Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre i saradnici u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastaviću izlaganje ispred poslaničke grupe Napred Srbijo, otprilike tamo gde sam stao nakon prethodnog mog izlaganja.
Govoriću uglavnom o najznačajnijim elementima pojedinih zakona o kojima danas raspravljamo, nažalost, prosto je nemoguće u vremenu koje imamo na raspolaganju mi predstavnici, pre svega, opozicionih stranaka, da nešto ozbiljnije i detaljnije kažemo o svakom zakonu.
Hteo bih prvo da kažem nešto o zakonu o bezbednosti hrane. Ocenjujemo da je to jedan od najvažnijih zakona iz ovog čitavog seta zakona o kojima danas raspravljamo. Pre svega, on treba da reguliše oblast bezbednosti u procesu proizvodnje, prometa i prodaje hrane, i hrane za životinje, a takođe on treba da stvori značajne preduslove, pre svega, u smislu podizanja konkurentnosti naše prehrambene industrije, znači, industrije mesa, mleka i svih drugih industrija koje se bave proizvodnjom hrane za ljudsku upotrebu i proizvodnjom hrane za životinje.
Ovaj zakon je dugo pripreman, to pouzdano znam, jer je dobar broj mojih kolega veterinara, pre svega, univerzitetskih profesora, učestvovalo u izradi ovog zakona i on je dosta usklađen sa evropskim zakonodavstvom u ovoj oblasti.
Želeo bih da sada iznesem one najvažnije elemente koji se regulišu ovim zakonom i pogotovo ono što će biti, da kažem, i novo kada se ovaj zakon implementira u naš pravni sistem. Važno je da je njime izvršena podela nadležnosti, i to, pre svega, od strane veterinarske inspekcije i sanitarne.
Jasno je definisano šta su nadležnosti fitosanitarne inspekcije, kao i poljoprivredne inspekcije, jer smo svih proteklih godina imali poneki put ozbiljnih problema, pre svega, oni koji se bave proizvodnjom, uvozom, izvozom hrane i hrane za životinje, da su se preklapale nadležnosti u smislu kontrole, kako u procesu proizvodnje, tako i u procesu prometa, i naročito kod uvoza, pa i izvoza pojedinih proizvoda, gde su oni koji se bave tom proizvodnjom imali duple troškove, u smislu ispitivanja i kvaliteta, i pogotovo higijenske ili zdravstvene ispravnosti svojih proizvoda.
Članom 12. se jasno definišu podele nadležnosti i to u fazi primarne proizvodnje, gde primarnu ulogu ima u proizvodnji hrane životinjskog porekla veterinarska inspekcija, u proizvodnji hrane biljnog porekla fitosanitarna inspekcija.
Zatim, u fazi proizvodnje i prerade i prometa na veliko, gde takođe se definišu primarne nadležnosti veterinarske inspekcije, zatim poljoprivredne inspekcije, koja ima nadležnost u kontroli hrane biljnog porekla i bezalkoholnih pića, i tzv. mešovite hrane, gde opet ima nadležnost veterinarska i poljoprivredna inspekcija.
Zatim u fazi uvoza i prevoza, na granici, gde ključnu ulogu imaju veterinarska i fitosanitarna inspekcija, u fazi izvoza, gde opet je jasno definisano šta kontroliše veterinarska inspekcija, fitosanitarna i poljoprivredna. Zatim, u kontroli nove hrane, dijetetskih proizvoda i dečije hrane, gde se primarno određuje nadležnost sanitarne inspekcije.
Zatim kontrola genetski modifikovane hrane, gde se opet jasno definiše šta je nadležnost fitosanitarne inspekcije. Znači, ona kontroliše genetski modifikovanu biljnu hranu, a genetski modifikovanu hranu za životinje – veterinarska inspekcija.
Mislim da je ovo jedna od bitnih odredbi ovog zakona, gde se jasno definišu upravo nadležnosti ovih inspekcija.
Ovim zakonom se osnivaju i definišu subjekti u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje, koji se upisuju u centralni registar objekata, gde se jasno definiše da proizvodnjom i prometom hrane i hrane za životinje mogu da se bave pravna lica i preduzetnici koji su registrovani u registru privrednih subjekata i koji su upisani u centralni registar objekata.
