Gospodine potpredsedniče, gospođo ministre, saradnici iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u svojoj raspravi nastaviti otprilike tamo gde sam stao u načelnoj raspravi i kroz diskusiju izneti ono što je dobro i prihvatljivo za veterinarsku struku, a regulisano je ovim predlogom zakona. Svakako, ukazaću i na ono što mi iz SRS mislimo da nije dobro urađeno, a pogotovo ću posebno apostrofirati ono što je stav i gledište veterinarske struke, jer za određene regulative koje su predviđene ovim zakonom stigli su određeni pisani dopisi ispred veterinarskih organizacija.
Ono što je ovim zakonom relativno dobro regulisano u odnosu na prethodni odnosi se na karantiniranje životinja. To je značajan segment u kontroli prometa životinja. Često se dešavalo da životinje budu u prometu bez adekvatne dokumentacije, pre svega potvrde o zdravlju životinja, bez tzv. pasoša kojim veterinari u stanici i veterinarski inspektor garantuju da su te životinje podvrgnute zdravstvenom nadzoru i bio je problem šta raditi sa takvim životinjama kada se nađu u prometu.
Obezbeđivanje karantina sada postaje obaveza, kako lokalne samouprave, jedne ili više opština, tako će i Vlada osnivati karantine kao javne službe u opštinama gde ti karantini ne postoje. Mislim da je to dobro, jedino da se realizuje, jer to nije tako jeftin posao. Veoma mali broj opština danas u Srbiji ima karantine ili takve objekte gde bi se mogle skladištiti, zadržati ili smestiti životinje i držati do njihove identifikacije i vraćanja vlasniku ili slanja, eventualno, na klanje, tako da je ovo značajna odredba, jedino da država iznađe sredstva i da u opštinama gde postoje karantini obezbedi adekvatne prostore i uslove.
Pogotovo je problem što danas imamo vrlo neuslovne karantine, gde se smeštaju životinje koje uvozimo, i to životinje koje se uvoze kao reproduktivne. Jeste da veterinarski inspektor mora da napiše rešenje i potvrdi tim rešenjem da objekat ispunjava veterinarsko-sanitarne uslove za smeštaj životinja, ali i sam znam, a i veliki broj kako kolega veterinarskih inspektora, tako i veterinara terenaca vrlo dobro zna u kakvim sve objektima su karantinirane i smeštene životinje koje su uvožene kao priplodne životinje, gde se često dešavalo da u toku karantina dođe do porođaja tih životinja.
Imali smo u štampi pre par meseci da je kod uvoza određenog broja priplodnih junica upravo zbog neadekvatnog karantina došlo do uginuća teladi i krava uvezenih i to kao priplodnih životinja.
Isto tako imamo situacije, opet zavisno od toga ko uvozi, da veterinarski inspektori često znaju da zažmure i napišu rešenje da objekat ispunjava uslove za karantiniranje životinja, iako objektivno ne ispunjava veterinarsko-sanitarne uslove, ali zato što je to neki uvoznik koji pomaže neku stranku ili ima drugi politički uticaj. Imam i takvih saznanja i argumenata za takvo karantiniranje životinja iz uvoza od pojedinih uvoznika koji su vezani za vladajući establišment.
Tako nešto ne bi smelo ubuduće da se dešava i zato je dobro da imamo izgrađene prave karantine o kojima će država da brine na pravi način i da postoje adekvatni smeštaji životinja koji će obezbediti upravo tu dobrobit koja se ovim zakonom reguliše kao obaveza u postupku držanja životinja.
Ovaj zakon svakako treba značajno da unapredi razvoj stočarstva i kvalitet stočarske proizvodnje. Zato smo predložili jedan amandman kojim se u ovu državu do daljeg treba zabraniti uvoz kloniranih embriona. Imamo već pojavu u svetu da se životinje kloniraju i da se kao takve gaje i koriste njihovi proizvodi u ishrani ljudi.
