U osam minuta ću uspeti da jezikom građana Srbije obrazložim primerom ono što je govorio kolega Dragan Šormaz kako to utiče na građanina Srbije ovaj predlog o ujednačavanju akciza, koji, zaista, nije zahtev Evrope da se poveća cena nego da se ujednače akcize.
Poslednji put kada me je sin pitao da li može mojom karticom da sipa gorivo u moj auto, i dobio odobrenje, pitala sam ga – a, za koliko ćeš para da sipaš gorivo? Rekao je – za šeststo dinara. Rekla sam – Nikola, u vreme kada smo tvoj otac i ja studirali, i već imali oformljenu porodicu, nismo tako malo litara sipali u nekadašnji "Folksvagen" mog pokojnog svekra, koji je bio iz 1971. godine. A, on kaže – mama, kada bih ti objašnjavao možda me ne bi razumela, ali sam toliko gnevan pa ću sesti da ti napišem. Zaista sam sačuvala papir gde mi je objasnio ko to u ovoj državi štedi na benzincima, na dizelašima, na vrsti automobila koju vozi i koliko ova vlada zaista ima reformskog kapaciteta i dobre volje da pomogne građanima.
''Uzeo sam tvoj auto'', piše meni moj sin, ''i vidim da mi je po gradu potrošnja 8,9, a motor je svega 1,5, bez turbine, naravno, benzinac. Raspitam se koliko je bezolovni ovih dana i vidim da je čak 1,3 evra sa PDV. Sada vidim zašto moja majka kuka na cenu benzina. Kada uporedim to sa evro dizelom iste generacije, kakvu bi mladi momak da vozi, duplo veći motor koji troši 11,7 litara na toj relaciji, ispade da u evrima, skoro u cent, isto troše po trenutnim cenama.
A, to su auta iz dve potpuno različite klase, pa ne smem ni da zamislim kako izgleda računica za ove žedne aždaje koje vozi Vlada'', ponavljam, to je rečnik jednog mladog čoveka koji ima 27 godina, jer od predsedničke limuzine do raspalog poštinog "Juga", svi su benzinci, koliko znam, i troše po 20 litara.
Da li negde postoji mogućnosti da saznamo koliko je vozila na državnoj kasi benzinaca, koliko na gas, a koliko dizela? Tvrdim da može da se uštedi i do 40%, s obzirom na to da jedino naša rasipnička država ne razmatra ništa sem benzinaca.
Meni je dizel još i bolji, tj. objektivno tehnologija je uznapredovala i pretekla benzinsku i to u najbitnijoj stavci – potrošnji po kilometru, po konju. Sve to na stranu. Nek' je, objektivno, duplo gori dizel, treba dodati buku, trange-frange transakcije, znaju mnogi o čemu govorim, ali za duple uštede, pa, ako donosi koji kilometar svežeg novoizgrađenog autoputa, o kome svi pričaju, mesečno, ova promena nema diskusije da mora da se kupuju samo dizeli, a u postojeće da se ugrađuje plin. Pa, mi nemamo ni 300 kilometara zdravog puta a na ovakve gluposti ulupamo ko zna koliko kilometara mesečno. Čak i paušalno treba da tvrdimo da mora da se pređe na dizele, a onako kako vi u SNS,'' kaže meni moj sin, ''tvrdite da treba da razmišljamo o energiji, prost račun govori da su moguće neverovatne uštede, da kažemo da država kroz vlast, preduzeća, utroši 50% pogonskog goriva, i neka je 50% toga raspoloživo za prelazak na alternativu, to je, dakle, 25% potrošača, pa, ako je ušteda 30, a to daje frapantnih 7,5% uštede na makro nivou. Verujem, da kada se dobiju stvarni podaci, ta ušteda može da bude između 5 i 10%. Neka ona ''neto'' bude na nivou države svega 2%, na ovu bedu zaista je mnogo i značajno. Uštede će biti još veće kad smanjimo gužve i ubrzamo autoput.''
Drage moje kolege, dobijati poziv, na kojem sam zahvalna i želele bih da odem, o uštedi energije i potrošnji goriva u državi Srbiji, koja o tome treba da vodi računa, na poziv jedne odgovorne inostrane institucije radu ću prihvati. Ali, prvi posao građanina Srbije uvek će biti, da na ovom mestu, a to je parlament, i da njena vlada tj. naša vlada, kao izvršna vlast, prvo pokaže da ona sama razmišlja o uštedi, da ona sama razmišlja o standardu svojih građana i da ona sama o tome, ne samo razmišlja, nego nešto i uradi, tj. predloži konkretan zakonski projekat koji ''znači'' uštedu.
Ovaj zakonski predlog to nije i on jeste rezultat Vlade formirane na koaliciji koja je preskupo koštala ovu državu i koja će, bojim se, još skuplje koštati ukoliko, ne ako se na dnevnom redu nađe, nego bude usvojen projekat, koji pod formom priče o zadržavanju procenta poreza na dohodak građana na lokalu, u stvari znači završni čin ''beogradizacije'', u kojem će samo Beograd i Novi Sad, u kojima se isplaćuje preko 50% od ukupnog fonda zarade, biti jedini dobitnici, a ostatak Srbije i ostatak nas građana, koji moramo da vodimo računa o svakom dinaru, sigurno neće biti gubitnici.
Ali, motiv na osnovu kojeg se ovde zakoni predlažu i usvajaju nije dobrobit građana i standard. To je priča. Motiv za dobijanje, održavanje vlasti, neraspisivanje izbora, motiv na kojem se vodi kampanja je – ostati na vlasti po svaku cenu. Rezultat takve politike je i ovaj zakon. Zahvaljujem na pažnji. (Aplauz)

Zahvaljujem. Ceneći da ovaj institut traženja objašnjenja i postavljanja pitanja, koja su nam neophodna za rad, još uvek ima smisla, želim da podsetim Vladu i nadležne da još uvek kao poslanička grupa nismo dobili odgovor na pitanje – otpremnina za državne sekretare i slične, uslovno rečeno, funkcionere, za koje je u sredstvima javnog informisanja najavljeno da će imati pravo na otpremninu, otprilike njih oko 80, od toga je 30 državnih sekretara i šefova kabineta, a u stvari, reč je o licima koja po zakonima ove države nemaju pravo na otpremnine, i da pokušamo da sprečimo štetu, koja može da nastane u nezakonitoj isplati rekonstrukcije Vlade, koja je imala za posledicu oslobađanje jednog broja viška zaposlenih.
Želim, takođe, da podsetim da MUP duguje odgovor na pitanje – na osnovu čije naredbe je naloženo da vlasnici već registrovanih motornih vozila moraju da izvrše zamenu registarskih tablica koje sada poseduju prilikom produženja registracije, iako ih na to nijedan zakon ni bilo koji drugi propis ne obavezuje? Tražili smo da se dostavi akt po osnovu koga su građani Srbije obavezni da se izlože tom maltretiranju i trošku.
Tražili smo odgovor na pitanje – šta će MUP da preduzme u vezi sa produženjem registracije vozila koja se obavlja uz dugo čekanje u velikim redovima i da se saobraćajne dozvole izdaju odmah, u vrlo kratkom roku, bez tog i takvog čekanja?
