Zahvaljujem. Zaista, sistemski zakon na dnevnom redu, koji je, po meni, prvo proizveo jedan ovakav zaključak: pošto je na dnevnom redu trebalo da se nađu zakoni o izboru narodnih poslanika i finansiranju stranaka, a oni odloženi zbog dopunskih konsultacija, javne rasprave, odmeravanja rešenja, ja mogu samo jedno da zaključim – o onome što se tebe ne tiče, sud je lakši, nažalost. O onome za šta nismo najzainteresovaniji najlakše odlučujemo i najbrže stavljamo na dnevni red te zakone. Da li to zaslužuje Zakon o privrednim društvima, koji sistemski treba da uredi ono što svi nazivamo problemom ovoga društva? Da li je po četiri minuta o tri zakona bilo dovoljno da ministar Ćirić obrazloži, a onda ode da se bavi partijskim radom ili ministarskim radom van ove sale? Da li to dokazuje značaj ovog zakona?
Mogu da se složim sa njegovim načelnim primedbama da ovaj zakon treba da reši, odnosno pokušao je da reši probleme koje privredna društva imaju unutar sebe, u smislu odnosa manjinskih i većinskih akcionara, tj. u smislu ugrožavanja prava manjinskih akcionara zbog kojih imamo svakodnevne štrajkove, ljutnju na pravosudni sistem koji te probleme ne rešava i da, s druge strane, imamo problem između društava, koji jezikom života možemo da nazovemo finansijskom nedisciplinom, čvorom nelikvidnosti i iznuđenim kreditiranjem. I, odmah da kažem, ovaj zakon na ta pitanja ne daje odgovore.
Znači, to što su preduzeća prinuđena da međusobno trguju bez novca i da obavljaju taj promet stvarajući povećanu inflaciju čak i u trenutku kada se novac ne štampa, zato što u cenu proizvoda koje prodaju na odloženo ugrađuju očekivanu inflaciju, govori o tome da monetarna politika ne može da uradi mnogo zato što imamo državu u kojoj imamo dvovalutnu šizofreniju, gde se zarađuje u dinarima i troši u dinarima, ali država i pojedinci zajme u evrima i tako štede. Te probleme je ovaj zakon samo načeo time što je dinar kao obračunsku kategoriju naveo za indeksaciju vrednosti privrednih društava, ali nije učinio dovoljno, a mogao je, da dinar zaista postane ne samo zakonito sredstvo plaćanja, nego i ono što smo zaboravili da treba da bude – čuvar vrednosti.
Zašto kažem da zakon nije odgovorio na ta pitanja? Ako vi zakonskim rešenjima izbrišete obavezu privrednog društva da na svom memorandumu ima označen žiro-račun, broj i kod koje se poslovne banke taj tekući račun vodi, da li to doprinosi većoj disciplini ili neko treba da se upusti u istražni postupak i da vidi kod kojih se banaka vodi tekući račun preduzeća sa kojim treba da stupi u poslovne odnose? Da li povećanoj odgovornosti u odnosima između preduzeća doprinose rešenja o davanju prokure, o odgovornosti onih koji su po položaju lica koja potpisuju ugovore? Ne, nije dovoljno.
Kroz konkretna i pojedinačna rešenja predstaviću građanima primedbe, ali moram reći da ovaj zakon zaista unosi novine, jer ako na 600 članova SNS podnese 49 amandmana, čije usvajanje očekujemo, zaista ne mogu da kažem da ovaj zakon zaslužuje samo kritiku. Ali, ono što je osnovno, a to je rešavanje problema finansijske nediscipline, nelikvidnosti i onoga da se deo platnog prometa u ovoj zemlji obavlja u tzv. stranim valutama, htela sam da kažem takozvanom, to naučno zovemo dolarizacijom, ali se obavlja u evrima, do juče u markama, ili bilo kojoj stranoj valuti, to ovaj zakon ne rešava, a trebalo je.
Počeću od samih rešenja, na primer od amandmana na član 8. Članom 8. se definišu (kolegi koji je malopre govorio o ovome moram da zamerim da mu je to promaklo) pravne forme društva kao: ortačko, komanditno, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo. U zakonu koji pretenduje da prihvati sve ono novo što se dešava u tržišnom sistemu, u privredama u okruženju zaboravlja se da se napiše jedna jedina dopuna – i druge forme društva. To podrazumeva da se ostavi mogućnost da se osnuju npr. specijalizovana društva sa posebnim statusom i promenljivim kapitalom, društva sa radničkim učešćem, društva za upravljanje, kooperativna društva, društva koja mogu biti kontrolisana od strane države, društva u kojima postoji javni interes čak i kada država nema učešće, na primer, komunalne delatnosti, javnoprivatna partnerstva.
