Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7158">Jorgovanka Tabaković</a>

Jorgovanka Tabaković

Srpska radikalna stranka

Govori

Poštovani građani Srbije, poštovane kolege, u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo SNS hoću da postavim pitanje koje je u vezi s rekonstrukcijom Vlade koja je obavljena pre više od dva meseca. Kako smo iz medija informisani ili kako nas pripremaju da prihvatimo nezakonitu odluku o tome da neće biti otpuštanja činovnika i kako se postavlja pitanje otpremnina za državne sekretare i slično, želim Vladi da postavim sledeće pitanje: zbog čega Vlada prilikom konstatovanja ostavki ministara nije raskinula radni odnos sa članovima kabineta ministara i njihovim državnim sekretarima, iako je po zakonu bila u obavezi da to učini?
Pod dva, koliko je državnih sekretara i članova kabineta ministara koji su podneli ostavku nastavilo da radi u ministarstvima?
Pod tri, kakve će mere Vlada preduzeti u vezi s radnim odnosom državnih sekretara i članova kabineta rasformiranih ministarstava i da li su tačne informacije da će, suprotno zakonu, tim licima biti obezbeđena radna mesta i otpremnine?
Podsetiću vas da je državni sekretar funkcioner koga postavlja i razrešava Vlada na predlog ministra i da njegova dužnost prestaje prestankom dužnosti ministra; da su prava i obaveze posebnih savetnika prava koja su uređena ugovorom, prema opštim pravilima građanskog prava, i da oni, posebni savetnici, uopšte ne zasnivaju radni odnos; da se radni odnos u kabinetu zasniva na određeno vreme i da najduže traje dok traje dužnost ministra.
Hoću da podsetim javnost da ljudi iz kabineta smenjenih ministara ili ukinutih ministarstava, državni sekretari, savetnici, šefovi kabineta nemaju pravo na otpremninu i podsećam vas na važeće propise koji govore o tome.
Molim vas da mi odgovor na postavljena poslanička pitanja dostavite u najkraćem mogućem roku, pre nego eventualno nastane šteta iz ionako presahlog budžeta Republike Srbije. Hvala.
Zahvaljujem. Zaista, sistemski zakon na dnevnom redu, koji je, po meni, prvo proizveo jedan ovakav zaključak: pošto je na dnevnom redu trebalo da se nađu zakoni o izboru narodnih poslanika i finansiranju stranaka, a oni odloženi zbog dopunskih konsultacija, javne rasprave, odmeravanja rešenja, ja mogu samo jedno da zaključim – o onome što se tebe ne tiče, sud je lakši, nažalost. O onome za šta nismo najzainteresovaniji najlakše odlučujemo i najbrže stavljamo na dnevni red te zakone. Da li to zaslužuje Zakon o privrednim društvima, koji sistemski treba da uredi ono što svi nazivamo problemom ovoga društva? Da li je po četiri minuta o tri zakona bilo dovoljno da ministar Ćirić obrazloži, a onda ode da se bavi partijskim radom ili ministarskim radom van ove sale? Da li to dokazuje značaj ovog zakona?
Mogu da se složim sa njegovim načelnim primedbama da ovaj zakon treba da reši, odnosno pokušao je da reši probleme koje privredna društva imaju unutar sebe, u smislu odnosa manjinskih i većinskih akcionara, tj. u smislu ugrožavanja prava manjinskih akcionara zbog kojih imamo svakodnevne štrajkove, ljutnju na pravosudni sistem koji te probleme ne rešava i da, s druge strane, imamo problem između društava, koji jezikom života možemo da nazovemo finansijskom nedisciplinom, čvorom nelikvidnosti i iznuđenim kreditiranjem. I, odmah da kažem, ovaj zakon na ta pitanja ne daje odgovore.
Znači, to što su preduzeća prinuđena da međusobno trguju bez novca i da obavljaju taj promet stvarajući povećanu inflaciju čak i u trenutku kada se novac ne štampa, zato što u cenu proizvoda koje prodaju na odloženo ugrađuju očekivanu inflaciju, govori o tome da monetarna politika ne može da uradi mnogo zato što imamo državu u kojoj imamo dvovalutnu šizofreniju, gde se zarađuje u dinarima i troši u dinarima, ali država i pojedinci zajme u evrima i tako štede. Te probleme je ovaj zakon samo načeo time što je dinar kao obračunsku kategoriju naveo za indeksaciju vrednosti privrednih društava, ali nije učinio dovoljno, a mogao je, da dinar zaista postane ne samo zakonito sredstvo plaćanja, nego i ono što smo zaboravili da treba da bude – čuvar vrednosti.
Zašto kažem da zakon nije odgovorio na ta pitanja? Ako vi zakonskim rešenjima izbrišete obavezu privrednog društva da na svom memorandumu ima označen žiro-račun, broj i kod koje se poslovne banke taj tekući račun vodi, da li to doprinosi većoj disciplini ili neko treba da se upusti u istražni postupak i da vidi kod kojih se banaka vodi tekući račun preduzeća sa kojim treba da stupi u poslovne odnose? Da li povećanoj odgovornosti u odnosima između preduzeća doprinose rešenja o davanju prokure, o odgovornosti onih koji su po položaju lica koja potpisuju ugovore? Ne, nije dovoljno.
Kroz konkretna i pojedinačna rešenja predstaviću građanima primedbe, ali moram reći da ovaj zakon zaista unosi novine, jer ako na 600 članova SNS podnese 49 amandmana, čije usvajanje očekujemo, zaista ne mogu da kažem da ovaj zakon zaslužuje samo kritiku. Ali, ono što je osnovno, a to je rešavanje problema finansijske nediscipline, nelikvidnosti i onoga da se deo platnog prometa u ovoj zemlji obavlja u tzv. stranim valutama, htela sam da kažem takozvanom, to naučno zovemo dolarizacijom, ali se obavlja u evrima, do juče u markama, ili bilo kojoj stranoj valuti, to ovaj zakon ne rešava, a trebalo je.
Počeću od samih rešenja, na primer od amandmana na član 8. Članom 8. se definišu (kolegi koji je malopre govorio o ovome moram da zamerim da mu je to promaklo) pravne forme društva kao: ortačko, komanditno, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo. U zakonu koji pretenduje da prihvati sve ono novo što se dešava u tržišnom sistemu, u privredama u okruženju zaboravlja se da se napiše jedna jedina dopuna – i druge forme društva. To podrazumeva da se ostavi mogućnost da se osnuju npr. specijalizovana društva sa posebnim statusom i promenljivim kapitalom, društva sa radničkim učešćem, društva za upravljanje, kooperativna društva, društva koja mogu biti kontrolisana od strane države, društva u kojima postoji javni interes čak i kada država nema učešće, na primer, komunalne delatnosti, javnoprivatna partnerstva.
Da li su te visokostručne ekipe koje su radile ovaj zakon zaista mislile da samo ove četiri forme podrazumevaju i ova društva koja su istorijat i stvarnost privrednih društava svih onih država na čije se iskustvo s pravom, kao dobro iskustvo, pozivamo i uređenih država na koje želimo da ličimo? Reagovali smo podnošenjem amandmana i zaista očekujem da će se nešto što smatram propustom, da se dozvoli osnivanje i takvih društava, otkloniti u nečemu što će se zvati pojedinačna rasprava.
