Ispred sebe imamo član 37. gde stoji da ugovori o pribavljanju i otuđenju nepokretnosti svojine Republike Srbije, zaključuju se po prethodno pribavljenom mišljenju Republičkog javnog pravobranilaštva i obaveze da bude u roku od 30 dana, sa dopunjenim amandmanom kolega iz Nove Srbije na ovaj član 37. onda skoro da normalno, ovaj član 38. ne bi mogao da funkcioniše i ne bi mogla da se desi ovakva situacija, ali sam naslov i poznajući našu sudsku praksu, treba da stoji sam naslov pobijanje ugovora, a mislim da nije prihvatljiv ni pravnim jezikom, ni upotrebom u srpskom jeziku, ali zato smo predvideli da se ovakav termin, odnosno naslov iznda člana 38. koji u predlogu zakona glasi – pobijanje ugovora, zameni sa terminom – poništenje ugovora, i u članu 38. predložili smo izmene člana 38. u stavu 1. i stavu 2. i dopunu sa stavom 3. koji bi inače i trebao da stoji da je sve u redu sa članom 37. da on glasi kako treba.
Ovim amandmanom vršimo pojednostavljenje odredbe stava 1. za razliku od Predloga zakona, gde navodimo da je Republičko javno pravobranilaštvo dužno da podnese tužbu za poništenje ugovora iz člana 37. stav 1. ovog zakona, koji je zaključen suprotno važećim propisima, u vreme zaključenja ugovora.
Stav 2. uneli smo poseban subjektivan i objektivan rok, zato što se ne može rok za podnošenje tužbe vezivati za zaključivanje ugovora, već naprotiv za dostavljanje ugovora direkciji, odnosno Republičkom pravobranilaštvu. Kažem Direkciji, zato što su ti rokovi vezani 15 dana od trenutka dostavljanja Direkciji i odnosu prema Repuibličkom javnom pravobranilaštvu.
Stoji da rok za preduzimanje određene pravne radnje mora se uvek definisati od dana saznanja da postoji neka činjenica ili pravna radnja, a ne od dana njenog rastanka.
Zbog toga smo tražili promenu stava 2. člana 38. i izričito smo predvideli mogućnost podnošenja prekršajne prijave novim stavom 3. koji glasi – republičko javno pravobranilaštvo može podneti prekršajnu prijavu protiv odgovornog lica nadležnog organa u slučaju kršenja odredbi člana 27, člana 29, 30, 31. i člana 36. ovoga zakona, protiv odgovornih lica u slučaju ne sprovođenja odgovarajuće procedure.
Ne vidim razlog za ne prihvatanje amandmana jer on ovu problematiku i pojednostavljuje i vezuje u optimalne zakonske okvire i rokove. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, da smo u određenim delovima današnje diskusije bili prisutni ili da sam kojim slučajem prvi put ušao u salu Doma Narodne skupštine, ne bi mi bilo jasno, sve je vezano za zakon i zato ovo i govorim, neću se o drugim stvarima previše zadržavati, ali ne bi mi bilo jasno ko je sastavni deo vladajuće koalicije? Jer, i sami ste od predstavnika svih političkih opcija, bez obzira da li dolaze iz opozicije ili pozicije, čuli i uverili se na veoma veliki broj primedbi na zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Nezvanično, možda ne baratam dobro sa podacima, preko 250 amandmana su podneti, ako ne grešim, na ovaj zakon, dokazuje da je ovaj predlog zakona ishitren, da je u suprotnosti sa dobrom pravnom praksom Republike Srbije, samim tim, nije kompletan.
Stav SNS, još jednom podvlačim, je da ovaj zakon treba da bude usvojen, da je Srbiji neophodan zakon o restituciji. Mi na 150 hiljada građana Republike Srbije ne gledamo kao na birače, gledamo na ljude koji su u nekom davnom periodu, odnosno njihovi preci su stvorili imovinu, a mnogo je bilo teško. Samo je u periodu od 1990. godine, pa na ovamo, prošlog veka bilo lako stvoriti imovinu u Srbiji. U Srbiji su generacije koje su u tom periodu stvarale imovinu, i niz generacija ispred njih stvarale imovinu, tako da je veoma mali broj ljudi koji su se u tom istorijskom trenutku bitisanja, uopšte i svog i Republike Srbije, mogli baviti nekim određenim kriminalnim radnjama.
Lično mislim da je ovaj broj ljudi u Srbiji dosta veći i da je ovo nezvanična statistika. Nakon objavljivanja rokova za podnošenje prijava naslednika ili onih koji su stekli pravo na vraćanje oduzete imovine, znati ovu cifru.
Gospodine Đeliću, vi ste u zadnjih 11 godina bitan funkcioner i državnik. U jednom trenutku, pre sedam, osam godina, u jednom intervjuu koji ste vi dali, baratalo se sa ciframa od minimalno 12,5 milijardi evra koje Srbija treba da vrati pomenutoj kategoriji lica. Gde se to izgubilo? Da li je ta cifra od dve milijarde koja je ovim zakonom predviđena, do cifre koja se vraća u naturalnom obliku, ta cifra koja je od 12,5 milijardi evra, ili je još uvek sve ovo nezvanično i da ćemo se posle donošenja ovog zakona i objavljivanja roka, doći u situaciju da vidimo i pravi broj naslednika i pravu cifru koja stoji pred državom, odnosno Republikom Srbijom?
Šta drugo brine? Brinu reči trenutne predsedavajuće da ćemo nastaviti sa sledećim zakonom. Podržavam i to jer je vrlo bitno. Gospodine Đeliću, bez donošenja zakona o rehabilitaciji nema primene zakona o restituciji i obrnuto. Ako je ova poslanička većina bila spremna da pre neki dan povuče zakon o rehabilitaciji, i ako smo danas u toku rasprave čuli ovakve komentare, zaista se pitam za sudbinu ovog zakona, ili se to u trenutku na drugom programu RTS činilo kao plaćeni politički termin, jer izbori jesu blizu? Ali, ljudi, dajte uozbiljite se i dogovorite se oko zakona. Nemojmo i nemojte ni vi da ispred Vlade podležete ucenama bilo koje političke partije. Mi podnosimo amandmane da bi pokušali da popravimo tekst zakona zbog građana Srbije. Ništa politički, ništa protiv vas, ništa protiv vladajuće koalicije.
U tom kontekstu ću primedbe koje SNS ima, kao i amandmane koje smo podneli na postojeći predlog zakona, nastaviti dalju priču. Nemoguće je da posle tri i po godine zajedničke vlasti, tzv. četnici i partizani sada ne mogu zajedno. To smo danas u delu rasprave uglavnom čuli i više smo se bavili tim stvarima nego zakonom koji interesuje najmanje 150 hiljada građana, a verovatno i više, Republike Srbije.
Kada sam rekao da je zakon ishitren, zaista ne znam ko su saradnici u vašem ministarstvu, vašem timu, ali pokušaću po određenim članovima, zaista ne znam koje su struke i izvinjavam se zbog toga, da to i dokažem.
Predlog zakona je dat na osnovu nacrta Vlade, Odbora za privredu i finansije. Ono što sam imao ispred sebe vezano za predlog nacrta i za ovaj predlog zakona, a verovatno i za tekst koji će posle usvajanja izaći iz Skupštinske procedure, u duhu one jučerašnje priče, odnosno rasprave o zakonu o javnoj svojini, zaista je iz dana u dan bio bolji i nadam se da će biti bolji. Zato apelujem na vašu svest i na svest cele vladajuće koalicije, da ovde obrate pažnju samo o interesima građana, odnosno na kategoriju lica koja su pogođena ovim zakonom, odnosno treba da se zauzmu vezano za ovaj zakon.