Osnovno pitanje, na koje još uvek nema odgovora, jeste – na osnovu kojih merila i propisa je Vlada odredila troškove koje plaćaju vlasnici vozila za izdavanje i zamenu registarskih tablica i dokumenata, a koji su po izjavi samog ministra unutrašnjih poslova oko četiri puta veći od stvarne cene koštanja tih tablica? Čak smo i preko Poverenika za informacije tražili informaciju o propisu ili drugom aktu kojim se vlasnici vozila obavezuju da izvrše promenu registarskih tablica, odnosno tražili smo obaveštenje da li takav akt uopšte postoji. I, tražili smo kopije navedenih ugovora kojima je uređeno pitanje isporuke registarskih tablica i obrazaca dozvola, a i na ta pitanja još uvek nemamo odgovore.
Takođe, jedno poslaničko pitanje za gospodina ministra Mrkonjića, koje dugo čeka na odgovor, jeste – zbog čega Ministarstvo za infrastrukturu do danas nije preuzelo vršenje inspekcijskog nadzora u vazdušnom saobraćaju? (To je prvo.) Zbog čega nisu izvršene četiri presude Upravnog suda kojima su poništena rešenja o oduzimanju dozvola za rad avio-kompaniji „Kosmos Er” iz Beograda, iako je rok za izvršenje istekao pre više meseci i da li ministar namerava da pokrene postupak protiv nadležnih rukovodilaca Direktorata civilnog vazduhoplovstva zbog neizvršenja presuda i zbog donošenja nezakonitih rešenja, ali i zbog štete koja je time prouzrokovana Republici Srbiji? (To je drugo pitanje.)
Treće pitanje vezano za ministra Mrkonjića, ovim povodom, jeste – da li ministar ima podatke o tome koliki je iznos štete koji će Republika Srbija iz državnog budžeta morati da plati zbog nezakonitog oduzimanja dozvole za rad aviokompaniji koja zbog toga nije mogla da obavlja aviosaobraćaj više od tri godine?
Da bi ova pitanja i ovaj Poslovnik i ovaj rad imao smisla, molim one koji nisu dostavili odgovor na postavljena pitanja da ih dostave i ujedno da zahvalim gospodinu Ćiriću koji mi je dostavio u propisanom roku, doduše, deo odgovora na pitanje koje sam postavila, ali za koje je on nadležan. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković neće imati dovoljno vremena da iznese sve primedbe na zakon koji je dugo rađen i na koji je, od 47 članova koliko i ima, SNS podnela 39 amandmana, od kojih su samo dva prirode da je Agenciji dato neustavno pravo da donosi propise, za šta ona kao organ uprave nije ovlašćena, a 37 suštinski zadiru u ovaj zakon, u smislu preciziranja onog što vi govorite da je dobra namera, ali što u ovom zakonu nije izvedeno.
Počeću od onoga što narod najviše zanima – a to je: novac i finansiranje stranaka. Malopre me je koleginica, gospođa Čomić, iznenadila činjenicom da je komentarisala – a, što se mi to čudimo da se osnovica za obračun onoga što je finansiranje političkih stranaka uzima zbog rashodne strane, zato što je priroda tog davanja u stvari rashod. To je potpuno pogrešan pristup.
Ono šta je osnovica u budžetu za obračun finansiranja političkih stranaka, odnosno političkih subjekata iz ovog zakona, govori o tome da smo se svi u ovoj državi složili da se iz deficita, koji se finansira kreditima, mogu finansirati samo infrastrukturni projekti, ali ne i rad političkih stranaka.
Da podsetim one koji nisu čuli ono što je izneo gospodin Tomislav Nikolić. Po sadašnjem zakonu u budžetu za 2011. godinu 577 miliona dinara se izdvaja za rad političkih stranaka. To je ona pozicija koja se zove – dotacije za redovan rad i nalazi se na stavci 481. U 2010. godini po rebalansu to je bilo 663 miliona. Po Predlogu zakona koji nam je dat, a to je da se prema definiciji iz Zakona o budžetskom sistemu, kao osnovica iz budžeta uzima rashodna strana bez umanjenja transfera onog što se daje pokrajini i ostalim nižim nivoima vlasti, to znači da će se na ovaj budžet, na 847 milijardi sada u stvari izdvajati dvostruko veći iznos – milijarda i 270 miliona.
To znači da mi uzimamo kao osnovicu deo budžeta koji u sebi sadrži zaduživanje, kredite i emisiju novca kroz ono što je plasiranje i obveznica i repo operacija na ovom tržištu, i hteli to mi da priznamo ili ne, knjigovodstvo, matematika je neumoljiva.
Šta je još jedan dokaz da rashod ne može da bude osnov za finansiranje? To je 23. decembra, osnovana primedba organizacije "Transparentnost" koja je, nepreciznu formulaciju iz dosadašnjeg zakona– da se strankama izdvaja 0,15% budžeta umanjenog za transfere, tada je bila manja osnovica, primenjivala na takav način da se od 2003. godine, kada je usvojen taj zakon, do 2004. godine, uvek su se, a samo je 2004. godina izuzetak, u proteklih šest godina za osnovicu uzimali rashodi.
A, samo 2004. godine, za obračun se prvi put uzeo prihod budžeta. Isti zakon, Vlada koja tvrdi da je u pravu i kada uzima osnovicu – rashod i kada tvrdi da je u pravu kada uzima za osnovicu – prihod, napravila je takav problem svim strankama, da je napravljena razlika, da su, ako je Vlada kao predlagač bila u pravu u proteklih šest godina, onda su parlamentarne političke stranke bile neosnovano uskraćene za 180 miliona za tu 2004. godinu. Ili, ako je Vlada u pravu, a uvek ona donosi odluku tj, ona prebacuje sredstva strankama. Nema tu zahteva da vam se prenesu sredstva. To Vlada radi u Upravi za trezor, nadležno Ministarstvo finansija ili organ samouprave, ili lokalni organ koji je za to zadužen, ispada, i proizilazi, da su stranke iz budžeta od 2004. godine do danas dobile 354,9 miliona dinara više nego što im po zakonu pripada.
O čemu mi govorimo, ako smo imali zakon koji je jednom tretirao kao osnovicu prihod, jednom rashod, a danas, čak, isto rashod, ali neumanjeno za transfere i prenose?
Nema onoga ko razume srpski jezik i ko zna da sabere dva i dva koji može da opovrgne tvrdnju da obuhvatanje deficita kao osnovice za finansiranje stranaka znači da su stranke na vlasti i sve one koji su neodgovorne prema građanima zainteresovane da obim budžeta bude veći i da deficit bude veći, nezavisno iz čega se finansira, da bi same mogle da zagrabe veći deo sredstava. Mi u tome jednostavno ne želimo da učestvujemo i insistiramo da se usvoji amandman po kojem se obračun osnovice uzima prihod budžeta, dakle, iz realnih izvora.
Političke stranke treba da postoje, treba da se finansiraju, ali iz para koje zaista postoje, a ne da pričamo o brizi za buduće generacije a da im kroz kreditna zaduženja ne ostavljamo ni koridore, ni neke nove infrastrukturne objekte, kojih su puna usta svima, ko god o čemu da priča, a u stvari reč je o finansiranju političkih stranaka.
Da li zaista želite da uvedete red? Ne, sigurna sam da ne želite. Zašto sam ovako energična? Sve vreme mi se neko poziva na svetsku praksu i iskustvo, a tri osnovna ograničenja: da se ograniči iznos po jednom davaocu, primenjeno, da se ograniče izvori iz stranih sredstava, primenjeno delimično, reći ću šta smo mi predložili, i osnovno ograničenje, koje je potrebno Srbiji više nego bilo kojoj drugoj zemlji, a to je – da se zabrani davanje priloga od strane pravnih subjekata. Dakle, kada dozvolite da privredni subjekt koji nema volju, on ne može da bude simpatizer ni vaše ni moje stranke, da ono što se zove kompanija registrovana u nekom APR-u, neki preduzetnik, preduzeće bilo koje vrste, ima volju da podrži nečiju ideju – ne, to čini direktor i odgovorno lice preduzeća, upravo onako kako vam je gospodin Nikolić i objašnjavao. To nije naše izumiteljstvo. To je naša želja da život u Srbiji, u smislu rada u ovom parlamentu i u političkom delovanju, učinimo zaista poštenim, učinimo prihvatljivim i poštovanim za građane Srbije.
