Dame i gospodo, pred nama je osam Predloga zakona, a činjenica je da svih osam zakona razmatramo po hitnom postupku iako su postojali svi uslovi da se razmatraju u redovnoj proceduri.
Mislim da je loša praksa u Narodnoj skupštini, da u ovom sazivu od sedamdesetak zakona i drugih akata, oko 60 je razmatrano po hitnom postupku. Ukoliko 60 od 70 razmatramo po hitnom postupku, a ne po redovnoj proceduri, to je loše po reputaciju našeg najvišeg predstavnika tela i nosioca ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Mislim da je to loše za našu legitimaciju, kako u zemlji tako i u okruženju. Naročito na putu evropskih integracija.
U pogledu nekih od ovih zakona, osvrnuću se samo sa nekoliko reči. Tako, u pogledu Predloga zakona o uslovnom u otpisu kamata i mirovanju poreskog duga bi valjalo korigovati određene datume, ali treba i dosledno ispratiti korišćenje pojedinih izraza koji su jasni i u drugim propisima, a naročito treba povesti računa kako nagraditi uredne platiše.
U pogledu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju samo pitam – da li građanin Srbije ima pravo da otvori devizni račun u inostranstvu po ovom zakonu ili ne?
Posebno ću se osvrnuti na dva Predloga zakona. To je o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama i o Predlogu zakona o javnim preduzećima. Možemo verovati da iza predlaganja zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama postoje dobre namere Vlade. No, analizom Predloga zakona vidljivo je da postoje brojne nejasnoće, pa čak i odredbe koje su protivustavne. Lepo je što država preduzima obavezu da svoje obaveze u komercijalnim transakcijama plati u roku od 45 dana, odnosno u roku navedenom u Predlogu zakona ali to nju sprečava, odnosno ceo javni sektor ne sprečava da svoje obaveze plati odmah.
Radi izjednačavanja svih poverilaca koji imaju potraživanja od države odnosno potraživanja javnog sektora, pošteno je da se zakon dopuni time što će se propisati da isti rokovi važe za sve obaveze prema svim poveriocima države, a ne samo za obaveze iz komercijalnih transakcija.
Zar nije važnije propisati rokove za plaćanje i svih dospelih obaveza koje su utvrđene čak i sudskim presudama, a praksa pokazuje da se obaveze isplaćuju posle dugog čekanja, dok su prava građana ugrožena. Postoje amandmani u tom pravcu, no o tome ćemo u raspravi u pojedinostima.
Posebno mi je interesantan predložen protivustavan način ugovarača u komercijalnim transakcijama. Na primer kada dva privredna subjekta ugovore plaćanje u roku dužem od 60 dana, posledice mogu da budu stravične. Za ugovoreni posao na primer u vrednosti od 2.000 dinara, ukoliko se isplata izvrši u skladu sa potpisanim ugovorom koji predviđa isplatu za tri meseca, posle 62 dana od dana izvršene usluge, naknada za kašnjenje iznosi 20.000 dinara. Prekršajne kazne propisane su od 5.000 odnosno 10.000 do dva miliona dinara. To je ono što piše u Predlogu zakona.
Treba obratiti pažnju na pitanje poštovanja člana 82. Ustava, koji govori o tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata. Odredbe Predloga zakona su u suprotnosti i sa Zakonom o obligacionim odnosima i to članom 516. Zakona o obligacionim odnosima i suprotnosti su sa direktivama EU 7/11.
Smatram da se neće postići zaštita malih privrednih drakonskim kaznama već striktnom primenom antimonopolskog zakona i drugih propisa. U dosadašnjoj diskusiji je rečeno da na primer trgovinski lanci treba da budu obavezani da plate najkasnije u roku od 60 dana obaveze. Nije za sve isti položaj. Na primer, ako pekare isporuče hleb velikim trgovinskim lancima, taj hleb se prodaje za jedan ili dva dana. Ukoliko se to oroči da se plati za sedam dana, smatram da je to mnogo poštenije nego što se Predlogom zakona propisuje 60 dana. Znači, Predlog zakona se ne postiže zaštita onih gde kažemo da se na njih odnosi.
Ima tu mnogo stvari u pogledu nedorečenosti ovog zakona, no sada bih progovorio nekoliko reči o onome što izaziva posebnu pažnju, a to je Predlog Zakona o javnim preduzećima. Smatram da se predloženim zakonom ne omogućava departizacija ili depolitizacija javnih preduzeća. Možda je kod nekih to bila namera, ali predloženim tekstom zakona ne idemo u tom pravcu.
