Vi ste, gospodine potpredsedniče Vlade, više komentarisali ono što sam rekao nego što ste odgovorili na moje pitanje. Ali, kada je već o tome reč i o toj famoznoj stvarnosti o kojoj govorite, podsetio bih vas da je Srbija za te korake velike u stvarnosti koje je dobila, vizna liberalizacija, pa ovaj paket od 2.500 pitanja, platila jako veliku cenu.
Pored one generalne cene koju je platila da se odrekla Kosova, da bi u sve to ušla, podsetiću vas da je vizna liberalizacija dobijena onda kada se Srbija odrekla svojih građana na KiM, da ne mogu oni da uživaju prednosti vizne liberalizacije. To je činjenica i to je stvarnost.
Drugo, ovaj upitnik ne bi nikada došao da Srbija nije prihvatila rezoluciju EU, koju je ona napisala za Generalnu skupštinu UN. Srbija je napisala svoju rezoluciju. Od nje nije ostao kamen na kamenu, napisana je druga rezolucija i dobijen je upitnik. Mi znamo cenu za svaki taj uspeh i za svaku tu veliku stvarnost o kojoj vi govorite. Tih cena ima koliko hoćete.
Pominjete trgovinski sporazum. On je koštao, vi nemate zvanične podatke, imate samo jedan zvanični podatak da je između marta i maja 2009. godine 30 miliona evra koštao, što je veliko, to je vaš podatak. Za celu godinu, prema tom podatku, koštao je četiri puta više, znači, 120 miliona evra. Srbija je trgovinski sporazum platila 120 miliona evra, što nijedna zemlja koja je potpisala SSP nije platila. Dakle, to je stvarnost i to je ta cena.
Kada je reč o pitanju na koje niste odgovorili je sledeća stvar.
Pročitao sam jedan deo iz ove rezolucije. Ne znam da li ste vi nju čitali? Naime, ovo što ste vi rekli oko partnerstva za mir i ako je to nivo i dimenzija saradnje Srbije sa NATO vi morate da demantujete ovu rezoluciju. Ovde lepo piše da oni pozdravljaju opredeljenje Srbije za evroatlantske integracije. Evroatlantske integracije nije Partnerstvo za mir, to je nešto mnogo više. To je odluka zemlje da saradnjom ide u članstva a takve odluke nema, a to je cilj mog pitanja.
Znači, vi ćete morati ili da demantujete ovo što je Samit i NATO uradio i ja očekujem vašu odgovarajuću hrabrost u tom pogledu ili pak da priznate da su oni u pravu, a da zapravo vi krijete tu činjenicu. To je moje pitanje na koje nisam dobio odgovor.

