… vi ćete biti, i time završavam, upamćeni gospodine ministre, kao i ostatak kabineta Aleksandra Vučića, biti poznati po tome po izlečenju javnih finansija koju su oni koji dobacuju razboleli i to teško razboleli. Bićete poznati, gospodine Vujoviću, po Sporazumu sa MMF koji su oni, koji se cinično smeju i dobacuju, oterali iz Srbije da bi taj budžet mogli da troše samo u predizbornoj kampanji i onako kako njima odgovara za njihovu političku stranku. Bićete upamćeni, gospodine ministre, po onome što 20 godina nije imao niko da obraduje građane Republike Srbije, a to je da je naš budžet za ova dva i po, skoro tri meseca u suficitu i ja vam na tome čestitam.

Može replika, a može i po amandmanu, ali bih voleo po amandmanu.

Po amandmanu.
Lično sam uvek za skraćenje rokova. Lično sam uvek da država radi i brže i operativnije, ali nisam za to da se na uštrb kvaliteta podzakonskih akata usvajaju predlozi i da se smanjuju rokovi.
Kada mislim na podzakonske akte, ne mislim samo na slovo na papiru, na te predloge koji će se napisati i usvojiti u okviru Ministarstva i u okviru Vlade, već i sama infrastruktura koja je neophodna i koju je neophodno napraviti i pripremiti da bi se ovaj zakon, ali i ta podzakonska akta na pravi način primenila.
Međutim, ono što mi smeta kod predlagača, ni prkos ni inat, već neistina. Neistina izrečena u tome da na ovaj način neko u Vladi krši Ustav. Ja vas pitam – gde to u Ustavu piše i gde to Ustav određuje rok za izvršenje podzakonskih i za pravljenje podzakonskih akata? Ne piše. Nigde se u Ustavu ne kaže da je rok za donošenje i za usvajanje podzakonskih akata mesec, dva, tri, šest ili deset dana. To jednostavno ne piše.
Zbog toga, u debati koja je mogla da se vodi na jedan korektan i civilizovan način, gde možemo pričati o rokovima, ali ne na uštrb kvaliteta, ulazimo u jednu vrstu političkog prepucavanja, političke mržnje i iznošenja neistina da je neko prekršio Ustav, što je ozbiljna optužba, ali kada nije utemeljena u realnosti, kada nije utemeljena u istini, onda je to već jako neozbiljno jer nigde, podvlačim, u Ustavu ne piše da je rok za izvršenje podzakonskih akata, odnosno za donošenje podzakonskih akata mesec, dva, tri, šest ili deset dana.
Zbog toga Srpska napredna stranka insistira, naravno, na što bržoj implementaciji i ovog zakona, na što bržem donošenju ovih zakonskih akata, na što boljem uređenju ove oblasti, ali, naravno, gde će se uskladiti brzina sa kvalitetom samih akata.

Nisam najbolje razumeo argumentaciju i naročito onaj deo oko pominjanja stručne spreme. Ne krijem i sa ponosom ponavljam da sam po struci diplomirani mašinski inženjer, da sam to zvanje stekao na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao hiljade i hiljade ljudi pre mene i posle mene. Voleo bih da se svako ko se lati te akademske čestitosti prvo kvalifikuje na način što će sam reći šta je, kako i koje je škole je završio.
Žalosno je što se na manjak argumentacije odmah ulazi na uvrede i prelazi na teren uvreda jer ukoliko se koristi argumentacija koja nije vezana za ovaj amandman, a koriste argumentacije iz nekog drugog, onda neko pažljivo ne sluša dobro raspravu, ne čita dovoljno dobro Poslovnik o radu, koji kaže da se rasprava vodi samo o tački koja je na dnevnom redu, odnosno o amandmanu koji je na dnevnom redu.
Ako se neko već tako lako lati Ustava i odredbi Ustava, zašto je onda meni zabranjeno da pitam – a koja je to odredba Ustava prekršena, ukoliko se podzakonska akta donose za tri meseca? Po čemu je to vlast bahata ako se opredelila za tri meseca, jer smatra da je taj rok od tri meseca tačka spajanja za vreme, brzinu i kvalitet podzakonskih akata i, što je najvažnije, pravljenje infrastrukture koja će da i ta podzakonska akta, ali i zakon da primenjuje?

Jel ja ne mogu da govorim po amandmanu?