Ne, vi niste ograničili davanja od strane pravnih lica, ali zato svi znamo da je obećavanje i davanje u izgled nekih budućih mogućnosti kroz dobijanje tendera, kroz korupciju koja nije podmićivanje, nego kroz korupciju koja se zove, naučno i stručno, trgovinu uticajima i koju razrađuju sve institucije koje se bave političkim životom, eliminišete samo brisanjem tog dela koji se zove finansiranje od strane pravnih subjekata. – što je SNS učinila podnoseći amandman i dosledno izvodeći tu svoju, dakle, svetsku praksu i svoju želju da doprinesemo evropskijem izgledu ovog zakona, da primerimo finansiranje stranaka mogućnostima Srbije i da vratimo ugled političkom delovanju.
Ono što jeste, takođe, vrlo važna stvar, jeste to da ono što se zove neka vrsta najamnih radnika političkih stranaka kroz javne funkcionere, nije ni dotaknuta zakonom. Neću spominjati ograničavanje isplate članarina iznad hiljadu dinara preko tekućeg računa. Ne, to nije način. Način je da one koji mogu da upravljaju sredstvima pravnog subjekta, preduzeća, bilo kog, ograničite tako što ćete prilog tog funkcionera i njegovo davanje kad je član stranke pratiti preko tekućeg računa. I ne da mu srazmerno uvodite visinu članarine sa primanjima koje vrši, jer šta to znači? To znači da neko može da se bavi politikom i da je sve vreme u nekom robovlasničkom odnosu sa onim ko mu je omogućio da bude na toj funkciji i da deo tog svog primanja on mora da daje političkoj stranci. Neću da nabrajam primere, neću da nabrajam ono što je punilo novinske stupce, jer želim da sačuvam vašu dobru volju i čistu svest da pročitate 39 amandmana SNS.
Mi smo našim amandmanima predvideli da politička stranka treba da se bavi političkom aktivnošću, a ne komercijalnim delatnostima i ne da se bavi, na primer, rentiranjem nekretnina kojima je, sticajem okolnosti ili sticajem specifičnih okolnosti u Srbiji došla u posed bilo koja politička stranka. Prema tome, ako kažemo – nema komercijalnih aktivnosti, nema ni izdavanja u zakup. Pričamo, s jedne strane o restituciji, a radimo privatizaciju da ne ostane ništa za restituciju i obećanje ljudima kojima treba vratiti ono što je bilo njihovo, a, s druge strane, neke političke stranke jedva sastavljaju kraj sa krajem, sprečava im se prostor za političku konkurenciju zahtevima da obezbede sredstva za jemstvo, koje uopšte niste razradili, niti može biti primenjeno. Sa druge strane, neko se preko povezanih lica ili zatiranjem tragova tih povezanih lica sa pravnim subjektima vrlo lepo i lagodno finansira kao politički subjekt.
Mislim da je ovo jedina prilika da pokažemo ko je ovde pravi evropejac, time što ćemo pokazati koliko ćemo doneti zakon koji će u praksi iskoreniti u najvećoj mogućoj meri korupciju. Koliko ćemo ovim zakonom uspeti da napravimo jedan vodootporni zid da političke stranke ne budu dužnici onih koji im pomažu da dođu na vlast, a da im se onda usluge uzvraćaju upravo na način kako sam to maločas rekla – trgovinom, uticajima ili dodeljivanjem poslova na način koji nije zakonit.
Odbili ste da usvojite zakon o javnim nabavkama koji vam je SNS predložila. Ukoliko i ovo odbijete, baš me zanima da li neko ima prava da kaže da želi da se bori da svaki građanin u Srbiji živi bolje? U Zakonu o javnim nabavkama vi svakom novom pravnom licu omogućavate kroz ažuriranje liste ponuđača da utrči na igralište koje se zove politička konkurencija. Šta radite u političkom životu? Ograničavate ga time što uvodite jemstvo i uvodite niz ograničavajućih pravila za one koji žele da zaista utiču na poboljšanje političkog života i klime u Srbiji.
Ne mogu da kažem da ono što su vaša verbalna zalaganja za duh ovog zakona jeste pretočeno u ovaj zakon. Ali jeste pretočeno u vrlo neobično i preveliko ovlašćenje Agencije za borbu protiv korupcije, koja može da dođe u političku stranku i da traži knjigovodstvenu dokumentaciju bez obrazloženja. Može li vam doći inspektor u preduzeće, može li vam neko zakucati na vrata a da ne kaže da li postoji osnovana sumnja, razlog zašto dolazi? Ne, palo im je na pamet.
Ta i takva agencija, predvideli ste ovim zakonom, može da dobije ne manje od, po sadašnjim iznosima iz budžeta, osam i po miliona dinara da angažuje ne svoje zaposlene koje finansiramo iz budžeta, nego neke honorarne stručnjake i saradnike da vrše proveru onog što smatrate najviše kriminalizovanim u ovom društvu, a to su političke stranke. Kažete – ne manje od osam i po miliona u ovom trenutku. To ne znači da ne može da bude i deset puta više, jer zakon kaže samo „ne manje”. A, zakon ne kaže ko to određuje? Da li baš taj jedan procenat od 0,1% sredstava određenih za finansiranje izborne kampanje, odnosno aktivnosti? Niko ne kaže po kom kriterijumu.
(Predsednik: Vreme.)
Sve ostale nedorečenosti podrobno ćemo objasniti građanima u raspravi u pojedinostima i reći zašto ne želimo da glasamo za ovakav zakon. (Aplauz)

Znam da gospođa Čomić odlično zna fiziku, vrlo dobro govori i engleski jezik, ali da se razumemo, niko ne spori činjenicu da je finansiranje političkih stranaka na strani rashoda i da se tako knjiži. Primedba je da se ne može uzimati rashodna strana budžeta kao osnovica za obračun davanja političkim strankama, zato što je u rashodnoj strani sadržan deficit. Mi jesmo za finansiranje iz realnih izvora i primedba je da se osnovica, to ćete naći u našem amandmanu za obračun davanja i dotacija političkim strankama, koja se vodi na stavci 481 pozicije 160, mora obračunavati samo na osnovu prihoda, odnosno budžet za ovu godinu iznosi 847 milijardi javnih izdataka i to će biti osnovica za obračun po trenutno važećem predlogu, a ono što su prihodi budžeta jeste 726 milijardi dinara.
Prema tome, 121 milijarda je deficit, a on sada služi kao osnovica na koju će se od sredine iduće godine izdvajati sredstva za političke stranke. Hvala.

Poštovane kolege, gospođo Čomić, zaista se osećam neprijatno. Slušam raspravu. Verovatno su kolege u pravu, i našem se poslaničkom klubu dešavalo slično, ali u ovom slučaju meni je koleginica Ljiljana Miladinović donela kovertu u 10.00 časova u kojoj se nalazi i mišljenje, jeste samo na jednoj stranici, i predlagača, i Odbora za pravosuđe i upravu i mišljenje Zakonodavnog odbora.
