Hvala, gospođo Đukić Dejanović. Da bi građani Srbiji stekli potpuniju sliku o onome o čemu danas raspravljamo, podsetio bih da smo mi pre nekih pola godine, u julu mesecu, u ovom domu usvojili Predlog zakona o energetici, koji, kao što je poznato, predstavlja jedan od fundamentalnih zakona države Srbije, jer se bavi proizvodnjom, distribucijom i uređenjem tržišta energije i energenata u Republici Srbiji.
Između ostalog, u okviru ovog zakona, u petoj glavi članovi 36. do 51. bave se tzv. Agencijom za energetiku Republike Srbije, koja je predviđena da bude osnovana kao jedno regulatorno telo radi unapređenja i kontrole ovog veoma osetljivog i delikatnog tržišta. Svima nam je poznata činjenica da nivo privredne razvijenosti neke zemlje i životni standard njenih građana zavise baš od energije i energetskog sektora, pa je razumljivo zašto je ovaj zakon tada imao toliko veliki publicitet u javnosti.
Ono što je interesantno za danas, mi u okviru 19. tačke dnevnog reda imamo Predlog odluke o davanju saglasnosti na finansijski plan Agencije za energetiku za 2011. godinu. Da je ovo decembar 2010, pa da raspravljamo o tome, bilo bi logično, ali zaista ne razumem kako na kraju kalendarske 2011. godine mi uopšte možemo da raspravljamo o finansijskom planu za tu godinu. Podsetiću građane Srbije da to nije prvi put. Kada smo nedavno raspravljali o planu odbrane Republike Srbije za 2011. godinu, bio je identičan slučaj, pa je naš ovlašćeni predstavnik tada gospodin Božidar Delić pitao ministra Šutanovca – šta da je, ne daj Bože, neko napao Srbiju ove 2011. godine, po kom bismo se mi to planu branili i odbranili? Nešto potpuno slično se dešava i danas. Mi treba da govorimo o finansijskom planu za godinu koja je već protekla. Očigledno da je sve moguće, pa da i danas raspravljamo nešto retroaktivno, što po zdravoj logici ne bi trebalo da bude.
Inače, nadležnosti Agencije za energetiku definisane su članovima 46. i 47. Zakona o energetici. Podsetiću građane Srbije, između ostalog, da ona ima zadatak da donosi metodologije za određivanje cene električne energije i prirodnog gasa, pa za određivanje cene pristupa sistemu prenosa energije i distribucije gasa, pa donosi razna pravila i pravilnike o uređenju ove oblasti, zatim, izdaje i oduzima licence onima koji se bave delatnošću u energetskom sektoru, a takođe i daje saglasnosti na različite propise iz oblasti bezbednosti u energetskom sektoru.
Ova agencija ima velika ovlašćenja, a to je ono što je opasno. Mi smo i tada kritikovali ovlašćenja koja je zakon dao ovoj agenciji, jer sami znamo da je energetsko tržište, tržište gde dolazi do velikih mahinacija i zloupotreba. Setimo se samo "Kolubare" i nedavnih afera. Sigurno su kreatori ovog zakona pošli od proste logike: lakše je podmititi par ljudi u Agenciji nego možda čitavo ministarstvo.
Zbog toga mi ponovo ističemo da ova ovlašćenja su prevelika, jer agencija od 1. januara 2012. godine, kao što je gospodin Buha naš ovlašćeni predstavnik i rekao - treba da preuzme sve nadležnosti u energetskom sektoru, a sigurni smo da ona još uvek materijalno organizacionoj kadrovski nije dorasla da obavlja ovako krupne i delikatne zadatke.
Dalje, stav SRS je da su agencije nešto što je uopšte nepotrebno i suvišno jer, evo, konkretno ovde u energetskom sektoru, mi imamo Agenciju za energetiku, a imamo i Agenciju za praćenje energetske efikasnosti. Zašto je potrebno da dupliramo funkcije i samo uvećavamo administraciju, jer podsetiću vas na jedan podatak. Nekadašnja SFRJ imala je šest jugo republika i 28 hiljada ljudi u državnoj administraciji, a tada je bilo preko 20, 22 miliona stanovnika, a sadašnja Srbija sa sedam - osam miliona stanovnika, već ima 29 možda i 30 hiljada ljudi u javnom državnom sektoru. Pa, onda sami zaključite šta je Srbiju u ovom trenutku brod koji se stalno prenatrpava i koji ako se ovako nastavi moraće da potone.
Ali, normalno, mi to nećemo dozvoliti, zalagaćemo se za ukidanje ovih agencija, jer komparacija radi reći ću vam samo jedan primer, da u Nemačkoj koju eto, aktuelna vlast voli često da ističe kao lokomotivu EU postoji samo šest ovakvih agencija u Češkoj osam, Slovačkoj 11, i od prvog dana od kada su te agencije osnovane one su bile predmet kritike javnog mnenja. Šta bi tek bilo da se u našoj situaciji da imaju 131 agenciju, pa to bi bilo nešto što je nezamislivo zdravom razumu.
Dalje, želeo bih da na još nešto ukažem, skrenem pažnju građanima Srbije naime, ova agencija nikada do sada nije se pozabavila energetskim sektorom na KiM. Reći ću vam, da su na Kosovu ogromna rudna bogatstva, pre svega, po proceni Svetske banke mineralne rezerve iznose oko 13 i po milijardi evra, samo lignita, pa onda ima oko 50 miliona tona olova i cinka. Svi znamo šta je bila Trepča jedan gigant u evropskim i svetskim razmerama. Pa, onda rezerve boksita blizu dva miliona tona. Ljudi iz ove agencije nikada nisu napravili nekakav presek stanja rudnog bogatstva na Kosovu i Metohiji. I vidite kao član skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju, imao sam nameru da na sednicama Odbora postavimo to pitanje nekome iz Ministarstva za Kosovo iz Vlade Srbije, ali videli ste pet ili šest puta za redom mi dolazimo na sednice Odbora tamo nema ni jednog predstavnika iz Vlade kao što je uostalom i danas slučaj vidite da je prazno mesto rezervisano za predstavnike Vlade i jednostavno izgleda da niko se i ne bavi ovim pitanjem da te ogromne rezerve na Kosovu i Metohiji su pod velikom znakom pitanja.
Ali, naravno, to neće biti tako do veka, to će biti do kraja mandata ove vlade, a kad odgovor nepatriotske snage u državi Srbiji dođu na vlast, mi ćemo i te kako pokrenuti pitanje rudnog bogatstva Kosova i Metohije i naći ćemo najbolji način da se ono razreši i trajno u interesu svih građana Srbije.

Kompletna Glava 4 Predloga zakona o obliga-cionim i svojinsko-pravnim odnosima u vazdušnom saobraćaju odnosi se na Ugovor o osiguranju u vazdušnom prostoru. Konkretno, moj amandman je vezan za odgovornost za štetu koju vazduhoplovu u letu pričini trećim licima i stvarima na zemlji.
Pošto je gospođa Radeta prethodno govorila o pravnim osnovama ovog amandmana, ja se neću baviti tom problematikom nego ću se malo nadovezati sa praktičnog aspekta. Naime, stav 1. u članu 119. kaže da vlasnik odnosno korisnik vazduhoplova koji u smislu ovog zakona predstavlja odgovorno lice je odgovoran za svu pričinjenu štetu trećim licima, kako u vazduhu tako i na zemlji ako do štete dođe njegovom krivicom. To je na neki način i logično, jer isto važi i u drumskom i u pomorskom saobraćaju.
Ali, ono što je nelogično kod ovog člana to je stav 5, u kome se kaže da odredba stava 1. ovog člana se odnosi na štetu koja je nastupila samim prolaskom vazduhoplova kroz vazdušni prostor ako je do štete došlo zbog nepridržavanja korisnika vazdušnog prostora odgovarajućih propisa u vezi bezbednosti leta. Ja sam predložio da se ovaj drugi deo rečenice briše: "ako je do štete došlo zbog nepridržavanja korisnika određenih propisa", jer vazdušni saobraćaj, kao možda nijedan drugi, zavisi od koordinacije sa zemaljskim institucijama, u ovom smislu sa Kontrolom leta.
Vidite, možemo da uzmemo jedan klasičan primer. Kada se posada vazduhoplova 100% pridržava naloga i instrukcija Kontrole leta, što je u krajnjoj liniji i obavezna, ali šta ako do eventualne štete dođe kada se posada toga pridržava a načinila je štetu? To podrazumeva i određenu odgovornost i određenu materijalnu, organizacionu i kadrovsku opremljenost Kontrole leta, a u kakvom je stanju ova institucija znamo i sami. Podsetiću vas da je 2005. godine u Narodnoj skupštini odobren jedan veliki….
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ja ću vas podsetiti na obavezu iz člana 106. koji govori o tome da se govori o dnevnom redu, uz jasnu poruku ovlašćenog predstavnika vaše poslaničke grupe koji je osetljiv na to da se govori o dnevnom redu. Dajem vam upozorenje da će sledeći put kad vas budem prekinula biti izricanje mere opomene. Molim vas, o tome dnevnog reda.)
Vezano za amandman, šteta može nastati ako je Kontrola leta nedovoljno tehnički opremljena, a mi smo 2005. godine opremili Kontrolu leta…
(Predsedavajuća:Narodni poslaniče, Kontrola leta ne pravi štetu. Amandman i zakon se odnosi na vazduhoplov koji pravi štetu.)
Moj amandman je upravo o tome ako do štete dođe. Dozvolite da obrazložim.
(Predsedavajuća: Sada vam izričem drugo upozorenje. Posle toga idu izricanje mera opomene. Narodni poslaniče, ja vas pažljivo slušam, kao i svakog od narodnih poslanika sam pažljivo slušala. Čekajući pet, šest do 10 minuta da se neke stvari dovedu u vezu.
Narodni poslanik Momir Marković, koji je ovlašćeni predstavnik vaše poslaničke grupe je reagujući iz klupa uputio jasnu poruku da se podsećanje narodnih poslanika da se govori o tački dnevnog reda radi tokom prve rečenice i u prvoj minuti.
Imate dva upozorenja. Sledeće je izricanje mere opomene.)
Znači, dovodim ovo u vezu. Ako dođe do eventualne štete, neko tu štetu mora i da nadoknadi, jel tako? Ali, ja bih logično postavio pitanje – šta ako posada 100% ispravno postupa, po nalogu Kontrole leta, a ipak dođe do štete krivicom Kontrole leta? Znači, Kontrola leta je navodno opremljena, ali može doći do eventualnih neželjenih posledica. U tome je smisao mog amandmana.
Znači, jednostavno sam želeo da skrenem pažnju da treba brisati ovaj drugi deo rečenice, jer 100% je krivica na posadi, a posada ako postupa po nalozima Kontrole leta, ona onda postupa u skladu sa propisima. To je suština amandmana.

Zajednički načelni i jedinstveni pretres o kome smo danas vodili raspravu ima za cilj usvajanje nacionalne strategije, zaštite i spasavanju u vanrednim situacijama i usvajanje zakona o prebivalištu i boravištu građana. Neosporno je da svaka dobro uređena i normalna država treba da ima jednu ovakvu strategiju koja definiše stanje koje nastupi kada nastupe prirodne ili veštačke katastrofe i svrha naše nacionalne strategije treba da bude zaštita života, zdravlja, imovine građana kao i kulturnog nasleđa Republike Srbije.