Dalje, članom 15. se definišu ugovori u vezi s društvom. Evo kako mogu praktično da dokažem onu primedbu od maločas. Član 15. govori o tome da zaključivanjem ugovora članovi društava mogu da regulišu određene obaveze, posebne obaveze prema društvu, prava i obaveze u vezi s prenosom udela. Smatram da u priličnoj meri pokrivaju sve ono što se zove ugovaranje i pokrivanje privrednog života, ali zašto nije napisana i obaveza da se ti ugovori registruju i objavljuju u Registru privrednih subjekata? U trenutku kada svaki podatak o posebnoj ličnosti, čiji vas život zanima jer učestvuje u političkom životu, donosi bitne odluke, jeste predmet dozvoljenog interesovanja i informacija dostupnih javnosti ostavljamo tajnim jedan ovakav ugovor koji može biti od izuzetnog interesa za sve one koji žele da sklapaju privredne i bilo koje druge ugovorne odnose sa privrednim društvom.
Znači, smatram da taj propust treba ispraviti, da sve te ugovore koji regulišu život društva, odnose unutar njega treba učiniti dostupnim onima koji će sa tim društvom poslovati.
Smatram da je jedan od vrlo bitnih amandmana i članova zakona član 18, koji ima pogrešan naslov, neprimeren našoj pravnoj praksi, a to je – Probijanje pravne ličnosti. Taj član zakona bi po rešenju Srpske napredne stranke morao da se nazove – Zloupotreba privrednog društva, zato što ovaj institut probijanja pravne ličnosti nije nešto novo što se uvodi ovim zakonom. Poznavao ga je i Zakon o preduzećima, ali smo ga zvali „privid pravne ličnosti“. U važećem Zakonu o privrednim društvima taj istovetni institut je članom 15. nešto drugačije određen, moram da priznam nepreciznije, i zove se – zloupotreba pravnog subjektiviteta.
Ovaj izraz „probijanje pravne ličnosti“, koji, složićete se, potiče iz nemačkog prava, neka mi ne zamere dobri poznavaoci tog jezika, durchruffs laftung, tako se zove, u stvari je zloupotreba privrednog društva u našoj terminologiji stvarnosti, jer se njegova ograničena odgovornost zloupotrebljava. Pravna ličnost privrednog društva se koristi upravo radi sticanja dobiti njegovih članova, ali ta odvojena pravna ličnost ne sme da se zloupotrebi, i to jeste svrha člana 18.
Član 18. Predloga zakona je po sadržini sličan članu 54. nekadašnjeg Zakona o preduzećima, ali, ispravićete me ako grešim, i slovenačkom Zakonu o trgovačkim društvima. Predlogom se nešto uže određuje odgovornost lica u slučaju zloupotrebe. Znači, ono što je sporno jeste da se uže određuju odgovorni za zloupotrebe privrednog društva. Tako su kao odgovorni određeni samo članovi društva, komanditori, članovi društava sa ograničenom odgovornošću i akcionari. Ali, molim za vašu pažnju, ono što je najvažnije, nisu određeni i članovi uprave društava, i to jeste propust člana 18. kako ste ga ovde predložili.
Smatramo da je neophodno predvideti odgovornost u slučaju zloupotrebe privrednog društva i za članove uprave društva. Imajući u vidu organe društva koje je odredio predlog, mi smo ovim amandmanom proširili odgovornost i na članove nadzornog odbora i direktore. Ne mogu ova dva organa dobiti „orden za zasluge“, već uključivanje članova odbora, direktora, odnosno izvršnih direktora smatramo zaista neophodnom širinom za postavljanje odgovornosti svih članova uprave jednog društva.
Koliko je to neophodno, da li treba da vas podsetim koliko često u praksi dolazi do zloupotreba upravo ovih organa? Najčešće su u pitanju jednočlana društva, ali zloupotreba ima i u vezi sa privatizacijom, odnosno pretvaranjem društvenih preduzeća u akcionarska društva sa privatnim vlasništvom, gde primena ovako proširene odgovornosti zaista ima puno opravdanja.
Ovakav vid odgovornosti je svojstven anglosaksonskom pravu koje ima bogatu sudsku praksu u primeni ovog instituta i zaista mislim da je nju trebalo primeniti i da za to još uvek nije kasno. Nasuprot tome, naša sudska praksa je zaista siromašna ovim iskustvima i u primeni ovog instituta, a moramo da priznamo da je takve prakse i potrebe da imamo i sudsku praksu zbog ovih zloupotreba zaista bilo mnogo. Rešenje koje predlažemo oslobodilo bi sudove, dalo bi im slobodu da ovaj institut češće primene. To je neophodno da bi zakon postigao osnovnu svrhu – da poverioci slobodnije stupaju u odnose sa privrednim društvima, čime bi se i rizik ulaganja bitno smanjio.
S druge strane, u ovom članu 18, koji zaista smatram vrlo važnim, dodali smo jedan nov stav kojim se pravi razlika između odgovornosti člana društva, odnosno člana uprave društva koji je zloupotrebio privredno društvo i onog ko to lično nije učinio ali ne možemo da zaboravimo njegovu odgovornost ako je od toga imao ličnu korist. U interesu je poverilaca da i savesni član društva odgovara za obaveze društva do iznosa koristi koju je ostvario zloupotrebom. Opet, savesna lica, znači članovi, zastupnici, članovi uprave društva, moraju da budu zaštićeni od neograničene solidarne odgovornosti. Mi smo upravo takvo rešenje dodavanjem tog drugog stava predvideli.
Ovaj član smo dopunili i tako da predlog ne sme da ostavi vid zloupotrebe u smislu korišćenja poslovnog imena društva u nameri da se stvori zabluda o identitetu, što je čest slučaj. Mogu samo da vas uputim na jedan nedavni novinski tekst gde se jedan direktor transportnog preduzeća žali kako ne ume da se snađe kao ostali, posluje samo sa jednim privrednim društvom, a ne ume da otvori na desetine njih koja imaju sličnu delatnost i promenu samo po jednog imena u nazivu, i time šeta u krug obaveze, imovinu i profit. Znači, ne smemo da stvaramo preduslove ovim zakonom da se identitet privrednog društva zloupotrebljava time što ćemo omogućiti tu zabludu o identitetu.
U ovom članu smo dodali i tačku 5), kojom predviđamo kao vid zloupotrebe privrednog društva namerno zaduživanje i dovođenje u stečaj, a zatim osnivanje novog društva sa sličnim imenom. Kao što rekoh, žale se privrednici; snalažljivi umeju, a oni drugi, kažu, nisu dovoljno snalažljivi i boje se da i one fioke koje ponekad dugo stoje zaključane... Verovatno se to dugo stajanje i kiseljenje u nekim fiokama plaća, ali dođe dan kada se sve zaključane fioke otvore ili, što bi rekao narod, dođe đavo po svoje, pa dođu na naplatu sve zloupotrebe ove vrste.
Da mi ne bismo, kao ozbiljno društvo, ostavili nekome na volju ili obavezu da otključava te fioke u kojima stoje neplaćeni porezi i razne vrste zloupotreba, mi moramo zakonom o privrednim društvima da onemogućimo ovu vrstu namernog zaduživanja i dovođenja društva u stečaj, ali i zloupotrebe u smislu dovođenja u zabludu stvaranjem društva sa sličnim imenom.
Kada smo kod ovog člana, morate da shvatite da zakon, dobar zakon mora maksimalno da ima vezu s realnim životom. Ne može da bude hermetički zatvoren i da se pravi da ne zna šta se u životu dešava, jer njegov značaj i vrednost se upravo primenjuje i provera u samom životu koji treba da uredi poslovanje među preduzećima.