Pozivam se, i time ću završiti, gospodine Bečiću, na reči predlagača, a to je da za ovaj amandman nema utemeljenja u Ustavu i zbog toga što je izrečeno, mislim da o ovom amandmanu ne treba glasati i ne treba ga prihvatiti.
Ono što je takođe jako čudno i nepotrebno, što je i u ono vreme kada sam bio opozicioni narodni poslanik i sada kada podržavam Vladu, kao uostalom i većina građana Republike Srbije, uvek sam se radovao novim prijateljima i novim prijateljstvima i novim znanjima i novim iskustvima koja će doći u državu Srbiju. Bez obzira ko napravio ta prijateljstva, to su prijateljstva vaše države. Ali mi smetaju ona stanja u našem društvu, da kada u Beograd u zvaničnu posetu dođe Vladimir Putin predsednik Rusije. Zašto je došao? Nepotreban je. Kada u Srbiju dođu predstavnici Ujedinjenih Arapskih Emirata, a znamo kakav je investicioni potencijal i prijateljstvo i želja da investiraju u Srbiju - ne trebaju ni oni, znate, zato što ih je dočekao predsednik Vlade. Kada u Srbiju dolazi Toni Bler, sa novi znanjima koja našu državu ne koštaju ništa, ali su donesena - ne treba nam ni on. A ko nam treba? To dolazi od istih onih koji su nas iz ovih skupštinskih sala, iz ovih klupa, plašili, ne nas, znali smo da toga neće biti, plašili su građane Republike Srbije.
Odzvanjaju mi u ušima reči 2012. godine kada se formirala Vlada u kojoj je učestvovala SNS, da će takvom Vladom, bez njih, Srbija biti u izolaciji, hiperinflacije, sankcije, ludila. Onda kada se tako nešto nije desilo, onda kada se desila politika spajanja, politika prijateljstva, prvenstveno na evropskom putu i prijateljstva sa evropskim narodima, kada su se desili snažni kontakti i snažne integracije u regionu, kada je u ovoj sali bio i predsednik Hrvatske i predsednik Mađarske i predsednik Slovenije i predsednik Skupštine Crne Gore, kada je na najvišem nivou primljen kao državnik, zato što to jeste, predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić, i u Sarajevu i u Zagrebu, i u Moskvi i u Berlinu, i u Parizu, onda nam smeta i to. A šta odgovara? A šta odgovara? Šta je dobro?
Kada visoki predstavnici Evropske unije kažu – dajte dokaz za cenzuru u Srbiji, onda će od istih tih ljudi doći izgovor i reči – zbunio se. Da li se zbunila i gospođa En, koja je danas sa ove skupštinske govornice ukazala na reformske korake i na sve ono što sprovodi Vlada Republike Srbije? Zašto postoji deo našeg društva koji se mršti na sve dobre stvari koje se dešavaju? Zahvalio sam se i na tome. Zahvalio sam se i na onom prostoru gde još možemo da napredujemo, zato što je podsticaj i jedno i drugo. Ali, nikada neću razumeti, nikada neću podržati da zbog čiste političke mržnje ću dočekati na nož sve dobro što se dešava u našem društvu i u našoj državi.
Ovim amandmanom koji je regularan, ali obrazloženjem koje nije u skladu sa Poslovnikom o radu, a naročito ne da je time i ovim Predlogom zakona Vlada prekršila Ustav, SNS će glasati protiv usvajanja ovog amandmana.

Najočitiji primer nekonzistentnosti je kada pogledate ova dva amandmana. Po jednom amandmanu se rokovi skraćuju sa tri meseca na mesec, a po drugom amandmanu se rokovi produžuju sa danom stupanja na snagu ovog zakona, sa sutradan na osam dana. To je očiti primer nekonzistentnosti i nedogovora sa samim sobom.
Ali ću ja sada biti malo i obazriviji, pošto vidim da bi neke kolege meni da ograniče prostor, to je valjda tako demokratski, i da mi ograniče šta ja smem a šta ne smem u izražavanju, pa je tako „stoko jedna“ prihvatljivo, a „mrzeti“ nije prihvatljivo. Kako nazvati slučaj kada se koristi argumentacija iz nekog sasvim drugog amandmana govoreći o amandmanu koji je na dnevnom redu? Nepoznavanje Poslovnika ili neznanje? Da li je i to zabranjeno?
Sa druge strane, kada se koristi argumentacija da je prekršen Ustav i da je to bahatost, a da nije citirano i koji član Ustava i po čemu, iako to ne postoji, onda umesto jednog – izvini, opet smo suočeni sa salvom uvreda. Šta je to drugo već deficit sa istinom ili izrečena laž? Prema tome, birajte da li ćete političku mržnju, neistinu, deficit sa istinom, laž i neznanje. Ali, ja mislim da su u ovom trenutku i u ova dva amandmana na sceni svih pet slučajeva.