Ne mogu a da ne ponovim ono što je naš ovlašćeni predstavnik, gospodin Božidar Delić već rekao, trebalo je prvo da usvojimo strategiju pa tek onda da donosimo zakone i podzakonska akta. Mi idemo jednom drugačijom logikom i bojim se da ova strategija ne bude samo mrtvo slovo na papiru. Jer, kao što ću posle pokazati na par primera, u situacijama kada dođe do raznih katastrofa, stvari se otmu kontroli i onda strategija ne može mnogo ni da pomogne.
Još je veliki Njegoš rekao onu njegovu čuvenu izreku – U dobru je lako dobar biti, a na muci se poznaju junaci. Kada dođe do katastrofa, onda se na neki način vidi i karakter društva, kako je društvo spremno da reaguje, koliko je organizovano materijalno i kadrovski, a isto tako i kako se odnosi prema svojim građanima.
Pošto sam poslednji govornik i pošto su govornici iz moje poslaničke grupe uglavnom dali jednu izuzetno sveobuhvatnu elaboraciju o ovim pitanjima, ja ću samo reći par stvari koje do sada nisu rečeno a za koje smatram da su bitne i da su u vezi sa ovom strategijom.
Naime, ova strategija se pored bazičnog zakona o vanrednim situacijama, oslanja i na nekih drugih 10-ak zakona, a to su, radi informisanja građana: Zakon o zaštiti od požara, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o javnom zdravlju, Zakon o transportu opasnog tereta, Zakon o vodama, Zakon o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti, Zakon o Republičkom seizmološkom zavodu, Zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, Zakon o šumama itd.
Gledajući ovaj materijal koji smo dobili od predlagača, tj. Vlade, ja sam izbrojao nekih šest ili sedam raznih agencija koje se u stvari pitaju i koje su merodavne da nastupaju u vanrednim situacijama, kao, na primer, na osnovu Zakona o zdravstvenoj zaštiti to je Zavod za javno zdravlje, dalje imamo Agenciju za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, na osnovu Zakona o transportu opasnog tereta Vlada je osnovala Upravu za transport opasnog tereta, u okviru Zakona o zaštiti životne sredine imamo Agenciju za zaštitu životne sredine, pa meteorološke i hidrološke osmatračke sisteme sa nekih 38 osmatračkih stanica u Srbiji i poslednja agencija koju sam ja video je u okviru MUP, tzv. Uprava za preventivnu zaštitu. Video sam da se tu sad dovode i ljudi iz Ministarstva odbrane, jer, pošto smo uništili Vojsku, moramo sad negde njene pripadnike da udomimo pa da sami sebe i ovaj narod lažemo da imamo nekakvu vojsku, a svi u stvari vidimo gde smo i gde se nalazimo po tom pitanju.
Da stvar bude još gora, ja ću vam reći da su ove agencije toliko uzele maha da su naši analitičari izbrojali da u Srbiji trenutno postoji preko 110 različitih agencija, zavoda i fondova. Ko u njima radi? Sigurno da nema članova i pripadnika SRS, to su sve članovi ovih iz vladajuće koalicije, G 17 ili kako je to sada moderno – URS, DS, SPS i ostali. Što je najgore, u okviru jednog ministarstva imamo i preplitanje nadležnosti kroz više agencija, pa tako na primer u Ministarstvu za životnu sredinu imamo najpre Agenciju za zaštitu životne sredine, pa zatim Fond za zaštitu životne sredine, Zavod za zaštitu prirode, Uprava za zaštitu bilja. Dakle, četiri različite institucije koje nepotrebno troše novac građana i poreskih obveznika. Da nije tih i tolikih agencija, sigurno da danas pre podne ne bismo raspravljali o onom i onolikom deficitu, odnosno, ne bismo bili u situaciji da usvajamo rebalans svake godine i to po nekoliko puta. Ali, tu se priča ne završava.
Navešću vam još nekoliko primera u okviru Ministarstva za infrastrukturu. Postoji Agencija za energetiku a postoji i Agencija za energetsku efikasnost. Čime se bavi jedna a čime druga, teško da će ikome biti jasno. U okviru regionalnog razvoja, pored bazičnog ministarstva za regionalni razvoj, imamo i Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj, pa Savet za regionalni i ravnomerni razvoj, pa kancelarije po lokalnim samoupravama itd. Kad bismo o tome pričali, da nabrajamo svih 110, trebalo bi nam ceo sat.
Cilj je da građani Srbije iz svega ovoga izvuku zaključak da ovoliki broj agencija, ako ne daj bože dođe do neke vanredne situacije, samo bi otežavalo situaciju jer gde se mnogo ljudi i faktora pita, znate i sami šta iz toga na kraju proizlazi.
Drugo na šta bih želeo da ukažem ovom prilikom to je kakav je odnos aktuelnih vlasti prema prirodnim katastrofama u praktičnim situacijama. Uzeću primer velikog zemljotresa koji je prošle godine u novembru zadesio Kraljevo. Statistika kaže da se zemljotresi tog intenziteta dešavaju svakih 10 godina. Na primer, od tog zemljotresa može se videti kakav je odnos vlasti prema građanima Kraljeva, kakav je odnos prema privrednim subjektima u kraljevačkoj opštini, a, isto tako, može se videti i kako je narodna muka postala predmet političke trgovine. Konkretno, zemljotres je bio u novembru 2010. godine a već 30. marta 2011. godine na jednoj sednici SO data je inicijativa za osnivanje komisije koja bi ispitala nepravilnosti i mahinacije nastale posle tog zemljotresa. Pročitaću dnevni red sa te osnivačke sednice, kada je osnovana komisija: Dinarski protok novca, ulaz-izlaz; Protok deviznog novca, ulaz-izlaz; Donacije građevinskog materijala i njihova raspodela; Donacije stambenih objekata i njihova raspodela; Spisak građana kojima su neopravdano dodeljene kuće u prethodnom periodu. Znači, već posle par meseci bilo je takvih mahinacija da je morala da se osnuje i posebna komisija koja bi to ispitala. Navešću najdrastičniji slučaj.
Posle zemljotresa, krizni štab je doneo odluku da se napravi nekih 500 i više montažnih kuća i konzorcijum firmi iz Republike Srpske dao je svoju ponudu, gde je cena za montažne kuće, koje su bile 40, 60 ili 80 kvadrata, bila 280 evra po metru kvadratnom. Verovatno da bi se to i usvojilo da nije, kako smo obavešteni od odborničke grupe SRS, gospodin Milan Marković koji je ispred Vlade bio koordinator na ovom kriznom području, uticao na tender da se usvoji ponuda od nekog konzorcijuma iz Ivanjice koji je bio 115 evra po kvadratu skuplji. Odlično što je gospodin Marković tu, valjda će objasniti, ne nama, mi znamo, nego građanima Srbije zašto nije odabrana ova ponuda koja je bila najjeftinija nego ova drastično skuplja, a za razliku u ceni, recimo, moglo je da se izgradi 100 km puta širine četiri metra.
Mi smo to više puta isticali i na lokalnim medijima, na TV "Melos", TV Kraljevo, pa onda u štampi "Ibarske novosti", "KV novosti", ali nikada nismo dobili odgovor na to pitanje, a gospodin Marković je verovatno za dobro obavljen posao dobio i Oktobarsku nagradu, što znači da je uspešno obavio ovaj posao, a isto su nezadovoljni i privrednici iz Kraljeva koji su uputili jedno pismo čak i predsedniku Tadiću i traže odgovor zašto su zapostavljeni…
(Predsednik: Vreme.)
Naše vreme tek dolazi, gospođo Đukić-Dejanović, ali evo završiću jednom rečenicom, znači pored privrednika…

Gospođo Đukić-Dejanović, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama su danas dve tačke dnevnog reda koje ne predstavljaju klasične predloge zakona, kao što je bio slučaj sa prve četiri tačke dnevnog reda ove sednice, nego predlozi dveju odluka koje su u nadležnosti Narodne skupštine, konkretno Predlog odluke o naknadi za rad Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Predlog odluke o naknadi za rad u Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta.
Na prvi pogled reklo bi se da nemamo šta toliko puno da raspravljamo jer u materiju za ove dve tačke dobili smo samo ova dva lista, od kojih se jedan odnosi na jednu, a drugi na drugu tačku dnevnog reda, gde je rečeno da za rad u spomenutim komisijama predsedniku je predlog da pripadne 1,8 prosečnih neto zarada u Republici Srbiji, a članovima Komisije jedna prosečna zarada. Da li je to mnogo ili malo, argumenata ima mnogo i za i protiv, a ja bih ovde naglasio činjenicu da svi ti ljudi koji su članovi ovih komisija su već negde na stalnom radu i primaju plate u svojim organizacijama i institucijama, a ovo im dođe kao nekakva dodatna delatnost. U vreme ove velike ekonomske krize sigurno je da i to treba imati u vidu. Međutim, bez obzira na to ko je za, ko je protiv, smatram da je potrebno reći par reči i o subjektima na koje se ove dve odluke odnose, a to su Nacionalni savet i Komisija za akreditaciju.
Zakonom o visokom obrazovanju koji je donet 2005. godine, a dopunjen 2007, 2008. i 2010. godine, kompletna materija koja uređuje visoko obrazovanje u Republici podeljena je u nekih 19 glava i za našu današnju raspravu posebno je interesantna glava 2. pod nazivom "obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja". U okviru ove druge glave mogu da se uoče tri zasebne karakteristične celine. Prvu celinu čine članovi zakona 9. do 12. koji se odnose na Nacionalni savet, na rad, sastav, nadležnost i ostale delatnosti. Druga celina bi bili članovi zakona od 13. do 17, koji se odnose na Komisiju za akreditaciju i njene delatnosti. Treća celina je ono što je od zajedničkog interesa za sve subjekte, odnosno to je u ovom slučaju osnivanje tzv. konferencije univerziteta, skraćeno KONUS, konferencija akademija strukovnih sudija, studentske konferencije univerziteta i studentske konferencije akademije strukovnih studija. Pokušaću da ukratko objasnim svaku od ovih celina.
Prva celina, tj. Nacionalni savet. Jasno je da je to najvažnija institucija koja se bavi obezbeđenjem kvaliteta u Republici i posle izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, ove zadnje koje su bile 1. jula 2010. godine, Nacionalni savet za visoko obrazovanje po novom broju 21 člana, dok je ranije brojao 16. Struktura članstva je takva da 12 članova predlaže konferencija univerziteta iz reda redovnih profesora, istaknutih naučnika ili međunarodno priznatih umetnika, dva člana predlaže konferencija akademija strukovnih studija iz reda redovnih profesora strukovnih studija, šest članova predlaže Vlada Republike Srbije, pri čemu je naglašeno da jedan mora biti sa teritorije KiM i jednog člana predlaže AP Vojvodina. Znači, ukupno 21 član, s tim što je rečeno da u radu Nacionalnog saveta mogu učestvovati i dva predstavnika studenata koji delegiraju studentske konferencije i oni učestvuju u radu samo po određenim pitanjima bitnim za studente.
Što se tiče istorijata, da se malo vratimo. Prvi put je konstituisani Nacionalni savet za visoko obrazovanje 3. aprila 2006. godine sa mandatom od četiri godine, što znači da mu je 3. aprila 2010. godine istekao mandat, ali podsetiću vas, do isteka mandata nije izabran novi Nacionalni savet, nego je na jednoj od sednica Odbora za prosvetu, to je konkretno bilo 18. maja 2010. godine, odlučeno da i savet i sva njegova radna tela nastave sa radom do izbora novog saveta. Vidite, u startu je prisutna jedna velika neodgovornost jer je na delu bilo prisutno kašnjenje liste kandidata od strane ovlašćenih predlagača.