Sledeće o čemu želim da govorim je rešenje sadržano u članu 25. koji govori o upotrebi poslovnog imena, pečata i drugih podataka u dokumentima. Upravo je ovo ono što sam u načelnom obrazlaganju ovog zakona i navela – da poslovno ime i sedište banke kod koje to privredno društvo ima račun i broj računa mora da bude navedeno i zakonom obavezno. Jer, ako se borimo protiv prevara, mi moramo praktično da pokažemo da te prevare i zloupotrebe zakonom onemogućavamo, a ne da ih u stvari omogućavamo.
Sledeće o čemu želim da govorim jeste nešto što se tiče zakonskih naslednika i upotrebe imena privrednog društva, u smislu naziva za koji zakonski naslednici treba da omoguće da se nastavi u privrednom životu jednog privrednog društva. Znači, ukoliko poslovno ime društva sadrži lično ime fizičkog lica, potrebno je da, ako je to lice umrlo, dobije saglasnost njegovih zakonskih naslednika iz prvog naslednog reda.
Nemojte da ostavljamo preširok krug lica koja bi po ovakvom zakonskom rešenju trebalo da daju saglasnost i da praktično ova zakonska odredba ne bude primenjiva u praksi, da bukvalno bude mrtvo slovo na papiru.
Kad se radi o licu koje nema bliskih srodnika, veoma je teško doći do podataka ko su njegovi naslednici jer su zakonom određeni kao njegovi naslednici; uopšte se ne kaže do kog reda. Onda je vrlo moguće da neko nehotično povredi odredbe Zakona o zaštiti ličnog imena. Znači, neophodno je da se zna od kojih zakonskih naslednika treba tražiti saglasnost.
Pošto mi ističe dvadeset minuta, raspravu o zakonu ću nastaviti u okviru liste za diskusiju. Hvala vam.
Zahvaljujem. Pošto je moja rasprava u vremenu namenjenom ovlašćenom predstavniku stigla negde do 30. amandmana, još jednom bih ponovila, zbog odsutnosti ministra, da su se u načinu rasprave poslanici razlikovali po tome što su neki primerima oslikavali kritičke tonove, a ja sam, u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo - SNS, uz konkretne primedbe i predloge kako da se primedbe isprave govorila o, smatram, jednom od najvažnijih sistemskih zakona i sigurno najvažnijem zakonu na ovom dnevnom redu.
Verujem da će vam preneti, ali ja ću da ponovim da je član 18. jedan od najznačajnijih u ovom zakonu, gde bi taj „proboj pravne ličnosti“ trebalo zameniti sa „zloupotrebama privrednog društva“. Obrazlagala sam način na koji se ne sme dešavati aktuelna praksa u osnivanju društva, u izbegavanju obaveza koje društvo stvori, odgovornosti onih koji zloupotrebom steknu određene koristi, ali ne samo članovi društva nego i uprava.
Upravo ću da iskoristim priliku da ono što sam propustila... Verujem da i vama često ukazuju oni koji nam pomažu ne da stignemo do cilja koji se zove doći na odrednicu EU, nego postići standarde koji nas čine kvalifikovanim za tu evropsku porodicu, da se trudimo da izbegavamo ono što se zove zloupotreba službenog položaja. Zaista bih molila da kasnije ne zakazujemo posebnu sednicu da bismo u odgovarajućim zakonima menjali kvalifikaciju tog dela koje evropsko pravo i mnoge zemlje niti prepoznaju, niti nas razumeju kada pokušavamo da rešimo problem zloupotreba, korupcije ili onog što je baš definisano u ovom članu 18 – zloupotreba privrednog društva.
Rekla bih par reči i o tome kako se u stvari može zloupotrebiti punomoćje po zaposlenju, odnosno kako lice koje je ovlašćeno da sklapa određene ugovore može da nanese štetu trećem licu, a da vi Predlogom zakona niste adekvatno zaštitili treća lica od tih činjenja.
Znači, neka lica, zaposleni, dužna su, po prirodi posla i po ugovoru o radu koji su potpisala, da, u skladu sa internim aktom, budu u prilici da oštete neko treće lice dovodeći ga u zabludu na razne načine. To nije problem trećeg lica koje o tome mora da se obavesti, proverava ili zna da je to lice zloupotrebilo svoje punomoćje po zaposlenju. Morate se složiti sa mnom da u članu 34. posle stava 2. ne možete prema trećem licu koje je bilo savesno da ističete taj zahtev prekoračenja ovlašćenja.
Znači, ako zaposleni u jednom preduzeću prekorači neka svoja ovlašćenja, to mora da rešava interni akt. To mora da znači da lice koje je dužno da se saglasi sa nekim njegovim činjenjem ili radnjom, po zaposlenju i po poslu koji radi, mora da bude rešeno unutar firme, a kompanija, privredno društvo mora da odgovara da li je zaposlilo savesnog radnika, da li je on prekoračio ovlašćenje ili zloupotrebio položaj. Sada ja ulazim u zamku formulacije „zloupotreba položaja“, ali to mislim u činjeničnom, a ne krivično-pravnom smislu.
Znači, ograničenja mogu isticati prema trećim, samo nesavesnim, licima, jer i takvih ima u tim ugovornim odnosima, s tim da bi privredno društvo bilo u obavezi da dokazuje nesavesnost trećih lica. Ali je obaveza društva, složiće se kolege koje su u to upućene, da vodi računa o svojim zaposlenima, njihovoj disciplini i da internim aktom uredi granicu njihovih ovlašćenja. Treće savesno lice mora zaista da uživa pravnu sigurnost ukoliko je bilo savesno. Sve vreme se trudimo, i vi ste i sami istakli da je cilj ovog zakona, da stvorimo pravnu sigurnost u poslovanju privrednih društava. Evo, ovde ste u prilici da to ispravite.
Kod izdavanja prokure najbolje je da ostavite mogućnost društvu da prokuru izda samo pravnom licu. Sada ću da vam objasnim i zašto. To bi za posledicu imalo ne samo zastupanje, već i upravljanje društvom. Znači, pošto je prokura neprenosiva, prokurista ne može da da punomoćje za zastupanje i ovlašćenje. Prokurista je zakonski ograničen svojom prokurom i to čini da ovlašćenja prokuriste budu potpuno izvesna i da rizik za društvo i poverioce jeste manji kod prokure nego kod zastupanja. Po prirodi stvari, zastupanje čini fizičko lice. Znači, hajde da olakšamo pravosuđu posao time što ćemo broj spornih situacija ne da umanjimo nego bukvalno da onemogućimo, evo sada, u ovom trenutku kada govorimo o zakonu.
Mnoge su kolege pričale o članu 47. stav 2, a ja ću da govorim o onoj nedoumici kada su u pitanju kapital, ulog i imovina. Znači, pravnici vrlo vole da se petljaju u poslove ekonomista, kao što oni koji su tehničke struke tvrde da su uvek bili najbolji predsednici vlada, ali moramo da priznamo da je ipak jedan deo nedoumice stvorila i sama struka time što do danas ostavljamo otvoreno šta je imovina, a šta je kapital. To za ekonomiste nije sporno, ako su dobronamerni, ali ako nisu to može da bude sporno. Vi ste pokušali da tu nedoumicu ispravite, ali niste bili dosledni do kraja.
U članu 47. u stavu 2. ste takođe ostavili zabunu. Potrebno je da precizirate da uplaćeni i uneti ulog predstavlja ne samo imovinu, nego i kapital društva; znači, ne govorimo o kasnijim unosima, govorimo o ulozima prilikom osnivanja i da je to, u stvari, vrednost uplaćenih, unetih uloga.
Molim vas da ne budete sujetni, nego da pratite vaše rešenje iz člana 139, kojem dajem za pravo i na osnovu kojeg upravo izvodim ovu primedbu, gde ste lepo i jasno napisali da društvo s ograničenom odgovornošću jeste društvo, sada citiram vaš navod, „u kome jedan ili više članova imaju udele u osnovnom kapitalu društva“. Znači, u kapitalu, ne u imovini.