To su tri lista hartije sa propratnim aktom i kovertom, ali i koverta sa tri nova zakonska predloga koja treba da razmatramo. Ne mogu da ćutim i da kažem da niko nije dobio, ako je poslanička grupa Napred Srbijo SNS dobila materijal.
Ne zanima me kakve će zaključke ko iz toga izvući, ali u naš poslanički klub je materijal stigao blagovremeno.

Demokratija je stvarno vredna poštovanja u bilo kom društvu samo kada je metod njenog ispoljavanja dobar, odnosno kada daje rezultate. Neka se čude svi, ali ponoviću jednu rečenicu koju je gospođa Gordana Čomić nedavno rekla – ja, ženski uporna. To jeste jedan od osnovnih kvaliteta žene da insistiraju ženski uporno na dobrim stvarima, a to je da demokratija pokaže prave rezultate u praksi.
Da žene imaju nešto veći uticaj u politici i ovaj dom bi bio puniji. Znate, svaka kuća u kojoj prava žena ili, kako moja sugrađanka Aleksandra Jerkov reče, kvalitetna žena citirajući drugu ženu, ume da stvori od kuće prijatno mesto gde se rado dolazi, ta kuća je puna, u nju deca dolaze i rado uče od primera roditelja kako se treba ponašati.
Parlament bi zaista, uverena sam, bio mesto gde se dešavaju vrlo važne stvari, gde se na primeren način priča o tim važnim stvarima za život svih nas, na ljudskiji, na ženskiji način, ako bi uticaj žena u politici bio veći.
Zašto uticaj žena u politici nije veći? Zato što imamo jedno od takvih rešenja koje podrazumeva da žena bude ikebana time što će biti svaka treća na primer na listi, ali joj niko ne garantuje da će ona i biti izabrana kao svaka treća na listi, a upravo na tome insistiram: da prava i kvalitetna žena, koju procenjuju pravi, kvalitetni ljudi, i muškarci i žene, treba da bude ne samo na listi, nego da bude i izabrana i da daje te prave dokaze demokratije i demokratičnosti parlamenta, koji mora imati centralnu ulogu u društvu, u dobrom društvu koje napreduje, a kakvo mora da bude srpsko društvo.
Ne samo da se zadovolji formalni uslov koji je još 95. godine uveden u svim parlamentima kao jedna vrsta obaveze da žene budu zastupljene sa 30% na svim listama.
Godine 2011. mi razgovaramo o tome da žena treba da bude u određenoj meri na stranačkim listama, ali i dalje smo u nedoumici i raspravljamo i vršimo pozitivan pritisak svi zajedno da te žene zaista i budu izabrane.
Zašto je problem da se one nađu na listama, a onda i da budu izabrane? Zato što su muškarci proglasili politiku muškim poslom. Smatraju da se odluke suštinski donose za kafanskim stolovima, na kućnim sedeljkama, u međusobnim dogovaranjima i izračunavanjima ko će kome da pomogne da napreduje, da jedan drugoga podstiču, vuku i pomažu da u životu uspeju.
Žene očekuju da se formalne i prave odluke i suštinski donose na sastancima, koji se ne moraju obavezno zakazivati u večernjim časovima kada žene žele da posvete deo svog radnog dana porodici, bez obzira na to da li su udate, da li imaju decu ili ne.
Vreme održavanja sastanaka, način vođenja političkog života u velikoj meri onemogućava ženama da se svojom voljom i željom uključe u politiku, a čak i kada to žele, one bivaju istisnute iz političkog života zbog načina na koji se politika navodno treba i mora da vodi. Mesto na kojem treba početi stvarnu borbu za stvarno učešće žena u politici jeste upravo ovde i upravo na ovoj temi tome želim da dam pun doprinos.
Mislim da ga i inače dajem, koliko ga neskromno neko obračunavao, karakterisao ili kvalifikovao, lično neskromno smatram da pristojnim rečnikom, argumentima i solidarnošću sa svima onima koji su na dobrom putu da probleme razrešavaju, misleći na sve nas i na bolje društvo, smatram da je ovo jedan od amandmana koji zaista treba podržati i to ne samo formalno, nego do kraja, da svaka žena treća bude i izabrana sutra u izbornom procesu u Srbiji.

Ne bih se čudila da je najveći deo rasprave vođen od strane laika i neupućenih ljudi u materiju na način kako je vođen u dobrom delu diskusije. Ne želim da dajem ocenu, kao što ne pristajem da meni neko daje ocene na način izlaganja, ponašanja i ocene koje iznosim kao narodni poslanik.
Ali, građanima dugujemo da kažemo šta je to dobra parlamentarna praksa, šta su iskustva starih demokratija i šta su oni na koje želimo da se ugledamo.
Zaista se čudim da niko od diskutanata nije podsetio na jednu dobru knjigu, koja je ovde u Srbiji prevedena 2008, a izdata je 2006. godine. Molim građane da obrate pažnju na nju, zove se - Parlament i demokratija u 21. veku. To je izdanje UN, računam zajednice na međunarodnom nivou koja zaslužuje poštovanje svih koji žele da čuju i da vide.
Godine 2006. je izdata knjiga koja govori o parlamentu i demokratiji, pravima poslanika, otvorenosti parlamenta, kontrole njegovih troškova, odnosa sa građanima, zaštiti poslanika. Prevedena je 2008. godine, mnogo pre nego je neke šokiralo ono što je moralo da se desi. Iz ove knjige, inače vrlo korisne za čitanje onima koji ne žele da otvore oči i čuju ono što građani žele, u smislu želje za promenom svog života nabolje, da saznaju, da pogledaju makar ono što stoji od 37. do 41. strane, nije mnogo, četiri strane nek pročitaju. Zove se zaštita prava poslanika u vršenju njihovih mandata.
Da, možda neko smatra da ovde može da iznese najgnusniju uvredu, da pokuša da ponizi nekoga iznoseći makar kakvu laž, ničim i nikad dokazivu, zato što ga Komitet za ljudska prava iz 93, Interparlamentarne unije, izdavača ove knjige, štiti sledećom odredbom: "Poslanička nepovredivost se odnosi na sve što je izrečeno ili napisano, ili učinjeno od strane poslanika u obavljanju njegovih redovnih zvaničnih dužnosti. Ovakva zaštita je apsolutna i doživotna i traje čak i po prestanku svojstva poslanika. Sve zemlje, bez izuzetka, prihvataju princip poslaničke nepovredivosti koji je definisan na ovakav način."
Neka građani procenjuju da li baš sve što se kaže za ovom govornicom treba da bude zaštićeno na ovaj način.
Na 39. strani, u odeljku koji govori o individualnim pravima poslanika i stranačkoj disciplini, govori se o tome da je neophodno uspostaviti odgovarajuću ravnotežu između zahteva koje postavlja stranačka disciplina i prava poslanika da slobodno iznose svoje mišljenje. Sve parlamentarne zemlje članice UN nemaju istu praksu, ali imaju određene iste principe kojih se pridržavaju.
Jedino je Indija 1985. godine, u cilju sprečavanja, ''borbe protiv zla, političkog preleta u druge stranke'' za koju su smatrali da može da podrije temelje njihove demokratije i principe koji je održavaju donela mere kojima poslanik mora da podnese ostavku ukoliko se ne slaže sa programom svoje stranke. Jedino Indija 1985. godine.
Švedski parlament ima praksu, to su jedina dva izuzetka od slobodnog raspolaganja poslaničkim mandatom, da ukoliko je poslanik isključen iz stranke ili napušta svoju stranku tokom trajanja perioda na koji je izabran može i dalje ostati poslanik, ali ne može da se priključi drugoj poslaničkoj grupi, niti može formalno da se pridruži nekom drugom organizovanom delu u parlamentu.