Nacionalni savet je po zakonu dužan da bar jednom godišnje podnosi izveštaj o svom radu. Ispraviću gospodina Konstantinovića koji, koliko vidim, nije u sali. Rekao je da je to savet redovno podnosio. Nije redovno. Prve godine rada, 2008. godine, mi smo na odboru kritikovali savet što nema izveštaja, pa tek na našu kritiku, naknadno, retroaktivno je podnet taj izveštaj o radu. Znači, jeste podnet, ali sa godinu dana zakašnjenja.
Mogu vam reći da je u tom izveštaju više bilo hronologije dešavanja sednica nego što treba da bude u izveštaju Nacionalnog saveta, pre svega, strategije. Znači u njemu nije bilo nikakve strategije obrazovanja.
Što se tiče ovih izmena Zakona o visokom obrazovanju, koje sam spomenuo, 2010. godine, interesantno je napomenuti da je onda najviše izmena bilo baš na ovu glavu 2. o kojoj danas raspravljamo – obezbeđenje kvaliteta visokog obrazovanja. Konkretno, na sedam članova zakona su podnete izmene i dopune što samo po sebi govori da je tu nešto škripelo i da nije bilo u redu jer sve ostale glave u Zakonu o visokom obrazovanju imale su po dve-tri izmene, a ovde je čak sedam članova promenjeno. Šta je promenjeno? Oni članovi koji se odnose na sastav saveta, na nadležnosti saveta, na nadležnosti komisije i na finansiranje konferencije univerziteta akademija strukovnih studija i ovih studentskih konferencija gde je rečeno da su one od 2010. godine na budžetu Republike Srbije.
Što se tiče komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, ona je specijalno radno telo u sastavu nacionalnog saveta i bavi se akreditacijom visoko-školskih ustanova, proverom kvaliteta njihovog rada i njihovih visoko-školskih jedinica ako postoje, kao i vrednovanjem studijskih programa.
Komisija za akreditaciju broji 15 članova, po tri člana iz svakog naučno-obrazovnog polja, a podsetiću vas, u Zakonu ima pet ovih polja. Prvo polje su prirodno-matematičke nauke, drugo, društveno-humanističke, pa onda medicinske, tehničko-tehnološke nauke i na kraju, peto polje je umetnost.
Isto kao kod Nacionalnog saveta, mandat članova komisije traje četiri godine, sa mogućnošću dva uzastopna mandata.
Komisija, takođe, podnosi izveštaj o svom radu Nacionalnom savetu, a ova komisija obrazuje stručne timove, u čiji sastav ulaze članovi koji se nazivaju recenzenti i koji u stvari vrše proveru kvaliteta rada visokoškolskih ustanova.
Najvažnije aktivnosti Akreditacione komisije, samo ću ukratko da navedem, bile bi - komisija je konstituisana 27. juna 2006. godine, znači, godinu dana po usvajanju Zakona i visokom obrazovanju. Prva velika aktivnost Komisije bila je izrada Predloga standarda za akreditaciju ustanova i studijskih programa. Druga velika aktivnost je bila izrada Uputstva za pripremu akreditacione dokumentacije, pa onda, da kažemo, sledeća je bila izbor recenzenata. Znači, po podacima koje sam skinuo sa sajta, izabrano je oko 700 recenzenata koji imaju ovlašćenja da se bave ovim akreditacionim poslovima. Oni su posle prošli nekih dvadesetak jednodnevnih seminara za obuku recenzenata, a bila su organizovana, do 2010. godine, i četiri velika seminara sa 856 učesnika.
Podsetiću samo da je akreditacija visokoškolskih ustanova počela 2007. godine. Najpre su akreditovane visoke škole strukovnih studija. Ukupno 68 škola je akreditovano sa 263 studijska programa, a akreditacija fakulteta je krenula 2008. godine i u sklopu toga je akreditovano 8 univerziteta, 102 fakulteta i visokih škola akademskih studija i 1.006 studijskih programa.
Ministarstvo za prosvetu je izdalo jedan priručnik, zove se "Akreditacija u visokom obrazovanju" i kada pogledate šta se sve ovde traži i šta bi Komisija trebalo da proverava, odnosno šta bi visokoškolske ustanove trebalo da ispune da bi bile akreditovane, verujte, svaka visokoškolska ustanova u Srbiji bila bi bolja od Oksforda i Sorbone. Ovo je jedan imaginaran, da kažemo, više spisak više želja, nego stvarnih potreba, koje se u Srbiji danas mogu tražiti od ovih ustanova, što znači da u radu Komisije možemo da kažemo da postoji više jedan formalizam, nego neka suština, koja treba da se ispuni.
Na kraju bih samo, sa žaljenjem, istakao činjenicu da ovde danas nema od predstavnika nikoga ni iz Nacionalnog saveta, ni iz Akreditacione komisije, što je malo neobično, jer o njima vodimo raspravu.
Ali, moraću da pomenem i ovaj treći deo glave 2. koji se odnosi na studentske konferencije akademija strukovnih studija i ovih akademskih studija. Naime, ove konferencije su ustanovljene sa ciljem da rešavaju pitanja od važnosti za studente. Kako one rade, to je posebna priča. Podsetiću vas samo na najsvežiji događaj od pre nekoliko dana. U Čačku je 8. septembra 2011. godine održana Skupština studentske konferencije akademskih studija. Ako znamo da je u Republici Srbiji akreditovano oko 70 škola strukovnih studija, to znači da je potreban kvorum za rad ove skupštine nekih 35. Prema informacijama kojima raspolažemo, u Čačku je bilo prisutno svega 20-ak delegata predstavnika strukovnih škola, što znači da nije bilo kvoruma za rad. Ali, očito to nije smetalo nekima da izaberu predsednika Skupštine akademija strukovnih studija. Izabran je izvesni Nebojša Andrejević iz Kragujevca, čovek koji ima 30 i nešto godina. Sada ovde javno postavljam pitanje – da li čovek u nekih 30, 40 godina može da predstavlja redovne studente u 19, 20 godina koji imaju sasvim različite interese od redovnih studenata?
Sednicu u Čačku je vodio izvesni Mario Spasić, student koji nema status studenta, koji je od Visoke tehničke škole mašinskih studija iz Trstenika razrešen. Dopis je poslat u kome se jasno kaže da je umesto njega izabran drugi predsednik Parlamenta Stevan Jakovljević. Vidite, oni nisu ni dobili, legalni predstavnici, pozivnicu za taj sastanak, nego jedna grupica članova nevladinih organizacija, otporaša, čega li, pozivajući se na akademske slobode i autonomiju je izabrala sama sebe. Izgleda, situacija iz vrha države se prenela i na studentske parlamente, jer očito je da predsednik države Boris Tadić više drhti od Nataše Kandić i Sonje Biserko nego od 250 poslanika srpskog parlamenta, jer očito nad parlamentom ima uticaja, a nad nevladinim organizacijama nema.
Ovo je jedan primer drastičnog kršenja prava studenta, gde nevladine organizacije postavljaju predsednike parlamenata skupština. Žao mi je što gospodin Obradović nije ovde. Ministarstvo bi trebalo da štiti zakonitost rada i da poništi ovu nelegalnu skupštinu u Čačaku od pre nekoliko dana.
Za sada bih toliko, a o detaljima ove dve odluke govoriće dalje kolege iz moje poslaničke grupe.

Uvažene kolege narodni poslanici, članovi Vlade, pred poslanicima Narodne skupštine i pred građanima Srbije danas, u okviru zajedničkog načelnog pretresa, vodimo raspravu o dva objedinjena predloga zakona, a to su Predlog zakona o patentima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima. Na prvi pogled iz ovih naziva bi se reklo da se radi o jednom novom i jednom starom zakonu, međutim, to je samo na prvi pogled, jer i jedan i drugi zakon su, praktično stari – novi zakoni, jer egzistiraju već nekoliko godina. Zašto je jedan izmena, a drugi nije? Znamo da postoje tzv. jedinstvene metodološke propozicije i pravila za izradu zakona, pa kad se u nekom zakonu menja više od polovine članova, onda je novi zakon, a manje od polovine su izmene. U ovom slučaju imamo da je u Zakonu o patentima izmena obuhvatila više od polovine članova i zato je to novi zakon, dok Zakon o autorskim i srodnim pravima, izneću malo statistike, od 226 članova, koliko je važeća verzija imala, na 45 članova su podnete izmene i dopune, pa se ovde radi o izmenama i dopunama već postojećeg zakona. Dakle, i jedan i drugi zakon su modifikovani zakoni, samo je Zakon o patentima više modifikovan, a Zakon o autorskim pravima manje modifikovan.
Bilo kako bilo, oba zakona danas moraju na doradu, odnosno kako bi se to u pedagoškom žargonu reklo, danas su na popravnom ispitu, jer očigledno mentori iz EU nisu bili u potpunosti zadovoljni rešenjima u postojećoj verziji, pa traže izvesna prilagođavanja.
Odmah da kažem da aktuelni ministar nauke, tehnologije i prosvete gospodin Obradović u to vreme nije bio ministar nauke, to je bio gospodin Boža Đelić, pa njemu na dušu može da se pripiše i ta korekcija koja je danas neophodna. Drugo, može se reći da se danas nije desilo ono što se desilo prošli put kada je gospodin Obradović gostovao u Skupštini. Naime, ova dva zakona jesu logički i sadržajno povezani u uslovljeni, dok smo prošlog puta raspravljali, kao što znate, o Zakonu o optičkim diskovima i o Zakonu o osnovama obrazovanja, koji nisu imali baš mnogo veze jedan sa drugim.
Inače, oba zakona o kojima danas raspravljamo tretiraju istu problematiku, a to je zaštita intelektualne svojine, znači zaštita ličnih i poslovnih prava pojedinca, koji je u prvom slučaju vlasnik patenta, kod Zakona o patentima, a u drugom slučaju vlasnik autorskog dela, kod ovog drugog zakona. Mi smo svedoci jednog vrlo haotičnog stanja u ovoj oblasti, gde se ne poštuju elementarne norme i pravila ponašanja, tako da možemo reći da je već dugo godina u Srbiji ovo jedna haotična i nedovoljno pravno uređena oblast. Kasnije ću navesti konkretne primere iz kojih ćemo to i videti.
U tesnoj vezi sa ova dva današnja predloga zakona nalaze se i dva zakona koja smo usvojili u prethodnom periodu, a to su Zakon o žigovima i Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna, koji danas nisu na doradi, ali nikad se ne zna šta će mentori reći, pa nas ne bi iznenadilo da se i oni uskoro nađu na izvesnim korekcijama kod narodnih poslanika.
Najbolje je krenuti redom i proanalizirati i građanima Srbije predočiti glavne izmene u oba zakona. Najpre o Zakonu o patentima. Trenutno je u Republici Srbiji na snazi Zakon o patentima, koji je usvojen u junu 2004. godine, u vreme postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora. Predlagač kao glavni razlog za usvajanje novog zakona navodi tri vrste usklađivanja, tj. usaglašavanja, najpre sa Ustavom Republike Srbije, zatim sa novim Zakonom o ministarstvima i sa međunarodnim standardima i direktivama koji se svakodnevno postavljaju pred Vladu Srbije.
Treba naglasiti, podsećanja radi, da je i nekadašnja SFRJ 1989. godine potpisala jednu konvenciju sa Svetskom organizacijom za zaštitu intelektualne svojine, tzv. VIPO asocijacija, kojom je deklarativno izrazila spremnost za zaštitu autorskih prava, odnosno zaštitu intelektualne svojine. Tako su vremenom u Srbiji nastale dve vrste sporazuma. Prva grupa su tzv. TRIPS sporazumi koje je diktirala Svetska trgovinska asocijacija, a druga grupa su EEC sporazumi, odnosno uputstva i direktive EU, koji se odnose na patente, a koji je usvojio Savet ministara EU.