Mislim da vaš sektor nema iskustva baš sa pravnim postupkom sa pravnim normiranjem i sistematikom zakona, jer recimo samo u članu 1. koristite termin – oduzeta preduzeća, koji zaista o pravnom jeziku niti postoji, niti je prihvaćen pravni pojam za imovinska prava nad preduzećem. To je jedan od argumenata da je lično moje mišljenje i mišljenje stranke da je i Ministarstvo pravde trebalo da uzme učešća i izradi Nacrta Predloga ovoga zakona i pojedinih odredbi pogotovo.
Zbog svega toga i nedostatka te pravničke logike, zakon sadrži niz nedostataka i nedorečenosti. Skoro da može da se primeti, jer zaista, ako se pročita zakon od člana do člana može da se primeti koji je to period na koji se ovaj zakon odnosi, ali se ovo što je vrlo bitno u članu 1. je trebalo istaći, ne samo da se pominje period posle 9. marta 1945. godine, u kasnim odredbama se pominje i period do 1968. godine i deo perioda za vreme okupacione vlasti od 1941. do 1945. godine, ali mišljenja smo da taj vremenski termin morao je da stoji u članu 1. iako se on kasnije i pominje i dotiče kasnijim odredbama ovog zakona.
U članu 2. navodite zatim, propise taksativno propise kojima je imovina oduzimana i iako se zaista mnogi niti mogu primeniti zbog neiskazivanja konkretnih situacija, navedenih 41 zakona FNRJ ili država koje su proizašle iz nje, tako da se neiskazivanje konkretnih situacija kojima su primenjeni, da bi se u konkretnoj situaciji po zahtevu za vraćanje imovine mogle realizovati u smislu pozitivnog pravnog poretka. Pogotovo jedna bitna stvar, gospodine ministre, 1945. godine pogotovu 1945. godine, mi sad imamo problem sa pismenošću velikog broja građana Srbije. Pitanje je da li su sva rešenja i data? Pitanje da li su ljudi dobili sva rešenja, a pitanje da li njihovi naslednici znaju gde su rešenja? Zato je moja uvažena koleginica Tabaković i rekla da ovu problematiku malo više treba i da rešavaju državni organi, nego građani koji treba da budu zainteresovani za ovu stvar. Zato i kažem da se u Srbiji bukvalno zbog te nepoznanice i ne zna tačna cifra građana čijim precima je oduzeta imovina, a koji sada u ovom procesu mogu da dobiju obeštećene.
Da li je uopšte upravni postupak podoban za odlučivanje u postupcima ili je bilo potrebno doneti poseban procesni propis ili više propisa koji bi pokrili ovu problematiku? Iza svega ovoga se krije i drugo pitanje – da li su zaposleni u administraciji koja treba da rešava ovu oblast stručni? Ne znamo ni ko će biti zaposlen. Čak vidimo da će agencija, a o tome ćemo posebno imate priče, koja počinje sa funkcionisanjem od 1. januara iduće godine. Zašto baš 1. januara iduće godine? Zato što će deo određenih kadrova opet da se smesti u agenciju. Pitanje je njihove stručne sposobnosti za ovakve problematike. Mišljenja smo da deo ove problematike treba u sudskim procesima da se rešava, a da agencija i kadrovi koji budu zaposleni u njoj neće, bez ozbzira na to ko to radi imati stručne snage i sposobnosti za ovaj proces. A ovde se, gospodine ministre radi ne samo o ispravljanju jedne istorijske nepravde, nego i o velikoj količini novca koji treba da se iz budžeta Republike Srbije vrati građanima Republike Srbije.
Samim tim mislimo da agencija nema kapaciteta ni po Zakonu o agencijama ne bi trebala da se bavi ovim poslovima. Ako pogledate Zakon o agencijama, zaista nećete naći mesta za formiranje agencije za restituciju, već bi to trebala da bude uprava u okviru nadležnog ministarstva.
Postavlja se pitanje – koliko je Predlog zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u skladu sa Ustavom i pozitivnim propisima, posebno u materiji specijaliteta i generaliteta zakona? Navedene propise generalno nazvane eksproprijacija eksproprijatora donela je FNRJ i njeni sukcesori na saveznom nivou, a povraćaj imovine treba samo da izvrši Republika Srbija. Znamo da čak imamo nerešene imovinske odnose u ovim odnosima, a pogotovo i građana koji su sticajem okolnosti u datom trenutku živeli na određenom delu teritorije FNRJ ili sada žive u nekoj od ovih republika.
Šta je ono bitno dalje vezano za najbitnije amandmane koje želim, pored amandmana koje je koleginica Tabaković istakla? U članu 10. Predloga zakona o vraćanju imovine i obeštećenju stoje reči da njegova stečena prava ne smeju biti povređena. Mišljenja smo da ako je neko stekao pravo svojine, to pravo je zaštićeno Ustavom i ne treba ga posebno isticati. Mišljenja smo da u ovom pomenutom članu 10. ne treba zbog toga i navoditi ovaj stav koji ste naveli.
Bio je i u današnjem delu diskusije, s obzirom na broj prijavljenih poslanika koji su uzeli učešća, i priče o svemu ovome i o ovome što ću sada reći, ali ograničavanje vraćanja pokretnih stvari samo na stvari koje su upisane u registar ili su kulturna dobra u najmanju ruku nije korektno, jer znate i svi ostali znaju da su oduzimane i druge stvari koje su veoma velikih i trajnih vrednosti, pa s obzirom na tu situaciju i na to saznanje treba omogućiti i vraćanje takvih stvari. Svi znamo da su mnogim porodicama oduzete umetničke slike dragocenih vrednosti, klaviri, oružje i druge stvari koje su bile njihovo porodično nasleđe itd.
Šta je sporno, a danas je puno istaknuto? Sporan je član 18. i pravo na imovinu i neometano uživanje imovine, koja je kao jedno od osnovnih ljudskih prava, pa povraćaj svojine iz tog razloga i svega toga ne sme zavisiti od slučajnosti, kao što su okolnosti koje su navedene u Predlogu zakona spornog člana 18. u tačkama 2), 3), 5), 6) i 7), odnosno situacija da li je neko u zgradi ili u stan smestio neki od mnogobrojnih organa, agencija, ustanova, stranih predstavništva i tako redom ili su, recimo, ona u vlasništvu preduzeća koja ih koriste, a nastala su u procesu privatizacije.
S toga smo i predložili da se u nabrojanim i svim slučajevima mora isplatiti nadoknada u novcu i to u razumnom roku od tri do pet godina. To se takođe odnosi na diplomatska predstavništva i na predstavništva stranih firmi. Za to ima rešenja.
Kada je u pitanju tačka 8) smatramo izuzetno nekorektno i nepravično da se nekome uskrati pravo na vraćanje njegove kuće, jer moraćete priznati, ako je neko uspeo da svoju kuću tako dobro i lepo sagradi da je ona proglašena za kulturno dobro, a sa druge strane nema nikakvih pravnih prepreka da kulturno dobro bude u privatnoj svojini. Ovo istovremeno može dovesti do raznih zloupotreba. Zbog svega toga smo predložili amandmansku intervenciju na pomenuti član 18. tačke 2), 3), 5), 6) i 7).
