Gospođo ministar, kao što znate, predložili smo zakon o osiguranju depozita. I jedno pitanje za vas – da li je vaš državni sekretar optužio DSS za širenje panike među građanima Srbije i defetizam? I da imate eminentne stručnjake koji su na savetovanju bankara ovde u Srbiji rekli da je zbog neblagovremenog reagovanja Vlade građanstvo izvuklo preko milijardu evra štednje, odnosno depozita.
Da vas pitam na kraju, da li su poslanici odgovorni što postavljaju vama tako nezgodna pitanja ili ste odgovorni vi iz Vlade što ste dozvolili da tako odu devizne rezerve? Šta je razlog zašto je kurs skočio, kada smo vas upozoravali, sa 75 na 95?
Postavljali smo pitanje i na Odboru za finansije, ali ni od koga nismo dobili odgovor, ko je kupio devize? Ko je otkupio devize? Ko je izvršio pritisak na devizne rezerve da se pojača toliko tražnja u odnosu na priliv? Zašto nam ne odgovorite na to?
Da li su to monopolisti? Da li su banke iznele sredstva iz zemlje ili su monopolisti, kojima ste dali povlašćeni položaj, mogli da ih otkupljuju za uslugu što su napravili ovu vladu? Ovu vladu, na čijem čelu je Boris Tadić i DS, formirali su, ponavljam još jednom i to sam više puta rekao, uvoznički lobi, monopolisti i ambasadori pojedinih zemalja. Zato ova vlada ne radi u interesu građana Srbije, već radi isključivo u interesu interesnih grupa.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Suština ovog amandmana je da se postupak pripreme i donošenja budžeta i finansijskih planova za obavezno socijalno osiguranje izvršava prema budžetskom kalendaru i to smatramo da je potrebno pomeriti unazad rokove u budžetskom kalendaru, kako bi se predviđeni postupci blagovremeno obavili.
Ovaj predlog je u skladu sa praksom koja važi u većini evropskih zemalja. Podsetiću gospođu Dragutinović šta je izjavila u ekspozeu, kada je obrazlagala ovaj zakon u načelu. U ekspozeu je gospođa Dragutinović naglasila da je ovaj zakon urađen na osnovu međunarodnih standarda. Međunarodni standardi poznaju neke druge kalendare. Konkretno, kada pričamo o međunarodnim standardima, u najrazvijenijim zemljama kalendar za donošenje zakona o budžetu je, negde, oktobar mesec, najkasnije 15. novembar tekuće godine, za narednu godinu.
Međutim, nije ni čudo što se ovo kod nas dešava, jer mi, uglavnom, probijamo rokove. Podsetiću vas, samo, da smo budžet za 2009. godinu, iako je obaveza bila da se dostavi Predlog budžeta do 1. novembra, dostavili Skupštini, odnosno poslanicima, tek 8. decembra, da bismo taj budžet usvojili tek krajem 2008. godine, poslednjih dana decembra meseca. To su fakti, da ne pričamo o završnom računu. Zakon nalaže da se 1.7. dostavi izveštaj, odnosno završni račun, a vi ste ga dostavili 6. jula.
Očigledno je da pravila koja važe u razvijenijim zemljama ne važe ovde, mi pokušavamo zbog toga da skratimo i ove rokove. Ali, nije ni čudo, vama su puna usta Evrope.
Međutim, kalendare ne poštujete, ne poštujete ono na šta vas zakon obavezuje. Kada se ne poštuju rokovi, gospođo ministar, nije ni čudo što se ne poštuju i izvršenja. Ponavljam, još jednom, jer me verovatno niste ni čuli, kada kažem da se ne poštuju rokovi, nije ni čudo što se ne poštuju ni izvršenja.
Gospođo ministar, vama je smešno, vama je mnogo toga smešno, a narod trpi. Narod, da vam kažem, plače. To ću na jednom plastičnom primeru da vam obrazložim, upravo nešto što se dešava sa poljoprivredom i poljoprivrednicima. U toku načelne rasprave o zakonu o poljoprivredi, upozorio sam ministra Dragina da se ne izvršavaju obaveze vezane za isporuku protivgradnih raketa. Tada je gospodin ministar obmanuo Skupštinu i dao je ovde informaciju da su pribavljene protivgradne rakete, u količini od 4.850 komada.
Budžetom je bilo predviđeno 345 miliona za nabavku protivgradnih raketa, ali rebalansom budžeta tu stavku ste promenili na 242 miliona. Štedeli ste na onome što je bilo najpotrebnije za građane, odnosno poljoprivrednike, a podsetiću vas, da Srbija ima 800.000 poljoprivrednih domaćinstava i 57. 000 kvadratnih kilometara obradive površine.
Gospođo ministar, nabavljeno je svega 2.300 protivgradnih raketa, da bi 7. i 8. jula, u vreme najvećih nepogoda bilo potrošeno 1.770 protivgradnih raketa. Za dva dana je potrošeno 1.770 protivgradnih raketa!
Pitam ovde – zašto se tako odnosimo prema poljoprivredi i poljoprivrednicima, a opšta je konstatacija, da je to strateška grana i grana koja je jedina donosila suficit ovoj državi?! Tog dana, kada su bile te elementarne nepogode, kada mnoge protivgradne stanice nisu mogle da dejstvuju, desile su se ogromne štete. Samo ću da vas podsetim za opštinu Koceljevu. U opštini Koceljeva je tog dana za 20 minuta oštećeno 250.000 sadnica voća, najviše šljiva, 200 hektara malinjaka, 1.500 hektara zasejanih površina pšenicom, 300 hektara zasejanih kukuruzom.