I pored toga što mi nismo članica ni STO ni EU, vidimo da Vlada Republike Srbije grčevito pokušava da popravi svoj položaj po pitanju sticanja statusa kandidata, pa se zbog toga desilo da su na doradi već doneti zakoni, a kada ćemo i da li ćemo u EU, to je posebna tema.
Pa, eto znači zbog toga se i desilo da su na doradi već doneti zakoni, a kada ćemo i da li ćemo u EU to je posebna tema, mada čuli smo svi ovih dana potpredsednik Vlade gospodina Božu koji kaže da više uopšte nije sporno da ćemo dobiti status kandidata samo što se još uvek ne zna datum otpočinjanja pregovora. Pa vi odavde zaključite sami da li će to biti uskoro ili neće biti. Bez obzira na ovu konstataciju ja ću se ovde ukratko pozabaviti analizom efekata koje bi usvajanja ovog zakona imalo po njegove potencijalne korisnike.
Ovim zakonom, se pre svega na malo drugačiji način uređuje pravna zaštita pronalazaka koji se u tom smislu štite na četiri načina i to patentom tzv. malim patentom, dopunskim patentom ili posebnim sertifikatom o dodatnoj zaštiti. Ukratko ću samo da bi građani Srbije imali predstavu o čemu se radi objasniti svaki od ovih pojmova.
Znači, pod patentom se u smislu zakona podrazumeva pravo koje priznaju podnosiocu prijave za neki pronalazak u bilo kojoj oblasti i tehnike pod uslovom da je taj proizvod nov i inovativan i aplikativan, odnosno industrijski primenjiv i iz tog razloga daje se patentno pravo na vremenski rok od 20 godina od dana patentiranja, a za razliku od patenta, mali patent je u stvari i isto to proizvod, koji je inovativan industrijski primenjiv, ali nije nov u celini proizvod nego samo neko njegovo konstruktivno rešenje ili je nov raspored sastavni komponenta i elemenata unutar proizvoda, pa iz tog razloga vremenski rok koji se štiti patentnom je duplo kraći a to je deset godina.
Onda postoji taj tzv. dopunski patent, znači ako autor izvrši neku dopunu ili prepravku na nečemu šta je već patentirano on tu novu dorađenu, je li tako stvar može ponovo patentirati i to je onda dopunski patent, dok sertifikat o dodatnoj zaštiti se odnosi na konkretan patentiran proizvod i to isključivo u prometu lekova za ljudsku upotrebu i za domaće životinje ili u prometu sredstava za zaštitu bilja.
Znači, to bi bile te četiri kategorije kojima je obuhvaćena pravna zaštita intelektualne svojine. Može se reći da je u današnje vreme patentiranje uzelo maha na globalnom nivou. Postoje čak neke procene da će se za možda desetak godina u svetu pojaviti i svetski patentni sistem koji će biti jedinstven, univerzalan i pomoću koga će se rešavati neka od gorućih pitanja kao što su zaštita poremećene klime na našoj planeti, onda bezbednost vode, hrane, resursa, itd. I da bih skratio priču, samo ću navesti koje su to glavne novine u novom zakonu o patentima u odnosu na stari zakona.
Znači, najpre, znatno veći broj pojmova i termina koji se koriste u ovom zakonu koliko prebrojao postoji 31 pojam kojim se operiše u ovom zakonu, pa onda predviđaju vođenje prava na žalbu kojim se može izreći Zavodu za intelektualnu svojinu. Dalje, novina je takođe upis zaloga od strane autora patenta u registar Zavoda za intelektualnu svojinu, pa mogućnost prijave patenta po tzv. evropskoj metodologiji, konvenciji o evropskom patentu, pa dalje, novina je građansko-pravna zaštita sa mogućnošću tužbe u slučaju povrede prava intelektualne svojine.
Dalje, jedna od novina bi bila i uvođenje revizije kao vanrednog pravnog leka protiv pravosnažnih sudskih odluka donetih u drugom stepenu. To praktično otvara vrata i mogućnost onima koji to do sada nisu mogli a koji narodski rečeno vole da se sude da ponovo po činu pred sudom zaštitu svojih uzurpiranih prava i iz oblasti intelektualne svojine. Pa onda, obavezna je izrada izveštaja o pretraživanju prilikom svake konkretne prijave za patent, a predviđeno je i donošenje posebnog podzakonskog akta, pod imenom pravilnik o sprovođenju zakona o patentima kojim bi se u stvari u praksi implementirale odredbe ovog zakona.
Sve u svemu, dobra strana ovog zakona je ta što, koliko sam mogao da vidim nije predviđena nikakva dodatna agencija koja bi se oformila za njegovu realizaciju, što moramo priznati i nije bio slučaj kod prethodnih zakona jer su nas praktično navikli u ovoj skupštini da svaki novi zakon prati i osnivanje agencije, a predlagač je naveo da nisu potrebna ni dodatna sredstva iz budžeta Republike, što je takođe jedna olakšavajuća okolnost.
Na kraju, kada se radi o ovom zakonu, moram da kažem da poslanička grupa SRS ne deli mišljenje predlagača koje je dato u obrazloženju, a koje glasi, citiraću – pravna zaštita pronalazaka promoviše aktivnost u industrijskom i zanatskom sektoru, doprinosi ekspanziji privrednih aktivnosti, omogućava transfer tehnologija i povećava izvozni potencijal. Pre samo par dana, na državnoj televiziji, u dnevniku RTS je objavljen zvanični podatak Zavoda za statistiku, da je pad industrijske proizvodnje u Srbiji veći od 5%. E, sad kako je predlagač mislio da će ovo da poveća izvozni potencijal nama zaista nije jasno, verovatno da na neki imaginaran način. Toliko o prvom zakonu o patentima, sada ću malo preći na ovaj drugi.
Dakle, drugi zakon iz ovog mini seta od dva zakona jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima i aktuelna verzija ovog zakona je usvojena u decembru 2009. godine. Dakle, nije to bilo tako davno, ali eto evro mentori nisu zadovoljni pojedinim odredbama i mnoge direktive iz njihovih EU odredbi i direktiva nisu uneti u ovaj zakon, pa je on zato danas na popravnom, to je konkretno obrazloženo u tzv. odgovoru na upitnik EU, poglavlje sedam, pravo intelektualne svojine iz koga se može videti u onom prilogu koji smo dobili uz zakon šta sve gospoda iz EU smatraju da treba menjati.
Onda, da bi građani Srbije malo stekli sliku i o ovom zakonu, ukratko ću pokušati da objasnim neke njegove glavne odredbe, pa se moram malo pozabaviti statistikom. Dakle, ovaj zakon ima 226 članova koji su raspoređeni u devet poglavlja, to su prvo poglavlje – predmet zakona, gde se konstatuje na koga se ovaj zakon odnosi i čime se bavi. Drugo poglavlje – autorsko pravo, znači prava autora su kako moralna tako i imovinska. Treći deo – srodna prava, tu imamo prava interpretatora, prava proizvođača fonograma, filmskih producenata, prava proizvođača emisija, prava proizvođača baza podataka i prava izdavača. Četvrti deo – ostvarivanje autorskog i srodnih prava, suština je da postoje individualno i kolektivno autorsko pravo pri čemu kolektivno može da se ostvari samo pomoću ove tzv. organizacije za zaštitu kolektivnih autorskih prava. Peti deo zakona odnosi se na sastav i imenovanje i nadležnosti Komisije za autorska i srodna prava. Šesti deo – evidencija autorskih dela i predmeta srodnih prava. Znači, suština tog šestog dela je da podaci koji postoje u evidenciji se smatraju za tačna i istinita dok se suprotno ne dokaže. Sedmi deo zaštite autorskih i srodnih prava, vidite ovaj deo je meni najinteresantniji, pa ću kasnije izneti dva konkretna primera. Sedmi deo su kaznene odredbe, a zadnji deo prelazne i završne odredbe.
Ako pogledamo gde je najviše izmena, pa najviše izmena na Glavu II autorsko pravo menja se čak 20 članova, pa onda na Glavu IV ostvarivanja autorskih srodnih prava devet izmena i na Glavu III srodna prava, sedam izmena. Znači, to je ono očito što EU želi da se menja.
Rekao sam da je za mene najinteresantnije ova glava zaštita autorskog i srodnih prava, a da bi malo bolje potkrepio navešću dva konkretna primera: autorskim pravom štiti se nečije autorsko delo i vrlo interesantan slučaj iz 2000. godine, kada je predsednik SRS dr. Vojislav Šešelj izneo podatak da je redovan profesor pravnog fakulteta dr. Stevan Lilić, praktično prepisao svoju doktorsku disertaciju i to od dr prof. Laze Kostića koja je objavljena pre Drugog svetskog rata.
Znači, to je praktično dokazano, dr. Šešelj je onda držao verziju rada Laze Kostića, verziju rada Stevana Lilića i normalno je da je logičan zaključak da nije mogao Laza Kostić da prepisuje rad o Lilića, nego obrnuto.
Znam da je sudskim putem to dokazano, ali nije mi poznato da se išta promenilo, što samo ilustruje onu poznatu činjenicu da li je bolji i najlošiji zakon ako se poštuje i sprovodi u praksi, od na papiru najboljeg zakona koji se nikad ne aplicira u praksi.
Navešću jedan još karakterističan primer, inicijativa SRS da se bivšem ministru prosvete dr. Gaši Kneževiću oduzme doktorska disertacija pod nazivom "Merodavno pravo za trgovački ugovor o međunarodnoj prodaji robe", jer je gospodin Todorović na sednici od 24. marta 2011. godine, imam taj stenogram, znači, takođe, u jednoj ruci držao rad, to je neki rad koliko mogu da vidim sa francuskog govornog područja, grupa autora, a u drugoj ruci isto to samo prevedeno od gospodina Gaše Kneževića.
U toku je procedura u kojoj SRS nastoji da je doktorska disertacija bivšeg ministra prosvete čist plagijat. Interesuje me ako gospodin Obradović zna dokle se došlo po tom pitanju da izvesti narodne poslanike i građane Srbije, to je još u martu pokrenuto, sad je septembar pa nemamo nikakvu povratnu informaciju.
Znači, što se tiče detalja ovog zakona mi nećemo o tome sada, nego u narednim izlaganjima, moje kolege će iz poslaničke grupe govoriti o zakonu o načelu, a konkretnim detaljima kada bude rasprava o amandmanima, jer poslanička grupa SRS je podnela oko 40 i nešto amandmana na oba zakona, pa ćemo u danu za raspravu u pojedinostima konkretno obrazlagati naše stavove i principe po ova dva zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre par dana kada smo vodili načelnu raspravu o Predlogu zakona o energetici, rekao sam da je prvi utisak koji se stiče nakon iščitavanja ovog predloga zakona taj da se nekome jako mnogo žurilo sa donošenjem ovog zakona. Evo, današnja sednica na najbolji načni to potvrđuje, prethodno izrečenu činjenicu, jer očito je da neko želi da izbegne instituciju konkursa i da izabere članove Saveta Agencije za energetiku nekakvom politikom dogovora, što je u suprotnosti sa onim što je propisano u ovom predlogu zakona.