Molim vas da to jedino mesto gde bi mogla da se stvori nedoumica otklonite prihvatanjem amandmana. Konstruktivne primedbe koje iznosim u ime Srpske napredne stranke, evo, potvrđujem i ovim primerom.
Neke su kolege govorile o neophodnoj odgovornosti da se zajednički snose troškovi postupka u članu 59. Mislim da je to potpuno u redu, to jeste stav koji mi zastupamo i zato ga ne bih ponovo obrazlagala.
Ono što želim da naglasim jeste definisanje ličnog interesa prilikom zaključivanja određenih poslova u društvu i pokušaj da ne dozvolimo da se taj lični interes zloupotrebi. Potpuno podržavam rešenje u zakonu, ali da li vi mislite da ne može da se desi i zloupotreba ličnog interesa prilikom raskida ugovora, ne samo prilikom sklapanja? Znate, neko može da nanese štetu društvu ili trećem licu i kada je lično zainteresovan da, na primer, raskine neki zakup, pa vas molim da i o tome povedete računa onako kako smo vam u članu 65. tačkama 1) i 3) definisali da treba da pregovarate sa onim sa kojim ste zaključili neki ugovor čak i o prestanku pravnog posla, načinu kako taj posao prestaje, ali i o mogućnosti produženja.
Neću da vas podsećam na neke primere, poput „Satelita“, prekoračenja ovlašćenja zaposlenog ili čoveka koji ima funkciju, koji je u hotelskoj sobi potpisao ugovor i to je posle palo na teret budžeta Republike Srbije. Hoću da vas podsetim na mogućnost da pri raskidu zaključenog ugovora, ako je u pitanju neko lice koje je povezano ili ima lični interes da se neki ugovor raskine, treba da bude predmet razmatranja šta je za jedno privredno društvo veća šteta, i da li postoji korist. Zašto ne bismo jednu takvu mogućnost stavili u ovom trenutku u zakon?
Evo, da bih ostavila i kolegi nešto vremena, samo ću još jednu načelnu primedbu, koja se tiče čl. 67. i 74, da vam dam, u smislu jednog nelogičnog i nepotrebnog dokazivanja apstraktne kategorije da lice na čiji se teret stavlja neznanje treba da dokaže da nešto nije znalo. Evo, na primer, u članu 67. kažete da je društvo u obavezi da treće lice dokaže da nije znalo ili da nije moglo da zna za postojanje ličnog interesa u vreme zaključenja nekog pravnog posla ili preduzimanja pravne radnje. Tu su kolege iz mnogih struka pa neka mi pomognu. Veoma je teško dokazivati negativne činjenice, pogotovo što samo treće lice treba da dokaže jednu apstraktnu kategoriju da nešto nije znalo ili da nije moglo znati. Recite mi, kako će se to u praksi primenjivati?
Ako bi teret u ovom slučaju bio na trećem licu, to bi omogućilo društvu da poništava pravni posao iz sopstvenih interesa. Vodite računa o tome. Znači, nije reč o jezičkoj formulaciji ili o tome da li je moguće dokazati apstraktno u filozofskom smislu, reč je o tome da neko ovo može da zloupotrebi i da dovede treća lica u neizvestan položaj jer bi društvo uvek moglo da tvrdi da je treće lice moralo da zna za postojanje tog ličnog interesa. Zaista tvrdim da jedan ovakav član zakona ne bi mogao u praksi da se primeni.
Završiću svoje konstruktivne primedbe vezane za izmenu zakona koji nam je potreban pričom o članu 74. gde predlažemo rešenje drugačije od vašeg, kojim ne treba da uslovljavate zaštitu lica koje izvršava zakonom propisanu obavezu da obavesti nadležni organ o delu koje je kažnjivo zakonom.
Znači, ne može društvo da ispituje da li je lice koje treba da obavesti nadležni organ o nekoj protivzakonitoj radnji to činilo u dobroj ili lošoj veri. Vi ste to u Predlogu zakona napisali. Kad je nešto nezakonito, onaj ko to sazna je dužan da prijavi nadležnom organu i nije bitno da li je on imao, i kakav, motiv. Cilj je da ispunimo zakonsku odredbu da se kažnjivo delo ne desi i da ga sprečimo. U ovom slučaju su motivi potpuno nevažni.
Evo, ja ću ovim završiti, sa željom da od ovih 49 amandmana... Zaista, svaki od njih je urađen vrlo ozbiljno, studiozno, tretirana je uporedna praksa, a interes da dobijemo bolji zakon o privrednim društvima nam je bio ispred svega. Volela bih da to uvažite kroz pažljivo razmatranje amandmana. Hvala.
Moje pitanje je sledeće. Zanima me, evo gospodin Ćirić je tu, nadležan je – da li se može dobiti spisak svih privatizacija i stečajeva od osnivanja Agencije za privatizaciju, uz preciziranje koji je direktor Agencije za privatizaciju bio u vreme određenih prodaja preduzeća ili pak stečajeva?
Da li može da se dobije spisak poništenih privatizacija, izlistano po periodu i imenu u vreme prodaje aktuelnog direktora Agencije za privatizaciju? Dakle, koji direktor je imao i koliko poništenih privatizacija, odnosno stečajeva za vreme svoje, uslovno rečeno, vladavine?
Treće pitanje, koje je sklop ova prva dva, jeste – gde su sada zaposleni direktori Agencije za privatizaciju, načelnici centara za kontrolu, kao i Centra za stečajeve, i da li je Poreska uprava u stanju da ukrsti podatke između onog što su neuspešne privatizacije i prodaja preduzeća i imovinske karte tih direktora koji su se istakli poništenim privatizacijama?
Znate, sva priča o borbi protiv korupcije u društvu, o sistemskoj korupciji, pada u vodu ako mi imamo dvostruke aršine za poništavanje privatizacija koje su u toku izvršavanja. Neke se ponište čim se ne plati jedna rata ili se duguje radnicima primanje od mesec dana, a mnoge od privatizacija se ne ponište i kada se ne uplati nekoliko rata ili se one prolongiraju.
Kako je, inače, moguće objasniti da neko ko ni u jednoj, a kupio je na primer mnogo firmi, nije ostvario dobit, ima milionske gubitke, sve su to javni podaci, ne podnosi poreske prijave za velike prihode, može da plati ratu u iznosu od npr. pet stotina hiljada evra? To su pitanja koja zanimaju građane Srbije, radnike koji su ostali bez posla i očekujem da dobijem odgovor na ova pitanja.
I, u sklopu s ovim pitanjem, želim da jučerašnju dilemu gospodina Cvetkovića, mnogih građana Srbije i moju, ako je moguće razjasnimo. Kako je moguće da od mnogo zainteresovanih potencijalnih kupaca za privatizaciju "Telekoma" stigne jedna jedina ponuda, i to na izuzetno nisku cenu koja je objavljena za prodaju 51% kapitala?
Da li je možda…?
Počeću od Telekoma. Nisam uspela da završim svoje pitanje. Kako je moguće da se od toliko zainteresovanih potencijalnih kupaca sa konkretnom ponudom pojavi samo jedan? Da li možda dugujete javnosti odgovor na pitanje da li je u međuvremenu stiglo neko pismo, pa i na vašu adresu, kao i na adresu Ministarstva finansija, predsednika Vlade, Telekoma koji se privatizuje, onog ko se bavi javnim nabavkama, gde ste upozoreni od strane određene organizacije, da ne kažem grupe investitora, koja je svim ostalim mogućim investitorima dala do znanja da problem vlasničke strukture država krije i da se zato pojavio samo jedan kupac?