Biću mnogo kraći nego gospodin Đelić. Prvo, kada ste pomenuli naše zajedničko delovanje u Vladi, podsetiću vas na nešto baš u terminologiji, bio sam predsednik Odbora za spoljnu politiku Vlade Srbije.
Nekoliko puta smo se sporili oko ove terminologije. Iz Ministarstva za odbranu dolazili su pokušaji da se ceo ovaj proces nazove evroatlantske integracije, saradnja Srbije sa NATO. Bio sam protiv toga i te smo izraze izbacivali zato što evroatlantska integracija znači odluka da jednog dana uđe u NATO zemlja. Prema tome, ako je NATO pozdravio odluku Srbije da prihvati evroatlantske integracije kako sam ja citirao, onda vi to morate da demantujete.
Što se tiče vašeg objašnjenja preferencijala i onoga po čemu smo mi štetili, propisujući, odnosno sprovodeći jednostrano sporazum o trgovini sa EU, to je jedna najobičnija finta.
Njene preferencijale EU daje svakoj zemlji ko uđe u status potencijalnog kandidata ne daje samo status svakoj zemlji, nego i mnogim zemljama širom sveta. Nije to za nju ništa novo. To je neka nulta pozicija njene trgovinske politike prema celom svetu.
Ona je jedino Srbiji uvela obavezu ili je Srbija uvela sama sebi obavezu da jednostrano primenjuje Sporazum o trgovini i time plaća carine. Dakle, bez obzira što EU ne primenjuje te iste sporazume.
Recite mi, molim vas, jednu zemlju u Evropi koja je imala posebne troškove u svojoj carinskoj politici prema EU, mislim na onaj sporazum koji je sprovodila, na Sporazum o trgovinskoj saradnji. Ni jedna zemlja sem Srbije, i kolika god da je šteta, a ona može biti od 30 do 250 miliona. To je neki raspon gde su bile polemike. Jedina je Srbija platila, a vi sada špekulišete da je Srbija platila svega nekih 30 miliona, a dobila je 2 milijarde. Druge zemlje su dobile još više time što ih je EU oslobodila carine.
To je ta razlika na kojoj ja insistiram. Najzad što se tiče ove Rezolucije UN, tu zapravo grešite u potpunosti, jeste Rezolucija zagovara dijalog sa Prištinom, ali vi ste tom Rezolucijom odustali od onoga što ste tvrdili do dan pred usvajanje te Rezolucije, a to je da ćete otvoriti pregovore o statusu Kosova.
Ja sam siguran u ovo što govorim. Vi ste zapravo to skinuli sa dnevnog reda i prešli na ono što vam je naložila EU. Može u tim papirima da piše šta hoće, i da je Rezolucija 1244. na delu. Bitno je kako se država ponaša, a ona de fakto priznaje državu, ne vredi to pravo.
PREDSEDAVAJUĆA. Reč ima poslanik Dejan Mirović.
DEJAN MIROVIĆ. Dame i gospodo narodni poslanici, pošto se radi o veoma važnom pitanju za RS i njene građane i u ekonomskom, političkom i svakom drugom smislu, moje pitanje je upućeno premijeru Cvetkoviću i molim da mi odgovori na jasan i definisan način.
Pitanje glasi - zašto prodajete Telekom, preduzeće koje je imalo neto dobit od 150 miliona evra samo u 2009. godini. Zašto prodajete preduzeće koje ima 10 hiljada zaposlenih, a vi ste u jednom intervjuu za dnevni list Pres rekli da je to zato što navodno da je bolje privatno od državnog.
Međutim, posle velike ekonomske krize i posle faktičkog privatizovanja od strane američke vlade Fani Meja i Fredi Meka to uopšte ne stoji. Takođe, vi sigurno znate kao ekonomista da je Engleska država faktički nacionalizovala veliki deo u osam najvećih banaka na ostrvu. Vi sigurno znate da je upravo Nemačka, iz koje dolazi potencijalni kupac, najozbiljniji potencijalni kupac "Dojče Telekom", uputila veliku pomoć Drezden banci.
Dakle, to vaše opravdanje da je privatno vlasništvo bolje od državnog, dozvolićete u 2008. godini nije tačno. Takođe, imate pismo stručne javnosti, u stvari stručnjaka 130 najpoznatijih eksperata u ovoj oblasti sa Berklija, sa Kolumbije, sa drugih univerziteta u Americi, iz Australije, iz Švajcarske, koji se decidirano suprotstavljaju prodaji "Telekoma". S druge strane i sindikat je održao jednu sednicu 12. novembra u Banja Luci i ponovo su se i radnici, znači, ne samo stručna i ekonomska javnost izjasnili protiv toga.
S druge strane u vašoj Vladi, potpredsednik Vlade tvrdi da se "Telekom" prodaje zbog vraćanja duga. Vi ste bili ministar finansija 2007. godine, znate da je prodat pre toga "Mobtel" i novac je otišao za vraćanje duga, a sigurno znate da je od 2006. godine do 2008. godine spoljni dug Republike Srbije porastao sa 19 milijardi dolara na 30, dakle ni taj ekonomski razlog ne stoji.
Takođe, objasnite mi kako je moguće da upravo ministar, koji je prisutan, tu u intervju za NIN 21. oktobra ako se ne varam otvoreno kaže da će se posle prodaje "Telekoma" uvećati cene usluga, doći će do otpuštanja, dakle nema ni tog ekonomskog razloga da se proda "Telekom". Zato vas molim da mi konkretno odgovorite na ovo pitanje i da mi kažete da li se "Telekom" prodaje, zato što predstavnik Evropske komisije u Srbiji gospodin Dežer to zahteva? Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, mi danas imamo drugi čin one rasprave koju smo vodili, ako se ne varam, krajem aprila povodom Predloga deklaracije o Srebrenici. Tada je usvojena jedna parcijalna deklaracija, koja je iz celokupnog kompleksa ratnih zločina i ratnih događanja u bivšoj Jugoslaviji izvukla jedno mesto i jednu grupu ljudi koja je bila ubijena. Napravljena je deklaracija koju ste usvojili većinom, koja zapravo govori o jednoj kategoriji žrtava nasilja i zločina u toku tih ratova.
Tada ste najavili da će biti i druga deklaracija o zločinima nad Srbima. Mi se nismo suprotstavljali, kao što je ovde danas rečeno, niti smo sumnjali da će do te deklaracije doći, već smo bili protiv toga da se usvoje dve, tri ili pet deklaracija o jednom zajedničkom jedinstvenom događaju, koji je imao svoj zajednički jedinstven rezultat da su u tim ratnim događajima stradale nevine žrtve i da se prema svim nevinim žrtvama kao Narodna skupština Srbije moramo podjednako odnositi i prema njima ponašati i samim tim usvajati jedinstvene deklaracije o osudi.
Vi to niste učinili prošli put, a ovo što danas činimo je konsekvenca toga. Sada opet o jednoj kategoriji žrtava raspravljamo posebno. Ne znam da li predviđate još neku raspravu o nekoj novoj kategoriji žrtava. U svakom slučaju, to je i nehumano, i nemoralno i politički štetno, ali šta da se radi, krenuli ste tim putem i mi smo u prilici ili u neprilici samo da odgovaramo.
DSS je i tada kada se razgovaralo o Deklaraciji o Srebrenici podnela predlog deklaracije gde se osuđuju podjednako sve žrtve, ma koje nacionalnosti, ma na kom mestu su bile žrtve ratnih događanja i danas će ponoviti taj svoj stav. Nema mesta donošenju dve deklaracije, ima mesta donošenju jedne deklaracije i još je vreme da se to učini.
Zašto ste vi prionuli ovakvoj taktici? Naime, vama je potrebna bila Deklaracija o Srebrenici za spoljnu upotrebu, a deklaracija o Srbima za unutrašnju upotrebu. Od kada je ta deklaracija o Srebrenici doneta, ima nekoliko meseci, nije bilo putovanja predsednika Republike po svetu, nije bilo rasprave o ispunjenosti uslova za kandidaturu Srbije za EU, a da predsednik Tadić ili neko drugi iz Vlade nije rekao – mi smo usvojili Deklaraciju o Srebrenici.
Naime, ta deklaracija tome služi i ona je zaista u punoj meri iskorišćena u te svrhe, mislim bar hiljadu posto. Možda i više nego što ste predlagali i nego što ste očekivali.
Ova pak druga deklaracija, ona treba da služi za unutrašnju upotrebu, kao što sam rekao, da kad neko u javnosti kaže – usvojili ste jednostranu Deklaraciju o Srebrenici, da može da se kaže – ne, mi smo usvojili i deklaraciju o srpskim žrtvama ili građanima Srbije koji su stradali u tim ratnim događajima.
Tako se ne postupa prema ratnim žrtvama. Tu nema ni minimuma principijelnosti, niti humanosti, niti moralnosti, a najmanje ima političke pameti u toj stvari.
Hajde da pogledamo šta piše u toj vašoj deklaraciji o zločinima nad Srbima i građanima Srbije. U toj deklaraciji, kao što ste maločas čuli, pravi se razlika, selekcija dve vrste žrtava. Jedne su žrtve zločina, prema kojima se izražava jedan stav osude, osuđuju se žrtve zločina na područjima tim, tim i tim, a onda se pominju i druge vrste, gde se zapravo izražava žaljenje nad žrtvama NATO bombardovanja, tu nemate žrtve zločina. To su, dakle, žrtve nižeg ranga nego što su one prve žrtve koje su žrtve zločina.
To piše u jednoj istoj rečenici, ta dva različita stava, to neprimereno sortiranje žrtava srpskih, Srba i građana Srbije tokom ratova koji se pominju. Ako se pogleda zajedno i deklaracija koja je doneta pre nekoliko meseci o Srebrenici, onda ćete videti da tu zapravo postoje tri kategorije žrtava. Tu se, zapravo, najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim itd., narodom, po onome što je o tom zločinu potvrdio Međunarodni sud pravde. Sama činjenica da je ta deklaracija posebno doneta i da se posebno izražava osuda nad tim žrtvama, govori da je to opet jedna posebna kategorija žrtava.
Dakle, vi ovde utvrđujete u dve deklaracije tri kategorije žrtava: jedne su žrtve najvišeg ranga, jedne su žrtve srednjeg ranga, a jedne su žrtve najnižeg ranga. To je ono što ste vi napisali u ovoj deklaraciji.
Da li će ovo moći da zadovolji potrebu javnosti da izrazi osudu i da se složi sa stavom Narodne skupštine? Nikako. To će samo da izazove nove razmirice i nove probleme u tumačenjima. Mi ćemo se oko tih stvari vrteti u krugu nepotrebno, vrlo dugo u narednim mesecima i godinama i nećemo staviti tačku kao Narodna skupština, najveće predstavničko telo Srbije, na pitanje osude ratnih zločina. To se moglo učiniti jedino ukoliko bi bilo pameti da se donese jedna deklaracija i svi ti zločini na istovetan način osude.