Ako je politička mržnja udar na Narodnu skupštinu Republike Srbije, onda ću vas pitati gospodine Bečiću i zamoliti da pitate gospodina Pavićevića - a šta je kada jedan narodni poslanik vas gospodine predsedavajući, a na taj način i sve druge narodne poslanike, a na taj način i sve građane Republike Srbije koji su nas izborima ovde poslali da predstavljamo njihove interese i da štitimo njihove interese, da ih predstavljamo, ovde nazove „stoko jedna“? Na šta je to udar? Na šta je to udar? Na koga je to udar?
Sa druge strane, ja ću po treći put i ponavljaću dokle god ne dobijem odgovor, a dobiću ga verovatno i onda kada nam gospodin Pavićević kaže koji je to notar koji je imao prihod od 160, 180 hiljada evra za jedan mesec. Nije rekao i to traje već duže od pola godine.
Član 3. – Vladavina prava je osnovna pretpostavka ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.
Gde su tu rokovi za podzakonska akta? Nema ih. Ali zato jeste politička mržnja kada koristite argument koji ne stoji, samo da bi napali Vladu i predsednika Vlade, Aleksandra Vučića. To jeste mržnja, ma koliko se vi ježili na to, jer je to istina.

Podsetio bih sve narodne poslanike koji to ne znaju ili koji namerno ne žele da barataju istinom da je ova Vlada Republike Srbije formirana u Narodnoj skupštini Republike Srbije 27. aprila 2014. godine, da je mandat narodnih poslanika svima nama verifikovan na sednici 16. aprila 2014. godine. Prema tome, nikakvi rokovi i nikakav protok vremena ni na kakvom abakusu, po nikakvoj računici ne može od aprila do marta meseca naredne godine da se pretvori u dve i po godine. Istom logikom i na isti način mogu da postavim pitanje šta ste vi radili 12 godina, šta radite u Vojvodini 15 godina, šta ste to uradili, osim što ste upropastili, devastirali, uništili, opljačkali, oteli, odneli, ne izgradili, zastali? Šta ste drugo radili 12 odnosno 15 godina? Šta ste drugo radili, osim što ste nam stavili tegove na noge, tegove na ruke, a onda rekli zašto ne trčite brže od Juseina Bolta? Pa ne možemo, ali hoćemo da skinemo tegove, hoćemo da dobro istreniramo, hoćemo da stanemo na liniju, hoćemo da se takmičimo i siguran sam da, kao i u atletici, kao i u tenisu, kao i u mnogim drugim sferama, a ne samo u sportu Srbija će biti prvak i biće najbolja.

Kao što gospodin Marković ne zna da ni jedno ministarstvo, pa ni Ministarstvo za zaštitu životne sredine, ne donosi zakone, već Vlada predlaže Narodnoj skupštini zakone, a Narodna skupština usvaja zakone, tako gospodin Marković, to je deo opšte kulture, ne zna ko je Jusejin Bolt, da je to atletičar sa Jamajke, rođen 1986. godine, da je u tri navrata od 2009, 2010. i 2013. godine proglašen najboljim sportistom sveta i da je nosilac, kao najbrži čovek na svetu, svetskog rekorda sa 9,56 sekundi, za koliko je pretrčao 100 metara. To je, gospodine Markoviću, Jusejin Bolt, a Vlada Republike Srbije uči i poredi se i gleda na najbolje, gleda na šampione zato što želimo da postanemo šampioni i to da postanu šampioni naši građani, da postanemo šampioni kao društvo.
Ne gledamo i ne poredimo sa onima koji su zarad optičkih kabala pravili razne dilove koji su sada deo istražnih radnji, a vidim i podignutih i potvrđenih optužnica pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal. Nećemo se porediti sa onima koji više vremena provode u Ustaničkoj ulici, ali hoćemo se porediti i hoćemo gledati ka šampionima. Srbija i njeni građani to zaslužuju.