Veliku štetu su pretrpeli tada Moravički, Šumadijski i okrug Rasinski okrug. Štete su ogromne i iznose, samo za opštinu Koceljeva oko 350 miliona dinara, a vi ste budžetom predvideli 242 miliona za protivgradne rakete.
Činjenica je da ne vodite računa o građanima Srbije, da imate osmeh uvek kada odgovarate na pitanja, a to su situacije kada treba da saosećate sa tim ljudima koji ulože toliko truda i rada da pomognu pre svega sebi, a i građanima Srbije.
Činjenica je da oni vama uopšte više i ne veruju, strepe na 52. 000 hektara zemlje, gledaju ka nebu i jedini spas vide u nebu. Tragično je još nešto ovde, vaš koalicioni partner, gospođo ministar, oni očigledno sve znaju o budžetskom sistemu. Nema nijednog poslanika G17 za sve vreme dok traje rasprava u pojedinostima o ovom zakonu o budžetu. Da li znate zašto? Zato što su razradili sistem kako da troše pare iz budžeta! Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Ovaj amandman se odnosi na Poglavlje sedam – budžetska inspekcija. Predlažemo da se u članu 84. se doda nova tačka, to je predlog Poslaničke grupe DSS, da se vrši kontrola i vanbudžetskih fondova. U obrazloženju smo stavili da je neophodno da budžetska inspekcija vrši kontrolu i nad vanbudžetskim fondovima, iz prostog razloga, jer postoje mnogi fondovi koji zbog svoje prirode moraju da imaju i kontrolu.
Pre svega, mislimo na razne vrste komora, Advokatsku komoru, Lekarsku komoru, Farmaceutsku komoru, Inženjersku komoru koje imaju obavezne članarine.
Gospodin Rade Obradović je malopre objasnio suštinu i dao odgovor na pitanje zašto nema sredstava u budžetu za protivgradne rakete o kojima ću ponovo da pričam.
Ako je uvidom budžetske inspekcije za 2008. godinu i Izveštajem usvojenim 2. jula, koji je dostavljen Skupštini 8. jula, na dan kada su bile te velike elementarne nepogode, utvrđeno je da je u Agenciji nenamenski potrošeno za nabavku nameštaja, zavesa i garnišni 626 miliona dinara, da je u Ministarstvu za nauku nenamenski potrošeno 841.595.211 dinara, bez postupka i procedure javne nabavke, i kada je budžetska inspekcija utvrdila da treba da se izvrši povraćaj sredstava u budžet Republike Srbije, onda je jasno zašto Koceljeva nije imalo i zašto nad Koceljevom nije dejstvovala prodivgradna zaštita, zato je i ispaljeno svega nekoliko raketa.
Gospodin Zoran Babić, direktor RHMZ, u izjavi za "Pres" 10.07. rekao je da su zalihe nikakve i da para nema, odnosno da postoje problemi u nabavci i finansiranju protivgradnih raketa zbog nedostatka para da se isplate domaći proizvođači, "Krušik", "Trajal" i "Poliester". Sa "Trajalom" je pokušan dogovor da se isporuče rakete, a da rok isplate bude sredina 2010. godine.
Znači, nešto možemo da avansiramo, da plaćamo, pitanje je zašto se to plaća unapred, a nešto ne može.
Očigledno je da za zavese, nameštaj, garnišne ima para i ova Vlada je za to uvek spremna da odvoji sredstva, a za ove stvari koje se tiču svih poljoprivrednika i svih poljoprivrednih domaćinstava nema sredstava. (Aplauz.)

Na član 112. Poslanička grupa DSS je podnela amandman, uz obrazloženje, da su rokovi predviđeni za programski deo budžeta predugi i da ih treba skratiti na predloženi način. U odredbi člana 112. stoji da će se programski deo budžeta primenjivati postupnim uvođenjem za pojedine korisnike sredstava budžeta Republike Srbije, a u celini od donošenja zakona o budžetu Republike Srbije i odluka o budžetima lokalne vlasti za 2015. godinu.
Predložili smo da to bude 2012. godina.
''Odredbe ovog zakona koje se odnose na srednjoročni plan javnih investicija primenjivaće se počev od postupka izrade budžeta za 2011. godinu.'' Tako stoji u Predlogu zakona. Stavili smo da to bude 2010. godina.
''Odredbe ovog zakona, u delu koji se odnosi na pripremu srednjoročnih planova, primenjuju se u postupku pripreme i donošenja zakona o budžetu Republike Srbije za sva ministarstva za 2011. godinu...'' Mi smo dali predlog da to bude 2010. godina.
Smatramo da su rokovi predugi i da treba što pre da počne da se primenjuje ovaj zakon o budžetskom sistemu, a pogotovo, gospođo ministar, što ste i vi rekli, vraćam se na vaše uvodno izlaganje, u ekspozeu koji ste imali kada je bila rasprava u načelu, mi želimo evropske standarde, evropske norme i upravo shodno tome i mi insistiramo na ovom.
Očigledno je da niste spremni da primenite savremene norme. Ne smete ministrima Dinkiću, Mrkonjiću, Kalanovićki, Škundriću, Draginu da tražite da dostave program. To je jasno.