Ova deklaracija, ovaj predlog, ima još jednu veoma rđavu posledicu. To je zapravo revizija istorije, novije istorije Srbije, koja se obavlja u ovoj deklaraciji. Taj stav prema tzv. žrtvama NATO bombardovanja, dakle, ne žrtvama zločina, jeste zapravo jedna amnestija u ovoj deklaraciji onoga što je NATO počinio 1999. godine u SR Jugoslaviji.
NATO je, da vas podsetim, bez bilo kakve odluke Saveta bezbednosti ili nekog drugog organa UN, jednostrano izvršio vojnu agresiju na Srbiju i time počinio zločin protiv mira. Taj zločin protiv mira je opšti okvir za ocenu svih žrtava, to su žrtve zločina koje je NATO napravio.
Ako vi u ovoj deklaraciji ne pominjete zločin koji je NATO uradio, već karakterišete to kao žrtve NATO bombardovanja, dakle, u manjoj meri nego što ste učinili sa onim prethodnim žrtvama, koje su žrtve zločina, onda vi zapravo, kao što sam rekao, vršite jednu amnestiju NATO-a.
Možda vam je to sada potrebno, iz ove današnje pameti, s obzirom na poteze političke, na želju vladajuće strukture u Srbiji, da Srbija postane članica NATO. To je sa stanovišta današnje pameti, mi vršimo reviziju cele naše novije istorije i već pokušavamo, stanovništvo polako, ovim blagim rečima, da ubedimo kako ono što je NATO uradio nije zločin.
To je istorijski efekat ove rezolucije ako se pažljivo čita, a ne onako dijagonalno i još se i potpisuje. Prosto, ovaj tekst se mora pažljivo čitati i to tu piše. To je značenje tog teksta. Nije to jedina revizija istorije koju ste izvršili ovim tekstom.
Sledeća revizija je amnestija Slovenije za ratne zločine. Zašto? U tekstu piše da se osuđuju zločini nad stanovništvom počinjeni u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Izvinite, svi se sećamo da su ti ratovi započeti ratom u Sloveniji i da je teritorijalna odbrana Slovenije počinila mnoge zločine protiv vojnika regularne vojske, koja se tada zvala Jugoslovenska narodna armija.
Imali ste na televiziji dokaze o tome, kada ubijaju ljude u uniformama, koji drže ispred sebe beli čaršav. Ako Slovenci to kriju, i ako su pokušali da se izvuku od odgovornosti onoga što su učinili tada, a oni su zapravo započeli celu ratnu priču u bivšoj Jugoslaviji, zašto to mi činimo njima sada, ne nabrajajući da su ti ratovi počeli u Sloveniji, nego su počeli u Hrvatskoj, to nije istorijska činjenica. Činjenica je da su počeli u Sloveniji.
Opet postupate sa današnjom pameću, kojom hoćete da zapravo završite neke poslove u današnjoj politici isto kao u slučaju NATO-a. Hoćete da uđete u NATO, počinjete da ga amnestirate za ratne zločine. Sad vam treba pomoć Jelka Kacina za ove evropske integracije, on je izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu i potrebna vam je pomoć Slovenije.
Sad niko ne sme da pomene tu činjenicu da je rat počeo u Sloveniji i da je tamo poginulo 48 vojnika na pravdi boga, i da su ubijani i s leđa, i kad su se predavali i kad su imali belu zastavu itd.
Pazite, u Sloveniji se otvara to pitanje. Postoje udruženja koja su javno prošle godine otvorili pitanje odgovornosti teritorijalne odbrane Slovenije i rukovodstva Slovenije za pobijene vojnike. Mi ovom rezolucijom zapravo opraštamo Slovencima ono što tamo oni sami otvaraju. Zašto to činimo? Mislim da će neko dati obrazloženje. Nismo čuli obrazloženje od izvestioca, ali nadam se da od većine koja je potpisala će imati ko da pokaže zapravo zašto je tako učinjeno.
Vidite, cela ova rezolucija ima više svrha. Dakle, i da sortira žrtve, i da umanji značaj zločina NATO i Slovenije u to vreme, ali ima i jednu krajnju pragmatičnu današnju svrhu. Ona je, zapravo, poklon gospođi državnom sekretaru SAD koja je bila ovde prekjuče. To je jedan poklon koji je njoj dat, da bi ona otišla u Brisel i rekla, Srbi su dobri, potrebno je da Holandija uloži veto, na koji inače ima pravo, tražeći to izričito, na ovu kandidaturu Srbije.
Naravno, evo Holandija je prihvatila da ne učestvuje u toj stvari i ispostavilo se da Savet ministara može da da nalog komisiji da nastavi svoj posao i većinom glasova, tj. moguće da se jedna država uzdrži od glasanja, a što će se najverovatnije dogoditi.
Znači, za tu malu stvar, a ta stvar nije bogzna šta, to je kandidatura Srbije, nemojte molim vas da se povodite za medijima koji tako pišu. To je samo prenošenje našeg zahteva iz Saveta ministara u Komisiju, da Komisija na osnovu zahteva sročenih 4000 pitanja koje će nam dati, pa kad na njih odgovorimo, od prvih je teritorija Srbije itd., onda će ona dati svoje mišljenje na osnovu kog će opet Savet reći da Srbija ima status kandidata, najmanje dve godine.
Sad za ovaj mali čin mi treba da amnestiramo NATO i da privolimo gospođu državnog sekretara da nam učini plezir u Briselu i da kaže Srbi nisu loši. Pazite, to je jedna mala pragmatska prljava svrha ove deklaracije, jedan mali poklon gospođi državnom sekretaru.
Drugi poklon je opet državnom sekretaru Amerike puštanje Ilije Jurišića iz zatvora. Dakle, praktično njegovo oslobađanje, vraćanje na prvostepeni postupak, ali niko ne misli da će se Ilija Jurišić vratiti u Beograd na ponovno suđenje.
Pazite, to je osuđeni ratni zločinac, dakle, neko kome presuda data na osnovu postupka, istrage i mišljenja, tj. odluke suda. Ta stvar se sad revidira iznenada, ne zato što je Haris Silajdžić pre dva-tri meseca uslovljavao susret sa Tadićem, nego zato što je gospođa Klinton ovde i daje se nagrada, ponavljam zašto, da bi jednog dana, posle 25. oktobra jedan kurir Saveta Evrope preneo koverat sa našom kandidaturom, sa zahtevom kandidature prekoputa u zgradu Komisije. Stvarno smo spali na niske grane.
Razmislite malo o posledicama jedne ovakve rezolucije. Nemojmo da se pravimo ludi. Sve je to u funkciji upravo ove stvari. Dakle, ovakva rezolucija, sa ovakvim ciljevima, sa ovakvim posledicama, sa ovakvim sadržajem ne zavređuje nijedan glas u ovoj skupštini, apsolutno nijedan glas.
Naravno, ne mislim da će se ova skupština sad preobratiti u odnosu na ono vreme kad smo razgovarali o Srebrenici i da će ona početi da razmišlja o nekim argumentima koji se ovde iznose. Ova skupština zaista deluje kao jedna grupa, jedna mašina za izglasavanje svega i svačega. Dobro je da se zapravo raspravlja o tome. Zahvalan sam činjenici da to mogu uopšte da kažem negde.
Ove stvari se kriju od javnosti, celokupna priča o evropskim integracijama, o odnosu sa SAD, o nepisanim uslovima koje moramo da prihvatimo. Naime, što se Tadić sa Srebrenicom toliko hvalio, sa ovom deklaracijom? Nigde ne piše da treba da usvojimo deklaraciju o Srebrenici da bismo ispunjavali uslove za EU. Postoje nepisani uslovi na koje naša država, naša vlast je pristala i zbog toga se ovakva deklaracija i donosi.
Ona je u svakom slučaju neprihvatljiva, ona je nehumana, ona je politički plitka i vrlo prozaična i ona nije zaslužila prihvatanje.
Mi doduše, formalno gledano, kao Skupština imamo mogućnosti da ovo ispravimo. Govorim sada samo o teorijskoj mogućnosti, znajući da to teško može da se sprovede.
Zato je DSS uložila amandman na ovu deklaraciju. Vi ste ga dobili. Taj amandman neću da obrazlažem zato što sam ga obrazlagao kao predlog deklaracije povodom Srebrenice. To je istovetan tekst, ali on još uvek može da se donese teoretski gledano i da poništi ovo parcijalno gledanje na žrtve rata u Jugoslaviji i da okrene Srbiju ka jednoj civilnoj normalnosti, kada je reč o prošlim događajima, o devedesetim godinama.
Dakle, jednoj normalnosti koja će deliti najveći broj građana i gde je najnormalnije, bez obzira šta ko mislio o ratovima, o uzrocima itd, da mi kao civilizovan narod i ova Skupština kao njegovo predstavništvo osudi sve žrtve podjednako tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Gospođo Kolundžija, pretpostavljam da sam taj neko u vašim rečenicama. Zaista sam se prepoznao u tom nekom koga ste spomenuli kao nekoga pet-šest puta, pa se zato javljam. Gospođa Čomić ima isto mišljenje kao i ja, pa mi je zato dala reč.
Naime, nisam rekao da se deklaracijom piše istorija, rekao sam da se revidira istorija. To su dve različite stvari. Revizija istorije se vrši na razne načine. Ona nikada nije zvanična i nikada nije otvorena. Ona je zapravo praktična i vrši se kroz ovakve akte, kroz govore predsednika, gde on zapravo nešto što je istorijska činjenica može da tumačenjem preokrene na drugačiji način.
Ova deklaracija pravi razliku između zločina nad Srbima i građanima Srbije tokom ratova u Hrvatskoj, BiH, na KiM i žrtvama NATO bombardovanja. Ne znam da li imate osećanje za jezik i za značenje reči. Ako nisam u pravu, molim vas odgovorite mi zašto niste, kada ste spominjali NATO žrtve, rekli, kao što ste rekli prethodno, kao što ste rekli u Deklaraciji o Srebrenici, da je reč o zločinima NATO bombardovanja ili o žrtvama zločina NATO bombardovanja?
To je ta razlika u žrtvama koju pravite i koju sam obrazložio, a vi možete da pravite kakve hoćete jezičke piruete. Prosto ne ide, ne možete to da objasnite. Samo sam rekonstruisao ono što u tekstu piše i ništa više.
Što se tiče ovih okolnosti o kojima sam govorio na koje vi replicirate, vi ste napravili jednu zamenu, krajnje neopravdano, između današnjih vlasti i građana Srbije. To jeste karakteristika vlada koje inkliniraju autokratizmu i autoritarizmu. Oni zapravo tu vrstu zamene prave i vi ste to učinili. Žao mi je što to ne mogu da obrazložim.