Moram reći, pre svega, da je istina da mali broj takvih životinja postoji, koje se drže kao proizvodne životinje, ali nedavno, pre možda 10-15 dana, bio je jedan članak u novinama da u Americi jedan vlasnik ima oko 10 krava kloniranih kao muzare i ima problem da mleko od tih životinja ne može da plasira, jer jednostavno ljudi neće da kupuju zbog straha od upotrebe jedne takve namirnice proizvedene od životinja koje su dobijene genetskim inženjeringom, odnosno kloniranjem.
Mi smo mišljenja da ovim zakonom treba do daljeg zabraniti uvoz kloniranih embriona, a da njihove uvoz eventualno može biti dozvoljen isključivo za naučnoistraživačke svrhe, kao što se dozvoljava uvoz živih patogenih mikroorganizama koji se uvoze pod kontrolisanim uslovima i isključivo za naučnoistraživačke svrhe, ili eventualno u proizvodnim veterinarskim zavodima koji se bave biološkom proizvodnjom, a kojima su potrebni određeni mikroorganizmi da bi izvršili imunizaciju životinja od kojih se dobijaju hiperimuni serumi ili vakcine.
Svakako, tu dozvolu izdaje Ministarstvo i to je dobro da bude pod kontrolom Ministarstva. Mislimo da je dobro da pod maksimalnom kontrolom bude i uvoz reproduktivnog materijala, znači sperme, jajnih ćelija, oplođenih jajnih ćelija, embriona, ali apsolutno da se ne dozvoljava uvoz kloniranih embriona.
Ovde je već spomenuto da se ovim zakonom na jedan dobar način reguliše skupljanje, prerada i uništavanje leševa životinja i otpadaka životinjskog porekla, jer imamo pojave masovnijih zaraznih bolesti čak i u nekim razvijenim zemljama.
U poslednje vreme imamo ovaj ptičji grip, gde se vrši ubijanje radi suzbijanja zaraze velikog broja životinja; u nekim državama smo imali tzv. bolest ludih krava, gde je takođe mera koja se preduzima ubijanje zaraženih životinja, čak i sumnjivih; tu se radi o velikom broju takvih životinja i postoji problem kako ti leševi ili takve životinje neškodljivo da se uklone, pa da njihovi delovi tela ne budu potencijalni izvori zaraze.
Ovim zakonom se predviđa da se osnuje javna služba koja će vršiti sakupljanje, preradu i uništavanje životinjskih leševa. Nažalost, mi imamo nekoliko većih, i nekada, u neka vremena su bile i kvalitetne, kafilerija. One su uglavnom locirane u Vojvodini.
Neke su uspešno radile i proizvodile te sporedne proizvode ili, da kažem, proizvode kafilerija, a to je mesno i mesno koštano brašno i koštano brašno. Međutim, zbog ukupne situacije, ali i nebrige, faktički te institucije ili pogoni su maltene uništeni.
Dobro je da se preduzima obaveza od strane države da se ta služba reguliše tako što će biti javna i što će Vlada osnovati i obezbediti sredstva, nabaviti novu opremu i omogućiti u slučaju pojave takve zarazne bolesti, gde dolazi ili do masovnog uginuća ili gde je mera eradikacije ili suzbijanja zarazne bolesti, treba izvršiti ubijanje velikog broja životinja i da se one mogu na adekvatan način i neškodljivo ukloniti.
Ovim zakonom reguliše se veterinarsko-sanitarna kontrola i međunarodni promet životinja, što je isto tako važno. Međutim, ono na šta smo mi stavili primedbu i što smatramo da nije na pravi način regulisano, i pogotovo nije u skladu sa postojećom zakonskom regulativom, jeste upravo veterinarsko-sanitarna kontrola i međunarodni promet.