Osim toga što je sam zakon nejasan, nedosledan, kontradiktoran, tehnički smatram nedovoljno kvalitetno napisan, smatram da ima mnogo nelogičnosti. Samo bih ukazao da postoji kontradiktornost između članova 38. i 39. Predloga zakona u pogledu toga da ukoliko direktor pre isteka mandata na koji je izabran, ukoliko u toku trajanja mandata bude pravosnažno osuđen na uslovnu ili bezuslovnu kaznu zatvora, po jednom članu razrešiće se, po drugom članu može se razrešiti. Gde je istina, gde je ono što hoćemo? Da li u članu 38. ili članu 39.
U članu 37. bez obzira na nameru što su neki članovi vladajuće koalicije ovde iznosili da predlog za razrešenje direktora javnog preduzeća čiji je osnivač Vlada ili nadležnost ima Vlada, da tu može ministar da predlaže razrešenje. U članu 37. kaže – predlog za razrešenje direktora javnog preduzeća, ne kaže na kom nivou. Može podneti nadzorni odbor javnog preduzeća kao i ministarstvo nadležno za oblast iz koje delatnosti se osniva javno preduzeće. Ako nema amandmana, ministarstvo ima ova ovlašćenja.
Druga stvar, u članu 27. se kaže da predsednik i članovi komisije koja treba da bira direktora, kaže – predsednik i članovi komisije ne mogu biti narodni poslanici, odbornici u Skupštini i autonomnoj pokrajini ili Skupštini lokalne samouprave, niti imenovana lica u organima državne uprave, organima autonomne pokrajine, lokalne samouprave… ali mogu ministri. Znači, ministri mogu.
Ja ne vidim zašto Narodna skupština treba da glasa da ministri mogu, a da narodni poslanici ne mogu ili da neko drugi može ili da ne može. Možda suviše glasno govorim, izvinjavam se, pokušaću da se utišam, ali čista mi je savest, pa glasno govorim.
U pogledu svega što se u javnim preduzećima u ovom Predlogu zakona o javnim preduzećima predlaže, moram da ukažem i na određene nedoslednosti. Pitam predstavnika Vlade, u članu 67. šta znači imovina javnog preduzeća veće vrednosti? Taj pojam – imovina javnog preduzeća veće vrednosti, uz sve napore nisam uspeo da pronađem.
Završavam, postoji u članu 470. Zakona o privrednim društvima izraz – sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti, gde se predviđa 30% u odnosu na određene bilansne stvari, ali ovaj izraz koji je upotrebljen u zakonu, očigledno ne korespondira sa drugim izrazima. Dajte da se to uredi.
Konačno, hajde da mi objasnite kako to dobrovoljna organizacija gradova i opština, ponavljam, dobrovoljna gde nisu sve ili ne moraju da budu lokalne samouprave, bez obzira što imam visoko mišljenje o Stalnoj konferenciji gradova i opština, ali to je dobrovoljna organizacija, zakonom se uvode javna ovlašćenja, da oni predlažu članove komisije i u lokalnim samoupravama koje nisu članice Stalne konferencije gradova, a toj dobrovoljnoj organizaciji se daju nadležnosti i prema komisijama na nivou teritorijalne autonomije. Mogli smo nešto od tih ovlašćenja da prenesemo i na Sinod ili Mešihat, na bilo koju drugu organizaciju, iste veze ima, odnosno nema veze sa teritorijalnom autonomijom.
Dajte da konačno počnemo odgovorno da se odnosimo prema svim oblicima organizovanja, bez obzira da li su dobrovoljni, da li su zakonom utemeljeni, konkretno mislim i na određene predloge koji su se našli u proceduri u ovoj Skupštini, konkretno mislim na jedan veliki sistem koji trenutno postoji, a to je komorski sistem koji treba da vidimo, da se ne igramo, nego do kraja godine da popravimo šta se da popraviti, da ne rasturimo, ako smo rasturili sistem SDK i sistem Zavoda za obračun i plaćanja, da li treba da se igramo sa svakim sistemom koji uspemo da donekle izgradimo.
U svakom slučaju dame i gospodo, ja vas pozivam da tokom rasprave o svim predlozima zakona dobro razmotrimo sve podnete amandmane, da pokušamo da otklonimo ono što ne valja, da popravimo što je moguće popraviti, a naročito da otklonimo ono što je u suprotnosti sa Ustavom.