Ne treba manipulisati ulogom Vojislava Koštunice u Partnerstvu za mir i NATO. To su jasne stvari. Za vreme njegove vladavine, Srbija jeste ušla u program Partnerstva za mir i ušla je u pregovore, ili početak pregovora oko SSP, znači EU. Tu nema nikakve dileme, stvari su potpuno jasne i tačne.
Članstvo u NATO je sasvim nešto drugo. To je članstvo jedne organizacije, gde vi imate vojne obaveze i gde zapravo služite jednoj geopolitičkoj strategiji za koju Srbija nije zainteresovana, štaviše ona je u jednoj skupštinskoj deklaraciji rekla da ostaje vojno neutralna.
Zašto se sada povezuje partnerstvo za mir sa članstvom u NATO? Prosto, zato da bi se ime Vojislava Koštunice ocrnilo. Ne biraju se sredstva. Ovo je najobičnija magla i bacanje javnosti prašine u oči. U tome se mi razlikujemo. DSS, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, nije za članstvo u NATO. Jeste za osudu NATO-a i njegove uloge tokom 1999. godine, a bilo je i onda kada je Srbija bila u Partnerstvu za mir.
Što se tiče EU, to je bila jedna strategija koja se ticala samo EU, a ne NATO i EI kako vi sada radite. Vama su sada evropske integracije evroatlantske integracije, samo što ovaj drugi deo ovog izraza krijete od naroda. Mislim da Srbija ima mnogo veće šanse da uđe u NATO, nego u EU. Na tome i vi najviše radite.
Danas je protiv NATO 70% građana Srbije, a za EU 51% građana Srbije. Vodite računa o tom raspoloženju naroda. Politika Vojislava Koštunice jeste u skladu sa tim raspoloženjem naroda.