Rešenja za uvoz životinja, proizvoda životinjskog porekla i hrane za životinje izdavana su prema saveznom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti životinja i tim rešenjima uvek je nalagano da onaj ko uvozi obavezno podleže kontroli zdravstvene ispravnosti proizvoda ili hrane životinjskog porekla ili hrane za životinje, kao i obavezi dijagnostičkog ispitivanja uvezenih životinja, a opet u skladu sa programom mera, ali i u skladu sa potencijalnom ugroženošću pojedinim zaraznim bolestima ili iz zemlje izvoznice ili u našoj zemlji.
U svakom slučaju, postojala je zakonska obaveza kontrole svega onoga što prelazi granicu i ulazi u državu.
Sada se to daje samo kao mogućnost da se može vršiti kontrola, ne nalaže se eksplicitno i mi smatramo da to nije dobro, a pogotovo u periodu kada smo zemlja u tranziciji i kada svašta kupujemo ili nam mogu svašta prodati. Mislim da je dobro da postoji zakonska obaveza da se kontroliše, a u nekom narednom periodu onda eventualno selektirati.
Mada, istina je, u članu 124, gde se reguliše izdavanje uvoznih dozvola i dozvola za provoz, postoji mogućnost da kod subjekata koji su kontrolisani prethodno i gde postoje dokazi da ti proizvodi zadovoljavaju zdravstvenu ispravnost mogu se uvoziti ti proizvodi i bez kontrole. Prethodno, pošiljke iz tih i takvih objekata ili takvih država moramo kontrolisati, da bismo onda mogli reći – evo, ovi zadovoljavaju naše zakonske propise i njih nećemo više kontrolisati.
Zato je naš predlog bio da to bude eksplicitnije za sada i da se mora kontrolisati, a eventualno kasnije izmenama zakona da se omogući i drugačije regulisanje toga, a u skladu sa zahtevima, pre svega, Svetske trgovinske organizacije. Svestan sam toga da tu postoje zahtevi te vrste, ali mi nismo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i bojim se da će još prilično godina potrajati da mi postanemo član Svetske trgovinske organizacije. Zašto mi onda sami sebi vezujemo omču oko vrata ili zakonski regulišemo nešto na šta nas ne obavezuje niko?
Ono što želim da potenciram, a pre svega vezano je za dobrobit životinja, imamo priličan broj udruženja ljubitelja životinja koji su često vršili pritisak na veterinarsku struku, na veterinarsku inspekciju da se neadekvatno sa životinjama postupa. Ovim zakonom jasno se propisuje da je zabranjeno zloupotrebljavati ili mučiti životinje i vlasnici i držaoci životinja moraju se odnositi prema svojim životinjama na human način i štititi ih od patnje i bola tako što će bez odlaganja uvek obezbediti odgovarajuću veterinarsku pomoć.
Ovo je samo deo onoga što se reguliše u članu 138. On je još širi od ovoga što sam pročitao i mislim da će zadovoljiti upravo sve te pobornike zaštite i dobrobiti životinja. Na kraju, treba da postoji zakonska obaveza onih koji drže ili gaje životinje da se prema njima na adekvatan način ponašaju i da obezbede adekvatnu zdravstvenu zaštitu.
Ono što je isto tako u odnosu na prethodnu zakonsku regulativu dobro regulisano, to je obaveza stručnog usavršavanja i veterinara koji rade u terenskoj praksi i pogotovo veterinarskih inspektora. Mislim da je to nešto što je u duhu savremenog gledanja i savremenih zahteva za veterinarsku struku.
Nažalost, kod određenog broja veterinara postoji navika ili praksa da kada su završili fakultet da su ostavili knjige i zaboravili da postoje; eventualno, ako su otišli na neki naučni ili stručni skup ili nešto novo čuli.
Kroz ovaj zakon, faktički, nalaže se pre svega veterinarskim inspektorima da prate savremenu zakonsku regulativu, a isto tako se veterinari koji se bave veterinarskom praksom moraju edukovati, jer će im i to biti jedan od uslova i kod licenciranja, imaju dodatnih edukacija, znači kod produženja licence.