Drugo, nesposobni ste da projektujete rast bruto društvenog proizvoda i krize. Išli smo 6% u oktobru mesecu, pa smo išli 3,5% kada smo usvajali budžet, mi smo vas upozoravali na krizu, na pošasti kakve će efekte da imaju na proizvodnju i na rast bruto društvenog proizvoda u zemlji. Sada je projekcija minus 3,5 do minus 5%. Da li znate zašto? Zato što birate nesposobne. Birate ih po stranačkoj pripadnosti. To se i kod vas u Ministarstvu jasno vidi. Državni sekretari vam se biraju po stranačkoj pripadnosti, a ne po znanju. Zato imamo sve ovo što se dešava. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo raspravu u pojedinostima o jednom vrlo značajnom zakonu, koji je po mišljenju Poslaničke grupe DSS izuzetno loš zakon. Zakonodavac uopšte nije vodio računa o okolnostima i uslovima sa kojima se građani i jedan grad suočavaju, pa da shodno tome nađe i adekvatna zakonska rešenja koja bi sadržao ovaj zakon.
Suština ovog amandmana je da se članom 4. stav 2. rok od 48 sati zameni rokom od 24 sata iz prostog razloga što smatramo, s obzirom na obaveze i ono šta je delatnost komunalne policije, da ti rokovi treba da budu kraći.
Komunalna policija se bavi pitanjima snabdevanja vodom, odvođenja otpadnih i atmosferskih voda, javne čistoće, prevoza, deponovanja komunalnog i drugog otpada. Neadekvatno i neblagovremeno rešavanje tih problema vuče za sobom opasnost za građane tog grada, a istovremeno, ne daje se mogućnost da se blagovremeno reaguje.
Ono što je zapanjujuće jeste odgovor Vlade zašto ne prihvata ovaj naš amandman, gde se vidi i odnos prema samom zakonu. U odgovoru na ovaj amandman stoji da se amandman ne prihvata jer je rok predviđen u Predlogu zakona realniji. Pitam – šta je to realno? Da li je realno blagovremeno reagovati, doneti odluku da se u roku od 24 sata završi nešto što može da ugrozi građane, ili je realno da se prepusti slučaju i da se dese neke stvari koje mogu da imaju nesagledive posledice po građane tog grada?
Kada ste već tu, gospođo Malović, očekivao sam da ću danas ovde da vidim predlagača zakona gospodina Markovića, ali kada ste već tu, pogotovo što ste vi ministar pravde, samo jedno pitanje. Ovde se radi o tome da se ovde upošljava 1.200 ljudi – 23 grada plus grad Beograd, s obzirom na broj stanovnika, na 5.000 stanovnika ide jedan komunalni policajac, to je oko 1.200 ljudi upošljavamo u ovu službu. Jedno pitanje: da li može u bilo kom organu državne uprave da se zaposli neko bez potvrde da nije osuđivan? Ne. Po ovom zakonu o komunalnoj policiji, ljudi kojima se daju strahovita ovlašćenja, čak i prinuda, vezivanje, lisice, upotreba palica, mogu da stupe u radni odnos ako nisu osuđivani na kaznu veću od šest meseci.
Hipotetički, neki lokalni siledžija koji je više puta primenjivao silu, tukao ljude, izdržavao kaznu po 15-20 dana, na ovaj način, pogotovo ako pripada nekoj vladajućoj većini ili je miljenik vladajuće većine, može da stupi u radni odnos. I, šta mi onda imamo? Imamo lokalnog siledžiju, gradskog šerifa.
Ono što još treba da se primeni i da se ubaci u ovaj zakon, to je da se budžetom predvide sredstva i za konja za tog gradskog šerifa. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Ovo je, u suštini, jedan od dva amandmana koja je Vlada prihvatila. Podneli smo amandman na član 49, doći ćemo kasnije i do tog člana, gde tražimo da se doda novi stav, a to je: „Skupština grada daje saglasnost na strateški plan komunalne policije.“ On je upravo analogan ovome što se prihvata, ovom amandmanu. Član 49. kaže: „Gradsko veće, na predlog načelnika komunalne policije, doneće prvi strateški plan komunalne policije najkasnije u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.“ Normalno je, po analogiji, ako se prihvata ovaj amandman DSS-a, da se ugradi i drugi stav, u kom stoji da skupština grada daje saglasnost na ovaj strateški plan.
Još jedno pitanje, gospođo ministre, nisam vas malopre čuo dobro: da li ljudi koji se zapošljavaju u organima državne uprave moraju, pre nego što ih prime u radni odnos, da predaju potvrdu da nisu osuđivani? To je potrebno zarad javnosti, da javnost zna. Molim vas da odgovorite na ovo. Hvala.

Zahvaljujem se, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, stvarno je indikativno, kao što je rekao naš kolega gospodin Petković, da u raspravi u pojedinostima o ovom zakonu ne učestvuje onaj ko je kompetentan i ko je predlagač ovog zakona, mislim na ministra gospodina Markovića. Mislim da je verovatno razlog to što je i sam svestan da ovaj zakon nije dobar i da kao takav može da proizvede nesagledive posledice u mnogim sredinama; odnosno, ne u mnogim sredinama, nego u 23 grada, plus u gradu Beogradu, gde živi oko šest miliona stanovnika. Zbog nestručnog i nekompetentnog pristupa celom problemu, i radu ovih komunalnih policajaca, može da proizvede nesagledive posledice.
Svi mi smo gledali veliki broj filmova u kojima se prikazuje ponašanje nekih lokalnih policajaca ili, da kažem, gradskih šerifa.
Verujem da je svakom od vas u sećanju film, jedan iz serije o Rambu, gde imamo jednog lokalnog gradskog šerifa koji proizvede takvo dejstvo da onaj ko se oseća pogođenim i povređenim, odnosno po merilima tog gradskog šerifa sasvim je drugačiji pristup pravdi imao od onoga što je stvarno pravedno...