Da li su te visokostručne ekipe koje su radile ovaj zakon zaista mislile da samo ove četiri forme podrazumevaju i ova društva koja su istorijat i stvarnost privrednih društava svih onih država na čije se iskustvo s pravom, kao dobro iskustvo, pozivamo i uređenih država na koje želimo da ličimo? Reagovali smo podnošenjem amandmana i zaista očekujem da će se nešto što smatram propustom, da se dozvoli osnivanje i takvih društava, otkloniti u nečemu što će se zvati pojedinačna rasprava.
Dalje, članom 15. se definišu ugovori u vezi s društvom. Evo kako mogu praktično da dokažem onu primedbu od maločas. Član 15. govori o tome da zaključivanjem ugovora članovi društava mogu da regulišu određene obaveze, posebne obaveze prema društvu, prava i obaveze u vezi s prenosom udela. Smatram da u priličnoj meri pokrivaju sve ono što se zove ugovaranje i pokrivanje privrednog života, ali zašto nije napisana i obaveza da se ti ugovori registruju i objavljuju u Registru privrednih subjekata? U trenutku kada svaki podatak o posebnoj ličnosti, čiji vas život zanima jer učestvuje u političkom životu, donosi bitne odluke, jeste predmet dozvoljenog interesovanja i informacija dostupnih javnosti ostavljamo tajnim jedan ovakav ugovor koji može biti od izuzetnog interesa za sve one koji žele da sklapaju privredne i bilo koje druge ugovorne odnose sa privrednim društvom.
Znači, smatram da taj propust treba ispraviti, da sve te ugovore koji regulišu život društva, odnose unutar njega treba učiniti dostupnim onima koji će sa tim društvom poslovati.
Smatram da je jedan od vrlo bitnih amandmana i članova zakona član 18, koji ima pogrešan naslov, neprimeren našoj pravnoj praksi, a to je – Probijanje pravne ličnosti. Taj član zakona bi po rešenju Srpske napredne stranke morao da se nazove – Zloupotreba privrednog društva, zato što ovaj institut probijanja pravne ličnosti nije nešto novo što se uvodi ovim zakonom. Poznavao ga je i Zakon o preduzećima, ali smo ga zvali „privid pravne ličnosti“. U važećem Zakonu o privrednim društvima taj istovetni institut je članom 15. nešto drugačije određen, moram da priznam nepreciznije, i zove se – zloupotreba pravnog subjektiviteta.
Ovaj izraz „probijanje pravne ličnosti“, koji, složićete se, potiče iz nemačkog prava, neka mi ne zamere dobri poznavaoci tog jezika, durchruffs laftung, tako se zove, u stvari je zloupotreba privrednog društva u našoj terminologiji stvarnosti, jer se njegova ograničena odgovornost zloupotrebljava. Pravna ličnost privrednog društva se koristi upravo radi sticanja dobiti njegovih članova, ali ta odvojena pravna ličnost ne sme da se zloupotrebi, i to jeste svrha člana 18.
Član 18. Predloga zakona je po sadržini sličan članu 54. nekadašnjeg Zakona o preduzećima, ali, ispravićete me ako grešim, i slovenačkom Zakonu o trgovačkim društvima. Predlogom se nešto uže određuje odgovornost lica u slučaju zloupotrebe. Znači, ono što je sporno jeste da se uže određuju odgovorni za zloupotrebe privrednog društva. Tako su kao odgovorni određeni samo članovi društva, komanditori, članovi društava sa ograničenom odgovornošću i akcionari. Ali, molim za vašu pažnju, ono što je najvažnije, nisu određeni i članovi uprave društava, i to jeste propust člana 18. kako ste ga ovde predložili.
Smatramo da je neophodno predvideti odgovornost u slučaju zloupotrebe privrednog društva i za članove uprave društva. Imajući u vidu organe društva koje je odredio predlog, mi smo ovim amandmanom proširili odgovornost i na članove nadzornog odbora i direktore. Ne mogu ova dva organa dobiti „orden za zasluge“, već uključivanje članova odbora, direktora, odnosno izvršnih direktora smatramo zaista neophodnom širinom za postavljanje odgovornosti svih članova uprave jednog društva.
Koliko je to neophodno, da li treba da vas podsetim koliko često u praksi dolazi do zloupotreba upravo ovih organa? Najčešće su u pitanju jednočlana društva, ali zloupotreba ima i u vezi sa privatizacijom, odnosno pretvaranjem društvenih preduzeća u akcionarska društva sa privatnim vlasništvom, gde primena ovako proširene odgovornosti zaista ima puno opravdanja.
Ovakav vid odgovornosti je svojstven anglosaksonskom pravu koje ima bogatu sudsku praksu u primeni ovog instituta i zaista mislim da je nju trebalo primeniti i da za to još uvek nije kasno. Nasuprot tome, naša sudska praksa je zaista siromašna ovim iskustvima i u primeni ovog instituta, a moramo da priznamo da je takve prakse i potrebe da imamo i sudsku praksu zbog ovih zloupotreba zaista bilo mnogo. Rešenje koje predlažemo oslobodilo bi sudove, dalo bi im slobodu da ovaj institut češće primene. To je neophodno da bi zakon postigao osnovnu svrhu – da poverioci slobodnije stupaju u odnose sa privrednim društvima, čime bi se i rizik ulaganja bitno smanjio.