Na kraju, vezano za ovaj zakon o veterinarstvu, što je po nama iz Srpske radikalne stranke najvažnije, to je zahtev struke da se ovim zakonom reguliše način i postupak privatizacije veterinarske službe. Ovde je već rečeno da veterinarska služba u našoj državi, govorim o terenskoj, 50% je privatna, a 50% državna. Normalno, veterinarski inspektori su državni službenici ili činovnici. Ovih 50% državnih javnih ustanova, pre svega to su veterinarske stanice i specijalističke veterinarske ustanove, donošenjem ovog zakona treba da uđu u proces tranzicije i transformacije.
Zahtev struke je bio izražen i na poslednjem savetovanju veterinara održanom na Zlatiboru, a biću slobodan da vam posle pročitam dopis od predsednika Srpskog veterinarskog društva, koji je uputio ovoj skupštini, meni kao predsedniku, a vezan za ovu problematiku. Zahtev je da se ta veterinarska služba privatizuje po posebnom programu Vlade. Znači, da prvo služba bude proglašena da je od opštedržavnog interesa, jer je kao takva od državnog interesa i samim tim da država ima ustavnu obavezu da na celom području Republike Srbije obezbedi zdravstvenu zaštitu životinja. Prema tome, ako postoji ta obaveza, onda država mora da brine da celokupno područje Republike Srbije bude pokriveno veterinarskom strukom, znači, adekvatnim veterinarskim ustanovama, nebitno da li su to ambulante, stanice, klinike itd.
Zato smatramo da Vlada treba da izradi poseban program privatizacije, a ne da privatizacija javne veterinarske službe bude po postojećem Zakonu o privatizaciji i da taj posao obavlja Agencija za privatizaciju, kao što se privatizuju sve druge fabrike, ustanove itd.
Bojim se da ćemo imati, a to je opravdan strah ljudi iz veterinarske struke, situacija da će neku veterinarsku stanicu ili neki veterinarski specijalistički institut kupiti neki vlasnik koji se bavi nekom delatnošću koja nema veze sa veterinom, kao što smo imali situaciju da je Veterinarski zavod iz Zemuna kupila firma koja se bavi, između ostalog, trikotažom tj. šivenjem odela itd. Mislim da je tako nešto nedopustivo, pre svega za veterinarsku službu.
Zato je ispred Srpske radikalne stranke podnet amandman da se privatizacija javne veterinarske službe obavi po programu Vlade, normalno u roku od godinu dana da se uđe u taj postupak, jer će tu biti mnogo problema, jer ima mnogo nerešenih imovinskopravnih odnosa u tim veterinarskim stanicama. Normalno, privatizovati se ne može gde nisu rešeni imovinskopravni odnosi.
Moram vas, a pre svega poslanike iz vladajuće koalicije, sve kolege iz veterinarske struke, obavestiti da je temelj našeg konačnog opredeljenja za glasanje o ovom zakonu upravo ovaj član, jer ne možemo prihvatiti ovaj zakon ako u njemu neće biti definisano da će privatizacija javne veterinarske službe biti po programu Vlade.
A propo, prikazujem pismo sa memorandumom Srpskog veterinarskog društva, koje je upućeno meni kao predsedniku, a mislim da je upućeno i predsedniku Skupštine, gde stoji: "Na održanom 17. savetovanju veterinara Srbije, od 7. do 10. septembra na Zlatiboru, u okviru predložene problematike razmatrano je pitanje usvajanja zakona o veterinarstvu koji se nalazi u Skupštini, a u svetlu novog zakona i potreba donošenja plana privatizacije veterinarske struke u Republici Srbiji.
Na osnovu donetih zaključaka na održanom savetovanju, molimo vas da u ime veterinarske struke Republike Srbije zastupate interes i stav naše struke, i to: prvo, da je veterinarska struka služba od posebne važnosti. Stoga je privatizacija veterinarske struke deo programa rada svih veterinarskih institucija u zemlji. Drugo, privatizaciju javne veterinarske struke, veterinarskih stanica, centara za VO, veterinarskih instituta treba regulisati i obaviti po programu Vlade u roku od godinu dana od dana stupanja zakona na snagu. Treće, privatizacija veterinarske struke na Kosovu i Metohiji takođe treba da se obavi po istom programu Vlade".