To može da se desi kod nas, jer se daju velika ovlašćenja ovim, da ih tako nazovem, gradskim šerifima. U samom zakonu i članu 32. ima dosta nedorečenih stvari, koje mogu da proizvedu određene posledice po građane iz ovih gradova.
Mislim da je amandman poslanika Demokratske stranke Srbije sasvim suvisao, da posle reči „psihofizičke sposobnosti potrebne za obavljanje poslova komunalne policije, koje se dokazuju lekarskim uverenjem ovlašćene zdravstvene ustanove“ treba da stoji: „koje se izdaje nakon lekarskog pregleda jednom godišnje“. Smatram da je neophodno da se provera sposobnosti tih lokalnih komunalnih policajaca obavi bar jednom godišnje, s obzirom na ovlašćenja koja imaju i ono što je u opisu njihovih poslova.
Istovremeno, vraćamo se na ono o čemu sam više puta pričao, smatram da treba u potpunosti da se briše ova odredba tačka 3 – da nije osuđivan na kaznu zatvora od najmanje šest meseci. Bez obzira na obrazloženje koje je dala ministarka, koje se odnosi na policiju, mislim da je prijem ovih ljudi sasvim drugačiji od prijema ljudi u policiju. Zatim, pričaćemo kasnije povodom amandmana, način polaganja stručnih ispita ukazuje na to da ti ljudi uopšte ne smeju da obavljaju ovu dužnost, bez obzira na to koju vremensku kaznu izdržavali.
Mislim da sve to može da proizvede neke negativne posledice za građane, pogotovu što postoji i mehanizam zaštite koji potpuno ide u prilog onih koji imenuju ta lica. Gradska uprava je ta koja imenuje ta lica, gradska uprava je ta koja, ako se neko oseti povređenim postupkom nekog komunalnog policajca, kasnije u postupku rešava o tome.
Više ćemo da pričamo o tome kroz sledeće amandmane i osvrnućemo se na član 29, gde ćemo plastičnim primerom pokazati kakve sve posledice mogu da proisteknu iz ovako lošeg zakona.

Gospođo predsedniče, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, upravo ovaj član 48. pokazuje suštinu, koliko se površno pristupilo ovom zakonu. U ovim odredbama navodi se: „Zaposleni u komunalnoj policiji dužni su da polažu ispit za obavljanje poslova i primenu ovlašćenja komunalnog policajca najkasnije u roku od godinu dana od dana donošenja propisa iz člana 35. stav 2. ovog zakona.“
Daje se mogućnost da poslove komunalnog policajca pre polaganja ispita obavljaju pripravnici, tako da kažem. Ovo je jedinstven slučaj da celu službu (praktično, svi komunalni policajci) čine pripravnici, jer teče rok od godinu dana i polažu ispit. To je neprimereno i ne verujem da tako nešto postoji u bilo kojoj zemlji u svetu.
Upravo u prilog mojoj diskusiji idu diskusije svih narodnih poslanika koji su zdušno danas kritikovali ovaj zakon i tražili da se povuče iz procedure. Zašto kažem da je ovo potpuno nesuvislo i da je ova odredba veoma loša i da mi pokušavamo da je popravimo našim amandmanom gde kažemo: „Kandidati za rad u komunaloj policiji dužni su da polože ispit za obavljanje poslova i primenu ovlašćenja komunalnog policajca“?
Neobučena lica, čije znanje nije provereno pre stupanja na dužnost, neće moći adekvatno da izvršavaju poslove koji treba da spreče štetu po građane, a i sam grad, pogotovo ako imamo član 50. gde se kaže da se odredbe ovog zakona primenjuju po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Postoji razumno vreme da se ovaj zakon potpuno upodobi i da ima suštinu, a ne da imamo pripravnike. Mi ćemo imati pripravnika kao načelnika komunalne policije.
Ovim zakonskim rešenjima daje se da su do polaganja ispita svi komunalni policajci pripravnici. To je jedinstven slučaj da načelnik bude pripravnik.
Da rezimiramo, pošto smo dosta pričali o tome, ono što sve nas plaši jeste to što mogu da obavljaju dužnost komunalnog policajca ljudi koji su osuđivani na kaznu ne dužu od šest meseci. Znači, oni koji su skloni nasilničkom ponašanju.
Drugo, ko bira te komunalne policajce? Biraju ih organi gradske uprave. Oni koji su na vlasti u tom gradu, oni biraju 1.200 pripravnika.
Treće, ukoliko oni nanesu štetu nekom građaninu svojim činjenjem, a da građanin nije napravio bilo koji prekršaj, ko rešava taj problem?
Rešavaju organi gradske uprave. Rešava načelnik, rešavaju organi gradske uprave i gradsko veće. Ko čini gradsko veće? Čini ga vladajuća većina.
Dajte mi jedan primer u Srbiji gde gradsko veće ne čine članovi vladajuće većine u tom gradu.
To pokazuje koliko je ovaj zakon u suštini opasan, koliko može da da nekom mogućnost da primenom sile nanese teške telesne povrede nekom.
Pri tom, u službu će uglavnom da se primaju ljudi koji pripadaju vladajućoj većini u tom gradu, ili simpatizeri. Posebne aršine će da imaju prema onima koji su iz vladajuće većine ili simpatizeri, a posebne aršine prema onima koji su iz opozicionih stranaka ili simpatizeri opozicionih stranaka.