Mislim da je moje pitanje potpuno precizno. Da li ste između 18. i 24. marta dobili pismo vi i svi ostali potencijalni kupci sa upozorenjem na mogući problem prilikom privatizacije Telekoma, o čemu ne obaveštavate javnost? A svi smo zainteresovani, jer je tu zaposleno mnogo radnika, i mnogo je ljudi vezano, od budžeta do onih koji u njemu rade.
Kad je u pitanju informacija koju tražim za Agenciju za privatizaciju, pitanje nije upućeno samo vama lično. To je pitanje za ovo društvo, za Vladu čiji ste član. Jer pranje novca, ono što se zovu veze između novca i imovine koja je postojala u tim preduzećima koja su privatizovana i onoga što se zove radnici koji danas nemaju posla, i na drugoj strani stvorena jedna elita, namerno stvorena lošim zakonskim projektima, jeste problem vaš, moj i svakog od građana Srbije.
Ovo pitanje koje postavljam za Poresku upravu, za prijavu prihoda, za ukrštanje podataka između ljudi i konekcija, jer imali ste zloupotrebe i kod ljudi koji su tu zaposleni, jeste pitanje na koje treba da odgovorimo boreći se za zakonitost i gradeći institucije sistema.
Molila bih vas da uložite sve svoje znanje i autoritet kao član Vlade i stranke kojoj pripadate ili ne pripadate, da dobijemo odgovore na ova pitanja i da kaznimo postojeće krivce za zloupotrebe, ali i da upozorimo sve one koji bi se mogli usuditi da urade slično. Hvala.
Ne pretendujem da radim posao Vlade i da političke aktere, ni predsednika, ni Vladu, ni vladajuću većinu onemogućim u vršenju nadležnosti, pa i pokušaju da sprovedu ono što su naumili. U tom smislu, ono što se zove informacija koju duguje predsednik Vlade neće dati Jorgovanka Tabaković, opozicioni poslanik, ali nije u redu da se javnost ne obaveštava o onome što je od značaja za čitavo buduće pokolenje svih nas, a to je prodaja jednog od najprofitabilnijih, ili da kažem najprofitabilnijeg preduzeća. Na to pitanje mora da odgovori onaj koji je nadležan, a to je gospodin Cvetković.
Moj apel vama – po utvrđivanju nezakonitosti nije dovoljno iz Agencije za privatizaciju otpustiti dva ili tri radnika ili načelnika koji su zloupotrebila položaj paralelnim formiranjem preduzeća i bavili se savetovanjem za oblast za koju su zaposleni.
U Agenciji za privatizaciju ne postoji zaštita koja je obezbeđena gospodinu Jelašiću, a to je da nikada ne odgovara on ili njegovi saradnici za štetu koju je namerno ili slučajno počinio i, po napuštanju mesta guvernera, zaposlio se u nekoj od komercijalnih banaka. A znate da po Zakonu o radu nijedan radnik nema pravo da se, dve godine po napuštanju radnog mesta, zaposli u istoj delatnosti jer može da zloupotrebi podatke kojima raspolaže.
Apelujem na vas da nedostatak dokaza ne bude obrazloženje za neutvrđivanje onih koji su devastirali, uništili i ostavili na stotine hiljada ljudi bez posla. To je i vaš i moj posao. Još jednom vas molim da pomognete da se taj posao uradi kako valja, jer svaka četvrta poništena privatizacija je dovoljan razlog da se ovom poslu pristupi ozbiljno. Hvala.
Imam nameru da govorim o privatizaciji Telekoma kao odluci koja još nije realizovana i prvo pitanje koje želim da postavim premijeru jeste sledeće – da li je Srbija ovim pokušajem privatizacije priznala da državno vlasništvo nije problem samo po sebi, jer ako se kao kupac pojavljuje Telekom Austrija, koji je u državnom vlasništvu, vi u stvari potvrđujete da država Srbija, onako kako je vi vodite, nema snage da ustanovi mehanizme i principe efikasnog upravljanja svojom imovinom. Znači, ako se rukovodimo ekonomskim principima tržišne privrede, da je javno odlučivanje sa prednošću, kako je moguće da država Srbija prepušta u pokušaju privatizacije nekoj drugoj državi da upravlja telekomunikacionom kompanijom?
Velika briga svih nas jeste sledeće – da li je moguće da jednom prodata infrastruktura, kao pogrešan put 1997. godine, treba da bude ponovljen opet? Da li zaista tvrdite da je bilo nemoguće izuzeti infrastrukturu iz procesa prodaje kapitala? Ili treba ponavljati tu grešku do samog uništenja ili vi sa iskustvom koje imate ne znate, u šta ja sumnjam, da je postojao način da se izuzme infrastruktura, uz mogućnost zaista i prigovora da grčki vlasnik OTE sa 20% pokrene spor kao manjinski akcionar.
Gospodine Cvetkoviću, pred srpskom javnošću želim da izjavim, čak i ako bi dobili taj spor, vrednost isplate bi bila u novcu, a država Srbija bi zadržala infrastrukturu. Naime, iako je Vlada Republike Srbije 1997. godine dala određene garancije, za koje je bila neovlašćena po tadašnjim propisima, to ne bi bilo od uticaja na međunarodni spor.
Ponavljam, izvršili bi naknadu na toj međunarodnoj arbitraži u novcu, a mi bismo kao država mogli da napravimo javno preduzeće mreža. U tome smo imali čak i ponudu "Eriksona", koji bi omogućio da u strateškom partnerstvu zadržimo vlasništvo nad infrastrukturom, koja bi mogla biti izdavana ostalim operaterima i tako se unapređivala, usavršavala i opstajala.
Vi tvrdite da Telekom prodajete zato da profit ne bi ulazio u budžet, nego da bi bio ulagan u dalji razvoj Telekoma. A ko vam brani da, kao većinski vlasnik, donesete odluku da vam se ne prenese profit u budžet, nego da bude reinvestiran?
Vama ova privatizacija treba da biste opstali na vlasti…
Kao prvo, da li je ta infrastruktura sa monopolskim korišćenjem? Tvrdim da nije, jer je monopol ukinut. Ulaganje u fiksnu telefoniju, neku drugu i sličnu, bilo bi rasipanje resursa i nepotrebno, a da jeste potrebna postojeća fiksna mreža i ono što zovemo infrastrukturom, morate da prihvatite da to bolje znaju stručnjaci iz Telekoma, u kom sam i sama zaposlena.
Možda su vas dezinformisali, ali vam tvrdim, izjava koju je dao predsednik moje stranke je pretočena u krivičnu prijavu koja je predata nadležnom tužilaštvu. Kao prva primedba je – sramota je pozivati se na transparentnost ako ste zaključkom Vlade objavili privatizaciju telekomunikacione kompanije koja je u većinskom vlasništvu bez toga da ste razgraničili pravo Ministarstva finansija, odnosno Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj u smislu nadležnosti za sam proces.
Ponašate se u postupku kao da prodajete imovinu, a ne kapital. Vi biste, kao bivši direktor Agencije za privatizaciju, morali da pravite tu razliku. Niste objavili ni koju, u stvari čiji paket prodajete, sve vreme govoreći da prodajete 51% kapitala, a bez saglasnosti manjinskog akcionara, koji vam je tek posle četiri meseca rekao da će pristati na prodaju svojih 20% kapitala.