Takođe je i nepropisana, odnosno komplikovana i procedura postupka i svega ostalog, o tome je danas bilo reči, u procesu pokušaja, da tako kažem, povraćaja oduzete imovine i obeštećenja, jer delom i u dosta slučajeva, s obzirom na činjenicu na realnu vrednost oduzete imovine nekretnina i svega ostalog, preduzeća, ovo će se samo svesti na pokušaj. Zbog svega toga tu smo još da možemo ovih par dana da uradimo i da izmenimo, ono što možemo da uradimo sada ne treba ostavljati za kasnije. Zato apelujem na sve nas da ono što smo godinama pričali da ćemo raditi, da pokušamo da to uradimo u najmanju ruku da to bude korektno za ljude koji su u kategoriji lica zainteresovanih po Predlogu ovog zakona.
Kada je reč o Agenciji, ističem još jednom i apelujem, zaista na vas, da se ovi poslovi i nadležnost vraćanja oduzete imovine teško mogu poveriti javnoj agenciji, jer prema Zakonu o javnim agencijama, iste mogu obavljati stručne i razvojne poslove, kod čijeg obavljanja nije neophodan stalan i neposredan politički nadzor.
Ovde se ne radi o poslu koji spada u poslove državne uprave u užem smislu i ozbiljnoj državnoj obavezi vrednosti, ali, obaveza državna vrednost i više od nekoliko milijardi evra. Zato apelujem da je neophodna i obavezna kontrola i Vlade i nas i ovog Doma i Narodne skupštine u ovom procesu, na ovim sredstvima, ovolikoj količini sredstava i ovolikom broju predmeta. Zbog toga smo mišljenja da ovaj proces može ispratiti samo Uprava, odnosno organ državne uprave, a ne Agencija.
Postupak za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine i obeštećenja ima, kao što sam i maločas rekao, zaista u sebi dosta nelogičnosti, od kojih je najznačajnija ova iz predloga, gde stoji da nadležni opštinski organ uprave, nadležan za imovinsko-pravne odnose, odlučuje umesto stranke, ili neki drugi organ, što predstavlja delom i kršenje osnovnih ljudskih prava i o problemu povraćaja imovine i obeštećenju, po predlogu navedenog zakona, zaista bi se moglo još puno toga govoriti, ali ćemo i u sutrašnjem danu i u danu kada se bude raspravljalo o amandmanima, pokušati da svi na svoj način dokažemo realnost onoga što smo pokušali da učinimo amandmanskim zahvatima i da ovaj zakon, na zadovoljstvo svih nas, pokušamo da popravimo, da učinimo boljim za sve one, pogotovo za kategorije lica koja su zainteresovana za ovu problematiku. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Ćosiću, u ime SNS smo predložili da se stav 1. člana 133. menja i glasi – organ postupka može odrediti uviđaj kada je za utvrđivanje ili razjašnjenje neke činjenice u postupku potrebno njegovo neposredno opažanje.       
Zbog javnosti da podsetim kakav je Predlog predlagača. Stav 1. pomenutog člana – uviđaj se preduzima kada je za utvrđivanje ili razjašnjenje neke činjenice u postupku potrebno neposredno opažanje organa postupka.
Ovo je neverovatno formulisana rečenica. Inače, ovakve neformulisane rečenice sam delom i juče pokušao da vam objasnim. Ima ih dosta u ovom predlogu zakonika. Zbog svega toga mislim da pojašnjenja iz stava 1. i činjenica je da iz predloženog stava 1. ne može utvrditi ono najvažnije, a to je ko je ovlašćen da naredi uviđanje kao najvažniju dokaznu radnju, koja je inače, kod dokazivanja nekih krivičnih dela nezamenljiva bilo kojom drugom dokaznom radnjom.
Usvajanje ovog amandmana bi zaista preciziralo predloženi tekst Predloga zakonika, član 133. stav 1.
Nadam se, a verovatno ste i informisani, u toku jučerašnjeg dana je Ustavni sud imao svoju 32 redovnu sednicu u kojoj je odlučivao o 82 predmeta. S obzirom na tu činjenicu vam često i skrećemo pažnju na te delove, odnosno odredbe zakona koje predlažete da su neustavne. Ustavni sud je na jučerašnjoj sednici zaključio, a povodom našeg predloga od 22. juna, odnosno inicijative da se ispita ustavnost nekih odredbi Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, zaključio da u smislu člana 33. Zakona o Ustavnom sudu, inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, odredaba člana 11. stav 1. i 3, član 27. stav 5, člana 28, člana 35. stav 1, 3, 4 i 5, član 39. stav 1. i članova 42. i 43. Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, dostavi Narodnoj skupštini na mišljenje.
Takođe, kada smo već oko preuzetih aktivnosti Ustavnog suda, Ustavni sud je na jednoj od prethodnih sednica, na redovnoj 30 sednici odlučio o 104 predmeta. Pokrenuo je postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti zaključaka Vlade 05 br. 120-4978/10 od 6. jula 2010. godine, kojim je utvrđeno produženo trajanje prava na naknadu plata za sudije, javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, ostvareno po Zakonu o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu, krug lica i drugi uslovi za ostvarivanje, odnosno prestanak tog prava, i ocenio je da se osnovano postavlja pitanje saglasnosti ostvarenog zaključka sa Ustavom i Zakonom.
Toliko o nekim odredbama Predloga zakonika koje iz vašeg ministarstva dolaze u Skupštinu. U situaciji u kojoj, bez obzira odakle dolaze amandmani i iz koje poslaničke grupe, treba malo više imati razumevanja, da ubuduće ne dolazi do ovakvih situacija. Zato vam skrećemo pažnju vezano za ovaj član. Nema nikakvog razloga da se ne prihvati. To što ste vi naveli da se podrazumeva, i juče sam vam rekao, da ono što je u srpskom kontekstu srpskog jezika podrazumevano, mora obavezno da stoji zbog kasnije upotrebe. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Pored brojnih intervencija upravo na član 2. koji se bavi objašnjavanjem značenja izraza reči primenjenih u ovom zakoniku, SNS smatra da je neophodno objasniti i pojam, odnosno značenje izraza "suđenje u razumnom roku". Amandman koji smo predložili glasi: "suđenje u razumnom roku je najkraće neophodno vreme koje je potrebno da se sprovede postupak i donese pravosudna presuda, a koje ne može biti duže od tri godine", i to na kraju svih objašnjenja, izraza, ne remeteći ni sam redosled članova ni objašnjenja, ni zakonika u celosti.
Međutim, obrazloženje od strane predlagača da bi bilo uvođenje objašnjenja suđenja u razumnom roku, odnosno izraza, bio bi čisti formalizam. Čuli ste i komentare sa čime se bavi ovaj zakonik i kakve pojmove definiše, odnosno značenja i nejasnoće, u smislu ovoga što je uvaženi kolega Aligrudić rekao, a to je druga trajna zajednica života. Ako u našem sistemu ne treba pojam suđenja, odnosno značenje suđenja u razumnom roku definisati i da stoji u članu 2, onda ne vidim razloga ni pojma značenja izraza "policija", opšte je poznata stvar i prihvaćena i drugim aktima regulisana, da stoji u zakoniku.