Gospođo Kolundžija, da ste imali nameru da ovu rezoluciju napravite jasnom ne biste tačku 1. strpali u jednu rečenicu i osam redova. Pogledajte molim vas tu rečenicu. To niko živ ne razume.
Da ste stavili tačku iza KiM, na kraju trećeg reda, i otvorili novu rečenicu na početku četvrtog reda, možda bi bila jasnija. Ovako ova rečenica dopušta tumačenje koje je izneo kolega Palalić. Zašto ste napravili tačku 1. sa osam redova, rečenicu koja nema ni podmet ni prilog, a ima puno reči? Zato što niste želeli da budete jasni.
Vaš jezik ovde je jeziv i nije čudo što izaziva i ovakva tumačenja. Naime, vi ste namerno hteli da budete višesmisleni da biste mogli na svaku primedbu da kažete – nije tako nego je ovako. Molim vas, nemojte u ove jasne primedbe uplitati vašu rđavu politiku. Nemojte se vraćati na vreme koje je prošlo. Mi sada imamo jasne politike, odvojene, različite.
Mi smo protiv evroatlantskih integracija zato što je Evropa krajem 2007. godine promenila svoj stav o KiM. Vremena se menjaju zato što se situacije menjaju. Evropa je promenila svoj stav, a protiv NATO smo uvek bili i to smo dokazali onom deklaracijom o vojnoj neutralnosti, koja je donesena krajem 2006. godine.
Ako to nije bilo jasno, kao stav države, prema toj vojnoj organizaciji, onda zaista ne znam šta je jasno. Ali, to nema nikakve veze sa ovim primedbama oko nejasnoća ovog teksta, koja je namerna i zbog toga i podleže ovakvoj kritici.

Poštovani narodni poslanici, predsedavajući Skupštine, već danima iz medija srpskih saznajemo da se pripremaju razgovori Beograda i Prištine o razvoju dobrosusedskih odnosa Srbije i Kosova. Dakle, već od 9. oktobra imamo neku vrstu psihološke pripreme javnosti za takve razgovore, ali Skupština o tome ćuti.

Ti razgovori su zapravo predviđeni posle 9. septembra, kao što je poznato, kada je Generalna skupština usvojila Rezoluciju EU o situaciji na Kosovu, o odnosima Srbije i Kosova i otvorila tzv. proces dijaloga, dakle, kada je Srbija povukla svoj predlog rezolucije i dopustila da EU to učini.

Sada se stvari odvijaju dosta brzim tempom. Javnost nešto saznaje preko medija, pitanje je koliko je to sve tačno. U svakom slučaju neophodno je da Skupština bude obaveštena o tome šta se na tom frontu događa.

Kada su bili ranije otvarani razgovori, a bolje rečeno pregovori oko statusa Kosova ova skupština imala je veliki zadatak. Ona je u svakoj fazi tih pregovora bila obaveštavana u izveštajima kako oni teku i donosila je rezolucije sa vremena na vreme, pet ili šest rezolucija za dve godine o tome šta je učinjeno i kako treba dalje ići. Dakle, Skupština je bila u punom smislu reči uključena i angažovana u ovaj proces.