Naime, razlog je više nego očigledan, želi se da se uhvate pozicije pre narednih republičkih izbora i da se te privilegije koje sada postoje zadrže, a sa druge strane da se opet udovolji gazdama iz Brisela i Vašingtona, da se pojedine njihove odredbe implementiraju u ovaj zakon. Ovaj zakon je ništa drugo nego jedna klackalica između starih težnji za privilegijama i novih zahteva od kojih se teže implementirati u ovaj zakon. Agencija za energetiku Republike Srbije ima organ upravljanja koji, kao što je rečeno, se zove Savet Agencije i isti broji pet članova, jednog predsednika i četiri člana. Vidite, kada pročitate ovaj novi predlog zakona, odmah vidite jednu nelogičnost.
Predloženo je da mandat dva člana Saveta traje tri godine, a mandat preostala dva člana četiri godine, a mandat predsednika pet godina. Koja je to logika sada, da u Savetu koji broji pet ljudi, imamo tri, četiri i pet godina mandata? Valjda je logično da mandat za sve bude isti i da traje onoliko koliko je uobičajeno, a to je četiri godine. Uostalom, mi smo na to i podneli amandman koji će biti izložen u danu kada bude bilo rasprave u pojedinostima.
Dalje, naša velika zamerka na ovaj predlog zakona, u delu koji se odnosi na Agenciju i Savet, je ta što su data prevelika ovlašćenja Agenciji. Ako pogledate član 46. Predloga zakona videćete da ima bar 20-30 nadležnosti Agencije. Suština je ta da će cenu energenata određivati Agencija. To je od 2012. godine obaveza, koliko smo mogli da vidimo, za sve vrste energenata.
Zašto je naša zamerka da to radi Agencija? Lakše je uticati na pet ljudi iz Saveta Agencije nego na ministarstvo. Ipak je poslove oko cene i strategije energetske politike trebalo da vode ljudi iz ministarstva, na koje je mnogo teže izvršiti uticaj, nego što će to biti na pet članova Agencije za energetiku.
Mi se bojimo da ne dođe do toga da ova agencija bude samo mrtvo slovo na papiru, jer ona po zakonu treba da podnosi izveštaj o svom radu Narodnoj skupštini, pa da se ne desi, kao što je npr. u prosveti osnovan Nacionalni prosvetni savet, da prve dve godine uopšte nije ni podneo izveštaj, a kasnije je podneo nekakav izveštaj formalnog karaktera, da bismo mi to usvojili. Vi ćete sigurno ovo izglasati, jer imate potrebnu većinu za to. Međutim, da li će građanima Srbije biti bolje kad se ova agencija oformi? Sigurno je da neće.
Shodno odredbama ovog predloga zakona, očigledno je razbijanje na više delova jedne velike energetske celine, a to je posebno vidljivo u oblasti električne energije, gde je posebno preduzeće za proizvodnju, posebno za distribuciju i prodaju energije. Gde ima mnogo karika u lancu koje manipulišu energentima, sigurno je mnogo veća mogućnost da tu dođe i do manipulacija.
Dalje, još nešto što bih želeo da istaknem, o čemu sam kratko rekao kada je bila rasprava u načelu, to je stanje energenata na KiM. U ovom predlogu zakona uopšte ne vidimo da Agencija za energetiku, niti Savet, imaju nekakav uticaj na kosovske energente. Podsetiću vas, Kosovo je izuzetno bogato energetskim potencijalima, imamo velike mineralne rezerve, pre svega lignita, oko 15 milijardi tona, olova, cinka, boksita itd. Kao što znamo, od juna 1999. godine, od kako je osnovana privremena institucija samouprave na Kosovu, a kasnije i kosovska elektro-energetska korporacija, praktično, država Srbija nema nikakvog upliva u dešavanja na Kosovu. Kao što znamo, tamo su suspendovani svi srpski zakoni, uključujući i Zakon o elektroprivredi. Stanje je očajno, restrikcije struje traju i po nekoliko dana, a u strukturi potrošnje 70% čine domaćinstva, dok 7,5% potrošnje električne energije je privreda, odnosno industrija. Nepisano je pravilo u najrazvijenijim državama sveta, odnos je pola-pola, približno, koliko troše domaćinstva, toliko troši i industrija. Odavde možemo jasno videti kakvo je stanje privrede na Kosovu, čim 10 puta manje struje troši privreda nego domaćinstva. To znači da je situacija katastrofalna.
Ove druge primedbe koje imamo na rad Agencije i Saveta agencije mi ćemo izneti u danu kada bude bila rasprava u pojedinostima. Još jednom želim da naglasim da SRS ne može glasati za ovaj predlog zakona, jer smatramo da će rešenja sadržana u njemu biti mnogo gora nego što su postojeća rešenja.

Hvala lepo. Uvažene kolege narodni poslanici, građani Srbije, pred poslanicima Narodne skupštine danas se nalazi Predlog zakona o energetici koji predstavlja jedan od fundamentalnih zakona, jer tretira oblast proizvodnje, distribucije i uređenja tržišta energije i energenata u Republici Srbiji, a takođe prava i dužnosti državnih organa, Agencije za energetiku Republike Srbije kao i nadzor nad sprovođenjem samog zakona.
Odavno je poznata činjenica da u većini zemalja životni standard i privredna razvijenost neke zemlje zavise upravo od bogatstva energentima i stepena uređenosti ovog tržišta, pa se slobodno može reći da je slučaj isti i kod nas i da ovaj zakon zbog toga treba da bude jedan od najvažnijih zakona u oblasti zakonodavstva.
Na prvi pogled, ako posmatramo reklo bi se da ovo nije novi zakon, jer je isti pod ovim imenom donet 2004. godine. Međutim, ako pogledate na oko ovaj novi zakon videćete da je on ne samo po kvantitetu obimniji nego sadrži i mnogo novih odredbi i novih stavki, pa se ipak može reći da je to jedan novi zakon, bez obzira što će pod starim nazivom zakon o energetici nastaviti da egzistira i u narednim godinama. Radi informisanja građana Srbije, ova verzija predloga zakona sadrži ukupno 208 članova i u njoj su sadržane odredbe dosadašnjeg Zakona o elektroenergetskoj, građevinskoj i inspekciji parnih kotlova koji će u slučaju usvajanja ovog zakona prestati da postoji.
Ako sve uzmemo u obzir, ipak možemo reći da je u pitanju novi zakon, a kada izvršite letimični pregled najpre naslova glava i nekih pojmova i izraza videćete da je u zakonu dato 65 pojmova i izraza, novih termina koji i te kako mogu da zbune i da dovedu u nedoumicu subjekte na koje se ovaj zakon odnosi. Prvi utisak nakon iščitavanja ovog zakona je taj da se nekome jako žurilo sa usvajanjem ovog zakona, verovatno da se to učini pre republičkih izbora naredne godine da bi se zadržale određene privilegije koje su postojale u starom zakonu s jedne strane, a sa druge strane, da bi smo se eto po ko zna koji put dodvorili gazdama iz Brisela i Vašingtona i da bismo u ovaj zakon implementirali odredbe koje su za njih bitne.
Zbog činjenice da je Predlog zakona sastavljen na brzinu i konfuzno, uložili smo ukupno 43 amandmana, poslanička grupa SRS, kojima smo želeli da poboljšamo tekst zakona. O tim amandmanima nećemo ovog puta, nego normalno u danu kada bude rasprava u pojedinostima.
Da bi građani Srbije stekli jasniju predstavu o tome o čemu ovaj zakon govori, reći ću vam da isti ima ukupno 21 Glavu u okviru kojih možemo neke četiri velike sadržajno - logičke celine da izdvojimo. Prva celina bio bi taj uvodni deo –Glava I, gde su date osnovne odredbe i objašnjenje pojmova i termina korišćenih u zakonu. Dalje dolazi opšti deo, to bi bile glave od II-VII, gde je obrazložena energetska politika, uloga i ovlašćenja ministarstva u oblasti energetike, ovlašćenja Agencije za energetiku, metodologija formiranja cena usluga, itd. Glavni deo zakona bi bili glave od VIII-XVII, to su ove četiri vrste energije i energenata – električna energija, privredni gas, nafta i derivati nafte i toplotna energija. Završni deo zakona sadrži glave od XVIII-XXI. Odnosi se na Agenciju za energetsku efikasnost, inspekcijski nadzor kaznene odredbe i prelazne i završne odredbe.
Ponovilo se, gospodine ministre, po ko zna koji put da se jedan ovako važan zakon usvaja po hitnom postupku. Obično je bila praksa da su ministri koji su sedeli na vašem mestu su govorili da sve to radimo radi sticanja statusa kandidata za EU, a vi ste u ovom obrazloženju otišli korak dalje, pa ste rekli da se to čini radi ubrzanja sticanja statusa kandidata. To mora da je neki novi pojam u terminologiji pridruživanja EU, jer ubrzanje sticanja meni do sada nije bilo poznato, ali eto, to je bilo jedno od vaših obrazloženja.
Drugo, u obrazloženju je navedeno da se žuri sa usvajanjem zakona da bi se isti usvojio pre 1. septembra 2011. godine, kada će se raditi nekakav presek stanja za mišljenje Evropske komisije o ispunjenosti uslova za sticanje kandidature. Verovatno je taj vaš presek glavni krivac što poslanici Narodne skupštine u julu mesecu nisu na godišnjim odmorima, na pecanju, na planini, nego moraju da sede u skupštinskim klupama i usvajaju te vaše napredne evropske zakone. Ali, nije prvi put, šta da se radi.
Vi tvrdite da će usvajanje ovog zakona doneti niz pozitivnih efekata za građane Srbije, između ostalog, uvođenje reda na tržištu, zaštitu kupaca, dovođenje novih investitora, pojavu novih privrednih subjekata i unapređenje tržišta energenata u celini.
Dalje, vaše ministarstvo tvrdi da iz budžeta Republike Srbije neće biti utrošena nikakva dodatna sredstva za donošenje i implementaciju ovog zakona. Možda je to i tačno, ali bih vas ovom prilikom pitao – šta je sa naknadama koje će građani Srbije morati da plate za ono što ste nazvali podsticaj proizvodnje i energije iz obnovljivih izvora? Jer, kako ste naveli, do 2020. godine preporuka je da bar 20% energije u oblasti električne energije, grejanja i hlađenja bude iz tih obnovljivih zelenih izvora, a građani Srbije će morati da plaćaju, kako u zakonu piše, posebnu taksu na ovu obnovljivu energiju. Za šta bi ta taksa bila? Pa, za zamenu mernih i regulacionih uređaja, priključaka, instalacija i slično.
Postavio bih vam sada jedno drugo pitanje – koliko je meni poznato, niko u Srbiji ne proizvodi ovu mernu i regulacionu opremu koju treba ugraditi, onda da li to znači da se radi o interesu nekog domaćeg uvozničkog lobija, da se neko nameračio sa strane da na tržištu Srbije plasira strujomere, protokomere i razne ostale uređaje? Podsetio bih vas da je to u Srbiji sve već viđeno. Setimo se samo afere sa vakcinama, kada je Ministarstvo zdravlja, tobože zarad zaštite zdravlja građana, potrošilo silne pare poreskih obveznika za vakcine.
Imamo i jedan aktuelni primer. U toku je zamena registarskih tablica na automobilima. To su ove koje ovako evropski deluju i izgledaju, pa lepo izgledaju, ali lepo je i građanima Srbije kad ih udare po džepu sa četiri, pet hiljada dažbina za nove tablice, onda će malo razmisliti da li je bolje stare srpske ili nove evropske, koje su po vama modernije.