Verovatno niste imali u vidu činjenicu da su u našem pravosuđu do sada dobro poznati i postupci koji se vode godinama, vrlo često koji su došli do zastarelosti i ne samo zastarelosti po pitanju krivičnog gonjenja, nego i po pitanju izvršenja krivičnih sankcija. Zbog toga smo imali u vidu da ovo treba definisati.
Ako se dalje prođe kroz zakonik i ako u članu 14. i stoji ovo značenje, odnosno naslov – suđenje u razumnom roku, bilo je sasvim neophodno zbog prakse našeg sudstva i svih slučajeva i pre reformisanog pravosuđa i poznatih slučajeva, dugogodišnjih procesa, ovo neophodno uvrstiti u pojam objašnjenja izraza značenja ovog zakonika.
Sasvim je nedopustivo da se ovo objašnjenje prepušta i daljem delu zakonika i sasvim je normalno, čak i da ste mislili za ovaj rok od tri godine, ako i to imamo u vidu, neophodno je bilo definisati da, s obzirom na našu sudsku praksu i dugotrajne procese, da je trebalo i uokviriti ovaj vremenski rok vezan za suđenje i zato
smo i predložili ispred SNS da se objasni značenje izraza "suđenje u razumnom roku". Zahvaljujem.

Gospodine Novakoviću, vi ste u delu izlaganja prethodnog govornika delom bili, a delom i niste bili prisutni zbog, verovatno, obaveza, ali prekršen je član 107. - dostojanstvo Narodne skupštine. Uvidom u stenografske beleške to će se i potvrditi. Ne mogu sada da ulazim u diskusiju sa vama, jer niste ni svesni dela reči koje je prethodni govornik rekao, tako da vas molim da u toku dalje rasprave budete u materiji.

Zahvaljujem gospodine Novakoviću, gospodine potpredsedniče, gospodine predsedavajući i šta bi bilo gospodine Novakoviću da upotrebim reči koje su upotrebljene ovom cenjenom domu, obraćajući se i komentarišući o kolegi narodnom poslaniku i pri tom šefu poslaničke grupe i ne bih da se zadržavam na tome, ali zaista je neverovatno da vi konstatujete da nije izvršena povreda dostojanstva.
Nastavio bih u duhu obrazloženja amandmana na član 9. a moje dostojanstvo mi ne dozvoljava da vam se obraćam na ovakav način ni vama ni nikome, kao što to drugi rade i da podržim ono što su prethodni govornici rekli na predlog amandmana kolega iz DSS na član 9. i takođe, ako se udubite u ono što smo mi kao poslanička grupa SNS predložili a to je bukvalno jasnije definisanje navedenog člana odnosno navedene odredbe i preciznijeg definisanja.
Ako gospođo ministre imamo uvid da u članu 2. regulisano je, odnosno istaknuti značenje i pojmovi reči policija i ne bih da se vraćam na njeno značenje u članu 13. i organa postupka u članu 15. Iz predloženog člana 9. nigde se ne vidi koji su to drugi učesnici u postupku? Da li u ovom slučaju drugi učesnici u postupku mogu da budu, odnosno odredbe ovog člana na organe na kojima se vrši ponižavanje, postupa ponižavajuće, preti, prinuđuje, obmanjuje, kako bi se uticalo na slobodnu volju i iznuđivanje priznanja, da li se to odnosi na mučenje tužioca, recimo branioca, policije oštećenih veštaka, svedoka ili samo nekih od njih i sa čije strane? Možda se podrazumeva gospođo ministre, ali u srpskom jeziku ono što se podrazumeva mora da se stavi, pogotovu ovako važan krivični zakonik i zbog toga smo mišljenja da ovaj član 9. sa svime onime što ste vi predvideli treba da doživi i deo izmena prihvaćenih kroz amandmane koje smo podneli. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo kolege narodni poslanici, gospođo ministre, pred nama je Predlog zakona o parničnom postupku i još jednom moram da ponovim stav SNS, da tekst ovog zakona sadrži veoma veliki broj novih rešenja i da će, samim tim, osavremeniti parnični postupak.
Ono o čemu želim da pričam u ovom delu načelne rasprave u pojedinostima o amandmanima, ne samo ja, nego i ostale poslaničke grupe i mislim da treba da povedete računa, jer ovaj stari zakon doživljava izmene, ali ulaziti u dalje izmene ovog zakona mislim da bi parnični postupak dovelo do neke njegove suprotnosti. Zbog toga apelujem na vas i predstavnike vašeg ministarstva da sve naše predloge, bez obzira iz koje poslaničke grupe dolaze, saslušate, vidite koliko su celishodni, razumni i da nađu mesta u novom predlogu zakona o parničnom postupku, s obzirom da bi dalje izmene parničnog postupka odnosno Zakona o parničnom postupku mogle dovesti parnični postupak u njegovu suprotnost.
Nemoguće da i ovaj predlog zakona a i stari i neki budući zakon o parničnom postupku rešava sve nagomilane pravno-političke probleme. Taj deo problema mora da se reši na neki drugi način, a rešenja se kriju i u nekim organizacionim problemima, zatim u kadrovskim problemima i, takođe, i u materijalnim problemima.
Kada o ovome govorim, želim samo da napomenem i da kažem da stav SNS nije na strani niti Advokatske komore Beograda, niti Advokatske komore Srbije i tu ću i završiti, ali i dodati samo još jednu rečenicu. Ovo je često, malo i zloupotrebljena tema. Ministarstvo pravde svojim ne činjenjem, vezano za sukob ove dve advokatske komore, čini komplikovaniju situaciju i situaciju da u budućnosti možemo imati probleme i u oblasti poreske uprave, oblasti finansija, u oblasti raznih sudskih rešenja i epiloga sudskih procesa, s obzirom na legitimnost pojedinih advokata, odnosno advokatskih komora Beograda i, u ovom slučaju Srbije, tako da još jednom ispred poslaničke grupe SNS apelujem na Ministarstvo pravde da u narednom periodu uzme ove probleme u rešavanje i da se dođe do razumnog rešenja i sporova.
Ono na šta sam hteo da posebno obratim pažnju u ovom delu izlaganja to je da zamena prideva pismeni glagolskim pridevom i to glagolskim trpnim pridevom pisani i to nepotrebnu i pogrešnu zamenu, po mišljenju nas iz SNS, po mom ličnom mišljenju, a ne samo nepotrebnu i pogrešnu nego i nedoslednost u primeni ovih termina. Tako, recimo, u članovima 14, 64, 91, 93, 100, 120, 126, 250, 251, 256, 342. i 477. izvršena je zamena odnosno prideva pismenim glagolskim trpnim pridevom pisani, dok, recimo, kada govorimo o nedoslednosti u ovoj zameni, u članovima 136, 136a stav 2. i 144, 243, 341. i tako redom, nije izvršena zamena, odnosno prideva pismenim glagolskim trpnim pridevom pisani.
Verovatno se u delu ovih članova htela da napravi jezička korekcija u odnosu na dosadašnji tekst zakona o parničnom postupku. Međutim, ovde moramo da imamo u vidu činjenicu da termin, odnosno imenica, odnosno pridev, pismeno, nas treba u ovom kontekstu da interesuje samo u obliku pravnog oblika a ne u smislu jezičke greške. Tako dokumenti tipa – izjave, ugovora mogu imati samo formu pismeni, a ne formu pisani.