Bojim se da to danas nije slučaj. Stvar je utoliko važnija što otvaranje ovih razgovora jeste sa stanovišta EU uslov da bi krajem oktobra Savet ministara odobrio Komisiji da preuzme naš predlog kandidature za EU. Evidentno je da EU, pošto vidi da je Srbija vrlo podložna i uslovima i ucenjivanjima, na svakoj stepenici ovog procesa postavlja neke uslove. Očigledno je da je sadašnji uslov otvaranje razgovora o dobrosusedskoj saradnji Srbije i Kosova i oni će se vrlo verovatno dogoditi.

Mi vidimo da su neke nevladine organizacije, neki centri, pa i neke stranke predložile određene platforme za pregovore. Mi ne tražimo da nama Vlada sada podnese odmah platformu svoju za pregovore, mada to ne bi bilo loše. Tražimo da Skupština donese rezoluciju o tome.

Prosto, mi smo se u zadnje dve, dve i po godine odvikli od toga da Skupština igra bilo kakvu ulogu u ovom procesu. O tome govore činjenice. Od leta prošle godine do dana današnjeg, Skupština je održala na predlog Vlade samo jednu sednicu o tom pitanju, a to je bilo krajem jula ove godine, kada je trebalo da se usvoji mišljenje Međunarodnog suda pravde o našem pitanju i kada je trebalo pripremiti se za nastavak tog procesa na Generalnoj skupštini. Dakle, posle dve i po godine, a bojim se i poslednji put, raspravljala o tome. Zato ovo pitanje i ovaj zahtev da se da obaveštenje ide najpre iz takvog jednog lošeg iskustva i potrebe da se Skupština zaista uključi u ovaj proces.

Rekao sam da je stvar utoliko ozbiljnija što evropske integracije uveliko zavise od toga, kao što vam je poznato. Dakle, nije pisani uslov da počnu pregovori ili razgovori o dobrosusedskim odnosima Beograda i Prištine, kako bi Srbija nastavila taj proces, ali jeste nepisani uslov. Srbija ima najveći problem u evropskim integracijama ne sa pisanim, deklarisanim uslovima koji su nam svima poznati i svi smatramo da moramo da ih ispunimo, nego sa nepisanim i nedeklarisanim uslovima ili ucenjivanjima. Krajnje je vreme da se Skupština u to uključi.

Rekao sam da je možda nemoguće u ovom momentu zahtevati platformu Vlade, jer ona se priprema u jednoj legitimnoj diskreciji, na jedan način na koji ne mora baš javnost da zna kako se to odvija u prvim koracima. Neophodno je da Skupština donese rezoluciju o tome.

Dakle, pitanje je da li neko u Vladi, a za to je zaduženo Ministarstvo spoljnih poslova, razmišlja o tome da pred ovu skupštinu da predlog rezolucije i da se i ovde otvori pitanje o tako jednoj važnoj stvari i da ona teče na jedan legalan i legitiman način. To je pitanje na koji tražimo odgovor u najskorije vreme, a vreme brzo teče.

Poštovani narodni poslanici, poštovana predsedavajuća Skupštine, jutros su mediji, pre svega Javni servis, objavili informaciju da je juče, na sastanku Saveta ministara, u toku tog sastanka, EU ponudio svoje posredovanje u dijalogu između Beograda i Prištine (tako je formulisano).

Ta informacija se lako može povezati sa onom jučerašnjom, da je izvesni anonimni izaslanik predsednika Republike bio u Briselu i predstavio naše viđenje problema Kosova kao, prema rečima Ketrin Ešton i Franka Fratinija, jedan pomirljivi predlog.

Tražim obaveštenje od ministra spoljnih poslova, budući da smo juče ceo dan imali raspravu o tome i budući da je on obavestio Skupštinu da će Srbija na Generalnoj skupštini UN krajem septembra, u okviru svoje rezolucije koju će tamo predstaviti, tražiti pregovore između Beograda i Prištine. Ova informacija, da će EU posredovati u dijalogu između Beograda i Prištine, predstavlja suštinsku razliku između onoga što nam je predstavljeno juče i onoga što su predstavnici EU rekli danas.

Dakle, tražim preciznu informaciju za poslaničku grupu DSS, ali i za celu Skupštinu – o čemu se radi, da li je Vlada Srbije odustala od zahteva pred Generalnu skupštinu da se traže pregovori o statusu ili je, pak, ova informacija predstavnika EU netačna? Drugo što tražimo jeste da se taj pisani dokument, koji je izaslanik dao predstavnicima EU, dakle visokom predstavniku za spoljnu politiku, obnaroduje, da se objavi i da se, u najmanju ruku, najpre predoči poslanicima ove skupštine.

Mi smo juče čuli da će 55 izaslanika ići širom sveta sa porukom predsednika Republike. Takođe je juče bila informacija da je taj jedan – anoniman, doduše – bio jedan od tih 55 izaslanika. Mi za sada znamo ime samo jednog, to smo juče čuli u ovoj raspravi, za ostale ne znamo, ali možda oni nisu ni važni jer nisu izabrani. Ovaj jedan koji je juče bio je živ čovek, bez imena i prezimena za sada. Bilo bi dobro da znamo ko je to bio, zato što je to javna stvar, i da vidimo šta je predočio on tamo, jer i to je javna stvar. Naime, pismo koje predsednik Republike šalje na 55 adresa, ta poruka nije tajna nego je javna, i zato Skupština mora da zna za to.

Znači, ta dva obaveštenja tražimo – da li je Vlada odustala od svog zahteva pred Generalnu skupštinu, dakle za status a ne za dijalog, i tražimo pisano ono što je sadržano u preporuci za EU od strane predsednika Republike.

Poštovani narodni poslanici, zbog važnosti ove teme i rasprave koju danas imamo, po članu 94. Poslovnika, predlažem da se udvostruči vreme diskusije i molim poslanike da se o tome izjasne.