Zamoliću ove divne ljude koji tu provode više vremena od nas, a iz tehničke službe Narodne skupštine Republike Srbije su, da malo našteluju ozvučenja, jer ukoliko kolega malopre nije čuo i nije prepoznao ime gospodina Bolta, sada je čuo nešto sasvim drugo što sam i kako sam koristio reč optički kablovi.
Međutim, ono zbog čega ne smemo, neću i ne želim da se poredimo je sledeća činjenica. Fond za zaštitu životne sredine ukinut je septembra 2012. godine zbog netransparentnog trošenja sredstava. Ukupne obaveze fonda, po ugovorima zaključenim po sektorima, iznosio je u tom trenutku, zamislite, samo 7.435.293.586 dinara. Broj projekata iznosio je 1480. Imam i strukturu, ali ne bih da vas opterećujem.
Drugim rečima, ovaj fond kojeg gospodin Marković tako hvali je ostavio dug od sedam i po milijardi dinara i oko dve hiljade ugovora, odnosno nezavršenih projekata. Alarmantan podatak je da je od toga 316 projekata u potpunosti isplaćeno bez usvajanja završnog izveštaja, odnosno sami projekti niti su započeti, a isplaćeni su u potpunosti do kraja. Takav netransparentan način trošenja novca, tako bahato odnošenje prema novcu građana Republike Srbije, je nedopustivo i zbog toga tako nešto sve više u Srbije neće desiti.

Gospodin Marković uporno izvrće i činjenice i izvrće ono što se izgovori u ovoj Skupštini i nekako čuje na neki drugačiji način. Fond nije 2014. godine ukinut, već sam jasno rekao da je ukinut septembra meseca 2012. godine, gospodine Markoviću. Znači, septembar 2012. godine. Da li smo se razumeli?

Ali, ono što me gospodine Marković nije razumeo, a potrudiću se jednu po jednu stvar da govorim, jeste zbog čega je od 2000 projekata 316 projekata u potpunosti isplaćeno preko Fonda za zaštitu životne sredine, bez usvajanja završnog izveštaja, bez sprovođenja odredaba zakona? Zbog čega je Fond sufinansirao projekte čime je u ugovorima izbegnuta primena pravilnika o javnim nabavkama i samim tim Zakona o javnim nabavkama? Zbog čega su iz Fonda, u režiji DS, Olivera Dulića i vas, gospodine Markoviću, sredstva isplaćivana i do 90% avansno, bez ikakvih završnih radova, bez ičega što i kako je urađeno? Zbog čega je za akciju od 2009. do 2012. godine spiskano, odnosno zbog čega je građane Srbije akcija „Očistimo Srbiju“ koštala 25 miliona evra, a moja Vrnjačka Banja i dalje deponuje smeće u depresije nastale iskopima šljunka i peska pored Zapadne Morave? To ne radi samo Vrnjačka Banja, to radi većina lokalnih samouprava u Republici Srbiji. Kakvi su efekti i zbog čega je Fond koristio ta sredstva da, umesto…

Jedna rečenica još, gospodine Bečiću.
…finansiranja kapitalnih projekata za rešavanje problema iz oblasti životne sredine, Fond, Oliver Dulić i gospodin Marković finansiraju razne građevinske radove, nabavku nove i polovne opreme, gorivo, dnevnice, a ogromne svote su izdvajane za promociju u medijima kroz novine, televiziju i razne sajtove, ako smo već kod pritiska na medije? Ti odgovori mene interesuju, gospodine Markoviću.

Gospodine Bečiću, postoji jedna izreka u našem narodu, parafraziraću je – ja drumom, gospodin Marković šumom. Ja postavim pitanja – gde je novac, gde je 25 miliona evra, gde je deponija u Vrnjačkoj Banji, gde je to, a on mi priča o zakonima i o podzakonskim aktima. Evo, postaviću još jedno pitanje, zapravo dva, gospodinu Bečiću.
Prvo, svo to silno smeće koje je u toj akciji tako lepo pokupljeno, sa sve onim kačketima, marketinškim potezima i svim tim, gde je odveženo? Na sledeću deponiju koja se zove smetlište, jer sanitarnih deponija u Srbiji postoji šest za ovoliku Srbiju.
Još jedno pitanje za vas, gospodine Bečiću, a da prenesete gospodinu Markoviću. Da li je čuo za firmu „Njuz vol“, za kampanju koja je trajala dve nedelje u režiji DS i Olivera Dulića, za nekoliko bilborda i jedno platno u Pop Lukinoj ulici? Znate li koliko je koštalo tih nekoliko bilborda i to jedno platno u Pop Lukinoj ulici? Petsto hiljada evra. Za dve nedelje 500 hiljada evra. Pa, je li to ekologija u režiji DS, gospodina Dulića, gospodina Markovića i svih ostalih? Da li je to praksa koja treba da se nastavi? Ja mislim da je to kriminal i da time ne treba da se bavi Narodna skupština, već nadležni državni organi. Mislim da se tužilaštvo već bavi time, ali način na koji se želja za što boljim ekološkim društvom u našoj državi pokazuje bilbordima i jednim platnom u Pop Lukinoj ulici od 500 hiljada evra je degradiranje Narodne skupštine, gospodine Markoviću.