Svakako, računalo se na one opštine i enklave gde Srbi rade u javnim veterinarskim stanicama. Nažalost, a mislim donekle i na sramotu Ministarstva za poljoprivredu, pre svega, a i Vlade Republike Srbije, te javne veterinarske stanice na Kosovu i Metohiji apsolutno nisu finansirane od strane ove vlade, kao što se finansira zdravstvena služba, kao što se finansiraju druge službe, nego su bukvalno prepuštene same sebi. Odbor za poljoprivredu je u dva navrata upućivao dopis Ministarstvu za poljoprivredu i molio da se iznađe način i mogućnost finansiranja te službe koju obavljaju, da kažem, kolege veterinari u enklavama i opštinama gde su Srbi većinsko stanovništvo. Nažalost, ništa do sada nije urađeno u tom pogledu.
Sa ovim bih završio svoju raspravu vezanu za ovaj zakon o veterinarstvu.
Dozvolite mi da kažem nešto o ovom drugom zakonu o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije. Želim na početku da kažem, a to i javnost i poslanici vladajuće većine u ovom parlamentu znaju, da je SRS apsolutno protiv osnivanja agencija, jer to smatramo paralelnim institucijama već važećim i postojećim državnim institucijama koje imaju kontrolnu ili nadzornu funkciju nad određenim subjektima.
Pogotovo smo protiv osnivanja ovakve jedne agencije, jer ne vidimo ni smisao, a biće nemoguće koordinirati rad ovakve jedne agencije, gde će biti i veterinarska struka, ratarska struka, kroz fitosanitarne laboratorije i zdravstvena služba, znači, humana medicina, kroz sanitarne laboratorije, gde pod jednu kapu treba da stane 31 institucija, a u okviru te 31 institucije pedesetak, ako ne i više, različitih laboratorija.
Prosto je neverovatno da je neko ovako nešto mogao da predloži, tj. u obrazloženju koje je ovde dato jasno stoji ko nam je to naložio i predložio, i to još 2002. i 2003. godine. Godine 2002. i 2003. u ovoj državi je bila druga vlast. Vi koji ste sada došli na vlast niste trebali ili niste smeli ovako nešto prihvatiti, jer ne vidimo smisla. Ovo je samo zato, kada dobijemo kroz program pare, mislim da bi ti koji daju novce, mogli bismo drugačije da objasnimo, valjda smo i mi dovoljno stručni, kompetentni i pametni da sagledamo, jer to što nam nameću i predlažu oni nemaju. Voleo bih da čujem u kojoj državi postoji jedna ovakva agencija koja funkcioniše.
U obrazloženju odbijanja amandmana navodite: "U početku agencija bi zapošljavala manji broj ljudi, sve dok se ne okonča faza opremanja i stručnog usavršavanja kadrova, da bi zatim zaposlila oko 150 ljudi, koji bi omogućili uspešno ostvarivanje nadležnosti agencije." Šta će značiti 150 ljudi? Čemu 150 ljudi, kada tih 150 ljudi već radi u institucijama koje vi ovde planirate da budu pod tom agencijom? Da li treba iz tih instituta, zavoda za zaštitu zdravlja, poljoprivrednih stanica da uzimate ljude, da ih okupite na jednom mestu da bi bili samo pod kapom Ministarstva za poljoprivredu ili Vlade? Mislim da je to nešto što je apsurdno i što je neprihvatljivo za stručnu javnost.
S obzirom da sam potrošio vreme, ne bih ulazio u detalje oko ovoga, mislim da je dato dovoljno argumentacije, a daćemo i prilikom razmatranja u pojedinostima.