Poštovani narodni poslanici, članovi Vlade, predsedniče Republike, otkako je ova vladajuća većina i ova vlast preuzela kormilo države, a tome ima negde oko 25 meseci, ovo je prvi put da Skupština raspravlja o temi Kosova, a da su je oni inicirali.
Bilo je nekih pokušaja drugačijih. Moj prethodnik je pogrešio utoliko što o nekakvoj rezoluciji Skupština nikada nije raspravljala, niti je ona bila na dnevnom redu Skupštine, jedna rasprava celodnevna je vođena u decembru 2008. godine, kada je opozicija morala da se poduhvati Ustava da bi pokrenula raspravu o Kosovu, dakle člana 130. i otvaranja rasprave o nepoverenju Vladi.
Pored toga, opozicija je ovu temu pokušavala da prosto prošvercuje kroz ovaj dom, pozivajući se na član 235, dakle, traženjem obaveštenja i informacija, potom pozivajući se na poslaničko pitanje i tu i tamo, zahvaljujući ovim poslovničkim mogućnostima, Skupština je raspravljala o Kosovu. Inače, za 25 meseci tema, što se Vlade tiče i vladajuće većine, nije bila na dnevnom redu.
Sada imamo jednu potpuno obrnutu situaciju, imamo Skupštinu koju je posle 25 meseci sazvala vladajuća većina, tj. Vlada. Rekao bi čovek na prvi pogled da je ovo zaista jedan salto mortale u politici Vlade prema Kosovu, da najzad uključuje Skupštinu posle 25 meseci i da bi se sada, pošto se radi u Skupštini, jednom demokratskom raspravom, jednom kulturnom razmenom mišljenja i predloga došlo do nekakve zajedničke ili, kako je ovde rečeno, jedinstvene politike o Kosovu.
Kada se malo bolje pogleda, ovo ipak nije salto mortale, ovo je jedan racionalan izbor Vlade. Ona je prosto u neprilici i u iznudici da sazove ovu skupštinu, iz prostog razloga što je njena politika Kosova i Metohije doživela poraz.
Mi smo čuli od šefa Pravnog tima da je doživela pravni poraz, a mislim da je taj poraz mnogo širi, da je taj poraz politički celovit, totalan poraz, ako smem da kažem. Sada u jednoj takvoj situaciji Skupština treba da govori o Kosovu. Treba poslanici da se izjasne o tome šta se događalo, da daju svoj imprimatur za dalje akcije, da prihvate jedan Predlog odluke i da stvar, posle ovog dana, teče kao što je tekla i do sada.
Ovo zaista nije prihvatljivo, budući da Skupština nije imala priliku da podnese saodgovornost za politiku prema Kosovu, jer se nije ni pitala, bar kada je reč o Vladi ili vladajućoj većini. Ona prosto, kao što sam rekao, morala je da traži neke pobočne i pomoćne kanale da bi se o toj stvari, za koju i sami tvrdite da je najvažnija u redu državnih pitanja Srbije, nešto javno progovorilo.
Ali, zašto Skupština nije bila pozivana da ranije govori o Kosovu? Zašto nisu konsultovani poslanici kada su povlačeni pojedini potezi u tom sledu Vladine politike o Kosovu i Metohiji? Prosto zato što je ta politika, uglavnom, vođena na jedan tajnovit način, na jedan način pun nekakvih tajnih poteza o kojima je javnost bila post festum obaveštavana. Navešću vam nekoliko primera za ovu tvrdnju.
Recimo, rasprava u Savetu bezbednosti krajem novembra 2008. godine, kada je prihvaćen Euleks od strane Srbije, jeste bila rasprava o dolasku Euleksa. Zahvaljujući odobrenju Srbije Euleks je došao u Srbiju. Dakle, jedna misija koja je proizvod sveobuhvatnog plana Martija Ahtisarija.
Jeste u javnosti bilo govoreno o programu šest tačaka, koje su bile kao uslov naše Vlade da bi se Euleks pripustio na Kosovu, ali Skupština o tome nije raspravljala. Prosto nije bilo izneto na dnevni red. Možda biste čuli i saznali neko mišljenje koje bi vam koristilo i u toj politici.
Možda još drastičniji primer jeste potpisivanje Sporazuma sa Euleksom oko policijske saradnje. Taj sporazum je potpisan novembra 2009. godine i podsetio bih vas da taj sporazum, koji jeste za ovu zemlju međunarodno-pravni akt, nije nikada objavljen u "Službenom glasniku Srbije".
Kada smo bili u prilici da komentarišemo celu tu priču oko Sporazuma, morali smo da se dovijamo i da tražimo nekim drugim kanalima taj tekst. Taj tekst smo, razume se, dobili konačno i jedna dnevna novina ga objavila. Da li je on autentičan ili nije, ne mogu da kažem, jer ga nema u "Službenom glasniku", ali niko nije demantovao našu kritiku tog sporazuma.
U tom sporazumu postoji jedna definicija ili jedan izraz za granicu na engleskom jeziku, koji je zvaničan jezik tumačenja i primene tog sporazuma, gde se koristi izraz granica u međunarodnom pravnom smislu, bar na engleskom jeziku.
Naša država je potpisala takav sporazum sa Euleksom i prihvatila da je ta granica u nekom smislu, bar jezičkom, međunarodno pravna.
To je ta tajnovita arkanska politika o kojoj govorim i zato Skupština nije raspravljala o Kosovu. Prema tome, nije to salto mortale, vi ste ovu skupštinu morali da sazovete da biste u ovaj pravni poraz, a kažem i širi nego pravni, uključili i ovu skupštinu. To nije moguće prihvatiti sa strane poslaničkog kluba DSS. Mislim da ne bi smelo ni sa strane Skupštine, jer to je autentičan, samostalan, najviši demokratski predstavnički organ ove države.
Imali smo politiku u jednom periodu od preko dve godine koja je davala čudne rezultate i u koju Skupština nije bila uključena, a ni šira javnost na jedan kompetentan način.
Konačno, i ova inicijativa oko traženja mišljenja Međunarodnog suda pravde je prošla bez rasprave u ovoj skupštini. Ta inicijativa nije makar šta, to je jedna važna stvar, zaista. Ako se sećate, dok je bila prethodna Vlada, imali smo razgovor o tome šta preduzeti.
Imali smo tada zajednički pravni tim i jedna strana, ova koja je predložila da se vrati mandat narodu, davala je drugačiji predlog nego traženje za izricanje mišljenja. To je bio predlog da se pokrene tužba protiv jedne ili grupe država.
To je jedna dilema oko koje je Skupština trebalo da raspravlja kada ste, onda kada ste sami napravili Vladu, rešili da pokrenete takvo jedno pitanje. Znači, ponovo jedna inicijativa koja je bila promovisana u javnom mnjenju preko raznih majstora za marketing i spinovanje javnosti, gde je bilo puno optimizma, vidimo sada potpuno praznog, ako citiramo reči šefa pravnog tima, da je ovo pravni neuspeh, pun optimizma da je Srbija postigla jedan veliki rezultat, pošto je Generalna skupština većinom odobrila da se taj zahtev prosledi Međunarodnom sudu pravde. Takvih poteza je bilo jako puno.
Kada pogledamo našu situaciju na Kosovu i Metohiji za sve to vreme, dakle, na samom terenu, na prostoru Kosova i Metohije Vlada je, manje-više tu stvar vodila rutinski, polako napuštajući taj teren borbe, a orijentišući se i koncentrišući se isključivo na, kako je sama govorila, diplomatski i pravni teren.
O tome govori smanjeni budžet za 2009. i 2010. godinu za Kosovo i Metohiju, potom poništavanje ili ukidanje privremene zabrane rada opština koje su bile osnovane na osnovu izbora od maja 2008. godine, zatim prećutno dopuštanje Srbima na Kosovu i Metohiji koji žive južno od Ibra da učestvuju na albanskim izborima za lokalne organe vlasti, jedno prećutno prepuštanje njih na prištinski kazan, ako se tako može reći itd.
Sve vreme dok se svetu pokazivalo da se mi žestoko borimo za Kosovo i Metohiju, kada se našoj domaćoj javnosti to stalno pokazuje kako su aktivnosti diplomatije jako velike i teške, što nije sporno, za to vreme se ta borba na terenu napuštala i time zapravo najviše davalo do znanja i stranim učesnicima na Kosovu i Metohiji i drugim međunarodnim učesnicima da je to ipak stvar od neke sekundarne važnosti za ovu zemlju.
Znate, je mnogo važnije, to se bar meni čini, da vi pokažete na stalnom terenu da imate čvrstu politiku i da ne odustajete od vaših institucija, od institucija Srbije na Kosovu i Metohiji, da ne odustajete od onog što vam Ustav garantuje i protiv čega nisu ni međunarodni učesnici na Kosovu i Metohiji, nego ta diplomatska i pravna borba. Iako je, kažem, diplomatska i pravna borba izuzetno važna.
Sada smo došli u situaciju da razgovaramo o Predlogu odluke, da se, dakle, uključimo u vašu inicijativu posle 25 meseci i da nenavalentno i konstruktivno razgovaramo o onoj stvari do koje je nama svima stalo, dakle, kako vladajućoj većini tako i opoziciji. Bar sam pokušao da ilustrujem kroz nekoliko primera na koji način je Vlada stvarno vodila politiku oko Kosova i na Kosovu.
Sada ću se koncentrisati samo na ovu vašu inicijativu, na ovaj predlog odluke. Naime, taj predlog odluke, zapravo, govori o tome da, bez obzira na pravni poraz ili neuspeh, da budem precizan u citiranju, Vlada ide istim putem dalje. Je l' tako? Mi imamo nekoliko tačaka gde zapravo treba da prihvatimo nastavak iste politike, koja ide na Generalnu skupštinu, sa zahtevom da se sada ovo pravno mišljenje volšebno pretvori u jedan drugačiji politički zaključak.
Znate šta, odnos Generalne skupštine prema Međunarodnom sudu pravde teško da je tako ignorantski, da će Generalna skupština sada, posle svega, izvesti obrnut ili suprotan politički zaključak. To je neki vaš cilj.
To je, dakle, krajnje nerealno da se to sada može očekivati, a tome u prilog dao je argumente i ministar spoljnih poslova danas, kada je rekao da je 55 zemalja tu negde na pragu da prihvati nezavisnost Kosova.
Ako je to tako, zašto ulazite u tako veliki rizik da posle ovog pravnog neuspeha doživite i jedan politički neuspeh, doživimo jedan politički neuspeh, ipak je Srbija u pitanju, niste samo vi kao vladajuća struktura u pitanju.
To deluje, dakle, prilično, tako da kažem, iracionalno i samoubilački, mislim politički samoubilački. Dakle, ići ponovo na organ UN, najvažniji, čiji je sudsko telo, Međunarodni sud pravde, koji je dao praktično negativno mišljenje u odnosu na naše pitanje ili na intenciju našeg pitanja i da će on sada politički dezavuisati tako važan organ.
Ta procena je jako loša, čini mi se načelno, a konkretno je loša, ako hoćete, iz razloga, ako je to tačno, a nemam razloga da verujem da nije, ovoga koji je ministar naveo ovde da je 55 zemalja tu na pragu priznavanja.
Šta ćemo mi raditi ako Generalna skupština odbije naš predlog rezolucije i prihvati neku drugu rezoluciju? To je jako verovatno. Mislim da scenarija posle toga nema, ali se bojim da je upravo to scenario, da se ovoj javnosti pokaže da su upotrebljena sva sredstva i da se zapravo politika Kosova i Metohije ne može drugačije voditi, da su iscrpljena sva sredstva i da je to jedan kraj s kojim se, hteli mi ili ne, moramo suočiti kao sa najčvršćom političkom i istorijskom činjenicom.
Kažem to i izgleda tako, to deluje kao da je reč o takvom scenariju, iako to ne mogu da dokažem, ne mogu da tvrdim stoprocentno da vi upravo to radite. Ali, ako naredite, onda je ovo nenameravana konsekvenca vaše politike. Teško ćete, dakle, na Generalnoj skupštini bilo šta uraditi.
Znači, vaš predlog odluke sada uvlači i Skupštinu u jednu samoubilačku akciju, da ste to činili ranije, da ste zvali Skupštinu ranije da raspravlja o vašim inicijativama, vrlo verovatno da bi Skupština ovako ili onako raspravljala, neko ovako neko onako, bila bi to sigurno živa rasprava, ali biste čuli puno predloga, pa biste možda mogli i hteli da korigujete našu politiku. Kažem, možda.
U svakom slučaju, Skupština bi bila odgovorna za politiku zato što je vodila raspravu. Sada je to teško posle 25 meseci, iako vi to želite. To je prosto nemoguće, ne kažem da ova skupština neće većinom da izglasa ovu odluku, ali to je onda drugo pitanje, a ne ovo o kome govorim.
Naime, interesantno je da u tački 2. ovog vašeg predloga odluke vi fokusirate vašu akciju sada na diplomatski i politički teren, je l' tako? Kažete - diplomatskim i političkim sredstvima. Vaša frazeologija do mišljenja Međunarodnog suda pravde je bila diplomatska i pravna sredstva, politička niste pominjali.
Pitanje je - da li ste vi odustali od pravnih sredstava? Da li vi smatrate da ne postoji više manevarski pravni prostor da se nešto učini? To je sada glavno pitanje.
Razume se, vi ste odustali zato što ste čvrsto rešili da idete na političke konsekvence ovog pravnog mišljenja. Pravno mišljenje je negativno, nepovoljno, to ste sami rekli, to svi vidimo, manje-više su reakcije takve. Da li od negativnog pravnog mišljenja može da se stvori pozitivna politička konsekvenca, to je zaista veliko pitanje, knjiga sa sedam pečata. Upozoravam vas da ulazite u veoma veliki rizik.
Kada sam već pomenuo tu pravnu stranu problema, moje pitanje je zapravo – zašto država ili Vlada tada nije prihvatila najjače pravno sredstvo u borbi za očuvanje Kosova i Metohije pred Međunarodnim sudom pravde: zašto nije tužila jednu ili više država? To je sada jedno važno pitanje jer to su dve različite stvari u odnosu na traženje da se izrekne mišljenje.
Naime, to je, pod broj jedan, mnogo jače pravno sredstvo. Ono, dakle, nije formalno-pravni akt, nego jedan politički akt kojim pokazujete da ste spremni da upotrebiti najjače pravno sredstvo, a ne slabije, zato što je u pitanju najveći problem.
Drugo, sa takvim jednim zahtevom ne biste, dakle, omogućili Međunarodnom sudu pravde manevarski prostor manipulacije koji je on iskoristio na ovo vaše pitanje. On je zaista, što i sami kažete, izvrdao odgovor na pitanje i odgovorio na način koji je zaista više jezički nego pravni.
Naime, ako bi se tužila jedna država, onda je tema upravo ono o čemu ste danas govorili, da je teritorijalni integritet i suverenitet glavno pitanje. Znači, ne bi sud mogao da izbegne raspravu o tome da li je država ako je tužena prekršila osnovno načelo međunarodnog prava, a to je teritorijalni integritet i suverenitet države.
Potom, takvo mišljenje, izvinite, odluka ili presuda je obavezujuća, ako bi se izrekla, a ne fakultativna, tj. neobavezujuća, kao što je slučaj sa ovim mišljenjem.
Najzad, pitanje je da li bi se sud proglasio nenadležnim, što je, koliko vidim, vaš predikativni argument, to nije, pogotovo danas, pitanje. Vi ste izgubili i na ovoj stvari, dakle, na traženju mišljenja, pa zašto se sada bavimo time da li bi se sud proglasio nenadležnim?
Više je šansi da se proglasi nadležnim nego nenadležnim, ako bi sud delovao po modernim tendencijama međunarodnog prava, a ne po onim starim koji su važili pre 1946. godine, pre Povelje UN, kada je deklarativna teorija priznanja bila preovlađujuća.
Danas to više nije slučaj u svetu i sud bi zaista bio u prilici ili u neprilici, ako hoćete, da se izjasni u odnosu na našu tužbu. To je, dakle, ono što je moguće bilo i u skladu s tim privešću kraju ovo moje izlaganje.
Naime, ovaj predlog odluke ne može se prihvatiti, to govorim samo u ime poslaničkog kluba DSS, iz razloga koje sam naveo, ali pošto je u pitanju važna stvar za ovu državu, mi ćemo, naravno, dati predlog šta treba da se uradi.
Dakle, potrebno je da se ovaj predlog odluke stavi ad akta, da se Narodna skupština opet sabere, da napravi radnu grupu i da sačini predlog odluke u skladu sa ovom inicijativom, da se pokrene postupak tužbe za neku od država ili više država koje su priznale to otvoreno pitanje i da se ova Narodna skupština sazove u najskorije moguće vreme, a ne treba puno vremena da se takav predlog odluke sroči, da se sazove i da raspravlja o tome.
Samo time bi Narodna skupština sebe (Predsednik: Vreme.), kao predstavničko telo građana Srbije, dovela u poziciju da aktivno vodi ovu politiku i izvela sebe iz ove pasivne pozicije, u koju je gurnula Vlada Srbije. Hvala na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, danas tako nešto reći kada smo izgubili na ovoj stvari, na traženju mišljenja je, čini mi se, krajnje neubedljivo.
Odmah ću vam reći, čak i da ste u pravu i da se sud proglasi nenadležnim, to je manja šteta nego ovo što smo dobili, mišljenje da zapravo cela ova deklaracija nije u neskladu ili ne krši međunarodno pravo. To je manja šteta.
Kada već pominjete vašu prethodnu analizu sa pravnim stručnjacima, moram vam reći da stvari tu stoje, u najmanju ruku, šaroliko. Neki su za, neki su protiv. Podsetiću vas, pomenuo je šef Pravnog tima, Marsela Koena, koji je u vašem Pravnom timu bio, da je u vreme kada smo imali zajednički pravni tim, bio izričito za tužbu. Tada je i Tomas Lajner, pravni savetnik pregovaračkog tima, bio izričito za službu.
Postoji nekoliko skorijih mišljenja o tome, u vreme kada se razgovaralo o tim stvarima i kada su se pravila testiranja pred međunarodnim pravnicima o tome, i profesor Braun je bio za tužbu. Potom, Kris Borgen, međunarodno-pravni stručnjak SAD-a, u poslednje vreme govori o tome da je tužbu trebalo podneti. Ima još nekih mišljenja, kao što je Žil Bergion itd.
Tu su mišljenja podeljena, ali stvar je države da ide na jači, a ne na slabiji potez, zato što je on politički ubedljiviji. Ako i u slabijem izgubi, onda ne možete argumentovati, da ste povukli jači, da bi izgubili. Ono što i sami kažete, da se proglasi nenadležnim, to je mnogo bolje, nego ovako kada je došlo do pravnog neuspeha, kako je izvoleo danas reći šef Pravnog tima.
To je samo jedan aspekt ove stvari. Naime, o time sam govorio u sklopu predloga odluke. Ono što DSS može da učini jeste da da predlog druge odluke. To sam i argumentovao. Zapravo, moja šira argumentacija se tiče vaše politike prema Kosovu otkada ste došli na vlast, u poslednjih 25 meseci. Ona je kompletno bila slaba, a posebno na terenu.
Možete voditi kakvu god hoćete diplomatsku akciju, ako nemate podršku na terenu, ako se ne vidi da vi držite vaše institucije zubima i noktima na terenu, nisu ubedljivi vaše u diplomatskoj akciji. Iako ste vi bili relativno ubedljivi, to moram da kažem, ali bili biste ubedljiviji da je vođena unutrašnja politika drugačije. Hvala.