Ono na šta ukazujem posebnu pažnju, citirajući udžbenik koji se zove – Parlament i demokratija u 21. veku – koju su neki koji bi da o demokratiji pričaju, ali propustili da ga nauče i kroz praksu i kroz teoriju, jeste sledeće - sigurnost poslanika u pogledu njihovog mandata u parlamentu je od osnovnog značaja za nezavisnost parlamenta.
Te stoga:
a) na isključenje poslanika iz parlamenta kao kaznu za njegov izlazak iz stranke treba gledati kao na moguću povredu nezavisnosti tog poslanika; valjda zato naš Ustav i kaže da poslanik može svoj mandat da poveri eventualno stranci; svoj, a ne bilo čiji; no, mere protiv preleta u druge stranke mogu biti neophodne u nekim pravnim sistemima za rešavanje pitanja korupcije; moj kolega Stanimirović iz DS pre neki dan reče veliku istinu – samo su u Srbiji svi krivi dok se ne dokaže suprotno; nažalost, to je tvrdnja tek nekih koji svoju snagu dokazuju na izborima i ona nije značajna;
b) zakone koji dozvoljavaju opoziv poslanika tokom trajanja mandata trebalo bi uzeti sa oprezom zbog potencijalnog ugrožavanja nezavisnosti poslanika;
c) prestanak članstva u samoj političkoj stranci ne bi trebalo da vodi gubitku mesta u parlamentu.
Evo odgovora svima koji kažu – diktat, nalog, ova ili ona komisija, konvalidacija nečega što se već desilo ili tome slično. Ne, ovo nije moj rukopis, ne, ovo nije moja interpretacija. Ovo je citat knjige koju su izdale UN, a kud ćete veći autoritet? Od mene oni koji žele neće čuti ružnu reč, da se iskupe za sve ovde iznete uvrede.
Cilj je da ovaj parlament bude što manje partijski, a očekivanje mene i mojih kolega je da on bude parlament naroda i građana, a ne pojedinačnih partija. Na nama je odgovornost da tim izazovima odgovorimo.
(Aleksandar Martinović, sa mesta: Replika.)

Pre svega, želim da se zahvalim guverneru što je ostao dosledan onim argumentima koji su izneti u načelnoj raspravi; zaista je trebalo brisati taj stav 3, gde je obaveza ponude u dinarima, da se ona ne odnosi na kredite ili druge finansijske usluge čiji je predmet kupovina, odnosno finansiranje kupovine nepokretnosti. Želim da ponovim onaj argument da čak i zemlje u evropskoj monetarnoj uniji, poput Španije, izražavaju vrednost nepokretnosti u pezetama, i da ne bi bili prvi, naprotiv, to je razlog više da se usvoji taj amandman.
Povodom amandmana koje je gospođa Zlata Đerić podnela sa poslaničkom grupom, gde ste prihvatili da ono što je pisano nije isto što i pismeno, ali ne an ženeral, prihvatajući svuda, nego ne dozvoljavajući da se koncepcija iza koje stojite promeni – u smislu onog ugovora koji treba da bude u elektronskoj formi, pa je to tamo nemoguće prihvatiti, član 7. niste prihvatili, ali u čl. 10. i 12. jeste – to zaista daje nadu da u jednom delu počinjemo da ličimo na normalan parlament, da čujemo argumente, da prihvatimo one koji ne menjaju koncepciju koja je u dobroj veri i nameri ovog zakona i da vi vrlo pažljivo pratite ono što radimo ovde.
Izražavanje moje zahvalnosti zbog toga što ste održali reč i usvojili jedan amandman koji je zaista važan znači da ono što bi trebalo da bude normalno i da se podrazumeva u ovoj zemlji postaje predmet pohvale, ali meni je drago da mogu da pohvalim to da vodimo dijalog koji je u interesu svih nas. Zahvaljujem.

Ovo je jedan od najvažnijih amandmana, koji je u ovom trenutku usvojen. Pošto jeste suštinski vezan za amandman koji smo mi kao Poslanička grupa Napred Srbijo podneli na član 34, bez obzira na to što nije na redu hronološki, zaista moram da priznam da je ovo najlakše, najprimenljivije rešenje. To jeste dosledno izvedeno priznavanje prava korisnika finansijskih usluga da znaju na šta mogu računati.
Zašto se javljam za reč baš u ovom trenutku, iako član 34. nije na dnevnom redu? Mi smo u članu 34. formulaciju da korisnik ima pravo da traži otplatu po istom tipu kursa, u čemu ste vi otišli dalje i uzeli zvanični kurs NBS, srednji, kao opšteprimenljiv... Molili smo da shvatite da to „ima pravo“ ne znači da će pravo biti primenjeno, da se neko na njega mora pozvati, da je to posluženje na švedskom stolu, ali neko stidljiv ili neuk može i da se ne posluži hranom koja za njega stoji na tom stolu. Vi ste usvajanjem amandmana Odbora za finansije, gde se kaže da je banka dužna da primenjuje ovaj kurs, prevazišli taj problem. I, da ne bude previše, samo jedno „hvala“, jer zaista zaslužujete pohvalu.

Iskoristila bih priliku da u raspravi o docnji kažem da smo propustili, ali ne samo vi, nego i mi poslanici, da regulišemo zakonsku zateznu kamatu na one obaveze koje su indeksirane u stranoj valuti.
Ja to jesam, kao član poslaničkog kluba Napred Srbijo - SNS, pokušala da rešim u vreme kada smo raspravljali o zakonu o visini stope zatezne kamate koja je tretirala dinare. Shvatajući da postoji pravna praznina u našoj praksi i zakonima, da nije uređena stopa zatezne kamate na potraživanja u stranoj valuti, tada sam podnela amandman koji je dosledno izveo koncepcijsko rešenje za dinarska potraživanja kao zadocnela. Tada sam predložila da se na potraživanja u stranoj valuti obračuna zatezna kamata po referentnoj kamatnoj stopi koju propisuje centralna banka u državi valute, plus 6% godišnje, što jeste shodna primena onog što je na dinarska kašnjenja u obavezama te vrste.
Zašto je bili bitno to uraditi? Zašto se sad vama žalim na neki način? Kad čujete da neko ima sluha za ono što se dešava kao problem u privredi, onda mu se žalite za ono što niste ni sami na vreme rešili. Ako smisao zatezne kamate jeste da u jednom delu disciplinuje onoga ko kasni, ali i da vam obezbedi da u trenutku naplate potraživanja možete da kupite istu količinu materijalnih dobara u zemlji gde se dešava inflacija, znači, da ima i taj revalorizacioni efekat, zaista je bilo mesto da ovde uredimo zateznu kamatu na potraživanja, odnosno kredite indeksirane u stranoj valuti.
U rešenju koje sam tada predložila, a odbila mi Skupština tj. predlagač, Vlada, da mi razgovaramo o dinarskim potraživanjima, a ne indeksiranim u stranoj valuti, držali smo se rešenja Višeg privrednog suda, predloga struke i onog koncepcijskog rešenja koje je bilo dato u smislu potraživanja u dinarima.
Izražavam iskreno žaljenje što nisam, možda je tu bilo primereno da podnesem isti ovakav amandman, ali morate priznati da ovde ostavljamo bankama da regulišu tu zateznu kamatu, jer zakon o obligacijama ovo ne rešava.