Sve ovo što ste dali kao analizu efekata apsolutno ne stoji, na primer, da će se uspostaviti bolja koordinacija. Kako se iz jednog centra može uspostaviti koordinacija 31 institucije? Za mene bi bilo logično da određeni subjekti... Recimo, da uzmem primer veterinarskih specijalističkih instituta, koji po određenim kriterijumima nemaju kadrovski potencijal, nemaju opremu, nemaju uveden sistem kvaliteta, akreditovane laboratorije itd. i vi iz Ministarstva kažete – gospodo, vi ne zadovoljavate više naše kriterijume i ne možete više da obavljate poslove iz okvira programa mera, ne možete da radite više laboratorijska ispitivanja i morate se privatizovati, promeniti namenu ili nećete raditi za državu, nego za neke druge subjekte.
Što se tiče veterinarskih instituta, vi predlažete da pet instituta izađe iz tog sistema. Znači, oni se moraju u narednom periodu privatizovati, promeniti svoju delatnost. Ali, ako već to želite da napravite, odredite tih sedam instituta, a proglasili ste i Beogradski veterinarski institut kao manje opremljen i manje kadrovski sposoban za nacionalnu veterinarsku laboratoriju u odnosu na Veterinarski institut iz Novog Sada.
Ne zato što sam tamo radio i bio direktor i tamo imam radni odnos, nego objektivno, veterinarska struka u ovoj državi zna da je Veterinarski institut iz Novog Sada najopremljenija, stručno najosposobljenija institucija. Ako ste želeli da imate pravu referentnu i nacionalnu instituciju, zašto sve mora biti u Beogradu? Mogao je i taj institut iz Novog Sada da bude kandidovan za tu nacionalnu laboratoriju koja će biti javna.
O tome je trebalo da vodi računa i rukovodstvo tog instituta, zajedno sa Ministarstvom. Znači, mogle su se od strane Ministarstva proglasiti referentne laboratorije koje ispunjavaju uslove i koje će biti iz CARDS programa finansirane i reći – gospodo, to su laboratorije.
Isključili ste Institut za ratarstvo i povrtarstvo, kao najorganizovaniju i stručno najosposobljeniju i najopremljeniju instituciju da obavlja fitosanitarne preglede. Da li stvarno mislite da oni treba da budu isključeni iz sistema samo zato što se bave proizvodnjom semena i što kontrolišu svoju proizvodnju? Odredite neka njih kontroliše, pored toga što sami sebe kontrolišu, neka poljoprivredna stanica koja je barem blizu onoga što oni imaju. Ali, nemojte jednu takvu instituciju izbacivati iz sistema fitosanitarne kontrole kada su oni bili ključni u fitosanitarnoj kontroli svega onoga što ulazi preko granice do današnjeg dana. Sada ćete da osnujete jednu nacionalnu laboratoriju u Batajnici, koja će biti fitosanitarna i koja će raditi taj posao. Mislim da to nema smisla, jer to sve košta ovu državu.
Kažete da će finansijska sredstva za osnivanje biti 22 miliona. To je samo za početak. Koliko će to kasnije koštati, to će tek poreski obveznici videti. Imali smo situaciju, kada je osnivana Agencija za lekove, rečeno je da je odvojeno 100 miliona dinara i to će se iskoristiti. Ove godine rebalansom budžeta odvojeno je još novih 20 miliona za Agenciju za lekove. Tako će biti i za ovu agenciju.
Da li treba tako nešto davati da bi se ne znam ko zaposlio i da bi se uvela neka kvazikontrola, ako već u svetu postoji sasvim drugačije, stručnije i logičnije povezan nadzor i kontrola nad određenim institucijama, što u krajnjem mislim da je i svrha jednog ovakvog zakona koji se naziva zakon o agenciji.
Vi koji imate kompetencije u oblasti poljoprivrede, uradite to za veterinarske i fitosanitarne, a zdravstvo neka uradi za sanitarne institucije ili zdravstvene zavode i neka se te pare koje će se iskoristiti za osnivanje iskoriste za opremanje i povećanje kvaliteta rada tih institucija, a ne za ovako nešto. Hvala na pažnji.