Sa druge strane, glagolski trpni pridev označava da je na imenicu stoji izvršena radnja, pa tako, kada kažemo da ugovor, odnosno dokumenti ili izjava može biti pisan, isto tako ugovor može biti i fotokopiran, printovan ili tome slično, zato mislimo da je termin pismeni i primene u starom zakonu u odnosu na novi predlog zakona dosta celishodniji i logičniji, a nije ovo samo primer ovde. Mi imamo i u oblasti prosvete i obrazovanja situaciju da tradicionalne izraze – pismena vežba, pismeni zadatak, sada koristimo za njih neke druge termine – pisani zadatak ili pismena vežba, što niti je u tradiciji sa srpskim jezikom a pogotovo ovde u kontekstu zakona, odnosno Predloga zakona o parničnom postupku treba da nas interesuje samo pravna forma.
Zadržao bih se samo malo na članu 7. i članu 13. u ovom delu načelne rasprave iz razloga jednostavne konstatacije da želimo pokazati da stari članovi u važećem Zakonu o parničnom postupku imaju bolju upotrebu i da ih nije trebalo menjati pa ću u daljem delu rasprave zadržati se na članovima 7. i pogotovo na član 13. koji obuhvata deo osiguravajućih društava, odnosno vezano za parnični postupak i ulogu osiguravajućih društva u parničnom postupku i nadovezati se na deo priče, koji je i deo moj kolega, u smislu člana 13. pričao, pogotovo potpredsednica Skupštine i nadam se da ćete ovde, pogotovo vezano na primedbe na član 13. imati razumevanja, jer mislim da interesi građana, ljudi koji su oštećeni, postupkom, odnosno oštećeni moraju imati veće privilegije, odnosno veći značaj u odnosu na deo i ulogu osiguravajućih društava u ovom zakonu.
Na primeru člana 7. stava 2. u starom zakonu, mislimo da je suštinska greška u propisivanju da će sud utvrditi samo činjenice koje su stranke iznele. Sud po ovome nema pravo da utvrdi činjenice koje stranka nije iznela, osim naravno, to se nadopunjava u sledećem stavu 3. gde isključivo radi sprečavanja, nedozvoljenog raspolaganja stranaka. Sasvim je opravdano pravilo da sud izvodi samo dokaze koji su stranke predložile, ali je neprihvatljivo da sud iz tako izvedenih dokaza ne može izvesti zaključak o postojanju činjenice koje stranke nisu uzele a koje su vrlo bitne i za presudu i za odluku.
Uzmimo primer da je, recimo, stranka iznela činjenicu da je prevarena. Iz navedenih dokaza u postupku proizilazi da prevare nema jer nedostaje prevarna namera kod protivničke strane, ali postoji izvinjavajuća zabluda kod stranke, međutim, sud ovu činjenicu zbog člana 7. ne može da uzme u obzir jer stranke nisu isto iznele.
Sada bih se u daljem delu izlaganja zadržao, po nama, na spornom članu 13. Predloga zakona o parničnom postupku koji, zbog javnosti moram da ga pročitam, glasi: "U parničnom postupku protiv učinioca krivičnog dela, sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravosnažnu presudu krivičnog suda, kojom se optuženi proglašava krivim". Stav 2. istog člana: "Pravosnažna odluka krivičnog suda ne proizvodi pravno dejstvo u parničnom postupku prema licu koje nije imalo mogućnosti ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku kome je ta odluka doneta".
Mi smo i predložili i predali amandman da se predloženi član 13. u celosti briše i da iz starog zakona treba da ostane član koji glasi da u parničnom postupku sud i u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezanog za pravosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.
Mislim da ovo što smo predložili da je univerzalno prihvaćeno rešenje u svim savremenim demokratskim pravnim sistemima.
Zbog javnosti moram da pročitam obrazloženje koje ste vi, s obzirom na uvođenje člana 13. stava 2. pogotovo naglasili i obrazložili, a ono glasi u članu 13. stav 2. Zakona da je predviđeno da pravosnažna sudska odluka krivičnog suda u parnici ne proizvodi pravno dejstvo prema licu koje nije imalo mogućnosti ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku u kome je ta odluka doneta. Dalje navodite – ovakvo rešenje je uzelo u obzir odluku Ustavnog suda Austrije, koji je utvrdio da bi dejstvo krivične presude na lica koja nisu učestvovala u krivičnom postupku, a ovde se naročito ima u vidu osiguravajuća društva, predstavlja povredu prava na pristup sudu, odnosno povredu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Niti ste nam dostavili prevod odluke Ustavnog suda Austrije na srpski jezik, niti znamo da li ovo postoji. Jednostavno, navodite. Mislimo da je stavom 2. člana 13. naneta velika šteta elementarnom integritetu pravosudnog sistema, a posebno šteti i nedopustivo ugrožava prava lica oštećenih u krivičnom delu.
Predloženim rešenjem polazite od nakaradnog i pravog neodrživog stanja, da istina koja je dovoljno utvrđena da nekoga, recimo, pošalje u zatvor, nije dovoljna istina da osiguravajuće društvo plati štetu. Uzmimo jedan slučaj da Vlada Srbije u drugim rečima predlaže da, na primer, siročad koja su ostala bez roditelja u saobraćajnoj nesreći, nakon što je krivični sud osudio vinovnika udesa i smestio ga u zatvor, moraju jovo nanovo, ispočetka, sa neizvesnim ishodom dokazuju da krivično osuđeni vinovnik je zaista u parničnom postupku vinovnik.
Ovo znači novu proceduru, nova veštačenja, nove svedoke, dokaze, parnice, advokatske troškove i parnični postupak u kome može da se dokazuje da li je u krivičnom postupku nešto dobro urađeno.
Ako je krivični postupak i postupak koji je proizašao, odluka koja je proizašla iz njega, dovoljno razumna i jasna da vinovnika pošalje u zatvor, nije dovoljno pouzdana da osiguravajuće društvo plati štetu. Jedan apsurd i zaista i u ovome što ću dalje govoriti, molim vas da obratite pažnju.
Mi u ovom obrazloženju nismo uzeli ni primere iz pravnih sistema zakonskih okvira drugih država, recimo, ni ostalih zemalja Evrope, niti zemalja recimo, Američkog kontinenta, već navodimo odluku, neku odluku Ustavnog suda, ne znamo ni u kom predmetu, ni po kom osnovu i ovde se stavljamo u situaciju da se bukvalno stavljamo na stranu osiguravajućih društava, a protiv interesa širokih masa koje mogu da budu u ovim postupcima.
Moram da vam navedem jedan citat da je cilj da ugled krivičnog pravosuđa ne bude narušen protivrečnošću između dveju presuda do koje bi moglo doći ako bi parnični sud utvrđivao relevantne činjenice, nezavisno od onoga šta je krivični sud našao, "Građansko procesno pravo", autor i profesor dr Borivoje Poznić i profesor dr Vesna Rakić-Vodenilić, izdanje iz 1992. godine strana 72.
Znači, neko treba ponovo da o svom trošku ulazi u dokazivanje već dokazanog i utvrđenog i to utvrđenog pod dosta strožijim pravilima i uz visok stepen poštovanja građanskih i procesnih prava okrivljenog, ako je od strane Vlade Srbije, zaista je previše u ovoj situaciji.
Uz sve to, neko se iz vašeg ministarstva bavi odlukama Ustavnog suda Austrije. Imam odluke Ustavnog suda Srbije koje se ne poštuju i ne znamo ko treba da ih sprovede u delo. Imamo more sporova i mi se bavimo nekom odlukom, a ne znamo ni na koji predmet Ustavnog suda Austrije i ako već treba da se bavimo time, zaista nemam komentara.