Ovim zakonom se reguliše formiranje nacionalnih referentnih laboratorija, što je takođe novost. Mi smo dosad imali više tzv. referentnih laboratorija za pojedine oblasti, u smislu ispitivanja hrane koja se koristi u ljudskoj upotrebi i hrane za životinje, gde su se ovlašćenjima Ministarstva za poljoprivredu i Ministarstva zdravlja određivale referentne laboratorije.
Ovim zakonom se osnivaju nacionalne referentne laboratorije za bezbednost hrane, zatim, nacionalna referentna laboratorija za zdravstvenu zaštitu životinja, nacionalna referentna laboratorija za rezidue i nacionalna referentna semenska laboratorija za kontrolu biljnog semena.
Ovo je svakako dobro da naša država ima te referentne laboratorije koje će imati, između ostalog, saradnju i sa referentnim laboratorijama drugih država.
Međutim, mislim da će u ovoj trenutnoj ekonomskoj situaciji u kojoj je naša zemlja i obzirom na činjenicu da za osnivanje ovakvih laboratorija treba dosta novčanih sredstava za opremanje takvih laboratorija, a takođe je potrebno imati naučni i stručni kadar, i edukovane i laborante i analitičare za pojedine vrste kontrola u laboratorijama.
Nažalost, moje mišljenje je da ćemo morati i mi, kao potencijalni korisnici tih laboratorijskih usluga, i vi kao predlagači ovoga, i u krajnjem osnivači, članom 18. se definiše da Vlada osniva referentne laboratorije, da ćemo morati sačekati da se stvore uslovi ili, u krajnjem, nadam se da će ministar odgovoriti kakva je izvesnost formiranja svih ovih laboratorija, ali prema mojim saznanjima, mislim da će tu biti problema da se ove laboratorije u dogledno vreme formiraju.
Svakako dobro je da je ovde jasno definisano koje uslove te laboratorije moraju da ispunjavaju, da moraju imati uvedene sisteme kvaliteta, znači, da budu akreditovane i to po evropskim i svetskim standardima kvaliteta, EAN standardima, ISO standardima, ISO 1700 25, pre svega, to je standard za laboratorije, a isto tako EAN 45000-2 i 45000-3, i svakako da to moraju biti uslovi. Ne bi nikako smelo da se desi da takve laboratorije nemaju ove akreditacije.
Dalje, ovim zakonom se osniva stručni savet za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane, kao stručno telo koje treba da obaveštava ili upozorava Ministarstvo poljoprivrede, ministra poljoprivrede i Ministarstvo zdravlja o potencijalnim rizicima. Svakako da je to dobro, sa nadom i ubeđenjem da će se u takve savete imenovati, pre svega, stručni ljudi, a ne ljudi po stranačkim funkcijama i stranačkoj pripadnosti. U protivnom bi bilo obesmišljeno sve.
Dalje se definišu opšti uslovi bezbednosti hrane i za utvrđivanje bezbednosti hrane za životinje, kao i mere ograničenja i zabrane hrane. Definišu se obaveze pri uvozu i izvozu hrane i hrane za životinje. Već sam rekao da je tu postojalo preklapanja i da će se jasno definisati čije su nadležnosti i na graničnoj kontroli, a to su nadležnosti veterinarske inspekcije i fitosanitarne.
Dalje, uvođenje sistema brzog obaveštavanja i uzbunjivanja, hitnih mera i upravljanje kriznim situacijama, i to u obliku mreža za izveštavanje i direktnim ili indirektnim rizicima po zdravlje, čiji je uzrok hrana ili hrana za životinje.
Nalaže se obavezno subjektima koji se bave proizvodnjom, i to u fazi proizvodnje, prodaje i prometa, uspostavljanje sistema analize opasnosti i kritičnih kontrolnih tačaka, uvođenje tog tzv. HCCP sistema i uvođenje dobre proizvođačke i higijenske prakse. U domenu higijene hrane stavlja se obaveza da su svi subjekti u poslovanju dužni da redovno kontroliši i uspostavljaju propise u vezi sa higijenom hrane.