Duboko se nadam da ministar u ovim trenucima sedi negde u mraku, da se zatvorio i da razmišlja o tome da povuče ovaj zakon, da ne dozvoli, kao što je neko rekao, da se taj zakon odnese predsedniku njegove stranke da ga potpiše i da ga stavi u funkciju. Ovaj zakon je vrlo štetan i opasan po građane, shvatite to. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospođo ministre, danas ceo dan pokušavamo da vas ubedimo da je ovaj zakon loš. Pri tome, imali ste dovoljno vremena, odnosno predlagač zakona je imao dovoljno vremena da predloži jedan sasvim dobar zakon, jer od 2007. godine, kada smo doneli Zakon o gradovima, do danas, a sada je sredina 2009. godine, prošlo je godinu i po dana.
Ovaj član odnosi se na rok za donošenje strateškog plana, koji je vrlo bitan, koji opredeljuje kako će da radi ova komunalna policija: „Gradsko veće, na predlog načelnika komunalne policije, doneće prvi strateški plan komunalne policije najkasnije u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.“
Primena zakona se, po članu 50, odlaže za šest meseci. Ovim članom 49. predviđa se da je rok za donošenje strateškog plana dve godine. To je, znači, da bismo dobili strateški plan, dve i po godine.
Našim amandmanom smo tražili da se ovaj rok skrati, pogotovo zato što imamo ovaj odloženi rok početka primene ovog zakona šest meseci; znači, da se još šest meseci posle toga da mogućnost da gradsko veće, uz saglasnost skupštine, donese ovaj strateški plan.
Međutim, činjenica je da sve ovo što smo pričali nema efekta i nema svrhe, jer je predlagač zakona u suštini zacrtao da dobije stranačku policiju. To je ono najgore, jer će tu stranačku policiju plaćati građani Srbije, znači, iz budžeta lokalne samouprave, koji se puni sredstvima i nametima na građane Srbije, koji su iz dana u dan sve veći.
Vidimo da će i plate da se smanje. Predlaže se, kao jedna od mogućih mera, ili smanjenje plata za 10% ili povećanje PDV-a da bi se amortizovao taj udar i nedostatak sredstava i velika razlika između prihodne i rashodne strane, jer tako vam i vaš nalogodavac traži, odnosno MMF.
Gospođo ministre, ovo je jedan apel za vas. Vi ste ministar pravde, čuli ste od većine poslanika velike primedbe na ovaj zakon i na njegovu neprimenjivost. Računamo da ćete da ubedite predlagača zakona, ministra za lokalnu samoupravu gospodina Milana Markovića da povuče ovaj zakon, da ne raspravljamo i ne glasamo o ovom zakonu u danu za glasanje, jer je ovo za građane Srbije bespotreban izdatak a za nekoga stvaranje stranačke policije, koja može da radi šta joj se prohte. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Čudno je da, u jučerašnjoj raspravi o zakonu o osiguranju a danas imamo raspravu o Predlogu zakona o udruženjima, vladajuća većina i nadležna ministarstva, a i sama vlada, ne nalaze za shodno da od tako konstruktivnih, pametnih i dobrih amandmana uvaže bar jedan amandman, što smo videli juče iz priloga diskusije mog uvaženog kolege prof. Zorana Šamija.
Demokratska stranka Srbije svakako smatra da treba doneti zakon o udruženjima i podržava u načelu da, u krajnjoj liniji, taj zakon bude što liberalniji i da svako ko želi da se organizuje u udruženje treba to da uradi bez većih poteškoća. Međutim, ne treba da dozvolimo da to ide u drugu krajnost, o čemu će poslanici DSS-a govoriti prilikom rasprave u pojedinostima, odnosno prilikom obrazlaganja svojih amandmana.
Što se tiče samog amandmana, predložili smo da se u članu 2. stav 1. briše reč „nedobitna“. U duhu predloženog zakona jasno je da će većina udruženja imati i profit (odredba člana 37) i deklarativna definicija u stavu 1. člana 2. prosto nema nikakve svrhe.
Samo ću u kratkim crtama da kažem. Aktivnosti udruženja član 37: „Udruženje može neposredno da obavlja i privrednu ili drugu delatnost kojom se stiče dobit u skladu sa zakonom kojim se uređuje klasifikacija delatnosti, pod navedenim uslovima...“. Tu imamo navedene uslove.
Mislim da je ovaj amandman svrsishodan i računam da ćete ga do kraja rasprave prihvatiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u više navrata su danas narodni poslanici ovde u parlamentu postavljali pitanje gde je ministar.
Postavljam i ja pitanje gde je. Sumnjam da je skoknuo časkom do Brisela, pa će se vratiti ovde, pa opet do Brisela, vratiće se ovde. Gospođo predsedavajuća, iz vašeg načina vođenja sednice vidi se da i vi žurite tamo, a pitanje je kada ćemo uopšte da stignemo.
Danas je ministar u par navrata, odgovarajući i replicirajući narodnim poslanicima, pre svega Velimiru Iliću i gospodinu Zoranu Šamiju, na neprimeren način obrazložio zašto se ne prihvataju amandmani Demokratske stranke Srbije. Mislim da su Ministarstvo i Vlada morali da uzmu u obzir upravo ove amandmane koje smo mi uložili, jer oni u nekim bitnim stvarima poboljšavaju ovaj zakon. Da otklonimo i tu sumnju, mi nismo imali nameru destruktivnosti, nego smo pokušali da poboljšamo ovaj zakon tako da bude primeren uslovima koji vladaju.