S druge strane, u ovom članu 18, koji zaista smatram vrlo važnim, dodali smo jedan nov stav kojim se pravi razlika između odgovornosti člana društva, odnosno člana uprave društva koji je zloupotrebio privredno društvo i onog ko to lično nije učinio ali ne možemo da zaboravimo njegovu odgovornost ako je od toga imao ličnu korist. U interesu je poverilaca da i savesni član društva odgovara za obaveze društva do iznosa koristi koju je ostvario zloupotrebom. Opet, savesna lica, znači članovi, zastupnici, članovi uprave društva, moraju da budu zaštićeni od neograničene solidarne odgovornosti. Mi smo upravo takvo rešenje dodavanjem tog drugog stava predvideli.
Ovaj član smo dopunili i tako da predlog ne sme da ostavi vid zloupotrebe u smislu korišćenja poslovnog imena društva u nameri da se stvori zabluda o identitetu, što je čest slučaj. Mogu samo da vas uputim na jedan nedavni novinski tekst gde se jedan direktor transportnog preduzeća žali kako ne ume da se snađe kao ostali, posluje samo sa jednim privrednim društvom, a ne ume da otvori na desetine njih koja imaju sličnu delatnost i promenu samo po jednog imena u nazivu, i time šeta u krug obaveze, imovinu i profit. Znači, ne smemo da stvaramo preduslove ovim zakonom da se identitet privrednog društva zloupotrebljava time što ćemo omogućiti tu zabludu o identitetu.
U ovom članu smo dodali i tačku 5), kojom predviđamo kao vid zloupotrebe privrednog društva namerno zaduživanje i dovođenje u stečaj, a zatim osnivanje novog društva sa sličnim imenom. Kao što rekoh, žale se privrednici; snalažljivi umeju, a oni drugi, kažu, nisu dovoljno snalažljivi i boje se da i one fioke koje ponekad dugo stoje zaključane... Verovatno se to dugo stajanje i kiseljenje u nekim fiokama plaća, ali dođe dan kada se sve zaključane fioke otvore ili, što bi rekao narod, dođe đavo po svoje, pa dođu na naplatu sve zloupotrebe ove vrste.
Da mi ne bismo, kao ozbiljno društvo, ostavili nekome na volju ili obavezu da otključava te fioke u kojima stoje neplaćeni porezi i razne vrste zloupotreba, mi moramo zakonom o privrednim društvima da onemogućimo ovu vrstu namernog zaduživanja i dovođenja društva u stečaj, ali i zloupotrebe u smislu dovođenja u zabludu stvaranjem društva sa sličnim imenom.
Kada smo kod ovog člana, morate da shvatite da zakon, dobar zakon mora maksimalno da ima vezu s realnim životom. Ne može da bude hermetički zatvoren i da se pravi da ne zna šta se u životu dešava, jer njegov značaj i vrednost se upravo primenjuje i provera u samom životu koji treba da uredi poslovanje među preduzećima.
Sledeće o čemu želim da govorim je rešenje sadržano u članu 25. koji govori o upotrebi poslovnog imena, pečata i drugih podataka u dokumentima. Upravo je ovo ono što sam u načelnom obrazlaganju ovog zakona i navela – da poslovno ime i sedište banke kod koje to privredno društvo ima račun i broj računa mora da bude navedeno i zakonom obavezno. Jer, ako se borimo protiv prevara, mi moramo praktično da pokažemo da te prevare i zloupotrebe zakonom onemogućavamo, a ne da ih u stvari omogućavamo.
Sledeće o čemu želim da govorim jeste nešto što se tiče zakonskih naslednika i upotrebe imena privrednog društva, u smislu naziva za koji zakonski naslednici treba da omoguće da se nastavi u privrednom životu jednog privrednog društva. Znači, ukoliko poslovno ime društva sadrži lično ime fizičkog lica, potrebno je da, ako je to lice umrlo, dobije saglasnost njegovih zakonskih naslednika iz prvog naslednog reda.
Nemojte da ostavljamo preširok krug lica koja bi po ovakvom zakonskom rešenju trebalo da daju saglasnost i da praktično ova zakonska odredba ne bude primenjiva u praksi, da bukvalno bude mrtvo slovo na papiru.
Kad se radi o licu koje nema bliskih srodnika, veoma je teško doći do podataka ko su njegovi naslednici jer su zakonom određeni kao njegovi naslednici; uopšte se ne kaže do kog reda. Onda je vrlo moguće da neko nehotično povredi odredbe Zakona o zaštiti ličnog imena. Znači, neophodno je da se zna od kojih zakonskih naslednika treba tražiti saglasnost.
Pošto mi ističe dvadeset minuta, raspravu o zakonu ću nastaviti u okviru liste za diskusiju. Hvala vam.