Pošto je ovde bilo reči o stvarima o kojima sam govorio i bio sam pogrešno protumačen, tražim po članu 101. repliku.
Naime, ovo što je koleginica …

Govorila je o tužbi. Jedini sam ja govorio i pogrešno je protumačila moje reči.

Hvala lepo.
Reč ima prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo Skupštine, ovaj poslovnik koji je predmet našeg današnjeg razgovora i rasprave ima 297 članova. Ustav Srbije ima 202 člana, a ovaj poslovnik ima negde blizu hiljadu stavova. Ustav Srbije ima gotovo duplo manje.
Dakle, dva dokumenta koja ne moraju da imaju direktne veze, mada imaju indirektne svakako, gde je jedan ekstenzivan, pun nekakvog normiranja detalja, a jedan pravnički racionalan.
To je posledica jedne situacije da je Ustav Srbije donesen na osnovu nacionalnog konsenzusa, a da je ovaj poslovnik kao predlog dat na bazi nasilja skupštinske većine nad manjinom.
Naime, da se nekim slučajem išlo metodom konsenzusa i da je napravljena radna grupa koja bi saglasno došla do poslovnika, budući da se radi o pravilima rada Skupštine koja važe za sve nas, ovaj poslovnik bi mogao da bude za dve trećine kraći. On ne bi morao da ide u takve besmislene detalje i normiranja, a to je zapravo posledica nedostatka legitimnosti, one prave demokratske legitimnosti jednog zajedničkog rada na početku nekog procesa, posle čega su većine i manjine krajnje legitimne.
Ovde to nažalost nije slučaj. Imamo jedan vrlo ekstenzivan poslovnik koji je teško čitati, sa mnogim suvišnim odredbama. Samo pogledajte tri člana, devet ili deset stavova posvećenih tome kako poslanik operiše sa identifikacionim karticama. Kao da je reč o mlađim maloletnicima, a ne o poslanicima.
Molim vas da još jednom pročitate te odredbe, te suvišne stvari. Tih je suvišnih odredaba jako puno upravo zato što ne postoji bazični konsenzus u ovoj skupštini oko ovog poslovnika.
Zbog toga poslovnik s jedne strane ima nameru da detaljno normira svaki element života ove skupštine, a sa druge strane ima obezbeđene kontrolne mehanizme odlučivanja u stalnim prednostima skupštinske većine, koja uvek može da donese odluku i da preglasa manjinu.
S druge strane, u kontrolnom delovanju predsedavajućeg, tj. predsednika i potpredsednika Skupštine, koji uvek mogu da oduzmu reč, čak i da daju, da odluče o pravu na repliku, kao što kaže odgovarajući član koji garantuje repliku u dva stava, a u trećem oduzima to pravo, gde kaže da o ovim stvarima koje se egzaktno utvrđuju odlučuje predsednik Skupštine. Takvih odredaba gde se prava daju i uzimaju ima dosta. Naveo sam samo jedan primer.
Budući da vreme teče, navešću samo još jednu stvar koja je važna za ovaj poslovnik, ako mi je dopušteno još 25 sekundi. Dakle, reč je o članu 59, o odredbama o Odboru za KiM. To su najsiromašnije odredbe kada je u pitanju određivanje šta treba da rade odbori. On ima samo dva člana i ta dva člana se tiču stvari koje ova skupština nije radila tokom ove dve godine.
Dakle, predlaganja zakonskih akata, zakona i drugih opštih akata oko KiM i predlaganja rezolucija. Skupština to do sada nije nijednom radila, a KiM je tema gde može postojati dnevno delovanje ili bar na nedeljnom nivou Skupštine. To je jedan član o odboru koji potpuno štrči i najbolje bi bilo da je bio izostavljen.