Znači, tvrdim, po iskustvu našeg pravosuđa, da postoji pravna praznina i da sam se na osnovu jedne presude višeg suda, nadležnog za ovo (znači, Višeg privrednog suda, sada Trgovinskog suda), u stvari držala nečeg što je pravedno, pravično, obezbeđuje i revalorizaciju, ali i destimuliše da neko kasni sa isplatom te vrste potraživanja.
Ako ne u ovom trenutku, prosto ostaje vama kao nadležnoj instituciji da uredite ovo, a ne da ostavimo širinu, kako to kaže Zakon o obligacionim odnosima, jer je evidentno da pravna praznina postoji.

Samo da kažem da je rešenje Odbora za finansije i usvajanje tog amandmana u stvari obuhvatilo i još produbilo rešenje koje smo mi predložili i da je bespredmetno razgovarati dalje o ovom amandmanu. Hvala.

Zahvaljujem. Da ne prozivate i nas, jer je reč o istom amandmanu, moram da priznam, mi smo 9. maja podneli amandman, tražili brisanje; Narodna banka je 9. maja, a dopis je stigao u Skupštinu desetog, mnogo sveobuhvatnije i detaljnije rešila ovu stvar.
Da sada ne bude da mi hvalimo Narodnu banku ili novog guvernera, prosto je neophodno da nekome obezbedite naknadu za sredstva koja je namenio, odobrio i angažovao za vas. Ako vi odustanete od korišćenja tih sredstava, morate banci u nekoj meri da nadoknadite troškove tog angažovanja sredstava koja je ona odvojila za vas a sada ostaju slobodna.
Nijednog trenutka ne želim da branim Narodnu banku, nego da tu dvostranost volja, ne ugovorni odnos, nego dvostranost uslovljenosti, lekar – pacijent, bankar – korisnik kredita, dovedemo u pravu meru korisnosti i međusobne odgovornosti. Amandman koji je Narodna banka podnela, vezan za prevremeno vraćanje kredita kao mogućnost koja donekle košta, jeste zaista prava mera tog dvostranog odnosa korisnosti i međuzavisnosti. Hvala.

Upravo to i hoću da kažem, da amandman Odbora za finansije, koji po proceduri treba predlagač da prihvati da bi bio validan za sve nas, zaista obuhvata sva obrazloženja koja je moj kolega Veroljub Arsić izneo.
Zaista ste zaslužili da u vaše ime i u vašu odbranu sad, pri kraju rasprave kažem nešto vrlo važno. Način na koji Narodna banka može da utiče na inflaciju, na to da prihodi koje primamo budu realni, jeste nešto što vi činite u velikoj meri, ali na nešto ne možete vi da utičete, a nemate ni pomoć onih koji mogu da utiču.
Prvo, iznuđeno kreditiranje, bez novca, robno kreditiranje, gde se roba daje na odloženo plaćanje zato što monopolske i kartelske strukture uslovljavaju dobavljače i isporučioce da im daju robu za koju sigurno znaju da im neće biti plaćena za 60 dana, pa ugrađuju prejudicirani rast kursa, jeste slična emisiji novca. Vi, kao Narodna banka, taj novac ne emitujete, a doživljavate prozivku kao da se novčana masa povećava u platnom prometu i na neki način se povećava inflacija. Ne, to nije krivica Narodne banke. To je nedostatak borbe protiv kartelske i monopolske strukture, pre svega u maloprodaji. To jeste nedostatak finansijske discipline u platnom prometu, a propušteno je da se ona popravi i reši kada je nedavno usvajan zakon.
To jeste, i ovo jeste kritika primerena ovom trenutku, i nedostatak usvojenih dobrih rešenja kada se pričalo o Zakonu o privrednim društvima. To jeste i nedostatak dobre volje da, na primer, na tom memorandumu privrednog društva sa kojim ulazite u poslovni odnos bude naznačeno koji žiro račun ima, odnosno tekući, kod koje se banke vodi. Obrazložili su to – kod više banaka, pa bi to opterećivalo taj list hartije. Nisu pokazali prilikom donošenja drugih zakona, koji se bitno prepliću sa vašim naporima, ni minimum volje koju ste vi pokazali danas prateći raspravu aktivno i popravljajući sve ono što može da popravi ovaj zakon.
Da li mi možemo tako da rešimo nagomilane probleme? Možemo, i vi ste odličan početak. Ovakav pristup zakonu, gde rešavamo probleme, od jezičkih do suštinskih, gde se priča o tome da želimo da pomognemo građanima pretvara u konkretno delo, meni stvarno daje nadu da možemo nešto da uradimo. Ali, sama Narodna banka niti stvara inflaciju, niti može da je leči. Sama Narodna banka, bez pomoći svih ostalih činilaca, pre svega ostalih elemenata ekonomske politike, ne može mnogo da uradi. Kako da učinimo svi da pomoć tih drugih bude korisnija, ja zaista ne znam. Mi jednako prilježno, radno, argumentovano podnosimo amandmane, kao i svi drugi, ali izgleda da se ti argumenti ne čuju dovoljno dobro kao danas.
Nisam neko ko se oduševljava previše, ali jedan ovakav tračak saglasnosti zaista moram da pohvalim. Nekome to može da zvuči previše, može da zvuči kao profesionalan odnos prema Narodnoj banci, a moj jeste vrlo ličan. Želim da Narodna banka bude najbolja institucija i nezavisna, ali ne nezavisna od interesa građana. Pokazali ste da interes građana i ova institucija znaju da budu cenjeni. Valjda će se neko ugledati i na vas i poštovati naše napore. Hvala, ja se više neću javljati za reč.

Htela bih da dam odgovor kolegi, a i građanima Srbije – mali broj diskutanata, makar iz Poslaničke grupe Napred Srbijo, potiče od nesporazuma uzrokovanog načinom kako nam se predstavio prečišćeni dnevni red. To ću ovog puta nazvati nesporazumom i potrudiću se da u ovom vremenu od dvadeset minuta, na koje po Poslovniku imam pravo, dam ocenu zakona, ali i nešto šire, konteksta i uslova za donošenje zakona.
Majer Rotšild, osnivač najveće i najmoćnije bankarske dinastije, jednom reče – dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi, nije me briga ko donosi zakone. Hoću da postavim pitanje da li smo sigurni ko u stvari ima kontrolu nad novcem u Srbiji i da li Narodna banka Srbije, koja po prirodi stvari, zato što ima dinar kao zakonito sredstvo plaćanja, zaista ima pravo da vodi nezavisnu monetarnu politiku, ima kontrolu nad novcem (a odmah ću reći zašto postavljam pitanje), s obzirom na nivo dolarizacije tj. evroizacije u našoj privredi? Šizofreno stanje u državi Srbiji – građani zarađuju i troše u dinarima, a troše i zajme kredite u evrima – daje mi pravo da imam ovu dilemu, ali i objašnjava platni deficit i zaduživanje za isplaćivanje deviznih kamata ili zaduživanje da bismo mogli da stvorimo potrebnu količinu deviza za sve one koje ih kupuju, troše, a ne zarađuju.