U tom postupku gde se ponudila kompanija za 500 miliona dinara ispod cene osnovni je propust. To da postupak nije transparentan, da se nije znalo šta se prodaje, to da neovlašćeni organ sprovodi postupak je nešto o čemu će odlučivati organi. A pitanje koje imam da postavim vama je sledeće, da li je tačno da su ljudi 120 miliona evra provizije tražili od austrijskog operatera za kupovinu u ovom postupku...?
Osnovno pitanje oko privatizacije Telekoma se svodi na sledeće – u čijem interesu ste preduzeli akciju privatizacije Telekoma? Šta gori, gospodine predsedniče, u državnom budžetu i u državi Srbiji, da neko sa svešću želi da se odrekne godišnjeg prihoda najprofitabilnije kompanije, koja je u 2010. godini ostvarila neto dobit od 17 milijardi dinara, odnosno 167 miliona evra?
Koji bi to privatni vlasnik ili odgovorni vlasnik ili odgovorna država i iz kojih razloga odlučio da sebi uskrati taj profit i da ga prepusti nekim drugim vlasnicima, drugoj državi ili drugom privatnom vlasniku?
Da li će građani dobiti niže cene ili kvalitetniju uslugu? Da li su u nekoj od zemalja iz okruženja pretplate na fiksnu telefoniju snižene ili su, naprotiv, povećane? Ili ćete mi reći da je reč o neuređenoj kompaniji u kojoj nije dovoljno što ima evidenciju bolju nego onu koju ima i sama država o imovini kojom raspolaže? Takvu evidenciju da je moj kolega Đurić iz LDP mogao i preporučujem mu da ide na korporativni sajt i vidi da je Jorgovanka Tabaković, opozicioni poslanik, stručnjak za ekonomske poslove – ni direktor, ni rukovodilac, ni šef službe, a bila sam to.
Znači, nemojmo se koristiti navodnim izigravanjem dobra za građane i navodnom profitabilnošću za sve nas ili za mnoge od nas. Vladi gori pod nogama, želi da kupi sebi još koji mesec vremena, da podmiti glasače.
Ako mi kažete da je privatizacija nešto što je strateški interes Telekoma, pitaću vas da li je to isto napisano i u ugovoru o privatizaciji Komercijalne banke, koju ste pod firmom dokapitalizacije obećali za privatizaciju, a čak nam nedavno ministar Dinkić izjavi da će i sto miliona evra od privatizacije Telekoma ići za dokapitalizaciju Komercijalne banke.
Ko je to lud da najprofitabilniji deo svog privrednog sistema i rastućeg tržišta telekomunikacija prepušta nekome drugome?
Vašim rečnikom rečeno, u republičkom budžetu nije drama nego tragedija, i vi znate da emisija trezorskih zapisa i svih ostalih hartija od vrednosti to dokazuje. Ali to nije tema ovog puta, a jeste u vezi s privatizacijom Telekoma.
Telekom je akcionarsko društvo i ima privatnog kapitala. Ćerka Dojče Telekoma OTE je vlasnik 20% Telekoma. Nije reč o državnoj kompaniji.
Gde su granice privatizacije, u naučnom i teoretskom smislu – na to pitanje je najbolje odgovorila profitabilna međunarodna organizacija koja se bavi održivim razvojem, zove se "Rimski klub" i 2005. godine je izdala publikaciju koja se zove "Gde su granice privatizacije i kako izbeći višak jednog inače poželjnog procesa".
Ovo jeste višak jednog inače poželjnog procesa, a dokaza za višak inače poželjnog procesa imamo u ovoj zemlji sijaset i zovu se – broj nezaposlenih ljudi.
Kada neko kaže da su lobiji dobavljača i izvođača radova u Telekomu finansirali kampanju protiv prodaje, da ja vama kažem ono što vi sigurno znate, da Telekom ima dobavljače i izvođače od Kine, preko Francuske, Nemačke, do svih međunarodnih iole značajnih korporacija, ali i domaćih.
I mogu da se pohvalim kompanijom u kojoj sam zaposlena, ali i jednu primedbu da dam. Ne tiče se profita, tiče se na stotine mladih ljudi koji rade po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima i koji bi, u svojoj najvećoj kompaniji kojoj daju doprinos, morali da imaju stalno zaposlenje, jer stalno i doprinose njenom razvoju. A za to nam ne treba privatizacija. Naprotiv.
Gospođo predsednice, istovremeno koristim priliku da postavim pitanje, očekujem da budemo prozvani zbog amandmana na član 6, jer smo i po vašem scenariju na strani 10 po redosledu odmah posle predloga koji je dala koleginica Maja Laušević, po mišljenjima Vlade prvi na članu 6, a čekam već čitavih 40 minuta da obrazložim amandman koji smo podneli. Da li ste vi preskočili ili je došlo do neke zabune ne znam.
Poslanička grupa Napred Srbijo podnela je amandman na član 6. i on obuhvata tri dela ovog amandmana. Prvi je da se tretira stepen visokog obrazovanja koji je neophodan da bi se neko bavio ovim poslom i taj amandman je usvojen kroz amandman koleginice Maje Laušević. Bolje ikako, nego nikako.
Tačka 10. kojom se briše ograničenje po pitanju sukoba interesa, koju smo vam vrlo detaljno obrazložili kroz amandman koji smo podneli, usvojili ste kroz amandman koleginice Danijele Lovrin. Takođe zahvaljujem. Bitno je da neka stvar prođe, nije ni važno kao čiji predlog. Hoću samo da govorim o tačkama 9. i 11, koje niste usvojili, a bile su sadržane kao odredbe koje je trebalo promeniti amandmanom na član 6. zakona o advokaturi.
Mi smo vam predložili da se tačka 9. briše, jer uslov za upis advokata i ispunjenost tehničkih uslova, kao i pravo Advokatske komore da te uslove propisuje, čak i pravo da definiše pogodnost radnog prostora za bavljenje advokaturom nije u redu.
Znači, advokatska delatnost po prirodi nije ni tehnička, ni tehnološka. Zato jednostavno nisu ni potrebni specifični tehnički uslovi, niti prostor nekih posebnih karakteristika ili slično. Morate se s tim složiti.
Svakako da će se advokati truditi da unaprede svoj posao time što će uvesti i tehničke inovacije, što će povećati prostor, imati atraktivnu lokaciju, biti na nekom mestu koje je prolazno, pogodno, nezaobilazno i sl, ali to mora da bude njihov slobodan izbor. Znači, to ne može da bude predmet zakonskog ograničenja.
Član 27. Predloga zakona u vezi sa ovim određuje da advokat ne može da pruža pravnu pomoć izvan svoje kancelarije, osim izuzetno u slučajevima određenim predlogom, i to je dovoljno.
Kako izgleda, koje je veličine, kojom je opremom opremljena kancelarija, to je pitanje mogućnosti, to je pitanje ukusa i potreba advokata. To jednostavno nije pitanje čak ni samog strukovnog udruženja, kakvo je Advokatska komora. Nemojmo uvek ići u krajnosti, da iz preterane slobode za samoregulisanje dozvoljavamo jednu drugu krajnost preteranog regulisanja, ali sad tog organa kojeg želimo da načinimo slobodnim da u okviru struke propisuje neka pravila.
Predlogom nije definisano na koji način se dokazuje ispunjenost tih uslova. Na primer, za apoteku, za onog ko prodaje sendviče deci, mi znamo šta mora da ima. Za ovu, kažemo svi, važnu delatnost, nije propisano koje to uslove treba da ispunjava. Zašto kažem to? Može dovesti do velikog broja onih fiktivnih ugovora, da neko zaključi i rentira neki prostor da bi ispunio te uslove, a da ga u stvari u praksi ne koristi. To nam valjda nije cilj.