Inače, od četiri vrste energije i energenata obrađenih u ovom predlogu zakona, najviše je tretirana električna energija, što je na neki način i razumljivo, jer je tržište električne energije najuređenije, a postoji i najduža tradicija njenog korišćenja u Srbiji. Ilustracije radi, podsetiću građane Srbije da je prva električna centrala u Srbiji urađena 1884. godine i snabdevala je električnom strujom Vojno-tehnički zavod u Kragujevcu. U to vreme struja je bila vrlo skupa, predstavljala je vrhunski luksuz, a centrale su radile samo od zalaska sunca, pa u noćnim satima proizvodile struju, prva celodnevna centrala sa dvadesetčetvoročasovnim radom kod nas je 1933. godine uvedena.
Bilo bi interesantno možda da kažemo kako se istorijski kretao procenat elektrifikacije domaćinstava u Srbiji. Godine 1939. pred izbijanje Drugog svetskog rata manje od 10% domaćinstava imalo je uvedenu električnu energiju, 1960. godine 55,8% je bilo elektrificirano domaćinstava u Srbiji, 1971. godine 82,8%, a svetski nivo smo dostigli 1981. godine kada je 95,8% domaćinstava u Srbiji imalo struju. Smatra se da kada ostane manje od 5% neelektrificiranih domaćinstava, da je dostignut neki svetski nivo.
Informacije radi, električna energija se u Srbiji proizvodi u termo i hidroelektranama, s tim što se otprilike dva puta više proizvodi u termo, nego u hidroelektranama.
Sada, nešto drugo našta bih želeo da ukažem pažnju, to je jedna potencijalna opasnost koja se može desiti na tržištu energenata. Iskustvo nam je pokazalo da se na tržištu energenata dešavalo i dešava mnogo različitih mahinacija. Svima nam je sveža ova afera "Kolubara", imali smo prilike da pratimo u štampi, na televiziji, u sredstvima informisanja detalje, da ne bih prepričavao. Ovom prilikom bih se osvrnuo malo više na jednu drugu aferu u oblasti energetike, koja je bila pre nekoliko godina, a to je tzv. afera "energetska mafija". Neki kažu da je to bila pljačka stoleća u Srbiji, jer je na perfidan način oštetila budžet i građane Srbije za oko pola milijardi dolara. Ilustracije radi, za taj novac Srbija je mogla da napravi oko 1.000 vrtića ili 700 škola.
Sećate se, glavni akteri te afere bili su Vuk Hamović i Vojin Lazarević i početkom 2004. godine u ovom parlamentu, zahvaljujući poslanicima SRS izneti su dokazi o ovoj aferi i na insistiranje naših poslanika krenula je rasprava o tome kako je EPS Srbija sklapala štetne ugovore o kupoprodaji električne energije sa firmom "EFT" čiji su vlasnici Vuk Hamović i Vojin Lazarević.Sve je to bilo u vreme Vlade Zorana Đinđića, kada su i mnogi ministri iz te vlade bili umešani, a takođe i ljudi iz vrhova stranaka iz tadašnje vlasti. Pod pritiskom SRS osnovan je Anketni odbor sa zadatkom da ispita okolnosti ove kupoprodaje struje. Taj odbor je brojao šest članova. Ušli su predstavnici stranaka tri iz vladajuće, tri opozicione, a za predsednika odbora izabran je Aleksandar Vučić, tada narodni poslanik SRS.
Odbor je pregledao obimnu dokumentaciju, saslušao ukupno 28 svedoka i na kraju, kada je sav taj materijal elaboriran, izvršena elaboracija, pristupilo se glasanju i desilo se da je rezultat glasanja bio tri prema tri, to znači da odbor nije mogao da donese odluku, pa je glasanje trebalo da se ponovi.
Šta se dalje desilo? U sledećem glasanju koje je bilo 12. maja, ovde imam zapisnik sa sednice tog anketnog odbora, Aleksandar Vučić je iskoristio činjenicu da član odbora Rajčić je imao smrtni slučaj tog dana u porodici i nije mogao da dođe i onda od pet članova rezultat glasanja je bio tri prema dva u korist energetske mafije, što znači da je troje članova odbora smatralo da nije bilo zloupotreba, dvoje da jeste. Zašto vam to govorim? Iz razloga što je ta afera naprasno zataškana. Ko je bio glavni ko je zataškao aferu "energetska mafija"? Aleksandar Vučić.
Posle toga, u redakciji "Velike Srbije" u Zemunu došao je čovek iz visokog vrha SNS i izneo je konkretne i neoborive dokaze da je Vučić za ovo dobio 200.000 evra od Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića. O tome je pisala "Velika Srbija" broj 3321, od avgusta 2009. godine.
Da ne bih sada zamarao detaljima gledaoce, upućujem ih na ovaj broj, ali šta je suština? Nisam ovo izneo slučajno nego, gospodine ministre, u ovom zakonu nemate, koliko sam mogao da vidim, nikakve mehanizme zaštite koji bi mogli da spreče eventualne dalje mahinacije u sektoru energetike. Sticajem okolnosti ovde je to bilo u oblasti elektroprivrede. Isto može da bude i u sektoru gasa, nafte i ostalih energenata, pa to je jedno od vrlo, vrlo krupnih zamerki poslaničke grupe SRS što nema mehanizama zaštite od ovakvih nedozvoljenih radnji.
Kaznene odredbe, koje ste vi naveli u glavi 20. smešno su male, jer nekada može i dnevna zarada ovih učesnika mahinacije iz energetske mafije da bude višestruko veća nego vaše predviđene kaznene odredbe.
Šta još ide u prilog mahinacijama u energetskom sektoru? To je ovo što ste vi predvideli - obavezu razdvajanja energetskih subjekata u tehničkom, pravnom i računovodstvenom pogledu.
To znači da velike i uspešne sisteme, koji su dobro funkcionisali, razbijamo na neke manje celine, pa tako, na primer, u elektrosektoru prenos električne energije, koga je do sada obavljala Elektromreža Srbije, biće samostalan, a osniva se novo vertikalno organizovano preduzeće Elektroprivreda Srbije, koje će vršiti proizvodnju, distribuciju i trgovinu električne energije.
Sada bih pitao zašto to radite kada je praksa pokazala da je EPS Srbije izuzetno dobro funkcionisao? Setite se samo NATO bombardovanja 1999. godine. Danas izbombarduju dalekovode, trafo stanice, sutradan je to bivalo odmah osposobljeno. Znači, to je dokaz iz neposredne prakse da je ovaj sistem izuzetno dobro funkcionisao i da nema nikakvih razloga da se isti razboja na neke sitne celine.
Isto vam je i u oblasti naftne privrede. Znači, prestalo je da postoji preduzeće JP NIS, a osnovana su tri nova – NIS a.d, "Srbijagas" Novi Sad i "Trans-nafta" Pančevo. To je primer kada se uspešna celina razdelila na neke manje celine.
Na kraju, izneo bih još jednu sugestiju. Nigde ovde u Predlogu zakona nisam video niti od ministra Mrkonjića čuo da je spomenuo energetski sektor na KiM. Znate da je Kosovo izuzetno bogati energetskim potencijalima. Po procenama ima 13,5 milijardi evra rezervi lignita. To je podatak Svetske banke i to je peta poznata rezerva u svetu. Ima olova i cinka, ima boksita. Kao što znamo, od 1999. godine od osnivanja privremenih institucija samouprave na Kosovu i kosovsko elektroenergetske korporacije, Srbija nažalost nema nikakvih ingerencija nad elektroprivredom i energetikom Kosova.
Iskoristio bih preostali minut da još jednom u ime poslaničke grupe SRS izrazim protest zbog sramnog hapšenja Gorana Hadžića koje je juče izvršeno jer, gospodo iz vladajuće koalicije, ne može se na taj način ići u Evropu, usvajanjem proevropskih zakona i isporučivanjem ljudi koji su za vreme rata osvetleli obraz Srbije. Po toj vašoj logici trebalo je 1918. godine isporučiti vojvodu Živojina Mišića i Stepu Stevanovića jer da je neko u to vreme radio kao vi sada verovatno da bi se i njima desilo isto.

Hvala lepo, gospodine Novakoviću. U startu bih želeo da istaknem činjenicu, da pre par dana kada smo imali raspravu u načelu, imali smo objedinjena dva predloga zakona o optičkim diskovima i o izmenama i dopunama Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju.
Iz razno-raznih razloga, većina govornika je, uglavnom, posvetila veću pažnju ovom drugom zakonu o izmenama i dopunama o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, a ovaj prvi zakon je možda i nepravedno bio zapostavljen o optičkim diskovima, pa ćemo mi iz tog razloga danas braniti one amandmane koji su prihvaćeni, kao i oni koji nisu, da bismo malo građanima Srbije preneli šta ova poslanička grupa SRS po pitanju problematike koja se tretira ovim zakonom.
Naime, podneli smo ukupno 13 amandmana. Od gospodina ministra ste čuli da je ukupno prihvaćeno 12 amandmana na ovaj zakon. Od toga su četiri amandmana SRS.
Prvi u nizu je amandman koji sam ja podneo na član 2. stav 1. tačka 3, a odnosi se na definisanje materijala od koga su izrađeni "glas master diskovi". Predlagač je rekao da su ovi diskovi izrađeni od stakla ili polimera koji sadrže podatke u digitalnom obliku.
Vidite, da bi ovaj zakon imao univerzalni karakter i posle pet, deset ili više godina, kada se budu pronašli neki novi i bolji materijali od kojih će se praviti diskovi, predložio sam korekciju i da se umetnu reči "ili nekog srodnog materijala", tako da ovaj član sada glasi – "glas master" je disk izrađen od stakla, ili polimera, ili nekog srodnog materijala. Znači, i kada su budu izumeli novi materijali koji će sigurno zameniti postojeće, potrebno je da ovaj član ima svoj potpuni smisao i to je bio razlog zbog kojeg smo i podneli ovaj amandman, koji je Vlada prihvatila.

Reći ću samo ukratko, kolega Nikola Savić, takođe je dao jednu malu korekciju ovim amandmanom, naime u postojećoj verziji je stajalo da licenca za proizvodnju je isprava kojom se odobrava proizvodnja diskova i proizvodnih delova stampera, a ovde smo dodali reči "licima sa dodeljenim proizvođačkim kodom" time je eksplicitno naglašeno da ovim poslom mogu da se bave samo ona pravna ili fizička lica koja imaju dodeljen proizvođački kod i time ovaj član postaje, dobija potpunu korelaciju sa članom 3. gde je ovo i navedeno, ko i kako i pod kojim uslovima može da se bavi proizvodnjom optičkih diskova.

Kolega Zoran Krasić je podneo amandman koji nije prihvaćen a  odnosi se na definiciju lica, naime, u članu 2. tačka 11. kaže se kratko da je lice pravno ili preduzetnik. Primedba kolege Krasića je ta što se onaj ko ovo pročita na neki način dovodi u nedoumicu, pa je precizna formulacija po kolegi Krasiću sledeća: "lice je učesnik u prometu optičkih diskova i proizvodnih delova stantera sa snimljenim sadržajem koji su obeleženi odgovarajućim proizvođačkim kodom, a koja može biti pravno lice ili fizičko lice koje je preduzetnik".
Znači definicija prvobitna je vrlo konfuzna i nepotpuna i u slučaju usvajanja ovog amandmana uspostavila bi se i ova korelacija sa članom 18. stav 1. u kome se jasno precizira da se uvozom i izvozom optičkih diskova i proizvodne opreme za ove diskove može baviti samo lice koje je registrovano u skladu sa odredbama postojećeg zakona o registraciji privrednih subjekata, a jasno je to ili pravno lice ili fizičko lice, koje je ujedno i preduzetnik.