Nije ovo prvi put da se Vlada Srbije u odnosu prema osiguravajućim društvima bavi na ovakav način i upućuje uredbama, u ovom slučaju u Zakonu o parničnom postupku, na specijalne odnose između Vlade Srbije i osiguravajućeg društva. Moram da vas podsetim da je ova ista Vlada 21. maja 2010. godine u "Službenom Glasniku Republike Srbije" broj 34/10 donela neverovatnu uredbu o naknadi štete nad licem.

Zahvaljujem. Nastavićemo u pojedinačnoj raspravi.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, odeljak iznad člana 2. u Predlogu zakona o energetici nosi naslov pojmovi, a kasnije tekst kreće ovako i izgleda ovako: "Pojedini izrazi koji se koriste u ovom zakonu imaju sledeće značenje". Ne piše nigde "pojedini pojmovi", nego "pojedini izrazi". Zbog toga je SNS, vezano za naziv odeljka 2. iznad člana 2. Predloga zakona o energetici tražila da se reč "pojmovi" zamene sa rečima "značenje izraza".
Jedan tehnički amandman, u skladu onoga kako ste ga vi napisali, nije prihvaćen, a šta govoriti onda o amandmanima koji pokušavaju da suštinske neke odredbe zakona izmene, ili da ga kvalitetno poboljšaju.
Amandmanski smo reagovali na isti član 2, tako da smo u članu 2. Predloga, u tački 26. koja glasi: "U Predlogu zakona kvalifikovani kupac je kupac električne energije ili prirodnog gasa, koji ima pravo na slobodan izbor snabdevača" tražili izmenu te tačke 26. koja bi trebala da glasi – kvalifikovani kupac je kupac električne energije, toplotne energije ili prirodnog gasa, koji ima pravo na slobodan izbor snabdevača.
SNS smatra da je neophodno predvideti status kvalifikovanog kupca za toplotnu energiju, a ne samo za električnu energiju ili prirodni gas, jer u snabdevanju kupaca toplotnom energijom, šta to može doprineti u ovom slučaju? Doprineti sigurnijem snabdevanju kupaca toplotnom energijom i slobodnom izboru snabdevača, ukidanju monopola u ovoj oblasti toplotne energije, odnosno snabdevanja potrošača toplotnom energijom iz toplana u lokalnim samoupravama, jer imamo mogućnosti izbora i drugih snabdevača, odnosno distributera toplotnom energijom. Zatim, povećanju korišćenja obnovljivih izvora energije i drugih izvora toplotne energije.
Takođe, tačka 31. istog člana Predloga zakona, koja govori o licenci, šta je to licenca? Licenca je akt kojim se utvrđuje ispunjenost uslova propisanih zakonom za obavljanje energetskih delatnosti propisanih ovim zakonom. Tražili smo zamenu reči "licenca" u ovom delu i u tekstu celom, da se umesto reči "licenca" koristi reč "dozvola", i u ovom članu i u celom sadržaju teksta Predloga zakona o energetici. Mislim da je neophodno, s obzirom kako zakoni pristižu u Republičku skupštinu, da Republički sekretarijat za zakonodavstvu, pre nego što zakoni pristignu u proceduru u ovaj uvaženi parlament, da svoje mišljenje o sadržaju i izvrši jezičku korekturu tekstova.
Ako je reč "dozvola" koja je korišćena zadnjih 100 godina vezano za dobijanje potvrda za obavljanje određene delatnosti i reč je srpskog jezika, zašto bi se koristila reč "licenca"? Reč "licenca" u engleskom jeziku može da se koristi kao glagol i kao imenica. S obzirom da ljudi kojima je maternji jezik engleski jezik ovde ne bi kvalitetno mogli da tumače reč "licenca" u ovom i u drugim zakonima u kojima se koristi, zato je shodno da Republički sekretarijat za zakonodavstvo reaguje i mislim da ni jednog trenutka nije bilo razloga da vezano za promene u ovom delu člana 2. Predloga zakona o energetici ne prihvatite pomenute amandmane.
Kada govorimo u načelnoj raspravi kada je reč o svim zakonima, onda ministar Mrkonjić naširoko i nadugačko svima kaže da će prihvatiti amandmane. Imamo situaciju da je ovo još jedan od zakona koji je kao i masa zakona u ovom i ranijem periodu stigao u Skupštinu u subotu i poslanicima je ostalo samo dva dana da pripreme ovako ozbiljan zakon, jer je subota i nedelja, svima poznato, neradni dan u Republici Srbiji, tako i za nas poslanike. S obzirom na situaciju da smo ovako veliki broj amandmana podneli, i sve poslaničke grupe, na Zakon o energetici, onda prihvatanje nekih amandmana u smislu predloga na član 7, 8. i 50. Zakona o energetici, o kojima ćemo kada dođe red pričati o tome, takođe ima smisla prihvatiti i o tehničkoj korekturi ovoga teksta amandman koji smo podneli. To je vaše mišljenje. Kakvo je vaše mišljenje, tako nam je i stanje u energetici, a o tome smo pričali svih ovih dana. kakva nam je situacija u energetici dovoljno ste juče pokazali izborom članova Saveta za Agenciju za energetiku i prekršili i zakon. O tome ćemo kada u članovima ovog zakona bude reči o Agenciji za energetiku.
Još jednom, ne vidim razlog zašto član 2, odnosno amandmani na član 2. nisu prihvaćeni, jer oni znače tehničku i jezičku korekturu Predloga zakona. Kažem još jednom, ljudi kojima je engleski maternji jezik nemaju mogućnost da shvate suštinu značenja reči "licenca" u ovom zakonu i u drugim zakonima kao što je vi primenjujete. Zahvaljujem.

Nalazimo se u odeljku koji se bavi strategijom energetske politike i planiranja razvoja energetike, u članu 4. koji govori o tome šta se strategijama određuje i utvrđuje.
Predložili smo da se posle tačke 6. dodaju tačke 7. i 8. i da se još jedan novi stav ubaci u ovaj član, a zadržao bi se na novoj tački koju smo predložili, prvoj – kriterijumi za utvrđivanje visine naknade koje plaćaju energetski subjekti. Mi kao da živimo u nekom drugom vremenu. Agencija donosi kriterijume, Agencija naplaćuje, znači kao u onom vremenu pre jedno 300 godina - kadija te tuži, kadija ti sudi, neverovatno da neko može da donosi kriterijume, da određuje cene i da direktno utiče na ovaj sektor energetike, a kako utiče na sektor energetike, takođe utiče i na sve ostale sektore, jer on je, na svu sreću, još uvek najjači u privrednom sektoru, prosto iz razloga zato što privreda i ne postoji u Republici Srbiji.
Ovo se ne može uraditi ni zbog krajnjih potrošača, jer utvrđivanjem kriterijuma mora da se dođe do modusa za cenu koja u periodu strategije mora da bude poznata zbog potrošača, krajnjih potrošača, a i zbog investitora kojih, nažalost, u ovoj oblasti i da nema i u nijednoj drugoj oblasti na srpskoj sceni je praktično pojava bežanja investitora.
Tako da zbog elementa planiranja investicija i pravljenja i razvoja investicija i zbog krajnjih potrošača trebalo bi ovaj stav, odnosno ovu tačku u uslove u kojima se utvrđuju strategijom obavezno ubaciti, vi to niste prihvatili. Zatim smo tražili posebne mere za razvoj, posebna tačka, to su posebne mere za razvoj energetske efikasnosti putem smanjivanja netehničkih gubitaka električne energije.