Osvrnuo bih se sada na ovaj amandman koji je uložila Poslanička grupa DSS, koji se odnosi na član 42. stav 1, gde smo predložili da se briše reč „nedobitno“. On je analogan amandmanu koji smo podneli na član 2. iz prostog razloga što je potpuno jasno da većina udruženja,…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
… između ostalog, ostvaruje profit, tako da ova deklarativna definicija nema nikakve svrhe.
Članom 37. se jasno definiše: „Udruženje može neposredno da obavlja i privrednu ili drugu delatnost kojom se stiče dobit“, podvlačim - dobit, „u skladu sa zakonom kojim se uređuje klasifikacija delatnosti, pod sledećim uslovima: 1) da je delatnost u vezi sa njegovim statutarnim ciljevima; 2) da je delatnost predviđena statutom; 3) da se delatnost obavlja u obimu potrebnom za ostvarivanje ciljeva udruženja.“
Upravo iz ovog člana 37. jasno proističe naša namera da upravo brisanjem ove reči „nedobitno“ poboljšamo ovaj zakon, jer se već članom 37. daje mogućnost za dobit, za sticanje profita, te smatramo da je ova reč potpuno suvišna.
Vlada, inače, može da propiše i iznos za upis u registar udruženja. Međutim, čega se mi plašimo? Stavili smo, uostalom, i primedbu na to, da taj iznos bude maksimalno do visine prosečne zarade u Republici Srbiji.
Smatramo da se na ovaj način omogućava diskriminatorski odnos prema određenim licima koja žele da se registruju kao udruženje, da to bude isključivo u nadležnosti Vlade i da Vlada onda određuje ko će koliki iznos da plati, pa da onda onima koji imaju stvarno zdrave ciljeve, koji nisu u interesu Vlade u tom trenutku, propišu toliki iznos da oni ne mogu da se registruju.
Mislim da je to veliki problem, pogotovo zato što ova vlada i političke stranke koje čine vladajuću većinu, a pogotovo najveća stranka u vladajućoj većini, pokazuju jedan specifičan odnos upravo prema onim nevladinim organizacijama i udruženjima koja imaju nedobronameran odnos prema Srbiji i prema građanima Srbije. To je jedan veliki problem.
Uostalom, i time ću i da završim, stranka G 17 je nastala kao nevladina organizacija. Bili su prvo nevladina organizacija, pa su se registrovali kao politička stranka. Znamo koliko su za ovo vreme doprineli boljitku građana Srbije.
Što se tiče izlaganja gospodina Milivojevića, pa on je ekspert za nevladine organizacije.

Javljam se po Poslovniku, član 27. Dužnost predsednika Skupštine je da se stara o redu u Skupštini. Ja sam u vazdušnoj liniji praktično dva-tri metra udaljen od gospodina Obradovića, i zamolio bih vas da kolege iz vladajuće većine zamolite da se utišaju i umire. Bolje je da oni koje ne interesuje ova materija i ovaj zakon izađu u hol da pričaju. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe DSS uložili smo amandman kojim smo tražili da se član 14. briše. To je član koji se odnosi na udeo na relevantnom tržištu.
Ono što kod nas izaziva dilemu jeste da li se pod relevantnim tržištem podrazumeva Srbija kao ceo geografski pojam i onda učešće od 10, 20, 30%, ili na određenu vrstu robe. Ako je geografski pojam, onda je to veliki problem, jer 90% teritorije Beograda je ogromno tržište koje usisava ogroman broj proizvoda i učestvuje u tržištu sa ogromnom količinom robe koju apsorbuje.
Šta je ovde indikativno, gospodine ministre? Danas pokazujete jednu izuzetnu vrednoću, odgovarate manje-više na sva pitanja, a za mene je čudno što do sada niste pokazali takvu vrednoću da biste sprečili uticaj monopola i stvaranje ovakvih dominantnih trgovačkih lanaca, koji bitno remete domaće tržište.
U odgovoru zašto odbijate naš amandman navodite da se ne prihvata jer nije u skladu sa odredbama i zakonima Evropske unije. Ali, činjenica je da bi trebalo, prema najoptimističnijim procenama, negde 2015 – 2020. godine, po procenama ove vlade, da steknemo neko punopravno članstvo u EU, a pitanje je da li ćemo uopšte da dođemo do članstva u EU.
Očigledno je da standardi koji važe u EU ne važe ovde. Ono što je primer, svi možemo da se složimo, to je pozicija ovih dominantnih lanaca i monopolista u odnosu na mala i srednja preduzeća i samostalne trgovinske radnje. Ako pogledate bilo koju zemlju u okruženju, videćete da pored tih maksi i mega marketa postoje i male trgovinske radnje, i mala i srednja preduzeća.
Kod nas su pojedini krajevi, pojedini delovi gradova i naseljenih mesta, okruga manje-više ostali bez tih trgovinskih radnji i kompletan promet se obavlja u ovim trgovinskim lancima. Na taj način se stvara dominantan položaj tih trgovinskih lanaca, tako da mogu da diktiraju, kroz nedostatak konkurencije, cene.
Kao što je naša koleginica Milica Vojić-Marković iznela, imamo podatke koji su zabrinjavajući, a to je povećanje cene potrošačke korpe, odnosno osnovnih životnih namirnica, i to samo u odnosu na decembar za 5.317 dinara, na primer, a imamo i podatak da je prosečna plana 32.000 dinara.
Preračunajte koliko je to. To je povećanje samo cena osnovnih dobara od 15 do 20% za nekih šest meseci. Samo na hranu jedna prosečna porodica potroši 40% plate. Potrošačka korpa je izuzetno skupa i predstavlja teret za mnoge građane, tako da se mnogi građani, oni koji privređuju, zajedno sa svojim porodicama odriču mnogih stvari koje u normalnim uslovima predstavljaju zadovoljenje osnovnih životnih potreba.