Odakle potiče ovakva zaštićenost bankarskog sistema i fasciniranost novcem uopšte? U eksploziji tržišta kredita, nepokrivenih investicija i novca datog na poverenje, citiram, kapitalizam je savladao i sovjetski i kineski komunizam i potresao islamska društva iz temelja, proširio se brže i dalje nego islam posle Muhamedove smrti. MMF i Svetska banka slali su svoje misionare u sve zemlje, i njihov latinski jezik, do tada univerzalni, koji je govorila mračna sveštenička kasta odevena u tamne boje, bio je nerazumljiv za običan narod, ali ljudima je potrebno da ne razumeju jezik kojim govori tajanstvenost. Oni žude za tajanstvenošću, sveštenicima, šamanima, koji su u dodiru sa velikim silama. Savremeni krupan kapital, kao i latinski u hrišćanskoj crkvi, zasniva se na dubokoj misterioznosti. Čak ni bankari danas ne znaju koliko iznose kolateralizovane dužničke obligacije na kub. Ta svetost, novac, i dodir sa njim može vas preobraziti u ovom životu i daje vam veliku prednost nad ostalim religijama koje vam nude život tek posle života, u šta možete sumnjati, ali banka sa kapitalnom osnovom od deset milijardi može da da i daje kredit od sto milijardi kao zajam. Ipak, tim novcem ljudi grade prave kuće, voze prave automobile, jedu pravi hleb ili piju pravo vino. To upravo jeste taj čin stvaranja i misterija dostojna Boga. To objašnjava specifičnost bankarstva kao delatnosti.
Šta je stvarnost danas u Srbiji, zbog čega koristim priliku da se vama kao guverneru obratim? Politika kamatnih stopa koju vodite u delu u kome je to moguće zbog pomenute dolarizacije, obavezna rezerva i operacije na otvorenom tržištu imaju određenu politiku kreditiranja kao jednu višu cenu kreditiranja privrede i stanovništva od strane komercijalnog bankarstva. Ta i takva politika kamatnih stopa, pre svega na repo operacije, uzrokuje selektivno kreditiranje i seljenje bankarstva u vaninstitucionalne forme, državne organe, agencije i ministarstva koja se bave finansiranjem stambenih kredita, turizma, subvencijama za poljoprivredu. U tom smislu poslovne banke jesu u jednom delu u senci, a poslovne banke čija je struktura vlasništva izmenjena u korist onih čije su centrale u drugim državama svoj kreditni potencijal preusmeravaju u operacije na otvorenom tržištu, izvlačeći sigurne profite iz najnerizičnijih poslova.
Narodna banka plaća kamatu na višak novca koji je sama štampala i bez procene kreditnog rizika omogućava bankama da bez ocene boniteta, bez posebnog biznis-plana korisnika kredita i uz angažovanje vrlo malog broja zaposlenih, trgujući sa centralnom bankom dobro i sigurno zarade. Normalno da neko ko je tako, u punoj meri, zaštićen fiskalnom politikom, što ne ide vama na dušu, ko ne plaća ni PDV na finansijske usluge, kome je 2002. godine ukinut porez na finansijske transakcije, ko čak i po savetu Marka Alena, stručnjaka za istočnu Evropu koji radi u MMF-u (znači, po njegovom savetu, ali odbijenom od političkih krugova), da se oporezuju bilansi banaka kojima svaka država garantuje sigurnost i stabilne uslove poslovanja, kojima centralne banke garantuju stabilnost cena i finansijskog sistema, svojim ciljevima i usmerenošću ka ostvarenju tih ciljeva ne uzvraćaju ni na koji način budžetima tih država koje za njih rade i stvaraju im stabilne uslove, neće lako tu svoju zaštićenost i razmaženost preneti na bilo koga drugog. Objašnjavam zašto smo ovako dugo čekali zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
Jasno je da, kao i u Evropskoj uniji, u Srbiji na sceni imamo kartelsko poslovanje banaka. Jasno je zašto nam se žuri da budemo članica Evropske unije, jer je to tamo kažnjivo. Skupim insajderskim informacijama se dobija podatak o tome kako su se svojevremeno, a 2005. godine su i kažnjene, austrijske banke na austrijskom tržištu dogovarale o ceni depozita, ali i ceni kredita koje su odobravale.
Mi ovde nikada nismo imali pokrenut takav postupak, niti takvu kaznu. Nemojte mi reći da je konkurencija dovela do nižih, ili makar uporedivih, kamata na bilo koju vrstu kredita. Ne, mi imamo bankarski sistem koji je osiguran, kada daje kredite za stanove, Nacionalnom korporacijom za osiguranje stambenih kredita; imamo osiguranje kredita kao instrument gde se plaća osiguranje kredita, pored menice, zaloge, hipoteke i nebrojeno istorijski dokazanih i potrebnih instrumenata kojima banka štiti svoj plasman. Ali, kao inovaciju imamo nebrojeno mnogo instrumenata kojima treba da zaštitimo tu oblast, šaljući, što je za mene najinteresantnije, poruku da je najpoželjnije ulaganje u bankarski sistem, a preko toga i u spekulativno ponašanje na finansijskom tržištu, što jedna Nemačka, koja služi kao uzor svakoj ozbiljnoj zemlji, sigurno ne čini jer se bazira na proizvodnji i finansiranju izvoza svojih proizvodnih delatnosti.
Šta ste vi kao guverner, sem… Zadržaću se samo na dva člana zakona, čl. 17. i 34. Članom 17. dozvoljavate da se cena nepokretnosti može izražavati u evrima. Zato sam pomenula dolarizaciju, koja mi smeta kao sistem koji ne omogućava da vaša monetarna politika bude dovoljno efikasna i da spreči inflaciju, da se dinaru vrati osnovna mera čuvara vrednosti. Zato ću govoriti o tom članu i o članu 34; ono što treba da bude: znači, u kojoj se ceni kredit uzme indeksirano u valuti, u toj će se vrednosti i vraćati. Ne kao mogućnost, nego kao zakonska obaveza. Ne da piše – ima prava, nego da bude doslovno i decidno definisano.
Pre toga, hoću vama da postavim jedno pitanje kao guverneru. Pitam se o čemu mi čitav dan danas pričamo ako je, na primer, jedan od instrumenata koji se tiče građana, a u vašoj je nadležnosti, govorim o obaveznoj rezervi, potpuno izgubio smisao, u smislu poštovanja klijenta i nekoga ko ima štednju ili bilo koji depozit kod poslovne banke? Znači, obavezna rezerva postoji da bi banka uvek imala da isplati depozite jednom procentu deponenata. Namerno kažem jednom procentu, jer se zna da ostatak služi za plasman, pod hipotetičkom pretpostavkom da neće svi doći da podignu svoje depozite u jednom trenutku. Međutim, kod nas to nije slučaj, svi depoziti se najavljuju, čak i sa tekućeg računa. Verujem da vi to znate, ali hoću zbog javnosti da to vama pred svima kažem.
Obavezna rezerva nije u bankama nego u Narodnoj banci Srbije. Nije ni u Narodnoj banci Srbije, nego je NBS plasira kao deviznu rezervu. Zašto se to čini? Da li to vraća poverenje građaninu koji eventualno ne treba da najavi podizanje 500 ili 1.000 evra, a sve preko toga mora da najavi?
Jedno pitanje može da vam deluje laičko, ali je vrlo smisleno: zašto Narodna banka Srbije, na primer, sama ne propiše koliko mora da se čuva? Zašto to mora da se čuva u Narodnoj banci Srbije? Imate poverenje u bankarski sistem, očekujete da im građani veruju, a vi im kao Narodna banka Srbije ne verujete.
Što se mene tiče, kada se kaže – plasirali smo na svetsko tržište, čak imam sumnju i istovetno mi je kao da je plasirano u repo operacije. Bilo je i nekih afera, koje ne stavljam vama na dušu, nego Narodnoj banci i ranijim guvernerima, pošto je nekome dato za zdravu likvidnost nešto. Pitanje je gde je taj novac završio. Možda je neki promil zaista završio u repo operacijama. To nije nebitno, jer ta kamata koju plaćate na repo operacije bankama u konačnom ishodu povećava cenu plasiranog novca. Tako neko lepo sedi za kompjuterom, skida kajmak zahvaljujući vašim potezima i odlukama. S druge strane, prosečnom građaninu treba pozivno pismo, najava deset dana unapred da bi mogao da dođe i da podigne svoju ušteđevinu od, na primer, 5.000 evra.