Shodno odredbama zakona o optičkim diskovima, proizvodnjom diskova i proizvodnjom proizvodne opreme može da se bavi samo fizičko ili pravno lice koje istovremeno ispunjava dva uslova, a to su da poseduje proizvođački kod i licencu za proizvodnju. I jedno i drugo, znači, proizvođački kod i licencu izdaje Zavod za intelektualnu svojinu. Amandman gospodina Živanovića odnosi se na član 12. a članom 12. propisane su obaveze nosioca licence, pa se, između ostalog, u tački 4. člana 12. kaže da nosilac  licence je dužan da, s obzirom na konkretne okolnosti, preduzme razumne mere da bi utvrdio da li neko ima ili nema pravo da reprodukuje neki autorski zaštićeni materijal. Ovaj termin "razumne mere" je nedefinisana kategoria, pa je kolega Živanović predložio da umesto termina "razumne mere" stoji "sve potrebne mere propisane ovim zakonom". Time se jednoznačno propisuje na šta se misli ovom tačkom člana 12. Ako kažemo "razumne mere" onda to svako može tumačiti na svoj način, pa eto u interesu svih koji se bave i proizvodnjom i prometom i iznajmljivanjem ovih diskova, potrebno je da što preciznije bude definisan navedeni član. Predlažem da se još jednom razmotri ova korekcija koju je predložio kolega Živanović.

Član 18. Zakona o optičkim diskovima bavi se uvozom i izvozom optičkih diskova, proizvodnih delova, tj. stampera i proizvodne opreme. Postoje dva stava u ovom članu koja propisuju ko i kako, znači, fizičko i pravno lice se može baviti ovim uvozom. Kolega Martinović je predložio da se iza stava 2. doda novi stav 3. koji bi glasio: "ako se pri uvozu i izvozu optičkih diskova, proizvodnih delova, stampera ili proizvodne opreme ustanovi da se kao objekat ili sredstvo u izvršenju kad se nedozvoljene radnje javljaju, računarski podaci ili njihovi proizvodi u materijalnom ili elektronskom obliku, a nastala materijalna šteta je veća od milion dinara, nedozvoljena radnja tretira se kao visoko tehnološki kriminal".
Razlog zbog čega je kolega Martinović predložio ovaj novi stav je taj što smo mi u ovoj Skupštini nedavno usvojili Zakon o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visoko tehnološkog kriminala. Shodno odredbama ovog zakona, predviđeno je formiranje posebnog tužilaštva, tzv. Posebnog odeljenja sa sedištem u Beogradu, koje bi bilo nadležno za čitavu teritoriju RS po pitanju visoko tehnološkog kriminala, a u spomenutom zakonu jedna od odredbi kaže da se pod visoko tehnološkim kriminalom tretira radnja pri kojoj se kao sredstvo nedozvoljene radnje javljaju računarski podaci u materijalnom i elektronskom obliku pod uslovom da nastala materijalna šteta iznosi više od milion dinara.
Bilo bi logično da se ovde doda taj novi stav 3. vrlo je verovatno da optički diskovi mogu biti jedan od medija koji može svesno ili nesvesno biti u funkciji visoko tehnološkog kriminala, pa je zbog toga i predloženo izbacivanje i ovog novog stava koji bi sigurno mnoge odvratio od nedozvoljenih radnji.

Hvala gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u okviru današnjeg zajedničkog načelnog pretresa mi vodimo raspravu o dva objedinjena predloga zakona, a to su Predlog zakona o optičkim diskovima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Već je istaknuta činjenica da ova dva zakona tretiraju sasvim različitu problematiku i osim zajedničke jurisdikcije istog ministarstva, čini mi se da ova dva zakona nemaju dodirnih tačaka. Kao što je poznato, pre rekonstrukcije Vlade Republike Srbije, jedan zakon je bio u ingerenciji Ministarstva prosvete, drugi u ingerenciji Ministarstva nauke i tehnologije, ali kao što je poznato, to je sada jedno zajedničko Ministarstvu, na čijem je čelu gospodin Obradović, pa je to verovatno i razlog što je on danas ispred Vlade ovde ovlašćen za oba ova zakona.
No, bilo kako bilo, pozabaviću se jednim i drugim zakonom, ali malo manje ovim prvim zakonom o optičkim diskovima, a više ovim drugim o osnovama obrazovanja i vaspitanja. Razlog je taj što je moj uvaženi kolega Bojan Mladenović u prethodnoj diskusiji vrlo iscrpno objasnio osnovne stavove naše poslaničke grupe po pitanju ovog zakona o optičkim diskovima. Više ću se baviti ovim drugim zakonom iz prostog razloga što je mnogo veći broj subjekata obuhvaćenih zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. To su, kao što je poznato, deca predškolskog uzrasta, zatim učenici srednjih, učenici osnovnih škola, a normalno i njihovi roditelji. Tu je i nekih stotinak i više hiljada zaposlenih u ustanovama obrazovanja, pa kad sve to saberemo vidimo da što direktno ili što indirektno tiče se mnogo, mnogo većeg broja korisnika nego što je zakon o optičkim diskovima.
Prvi zakon iz ovog seta, Predlog zakona o optičkim diskovima u tesnoj je vezi sa nekoliko zakona koje smo prethodne godine usvojili u ovoj skupštini, a podsetiću vas, to su bili Zakon o žigovima, Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i Zakon o autorskim i srodnim pravima. Sva tri zakona su na neki način tretirala istovetnu problematiku, a to je bila zaštita autorskih prava pojedinca, kao fizičkog lica ili zaštita pravnog lica. Ovaj zakon se na neki način nadovezuje na ova tri zakona, jer su optički diskovi oblast gde je vrlo često dolazilo do zloupotreba i zaštita autorski prava. Inače, složićete se verovatno sa činjenicom da je ova oblast zaštite autorskih i intelektualnih prava na ovim našim prostorima još uvek vrlo haotična i nedovoljno pravno uređena. Zbog toga je i potrebno da se na jedan sistematičan i sveobuhvatan način ista uredi.
Pre svega, da bi građanima Srbije bilo jasnije o čemu se radi, u najkraćim crtama ću dati definiciju optičkog diska u smislu ovog zakona, a pod optičkim diskom smatra se medij na kome je moguće elektronsko skladištenje informacija, odnosno nekakvog zapisa koji se kasnije očitava pomoću izvora svetlosti i najčešće laserskog i to je ovo što mi koristimo u svakodnevnom životu kao CD ili DVD i CD ROM itd., da sad ne ulazim u tu tehniku formatiranja. Znači optički disk je jedan naziv za sve te medije koji su već u upotrebi, kao i za potencijalne medije koji će se pojaviti u bliskoj budućnosti. Inače, bitno je naglasiti da u Srbiji do sad nije postojao zakon o optičkim diskovima. Ovo je prva verzija tog zakona. Kad je u pitanju zakon o optičkim diskovima, tu treba u startu razlikovati dve stvari. Prva bitna stvar je proizvodnja, a misli se na prazne optičke diskove, uključujući tu uvoz, izvoz i kasnije i promet i distribuciju tih praznih diskova. Druga stvar je umnožavanje, odnosno bilo ovlašćeno bilo neovlašćeno presnimavanje distribucija i iznajmljivanje takvog snimljenog materijala.
Što se tiče prve stvari, proizvodnje, mislim da niko u Srbiji nema razloga za brigu, jer do sad kod nas niti je ko proizvodio niti trenutno proizvodi optičke diskove, pa iz tog razloga ne mora mnogo da se brine za odredbe ovog zakona. Kod nas postoji samo ova distribucija diskova, pa je mnogo bitan i iz tog razloga ovaj drugi aspekt, a to je umnožavanje i distribucija diskova. Što se tiče tog umnožavanja i distribucije, pa tu treba naglasiti činjenicu da je još bivša SFRJ davne 1989. godine potpisala jednu konvenciju sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu, kojom je barem deklarativno izrazila spremnost da obezbedi zaštitu autorskih i intelektualnih prava na prostorima bivše države. Poznato je, normalno, da pored materijalnih i nematerijalna dobra moraju biti predmet određene zaštite. Tako se u Srbiji vremenom nastali ovi tzv. trips sporazumi o trgovinskim aspektima prava vezanih za intelektualnu svojinu. Te sporazume, kao što je poznato, je izdala Svetska trgovinska organizacija, a kasnije su se pojavili i EU direktive od strane EU i one se tiču konkretne implementacije prava intelektualne svojine u našoj zemlji. Samo ne treba izgubiti iz vida da Srbija nije članica ni Svetske trgovinske organizacije, ni EU, jer kao što vidimo džabe su sav ovaj trud i zalaganja za donošenje evropskih zakona, kad neće nas ni jedni, a neće nas ni drugi.
Međutim, između nas i njih ipak ima jedne bitne razlike, jer oni imaju svoju proizvodnju, pa imaju i motive da štite tu proizvodnju odgovarajućim zakonima. Kod nas se zaista opravdano neko može pitati zašto se donose ovakvi zakoni koji štite proizvodnju koja i ne postoji.
Ovom prilikom neću govoriti o detaljima ovog zakona, jer će to uraditi moje kolege iz poslaničke grupe u danu kada bude bila rasprava u pojedinostima o Zakonu o optičkim diskovima. Istaći ću samo činjenicu da smo istakli 13 amandmana, kojima želimo da popravimo pojedine odredbe ovog zakona i da ćemo o tim detaljima, znači više informisati građane Srbije kada krene ta rasprava u pojedinostima.
Što se tiče ovog drugog zakona, Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, podsetiću da je isti prvi put donet 2003. godine, neznatno izmenjen i modifikovan 2004. godine, da bi u ovoj konačnoj verziji bio usvojen 2009. godine, ako se ne varam u avgustu mesecu. Odmah ću istaći i reči koje je gospodin Obradović te 2009. godine istakao na Odboru za prosvetu da, ako se ne varam, 50% odredbi tog zakona je bilo novo u tom trenutku, a da su 10% zadržane postojeće odredbe. Odatle se može zaključiti koliki je bio kvantitativni obim izmena zakona te 2009. godine, a pošto je vreme uvek bilo i biće najbolji sudija, o kvalitativnom smislu i obimu promena ovog zakona pokazaće neposredna praksa kada se budu izanalizirali svi efekti i posledice ovog zakona.
Inače, SRS od uvek pridaje veliki značaj problematici obrazovanja i vaspitanja pa, eto, podsećanja radi, istaći ću činjenicu da smo mi onda, 2009. godine kada je usvajan ovaj zakon, podneli ukupno 67 amandmana na taj zakon. Prihvaćen je jedan manji broj amandmana, veći je odbijen, a sada na ove izmene i dopune podneli smo ukupno 15 amandmana, što znači da i dalje naša poslanička grupa aktivno učestvuje u doradi i doterivanju ovog zakona.
Ono što smo istakli onda, moram istaći i sadi, a to je naše neslaganje sa hitnim postupkom za donošenje ovog zakona, bez obzira što je ministar danas dao obrazloženja zašto hitan postupak, ipak smatramo da jedan takav fundamentalan zakon treba da bude u nekoj redovnoj proceduri usvojen i da se kvalitetnije i sveobuhvatnije izvrše sve izmene i eventualne dopune.