Kada smo razgovarali o zakonu u načelu predočio sam vam da je jedan nedostatak to što nemamo krovni zakon o trgovini. Rekli ste da je u nacrtu, ali da je pitanje kada će da dođe u skupštinsku proceduru. Rekli ste da ćemo do kraja godine imati zakon o zaštiti potrošača.
Sami ste priznali da ste zajedno sa ministrom Đelićem učestvovali u toj radnoj grupi, koja je utvrdila dosta nedostataka i upozoravajućih elemenata što se tiče formiranja cena i ugroženosti potrošača.
Ono što zabrinjava jeste to što ste rekli da je to bilo u mandatu prošle vlade, da više ne postoji ta prošla, da imamo novu vladu i da je prestala potreba za tom radnom grupom. Ne završava se život time što prestane da postoji jedna vlada, građani ostaju da žive sa svojim problemima i normalno je bilo, gospodine ministre, da postoji kontinuitet, da se Ministarstvo bavi tim, da ta radna grupa možda pretrpi određene izmene ali da nastavi rad.
Imamo za posledicu, rekao sam već, veliko povećanje cena. O cenama, odnosno o valutama i rokovima plaćanja već smo pričali; nisam imao vremena kada se vodila rasprava u načelu da vam odgovorim, ali ne mogu da se složim sa vama, citiraću vas, da je „tačno da se u strukturi svake trgovine u najvećem procentu nalaze proizvodi dnevne potrošnje, desetine vrte hleba, brašna, mleka, proizvodi od mesa, prerađevine, koji se relativno ažurno plaćaju. Rokovi plaćanja su 20, 30 i 45 dana.“ Hleb se prodaje istog dana, sveže meso se prodaje istog dana; sami standardi zaštite su takvi da se ti proizvodi prodaju istog dana. Plaćanje 20, 30. i 45. dana je već problem za te dobavljače, da ne pričam o proizvođačima testenina, proizvođačima konditorskih proizvoda.
Sa ovim završavam, ne znam da li se srećete, gospodine ministre, sa nekim ko se bavi proizvodnjom tih proizvoda i da li znate u kakvom su stanju ti ljudi. Ti ljudi su očajni. Ne mogu više da pokriju svoje obaveze i da pokrenu investicioni ciklus; sa zaduživanjem koje imaju svi su, manje-više, pred bankrotom. Šta uopšte činite da ih zaštitite?
Da li štitite samo one koji su vas sastavili, Vladu? Vladu su sastavili upravo ti monopolisti, i zna se ko još pored njih, i vi isključivo radite po njihovom diktatu. Ponavljam još jednom, stubovi svakog društva su upravo mala preduzeća, porodične firme, u bilo kom zdravom ekonomskom sistemu i u bilo kojoj zdravoj državi. Hvala.

Gospodine ministre, mi se očigledno ne shvatamo. Ipak mislim da ministar trgovine, ako je ministar trgovine, mora da ima određena ovlašćenja i određeni uticaj, bez obzira na to da li postoje nezavisne komisije. Normalno, ne treba se mešati u rad komisija, ali postoji neka strategija s kojom nastupa Ministarstvo, odnosno Vlada.
Drugo, gospodine ministre, uporno se zaklanjate iza svetske ekonomske krize. Suština je da mi ovde nemamo svetsku ekonomsku krizu, nego da je ovo unutrašnja ekonomska kriza, koja poprima sve veće razmere.
Rekli ste da veliki trgovinski lanci, veliki proizvođači idu u velike investicije da bi postali manje-više regionalni lideri. Hoću da vam odgovorim nešto: upravo je ovo cena toga što su ti pojedinci hteli da budu regionalni lideri; oni su preinvestirali, stvorili su velika zaduženja, duguju ogromna sredstva bankama i to se odražava na taj način što ne mogu da plate obaveze dobavljačima, jer sredstva koja dobiju za prodaju te robe koju im dobavljači daju koriste da servisiraju obaveze prema bankama. Dobro znate da su obaveze tih regionalnih lanaca i investitora ogromne i da prelaze milijardu evra. Da li je tačno?
(Slobodan Milosavljević sa mesta: Verovatno.)
Nije verovatno, nego je tačno.
Zamolio bih vas još jednom... Rekli ste ovde da se hleb i mleko plaćaju čekovima na 60 - 90 dana. Ljudi prvo plate, svaki pošteni građanin prvo plati hleb i mleko, pošteni građanin ne duguje. Pravi domaćin je onaj ko nastoji da ne duguje, a ovi monopolisti, oni nisu domaćini, oni ne rade u interesu ove države. Oni uništavaju ovu državu. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Demokratska stranka Srbije je podnela amandman na član 31, koji se tiče finansiranja Komisije.
Pre nego što bilo šta kažem o ovom amandmanu, gospodine ministre, zbog toga što ste u odgovoru na moje pitanje ipak dali jednu dezinformaciju, dezinformisali ste javnost, da tako kažem – ne bavim se nikakvim biznisom, nemam firmu, isključivo se bavim poslom ovde u Skupštini, kao narodni poslanik, i to od 2000. godine.