Ovo su samo neki najznačajniji elementi ovog zakona i mislim da će se ovaj zakon u što hitnijem periodu implementirati u proces, pre svega, proizvodnje, ali i prometa hrane, jer će značajno poboljšati kvalitet hrane koju mi koristimo u našoj ishrani, ali i kvalitet hrane za životinje.
Drugi zakon o kome želim da govorim je zakon o sredstvima za zaštitu bilja.
Ovde želim da kažem da su određeni proizvođači, pre svega Fitofarmacija, Galenika i Hemofarm, imali određene primedbe, a pre svega u smislu stavljanja u neravnopravni položaj prema svetskim kompanijama koje se bave proizvodnjom sredstava za zaštitu bilja, i to iz razloga nepostojanja nacionalne referentne laboratorije za rezidue koja ima određenu funkciju u smislu kontrole rezidua tih proizvoda. To će se rešiti amandmanski, nadam se.
Isto tako, primedbe su postojale od strane proizvođača na dužinu i validnost rešenja o izdavanju dozvole za stavljanje u promet pesticida i tih privremenih dozvola koje su oni dobili, jer smatraju da rok koji je dat od godinu dana kratak i da taj rok treba da se produži do roka koji stoji u rešenju ili na pet godina još, da bi mogli normalno funkcionisati na našem tržištu.
Iskreno se nadam da ćete imati razumevanja i nećete dovesti naše proizvođače u nekonkurentan odnos.
Želim nešto da kažem o zakonu o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, to je nov zakon koji se uvodi u naš pravni sistem i koji će značajno pomoći poljoprivrednim proizvođačima. Njime se, prvo, definiše dozvola za rad javnog skladišta i skladištenjem poljoprivrednih proizvoda u javna skladišta mogu da se bave pravna lica koja su registrovana u Registar privrednih subjekat i upisana u registar javnih skladišta. I dalje se propisuje šta ta pravna lica moraju da ispune da bi imali dozvolu za rad kao javno skladište.
Zatim se ovim zakonom formira registar javnih skladišta, gde se definiše šta treba da se ispuni da bi se upisalo u registar. Dalje se definiše obavljanje delatnosti u javnom skladištu, i to uskladištenje poljoprivrednih proizvoda i izdavanje robnih zapisa, što u suštini predstavlja jedan od najznačajnijih delova ovog zakona, i definisanje robnog zapisa, tj. priznanice ili založnice, šta sve i koje elemente treba da imaju ovi robni zapisi.
Ono što još želim da apostrofiram, vodeći računa i o vremenu i da treba još mojih kolega da govore iz poslaničke grupe, a to je formiranje kompenzacionog fonda, koji je takođe novina, a kompenzacioni fond ima ulogu isplatu štete po osnovu robnih zapisa koji su nastali u vezi sa uskladištenjem poljoprivrednih proizvoda.
Sredstva za osnivanje i rad kompenzacionog fonda se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, sredstvima budžeta, uplate koja vrši javno skladište u korist kompenzacionog fonda, prihodi kompenzacionog fonda, zatim od donacija i drugih izvora u skladu sa zakonom.
Delatnost kompenzacionog fonda je utvrđivanje i postojanje isplate štete koja je nastala u vezi sa skladištenjem poljoprivrednih proizvoda i proizvoda po robnom zapisu.
Sledeći zakon o kome želim da kažem par reči je značajan zakon koji treba da unapredi stočarsku proizvodnju, a to je zakon o stočarstvu. Imamo Zakon o stočarstvu koji egzistira jedno 15-tak godina i reguliše oblast stočarske proizvodnje, ali je dosta prevaziđen.
Ovim zakonom treba da se reguliše više oblasti. Prvo se definišu subjekti u stočarstvu i njihovi organizacioni oblici, odgajivačke organizacije, osnivanje naučno-stručnog saveta za stočarstvo. Zakonom se utvrđuje odgajivački ciljevi i sprovođenje odgajivačkog programa, kontrola produktivnosti i očuvanje osobina domaćih životinja.
Definišu se jasno šta su priplodne i kvalitetne priplodne domaće životinje, reguliše se oblast razmnožavanja domaćih životinja, centara za reprodukciju. Zatim, način gajenja domaćih životinja, pčela i akvakulture.