Da ne bih ponovo prepričavao sve odredbe zakona, pozabaviću se samo ovim izmenama. Iz priloženog materijala vidimo da imamo ukupno 31 izmenu i dopunu na Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja, znači kroz 31 član je predlagač dao te izmene i prvo ću pročitati strukturu izmena da bi građani Srbije stekli uvid u to šta se u stvari menja. Znači, sam Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja ima nekih 13 glava, 13 poglavlja i od toga najviše, čak 7 izmena i dopuna je bilo u Glavi 8, ona se odnosi na zaposlene u ustanovi, pa 6 izmena je bilo u Glavi 7, to su prava deteta i učenika, obaveze i odgovornosti, pa 4 izmene u Glavi 1, osnovne odredbe ovog zakona i na ostale glave je bilo manje primedbi, odnosno izmena i dopuna. Odavde se jasno može steći slika da je najveći broj izmena u stvari vezan za zaposlene u ustanovi za učenike, njihove obaveze i odgovornosti. Imamo tu par osnovnih odredbi.
Ako krenemo redom, na samom početku jedna od glavnih izmena je u Glavi 1, to je član 1. i ona se odnosi na obrazovanje odraslih. Čuli smo danas od ministra da je u toku izrada nacrta zakona za obrazovanje odraslih, pa ako uzmemo u obzir onu poznatu činjenicu da u Srbiji ima 20 i nešto posto ljudi sa osnovnom školom i isto toliko ljudi bez osnovne škole, znači preko 40% naše populacije je samo sa osnovnom školom ili niže i onda iz tog razloga mi možemo podržati donošenje ovog zakona za obrazovanje odraslih.
Međutim, imamo i primedbu na ovu Glavu – Osnovne odredbe, a ta primedba je u tome što, to smo uostalom rekli pre dve godine, što se u osnovnim odredbama vide samo ciljevi obrazovanja, a ne vide se ciljevi vaspitanja. Znači, u ovoj 31 izmeni i dopuni nigde se ne vide ni ciljevi intelektualnog, moralnog, estetskog, fizičkog vaspitanja i to je, dakle, jedna velika praznina koja ostaje u ovom zakonu i koju sigurno treba otkloniti u nekoj narednoj korekciji ovog zakona.
Dalje, još jedna naša primedba odnosi se na rad Nacionalno prosvetnog saveta. Verovatno se članovi Odbora za prosvetu sećaju da smo pre godinu, dve, kritikovali Nacionalni prosvetni savet da ne podnosi redovne izveštaje o svom radu narodnoj skupštini, na šta je po zakonu obavezan. Posle te kritike, Nacionalni savet je podneo neke izveštaje, ali oni koji su čitali, videli su da su to bili izveštaji formalnog karaktera, gde je uglavnom data neka hronologija održanih sednica i skupova nacionalnih saveta, ali još uvek nema onog što je glavno, a to je strategija obrazovanja i vaspitanja u RS.
Vidite, ako bi bilo ko od nas postavio pitanje šta je naša nacionalna strategija u obrazovanju i vaspitanju za narednih 5,10 ili 20 godina, pa teško da bi iko mogao dati kompletan i precizan odgovor, jer te strategije i zapravo nema, a to je sigurno bio glavni i primarni zadatak nacionalnog saveta.
Dalje, od bitnih izmena, naveo bih još član 4. predloga izmena i dopuna, a to je evidencija o javnim ispravama i registar licence nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika, pa je očigledno da se ovde teži jednom jedinstvenom informacionom sistemu prosvete i da je zato potrebno formirati te tzv. baze podataka u ustanovama obrazovnim u našoj zemlji što sigurno neće biti lak posao, jer trebaće i vremena i mnogo truda i zalaganja da bi se to upotpunilo.
Dalje, od interesantnih članova izdvojio bih član 10. u kome se predlaže izmena strukture školskih odbora, srednjih stručnih škola gde se predlažu 3 tzv. socijalna partnera iz područja rada, što bi bilo u nadležnosti lokalne samouprave, pa ovo je nešto o čemu smo mnogo puta govorili, i na mala vrata se ponovo dovodi do politizacije u radu škola, a sigurno je da nam to u ovom trenutku nije potrebno i da bi to bilo jedno rešenje, koje je lošije od prethodnog rešenja.
Dalje, u Glavi 5, program obrazovanja i vaspitanja i ispiti propisani su svi ispiti kojima se završava određeni nivo obrazovanja, pa između ostalog, u osnovnoj školi je predviđen završni ispit, u četvorogodišnjoj stručnoj, opšta, stručna ili umetnička matura, pa onda završni ispit za srednje stručno obrazovanje, ili specijalistički majstorski ispit za zanatske specijalističke škole.
Mi smo još pre dve godine dali jedan konkretan predlog da se najpre na nekoliko generacija ogleda kakav bi bio efekat ovih ispita u praksi, pa da se tek onda to propiše kao obaveza nekom novom dopunom i izmenom zakona, ali koliko mi je poznato, to verovatno nije urađeno od strane predstavnika Ministarstva i sigurno je da ni posle dve godine nemamo prave povratne informacije o efektu ovih ispita koji su uvedeni.
Dalje, interesantan je i član 12. kojim je predviđen upis dece u škole sa smetnjama u razvoju da se vrši na osnovu mišljenja inter-resorne komisije za procenu potreba, uz obaveznu saglasnost roditelja.
Znači, do sada je, koliko mi je poznato, bilo rešenje da je lekar nadležnog doma zdravlja davao mišljenje za specijalne škole, a sada je uvedena ta interesorna komisija. U principu, mi nemamo ništa protiv toga, ali imamo jednu primedbu koju smo mnogo isticali za onu suprotnu kategoriju učeničke populacije, a to su natprosečno talentovana i posebno nadarena deca iz bilo koje oblasti. U sadašnjem zakonu o osnovama obrazovanja i vaspitanja nema nijednog jedinog člana koji bi se bavio posebno ovom decom, a to bi trebalo da budu učenici koji su ponos svake nacije, svake uređene države. Postoji opravdana bojazan da se zbog toga ovakva deca mogu utopiti u prosek, zajedno sa ostalim učenicima.
Čl. 19-25. definišu izmene po pitanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u ustanovi. Tu su skraćeni postupci za vođenje eventualnih disciplinskih postupaka protiv radnika, što je na neki način i u redu, da bi se ubrzao, a smanjen je broj neopravdanih izostanaka, što se tiče disciplinskih postupaka učenika, sa 35 na 25. I to je diskutabilno, zašto baš 25? Jer, ovaj član na neki način učenicima daje imunitet, da do 25 časova mogu da odsustvuju neopravdano. Da li je potrebno da to bude i toliko, to je stvar za razmišljanje i za neku novu eventualnu korekciju.
Ovde bih izdvojio jedan interesantan detalj. U ovih 31 izmenu i dopunu nigde niste uvrstili ništa što je vezano za finansiranje škola. Poznato je da se sada škole finansiraju iz budžeta i da postoji ta tzv. kapitaciona formula, koja je dala neke svoje efekte. Ali, ja bih želeo da pitam ministra – kakav je efekat u praksi ovakvog finansiranja? Jer, ako 96% prosvetnog budžeta ide za plate i zarade zaposlenih u obrazovanju, onda je pitanje da li ona 4% mogu da zadovolje ostale zahteve ustanova.
Na samom kraju, daću neki svoj utisak koliko je Ministarstvo prosvete bilo ažurno u implementaciji ovog zakona. Vidite, to najbolje kaže član 27. ovih izmena. On kaže u aktuelnoj verziji da će ministar doneti podzakonske akte u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. A u novopredloženoj i izmenjenoj verziji Ministarstvo će doneti podzakonske akte u roku od tri godine od dana stupanja na snagu zakona. Znači, zaključak je sam po sebi da se gospodine ministre kasni sa donošenjem podzakonskih akata nekih godinu dana, bez obzira što ste vi danas bili ekspeditivni i došli ste na sednicu 15 minuta pre svih poslanika. To je za pohvalu, ali, ipak vaše ministarstvo malo kasni. Ali, nema razloga da se brinete, u Evropu nas ionako neće tako brzo, pa će se stići valjda i sa tim.
Poslanicima vladajuće većine bih na kraju rekao da budu oprezni kad budu usvajali pojedine amandmane, da se ne desi da u ime nekakvih uzvišenih principa, kao što je bilo sa Bolonjom, usvojimo neku verziju zakona o visokom obrazovanju za koju praksa nepobitno pokazuje da je gora od stare nekadašnje verzije. Ipak budite oprezni i u danu za glasanje usvajajte one amandmane za koje smatrate da su u interesu svih subjekata obrazovanja.

Ovom  prilikom ću se na neki način nadovezati na ono što je već rekao uvaženi kolega Nikola Savić.
Naime, na Predlog zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala SRS podnela je osam amandmana i od tih osam amandmana, struktura je različita, tri amandmana su tehničke prirode, tri se odnose na vremenske rokove koje je dao predlagač, a dva su opšte prirode.
Od tih osam prihvaćeno je pet amandmana. Mi moramo sa te strane da izrazimo zadovoljstvo i da se nadamo da će to biti i ubuduće praksa, da se i amandmani opozicije usvajaju u ovoj skupštini.
Što se tiče razloga zašto ćemo obrazlagati amandmane koji su prihvaćeni, pa u danu kada je bila rasprava u načelu, bila su objedinjena tri zakona - Predlog zakona o privrednim društvima, Predlog zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava i ovaj predlog zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala. Ko je pažljivo pratio, mogao je da vidi da je 80%-90% vremena utrošeno na prva dva zakona u toj načelnoj raspravi, a da je ovaj treći ostao, na neki način, nedorečen. Zato ćemo mi danas obrazlagati i one amandmane koji su usvojeni i koji nisu.
Konkretno, amandman na član 6. koji sam podneo se odnosi na jednu tehničku ispravku. Naime, u članu 6. predlagač je istakao u prvom stavu da je najdragoceniji metal platina. Znači, platina jeste najdragoceniji, ali plemeniti metal. Predložio sam da se ta reč "plemeniti" ubaci u ovu rečenicu, kako bi ovaj stav dobio puni smisao.
Podsetiću vas, da bi nešto bilo najdragocenije, zavisi u kojoj oblasti se posmatra. Recimo, za elektrotehničara najdragoceniji metal je bakar jer se koristi za izradu provodnika, za lake konstrukcije je najdragoceniji aluminijum jer je tehnički najlakši i najjeftiniji u odnosu na konkurentne metale, pa u nuklearnoj tehnici najdragoceniji je plutonijum itd. Znači, iz tog razloga sam predložio da se reč "plemeniti" ubaci u ovaj stav kako bi stav poprimio svoj puni smisao.

Nadovezaću se na spomenuti član 19, na amandman kolege Dejana Mirovića. Gospođa Radeta je dala jedno izuzetno podrobno objašnjenje i obrazloženje s pravne strane, a ja ću ga dopuniti malo s tehničkog aspekta.
Naime, u prometu predmeta od dragocenih metala jasno je uočljiv jedan fazni tok i jedna od glavnih faza bi bila žigosanje i obeležavanje predmeta, koje je uostalom i propisano članom 19. U stavu 4. predlagač je naveo da izdato rešenje od strane Direkcije ima period važnosti od 10 godina.
Ali, svi smo svedoci da živimo u jednom burnom vremenu u kome se, pogotovo u nauci i tehnici, brzo menjaju metode i tehnike ispitivanja, pa je isti slučaj i u oblasti dragocenih metala. Znači, za 10 godina bi ta oprema mogla relativno brzo da zastari i da podaci ne budu validni.
Kolega Mirović je imao sve to u vidu i predložio je da se period važnosti rešenja smanji sa 10 na pet godina i sigurno je da je dobro to što je Vlada ovaj amandman prihvatila, a takođe i Odbor za nauku. Jer, amandman je potpuno logičan i sadržajan i ima potpuno opravdanje.