Ostaje nejasno na koji način će mladi advokati, dojučerašnji pripravnici i volonteri obezbeđivati radni prostor za bavljenje advokaturom, ako je dobro poznato koliko je teško advokatima da dobiju kredit kod banke, zato što je nemoguće dokazivati njihovu kreditnu sposobnost zbog prihoda koji treba da pokažu banci kao kreditno sposobni. Slažete se da je to činjenica. Znači, komentarisala sam tačku 9. kao uslove za ispunjenost bavljenja advokaturom, gde ste propisali ono što nije trebalo.
Hoću da komentarišem samo onaj rok kada se advokat može ponovo prijaviti, ako je već jednom odbijen za upis. Kažete da je jedan od uslova za upis advokata rok, protek roka od najmanje tri godine od donošenja konačne odluke o odbijanju zahteva za upis u imenik advokata. Zašto bi kandidat koji je odbijen morao da čeka tri godine da bi se ponovo odlučivalo o njegovom zahtevu, ako je u međuvremenu ispunio uslove za upis u imenik advokata? Navešću samo tri slučaja.
Zašto kandidat, koji je u međuvremenu, na primer, stekao državljanstvo, mora da čeka tri godine, a ne šest meseci? Nismo jedina poslanička grupa koja je to predložila. Ili, na primer, zašto bi onaj koji je otkazao ugovor o radu, ili obezbedio radni prostor, morao da čeka tri godine kako bi se upisao u imenik i bavio advokaturom?
Ukoliko ste želeli da sprečite podnošenje zahteva za upis tamo gde je očigledno da kandidat ne ispunjava uslove, zaista je bilo neophodno da odredite kraći rok i taj rok je sasvim primeren onako kako smo ga mi predložili - šest meseci.
S obzirom da to nije zalaganje samo jedne poslaničke grupe, nego da postoji opšta saglasnost da uslove konkurencije treba obezbeđivati u svim oblastima, zašto bi to ograničavanje u ovoj oblasti činili?
Znači, po Zakonu o javnim nabavkama, mi imamo želju da stvorimo najširi prostor da svi dobiju pravo da konkurišu za poslove, time što se čak i liste za one koji rade neke poslove, koji su se već kvalifikovali, ažuriraju u što kraćem roku. Vi ovim sprečavate konkurenciju time što odugovlačite sa mogućnošću da neko ko je u međuvremenu ispunio uslove konkuriše ponovo za dobijanje uslova da se bavi ovim poslom. Zaista vas molim da razmotrite još jednom ove amandmane.
Podneli smo amandman na član 8. i taj član tretira rok u kojem je Advokatska komora dužna da reši o zahtevu kandidata.
Mi smo predložili da se u članu 8. posle stava 3. doda novi stav 4. koji glasi – da je tu odluku Advokatska komora dužna da donese i dostavi kandidatu u roku od 30 dana od dana prijema urednog zahteva.
Amandman je odbijen od strane Vlade kao predlagača, sa obrazloženjem da je taj rok definisan opštim upravnim postupkom i da se on primenjuje. Ako je to obrazloženje za odbijanje amandmana, šta ćete da kažete na činjenicu da je u važećem zakonu rok definisan i da on iznosi 60 dana? Znači, nije besmisleno. Naprotiv, vrlo je smisleno da se u ovom zakonu definiše taj rok i mi ga skraćujemo. Zašto?
Predvideli smo da taj rok bude 30 dana od kad se primi kompletan i uredan zahtev i mislimo da je to dovoljno vremena da se odluči o ispunjenosti uslova. U statutu Advokatske komore taj rok nije definisan, u trenutno važećem. Po analogiji očekujemo da statut Advokatske komore opet propusti ili ne definiše taj rok.
Ako zakonodavac ne obaveže komoru, zašto bi ona sama sebe obavezivala nekim rokom? Smatramo da je primereno da se u zakonu napiše taj rok i da ne bude više 60, nego 30 dana.
Ukoliko ne prihvatite ovaj amandman, u praksi se može dešavati da zbog neažurnosti same advokatske komore advokati budu onemogućeni kao kandidati da steknu status advokata i pored toga što su ispunili sve propisane uslove, zbog čega će sasvim izvesno taj neko ko je podneo kandidaturu da trpi štetu.
Nemojmo, molim vas, da se nezavisnošću Advokatske komore izgovaramo, jer ta advokatska komora mora da bude ograničena u toj nezavisnosti pravima svojih članova, odnosno onima koji konkurišu da budu njeni članovi i zaista smatramo primerenim da se u roku od 30 dana, kao razumnom roku, odluči o ispunjenosti uslova.
Da vam dam još jedno dopunsko obrazloženje, ako se zalažemo da državna uprava, pošto se baš pozivate na upravni postupak koji definiše rok, bude ograničena rokovima prilikom odlučivanja o zahtevima građana, a zašto bi Advokatska komora bila izuzeta od definisanog roka za odgovaranje o ispunjenosti uslova.
Jer i advokati u komori jesu neko ko odlučuje o pravima građana i samim donošenjem ovog zakona, poveravanjem javnih ovlašćenja, mi im dajemo tu analogiju sa poslovima koje radi javna uprava i koja je obavezana rokovima, jer taj rok jeste potreban i radi korišćenja prava na žalbu ukoliko Advokatska komora ne donese odluku u roku koji smo mi propisali, odnosno da se ne bi mogao zloupotrebljavati ili koristiti onaj institut ćutanje uprave.
Znači, analogija sa rokovima koje propisujete državnoj upravi zato što rade javna ovlašćenja i zato što statut komore ne propisuje taj rok, smatramo neophodnim razlozima da se ovaj amandman usvoji.
Mi smo članom 9. predvideli da se broj 30 zameni rečju 10, a to je u stvari rok u kojem Advokatska komora treba da obezbedi kandidatu uslove za polaganje advokatske zakletve.
Kao dokaz da je sama profesija nešto što je odgovorno i zaslužuje da joj se povere javna ovlašćenja zaista je mnogo važno da ne dozvolimo da predlagač ovako dugim rokom izlazi u susret lošoj praksi pojedinih advokatskih komora, pa se u velikim vremenskim razmacima organizuje polaganje advokatske zakletve i to se dešava u potpuno nesvečanoj i neprimerenoj atmosferi, uz velike gužve.
Smatramo da to može da se prevaziđe rokom od 10 dana, kao rokom u kojem se treba položiti zakletva, dobiti advokatska legitimacija i da neko započne bavljenje posla advokature.
S obzirom da smo članom 8. predvideli rok od 30 dana za odlučivanje o ispunjenosti uslova, smatramo kompletnim rešenjem prethodni član 8. i član 9. sa ovom amandmanskom dopunom i želim i očekujem da ovaj amandman usvojite.
Amandmane SNS na Zakon o advokaturi nisu pisali advokati. Mnogi su uzimali sebi za pravo da govore o kvalitetu ovog zakona, a u ime SNS. Kažem vam da o kvalitetu ovog zakona govori 29 podnetih amandmana na zakon koji ima 95 članova.
Hteli smo što objektivnije da sagledamo ovaj zakon u svetlu interesa građana i onih koji su dužni da te interese štite kao advokati pred organima ove države, želeći da postignemo jednaku pravdu za sve, maločas je i kolega govorio o tome, kao i jednake uslove poslovanja za sve. Mislim da je bilo neophodno prihvatiti dopunu člana 15. članom 15a, koji smatram ključnim za ovaj zakon, jer on jedini govori o zaštiti onih od kojih treba da se zaradi i čiji interesi treba da se zaštite pred organima.