Poznato je da u ovoj oblasti otprilike vrednosti jedne hidroelektrane ili između 400 i 500 miliona evra godišnje se gubi i neminovno, odnosno bilo je razumno prihvatiti amandman ubacivanjem tačke 8. u stav 1. i poseban stav kojim smo tražili da jedinice lokalne samouprave donose svoje programe razvoja u Sektoru energetike, i normalno, u odnosu na strategiju i na program ostvarivanja strategije razvoja energetike Srbije jer pogotovo u oblasti toplotne energije lokalne samouprave i javna preduzeća su toliko prisutna, i na aspekte okruženja, ne samo regionalnog, nego i međudržavnog, lokalne samouprave moraju biti bitan sektor i uzeti aktivno učešće u izradi strategije, odnosno na osnovu strategije moraju raditi svoja planska dokumenta i predviđati i godišnje i dugoročne mere u ovoj oblasti. Zahvaljujem.

Predlagač je mišljenja da program donosi Vlada na period od šest godina na predlog ministarstva nadležnog za poslove energetike, a SNS misli da, kao što je u prethodnom članu 4, o čemu je govorila moja prethodna koleginica, program treba da donosi Narodna skupština za period od šest godina na predlog Vlade u roku od 60 dana od usvajanja strategije.
Mi smo akteri situacija da kada se ovo dešava, odnosno iz razno razne oblasti kada program donosi Vlada na predlog resornog ministarstva, da imamo situaciju da se taj program ili donosi sa zakašnjenjem kao što je bilo vezano za raniju strategiju, situacija da je strategija donešena, a koliko je bitna ova oblast, onda je program koji proizilazi iz strategije koji mora da bude akt, zakonski akt koji bukvalno sledi odmah posle usvajanja strategije. Znači, razlika između te dve strategije, dva donošenja strategije, donošenja programa u oblasti energetike bila je dve godine. To je ta situacija kada Vlada donosi programe na predlog ministarstava i zbog toga i zbog realnije praćene situacije u Skupštini, predlažemo da program donosi Narodna skupština isto kao strategiju i da bi se u praksi lakše realizovali i ciljevi strategije i programski ciljevi razvoja strategije.
Zatim vezano za član 5. tražili smo da u stavu 3. koji glasi: "Ministarstvo prati ostvarenje programa i po potrebi predlaže njegovo usklađivanje sa realnim potrebama najmanje svake druge godine". Tražili smo da se izbaci reč realno ili da ako predlagač ima nameru da je zadrži u krajnjem slučaju mogao je da koristi reč stvarna koja je logičnija u upotrebi u srpskom jezik, a ne može znači ili neke stvari mogu da biti realne ili imaginarne.
Znači, sasvim je normalno da ministarstvo prati ostvarenje programa i po potrebi predlaže njegovo usklađivanje sa potrebama najmanje svake dve godine. Šta smatrate pod realnim potrebama? Zato je ova reč realna u ovom tekstu u članu 5. Predloga zakona suvišna i normalno da su potrebe koje nastaju u ovoj oblasti realne i da je reč realna suvišna i da je treba izbaciti iz stava 3. člana 5. Predloga ovog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući. Pre nego što pređem na amandman na član 11. samo da ukratko par sekundi potrošim na usvojene amandmane koje je podnela poslanička grupa SNS.
Na član 7, ako je u članu 4. predviđeno da strategiju donosi Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade, za period od najmanje 15 godina, sasvim je bilo logično da u članu 7. Vlada podnosi Narodnoj skupštini godišnji izveštaj o sprovođenju strategije i programa koji obuhvata. To je usvojeni amandman na član 7a.
Usvojeni amandman na član 8. glasio je da zadnji stav se dodaje, da je Ministarstvo u obavezi da usvojeni energetski bilans objavi na svom sajtu najkasnije 15 dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku".
Imamo situaciju da neko ko uplati političkoj stranci 30.000 dinara treba da bude objavljeno na sajtu te stranke, a najbitniju stvar u oblasti energetike i energetski bilans, koji je vrlo bitan, pogotovu za oblast investitora, tražili smo da bude objavljeno na sajtu Ministarstva. Jer, zbog tog nesklada i raskoraka između planova, strategija, programa, između realnih i stvari koji sadrži dokumenta i cele situacije da se ta oblast ozbiljno ne analizira i ne prati, odnosno ne usklađuje sa konkretnim i realnim potrebama tržišta i vremena u kome živimo, imamo situaciju da je ono što je realizovano iz energetskog bilansa, bude u raskoraku sa planiranim negde i do 70%. To je situacija, nažalost, najčešće u Srbiji prisutna i zbog te situacije imamo ozbiljnih problema sa energetskom bezbednošću i velike štete i troškova u svemu tome.
Član 11, odnosno amandman na član 11. Predloga zakona tražimo da u prvom stavu "Vlada na predlog ministarstva", da se "na predlog ministarstva" briše. Šta znači ovo "Vlada na predlog ministarstva"? Zar ministarstvo treba da obaveže Vladu da Vlada predlaže i prati ostvarivanje strategije? Ako ministarstvo ne obaveže Vladu da predlaže i prati ostvarenje strategije, ona to neće raditi. Totalno nepotrebna stvar. Vlada je u zakonskoj obavezi da ovo radi i bez predloga resornog ministarstva. Zbog toga i tražimo da se u stavu 1. brišu reči "na predlog ministarstva".
Član 7. koji glasi: "propisuje mere podsticanja za proizvodnju električne energije korišćenjem obnovljivih izvora energije i za otkup te energije i akt kojim se utvrđuje visina naknade za podsticaj", tražimo da se promeni i da glasi "donosi akt o merama podsticaja za proizvodnju i otkup električne energije i energije za daljinsko hlađenje korišćenjem obnovljivih izvora energije i postrojenja za kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije".
Smatramo da je neophodno dodati i ovu situaciju, odnosno da je neophodno u tački 7. ubaciti pojam energije za daljinsko hlađenje iz prostog razloga zato što u ovoj oblasti veoma velike količine energenata koriste se u toku te intenzivne energetske sezone za letnji period, pa treba biti u korak sa situacijom realno na tržištu i s obzirom da postoji mogućnost daljinske kontrole i uvođenja ovih sistema, neophodno je ubaciti u tačku 7. člana 11. zahvaljujem.

Ako uzmemo u obzir da je cilj svake energetske politike sigurno snabdevanje, onda je zadatak Ministarstva da realizuje takav cilj. Ovaj cilj se ne može ostvariti ako se u celu ovu priču člana 12. a to su uglavnom obaveze koje ima ministarstvo za ovu oblast, ne uključe i oni koji imaju odgovornost za snabdevanje potrošača. Šta je sigurnost u snabdevanju energijom? I količina i kvalitet i cena i svi ostali parametri na tržištu i okruženju.