Što se tiče samog amandmana, Demokratska stranka Srbije je ovde iznela primedbe i na način formiranja Komisije, jer smatramo da u sastav Komisije treba da uđu oni ljudi za koje se opredeljuje stručna javnost, da to budu i neke strukovne organizacije i da se napravi, praktično, saglasje i sa resornim odborom i da uz takvo jedno saglasje, koje bi se postiglo između struke i narodnih predstavnika ovde u Skupštini, dođu predstavnici, odnosno predloženi kandidati kako za članove Saveta tako i za predsednika Komisije.
Citiraću ceo član 31. koji kaže: „Sredstva za rad Komisije obezbeđuju se iz prihoda koje Komisija ostvari obavljanjem poslova, a naročito iz: 1) naknada koja se plaćaju u skladu sa ovim zakonom; 2) donacija, osim donacija učesnika na tržištu na koje se primenjuje ovaj zakon; 3) prihoda od prodaje publikacija Komisije; 4) drugih izvora u skladu sa zakonom. Visina naknada iz stava 1. tačka 1) ovog člana utvrđuje se tarifnikom naknada koji donosi Komisija uz saglasnost Vlade. Tarifnik iz stava 2. ovog člana objavljuje se u Službenom glasniku.“
Članom 32. vi ste obradili način donošenja finansijskog plana i pojedinosti koje su vezane za finansijski plan koji se odnosi na rad Komisije.
Amandmanom koji je podnela Poslanička grupa DSS traži da se u članu 31. stav 1. tačka 3) briše. To se odnosi na prihode od prodaje publikacija Komisije.
U obrazloženju Vlade zašto odbijate ovaj amandman stoji da se on ne prihvata iz razloga što je nepotrebno ograničavanje u pogledu eventualnih mogućih prihoda u radu Komisije, koji nisu od značaja za njenu operativnu nezavisnost. Tu dolazimo u stvari do suštine, zašto smo mi podneli ovaj amandman. U raspravi u načelu izneo sam ovde podatak da je vlasnik jednog trgovinskog lanca u jednom gradu u provinciji, u unutrašnjosti Srbije, dobio lokaciju na korišćenje zahvaljujući tome što je omogućio štampanje publikacije, odnosno knjige direktoru jedne ustanove koja je koristila to zemljište.
To je problem, jer šta je tu uopšte mera kod ovog i koliko je to, čime je ograničeno dejstvo, u smislu eventualnih mogućih prihoda Komisije? Hipotetički, morate da priznate, gospodine ministre, Komisija može da se bavi i izdavačkom delatnošću, da štampa publikacije koje će neko da im plaća, zarad interesa koji će oni na osnovu toga da ostvare. To je sasvim moguće.
Upravo zbog toga što znamo kako neki izuzetak kod nas može da postane pravilo Poslanička grupa DSS smatra da treba da se briše ova mogućnost za ostvarivanje prihoda, pogotovo što je ova komisija organ koji u suštini ima najveću odgovornost i najveće pravo da procenjuje šta je to monopolski položaj.
Mi smo već svedoci koliko pojedinci koji su monopolisti mogu da utiču na život i na dešavanja koja se tiču svih građana Srbije. Imamo primera, to je i praksa pokazala, a i one naše tvrdnje, da su u formiranju Vlade veliki uticaj imali upravo ti monopolisti, odnosno te interesne grupe. Pričamo, pre svega, o uvozničkom lobiju, koji je direktno uticao na formiranje ove vlade, zajedno sa ambasadama nekih zapadnih zemalja. To se vidi i kroz jednostranu primenu SSP-a, jer, ponavljam, najveću korist od jednostavne primene SSP-a, odnosno prelaznog trgovinskog sporazuma, imaju upravo ti monopolisti. Drugo, monopolisti zarad svog interesa kreiraju i neka društvena dešavanja koja su bitna za sve građane.
Ponoviću još jednom da mi moramo da vodimo računa o vlasnicima malih i srednjih preduzeća i vlasnicima samostalnih trgovinskih radnji, koje na ovaj način stavljamo u jedan neravnopravni položaj u odnosu na monopoliste, odnosno te velike. Ne može onaj ko je vlasnik trgovinske radnje da štampa neku publikaciju, da snosi troškove štampanja neke publikacije nekog od članova Komisije.
To mogu da urade samo oni koji imaju monopol, koji imaju i stiču ekstraprofite iz takve pozicije, a tu imamo jednu suprotnost, da upravo ova komisija treba da spreči monopol.
Činjenica je da moramo da vodimo računa da svi imaju ravnopravan položaj u tržišnoj utakmici i da je to prevashodni zadatak ove komisije. Zbog toga nam nije jasno zašto predlagač zakona, odnosno Vlada i resorno ministarstvo nisu našli za shodno da uvide značaj ovog našeg amandmana, jer uopšte nema neko ograničeno dejstvo, nego može da ima veliko dejstvo ako se nekom od članova prohte da se u velikim količinama štampa njegova publikacija i na taj način dođe do većeg iznosa novca.
Kada smo već kod novca, veći iznosi novca istovremeno povlače za sobom da se neki kriterijumi i odgovornost smanje. Znači, što su veće količine novca u igri, normalno je da oni koji odlučuju o tome imaju manji prag.
Mislim da treba razmisliti o ovom našem amandmanu još dok traje ova rasprava. Mislim da je u potpunosti svrsishodan i u duhu svega ovoga što pričamo o zaštiti konkurencije i o omeđavanju uticaja velikih. Ponavljam, stubovi svakog zdravog društva i zdrave ekonomije su upravo mala i srednja preduzeća i vlasnici samostalnih trgovinskih radnji; oni su najvitalniji i zajedno sa svojim najbližima, sa svojom porodicom mogu na najbolji način da izvedu ovu zemlju, sa jednim zdravim programom, iz krize.