Verujte da često kažu da je to politika banke i Narodne banke Srbije. Tako se u direktnoj komunikaciji brane službenici banke pred klijentima. Slučajevi ljudi koji su ovo doživeli su nebrojeni. Sada, verovali vi ili ne, kada se najavi za sutradan u devet časova, dođe klijent na šalter u devet časova i oni kažu (ako ne ide ono obrazloženje „pao sistem“, od koga se mnogima od vas, i meni, više puta podigla kosa na glavi) – dobro, najavili smo vam u devet časova, ali, znate, još nema para. Kako nema para, rekli ste da dođem u devet časova, kada stižu pare? Ne, to ne sme da se zna, jer može da se desi da neko napadne taj transport novca, da se ne bi dojavilo nekome. Za te frustracije koje doživljavaju klijenti koji nisu obuhvaćeni ovim zakonom o zaštiti korisnika... Nije reč o nekim milionskim sumama, nego bukvalno o hiljadu ili par hiljada evra. Da li zaboravljate da je 2008. godine kada je narod pohrlio da podiže, zbog nesigurnosti stvorene prelivanjem finansijske krize na naše tržište, upravo broj tih štediša koji imaju ušteđevinu do 2.000 evra bio najveći. Milion štediša ima upravo tu količinu novca pohranjenu u bankama.
Ono što smatram da može da se desi, a vas molim da učinite svojom moći da se ne desi, što je Hajek svojevremeno pričao o potpuno neregulisanim bankama koje rade šta hoće, može kod nas da se pretvori u ugovor koji će kao uslov imati da možete da dođete da podignete svoj depozit iks za iks dana. Ni klijentu, ni banci ne odgovara da se ta klauzula pokrene, a kada zatreba, svima je u interesu da se pokrene. Čak se po toj tvrdnji, teoretskoj, tvrdilo da je lakše da sačekaš da banka proda imovinu, pa da ti nadoknadi depozit koji imaš, jer je to sigurnije nego da imaš određen dan kada ćeš zbog panike možda biti u neprilici da ostaneš bez svog depozita.
Da zaključim rečenicom, da li je fer da banke izdvajaju obaveznu rezervu, da ona bude kod vas ili negde pohranjena kao devizna rezerva koja se navodno kamati, a nikada nismo uspeli da saznamo gde i po kojoj ceni, a da jedan klijent ne može da dođe i podigne svojih 1.000 evra bez najave?
Treba imati u vidu da obavezna rezerva ne treba da bude samo iluzija da postoji sigurnost. Ta iluzija mora da bude potkrepljena konkretnim dokazima da banka jeste sigurno mesto, gde se čuva novac njenih deponenata.
Da li živimo u zemlji u kojoj ste vi svesno dozvolili da postoje istovremeno dve valute? Da, živimo. To je za nas višestruko opasno. Dug od dvadeset dve milijarde evra, spoljni dug, nastaviće ubrzano da raste. To je ono što sve nas dovodi do izuzetnog straha. Dodajte tome ogromnu deviznu štednju građana, koja prelazi pet milijardi evra.
Hoću li da pomenem „kros border“ ili prekogranične kredite, do kojih je došlo upravo pogrešnom politikom visokih obaveznih rezervi koje su poskupljivale zaduživanje u zemlji? Banke koje ovde imaju filijale a matice u inostranstvu usmeravale su klijente da idu tamo da podižu jeftine kredite zato što nema tog troška od obavezne rezerve. To su privatni dugovi, kaže neko. Ne, suverenizacija je nešto što nas jednog dana može susresti, a ono što je Bečki sporazum i izloženost kreditima je bila samo prelazna faza, kako da prevaziđemo zaštitu onih koje smo prinudili da se zaduže napolju.
Vi ste otvoreno priznali, to vrlo poštujem, da staru štednju „kazino banaka“, za koje čak ni država nije garantovala, ali je posredno ili iza sive zavese stajala iza njih, danas vraćaju svi građani Srbije. Imam puno pravo da to tvrdim, makar sa ličnog aspekta. Nikada ni u jednoj takvoj banci nisam štedela, iako sam bankar po vokaciji, i nisam za nešto što se zove kazino banka, kazino privreda, ali svi građani Srbije, pa i ja i vi, vraćamo Jezdine, Dafinine i bilo čije dugove. Nemojmo da dozvolimo da ono što država garantuje ili što posredno proizvede kao efekat opet bude nešto što će morati da se vraća iz ovako ispražnjenog budžeta, za koji znamo u kakvoj je situaciji.
Kako vi to možete da rešite? Vi to možete, na primer, da uradite na sledeći način: da se postarate da banke daju stambene kredite u dinarima, gospodine Šoškiću, a ne da se ponašate kao da bi banke trebalo to da rade. Ukoliko dugoročni krediti stanovništva ostanu u euriboru i evrima a firme nastave da zajme gotovo isključivo van Srbije, bilo koji potez koji vi budete preduzeli neće imati nikakvog uticaja, jer sve ono što je u evrima (znamo i vi i ja da se to zove „pass-through“ dolarizacije) onemogućuje da bilo koji vaš potez ima efekat.
Ovaj zakon o zaštiti korisnika će imati tako malo efekta. U to ime, molim vas da uradite sve da vratite snagu dinaru, ali vraćajući snagu privredi Srbije merama koje su vašim rukama. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Neće biti replika, nego zaista Narodnu banku Srbije smatram nečim što nije izvršna vlast i, ako dozvolite, postavila bih jedno pitanje: da li možemo sa zatečenim nivoima, načinima, modelima ponašanja da izađemo iz najneobičnije krize u kojoj se nalazimo?
Od vas kao čoveka od struke, teorije, mladalačke kreativnosti očekujem da, na primer, ne idete sa merom da svaki devizni priliv ide na međubankarsko devizno tržište, gde ćemo da menjamo devize za dinare i da posle taj višak dinara sterilizacijom, koja ima visoki trošak, doprinosi inflaciji.
Očekujem da vašu politiku suzbijanja inflacije na jedan način prati i izvršna vlast fiskalnim merama, a ne da vi podržavate njihove mere reprograma dugova u trenutku kada pričamo da smo prezaduženi i da nemamo odakle da vraćamo devizne kredite.
Zaista, doživite ovo ne kao primedbu, već kao pitanje, zahtev da izađete sa nekim merama koje možda negde nisu viđene, ali čak i da jesu, evo, vezano za član 17: u Španiji, koja jeste članica evropske monetarne unije i koristi evro kao valutu, cene nekretnina se izražavaju u pezosima. Zahvaljujem što ste rekli da ćete razmisliti o tome, ali postoji mnogo dobre tuđe prakse koja je drugačija, nije uobičajena, ali je primerena našim okolnostima. Zaista je krajnji trenutak da politiku kursa i kamatnih stopa koristimo na način da ona bude efikasna, a ne tako da ona služi samo kao školski primer mogućnosti koje u praksi ne daju očekivani rezultat.
Lično, ciljevima Narodne banke ne bih imala da zamerim, ali smatram da ne koristite dovoljno mogućnosti provere da li vaši ciljevi pogađaju metu i očekujem da to ubuduće činite češće. Zahvaljujem.