Vi ste odbili da ono što smo definisali kao dužnost prema stranci uklopite u postojeći zakon, sa obrazloženjem da su dužnosti advokata prema stranci uređeni zakonom, statutom Advokatske komore, kodeksom profesionalne etike advokata, kao što je to propisano u članu 15. tačka 2) Predloga zakona.
Tvrdim da Predlog u celom tekstu nigde ne govori o obavezama prema svojim klijentima, izvolite pogledajte zakon – načelno je propisao članom 15. neke obaveze. Smatramo da je to potpuno pogrešan pristup.
Da li je jedan od uslova bio da donesemo Zakon o zaštiti potrošača, uopšte potrošača, kao uslov da se upišemo u red onih koji drže do svojih građana, ne samo kao slobode prava i čoveka, i da je individua najvažnija. Da, ta individua je najvažnija onda kada poštujemo pravo.
Donosimo Zakon o zaštiti potrošača u oblasti finansijskih usluga, a zašto propuštamo priliku da zaštitimo korisnika advokatskih usluga iz jedne jedine situacije o kojoj ću vam reći i morate da prihvatite da sam u pravu ukoliko je situacija podudaran interes klijenta i advokata, a ukoliko se situacija interesa advokata razilazi od interesa klijenta ljudi uopšte ne žele da angažuju advokate, jer je advokatska profesija u velikoj meri izgubila ugled, i sve što mogu urade sami.
Ljudi žele da se njihov spor reši što pre, a advokat želi što više podnesaka. Njemu ne smetaju česti razmaci između zakazivanja ročišta, oni žele da imaju što više sporova i što više problema jer je to njihov obim proizvodnje.
Građanin želi da, uz najmanju moguću naknadu, reši svoj pravni problem. Ne samo da plati manje, nego da obavi posao što pre i da u angažovanju tog lica koje će mu pomoći da ostvari svoje pravo ne bude izigran, ne bude predmet pregovora, onoga što su sud, advokati, veštaci i ono čega smo svedoci svi, kao zloupotrebu u velikoj meri samog sistema, i pravosuđa i advokatske profesije.
Zašto ste onda odbili da tu odgovornost definišemo dužnostima prema stranci kroz član 15a? Preporuka R (2000) br. 21 Komiteta ministara Saveta Evrope, na koju se vi ovde pozivate kada pišete ovaj zakon, između ostalog piše – dužnost advokata prema njegovim klijentima je sledeća: da ih savetuje o njihovim zakonskim pravima i obavezama, da ukaže na verovatni ishod postupka i posledice slučaja, uključujući i finansijske troškove.
Advokat mora da nastoji da, prvo i pre svega, slučaj reši na miran način, a u skladu s ovim preporukama i s kodeksom ponašanja za evropske advokate, Poveljom o osnovnim načelima evropske pravne profesije, donetim od strane Saveta advokatskih komora i pravnih društava Evrope, ovim amandmanom smo predvideli više dužnosti advokata prema njihovim strankama.
Zašto to nije uključivanje u neko uređeno institucionalno društvo? Advokati su dužni da štite interes stranke. U skladu s tim, dužni su da se konsultuju sa strankom i stranka mora da odredi šta je njen interes. To smo ovim amandmanom predvideli.
Ukoliko uoči bilo koju povredu prava svog klijenta, na primer u okolnosti da je klijent lišen slobode, zahteva da advokat deluje bez odlaganja. I to smo definisali članom 15a. Kada advokat ima veliki broj klijenata, on često nije u stalnom kontaktu sa strankom. Pravo stranke da bude obaveštena šta se dešava s njenim predmetom i u kojoj je fazi, šta je za nju povoljno i koji su mogući ishodi, to ničim i nigde nije definisano.
Zaista smatramo da nije bilo suvišno da se ovim pojedinostima pozabavi zakon. Predvideli smo da stranka može u svakom trenutku, iz bilo kog razloga da zahteva od advokata da joj dostavi spise iz njenog predmeta, jer se radi o postupku u kojem se odlučuje o pravima stranke, o obavezama stranke. Ona zaista treba da ima, pa i klijent, ta stranka, pravo i uvid u sva dokumenta, kao i da ih poseduje i dobije kada ih zatraži.
Da li još jednom treba da vam kažem, da vas podsetim, da svi mi postojimo zbog građana čija prava želimo da uredimo, da smo svi povremeno poslanici – vlast, opozicija, pozicija, ali smo uvek građani kojima usluge ove profesije trebaju.
Ako ne mislimo na druge, mislimo na svakog od nas, jer nam prava i zaštita prava od advokata treba od zaključivanja ugovora, do rešavanja prava ostavine, ne računajući da ćemo imati, po sili ljudske prirode i nagona, i one negativne i loše situacije u kojima se svako od nas nađe, ali zaista da ne budemo predmet ni izrabljivanja, ni zloupotrebe, ni nagodbe, ali ni političkog promovisanja navodnog znanja nekih advokata, koji u stvari političke prečice i politička prijateljstva rentiraju čak i na takav način.
Znači, pridržavajući se evropskih direktiva, iskustava i povelja, predložili smo vam dopunu u vidu člana 15a. Molila bih vas, pristala bih da ne obrazlažem ni jedan jedini član dalje, ako bi vlast, ako bi vi naišli na razumevanje, da ovaj zakon postoji ne zbog komore, ne zbog advokata, nego zbog građana kojima su potrebni usluge advokata i komore koja će urediti njihovo poslovanje.
Zašto bi lekari nailazili na probleme kada naprave prekršaj u profesiji ili ne postupe kako valja? Zašto bi svi drugi imali zaštitu i odgovornost, a klijenti advokata nemaju pravo na tu vrstu zaštite ili da advokati nemaju odgovornost prema klijentima, ne u onom konačnom ishodu kada su izloženi ruglu javnosti kroz sasvim određene politički upotrebive afere u novinama. Neka budu zaštićeni zakonom, to je naša dužnost.
Ako dozvoljavate repliku, a ako ne, od vremena poslaničke grupe ću govoriti. Neću da se branim dobrom namerom, kažem – imamo zahtev da se dužnosti advokata unesu u zakon zato što nije dovoljno da postoji kodeks, uzanse i dobri poslovni običaji. To dokazuje naša stvarnost.
U prilog mojoj tvrdnji govori da se unošenju obaveze zaštite klijenata i unošenju novih obaveza u zakon, a postojećih obaveza iz kodeksa, protive upravo dva advokata koje uvažavam i poštujem, govori u prilog tvrdnji da ako ste zaista neko ko poštuje kodeks, šta vam smeta da to bude uneto u zakon, a potrebno je kao iskustvo s kojim se susrećemo svaki dan, imajući na umu da se u velikoj meri prava klijenata zloupotrebljavaju.
Znate, postoji Hipokratova zakletva, pa se krši. Koliko prekršaja Hipokratove zakletve nađemo u novinama i koliko je njih pokrila zemlja i obeleženi su spomenicima. Postoje uzanse o gradnji, pa koliko se plafona obrušilo i pored postojanja nadzornih organa, postojanja uzansi o gradnji, ugovora koji reguliše rokove u kojima je izvođač radova dužan da popravi kvalitet izvedenih radova, pa se mnogo lakše postiže zaštita interesa stranki i klijenta ako zakon propiše kako se interes stranke štiti, a ne samo ako to kodeks definiše. Mi živimo u vreme gde su pohlepa, sebičnost, ravnodušnost prema drugima i želja za zarađivanjem bezgranični.
Ne možemo da dozvolimo (Predsedavajuća: Dva minuta.) da institucije, završiću od vremena poslaničke grupe, molim vas, funkcionišu ni na čijoj savesti, već na strogo definisanoj odgovornosti.