Znači, uslovi isporuke i snabdevanje električnom energijom i prirodnim gasom, kao i mere koje se preduzimaju u situacijama kada nastaju poremećaji na tržištu električne energije i gasa ne mogu se adekvatno sagledati bez javnih preduzeća koji se bave snabdevanjem potrošača. Zbog toga smatramo za shodno da i oni treba da se uključe u ovaj proces i da je neophodno da uzimajući parametre u svom okruženju i znajući realnu situaciju u mestima gde posluju i gde snabdevaju potrošače dostave redovne godišnje izveštaje ministarstvu nadležnom za ovu oblast i da ministarstvo izveštaj koji je veoma bitan za energetsku oblast do kraja septembra tekuće godine u saradnji sa ovim nosiocima odgovornosti sa snabdevanje potrošača podnese. Samim tim se može dobiti i kvalitetan izveštaj na osnovu dobre analize svih aktera, svih subjekata u ovoj oblasti i eventualno predvideti mere u toku poremećaja snabdevanja, naročito u tim letnjim periodima snabdevanja energijom, kada su i mogući poremećaji na tržištu snabdevanja energijom.
Šta smo još tražili da se promeni u članu 12? Da se u tačkama 9, 10, 11. i 12 ispred reči, a odnosi se na poslove ministarstva nadležnog za ovu oblast, propisuje, doda reč "bliže", jer ovlašćenje dato ministarstvu iz ove oblasti po svojoj suštini izlazi izvan okvira ustavnih nadležnosti izvršne vlasti.
Zato ove odredbe nisu u saglasnosti sa ustavnim načelima podele vlasti i ustavnim položajem državne uprave kao automatskog dela izvršne vlasti i zbog toga je bilo neophodno prihvatiti i uskladiti Predlog zakona sa ostalim odredbama. Ispred reči "propisuje" dodati reči "bliže", jer ne može se podzakonskim aktima koje je naknadno predviđeno da donosi ministarstvo ne samo za ovaj zakon nego i za druge zakone, regulisati ono što je neophodno regulisati zakonom. Zato se u ovom kontekstu i u kontekstu sličnih zakona izlazi iz okvira ustavne nadležnosti izvršne vlasti. Zahvaljujem.

U članu 13. Predloga, tačka 4) Distribucija električne energije i upravljanje distributivnih sistema, inače ovo je oblast energetskih delatnosti, licenci ili dozvola i energetskih dozvola, da se menja i da glasi: "distribucija i snabdevanje električnom energijom i upravljanje distributivnim sistemom" i u tački 20) i 21) na kraju reči: "proizvodnja toplotne energije i "distribucija toplotnom energijom", dodaju i reči: "energijom za daljinsko hlađenje"  u obe tačke.
U elektro-energetici jedina delatnost od opšteg interesa jeste prenos energije i to ne onakav kakav je danas, već prenos koji pokriva sve naponske nivoe, počev od najvišeg naponskog nivoa do distributivnog nivoa, koji je recimo, 35 kilovolti. Sve ostalo predstavlja ponudu i potražnju. Nedopustivo je da se Predlogom zakona pravi podela na distribuciju i na snabdevanje, jer to ne samo da nije i ekonomski, već nije ni energetski, ni efikasno, ni opravdano.
Kako neko može da se bavi snabdevanjem, ako državna distributivna kompanija drži celu mrežu? Postavlja se logično pitanje za sve ovo.
S obzirom da je distribucija prvenstveno trgovina, a široko je rasprostranjena praksa i okruženju i u svim delovima sveta da elektrane, da bi obezbedile sigurne kupce, u praksi, kupuju distribucije i preko njih plasiraju svoju robu, odnosno energiju, do krajnjih potrošača.
S obzirom na tu situaciju mi smo u zadnje vreme imali podelu na nekoliko distributivnih centara, kvazi distributivnih centara, recimo, pričao sam prošli put da Kraljevo i Nova Varoš budu u jednom distributivnom sistemu, da Leskovac i Žagubica budu u jednom distributivnom sistemu. Zbog svega toga imamo u praksi da se određeni pogoni, odnosno delovi mreže ne održavaju, i ne znaju ni ko je nadležan, a da su preduzeća koja su ranije, odnosno centri koji su ranije bili nadležni za tu situaciju, tipa recimo, kraljevačkog podcentra Užica, ostali u istom broju i zaposleni, samo nemaju iste ingerencije, sve ostalo je ostalo kao da i postoje ovi distributivni centri.
Ako se stvarno, a ne deklarativno zalažemo za decentralizaciju, onda moramo da shvatimo da je ovaj problem distribucije električne energije i distribucija, u velikoj meri problem lokalnih samouprava i ako smo akteri decentralizacije Srbije, moramo razmišljati i o ovom segmentu, odnosno ovaj problem decentralizovati, da ga rešavaju što više lokalne samouprave i manji centri, a ne postojeća podela koja postoji, i eventualno, nova podela u ovoj oblasti, koja pravi takve neke centre veštačke, a ne s obzirom na situaciju kakva je na terenu.
Srpska napredna stranka smatra da je nedopustivo da se u elektro-energetskom sistemu kakav je naš, a on je sam po prirodi prostora i potrošača izuzetno mali, ne prave veštački dva prenosa, jedan za veliki napon i drugi za mali napon.
U načelnoj raspravi sam rekao i oko toga je i pitanje postavljeno - gde prestaje nadležnost jednoga, a počinje nadležnost drugoga? Zbog potreba povećanja energetske efikasnosti, koja je rak rana srpske elektroprivrede i kompletne energije, i primena savremenih praktičnih, ekonomskih i tehnoloških rešenja koja postoje u zemljama u okruženju i zemljama Evropske unije, predlažemo da u smislu ovog zakona i energetsku delatnost koja se odnosi na daljinsko hlađenje, a ne samo da delatnost koja se odnosi na daljinsko grejanje bude uključena u ovaj predlog zakona.
Maločas sam vam napomenuo da u tim periodima letnjih meseci, kada je teško opterećena i ugrožena stabilnost elektroenergetskog sistema, ovo se može ublažiti i rešiti sistemima za daljinsko hlađenje i automatski, to rešenje postaje racionalnije, a predlagač zakona nije imao u obzir ovu oblast koja je postala sastavni deo i našeg života, nije uređena zakonskim okvirima. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre pošto ste došli jedan veoma lagan amandman, onako za prihvatanje i nema težinu. U članu 20. koji se bavi licencama i dozvolama, kao što smo mi predvideli amandmanima, a vi niste prihvatili. Ne bih da se ponavljam, čuli su vaši zaposleni, odnosno odgovorni iz resornog Ministarstva. Kaže se da licenca se izdaje rešenjem u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje licence ako su ispunjeni uslovi utvrđeni ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona.
Mislimo da je Predlogom pogrešno definisan postupak po zahtevu za izdavanje dozvole za obavljanje energetske delatnosti, odnosno licence koju vi koristite u ovom članu i celom Predlogom zakona. Agencija nije kao nadležni organ u obavezi da u propisnom roku izda dozvolu, nego da u tom roku donese rešenje. Šta se dešava ako je Agencija ne izda, licencu? To ovim članom uopšte niste predvideli. Zbog toga i svih nejasnoća koje odredbe ovog člana, odnosno zakona iz koje proizilaze iz svega ovog i nejasnoća po ovoj situaciji, šta se dešava, postavljam vam pitanje. Šta se dešava sa onima koji ne dobiju licencu? To Predlogom zakona u članu 20. niste predvideli zbog cele te situacije nejasnoća i ovih odredbi, bilo bi neophodno da se ovaj deo reguliše. Agencija mora da odgovori u oba slučaja u roku od 30 dana i u slučaju da izdaje dozvolu i licencu i u slučaju da nisu ispunjeni uslovi za izdavanje dozvole, tj. licence.