Ovde želim da posebno ukažem na član 53. kojim se ulazi prilično u nadležnost veterinarske struke, i tu su dati određeni amandmani. nadam se da će predlagač prihvatiti.
Zakon o veterinarstvu je ipak leks specijalis u odnosu na zdravstvenu zaštitu životinja, a ovde su neki poslovi koji su u domenu veterinarske struke pobrojani u ovom članu. Mislim da to treba izmeniti. Kod gajenja pčela pčelarske organizacije su ukazale na utvrđivanje katastra pčelinje paše, te da može biti problema ako ovako u zakonu ostane.
U članu 65. koji se odnosi na akvakulturu, gde predlagač definiše da unošenje riba i ostalih vodenih organizama stranog porekla, gde u akvakulturu i proizvodnju u kontrolisanim uslovima treba mišljenje i odobrenje da da i ministar za ekologiju i životnu sredinu.
Ovde treba definitivno da razdvojimo šta je proizvodnja riba u kontrolisanim uslovima, ribnjačka proizvodnja i na otvorenim vodama, gde Ministarstvo za ekologiju ima nadležnost.
Ovde gajenje riba treba da bude kao i gajenje svih drugih životinjskih vrsta, i da dozvolu za to gajenje, bez obzira da li se radi o novim uslovima ili postojećim, treba isključivo treba da daje Ministarstvo poljoprivrede. Time će se omogućiti onima koji preferiraju da se bave tom proizvodnjom, a žele da uvezu neke nove vrste riba, da ne traže više dozvola.
I na kraju, želim samo par reči da kažem, što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, gde se najveći deo tih odredbi dobro definiše. Međutim, pre svega određivanje decidnog prava prečeg zakupa, zatim prava učešća u prvom i drugom krugu javnog nadmetanja.
Ali od, pre svega, velikih sistema i bivših kombinata poljoprivrednih, koji su korisnici većih površina državnog poljoprivrednog zemljišta u zakupu, postoji opravdana sumnja da ako se ne izvrše određene korekcije, pre svega, u smislu definisanja katastarske opštine, ako sam dobar termin upotrebio, i nadležnosti zakonske, da potencijalni učesnik na licitaciji, znači privredni subjekt, mora imati zemljište u svojini u svakoj katastarskoj opštini da bi mogao učestvovati u zakupu. To može dovesti u nezavidan položaj proizvođače poljoprivredne, tipa recimo „PIK-a“ Bečej ili sutra „PK Beograda“. Iako se on u fazi rasprave oko ovih zakona nije oglašavao, mislim da i on koristi velike površine državnog zemljišta i možda bi bilo dobro da čujemo kakva je svojinska struktura u PIK-u Beograd, koliko on koristi državnog zemljišta i da li oni plaćaju i kome plaćaju zakup.
Jer izvesno je – PIK Bečej je privatizovan, ali veliki broj ljudi na teritoriji opštine Bečej, to je danas negde oko 1.500-1.600 ljudi, živi i rad u tom kombinatu. Ako bi se ta zemlja koju koristi taj kombinat dala na korišćenje fizičkim licima kao poljoprivrednim proizvođačima, onda bi svi ti ljudi ostali, i njihove porodice, bez posla, a bila bi uništena stočarska proizvodnja, jer ti kombinati i dalje su, konkretno i PK Beograd i PIK Bečej, jedni od najvećih i najkvalitetnijih stočarskih proizvođača, i svakako imaju primarnu preradu, imaju preradne kapacitete, i značajni su izvoznici hrane na evropsko i svetsko tržište.
Apelujem na predlagača ovog zakona da ima i to u vidu i da vodi računa da se amandmani koji su dati od više poslaničkih grupa i uvaže i da se izađe u susret opravdanoj bojazni ovih subjekata.
Gledajući u ovaj hronometar, mislim da vreme ističe. Moram sa žaljenjem da konstatujem da su stvarno ovi zakoni zasluživali širu raspravu i bolju informisanost naše javnosti o suštini i značaju ovih zakona, jer evo, ipak sam svega nekoliko zakona dotakao, a mnoge sam preskočio, tako da se zahvaljujem na pažnji.