama. To je prosto za procenu. Neka neko proceni drugačije nego što sada činim. Moje je mišljenje da je to nemoguće.
U svetlosti toga, postavljati datume za bilo šta u vezi sa evropskim integracijama je krajnje neozbiljno. Jedino ukoliko verujemo da nekome istina dolazi iz budućnosti, ali to zaista nije moguće. Treća grupa pitanja, o kojima je bilo raspravljano i o kojima su i ministri dali, i predsednik Vlade, svoje mišljenje, jeste ekonomska grupa pitanja.
Razume se, to je veliki problem za ovu državu, ali sam lično iznenađen time da se još uvek operiše sa određenim ciframa koje su u domenu nemogućeg: inflacija od 8% za iduću godinu, rast društvenog proizvoda 3%, dinar koji je stabilan u odnosu na evro, investicije koje će doći, budžet koji će ostvariti sve potrebne troškove javne potrošnje. To su stvari u koje je teško poverovati, ali ajde da ne dužimo o tome.
Na kraju, da dam jedan zaključak. Ova Vlada ima velike probleme. Ona je suočena sa teškim problemima i mi ne treba da budemo zadovoljni zbog toga, zato što su to problemi ove države, a ne samo ove Vlade. Veći problem u tom problemu je što je Vlada porušila svoje mostove prema opoziciji. Njoj zapravo nije trebalo čak ni mišljenje, ni reč u Skupštini opozicije o ove tri grupe problema, pre svega o KiM, ali i o evropskim integracijama, i o ekonomskim pitanjima razume se. Vlada sama je unutar sebe jako heterogena. Ona se sastoji iz 10, 12 ili 15 partija, nisam siguran, ali u svakom slučaju od dovoljno velikog broja da ne može da uspostavi elementarnu koheziju oko ovih važnih stvari.
Vlada je suočena sa još jednim pitanjem koje je otvoreno pre mesec dana u Vojvodini, a to je Statut Vojvodine.
Taj statut, gospodo, u 30 ili 40 odredaba, a o tome će se govoriti na ovoj skupštini jednog dana, direktno povređuje Ustav Srbije i direktno ga krši. To je problem unutrašnji ove Vlade, što ona sama neće znati šta da radi sa time. To je, dakle, jedna najobičnija činjenica. O tome je i stručna javna rasprava u nekoliko navrata dala svoje mišljenje. Znači, užasno veliki problemi.
Razume se, može se površno gledano smatrati da je hazard opozicije da traži smenu te Vlade danas, da traži glasanje o nepoverenju. Možda to jeste tako na prvi pogled, ali opozicija je danas suočena sa jednom dilemom, dakle, sa jednim izborom, sa izborom između dva zla, između većeg i manjeg.
Veće zlo je da ova Vlada ostane, jer neće moći da rešava ova pitanja, pogotovo zato što nema jedinstvo u državi, nema ni jedinstvo u sebi samoj. Manje je zlo, mada je zlo, da se izglasa nepoverenje Vladi, ali mi drugog izbora nemamo i zbog toga predlog potpisnika jeste da se na ovoj skupštini, posle ove rasprave, izglasa nepoverenje ovoj Vladi. (Aplauz.)